Gospodo narodni poslanici, upravo je u članu 26, kako je predviđeno po zakonu, jedna od ključnih zamki za parlament.
U članu 26. se kaže: "Savet po potrebi, a najmanje jednom godišnje, Narodnoj skupštini podnosi izveštaj o svom radu". Tamo gde se navodi kad treba da zaseda, on kaže da može i tromesečno. O čemu može da zaseda? Može da zaseda o usvajanju finansijskog plana, završnog računa, utvrđuje tarifu za naknadu, odredi zaradu guverneru Narodne banke i to je kraj. Još kad dodamo i - ovlašćenja za posebne činovnike, načelnike službi, tu je kraj, nema više ništa.
Ovaj parlament treba da zanima, jer bira guvernera, monetarna politika, realne devizne rezerve države, koliko je Narodna banka omogućila i učestvovala u rastu izvoza države u tekućoj poslovnoj godini, koliko je uskladila svoju politiku sa ekonomskom politikom Vlade Srbije, u kojoj meri su stvoreni uslovi za dobro kreditiranje privrede i građana. Od toga u tom izveštaju pred parlamentom neće biti ništa. Upravo je suština u tome.
Zato, ako se ne dobije saglasnost svih poslanika u ovim suštinskim stvarima, svrha saveta neće imati nikakav značaj, a zamka za parlament se nalazi upravo ovde. Ako bude parlament morao da raspravlja o izveštaju saveta sa ovim ovlašćenjima, onda parlamentu ne treba ni ta vrsta odgovornosti, da služi kao pokriće za nešto o čemu neće moći ni da se izjasni, niti da kaže bilo šta. Na kraju, to se može završavati i na nekom od radnih tela parlamenta, gde se olako dobijaju saglasnosti po bilo kom pitanju.
Zato su važni ovi članovi 24, 25. i 26. Ukoliko predlagač ne sagleda suštinu predloženog amandmana, ukoliko ne sagleda dubinu sistemskih rešenja koja su važna za buduću funkciju Narodne banke Srbije, onda će ovaj zakon ponovo doći u trivijalnu formu.
Podsetiću na jedan zakon koji je pretvoren u trivijalnu formu i odavde sam u više navrata upozoravao na njegovu suštinu. To je Zakon o ekstraprofitu, koji je sam izgubio svoju sadržinu, prestao da funkcioniše i pitanje je šta će se desiti sa naplaćenim sredstvima primenom tog zakona. Mi smo imali interes da se naplati ekstraprofit, da jednom u Srbiji raspravimo pitanje ko to zaista treba da plati ekstraprofit.
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Čini mi se da će i ovaj zakon upravo doživeti sličnu sudbinu kao i Zakon o ekstraprofitu.

Ovde smo krenuli, u ovom članu, otprilike dobrim delom na teren politike, ona je u igri i otud sada pokušaj da se na određeni način zaštiti funkcija guvernera, viceguvernera, članova saveta od prethodnog njihovog života.
Jedino da vam dovedemo nekog direktora zemljoradničke zadruge, koji se bavi isključivo poljoprivredom, za guvernera, jer mali broj ljudi koji se bavio finansijama, bankarstvom u Srbiji može da kaže da nema nikakve upisane akcije. Od 90-tih godina pa naovamo su se upisivale akcije, koje imaju određenu beznačajnu vrednost i nisu od uticaja na poslove i radne zadatke guvernera Narodne banke Srbije i njegovih najbližih saradnika.
Mislim da ovde ova tačka 2) ima više jedan demagoški prizvuk preko kojega se navodno brani ekspertnost i nezavisnost funkcije guvernera. Vi ste sami priznali da smo mi u procesu privatizacije, da se i ovih dana i svaki dan vrši upis akcija i da se trguje hartijama od vrednosti. Prosto je danas teško naći ličnost koja nema akcije upisane u nekom preduzeću ili je upisalo u preduzeće gde je radilo pre 10 do 15 godina, i ima pravo na svoj deo uloženog truda u tom preduzeću.
Po meni je tačka 2) apsolutno besmislena, iz još jednog razloga, jer teško će se u Srbiji pronaći ličnost koja nema akcija, jedino neko ko je skoro uvezen iz inostranstva, ako dođe na mesto guvernera, pa onda kao da je pao iz aviona, pa nema nikakvu, neki ne govore dobro ni srpski, možda on neće imati akcije ili slične udele u kapitalu.
Imam utisak da ćete teško naći tih 10, 15 najvažnijih ličnosti, da neće nekoga od njih zakačiti neka od ovih stvari. Pošto će to sve doći na Odbor za finansije, jer tu će biti predlog, moram da kažem kao član Odbora za finansije, moramo prethodno znati da li zaista ima ili nema. Prvo će parlament ovde da imenuje guvernera, a onda će oni sami posle toga napisati izjavu da li nešto imaju ili ne. Nije uopšte važna njihova izjava, važan je podatak i činjenica da li to postoji ili ne postoji. Oni mogu dati važnu izjavu, mogu dati bilo kakvu izjavu, ko će to više moći da kontroliše.

Iako se u više navrata u članu 4. pominjao režim kursa dinara i u svim tim članovima predlagač je ostao pri svom stavu da Vlada daje saglasnost, a Narodna banka utvrđuje, a mi smo zahtevali obrnuto, da Narodna banka predlaže, a Vlada utvrđuje. I ovaj put pokušavamo da kažemo da se član 43. menja i glasi: "Narodna banka Srbije predlaže, a Vlada Republike Srbije utvrđuje režim kursa dinara".
Ovo je važno iz više razloga. Sto posto sam siguran da u ovom momentu Vlada ne zna, niti zna iko u Vladi, niti ministar finansija, koliko je otkupljeno strane efektive od strane Narodne banke Srbije i šta se sa tim novcem dešava, da li je uključen u devizne rezerve, da li su rađeni drugi poslovi, da li su preko toga davane garancije da mogu uvoziti svašta na domaće tržište, pa da izlazi gotov kapital iz zemlje.
Znači, pokušaj da mi ubedimo ovu vladu da ona shvati svoju ulogu i značaj je očigledno neuspešan, a potreba da kod Narodne banke, odnosno kod monetarnog odbora ostane sve i svašta kao ovlašćenje, pa i činjenica, mi smo u prethodnom stavu tražili, bar kada nešto radi na tu temu, kada je u pitanju režim kursa dinara ili otkup deviza, da bar napiše neku odluku guverner Narodne banke i da postoji trag o tome šta se dešavalo u toj oblasti, već se pojavljuje neki novac koji je otkupljivan, a ne zna se na bazi koje odluke, koji je bio režim kursa, zašto su korišćena sredstva i u koje su namene otišla.
Ovo je kraj rasprave o tom delu zakona i zaista je mogla od poslaničke većine i od ministra, koji ne pridaje poseban značaj raspravi o ovom zakonu, da se zaista razume ovaj pokušaj da Narodna banka Srbije ne prelazi preko ovlašćenja predlagača, a da Vlada ima ovlašćenje da utvrđuje režim kursa. Prosto fiskalna sfera, oblast finansija i funkcija Vlade se svodi na onoliko koliko imaš novca, toliko funkcionišeš.
(Predsedavajuća: Tri munita.)
Mislim da je i ovaj pokušaj upravo u tom smeru da Vlada razume ove predloge, odnosno predlagač.

U članu 50. stoji da Narodna banka Srbije odlučuje o načinu formiranja, upravljanja, korišćenja i rspolaganja deviznim rezervama iz člana 49. ovog zakona na način koji je najbolje prilagođen monetarnoj i deviznoj politici i kojim se doprinosi nesmetanom ispunjavanju obaveza Republike Srbije prema inostranstvu.
Mi smo u amandmanu rekli da se posle stava 1. dodaje stav 2. koji glasi: "Narodna banka Srbije kod obavljanja poslova navedenih u prethodnom stavu donosi konkretne odluke kojima utvrđuje uslove i kriterijume o načinu formiranja, upravljanja, korišćenja i raspolaganja deviznim rezervama, o kojima pre njihove realizacije upoznaje Vladu Republike Srbije".
Vi danas imate stanje u Narodnoj banci Jugoslavije, odnosno kod v.d. guvernera da je to sve njegova lična odluka i njegov lični stav. Ne postoji nijedna odluka kojom je pokriveno određeno ponašanje u tom pravcu, da li će se toliko i toliko kupiti strane efektive, za koje će namene biti upotrebljene, a da o tome ništa ne zna Vlada Republike Srbije, čuli smo sinoć na televiziji, to smo imali u prošloj godini.
Ministar je rekao da će memorandum o budžetu za narednu godinu uvek biti dostavljen guverneru Narodne banke da on da saglasnost. Dobor, šta je onda ta vlada, šta je ovaj parlament, ako on treba, taj novoizabrani guverner da da saglasnost na memorandum o budžetu, koji će tek krajem godine biti prezentiran ovde, svim narodnim poslanicima i gde će biti vođena rasprava, a premijer obrazlagati ekonomsku politiku za narednu godinu. Sve ovo ima smisla pod uslovom da se guverner obaveže da o tim njegovim odlukama može prvo da raspravlja savet Narodne banke Srbije, zatim da to ide na uvid Vladi Republike Srbije.
U kasnijim članovima govori se o tome da se i ovaj parlament informiše o tome šta se dešava u Narodnoj banci Srbije. Bilo koji izveštaj da se podnosi, mi se samo informišemo, ništa ne potvrđujemo. Da li ćemo dobiti neki papir ovde, bilo kakav papir pre početka bilo kog zasedanja i o tome se informisati u bilo kojoj formi, bez prava da komentarišemo, da kažemo da, a mi ovde dajemo svoj glas za izbor guvernera.
Dati pravo guverneru da usmeno odlučuje o svemu nije dobro, mora imati pisani stav na tu temu. Hvala.

Hvala. Opet moram da kažem,  zaista mislim da je ovo jedan od suštinskih amandmana koji bi učinio nešto u cilju popravljanja stanja u bankarskom poslovanju na području Srbije.
Mi smo sticajem okolnosti prihvatili jedanu populističku stvar da ovde mogu da dođu strane banke, bez ikakvih uslova, bez ikakvih kriterijuma, podnesu zahtev, uplate 5 miliona dolara i dobiju odobrenje za rad. Tako imamo po Srbiji poplavu poslovnih jedinica, ekspozitura, filijala raznoraznih banaka i uglavnom glad za domaćom efektivom od strane građana i efektivom koja se nalazi u preduzećima, u firmama koje dobro posluju i rade.
Naravno, tu je suštinska borba oko platnog prometa. Iza toga, kada se u bilo kojoj od tih banaka nakupi dovoljno novca, on ima potrebu da živi i dalje, znači, kreću plasmani tog novca. Šta se dešava sa plasmanima?
Te banke su ovlašćene da obavljaju i menjačke poslove, odnosno da kupuju stranu efektivu. Šta se sa njom dešava? To niko u ovoj zemlji ne zna. Da li neko polaže nekom račun u tim bankama? Ne. Da li imaju kakvu obavezu što koriste naš domaći novac, u kojoj meri da ga plasiraju? Ne, oni imaju jedinu obavezu da kažu da je u Srbiji trenutno riskantno ulagati jeftin kapital.
Neverovatno je da taj isti kapital može da izađe iz ove zemlje, kada domaća i dobra poslovna firma ima dobar program, pa traži kredit, ako je u pitanju strani novac može da dobije kredit pod uslovima da plati kamatu od 11 do 13%, a kada je u pitanju domaći dinar treba da plati između 20 i 30%. Recimo, neke firme poput "Merkatora" su prošetale naše pare, otišle su u inostranstvo i tamo su dobile kredit po 6%, jer je tamo sigurno. Kada se tamo prave papiri, tamo je sigurno, a kada se kod nas prave papiri - 13%. Tako naše firme, poput Pekabete, C-marketa i druge, ne mogu da dobiju takve kreditne potencijale, ali strane mogu.
Tako smo dobili Mekrator u Beogradu. Nemam ništa protiv što se Merkator nalazi u Beogradu, ali ne možete naći nijednu vrstu robe, gotovo nikakvu vrstu robe, ali dajemo svoj novac tamo, tamo imamo i menjačnice i menjamo svoju valutu i opet, gotov novac odlazi. Predlagač sam ovde i amandmana i ovlašćeno sam lice.

Da li mogu da pričam? Nisi čitao dobro Poslovnik, mogu šest minuta, imam vremena da ti objasnim. Ne, tebi Mićoviću moram da objasnim, jer ako vi nešto ne uradite sa ovim, nemamo mi potrebe ovde da vas obaramo, vas će vas narod rušiti zbog ovoga. Ovo su krupne stvari.

Stalno se priča o tome da u ovoj državi kod građana u slamaricama ima još 4 milijarde evra. Ovo je način kako se isisiva kapital iz ove zemlje i odlazi. Kada ovome dodamo funkciju uvoznog lobija, odnosno funkciju kao namenu, onda nam se to dešava. Da li je moguće da ne želite da u Predlogu ovog zakona Narodna banka Srbije i ova vlada ne regulišu poziciju stranih banaka? Svojim ovlašćenjima da ne odrede kriterijume njihovog poslovanja i raspolaganja domaćim novcem građana, privrede, kao i kupljenim stranim deviznim sredstvima.

Da li je moguće da ni ministar za finansije ove države to neće da prihvati? Ni u jednom članu u ovom zakonu vi to ne regulišete, kao da se nikoga ovo ne tiče. Ogromna sredstva, ljudi, iznose se, ima mnogo banaka u Srbiji koje to rade. Svi se bave otkupom deviza, a ne menjačkim poslovima.

Mi se borimo za zdrav novac. Kako da dobijemo zdrav novac, kako da nam budu zdrave devizne rezerve, kada one uglavnom nastaju od otkupa, a ne od izvoza. Vi znate u kojoj meri je nama debalans u godišnjim bilansima i prometu. Nekima od vas moram poduže da objašnjavam ove pozicije, ali ne razumete. Po pet puta moram da pričam.

Zaista, prosto je neverovatno da nikome nije stalo da ova pozicija ovim zakonom bude regulisana i da ovo bude rešeno na ovakav način i da Vlada Republike Srbije, da ovaj parlament imaju uvid u to šta rade strane banke na našem području. To su najobičniji fantomi. Znači, mogu da rade šta hoće, ne polažu račun nikome, može da im dođe nekakav inspektor u kontrolu, ali sa njim će stvar završiti i reći će da ih štiti MMF. Nije dobro za međusobne odnose i dobre poslovne odnose u tom svetu. Nemoguće je da nikome nije stalo da se zaustavi kontrola iznošenja...

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)

... novca iz zemlje. Hvala lepo.

Gospodo narodni poslanici, za nas je donošenje zakona o Narodnoj banci Srbije suštinsko i koncepcijsko pitanje, znači, ekonomske politike države, monetarne politike, valutne stabilnosti, a na kraju,  cenovne stabilnosti u državi, a ne personalno pitanje, kako se ovih dana to pitanje predstavlja u medijima i predstavlja kao sukob političkih stavova pojedinaca, a ne suštinski koncept kakvu mi to Narodnu banku Srbije želimo.
U vezi sa Predlogom zakona o Narodnoj banci mi smo predložili veći broj amandmana. Moram da kažem da su to suštinski amandmani koji značajno menjaju koncepciju predloženog zakona. Krenuo bih redom.
Na samom početku zakona, u članu 2. mislim da je napravljena suštinska greška. Ovde se brkaju dve stvari: šta je ekonomska politika države, odnosno Vlade i ovog parlamenta u nekoj godini, pa se ovde govori o cenovnoj stabilnosti, odnosno o stabilnosti cena, tu su pobrkani pojmovi, jer treba govoriti pre svega o valutnoj stabilnosti, stabilnosti valute i finansijskoj disciplini, a ne o stabilnosti cena. To predstavlja zadatak Vlade Republike Srbije, Ministarstva za trgovinu i turizam i nadležnih inspekcija i inspekcijskih organa.
Dalje, mislim da kada govorimo o važnim pitanjima o ovom zakonu moramo pomenuti nekoliko suštinskih stvari. Za nas je suštinska stvar organizacija i rad Narodne banke Srbije. Ovde su predložena tri organa u Narodnoj banci Srbije: monetarni odbor, guverner i savet Narodne banke Srbije.
Predložili smo da se monetarni odbor briše kao suštinski ovlašćeni organ, a reći ću o čemu se radi. Monetarni odbor sačinjavaju samo guverner i njegovi činovinci, odnosno zamenici, odnosno viceguverneri kako se ovde predlaže. Znači, to je kolegijum nadležnog državnog organa, koji će svakodnevno razgovarati i raspravljati o važnim pitanjima. Ovde postoji suštinska razlika. Koja su ovlašćenja monetarnog odbora? Pa suština funkcionisanja Narodne banke Srbije je sadržana u ovlašćenjima monetarnog odbora.
Mislim da se ovde brka nekoliko važnih stvari kada se pozivamo na iskustva republika koje su bila ranije u sastavu Jugoslavije, a govori se često o Hrvatskoj i Sloveniji. Nismo iskoristili ta iskustva koja kod njih postoje, pa se čas pozivamo na iskustva, a čas ih eliminišemo.
Ako govrimo o Narodnoj banci Slovenije, tamo je jasno da je Savet narodne banke organ koji ima mnogo šira ovlašćenja, suštinska ovlašćenja u sistemu funkcionisanja i vođenja kreditno-monetarne politike države. Znači, to je širi organ u kom je i brojniji sastav i mnogo ima stručnjaka. Moram da kažem, on polaže račune narodnoj skupštini. Monetarni odbor ne polaže račune nikome.
Dakle, bilo ko neka me ovde razuveri da nisam u pravu, jer očigledno da monetarni odbor sam zaključuje, sam donosi, a savet Narodne banke Srbije ima apsolutno izvedena, rekao bih, paralelna ovlašćenja, ima formu običnog upravnog odbora.
Znači, nije prešao funkciju bilo kojeg upravnog odbora u Republici Srbiji. To znači da na predlog guvernera može da usvoji završni račun, da odredi platu guverneru, zamenicima i ništa preko toga, da odredi prihod Narodne banke Srbije kada je u pitanju procenat koji se uzima prilikom prometa novca i tu je kraj. Sve je na monetarnom odboru.
Da li postoji paralelna funkcija dalje? Ne postoji, zato što će ova skupština biti samo informisana. Znači, ona i njena tela, tako lepo stoji u zakonu, biće informisana o tome šta je radio monetarni odbor. Da li će to pisati ili neće pisati, to je stvar monetarnog odbora. Znači, ne postoji suštinska kontrola svega ovoga, a da ne govorim da ne postoji kontrola Vlade Republike Srbije o tome šta jesu i šta se događalo.
Pre svega, kod režima kursa dinara, kod menjačko-deviznih poslova, kod otkupa deviza, a da ne govorimo o kreditnoj politici u ovoj državi; pa onda, ako ovde svaki decembar mi sedimo i vodimo raspravu o tome šta je ekonomska politika jedne države i usvajamo budžet iza toga, čak se ide dalje da se ne dozvoljava nikakvo uputstvo Narodnoj banci Srbije ni od jednog organa, pa uvodni ekspoze premijera, koji govori o ekonomskoj politici jedne države, ne može da bude deo, važan detalj za Narodnu banku, odnosno za ovaj monetarni odbor, u kome sedi guverner i njemu podređeni ljudi, oni su apsolutno njemu podređeni, jer ih on predlaže i na njegov predlog budu birani.
Znači, ovde se ne radi o politici jedne vlade u ovom momentu, ovde se radi o suštini, ako hoćemo da usvojimo suštinski zakon, koji će trajati na političkoj sceni Srbije, a mi ga nemamo. Moram da kažem da za naše primedbe, kada smo o tome govorili, uvaženici uopšte nisu imali sluha, jer je ovo suštinska i koncepcijska stvar. Ne postoji nikakva kontrola monetarnog odbora. Oni su apsolutno ovlašćeni da rade po zakonu. Da li će napisati zapisnik sa sednice na kojoj su nešto radili, zaključivali, donosili, to je vrlo diskutabilno pitanje.
Znači, da li hoće ili neće, to je prazno pitanje.
Dalje, mi ćemo verovatno iza ovog usvajanja imati priliku da razgovaramo o drugoj temi, a to je imenovanje guvernera Narodne banke Srbije. Kada se radi o imenovanju guvernera Narodne banke Srbije, ovde je sve navedeno, samo nije navedeno neko iskustvo. Znači, može neki stručnjak, neki savetnik, ne znam čemu, ali bez radnog isksutva da bude imenovan za guvernera Narodne banke. Ovde smo se žučno raspravljali nekoliko godina o činjenicama da državni činovnici, recimo finansijski policajci ili neki rukovodioci, načelnici uprava prihoda, rukovodioci drugih državnih organa, moraju da imaju najmanje tri godine ili više radnog iskustva, čak i osam godina radnog iskustva.
Ne znam šta se podrazumeva kod predlagača, ali očigledno kada stoji stavka da je naučni savetnik nekog instituta, onda znači može bilo ko dati svoj predlog na bilo koji način, a ne da se komentariše i da se kaže - vodićemo računa i o tome.
A mi znamo kako je ušao bivši guverner. Argument mu je bilo oružje, ne znam šta će biti za narednog. Znači i ovaj koji bude biran, neki naredni će to opet moći da koristi kao argument.
Moramo propisati neki nivo stručnosti, a onda smo rekli o sukobu, govoreći o sukobu interesa, znači to se pitanje može tumačiti na drugi način. U redu je, ali nađite čoveka u Srbiji, pošto je u toku proces privatizacije, a da nema upisane akcije, koji se bavio nekim ozbiljnim poslom, da li je bio direktor, rukovodilac ili neki stručnjak u oblasti bankarstva, koji nema upisane akcije negde. Šta će on da uradi u tom momentu, kome da proda akcije? Prodaće ženi ili deci.
Mi smo zabranili jednom velikom broju stručnjaka u ovoj oblasti da konkurišu, odnosno da budu konkurenti na ovom mestu, radilo se o guverneru, zameniku ili članu bilo kog saveta.
Moram da kažem još nekoliko vrlo važnih stvari. Mislim da one mogu da pomognu ako se budemo razumeli oko koncepcije i primene ovog zakona. Koristiću i drugih deset minuta.
Nigde u ovom zakonu nema jedne rečenice, niti ima u ekspozeu Vlade Republike Srbije, nema ništa o tome šta rade strane banke. Znači, oni su po postojećoj zakonskoj regulativi podneli zahtev da hoće da imaju svoju banku ovde, dali su pet miliona dolara i dobili su odobrenje Narodne banke Srbije, odnosno Narodne banke Jugoslavije, nemamo još uvek narodnu banku Srbije, znači, dobili su odobrenje da mogu imati ovde svoju banku.
Ni to uopšte nije sporno, ali šta te banke rade ovde? Te banke ovde imaju kod sebe štedne uloge građana i imaju na raspolaganju, znači, privredne potencijale firme i imaju stalno na računima sredstva srpske privrede koja plasiraju, a javna je činjenica i tačan podatak da su plasmani ovde kod naše privrede gotovo nikakvi.
Znači, nemamo realne plasmane, imamo podatke da sredstva putuju po inostranstvu, pa se onda replasiraju ovde u Srbiji, recimo, u slučaju "Merkatora", a da domaća preduzeća koja se bave istim poslom mogu ovde dobiti ta sredstva samo po kamati od 11 do 13%, a ta sredstva se plasiraju preko Austrije ili Nemačke ovde za 6%.
Postoje dva aršina. Ako ta ista banka ovde kaže - ne mogu da dam jeftnije sredstva, zato što je ovde kriza, nije sigurno tržište, a onda ode spolja, pa ista ta sredstva da po 6%, o čemu se onda ovde radi? Ovde se radi o klasičnom finansiranju uvoznog lobija koji definitivno kontroliše srpsku privredu.
Sada bih se osvrnuo na nekoliko stvari, govorio bih o toj priči o deviznim rezervama. U strukturi deviznih rezervi stalno se pominje cifra, ranije je bilo 2.800, a zadnja cifra o kojoj se priča je tri milijarde i 300 miliona dolara ili evra, mislim da su u pitanju dolari, to je verovatno jedna od grešaka, da su bili evri, verovatno bi tu kapital bio veći za jedno 150 do 200 miliona evra, ali šta je tu je, to je politika postojećeg guvernera koji sam donosi odluke i ne polaže nikome račune. Ovde se predlaže da se ista politika nastavi.
Govorim o kvalitetu tih rezervi. Znači, mi imamo ovde nasleđe još od kralja, preko Tita iz ovog perioda takozvanih kriznih 10-12 godina, skupa sredstava, da li su u pitanju zlatne poluge ili neka druga sredstva, u iznosu od tri milijarde i 300 miliona.
Jedina zdrava devizna rezerva je izvozni dolar ili evro. Molim vas lepo, mi imamo ekonomske pokazatelje od 2000. godine pa naovamo. Nama izvoz stalno opada, debalans u spoljnotrgovinskoj razmeni je ogroman, on raste iz godine u godinu. Prethodne godine je bio dve milijarde i 860 miliona, prošle godine je bio četiri milijarde i 200, a naša ukupna spoljnotrgovinska razmena u prošloj godini je bila osam milijardi i 200 miliona, znači, imali smo gubitak u spoljnotrgovinskoj razmeni oko četiri milijarde.
Znači, ne mogu da govorim o kvalitetnim deviznim rezervama, već je to nasleđe tih takozvanih komunističkih, postkomunističkih i ne znam sve kojih godina, čak iz perioda Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, vuku se neke devizne rezerve ili devizne podloge. Prema tome, jedino zdravo tkivo u svemu ovome je iznos.
Šta nam govori podatak, recimo, da je Slovenija prošle godine imala spoljno-trgovinsku razmenu u iznosu od 18,5 milijardi dolara i ostvarila suficit u razmeni od 150 miliona dolara? Iako je srpsko tržište pet puta veće od slovenačkog, iako srpsko tržište ima robnih marki, a Slovenija nema 10-15 poznatih robnih marki, a Srbija u ovom momentu na svetskoj pijaci može da ponudi preko 200 do 300 kvalitetnih robnih marki, ne govorim o njihovom procesu rada i proizvodnje. Tu je ta manjkavost.
Znači, nemamo kreditnu politiku poslovnih banaka prema privredi. Nama privredna aktivnost pada, onda pada i zapošljavanje, onda padaju prihodi za budžet, pada realizacija budžeta. U ovom momentu je negde oko 31 do 35%, a već smo ušli u drugu polovinu godine.
Ovih dana je izašao podatak, to su zvanični podaci Vlade i Privredne komore Srbije, da nama u ovom momentu privredna aktivnost opada, da su nam gubici u spoljno-trgovinskoj razmeni još veći. Onda dolazimo u situaciju, kad usvajamo ovakav predlog zakona bez kontrole Vlade, Parlamenta, da će nama stanje u ekonomiji države biti sve teže i teže.
Ne može se ovde govoriti o personalnom pitanju ili sukobu dve koncepcije ili dve političke opcije. Ovde se govori o stanju nacije, stanju privrede, zapošljavanju mladih generacija, o mnogo krupnijim pitanjima, a ona se prelamaju kroz ovakav predlog zakona.
Prema tome, mislim da je ovo što smo mi predložili u amandmanima imalo pun smisao i pun značaj i gubi retoričku vrednost potreba da se pojedinci oko toga izjašnjavaju, već ima suštinski kapital i kapacitet za neka buduća vremena, bez obzira ko bio na vlasti i ko bio u situaciji da donosi odluke i vrši javne poslove u Narodnoj banci ili u Vladi Republike Srbije.
Mislim da se u dobrom delu zakona još uvek vidi jedna udvaračka pozicija parema Narodnoj banci Srbije, Narodnoj banci Jugoslavije. Moram da kažem, ovo što sebe sada naziva Narodnom bankom Srbije, to je klasičan falsifikat. Da bi neko mogao da izradi pečat i da stavi sebi pravo da raspolaže tim pečatom, mora da dobije rešenje. Ne znam kako je do toga došlo i ko je kome šta dao, a da ne govorim o novčanici koja u sebi sadrži naziv Narodna banka Srbije. To je vrlo diskutabilno. Da mi nismo opozicija, da su sad drugi opozicija, verovatno bi se oko toga svakodnevno licitiralo i pričalo na sva zvona.
Sada bih nešto hteo da kažem o menjačkim poslovima. Mi imamo sistem menjačkih poslova i infiltriranih 600-700 menjačnica od strane Narodne banke Srbije. U jednom delu to mogu pozitivno da ocenim, ali ne mogu do kraja, jer i ta prikupljena sredstva se nalaze negde zabeležena i kontrolisana. Znači, nisu u funkciji ove privrede.
Radi se o menjačkim poslovima koje rade strane banke na našem području. Da li je iznošenje tog novca kontrolisano ili nije? Ovde se ne radi ni o kakvim stranim bankama. Po meni su to u maksimalnoj meri ili filijale ili poslovne jedinice stranih banaka u Srbiji, jer ne postoji nikakva garancija strane banke, nijedne od stranih banaka, za poslovanje njihovih filijala, odnosno korisnika njihovog naziva na području Srbije.
Znači, mi ne možemo da kontrolišemo odlivanje strane efektive odavde, jer građani trguju domaćim novcem i efektivom. To tržište postoji i ono je efektno. Šta se događa sa ulogom tih sredstava ovde? Pa, poznata je činjenica da sve nacionalne banke, a u ovom zakonu od toga nema ništa, vode računa kada su u pitanju strane banke na njihovoj teritoriji da imaju obavezu replasmana domaće štednje u domaću privredu. Samo kod nas nema ničega.
Ajmo da koristimo modele iz zemalja Evropske unije, na koju se stalno pozivamo. Ako je u jednoj Nemačkoj to 18%, u Francuskoj 28, onda mora Sosijete Ženeral ovde da vrši replasman sredstava po istim kriterijumima kao i u državi iz koje i potiče ta banka.
Prema tome, naš stav oko ovog zakona isključivo će zavisiti od prihvatanja ovih naših suštinskih i koncepsijskih primedbi. U protivnom, mi nećemo podržati ovakav predlog zakona.

Poštovana gospodo narodni poslanici, kada govorimo o poreskim propisima, moram da kažem da je moje stanovište, kada je u pitanju trenutna primena, odnosno i novo usvajanje u Parlamentu, isto. Moram da konstatujem da reforma poreskih propisa nije urađena kako treba, da ima mnogo nedostataka, da u primeni ima kašnjenja. Upravo o jednom detalju hoću da govorim, a to je član 186. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Da podsetim, član 186. je predviđao, zaključno sa 30. junom, da budu izvrešene prijave svih vlasnika imovine koji raspolažu kapitalom većim od 20 miliona dinara, uz obećanje da se neće ispitivati odakle im ta imovina, kako se do nje došlo. Naravno, svako od tih poreskih obveznika je dužan da pokaže ili ima u prethodnom periodu dokaz o tome da li je imao poreski bilans na kraju poreske godine, završni račun, da li je platio porez na ukupan prihod građana, da li je tim povodom podneo poresku prijavu itd, niz dokaza iz kojih se može videti da li je ta imovina validna, da li su, po postojećim propisima i zakonima Republike Srbije, plaćene sve poreske obaveze u prethodnom periodu.
Ovaj član menja jednu u ovom momentu vremensku situaciju - da li pomera rok za četiri meseca nadalje? Moram da kažem da poreske uprave i poreski organi nisu opremljeni u onoj meri, koja je neophodna da bi mogli da isprate jednu tako važnu situaciju koja ima, rekao bih, i politički karakter, jer se u brojnim godinama unazad, od 80-ih godina do dana današnjeg, radi o obogaćivanju jednog broja građana u Srbiji, reklo bi se, na nezakonit način.
Ovde se misli samo na jedan segment društva, na neke ljude koji su prisutni u javnosti, za koje se zna da su bogati. Rekao bih da postoji veći broj ljudi koji nisu u javnosti prisutni, a za koje se sa lakoćom može utvrditi da su u prethodnih 20 godina sticali imovinu i kapitale na različite načine. Da podsetim: između 80-ih i 90-ih godina, zaključno sa 1992. urađena je poreska reforma. Do 1992. godine nije čestito bilo ni oprezivanje preduzeća koja su nastajala u periodu od 1988, 1989. pa nadalje.
Govorio bih i o nekim drugim kategorima koje su u tom periodu postojale i standardne su kategorije u poreskom smislu. To su: advokati; vlasnici samostalnih trgovinskih radnji; preduzetnici raznoraznih oblika i vlasnici kapitala iz tog prethodnog perioda, koji su iskoristili vreme 90-ih, vreme u kojem smo bili pod sankcijama, gde smo imali i veliku inflaciju 1993. godine, ne tako česte promene u bankarskom sistemu. Došlo se do toga da danas imamo jednu kategoriju poreskih obveznika za koje se može otvoreno reći da raspolažu ogromnim kapitalima.
Za mene je ovo pitanje jako važno i značajno iz nekoliko razloga. Prvo, ako hoćemo da budemo država u pravnom smislu, svi poreski obveznici moraju pokazati odakle im imovina i kapital. Ne moramo u državnom smislu tragati za tim ko je šta radio, ali čini mi se da postoji niz potrebnih dokumenata iz kojih se jasno može utvrditi kapital određenog fizičkog lica, preduzeća, a čini mi se da je mnogo važnije utvrditi koja se količina kapitala tih lica nalazi van naše zemlje.
Da li će se ta lica odazvati pozivu države? Mislim da uopšte neće. Porez je u većem delu prinuda, nego što predstavlja volju obveznika za plaćanjem. Čini mi se da su, u ovom momentu, neodgovorne izjave političara, pretnje i ucene, dovele do toga da se jako mali broj takvih lica prijavio, gotovo neznatan, a rekao bih da se i mali broj lica interesovao za način kako da prijavi svoju imovinu.
Imam utisak da taj rok neće značiti ništa ukoliko Vlada Republike Srbije ne bude donela niz podzakonskih mera, ovlašćenja za poreske organe preko kojih će oni moći da određenom vrstom kontrole utvrde realne pokazatelje za jedan broj poreskih obveznika. Takođe, imam utisak da postoji jedan broj poreskih obveznika koji je mogao lako pred svim državnim organima dokazati da raspolaže, po svim stadndardima, ne našim, već evropskim standardima, na pravi način stečenom imovinom. To mogu pokazati i iz poreskog bilansa, mogu pokazati i iz rešenja koja su dobijali na kraju svake poreske godine iz poreza na ukupan prihod građana, iz poreza na dobit i bilo koje druge vrste poreza, jer su redovno, svake godine prijavljivali svaku vrstu svog prihoda i mogu pokazati da raspolažu kapitalom koji je validan po svim standardima, ne samo našim, već i evropskim, što pokazuje da su ti ljudi bogati, ali na pravičan način.
Čini mi se i zbog njih, zbog potrebe da se zaštite i oni, jer u jednoj državi postoje i bogati i siromašni, Vlada Republike Srbije bi morala da izradi nekoliko dokumenata iz kojih će se jasno zaštititi ta kategorija poreskih obveznika koji mogu lako dokazati način sticanja svog kapitala - jer se bave proizvodnjom, radom, i ako su se bavili nekim vrstama usluga ili trgovinom, mogu pokazati način sticanja svog kapitala. Čini mi se da postoji jedna značajna grupacija koju treba poreski tretirati do određene forme i dovesti do toga da zaista prijave sav svoj imetak. Staro je pravilo u zapadnim tzv. demokratijama - nemojte me pitati za prvi milion, odakle mi, sve ostalo ću vam posle lako pokazati.
Mislim da mi ne možemo da preskočimo taj prvi milion. Moramo da pitamo poreske obveznike odakle im i taj prvi milion, pošto nismo dostigli stepen razvoja društva gde, recimo, kod nas u srednjerazvijenim gradovima nema više od 20 do 50 izrazito bogatih lica, gledano teritorijalno za tu sredinu.
Znači, nemamo bogatih po 500 ili 1.000 ljudi koji žive u određenoj opštini, već imamo od 20 do 50, možda do 100 lica, pa čini mi se, upravo iz razloga zato što se država nalazi u jednoj dosta složenoj situaciji u privrednom smislu, u ekonomskom smislu, da je "socijala" i nalazi se na prvom mestu, rekao bih, tretmana najvećeg broja građana naše zemlje, a upravo iz svih tih razloga morao bi se naći određeni modus da ti poreski obveznici pokažu način sticanja svog kapitala.
Ovde ne plediram na to da krenemo u postupak ispitivanja porekla imovine i da se bavimo tim stvarima, ali rekao bih nečim drugim, pa da jednom dovedemo državu do mere gde će postojati odgovornost za kapital. Tvrdim, veliki broj poreskih obveznika koji su imali program pre 10, 12, 15. godina i bavili se određenom vrstom proizvodnje ili usluga, plaćali porez godinama po svakoj stavci i svakom obliku, imaju pravo da ne budu tretirani na način kako ih tretira naša javnost. Upravo iz tih razloga imam utisak da bi morala nekoliko uredbi da donese Vlada Republike Srbije, a gde bi bile razvrstane vrste kapitala i stvorili se uslovi da poreski organi mogu da rade na jedan pristojan način, rekao bih jednu mekanu poresku opciju, pa da se utvrdi ta forma i da svi poreski obveznici budu tretirani na taj način.
Što se tiče poreza na promet i sada...

Još koji minut. Što se tiče tog tretmana, mi zaista nemamo ništa protiv, ali ranije smo...

Nastavljam. Vidim da kolegama poslanicima nije ova tema interesantna, a porezi svakako nisu, ali su važni. Milka, za tebe su mnogo važni porezi, veruj mi, hala ti nije izgrađena u Užičkoj, treba ti novac.

Mislim da ima značajnijih pitanja, kada je u pitanju porez na promet. Zaslužuje oslobađanje, rekao bih, dečja odeća, školski pribor i sva druga učila koja mogu pomoći razvoju populacije u Srbiji, jer osiromašeno domaćinstvo danas ima mnogo problema da može normalno da gaji i razvija porodicu, da uvećava broj članova porodice. Čini mi se da je to značajnije pitanje od onoga da se neka glasila, neki mediji nalaze u teškoj ekonomskoj situaciji. Možda se nalaze u ekonomski teškoj situaciji zbog tema kojima se bave. Možda narod više ne želi da kupuje novine zbog toga, jer u svim novinama piše isto. Možda ne pridaju tretman običnim građanima, koji su važniji od nekih važnih političara ili privrednim temama, socijali, sportu, kulturi ili bilo čemu drugom, pa je došlo do pada tiraža u javnosti. Možda su to ta pitanja o kojima treba razgovarati na jedan drugi način. Ako se neko zalagao za tržišnu ekonomiju, onda se pokazuje da se oni ne snalaze u toj tržišnoj utakmici.

Zato mislim da ovo pitanje nema tako veliku važnost, bar za nas, nema ovako veliku važnost, jer druga pitanja su i te kako značajnija i važnija o kojima treba razgovarati. Pomenuo sam samo jedno. Iz tih razloga, mi nećemo podržati zakon o porezu na promet građana, niti zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, sam princip pokušaja harmonizacije odnosa predstavlja dobar pokušaj da se napokon usklade odnosi između Srbije i Crne Gore. Međutim, moram da kažem da mene mnogo više zabrinjava onaj deo koji je ostao neusklađen u ovom delu i broj pitanja koja uopšte nisu komentarisana na ovaj način. Tih 7% neusklađenih carinskih stopa, po meni, predstavlja i dalje ozbiljan problem za Republiku Srbiju, jer, recimo, ako niste uskladili cigarete, automobile, kafu, banane...
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Jesmo.)
Automobile? Tek za 24 meseca.

Za cigarete, koliko znam, sigurno nije.
(Čedomir Jovanović, sa mesta: Jeste.)
Prema tome, čini mi se da ćemo kao država imati štete u tom delu, ozbiljne štete, zbog toga što je jasno da je u proteklih, po meni, sigurno dvadesetak godina odnos firmi iz Crne Gore prema srpskom tržištu, uvoz roba iz Crne Gore na srpsko tržište, a ukupno učešće u bruto društvenom proizvodu zajedničke države je svega 5%, bio kud i kamo viši. Govorim o tom delu. Čini mi se da je šteta za srpske privrednike, da krenemo redom, od uvoza sirovina, a postoje kompanije u Crnoj Gori koje se bave isključivo uvozom sirovina za srpsko tržište, a poznato je da neke grane tamo uopšte i ne funkcionišu i ne rade i mislim da se tu nije postigla dovoljna harmonizacija, u tom delu.
Naravno da na procesu harmonizacije treba raditi i dalje, ali čini mi se da Srbija ne može činiti više nikakve ni političke, ni druge ustupke. Mislim da se u ovoj fazi nije postiglo dovoljno da bi se moglo reći da postoji apsolutna harmonizacija na principima zajedničkih carinskih stopa, niti odnosa u kojima će Srbija imati plaćen porez u Republici. Poznato je da i dalje funkcionišu samo papiri, da se roba zaustavlja na prostoru Srbije, da je to jedno od pravila ekonomije u Crnoj Gori. Mislim da iz tog razloga treba uredbama Vlade Republike Srbije pojačati kontrolu protoka robe. Posegnuo bih i za jednom merom koja je karakteristična za zemlje Evropske unije, za onu robu i za one privredne grane, da se naplaćuju stope poreza u Srbiji, pa ukoliko izađe sa prostora Srbije tek onda vraća poreske stope ili vraća carinu.
Očigledno da se dobit tih preduzeća sa područja Crne Gore zadržava na prostorima Crne Gore. Da ne govorim o delu trgovine koja funkcioniše između Crne Gore i Kosova, nezavisno od uticaja Republike Srbije. Čini mi se da tu postoji jedan apsolutno liberalizovan odnos između Crne Gore i Kosova i Metohije i čini mi se da na tom planu treba učiniti napor da se to stanje izmeni.
Govorim, pre svega, o akciznoj robi, o robi široke potrošnje, jer mislim da će štete po poreski sistem Srbije i dalje biti visoke, jer te vrste uvoznika i taj deo uvoznog lobija, čini mi se da tu nalazi i dalje veliki prostor za provoz papira, provoz robe i nekontrolisano iznošenje kapitala iz Srbije. Čini mi se da su i Crna Gora, a i taj deo, bili generator spoljnotrgovinskog deficita Republike Srbije u značajnoj meri. Ne vidim iz Akcionog plana na koji način to može biti rešeno, osim uredbama Vlade Republike Srbije ili na saveznom nivou, na jedan drugi način, jer čini mi se da taj deo ostaje nezahvaćen ovom harmonizacijom i mislim da to nije dobro.
Dalje, moram da kažem da ovaj plan sam po sebi predstavlja početak harmonizacije odnosa, ali mislim da ne može da bude uslovljen krupnim političkim pitanjima, da su gubici srpske ekonomije i dalje visoki po tom osnovu, spoljnotrgovinski deficiti značajni, da su crnogorske firme koje imaju kompanije u Crnoj Gori, ali imaju ispostave ili "ćerke kompanije" po Srbiji ili u Beogradu, značajni uvoznici na velika tržišta u Srbiji, pre svega, na tržište Beograda i većih gradova u Srbiji. Imam utisak, ukoliko se zaista ne učini napor da se to zaustavi, da će gubici na tom planu biti izuzetno visoki.

Poštovana gospodo, zašto smo mi protiv ovog zakona. Ovde se upotrebljava termin "defašizacija", u obrazloženju zakona. Čega defašizacija? Nisam sebi birao predsednika upravnog odbora koji me je posle smenjivao zato što je bio iz DOS-a. Razmislite malo.
Ovaj zakon kao da pokušava da denuncira neke fašiste iz Drugog svetskog rata, on ima dva svoja temeljno različita pristupa, a u praksi imamo činjenicu da nema lica koja su definitivno bili fašisti za vreme Drugog svetskog rata, o čemu ću govoriti na primeru Šapca, odakle dolazim.
Danas čovek koji se zove Paun Protić, koji je bio komandant Ljotićevog Zbora, fašističkog Zbora garde, dobio je jednu od centralnih ulica u gradu Šapcu da nosi njegovo ime. Čovek je odgovoran za streljanje 5.500 ljudi u Šapcu. Kojih 5.500 ljudi? Radi se o običnim, najobičnijim ljudima koji su tada digli svoj glas protiv okupacije svoje države. Nisu bili komunisti ili su bili komunisti, ali su sigurno svi zajedno bili patriote i ustali su da brane svoju državu.
U Mačvi je tada formiran Mačvanski partizanski odred, koji je gotovo do jeseni uništen i ceo postreljan, a brojao je 3.000 ljudi. Ko je to radio? Radio je taj Paun Protić, u ime srpstva, u ime srpske države, za kralja i otadžbinu. To su bili motivi.
Šta je brisano od naziva ulica, da ne pravi sramotu gradu Šapcu više? Izbrisana je gimnazijalka Vera Blagojević, koja je na centralnom trgu, nije imala ni pojma šta znači komunizam, javno ustala da brani svoju državu. Izbrisana su četiri brata Srnića, majka je živela do 1981. godine, koji su takođe pobijeni tada. U Šapcu je zabranjeno govoriti i pominjati ta imena više. Ali, imamo sveto ime Pauna Protića i nekih navodnih 12 četnika đačkog bataljona. Na stratište gde je tih 5.500 ljudi pobijeno, samo mi i dalje odlazimo da odnesemo vence. To je jeres. Bojim se da to neko buldožerom u narednom periodu ne zatre.
Šta je bilo sa tim ljudima i njihovom decom? Osvedočeni četnik u tom periodu, Sinđić, pobegao je navodno u neku državu, ali su njegova deca u periodu tzv. posleratnog perioda postali lekari i niko ih nije dirao. Drugi četnik Vuković, poznati koljač, koji je zaklao 73 čoveka u našem kraju, zaklao je 73 Srbina u Šapcu, čovek je završio fakultet i bio je dugogodišnji direktor Javnog preduzeća za upravljanje građevinskim zemljištem i rezervni vojni oficir. Neću više o tome, samo da kažem šta znači termin defašizacija i kako je u praksi sprovodljiv.
Šta će nama doneti zakon o lustraciji? Mislim da nam neće doneti ništa. To sigurno neće biti zakon koji će nas voditi u Evropu. Izazvaće nove i nove podele, rasprave, sukobe u javnosti, zloupotrebe, lične revanše, lične obračune prema pojedincima. Da li će neko nad nekim i dalje lečiti komplekse u političkoj budućnosti, to ćemo videti.
Zašto nas ovo neće odvesti u Evropu? Neće nas odvesti u Evropu iz nekoliko razloga. Evropski parlamentarni sistemi poznaju apsolutno snižene političke tonove u političkoj praksi, apsolutnu političku toleranciju i nikada više govor mržnje između političkih oponenata, dobru i razumnu političku saradnju, kulturan politički jezik i odgovornost za javno izgovorenu reč koja druge političke opcije i oponente ne denuncira iz političke prakse i daje im pravo da u javnosti mogu da istupe i da im se čuje javna reč.
Neće pomoći ovaj zakon oporavku srpske privrede. A, da li se već dobrim delom desila lustracija? Pa, jeste. Najbolji srpski privrednici su izjureni iz kolektiva. Ono što je ostalo u privredi, to i dalje dobro radi. Znate ko je lustriran? Lustrirani su svi oni koji su izgubili radna mesta, izgubili su pravo na rad. Nemaju kome da se žale za to što su izgubili pravo na rad po kratkom postupku i ostali su bez budućnosti.
Niko nema pravo da uskrati tu budućnost i pravo na rad, budućnost za njihovu decu i porodicu. To nas sigurno sve ne dovodi do Evrope. U Evropu nas sve zajedno vodi dobra privreda, dobre plate, dobra zaposlenja za mlade generacije i dobra zajednička budućnost. Ovo vraćanje i kopanje po prošlosti nije dobro. Nije nam namera da o ovome govorimo u javnosti, ali upozoravamo da uvek ogledalo ima svoj odraz i može biti upotrebljeno i dobro predstavljeno u javnosti, ali da li će to dovesti do sređivanja političkih tonova i omogućiti da svi zajedno politički idemo dalje. Na političkoj sceni Srbije ovo sigurno neće pomoći da naredni izbori, koji treba da se dese u Srbiji, budu legitimni, da budu izraz pravog kandidovanja i zdrave političke volje.
Ovih dana imamo jedan svež primer lustracije sudskim putem, tako što je našem potpredsedniku Dobrivoju Budimirovići - Bidži
izrečena presuda od šest meseci zatvora zato što ima pištolj za koji ima odobrenje za držanje. Zašto šest meseci? Upravo za tih šest meseci, kada mu bude doneta presuda, kada bude uručena, to će već biti 10, 12, 14, kada budemo stekli prava na žalbu, jer verovatno neće moći da radi, odnosno da politički deluje.
Mislim da je ovo prethodno vreme, koje smo imali kroz vanredno stanje, imalo svoje značajne propuste koje su na određeni način pojedinci koristili. Koristili su, ali čini mi se da će lustracija otvoriti toliki prostor i pravo pojedincima da vas optužuju, da vam govore, da vas lažu i da vas vređaju.
U vreme kada smo mi bili na vlasti, a neko drugi u opoziciji, upotreba termina da ste - lopov, kriminalac bilo šta - bio je svakodnevni politički jezik i pravo da tako politički denuncirate ljude, bez ikakvog argumenta, samo termin koji se koristio radi svakodnevne političke potrebe, radi skupljanja jeftinih političkih poena. Vreme je odmaklo, godine su već iza toga, mi nismo koristili tu retoriku.

Završavam. Mi nismo koristili tu političku retoriku. A zašto? Ne mislimo da kao opozicija treba da ličimo na opoziciju koja je bila pre nas, ne mislimo da na taj način treba da se vratimo na vlast, jer ne treba nam takva vrsta pomoći da bismo se vratili. Mislim da sve ovo što je u ovom zakonu napisano i što će se dešavati povodom ovog zakona u političkoj praksi, ta komisija koja će to raditi, neće voditi Srbiju u budućnost, već će je vraćati godinama unazad da se kopa po prljavim stvarima i da se zloupotrebljavaju imena i prezimena ljudi.

Poštovana gospodo narodni poslanici, najveći deo ove materije je klasična obligacija i sadržan je u Zakonu o obligacionim odnosima. Ovo predstavlja, po meni, još jedno izvođenje iz te materije u smislu da se reši jedna oblast, ali tretman oblasti nije kompletan i iz tog razloga mi ga nećemo podržati.
Šta je suština ovoga o čemu hoću da govorim, u vezi ovog zakona? Lizing je u principu najviše korišćen radi izbegavanja plaćanja poreza; jedna od kategorija koja se mnogo koristi u praksi, obligaciona kategorija da bi se izbeglo plaćanje poreza, a rekao bih da bi se izbeglo i plaćanje carine. Razumem tu jednu stranu i ona jeste prilično anahrona, nedefinisana, pomerena malo ulevo ili udesno po potrebi da se na određeni način rešava ovo pitanje i dobro je da se materija koncentriše na jednom mestu, ali apsolutno nekompletno.
Imate ovde niz primera iz regulative ovog zakona u kojima se jasno vidi bezbroj mogućnosti za izbegavanje plaćanja poreza. Nadam se da će se ministar složiti sa mnom, pošto imamo problema u poreskoj oblasti
poprilično, da bi možda trebalo povesti računa. I, evo konkretnog primera šta se dešava u momentu kada dođe do prekida ugovora. Plaćene su neke rate, znači u nekom periodu dolazi do prekida ugovora. Ovo je klasična forma zakupa. Koliko znamo, po zakonu zakup je forma u kojoj se mora plaćati porez na promet, ali u ovom slučaju kada dođe do prekida, a recimo dođe do prekida pred nekim sudom mesec dana pre isteka roka, šta su naša posla? Da se napravi izbegavanje poreza, a ovde su bezbrojne mogućnosti za to. U tom slučaju sud će doneti rešenje, doneće presudu, konstatovaće činjenično stanje, obaveze neće nastati i može da ponovi nov rok za lizing. Ništa vas ne sprečava da obnovite, znači još jedan lizing period na nekakav način, da fingirate da ste plaćali i tako u nedogled.
Mislim da se sa ove strane, poreske, finansijske, pravne strane ovo uopšte nije tretiralo, a čini mi se da je najveći problem u ovoj državi, jedan deo problema koji nosimo i koji je sada, čini mi se, u priličnoj ekspanziji kada je u pitanju ova materija i ova oblast, tzv. finansijski lizing. On je u primeni iz nekoliko razloga. Prvi i osnovni razlog je da bi se izbegli bankarski poslovi u direktnim odnosima od strane proizvođača određene vrste opreme ili vozila. Ulazi se u finansijski lizing sa određenim licima i na taj način se vrši kreditiranje lica da bi se u nekom roku od dve, tri, četiri ili pet godina, kako se ugovori posao, došlo do sticanja prava svojine. Ishod svega je sticanje prava svojine. Očigledno da ovde nemamo taj drugi deo tretmana u kojem možemo kontrolisati na određeni način, a pre svega poreski, i ovde definitivno sada ozakonjujemo izbegavanje poreza i mislim da to nije dobro.
Vi znate da je uglavnom, recimo kada se radi o prometu motornih vozila, glavni razlog za ovakvu vrstu prometa motornih vozila izbegavanje plaćanja carina i poreza. To je mnogo krupno pitanje za ovu državu. Šta sada da radimo ako pustimo ovoj državi bezgraničnu formu lizing kompanije koje će raditi, a radi se o davaocima lizinga ili isporučiocima koji će to raditi, a 100.000 evra ne znači ništa. To su sitne pare za količinu pravnog posla, odnosno obim tog posla koji može jedna takva kompanija raditi ili jedno pravno lice, iz kojeg može doći do enormnog izbegavanja plaćanja poreza na promet kada je u pitanju promet motornih vozila.
Mislim da se sa te strane ovo nije tretiralo i da to nije dobro. Zaista mislim da nije dobro, jer pored te kreditne crte, kada je u pitanju isporuka recimo nekih osnovnih sredstava koja će se koristiti u procesu proizvodnje, to mogu i da razumem, to mogu da smatram kao dobru formu, čini mi se da će glavna konstatacija priče oko lizinga u nekom narednom periodu upravo biti na prometu motornih vozila. Stoga, upozoravam, zaista dobronamerno, i skrećem pažnju da ćemo doći u situaciju da imamo poplavu pravnih subjekata koji će se baviti lizing poslovima, uz sve prekide koje mogu uraditi u toj fazi, uz nove ugovore o lizingu.
Najviši pravni akt koji se donosi u ovoj državi i najstariji, sa najjačom pravnom snagom, jeste akt koji donosi sud; da li je presuda u pitanju na osnovu priznanja ili rešenje. Kada je u pitanju rešenje dolazite u situaciju da niži pravni akti, a to su svi ostali, pa i obligacija koja ima karakter obostrane volje, imaju niži karakter i na taj način doći ćete u situaciju da imate ogromne pravne poslove i izbegavanje poreza.
To se posle ne može rešavati ni uredbama, jer imate formu zakona. Ne može se rešavati ni drugim podzakonskim aktima, ne možete naterati sudije da ne sude o ovim pravnim stvarima, jer moraju da sude, moraju da donose rešenja, moraju da poštuju volju parničara, jer radi se o klasičnoj parnici.
Jednostavno, možemo doći u situaciju da imamo ogromnu poplavu izbegavanja plaćanja poreza. Zaista mislim da sa te strane ovo nije dobro tretirano. Čini mi se da bi ministarstvo trebalo da povede računa, ili Vlada Republike Srbije, kako ovo pitanje u narednom periodu razrešiti. Očigledno ćemo doći u situaciju da ogromnu količinu izbegavanja plaćanja carine i poreza kroz ovaj pravni posao, možemo doći u situaciju da budu, pored one prve strane koja može stvoriti neke uslove, viši efekti ovi kudikamo može biti finansijska korist, ni za državu, a posebno za pravna ili druga fizička lica. Hvala lepo.