Poštovani narodni poslanici, nisam mislio da se javljam oko ovog seta zakona, jer nema ovde ništa značajno osim novih troškova. Moram da prokomentarišem nekoliko važnih detalja.
Prvo, apsolutno je pogrešna teza da će se ovde nešto pomoći srpskoj privredi. Ne može se na ovakav način pomoći srpskoj privredi. Prokomentarisaću kratko ove zakone, pa ću onda nešto kratko reći oko srpske privrede.
Kada govorimo o administrativnim taksama, one postoje i postojaće, problem je njihova visina i za šta sve treba kupiti taksu. Imam utisak da sužavamo prostor za šta ne treba kupiti taksu, a mislim da ćemo u neko vreme doći u situaciju da će malo stvari ostati u običnom normalnom životu, a to se zove administriranje građana, odnosno za šta neće trebati taksa.
Ne može se na ovakav način tretirati priča o budžetu, ako mislimo da ćemo sa ovim nametom dobiti ne znam koju količinu novca, u masi sredstava, a neophodna su za neki normalan život i za državu u jednoj fiskalnoj godini.
Kada se govori o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o akcizama, ovde se radi o klasičnom nametu. Znači, na jednoj strani si izgubio prihod, a na drugoj strani treba da se nadoknadi prihod, s tim što će ovo sigurno u određenoj meri ponovo izazvati rast cena, mora izazvati rast cena, jer ove dve stavke su ozbiljna troškovna kategorija u procesu proizvodnje u mnogim oblastima.
Da se vratim na porez na dobit; za mene nije problem da li će taj porez postojati ili ne, da li ćemo ga imati ili nećemo, problem je, što se vidi iz ovog budžeta za ovu godinu, koliko je mali. Mali je zato što nema privredne proizvodnje u Srbiji, mali je zato što je bankarski sistem takav u Srbiji. Možda je u ovoj Srbiji reformisano mnogo štošta i priče o reformama u svim oblastima, ali čini mi se, u bankarskom sistemu Srbije nije urađeno ništa.
Postoji sve drugo osim načina da dobijete normalan kredit u ovoj državi da biste mogli započeti ozbiljan proces proizvodnje u nekoj oblasti. Potrebno vam je ogromno vreme da provedete da bi vam neko sutra u banci rekao - eto, ne možete da dobijete kredit. Kod raznih institucija, agencija, bilo je 130 programa koji su vredeli, toliko je odobreno, a kada su otišli u banku, dva posto od tih programa je realizovano.
Sada ću se vratiti na privredu. Neće ovo pomoći podsticaju srpske privrede, možda malo ovaj porez na finansijske transakcije, ali to je nebitno. Suština ekonomske politike jedne vlade i države je u nečem drugom: u kojoj će meri kreditno-monetarna politika uticati da privreda dobro radi.
Svakog meseca imate pad proizvodnje u privredi. Nije važno o kojoj godini ili msecu govorimo, molim vas, tu moraju da se preduzmu radikalne mere. Ne možete tretirati i koristiti termine - ekonomija i privreda u dva važna ministarstva, a da se u toj oblasti tako malo radi.
Postoje gradovi u Srbiji gde rade po jedna ili dve firme, a sve ostale su stale. Ne rade mesecima i ne primaju plate, iako su proizvodni programi u tim oblastima sjajni, izvozni i godinama su ostvarivali dobre rezultate u toj oblasti. Ne znam u čemu je problem. Da li moraju neke nove mlade junoše da kažu kako oni smatraju da to treba da se radi.
Takvo preduzeće je ovoj državi donelo nekoliko stotina miliona dolara dobiti, a ti radnici u tim preduzećima su zarađivali dobre plate i dobro živeli. Ne može niko ovde da mi objasni da "Delišes" iz Vladičinog Hana ne može više da radi. Takođe, ne može niko da mi objasni da je važno da smo dozvolili uvoz mleka i mlečnih proizvoda, da smo dozvolili uvoz mesa, dok seljaci kod mene u Mačvi prodaju živu stoku po 35 do 40 dinara.
Nisu važni napisi u novinama da li je meso u prodavnicama 180 ili 220. Otkud sada pada cena sa 220? Pitanje je da li ti građani Srbije mogu da kupe to meso. Da li onaj ko prodaje tu živu stoku može da dobije novac i da uloži ponovo u proces proizvodnje. Očigledno da o tome malo ko razmišlja.
Sada ću reći nešto drugo. Počeli smo novu fiskalnu godinu. Kraj prethodne nismo prokomentarisali. Pokazala je da je odnos uvoza i izvoza još više katastrofalan. Molim vas, preko 4,5 milijarde je razlika u odnosu izvoz-uvoz, te opet gubitak značajan za ovu državu. Da li uopšte neko čuje šta se govori sa ove govornice, da li neko razume o čemu mi pričamo i da li razumeta da je važno da privreda u Srbiji radi.
Nije važno, ovo je sasvim drugo pitanje, da li je proces privatizacije u tom preduzeću u toku ili nije. Važno je da ta firma radi i da radnici primaju plate, a onda dolazi to drugo. Koja god firma u Srbiji radi, plaća porez na zarade, na promet, na usluge i onda imate pun budžet. Koliko god podignemo preduzeća, stavimo ih u radni potencijal i krenu u proces proizvodnje, imate puniji budžet za toliko. Nemojte da se bavimo jeftinim skupljanjem političkih poena.
Veliki broj gradova u Srbiji, recimo Bajina Bašta imala je 7,5 hiljada zaposlenih, a u ovom momentu radi svega hiljadu i nešto ljudi. Osam banaka se našlo u Bajinoj Bašti. Tvrdim da Bajina Bašta nema ukupan promet dnevnog novca više od tri do četiri miliona dinara. Znači, svaka od tih banaka neka raspolaže fifti-fifti, a to je 500.000 dinara. Da li je moguće da u takvom gradu, koji ima solidne uslove za privređivanje, nismo pronašli model da se uposli privreda.
Možda nikoga ne zanima jedna Bajina Bašta, Vladičin Han ili takvi gradovi po Srbiji, veliki "Jumko", MIN Niš itd. Da li je moguće da ne razmišljamo i da uposlimo taj deo privrede. Stvari su proste, MIN Niš se bavi mašinskom industrijom i imate tendere, daju se tenderi po Srbiji za specijalna vozila. Upravo je to dobra sprska fabrika koja je to radila.

Da. O tome treba otvoriti raspravu. Ne možemo tretirati niti posmatrati kroz ova četiri zakona boljitak srpske privrede. Nema šanse, to su sitni potezi koji će možda u nekoj maloj oblasti učiniti nešto. Mi ćemo biti protiv ovih poreskih zakona, prosto iz razloga da ne bude ništa.
Ovaj zakon o porezu na dobit ima dobru ideju, kada govori o bankama, ali je nije razradio. Mi nemamo strane banke u Srbiji, mi imamo domaće banke, bez obzira kako se one zvale, sve te banke su ušle u platni promet. One raspolažu ogromnim količinama novca. Nismo im postavili uslov da moraju da investiraju u privredu Srbije.
Skoro sam bio u Skupštini na jednom sastanku, kada su ti veliki bankari govorili o rizicima. Ne mogu bankari da utvrđuju stepen rizika. Stepen rizika, a odnosi se na kamatnu politiku, može da utvrdi država. U ovom momentu to je Vlada i govori o nivou rizika ulaganja u određenu oblast u privredi. Kod nas govore oni koji drže kamatne stope.
Tu je problem. Mnogo veliki problem. Vi danas imate po medijima poplavu ponude tzv. potrošačkih kredita. Malo ko u Srbiji uzima kredite. Imate poplavu kredita za nabavku automobila. Takođe, malo ko može to u Srbiji da uzme. Mislim da treba svi da budemo zainteresovani da mnogo građana u Srbiji može da uzme jedan ili drugi kredit.
Ta opterećenja, ako s jedne strane imamo rast cena, a sada ćemo ovde imati rast cena od 5-6 posto, pa ćemo imati još neke namete, pa imamo namete kroz lokalnu samoupravu, i krenula je značajna poplava, i ponovo se dižu cene u lokalnoj upravi kada je u pitanju grejanje, voda, struja itd. To će država da podigne i to najavljujem do juna. Onda ćemo sigurno imati ponovo opterećenje porodičnog budžeta. Nemamo rast zarada. Budžet se na ovakav način ne puni. Tvrdim i odgovorno stojim iza toga. On se puni jedino dobrom privredom, dobrom proizvodnjom i solidnom potrošnjom.
Molim vas, gospodo, ukoliko ne odgovorite na ova pitanja, neka, moram reći u vrlo brzom periodu, ako ne stvorite uslov za tako nešto, čini mi se da ćemo se naći u vrlo komplikovanoj situaciji. Razumem potrebu države da sitnim merama, a ovo su sitni potezi, pomera malo u levo ili u desno određeni trošak, ali ne mogu da shvatim da nismo izvršili ozbiljnu analizu. Mislim da se ovaj skupštinski dom oko toga pitao. Molim vas, ovih dana dolazi OEBS da razgovaramo ovde o važnim pitanjima. Najvažnija su ova pitanja. Razumem potrebu za privatizacijom, ali ne mogu da shvatim da ne govorimo o privredi.
Onda nema zapošljavanja, nema programa socijalne politike, ne možemo stalno iz donacija. Videli ste zemlje u okruženju koje su bile pod određenom kontrolom, kao što smo mi sada, posle nekog perioda im se kaže da nema. Kod nas je već rečeno da neće biti narodnih kuhinja, ali uskoro neće biti ni tih donacija koje će nas kratkoročno pokrivati u određenim oblastima.
Kako ćemo se suočiti sa zatvorenim fabrikama, zakatančenim firmama i sa silom otpuštenih radnika koji u Srbiji nemaju od čega da žive. Možete govoriti o tome da je neka velika srpska fabrika, koja je imala 30-50.000 radnika, bila produkt komunističkog sistema. Nije ni važno kako ćete to nazvati, ali u to vreme kako god bilo da bilo to preduzeće je dobro radilo, dobro punilo državni budžet i imalo korektne odnose u bankarsko-monetarnoj sferi. Ukoliko se to ne bude rešilo, onda na sve ove rasprave i u ovaj današnji petak gubimo vreme, ne radimo. Vi ne radite gospodo, vi ste na vlasti.

Poštovana gospodo narodni poslanici, moram da kažem da ni kroz rebalans budžeta, koji je ponudila Vlada Republike Srbije, ne vidimo pomeranje ka opštim makroekonomskim elementima. Očigledno da moram ponovo da izrazim neslaganje sa ekonomskom politikom Vlade Republike Srbije za ovu godinu.
Očigledno da se privreda Srbije i dalje nalazi na jednoj značajnoj margini. U redu, privatizacija, ali ne možemo ostaviti privredu Srbije da stoji i da čeka. Jer, kreditno - monetarna politika u ovom momentu u Republici Srbiji čini mi se da uvodi Srbiju u jednu ozbiljnu recesiju kada je u pitanju privreda! Vi onda imate pad društvenog proizvoda, odnosno imaćete pad u ukupnom bruto društvenom proizvodu za ovu godinu i trend pada proizvodnje, rast uvoza u odnosu na izvoz se povećava. Ne možemo a da se ne pozabavimo ovim elementima.
Jedini pravi argument za rast budžeta, za punjenje budžeta, za izbegavanje deficita u budžetu, da ne koristimo sredstva od privatizacije i uzimanje kredita u ovom momentu, to je podizanje privredne proizvodnje. Postoje čitave grane koje stoje. Ranije smo se raspravljali oko toga zašto je zaustavljeno građevinarstvo - molim vas, 200.000 ljudi u toj branši ozbiljno stoji. Tu i tamo, vidimo da se ponegde pokreće solidarna stambena gradnja; ili se u nekoj od banaka pronalazi prilika za izgradnju nekog poslovno - stambenog objekta ili se ovde nudi samo za pripadnike MUP-a. Mislim da ne možemo tako pojedinačno tretirati tu oblast, jer imamo problem koji je suptilan. On se odnosi na kompletno građevinarstvo.
Imate proizvođače opekarskih proizvoda, kompletnu tu oblast koja u ovom momentu stagnira, kao i deo metaloprerađivačkog kompleksa, zatim imate proizvodnju stolarije i mnogo toga što je vezano u ovom momentu. Ta grana bi mogla lako da se podigne ako bismo stvorili uslove, izmenili kreditno - monetarnu politiku u ovoj oblasti i, moram da kažem, vratili solidarnu stambenu gradnju na nivou na kome je bila u prethodnom periodu. To nema veze ni sa političkim sistemima, ni sa političkom obojenošću. To ima jedino veze sa rastom poljoprivredne proizvodnje.
Imate niz faktora u toj oblasti koji mogu podići, pre svega, rast poreza na promet, poreza na usluge, rast poreza na zarade i mnogo toga što bi se u ovom momentu pojavilo u ovoj oblasti. Malo gde u Srbiji imate da se podižu novi kranovi, da se kreće u toj oblasti nešto da se radi.
Možda to nije tema ili možda nije aktuelna tema, ali vam kažem da je to jedna od najozbiljnijih tema o kojoj, kada je u pitanju budžet i ekonomska politika države u određenom momentu, treba ozbiljno da se zamislimo. Da postoje uslovi za ovako nešto, to je vrlo evidentno i, ne treba oko toga da se raspravljamo - da li postoje ili ne postoje?
Postoje mnogobrojna sredstva u bankama koja su neplasirana. Planira se nekakva razvojna inflacija u ovoj godini od nekih 20%. Postavlja se samo pitanje u kom će pravcu ta sredstva da idu - da li će ići u potrošnju ili će biti usmerena ka proizvodnji? Ako budete pod pritiskom, a u ovom momentu je veliki pritisak javnosti i građana da se sredstva usmere u potrošnju, čini mi se da bi to bila jedna od pogubnih grešaka, jer sredstva treba da odu isključivo u proizvodnju. Samo kroz proces proizvodnje će se zanoviti nov proizvodni ciklus i stvoriće se uslovi da iz tih proizvodnih ciklusa dobijemo nova sredstva sa kojima ćemo moći razvojno da napredujemo kao država.
Ovaj budžet ne tretiram kao da ima neki politički karakter ili političku boju. On sam po sebi na ovaj način dobija taj karakter. Čini mi se da Vlada Republike Srbije treba da pobegne od takve vrste i takvog karaktera i čini mi se da, bez obzira na trenutno stanje - borbu protiv kriminala i sve ono što u ovom momentu okružuje državu i što se dešava u državi, ne možemo da pobegnemo od ovog ključnog momenta, a to je razvoj privrede Srbije.
Molim vas, u Vladičinom Hanu stoji "Delišes", jedna apsolutno proizvodna firma, gde je dijapazon prizvodnje od pečuraka do mleka. Ne može niko da mi objasni da ta firma ne može da radi, jer je u ovom momentu potreban neki kratkoročni kredit koji će podići proces proizvodnje! Da podsetim da tu ima i 30.000 kooperanata.
To su razvojne stvari, to su ciklusi u proizvodnji koji se svake godine zanavljaju i mogući su. Šta će se desiti sa procesom privatizacije takve firme? Kupiće je neko. Takve firme će biti sutra privatizovane za bolje pare i, imaće zdrave poreske bilanse, imaće masu plaćenog poreza na promet, a neće u ovom momentu tamo stajati 1.200 i nešto radnika koji nisu primili 17 ili 18 plata.
Tako redom po Srbiji možete naći sijaset firmi i preduzeća koja stoje, čekaju proces privatizacije, čekaju restrukturiranje, obilaze banke, a u bankama skupi krediti i dalje! Mi smo onoliko država pod rizikom, koliko odredi onaj ko je na vlasti. Smanjimo rizike kreditiranja.
Dakle, kada sve ovo sagledate sa ove privredne strane, molim vas, u Srbiji radi velikih 50 do 70 preduzeća, a sve ostalo stagnira ili se nalazi u jednom procesu pada obima proizvodnje. Podizanje nivoa proizvodnje znači punjenje budžeta, rast poreza na promet, rast poreza na usluge i onda dolazimo do nivoa potrošnje koji će svima nama pomoći da bolje živimo. Na kraju, to će sutra stvoriti uslove za zapošljavanje. Ne možemo programski reći - zaposlićemo 100 hiljada ljudi u ovoj godini, u Srbiji, ako nemamo rast proizvodnje, ako ne stvaramo uslove da nova preduzeća rade.
Građani Srbije su se pomirili sa nekoliko činjenica. Pomirili su se sa činjenicom da se nalazimo u fazi privatizacije gde su važne evropske integracije, i to je u redu. Ne mogu da se pomire sa činjenicom da na kraju meseca ne mogu da prime platu i da sutra njihova deca nemaju perspektivu zapošljavanja; priče koje su se ranije koristile, pa koriste se i sada na razne načine, kao, mi imamo milione zaposlenih.
Prošli put kada je bio Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, govorio sam o tretmanu osiguranika. Sada ću da vam kažem nešto drugo: fondovi za zapošljavanje i službe za penzijsko i invalidsko osiguranje su po meni dve službe koje su za 20 ili 30 godina izdržale sve reforme i ništa se nije ozbiljno desilo, kada su one u pitanju.
Da postavimo pitanje - koliko je zaista nezaposlenih ili koliko je prijavljeno ljudi na birou za zapošljavanje? I, kada počnemo tu tretman, imam pravo na 20 minuta ako žurite ...
(Predsednik: Hoćete da koristite drugih 10 minuta?) (Da.)
Dakle, videćete i sami, kada biste istretirali kroz fondove zaista kome treba posao u Srbiji, videćete da ima bar 300 hiljada ljudi koji su prijavljeni isključivo da bi ostvarivali neka socijalna prava, a ne prava iz radnog odnosa. To su balansi i za budžet, ozbiljni, prema tome, čini mi se da Vlada Republike Srbije i ovde ima problem.
Molim vas da shvatite da ovo nije ideološko, ovo je suštinsko pitanje, dakle, kako ćemo sutra svi zajedno da živimo.
Ne možemo slati poruke da ćemo zaposliti ne znam koga, a stalno imamo pad proizvodnje, zatvaranje preduzeća, priču o privatizaciji i to je u redu, to je jedna strana. Nema nikakve veze da se sutra ode u neku banku i podigne pristojan kredit sa normalnom kamatom da bi se obnovio proces proizvodnje, da bi se na stranu podmirila dugovanja, jedna, druga, da li je firma pred stečajem ili nije i da bi se pokrenuo proces proizvodnje posebno u onim granama gde mi možemo biti izvozno orijentisani.
Postoje preduzeća u Srbiji, bez obzira na političke sisteme koji su bili u ovoj državi, dobro su koncipirana u prethodnom periodu i 90% su izvozno orijentisana.
Mislim da, kako se čujemo oko ovog pitanja, da se očigledno dobro ne razumemo. Moram da kažem, bez obzira što mi o ovome govorimo, ne mislimo ni da smo najpametniji, ali mislimo, sva pitanja koja u ovom momentu opterećuju državu, da je ovo jedno od suštinskih, molim vas.
Mi imamo navodno Narodnu banku Srbije, a još ovde nismo tretirali zakon o Narodnoj banci Srbije; imamo i pečat, sada imamo i monetu Narodne banke Srbije. To je apsolutno nelegalno, molim vas. Evo, pitam sve ovde prisutne da li smo mi usvojili zakon o Narodnoj banci Srbije? Naravno da nismo i preko toga se prelazi kao da se ništa ne dešava. Ta moneta je apsolutno nelegitimna, odnosno nelegalna, ta nova novčanica je opet nelegitimna novčanica u državi Srbiji. Mi i nemamo prilike ni da uzmemo to, još radimo sa starim novcem, a ne znam ni ko ima te nove novčanice.
Molim vas, ako pričamo o legitimitetu, jeste taj zakon ovde, donesite taj zakon da o njemu razgovaramo, da se usvoji i da, znate, kada neko naruči izradu pečata, on mora da ima i rešenje sa kojim se služi tom prilikom. Molim vas, ovo je krupno pitanje.
Kako neko onda može da govori o kreditno-monetarnoj politici u ovoj državi, a nema za to osnova? To su lažni pečati, gospodo, lažni su pečati, sa kojim pravom, nema veze da li je u pitanju G-17 grupacija ili neko drugi, ali to je apsolutno raspolaganje lažnim pečatom. Koliko se ja razumem u ovoj fazi borbe protiv kriminala, to je jedno visoko tretirano krivično delo.
Gospodo, znam da nema prenosa, ali moram da kažem, možda bi morali i oko toga da pogledate nešto. Znate, znam da žurite, evo, završićemo, ali moram ovo da vam kažem, znam da zante, ali vas upozoravam da je važno i zbog vas i zbog javnosti sutra da o tome ozbiljno razmislite i da donesete zakon o Narodnoj banci Srbije; da razgovaramo ovde o tom pitanju, kao i o tretmanu tog pitanja i o tretmanu kreditno-monetarne politike koja se direktno preslikava i na ovaj budžet!
Molim vas, gospodo, nije šala ovo o čemu govorim, jer ovo su ozbiljna pitanja, a čini mi se da ćemo posle njih svi bolje živeti. Na kraju, Vlada Republike Srbije bere argumente pred građanima Srbije. Razmislite o tom pečatu. Hvala lepo.

Poštovana gospodo narodni poslanici, stalno govorimo o reformi, a ova reforma penzionog i invalidskog osiguranja treba da podrazumeva po meni jednu jedinu stvar - pune penzione fondove i kako doći do punih penzionih fondova.
Od predlagača zakona, resornog ministra, ništa o tome nisam čuo, iako sam vrlo pažljivo slušao. Očigledno nije pronašla modele kako da uđemo u pravu i suštinsku reformu, a ona će se desiti onog momenta kada penzioni fondovi u ovoj državi budu puni. Kako oni mogu da se napune? Mislim da fali jedna suštinska stvar, a to je dobar privredni ambijent, dobar razvoj privrede, dobro zapošljavanje, dobre plate i onda su fondovi sigurno puni.
Mislim da se reforma u oblasti penzionog i invalidskog osiguranja neće desiti ni ovim zakonom, jer ta birokratizovana struktura opstaje ponajduže u ovoj oblasti i ne zavisi ni od kakvih političkih opcija, a vi možete odavde da šaljete raznorazne političke poruke i prazne priče da to pripada nekoj političkoj opciji, pitanje je ko je za koga tu glasao i ko tamo sve radi. Postavlja se jedno suštinsko pitanje, kao što je bio problem ZOP-a u ovoj državi i mislim da još uvek traje, još uvek nije rešen i stalno se nešto odlaže šta će biti sa tim, čini mi se da će i u ovoj oblasti mnogo toga ostati nerešeno.
Prvo, ko su osiguranici, da li će se pretresti i zaista utvrditi ko su stvarno osiguranici po svim ovim kategorijama.
Evidentna je činjenica da kada god je neki državni organ dostavljao dokumentaciju Fondu penzionog i invalidskog osiguranja, a radi se o osiguraniku koji je umro, naredne godine ponovo ste dobijali ime i prezime tog lica i zaduživali tog osiguranika, jer retko su umrli brisani iz evidencije. Mislim da u ovom momentu ne znamo ni tačan broj osiguranika, a posebno kada je u pitanju poljoprivreda.
Znači, ne može biti reforme penzionog osiguranja ako se ne desi ozbiljna privredna reforma, jer inače su fondovi prazni. Polovina Srbije u ovom momentu ne radi, da krenemo od "Jumka", pa "Delišes", možemo ići i do Subotice, "Goša" u Smederevskoj Palanci", velike srpske firme stoje, ne rade ništa, ne uplaćuju penzione doprinose već 15-20 meseci i taj fondovski deo se ne puni. Da ne govorimo o oblasti usluga u ovoj državi, koja je možda ponajviše ugrožena i čini mi se da je u toj oblasti pitanje još i teže.
Moram da se osvrnem na penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača. Nikakva ozbiljna reforma u ovoj oblasti neće se desiti. Prvo, šta se događa sa svim osiguranicima koje su po nalogu lokalnih službi, a za određen iznos novca, utvrđivali šefovi mesnih kancelarija. Vršeno je masovno prijavljivanje građana, iz čega nikako nisu mogli da izađu kada je u pitanju penziono osiguranje. Mislim da tu treba mnogo ozbiljnog rada, da se raščisti ko su osiguranici u oblasti poljoprivrednog osiguranja.
Ima porodičnih domaćinstava gde je osigurano od šest do osam lica, pa kada uzmete ove proseke, dugovanja u nekim porodicama po tom osnovu kreću se do 400.000 dinara, uz sve one kamate koje teku. Čini mi se da se vodi na prihodnoj strani kada je u pitanju penzioni fond kao zaduženje, a na realnoj uplatnoj strani, na kojoj treba da se desi plaćanje po tom osnovu, evidentno je da nema prihoda i ne postoji dohodak sa kojim se to može izmiriti.
Ni ovaj način koji je predložen nije dobar i opet se polazi od nekog proseka. Ranije je bio prosek bruto zarada zaposlenih u privredi Srbije, sada će ispasti nešto slično i doći ćemo opet na nivo uravnilovke. Postoje poljoprivredna domaćinstva koja raspolažu i sa 200-300 hektara obradive zemlje, drže je u arendi ili su već vlasnici te zemlje, a plaćaju prosečnu zaradu; i naravno, najveći broj poljoprivrednih domaćinstava, iz kojih uglavnom potiču osiguranici u toj oblasti, imaju jedan, dva, tri, maksimalno pet hektara obradive zemlje.
Kada se pođe od proseka u ovoj oblasti odmah se dođe do druge činjenice: niti svi ekonomišu u poljoprivredi najbolje, niti su uslovi privređivanja u poljoprivredi sjajni. Kolika je cena mesa u ovom momentu i kako će se uopšte zasejati ovog proleća, kako će se stvoriti uslovi za stvaranje novog prihoda u poljoprivredi, čini mi se da mnogo toga ostaje nerešeno i kada se donese ovaj zakon. Mislim da u toj oblasti apsolutno ostaje i dalje mnogo šta nerešeno.
Stalno sam se zalagao da nosilac poljoprivrednog domaćinstva bude osiguranik i to je sasvim dovoljno, a da sve ostalo pređe u osnov dobrovoljnosti i da se prema prosecima u toj oblasti pronađu modeli. Ljudi mogu da plate i više nego što je predviđeno, jednostavno ako imaju prihode te vrste i mogu da naprave godišnju kalkulaciju iz koje će plaćati taj nivo osiguranja.
Možemo da pričamo šta hoćemo, ali kada se sve spusti u praksu, opet se svodi na istu priču. Uđite u bilo koju zajednicu penzijsko-invalidskog osiguranja i proverite broj osiguranika u poljoprivredi i videćete da je tu haotično stanje. Proverite koliko ima umrlih lica koja se i dalje vode kao osiguranici, i tu je prilično neuređeno stanje.
Šta se dešava sa osiguranjem koje je bilo u nekom prethodnom periodu, recimo na osam članova porodičnog domaćinstva, gde je dug 200 i 300 hiljada realan, uz sve kamate koje su se dešavale u prethodnom periodu - da li postoji način da se pređe u realna zaduženja? Može li preko marke u tom periodu a danas evra da se uđe u kamatne stope te vrste i da se napravi neki prosek, jer kamate su napravile stravičnu štetu u toj oblasti. Nije tačno da poljoprivredni proizvođači neće da budu osigurani, nego ne mogu da plate ovaj nivo zaduženja. To je jedina i realna činjenica.
Čini mi se da poljoprivredni proizvođači isključivo žive od svog rada. Oni nemaju mogućnosti da se bave bilo čim drugim osim tim svojim težačkim radom.
Čini mi se da ovde nema reforme ako se sve ovo ne sabere, broj osiguranika, šta se dešava sa prethodnim periodom, kako se rešava staž lica koja više neće da budu osigurana po tom onsovu, hoće da izađu iz te vrste osiguranja, ali šta se dešava sa njihovi stažom iz prethodnog perioda? Da li ćemo im ostaviti mogućnost da nemaju rešeno osiguranje jer će im visiti neki dug ili ćemo stvoriti uslove da plate neku realnu cifru koju zaista mogu da plate.
Ako se stalno izlazilo u susret i opet se izlazi u susret preduzećima, velikim sistemima, zanatlijama, taksistima, advokatima, sveštenicima - jer kad se zapreti štrajkom ista je priča, nije se ništa promenilo ponašanje osiguranika - njima se uvek prave ustupci svake godine i stalno se limitiraju nivoi i snižavaju obaveze da ne bi imali nekakvu vrstu bunta. Bez rešenja ovog problema, pošto poljoprivredni proizvođači jedini žive od svog rada, nema ozbiljne reforme u ovoj oblasti.
Na kraju, kada je u pitanju penziono osiguranje poljoprivrednih proizvođača ne možete držati na uravnilovci ljude koji imaju 200 hektara ili 2.000 hektara i evo sada kupuju i poljoprivredne kombinate i poljoprivredne proizvođače koji imaju dva hektara - da svi oni plaćaju isto.
Nije im isti prihod. Mislim da se čini slična greška. Meni je jasno kako se to izračunava. Napravi se bruto model, izvede se računica, podeli se na broj osiguranika i razreže se. Kada se pravi budžet sve se svodi na dole i kada se svede na pojedinca ono što ne može da plati. Uvek se polazi od bruto da bi se došlo do mase koja treba da se obračunava za pojedinca.
Jedino realno oporezivanje u ovoj oblasti je oporezivanje prema katastarskom dohotku. Prosečan katastarski dohodak za zemlju od prve do četvrte klase, a ima ih osam u ovoj oblasti, iznosi 200 do 400 dinara prihoda. To je prihod i na to ide stopa poreza. Prosečno poresko zaduženje po domaćinstvu od pet do 10 hektara zemlje maksimalno je do 1.000 dinara. Naravno, ko god plaća porez ćuti kada je to u pitanju, a sve ostalo mu pravi problem.
Uopšte nije dobro regulisano zdravstveno osiguranje kada su oni u pitanju. Kod overe zdravstvene knjižice traži se da plati penziono osiguranje i sve obaveze da bi dobio overenu zdravstvenu knjižicu. To ne može tako. To mora da bude regulisano samo tom obavezom zdravstvenog osiguranja. Čini mi se da uopšte nije izvršena edukacija stanovništva i da ljudi ne razumeju šta je obavezna zdravstvena zaštita. Stalno se to meša.
I prethodno vreme je politički korišćeno da bi se kupili politički poeni i pričane su razne priče građanima oko toga da se ne plaća, da bi se srušio režim. Danas se svi suočavamo sa ozbiljnim problemom kako eduktovati stanovništvo, objasniti mu njegov interes po tom osnovu i napuniti fondove.
Suština ove vrste reforme je da moraju biti puni fondovi. Čini mi se da jedina kategorija fondova su samostalne zanatlije, taj fond je uvek imao visok nivo naplate i penzije po tom osnovu se najredovnije isplaćuju. Fond zaposlenih mislim da je jako ugrožen, a on je suštinski i osnovni, od čega treba da se pođe, posebno u ovoj oblasti, a to je fond gde se nalaze poljoprivredni osiguranici. Njih je mnogo, više stotina hiljada građana početkom svake godine dobija rešenja u ovoj oblasti.
Pominjete 1992. godinu. Jedino onaj ko je radio u poreskoj upravi zna šta je bilo 1992. godine. Sve ostalo je prazna politička priča koja pokušava sa ove govornice da se koristi. Te godine broj poreskih obveznika, jer je došlo do ozbiljne reforme poreskog sistema, u jednoj prosečnoj poreskoj upravi, sa 15 ili 20 hiljada rastao je na 50 do 60 hiljada poreskih obveznika. Masa prihoda u državnu kasu je značajno uvećana.
Ne mislim da je bilo sve pametno što je rađeno u toj inflaciji, ali izvršena je jednokratna naplata poreza koja je napravila ukupnu štetu i državi i privredi, ali čini mi se da bi se morala neka iskustva u tom obuhvatu osiguranika iskoristiti. Moramo tačno da znamo ko su nam osiguranici u određenoj oblasti, a mislim da ćemo imati problem kako da utvrdimo ko su osiguranici kada je u pitanju poljoprivredno osiguranje za naredno vreme, jer je to složeno pitanje.
Ostaće nerešen problem naplate prihoda u ovoj oblasti ako se ne reši pitanje prethodnih dugova. To pitanje mora ozbiljno da se reši, da se sagledaju sve činjenice, da se utvrdi tačna cifra i da se stvore uslovi da ljudi to plate u nekom periodu, pa i prodajom robe kojom se bave poljoprivredni proizvođači.
Čini mi se da je došlo do nepotrebnog iznosa iz poreskog sistema gotovo svih poljoprivrednih proizvoda.
Mogao je tu da se zadrži jedan deo ozbiljnog prihoda za državu. Kako? To je jako prosto ako neko hoće to ozbiljno da radi. Ako u bruto masi društvenog proizvoda u Srbiji poljoprivreda učestvuje sa preko 40 do 45% prihoda, a vi kompletnu masu prihoda iznesete iz te poreske oblasti i hoćete da država živi sa onih 55% prihoda, imamo pad proizvodnje u privredi, a nemojmo da pričamo o ceni struje kada 40% privrede nije povlačilo električnu energiju. Ne kažem da nisu rađeni remonti, ali je toliko bilo slobodne električne energije u proizvodnji da je bilo prosto zatvoriti tu oblat u prethodnoj godini, nemojmo praviti nepotrebne političke probleme tu.
Sam zakon nudi mnogo dobrih rešenja i to moram da kažem, rešava mnoge delove koji će u tehničkom smislu omogućiti bolji rad i kvalitetniji rast službe. Nije se ušlo u taj deo koji po meni čini suštinu, kako stvoriti pun fond, kako naplatiti prihode, kako realne prihode naplatiti.
Ne možete ići na poljoprivredne osiguranike na taj način više, to su ozbiljni prihodi, dva miliona ljudi u ovoj državi se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Bruto masa društvenog proizvoda iz te oblasti utiče na privredu Srbije, skoro na 50% prihoda. Ne poljoprivredne proizvođače, ali mogli ste naterati da plaćaju porez one koji se bave drugom ili trećom fazom, gde je obrt sredstava, gde su prihodi izvanredni.
Danas u Srbiji su najbogatiji ljudi koji se upravo bave poljoprivrednom proizvodnjom. Pričamo o drogi itd. Ovde su najbogatiji ljudi u Srbiji, pa da li ne vidimo da iz te oblasti treba da pokupimo prihode itd. Iz tog dela, ako uzmete samo 3% u tim fazama, ne, niste me razumeli, ne poljoprivredne porizvođače, već veletrgovce, znate o čemu govorim, samo 3% da ih oporezujemo, došli bismo do izvanrednog nivoa prihoda kojim bi mogli da punimo bar ove fondove. Čini mi se iz te oblasti kompletno biste mogli da rešavate socijalu. Ne trebaju vam ni donacije, ne treba vam ništa.
To je jedno suštinsko pitanje, po meni, koje može na ovaj način da bude rešeno. Znači, nije se dobro sagledala ni poljoprivreda, niti odnos razvoja ili stabilizacije privrede prema ovom, po meni, vrlo suštinskom zakonu. Opet nećemo doći do ozbiljne reforme, već do delova i opet će neko nov morati da rešava suštinsku reformu u ovoj oblasti. Hvala lepo.

Gospodo narodni poslanici, u izmenama i dopunama se delimično popravlja postojeći zakon. Međutim, u osnovi mnogo toga je ostalo mimo realne prakse.
Završi se privatizacija jednog preduzeća, ali u toj obligaciji koja se sastavi i potpiše dalja realnost odnosa nas ne upućuje na dobre odnose u socijalnom programu i stvara se jedna ozbiljna besperspektivnost. Kada se radi o velikim preduzećima koja su privatizovana, evo sutra je zadnji dan za predaju završnih računa, opet će ta ista preduzeća, kao što su i u vreme punih sankcija i totalne blokade, iskazivati pozitivno poslovanje, plaćati ogromne novčane iznose poreza na dobit preduzeća i regulisati sve obaveze kao i u godinama kada nisu bila privatizovana.
Čini mi se da strategija ekonomske politike nije ukomponovala sve elemente pa da zaista proces privatizacije bude u punoj meri razložan. Prvo, moralo se rešiti pitanje - šta je to državna svojina. Za koje privredne sisteme je država zainteresovana? Jer, postoje neke strateške grane, a mislim da je poljoprivreda jedna od najvažnijih, pored drugih važnih, kao što je građevinarstvo, metaloprerađivački kompleks, čiji brojni privredni kolektivi su i dalje mimo ozbiljnog procesa, a ovih dana neki i dalje štrajkuju.
Znači, izostalo je od kompletno sagledavanje ekonomske politike države, jer ne može se samo vršiti proces privatizacije kao suva forma, a da se nema ukupnost političkih i ekonomskih odnosa iz kojih će se sagledati celina ekonomije jedne države. Kada u sve to ukomponujem postojeći bankarski sistem, gde imamo velike "off shore" kompanije koje sebe zovu bankama; ne postoji čvrsta garancija imena i prezimena strane banke da će svojim ulogom garantovati slučajnu propast kapitala te banke, iza nje stoji samo 5 miliona dolara osnivačkog uloga; malo je ulaganja u privredu Srbije; skupi su krediti; mnogo toga fali da bi i proces privatizacije zaista izgledao kao normalan. Veliki broj ljudi ostaje bez posla, privredni ambijent je loš, bankarska politika je katastrofalna.
Prema tome, ne može se samo gledati korpus aktivnosti privatizacije, kao i sredstva da bi se rešio problem privatizacije u Srbiji. U Srbiji postoji 50 do 100 velikih preduzeća koja konstantno ostvaruju dobre prihode; to su i donatori; veliki finansijeri; stoje iza sportskih kolektiva i kulturnih manifestacija; sve čine da ožive svoju okolinu kada je u pitanju privredna proizvodnja.
Međutim, ako se ne reše ova pitanja, bankarske politike, ekonomske politike države, proces privatizacije neće izaći na dobro. Država mora da stane iza jednog dela privrede i da kaže - ovo je naš interes, mi ovo podržavamo.
Građevinarstvo u Srbiji stoji. Brojna su putovanja po inostranstvu, ne vidimo da su ugovoreni neki veliki poslovi za srpsko građevinarstvo u prethodnom periodu. Kada pogledate da imamo sa tradicionalnim našim partnerima najniži nivo prometa u ovom prethodnom periodu, a tamo su najniže carinske stope, jer su na nivou od 1%, kada svi žurimo da uđemo u Evropsku uniju, a Evropska unija ima 10 puta veće standarde kada su u pitanju robe i proizvodi iz sadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, mnogo toga fali da bi ukupnost procesa privatizacije imala pravi pozitivan tok.
Prema tome, privatizaciju gledam u kontekstu svih tih procesa. Ako ovi procesi nisu dovoljni, onda privatizacija nije dobra, jer i dalje imamo recesiju u privredi, pad privredne proizvodnje, nemamo dobru kreditnu monetarnu politiku. Mislim da je ona privatizovana u liku jednog čoveka.
Mnogo toga fali da bi sve ličilo na dobar privredni ambijent. Za to su nam neophodni ovi osnovni makroekonomski procesi kada je u pitanju ekonomska politika države. Važna je nacionalna ekonomija ove države, ona obuhvata sve ove procese.
Iz tih razloga, mislim da proces privatizacije, bez obzira na želju da se to uradi na najkvalitetniji način, do kraja neće biti dobar niti će pokazati pravi kvalitet koji se očekuje. Hvala vam.

Poštovana gospodo, narodni poslanici, mislim da je ovaj tekst Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama mogao da sačeka i izradu Ustava Srbije, jer postojeći Ustav Srbije od člana 11. do člana 79. obrađuje ovu kategoriju po najvišim standardima, koji su u skladu sa stavovima Evropske unije i najvišim standardima najvećih država sveta.
Mislim da pokušaj da prethodno rešimo ovo pitanje, bez rešenja kroz Ustav države, neće popraviti status nacionalnih manjina u Srbiji, a čini mi se, i dalje će ostati ugrožena prava građana srpskog naroda u sredinama gde se nalaze kao manjine, na teritoriji Srbije, i gde bi njihova prava trebalo da budu suverena, kao i ostalih građana koji žive na tim teritorijama.
Ali, da pođem redom - za mene, u međunarodnom okruženju, u kakvom se sada Srbija nalazi, ima brojnih nerešenih pitanja, pitanja granica; brojni zahtevi unutar Srbije za bivšim pravima. Recimo, danas imate izjavu jednog ministra u Vladi, koji tvrdi da će Vojvodina biti država unutar države Srbije. (Poslanik iz sale: Zbunio se.)
Ja ne bih uopšte rekao da se on zbunio, ali mislim da bi za ovo bar trebalo da podnese ostavku na mesto ministra u Vladi Republike Srbije, jer očigledno da su tu u pitanju neka prava, za koja lično mislim da nisu ugrožena; ne možemo tretirati Srbiju kao državu iz tri dela, već je moramo tretirati kao zajedničku državu svih građana Srbije, a postojeći Ustav kaže da je Srbija država građana.
Mislim da su i u tom Ustavu postignuti viši standardi, koji su neophodni ovoj državnoj zajednici. Recimo, u američkom ustavu stoji jasno da je Amerika država američkog naroda, u Francuskoj - francuskog, u Nemačkoj - nemačkog. Pa logično bi bilo da sutra Srbija bude država srpskog naroda i građana Srbije, kao i građana koji žive u dijaspori. To pitanje je vrlo važno i mislim da nam je neophodno u nekom periodu koji sledi, a govorimo o vremenima koja su pred nama. Pred nama su i dalje složena politička vremena, kad je u pitanju celovitost i suverenitet ove zajedničke države.
Postoje brojni zahtevi spolja ili iznutra, od određenih grupacija koje sebe vide na različite načine; neke vide u političkim organizacijama, a druge vide u nevladinim organizacijama svoja prava; npr. imate u kategoriji nevladinih organizacija propulzivnije ličnosti, više prisutne u medijima kada komentarišu neka od ovih pitanja koja tretiramo kroz ljudska prava, nego što to mogu opozicioni lideri velikih političkih organizacija ili, recimo, politički lideri partija na vlasti.
Kad je u pitanju prigovor savesti, a on se odnosi na obavezu služenja vojnog roka, mislim da se prebrzo ušlo sa ovom temom na prostore Srbije, jer verovatno u dužem periodu Srbija neće biti pacifizirana kao država, niti će biti stvoreni uslovi da na ovakav način tretiramo ozbiljnu obavezu, pre svega građana muškog pola u Srbiji.
U prethodnom periodu smo imali zakonsku obavezu, koja je na raznorazne načine zloupotrebljavana. Ovaj prigovor savesti tretiraću na jedan drugi način. Očigledno da ćemo najsiromašnijim slojevima ili porodično vaspitanim i svesnim ili nacionalno opredeljenim ljudima ostaviti obavezu da sami odluče da li će svoju decu slati u vojsku ili ne.
U prethodnom periodu, u vreme mobilizacije 1999. godine, gradovi u okolini Srbije, recimo Bijeljina, Zvornik ili neki drugi gradovi u Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, bili su prepuni mladih ljudi iz Srbije koji su provodili dane tamo, bežeći od obaveze služenja vojnog roka.
Zašto tu postoje dvostruki standardi, ako se radi o istoj obavezi, a pravo na odbranu suvereniteta i teritorijalne celokupnosti spada u najviša svetska prava, prava na očuvanje državne zajednice. Niti je Srbija prebogata država, niti su građani Srbije previše bogati da mogu da imaju plaćeničke ili neke druge vojske; to će, čini mi se, ostati obaveza upravo onih koji ovu teritoriju smatraju svojom državom ili imaju dovoljno izgrađenu patriotsku crtu i obavezu da služe vojni rok.
Pitanje je kojim putem Srbija treba da ide kad su u pitanju mediji. Očigledno da se, navodno, i dalje radi na slobodi medija, ali definitivno, evidentno je da mediji u Srbiji i dalje nisu slobodni. Kaže se - ne treba da bude cenzure, a evidentno je da je ona prisutna u medijima u Srbiji, ili je anahrono do te mere da je čak diskutabilno ono što je u medijima prisutno - da li možda uopšte to ne treba u nekoj fazi cenzurisati, ili neko ima političke potrebe da takve vrste novina ili medija funkcionišu ili postoje.
U civilizovanim državama to se rešava porezom, pa kada im naplatite dovoljno poreza - kod nas se to kaže šund, a tamo se to reši porezom - ta vrsta medija onda može da funkcioniše, ako plaća višu stopu poreza.
Državljanstvo spada u najvažnija pitanja. Čini mi se da nije baš najbolje tretirano, mislim da bi se ovo pitanje moglo kvalitetnije tretirati u ovom dokumentu. Nije do kraja definisano i mislim da bi trebalo Ustavom ovo definisati na bolji način, jer očigledno je da će državljanstvo Srbije moći da stekne ko god hoće, što nije baš uputno u ovom vremenu da tako bude.
Postavlja se pitanje dijaspore. Mi zaista moramo jednom pred sebe staviti to pitanje dijaspore na jedan pošteniji način. Stalno se priča o dva do četiri miliona građana Srbije, koji žive van teritorije ove zajednice, nemaju pravo glasa, stalno ih nešto specijalno pozivamo da donesu svoj novac. Priča se da imaju oko 60-70 milijardi dolara u inostranstvu, pa dajte da im onda postrojimo i ova prava: prava da glasaju, da žive zajedno sa nama, da budu birani u ovaj parlament i da odlučuju o važnim državnim pitanjima, kad su u pitanju interesi svih građana Srbije.
Nije važno ko će se naći na vlasti kada ti građani budu imali to pravo, ali mislim da će tek tada oni ovu državu prihvatiti kao svoju zajedničku i matičnu državu, iako stalno dolaze ovde, pokušavaju da učestvuju u privrednom životu, pokušavaju da grade i stvaraju, ali čini mi se da nismo naišli na jedan korpus odnosa koji će ih vezati zajedno.
Naravno, i oni su podeljeni u inostranstvu kao i mi ovde, prema raznim političkim opcijama ili strukturama. Ali, ovaj standard bi trebalo da bude najviši i tu ne sme da bude podela. O svemu ostalom ćemo razgovarati potom, da li smo za kraljevinu, republiku, monarhiju ili za nešto treće, o tome neka rešavaju građani Srbije. Ali, i ovi ovde i oni tamo. Ono što bude rešeno to će biti obaveza svih - da živimo u takvoj zajedničkoj državi.
Pravo na utočište za prinudno raseljena lica - mislim da tu nisu rešena prethodna pitanja. Pošli smo od Povelje Ujedinjenih nacija, pa smo doneli Rezoluciju 1244, ali je očigledno da je ona u članu 9. najviše redefinisana i ugrožena i kada su u pitanju interesi građana srpskog naroda, Roma i ostalih koji su izbegli sa teritorije Kosova. Čini mi se da su ta prava značajno ugrožena, a i ne vidi se perspektiva - kako će ta prava biti rešena, jer se stalno poziva na stavove međunarodne zajednice.
Ovih dana imamo čak i izjavu da će ponovo biti podignut nekakav ustanak na teritoriji Bujanovca i Medveđe, kao i zahtev da se taj deo teritorije otcepi.
Pravo na očuvanje posebnosti - pošto se mnogi pozivaju na Ameriku, vi u Americi možete da postavite zastavu...
(Predsedavajuća: Da li nastavljate, pošto je prošlo deset minuta?)
Da. Vi možete da postavite vašu zastavu, ali pored nje mora da stoji i američka zastava. To morate imati u Francuskoj, u Nemačkoj ili u bilo kojoj od država o kojima se ovde priča, a navodno imaju najviše svetske standarde.
Na raznim područjima Srbije imate zloupotrebu simbola. Nemam ništa protiv da postoje takve vrste simbola koje će na određen način isticati posebnost neke zajednice, bila ona verske ili nacionalne vrste, ali definitivno ne pristajem, mi kao građani ne pristajemo na to da to bude suštinsko obeležje ili da se skandira i priča da je to neka druga država, a da je iza toga većinom najava da se ovog proleća traži otcepljenje ili prisajedinjenje Kosovu itd.
Molim vas, to je klasičan terorizam. Ceo svet priča o terorizmu, a ovde se taj terorizam razvija kao pravo. Država mora da bude čvršća u vezi sa tim. Ne treba ovom poveljom da smanjujemo prava sopstvenog većinskog naroda na teritorijama gde je on manjina. Građani srpskog naroda na tim teritorijama moraju imati ista prava kao i građani koji žive kod mene u Mačvi ili u Čačku, Kragujevcu. U Bujanovcu moraju imati ista prava. Država je dužna da im obezbedi ta prava. Ona ne mogu biti niža, ne mogu biti manja i iz toga proizilazi onaj drugi deo - kakvo je pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje kao i ostala druga prava.
Po mom mišljenju jedan od najviših standarda, a stalno pričamo o evropskim integracijama, jeste obaveza plaćanja poreza. Znate, onda nema karakter većinskih prava, ali kada se porez ne plaća onda su mnoga ljudska prava ugrožena, počev od prava na rad, na zapošljavanje, na zdravstvenu zaštitu i obrazovanje. U drugim tzv. civilizovanim državama ovo pravo je i obaveza i standard, kao i pravo da se plaća porez. To je obaveza kao jedan najviši evropski standard. Kod nas ga nema.
Rekli smo da težimo najvišim standardima koji su ustanovljeni u Evropi, ali kada pominjemo obrazovanje, moram da kažem da smo zadržali tekovinu iz komunističkog perioda - obavezno osnovno obrazovanje. To je bio standard koji je važio u nekom drugom periodu. Ako se slažete, ostao je da važi i za budućnost u ovom novom veku.
Zar nismo mogli ovaj standard podići na viši nivo obaveze, znači kada kažemo pravo na rad, onda je obaveza - srednje obrazovanje, jer iz tog obrazovanja će se crpiti i pravo na vaspitanje, kulturu, a pre svega pravo na rad. Ne verujem da će u nekom periodu koji sledi mnogobrojni građani Srbije sa osnovnim obrazovanjem moći da steknu pravo na rad, ali sa srednjim obrazovanjem, optimisti će reći - da, pesimisti će staviti znak pitanja. Prema tome, ovo je trebalo da bude izgrađeno u viši standard kao pravo.
Na kraju, mislim da se preuranilo sa ovim dokumentom u želji da se strasti u Srbiji smire. Strasti se u Srbiji mogu smiriti na jedan najprostiji način - mora da postoji volja svih nas da živimo u zajedničkoj državi, da poštujemo najviše standarde koji postoje u Evropi i da na taj način kreiramo i sopstvene standarde u ovoj državi.
Ako ne pođemo od osnovnih standarda koji su ustanovljeni, mada ovde postoje grupacije koje kažu - mi smo za evroatlantsku integraciju, dok druge kažu - mi smo za evropsku, mi treba da budemo za integraciju građana Srbije koji žive u zajedničkoj državi i da postignemo konsenzus oko standarda o kojima više nećemo raspravljati ovde, od najnižih do najviših.
Mi treba da raspravljamo o onim drugim pitanjima koja se tiču boljeg života u različitim sredinama. Ali, bez prava da iko ičija prava ugrožava ili da ih smatra nižim pravima od prava građana drugih nacionalnih manjina. Ne možete na području Bujanovca, Preševa ili nekom drugom području tretirati pravo srpskog naroda kao niže pravo na zajednički život. To mora da bude najviše pravo i mora da bude zaštićeno od strane Vlade Republike Srbije i najviših državnih organa.
Pa, onda se kaže - mi ćemo imati pravo na prigovor savesti. Kako da odbranimo pravo u ovom periodu ako se stvara uslov da na taj način tretiramo onog ko neće da služi vojsku, vojni rok. Ovim prigovorom savesti ugrožavamo druga prava i to nisu standardi Evrope. To su standardi nevladinih organizacija, nekih mirnodopskih udruženja i organizacija ili prebogatih država koje mogu da imaju plaćeničke vojske. Srbija to niti može, niti treba u ovoj fazi da obezbeđuje. Hvala lepo.

Poštovana gospodo narodni poslanici, bez namere da o prethodnom periodu polemišemo u javnosti, oko toga kojim smo mi putem krenuli a kojim je putem krenuo  neko drugi, samo radi znanja,  to je poznata činjenica u krugovima socijalista. Ovde se lamentira o tome kako je neko nekome nešto ukrao. Moram da obavestim da mi tom veštinom ne raspolažemo. Ona pripada drugima i opšte je poznata kao činjenica javnosti.
Kada se radi o moralu moram da kažem da je vrlo visok i da ne može niko da raspolaže sa njim, osim nas. Na kraju, oko svega toga da podsetim, šta je u prethodnom periodu trebalo socijalisti da rade ili ne rade u politici. Na političkoj sceni Srbije dešavale su se različite stvari.
Mi smo imali vanredni kongres, pa je onda održan kongres, da li redovan ili vanredan, to se ne zna, a za 24. mart zakazan je novi kongres. Da bismo razjasnili te činjenice, kada se pominje decembar mesec 2000. godine, to je prosto, svi smo bili na listi koju je predvodio Slobodan Milošević, koju neko sad pokazuje ovde. Samo znam da moje isključenje iz partije, niti isključenje mojih kolega koji sede sa mnom u poslaničkom klubu, nikad nije tražio, a u pismima je pomenuo isključenje mnogih drugih ličnosti, ne osporavajući naš kongres. Naš kongres nikada nije osporio. U tome je razlika između nas i onih koji misle da je socijalistička ideja njihova privatna svojina.
(Zoran R. Anđelković: Replika.)

Poštovana gospodo narodni poslanici, ova država se nalazi u fazi kada je od sitnih političkih poena i dnevno-političkih potreba pojedinaca važnije razmišljati o tome kuda ide i šta će biti ukupno sa zajedničkom državom Srbijom i Crnom Gorom. Očigledno je da pojedinci i grupe ne mogu da se izdignu iz te dnevne političke potrebe niti da razmišljaju o tome šta je zaista odgovornost svih političara, a posebno narodnih poslanika na političkoj sceni Srbije.
Pošto smo mi predmet napada već jedno duže vreme, a mislim da to traje oko godinu dana, moram da podsetim na neke činjenice. Kao poslanik SPS-a izabran sam na listi čiji nosilac je bio Slobodan Milošević. Očigledno je da smo blizu raspleta šta je istinski stav Slobodana Miloševića o svima nama.
Ali, krajnje je licemerno koristiti ga na taj način i zloupotrebljavati, s obzirom na to gde se on danas nalazi i koji zadatak ima, kao i na to šta čini pokušavajući da odbrani istinu kada je u pitanju Srbija. Licemerno je, u periodu kada su pojedinci plaćali ekstraprofite od 500.000 do 700.000 maraka, skupiti 14.500 dinara za odbranu Slobodana Miloševića, a onda i dalje pokušavati da se njegovo ime koristi i da se pravi zaštita.
Pošto je evidentno da će vrlo brzo biti još jedan kongres, o tome šta će biti sa nama, na volju njemu, pošto do sada o nama nijednog momenta nije rekao nijednu ružnu ili negativnu rečenicu. A, da podsetim, socijalisti su dobili 2000. godine 515.000 glasova i umesto da smo u tom momentu analizirali gde je 1.070.000 birača i zašto su prestali da glasaju za socijaliste u Srbiji, šta su njihovi razlozi da apstiniraju i da dan-danas apstiniraju, prešli smo u dnevno-političke potrebe pojedinaca i grupa.
Mi smo održali 6. vanredni kongres. On je politička činjenica, hteo nju neko da prizna ili ne. Da li smo mi nešto mogli nekom da ukrademo? Taman posla. To zavisi od toga kako ste vaspitani, kako živite u porodici i u svom okruženju. To verovatno pripada nekom drugom. Tom "vrlinom" nikako ne raspolažem, a ni moje kolege. A, pogotovu mi nije bila namera da kradem nekome mandat u vreme kada smo razgovarali o ujedinjenju svih socijalista, jer je evidentno da će to biti finale i kraj, a u tom razgovoru smo ponudili svih naših pet mandata pod uslovom da svi ponovo sednemo zajedno.
Niko nije imao pravo da četiri hiljade ljudi isključi iz SPS-a, da privatizuje socijalističku ideju i da u budućnosti i dalje sa njom raspolaže. Ali, to su političke činjenice. Gde je tu izborna volja? Ona je definitivno promenjena i tu se slažem sa svima koji kažu da će izbori odgovoriti na tu temu.
Ali, da podsetim, izbori su već bili u nekim opštinama. Da li se ponovo socijalisti okupljaju? Okupljaju se, svakako, oko Socijalističke narodne stranke. Zato smo pobedili na izborima u Despotovcu, u Leskovcu, a bojim se da ćemo pobediti i na izborima u Alibunaru. Ne zato što smo mi specifični, nego zato što smo mi samo obični socijalisti; nemamo upotrebnu vrednost više i želja nam je da ostvarimo pravo svih socijalista, koji su bili ovih prethodnih 12 godina u Srbiji, da mogu slobodno politički da deluju bez bilo čijeg političkog diktata.
Sudbina svih nas socijalista je svakako ujedinjenje i želja je da do toga dođe. Samo potrebe grupa i pojedinaca, da lažima, mešetarstvom, upotrebom neistina u svakodnevne političke potrebe drže socijaliste jedne od drugih na distanci, služe njima na čast.
Kojim putem dalje? Evidentno je da su ovde, od suštinskih političkih pitanja, stavljena na dnevni red današnje rasprave manje važna pitanja. Iako se ponovo ovih dana zvecka na jugu Srbije i pitanje je šta će biti kad grane proleće, mi se bavimo ličnim potrebama pojedinaca.
Ne mislim da je to osnovno političko pitanje, niti da je to naš politički zadatak. Moralnost; ko o tome ima puno pravo da govori: onaj ko se oseća narodnim poslanikom. Taj osećaj do sada nisam izgubio i ne pristajem da budem ničiji privatni poslanik.
Poznavajući kolege poslanike iz Socijalističke partije, u čiju čestitost ne sumnjam i dalje, mislim da će kraj cele ove priče biti naše zajedništvo. Povodom toga ko sve lamentira na političkoj sceni u Srbiji da je levičar, između levice i desnice je značajna razlika. Desnica je dekadentna, retrogradna, klasna i razdvaja stanovništvo na slojeve, a to je već primetno. Budućnost mladosti Srbije je svakako na levici i očekujem na narednim izborima da će ona to prepoznati.
Šta će biti sa svima nama, pošto se nalazimo u jednom vrlo složenom političkom trenutku za državu Srbiju. Važnija politička pitanja značajnija su od običnih političkih pitanja: važnije je sačuvati zajedničku državu; sačuvati srpsku državu na temeljnim principima, o kojima se govorilo ovde u nekom prethodnom periodu; čini mi se da je tu suština formiranja zajedničkog parlamenta države Srbije i Crne Gore.
Nama predstoji izrada ustava Srbije. Postojeći Ustav, da podsetim, u sebi sadrži niz elemenata kji su manje važni, davno preživljeni i nisu odraz trenutnih političkih okolnosti. Važno je stvoriti nov politički odnos i stvoriti nove temelje državne zajednice. Čini mi se da mnogi beže od tih pitanja, dnevno-politički strančareći, ne razmišljajući o tome šta nas čeka za dve ili tri godine.
Gde će ko od nas u tom momentu biti uopšte nije važno. Da podsetitm, u prethodnom periodu nikada se nisam borio za status narodnog poslanika, nisam ni mislio da je to toliko važno i značajno. U vreme razgovora sa kolegama sam taj mandat ponudio na volju članstvu, ali ne pojedincima i nije mi namera da on bude svojina pojedinaca. Svoj doprinos u prethodnom periodu skromno cenim, kada je u pitanju socijalistička ideja, jer ne mislim da spadam u političke veličine, ali čini mi se da to treba da shvate i neki drugi, koji mlate sa socijalističkom idejom u Srbiji kao privatnom svojinom ili privatnom prćijom.
Budućnost svih političkih faktora u Srbiji je na levici ili na desnici. Zajednička budućnost je odgovornost za ovu državu i narod. Ako budemo svesni svih pozicija čini mi se da ćemo imati niz dodirnih tačaka. Očigledno da mora Srbija da izađe u važnija politička vremena i da pređe na važnije političke teme.
Na kraju, bez namere da polemišem s bilo kim oko ovoga, a izbegavao sam i do sada da polemišem na ovu temu. Ne bih želeo da otvaram polemiku oko toga, ali ako neko želi neka izvoli, vrlo sam spreman da odgovorim na svako pitanje; a bežim od tih pitanja i ne bih želeo da socijalisti budu tema ove rasprave i ove skupštine.

Poštovana gospodo narodni poslanici, mislim da je već kraj rasprave o ovom predlogu zakona. Mnogo se ovde govorilo o izbornoj volji, a ispada u dobrom delu da je ona privatna svojina pojedinaca. Zaboravlja se šta znači u stvari izborna volja i pravo nekoga da glasa za neku listu.

Promenjene su teze i kada su u pitanju socijalisti, sigurno niko nije glasao za Zorana Anđelkovića, a to je jedna činjenica, jer smo svi bili na listi čiji je nosilac bio Slobodan Milošević. Zoran Anđelković obično skuplja 200 ljudi, a toliko mu je dovoljno i na taj način vlada celom strankom.

Nas petorica ne pristajemo da budemo njegovi privatni poslanici. Kad Vrhovni sud ili bilo koji drugi odluči o tome poštovaćemo volju države, ali ne volju pojedinca koji godinama opstaje u rukovodstvu, a broj birača koji glasa za socijaliste je sve manji i manji.

Nije sporno da smo formirali Socijalističku narodnu stranku, formirali smo je s razlogom da se socijalisti ponovo mogu da okupe. Oni se ponovo okupljaju i za to su pokazatelj izbori koji se dešavaju po Srbiji.

Nije nam namera nikakav revanšizam, ali o tome šta mislimo i šta želimo, o tome javno govorimo. To što nas drugi stavljaju u svoje privatne ili lične kontekste, to je samo njihov lični problem. Budućnost će pokazati gde će socijalisti biti, ali sigurno neće biti na onom mestu gde sedi Zoran Anđelković. Hvala lepo.

 

Gospodo narodni poslanici, ja bih se pozabavio jednim terminom iz ovog zakona, a to je termin - provoz robe kroz Jugoslaviju.  Mislim da je dobro što je upotrebljen, ali mi se čini da uopšte nije razrađen, a mnogo je važna kategorija i čini mi se da u toj oblasti postoji izuzetno mnogo sive ekonomije.
Pored duvana, čini mi se da je važno ovde posmatrati i tretman kafe i alkohola, kao i nafte. Praksa ljudi koji se bave provozom, a zadržavaju robu na teritoriji Jugoslavije, vrlo je prosta - roba se prijavljuje u tranzitu, da izlazi na neku teritoriju; mi vrlo teško možemo da kontrolišemo da li postoji to pravno lice ili ne, pa se to dešava npr. i sa autonomnim pokrajinama, ili sa Republikom Crnom Gorom, sa Republikom Srpskom, Bugarskom, Makedonijom i tim našim okruženjem, da ne možete da utvrdite da li to pravno lice za koje se vrši provoz kroz teritoriju Jugoslavije, postoji ili ne.
Dalje, nema kontrole na granici, prilikom ulaska i izlaska, da li je to lice zaista provezlo robu (pravno lice ili preduzetnik) i izvezlo je sa teritorije Jugoslavije, da bi bilo oslobođeno poreza, odnosno carine, zavisi od vrste robe, odnosno da li je trebalo da plati akcizu ili ne.
Mislim da je ovaj zakon zasluživao jednu temeljnu analizu provoza, jer postojeća zakonska regulativa posmatra provoz robe samo u onom formalno-pravnom smislu, da li su ušli paketi te vrste ili nisu. Najčešće korišćene vrste provoza su kamionski prevoz, železnica, a bogami i vodenim putem. Prilikom provoza vodenim putem značajne količine te robe ostajale su na području Srbije.
Po meni, rešenja u ovoj oblasti postoje, postoji pozitivna pravna praksa u državama u okruženju, pre svega u Evropskoj uniji, i ona je primenljiva već odavno kad je u pitanju ova vrsta problema; i, čini mi se da je ovaj zakon morao da obradi jednu kompletnu oblast i da posmatra opet ovo sa fiskalnog stanovišta.
Kad saberem da je više stotina miliona bilo samo po osnovu jedne vrste akciznih proizvoda, onda ćemo u celoj ovoj materiji akciza pronaći da je najmanja utaja u toj oblasti u prošloj godini bila preko milijardu evra. To su ogromni izvori prihoda za ovu državu, čini mi se toliko značajni da bi mnoga pitanja, a po meni najvažnije pitanje funkcionisanja nacionalne ekonomije i nadgradnje (prosveta, zdravstvo, pravo, nauka, obrazovanje itd.), predstavljala mnogo lakše rešiv problem i ne bismo imali potrebu uopšte da lamentiramo oko toga da li su Srbiji neophodne donacije ili ne.
Čini mi se da je nacionalna ekonomija na ovaj način značajno ugrožena. Ovi zakoni koje ćemo imati ovih dana na dnevnom redu - Zakon o koncesijama, Zakon o privatizaciji - neće u punoj meri zaista moći da odgovore na ta pitanja, ako ne rešimo ovo fiskalno pitanje. Taj provoz i praksa u civilizovanom svetu, a mi sebe smatramo delom tog civilizovanog sveta, rešeni su na jedan vrlo prost način - firmu koja se bavi provozom, preduzeće ili preduzetnika, na ulazu u zemlju opteretite porezom na promet ili akcizom, naplatite mu, a kada izlazi sa teritorije, porez mu vratite. Ali, mora papirima da dokaže da je zaista bilo provoza, ili da nije bilo.
To je praksa evropskih zemalja. Ona je pozitivna, zadržava ogromne izvore prihoda na teritoriji tih država i gotovo je u mnogim oblastima ovako važnih fiskalnih kategorija eliminisala značajne oblike utaje.
Čini mi se da je ova regulativa značajna koliko i sam ovaj zakon, i njega više tretiram sa tog fiskalnog stanovišta, jer upravo kroz ovaj način i kroz ovu formu bismo dobili dobre prihode za državu Srbiju.
Poznata je praksa, ne znam ko je sve bio u inostranstvu, ili nije, ako kupite neku kvalitetnu robu, da vam se račun, a kada izlazite van teritorije države vama se vrati iznos poreza koji ste uplatili, to vam se vraća na carini. Ako se to odnosi i na fizička i pravna lica, i to pokazuje praksa, meni nije jasno zašto nismo zašli u tu oblast?
Razumem našu birokratiju i nasleđe te birokratije i želju da jednostavno u toj oblasti što manje radi, ali čini mi se da je u ovom slučaju najvažnija država, jer je ona taj garant i socijalnog mira, i nacionalne ekonomije, i budućnosti, odnosno, kulture, obrazovanja, i svih onih oblasti nadgradnje.
Procena je da je tu zaista nestalo milijardu evra; čini mi se da je moralo sada da se nađe rešenje i čini mi se da je to rešenje koje mora pod hitno da se nađe u ovom parlamentu, da se promeni i pozitivno-pravna procedura u poreskoj oblasti. Bilo je prilike i ranije na tu temu da razgovaramo, ali čini mi se da je sada zadnji momenat kada se tom stvari moramo pozabaviti i onda mnoga pitanja koja su predmet javnosti prosto neće postojati.
Ne možete tretman gledati samo preko duvana, jer sve akcizne robe imaju u sebi značajne varijante za izbegavanje plaćanja. Mi imamo i pržionice kafe, i veće i manje itd, i mnogo toga u Srbiji ima, ali ovo je manufakturnog karaktera, kao i u oblasti duvana, i ta rešenja moraju da ulaze u zakonsku proceduru po hitnom postupku. Znači, ne samo ovaj zakon, već vrste rešenja koje će rešavati to, a to znači potrebu da postoji snažna država, a ona će se meriti samo prema fiskalnoj snazi te države.
Ne znam da li su svi imali ove argumente kada su predlagali ovaj zakon i da li se uopšte neko bavio u punoj meri provozom robe kroz Jugoslaviju. Možemo ređati sada niz roba, gde postoje visoka poreska opterećenja, a gde se zadržavaju. Znači, u oblasti građevinarstva se možete baviti pitanjem uvoza gvožđa, koje je za sebe poreska kategorija, cementa i nekih drugih vrsta robe.
Možemo sada ovde nabrojati niz roba. Kada bismo zaista sabrali taj kompletan niz i sagledali celinu problema provoza roba kroz Jugoslaviju, da se ne vraćam sada na tranzit droge, belog roblja i svega onoga što je van fiskalne kategorije, ali ako uzmemo u obzir ono što jeste fiskalna kategorija, onda bismo došli do cifara koje su mnogo visoke i koje obezbeđuju Srbiji jednu puniju ekonomsku i finansijsku stabilnost, da ne kažem stabilnost nacionalne ekonomije ove države.
Oko tog termina - nacionalna ekonomija, mislim da bi trebalo da popričamo na nekoj od narednih sednica, jer mi se čini da je to pitanje broj jedan u ovoj državi.
I na kraju, pošto to ovde zaista postoji (a upozoravam da i u drugim oblastima postoji niz detalja koji su parafiskaliteti, važni parafiskaliteti), čini mi se da bi pod hitno trebalo u oblasti akcizne robe da imamo isti tretman, ako je u pitanju duvan, i za ostale vrste proizvoda. Zatim, da to dođe ovde i da postavimo pitanje nacionalne ekonomije. Gotovo svi smo rekli - privatizacija da, ali pod ovim uslovima i na ovakav način očigledno je da mnogo toga u ovim oblastima fali.
Sada bih podsetio na nekoliko akutnih problema koji se trenutno dešavaju u Srbiji. Znači, pošto postoji ovaj vanredan prihod budžeta, evidentno je da može u toj oblasti da raste, ako budemo tretirali i ostale akcizne robe na ovakav način, kroz jednokratno obezbeđenje, radi plaćanja poreza, ali bi to moralo da se reši na jedan drugi način.
Ne mogu to samo zakupci već moraju i imovinom da dokažu da imaju ekonomsku snagu da to mogu da rešavaju, a time bi se došlo i do nekog izvora prihoda bar u iznosu od milijardu ili milijardu i po dinara, što bi moglo da se usmeri u ova problematična područja, a tu pre svega mislim na područje Borskog okruga gde su okruženi i Bor i Majdanpek, a tu su i problemi oko isplate šećerne repe, isplate proizvođačima duvana. To su jednokratna rešenja i tu Vlada može do kraja meseca da reši te probleme, i to u restrukturiranju Borskog rudnika i neka druga pitanja.
O tome bi zaista trebalo realno razgovarati ovde bez ostrašćenosti i ući u ove fiskalitete, jer mi se čini da bi kroz fiskalne kategorije i naravno potrebom da se u oblasti bankarskog sistema izvrši ozbiljna revizija kamatnih stopa i kamatne politike, na način kako se to radi trenutno u Srbiji, to mogli da uradimo i da bi onda naša međusobna retorika bila sasvim drugačija i da bismo se bavili jednom drugom važnom tematikom za život svih građana Srbije, bez obzira na različita politička opredeljenja. Hvala.

Poštovana gospodo narodni poslanici, pošto pred sobom imamo zakon o duvanu pitam se da li bi možda bilo dobro, pošto je ovo akcizna roba, da dobijemo i predlog zakona o kafi i alkoholu, jer mi se čini da u te dve oblasti još uvek nemamo dobru regulativu.
Kada je u pitanju kafa radi se isključivo o uvoznoj robi, akciznoj, privilegovanoj i imam utisak da se tu ostvaruju značajni profiti; a pitanje je uopšte šta se uvozi, da li se uvozi sirova, kako se to kontroliše i kako je to rešeno u tim odnosima. Po mojoj proceni, u Beogradu se popije dnevno 100 tona kafe, ali za koju masu je naplaćen porezu u toj oblasti - to treba zajednički da vidimo. Ali, da se vratim na ovu osnovnu temu.
Ovaj zakon u suštini ima dobro polazište i trebalo bi da ima tri jaka tretmana. Kada je u pitanju zakonska regulativa, to je prvo - tretman u oblasti zdravstva ili deo tretmana u oblasti zdravstva; drugi tretman bi bio u oblasti poljoprivredne proizvodnje, mada ga ima ali tu fale još neki elementi; i treći, najvažniji, fiskalni tretman.
Kažem fiskalni - jer je to jedan od značajnih fiskalnih izvora ove zemlje i ima utisak da bi odgovaralo i proizvođačima i veletrgovcima, kao i maloprodaji, da se ova oblast što stručnije definiše, jer pretpostavljam da oni koji redovno uplaćuju porez isplaćuju dobre plate, otkupljuju sve ugovorene količine duvana, ne žele da budu u ukupnoj priči koja se pojavljuje oko ove teme.
Dobar deo rešenja ima punog smisla i može pomoći delimičnom rešavanju problema u ovoj oblasti, jer celina rešenja izlazi iz okvira ovog zakona i podrazumeva mnogo drugih oblasti i potrebu da se u tim oblastima sve to reguliše.
Ovde je mogao da stoji jedan član zakona koji bi definisao zdravstvenu oblast, a ne da se pozivamo na tu zdravstvenu oblast. Prosto, mogli smo napisati član zakona koji kaže - zabranjeno je reklamiranje cigareta putem elektronskih medija. I, stvar je prosta, onda ne biste imali slične probleme ili različite varijacije reklamiranja u toj oblasti i to bi na taj način bilo dobro rešeno, ali i da kaznimo onda elektronske medije koji to budu radili.
Znači, ne samo svi proizvođači, i trgovci u svim oblastima imaju interes da se reklamiraju. Mi ne možemo zabraniti nikome od njih da se reklamira, ali možemo reći u zakonu šta nije dobro, a pre svega sa stanovišta zdravlja, iako stoji činjenica u koju zaista verujem da je Srbija jedna od država koja, prema broju stanovnika, ima najveći broj lica koja konzumiraju cigarete.
Ranije je postojao deo zakona koji je regulisao oblast duvana, a to pre svega sa stanovišta poljoprivrede. Mislim da je inspekcijski nadzor u toj, a i u drugim oblastima, mali jer je ta inspekcijska služba u oblasti poljoprivrede dosta mala. Znači, nema ona neophodne gabarite, ima kontrolni paket, ali nema gabarite koji su neophodni da se sve to iskontroliše.
Prema tome, mislim da bi ne sa stanovišta samo kontrolne funkcije, već bi moglo još nekim merama, a rekao bih pre svega da su važne mere kod proizvođača semena, posebna vrsta kontrole; dalje, kod onih ovlašćenih subjekata koji su dobili od strane proizvođača da ugovaraju proces neposredne poljoprivredne proizvodnje, način pisanja tih ugovora.
Imate u prethodnom postupku davanje semena, preparata, davanje određenih količina đubriva i imate možda neke subvencije u finansijskom smislu da bi se ta proizvodnja obavila, a onda dođete na kraj obligacije koju ste potpisali i ne možete da ostvarite svoju zaradu, ulazite u damping cene, imate pad i obavezno ste u gubicima.
Nisu problem veliki proizvođači. Mislim da su najveći problem mali poljoprivredni proizvođači i uloga ovog člana koji govori o potrebi da se obaveže da kupi domaći obrađeni duvan u količini od najmanje 2.000 tona. Mislimo da je neophodno podići ovaj nivo od 2.000 tona bar na 3.000 tona.
A kada govorimo o tonama mogu da kažem jedan uporedan pokazatelj. Ako imate 500 tona neobrađenog duvana, to se spakuje u nekih 30 do 50 šlepera, a kada isterate izađe 120 do 150 šlepera gotovih cigareta i kada uzmete meru prihoda i varijacije na koji način se ostvaruje prihod u toj oblasti, možete da merite prihodom od milion evra do 12 miliona evra na tu količinu. Znači, odmah možete da pomnožite cifru sa četiri, pa ćete imati i količinu prihoda iz te oblasti.
Znači, prilično su visoki profiti, rekao bih dosta visoki kada je u pitanju naša privreda u ovoj oblasti i mislim da otkupni nivo treba biti na nekom višem nivou, jer bi time branili osnovne primarne proizvođače, pošto njihovi obrti u toj oblasti nisu svakodnevni, već proces proizvodnje u toj oblasti traje od proizvodnje do prodaje od 6 do 8 meseci. Na taj način možemo da izvršimo zaštitu tih ljudi koji se bave neposrednom proizvodnjom.
Prešao bih na ovaj deo koji govori o trgovcima, da li su preduzeća ili preduzetnici, nije ni važno, ali mislim da kada je u pitanju dobijanje licence i odluka o davanju licence, dosta toga je obrađeno, ali po meni fale neki detalji. Možda se ne vide, ali su krupni. Ovde se kaže da raspolaže odgovarajućom infrastrukturom, da raspolaže prevoznim sredstvima itd. Vi to možete u Srbiji da uzmete sve u zakup, vozni park i magacin, možete da uvezete na lizing ili na drugi način, da iznajmite u zakup iz inostranstva opremu sa kojom ćete, jer imate opreme po Evropi vrlo jeftino, manufakturno ostvarivati ukupan proces proizvodnje.
Dalje se govori o toj garanciji od pet miliona, pa 30 miliona itd. Mislim da ona nije dovoljna i da bi se moralo kod tih proizvođača, da li su preduzeća ili preduzetnici, ući u imovinska prava, šira imovinska prava, radi zaštite, a pogotovo ako se radi o višestrukim povratnicima, odnosno ljudima koji su svake godine imali veliki broj poreskih rešenja kojima je utvrđivana utaja poreza, kao i ako su to još višestruki povratnici u jednoj godini, pa su plaćali novčane ili prekršajne kazne samo u toj oblasti.
Koliko znam, iako o tome treba govoriti sa respektom, veliki broj inspektora u finansijskoj policiji u prethodnom periodu je utvrđivao, naplaćivao i podnosio prijave sa zakašnjenjem. Već kada pređete u fazu pravosuđa to se razvodnjavalo veštacima, raznim drugim rešenjima, iako rešenje inspektora finansijske policije u toj oblasti jeste rešenje stručnjaka za tu oblast i činjenice koje je utvrdio su neposredne, jasno utvrđene, dokazane. Znači, realizovana je prva faza i kada krenete u drugu onda neki tamo veštaci kažu - to nije dobro obračunato, kažu ovako ili onako i dolazite u fazu da je najveći deo tih lica prolazio sa prekršajnom, poneko sa uslovnom kaznom, gotovo niko sa bilo kakvim zatvorom, pa bilo od mesec dana.

Samo još dve rečenice, pa završavam. Pošto su ovde pominjane ove cifre, kratko ću; pominjana je cifra od 30 miliona i pošto ovo nije evidentiran prihod budžeta za 2003. godinu, tih 30 miliona, a verovatno će se ovde pojaviti cifra na raznorazne načine kada imate ove proizvođače, veletrgovce, pa maloprodaju, pa kada imate sve ostale, pojaviće se više stotina miliona dinara.
Predlažem Vladi Republike Srbije, a mislim da će se kolege poslanici složiti sa tim, da reši tri akutne stvari koje su u ovom momentu bitne za Srbiju, a to je pre svega Borski okrug, problem je u Boru i Majdanpeku, probleme kod otkupa duvana u pirotskom i u drugim krajevima i problem isplate šećerne repe. Znači, postoje sredstva, nisu namenski predviđena i ovih više stotina miliona dinara moglo bi se upotrebiti pre svega za Borski okrug, za sanaciju restrukturiranja privrede tog kraja, da nemamo one svakodnevne proteste, da rešimo u Pirotskom okrugu ovo. Znači, to su konkretne mere koje možemo odmah realizovati iz ovih izvora prihoda do kraja ovog meseca.

Koristim osnov za repliku po članu 97. stav 2.
Jasmo mi je da neko ima potrebu da pominje ime dr Miroslava Pavkovića, jer pominjanje dr Miroslava Pavkovića mnoge žulja. To je najozbiljniji kandidat za predsednika opštine Despotovac, kao što je i Gojko Veličković najozbiljniji kandidat za pobedu na izborima u Leskovcu.
Način na koji se prethodna diskusija koristila u želji da se priča nešto drugo, a ne ono što je istina, i pominjanje imena Dobrivoja Budimirovića-Bidže u jednom drugom kontekstu, pokazaće večeras Bidža, koji je profesor za lokalnu samoupravu, a i ja, u Despotovcu, kada budemo objašnjavali šta je to politika Socijalističke narodne stranke.
Potreba da nas neko predstavi kao članove nečije druge stranke - mi nismo pripadnici ni jedne od lažnih stranaka koje sebe nazivaju opozicionom grupacijom stranaka, niti nam je želja da na takav način vodimo svoju politiku, niti će neko preko naših leđa ostvarivati trgovinu po skupštinskim kuluarima.
Ko god je izrazi cenu, izrazio je cenu, jer on toliko vredi. Postoji i moral i poštenje i iskrenost i istinitost pred ovim građanima.
Prema tome, jasna je meni reakcija pojedinaca i želja da sa njom trguju i dalje. Ovim poručujem svim socijalistima u Srbiji da znaju da ono što piše u DOS-ovskim medijima, to mi nismo. Čitajte između redova. Dajte da jednom imamo i našu politiku. Nemojte da našu politiku promovišu druge stranke. Razbijaju nas do maksimuma. Danas je vreme da se socijalisti Srbije ujedine.

Poštovana gospodo narodni poslanici, moram da kažem da ovaj predlog zakona opet neće izazvati pozitivne efekte u lokalnoj zajednici. Bez obzira što je ministar komentarisao, ja tvrdim da neće. Govorim o sledećim činjenicama, a one su surove.

Moram da kažem da je izmenom poreskog sistema, kad je ukinut procenat od 1,3% na zarade zaposlenih, a odnosio se na solidarnu stambenu gradnju, već dve godine izaziva ogromne negativne efekte u toj oblasti na lokalnom nivou. To su surove činjenice i one govore da je u celoj Srbiji, kad je u pitanju ta oblast, znači oblast javne, stambene, komunalne gradnje u lokalnim zajednicama, to funkcioniše samo u delu gde se privatni sektor osposobio da može samoinicijativno da kreditira solidarnu stambenu gradnju, a kad je u pitanju ono što su finansirala javna stambena preduzeća, sa tim procentom, odnosno onih 0,5 što je ostalo sada, tu se pokazuje da to ne funkcioniše.

Mislim da je to jedan od problema, koji i dalje traje u lokalnoj samoupravi i on neće imati pozitivan efekat u narednom periodu, a u ovom zakonu ne postoje kriterijumi, niti postoje odrednice, preko kojih će se obezbediti ili pojačati taj deo koji je važan u lokalnim zajednicama, jer da podsetim, u svim lokalnim zajednicama, u prethodnim godinama, u proseku se gradilo od 100, 200 do 300 stanova, udruživanjem sredstava radnih organizacija, privatnih preduzetnika i pojedinaca.

Drugi segment o kome želim da govorim to je razvoj seoskih mesnih zajednica. Razvoj seoskih mesnih zajednica je gotovo zamro. Malate ne, ne postoji aktivnost, niti postoji aktivnost na uvođenju samodoprinosa, niti se koristi postojeći paritet, koji je ranije važio: 50% ulaganja samodoprinosa, a 50% reakcije određenog javnog, komunalnog ili drugog organa u lokalnoj zajednici, koji je pratio taj rad. To se pre svega najviše odnosilo na preduzeće za puteve, u toj oblasti je rađeno. Zatim, preduzeće za vodovod, u lokalnim sredinama.

Gotovo više ne postoji mogućnost da se taj paritet ispoštuje. Razvoj mesnih zajednica u ovom momentu ne postoji. One služe samo da se u njima agituje za izbore. Nizašta drugo ne postoji više aktivnost u mesnim zajednicama. Telefonizacija u seoskim mesnim zajednicama je zamrla, nove elektrifikacije ili popravke elektromreže u seoskim mesnim zajednicama nema.

O izgradnji vodovodnih, putnih i drugih infrastruktura u mesnim zajednicama nema ni govora. To su suštinski elementi, kroz koje se vidi da li ovaj zakon i Zakon o budžetu Republike Srbije ima efekte tamo gde treba, a to su građani Republike Srbije.

Znači, tu nema efekata, i tvrdim da je to puna istina. Na kraju, ne bi trebalo šetati po gradovima. Prošetajte po tim mesnim zajednicama i videćete da li se nastavlja projekat telefonizacije, da li su stubovi koji su postavljeni za struju još pre dve godine, da li je neko uopšte na njih nakačio žicu, ili je na tim stubovima postavljen bilo koji traf.

Taj ozbiljan investicioni deo, koji je postojao u ranijem periodu, prosto je nestao, ne postoji. Politika može biti ovakva, ili onakva, ali definitivno, ovo su istine i mislim da građani Srbije ovo dobro razumeju.

Dalje, moram da priznam da je u nominalnoj efektivi ovaj deo sredstava u lokalnim jedinicama samouprave možda porastao, ali kad su u pitanju povereni poslovi, kad je u pitanju dodatno finansiranje iz budžeta opština, u prošloj godini, a očekujem i u ovoj godini da će verovatno biti nakačene brojne nadležnosti na jedinice lokalne samouprave, tako da ni ovi postojeći budžeti neće moći da isfinansiraju sve ono što čini život u jednom gradu, da ne govorim o razvoju nadgradnje. To je kultura, sport, umetnost i sve ono što čini taj kulturni milje jednoga grada.

Na primer, u mom Šapcu, šabačko narodno pozorište gotovo više i ne radi, iako je bilo jedno od najpoznatijih u Srbiji i imalo je brojne uspehe u tim tzv. godinama unazad, o kojima vi govorite.

Na čelu tog pozorišta je bila jedna sjajna žena. Danas je ostala bez posla, zove se Zlatica Popović. Srpska kultura je poznaje, ali džabe, pozorište i dalje ne radi.

Dalje, ono što je takođe važno, a čini sadržinu života u mesnim zajednicama i u gradovima, taj infrastrukturni posao, to je za mene aktivnost koja je jako važna. Bez obzira na tu primarnu efektivu, kroz ovaj zakon, u 99 opština uopšte neće biti ostvareni efekti.

Planovi i programi koji će biti prezentirani prilikom usvajanja budžeta lokalne samouprave, verovatno će biti puka želja, jer neće moći biti realizovani. Ne postoji sublimacija aktivnosti u tom planu, ne postoji nikakav investicioni kodeks, vrlo teško se ostvaruje ova funkcija. Da ne govorim o onom drugom delu koji se zove funkcionisanje lokalne samouprave. Brojne su odele u lokalnim samoupravama, brojne skupštine jedva funkcionišu ili namiču kvorum da bi funkcionisale. Otežano je donošenje odluka koje su u opštem interesu građana.

Ovo su činjenice koje su surove i predstavljaju pravu istinu gde će se naći budžet lokalnih jedinica u narednoj godini.

Dalje, kada sastavimo ceo ovaj milje aktivnosti i pogledamo na jednoj strani gde je budžet, postoji i drugi deo, a to je privreda u lokalnim sredinama. U privredi Srbije, u svim lokalnim sredinama ne postoji saradnja između banaka na lokalnom terenu i privrednih subjekata, nema kreditne politike u toj oblasti, nema ni kreditiranja primarne proizvodnje, nabavke sirovina, svi čekaju šta će biti sa privatizacijom.

Znači, nema ostvarivanja prihoda koji ostaju u jedinicama lokalnih samouprava, pada nivo zarada u lokalnim samoupravama, pada porez na usluge, pada ukupan obim poreza na promet, i ostaju u jedinicama lokalne samouprave.

Sve su to činjenice iz kojih će se videti da u narednoj godini, onaj budžet koji smo usvojili i koji nije dobar po meni, jer neće efektirati onim što je zaista trebalo da radi, jer nema tu socijalnu komonentu, nema odnos prema poljoprivredi kvalitetan, ne sagledava sa svih strana pozicije, delovaće na budžete opština na ovaj način tako da će se desiti, padaće i dalje taj nivo infrastrukturne aktivnosti, neće se ostvarivati ono suštinsko pravo, jer sva svoja prava građani Srbije ostvaruju ili u mesnim zajednicama, ili u jedinicama lokalnih samouprava, odnosno u opštinana. Više prava ostvaruju u Republici, ali deo tog miljea svakako neće biti sublimacija ove činjenice.

Znači, kada sastavimo sve ove činjenice, mislim da se nije dobro napravila preraspodela svih ovih sredstava, nije se dobro napravio plan kako dalje.

Mislim da ćemo imati pad aktivnosti i u privredi, da ne govorim u razvoju infrastrukture u lokalnim zajednicama i nećemo imati sigurno jedan kvalitetan pristup ni u kulturi, ni u onim drugim oblicima nadgradnje u lokalnim jedinicama samouprave. Mislimo da ovaj zakon nije dobar i mi ga nećemo podržati iz tog razloga.

Nisam hteo dalje da govorim o pojedinačnim opštinama, jer možete ići od opštine do opštine i svuda su problemi slični ili različiti, ali 99% problema se može na jedan isti način konstatovati.

To je naš stav oko ovog zakona i mi ga nećemo podržati svakako.

Poštovana gospodo narodni poslanici, ja sam u članu 7. tražio da se iz oblasti fizička kultura izbrišu dotacije nevladinim organizacijama, jer ovde je opredeljeno 223 miliona 602 hiljade dinara. U obrazloženju u memorandumu budžeta Vlade Republike Srbije ne stoji zašto su opredeljena ova sredstva, a vidljivo je da na više pozicija postoje dotacije nevladinim organizacijama. Ako se ova 223 miliona, odnosno blizu 4 miliona evra odnose na dotacije reprezentacijama Jugoslavije, uspešnim sportistima itd, onda bi to imalo punog smisla, ali nemaju sportska udruženja, fudbalski klubovi, košarkaški klubovi, rukometna reprezentacija, muška, ženska ili bilo koja druga reprezentacija Jugoslavije ili pojedinac koji se takmiči u pojedinačnim sportovima karakter nevladinih organizacija. To su apsolutno predstavnici države, koji predstavljaju ovu državu, Jugoslaviju i Srbiju pred drugim državama u sportskim nadmetanjima. Nikada to nije bilo kršteno pod nevladine organizacije, već se jasno znala namera. Ovo govorim iz sledećih razloga, jer vidljivo je tamo iz obrazloženja, kada se govorilo o stranim donacijama da veliki deo tih sredstava je otišao za humanitarno društvo i druge nevladine organizacije, koje su trebale da izvrše edukaciju stanovništva, pa je najveći deo te edukacije bio usmeren prema nama, kao građanima Srbije, da se osećamo manje građanima Srbije, da više slušamo međunarodnu zajednicu, da nam se pokaže kako manje vredimo i kako smo manje sposobni ili umešni od bilo koga drugog. Pošto ja mislim da te nevladine organizacije ili te neke Kandićke, Vučo, Biserko ili te druge koje su se bavile da nam smanje upotrebnu vrednost kao pojedinaca, nisu uspele u tome i mislim da ni karakter takve vrste finansiranja tih organizacija nije neophodan, jer to je uzaludno trošenje sredstava.