Kolege poslanici, pogledajte kolika je zabluda gospode autonomaša. Misle da su oni pretplaćeni da brane autonomiju Vojvodine. Ne, za autonomiju Vojvodine su i DS i SPS – u čemu je tu problem? Vaš problem je u tome što ste vi prvo govorili ''gde su naše pare?'', pa ste dobili 220.000.000, odnosno 3% od ukupnog budžeta Srbije za kapitalne investicije, i to Izvršno veće Vojvodine, evo, ja ću da kažem, dosta dobro radi. E, sad kad smo stigli do ''naših para'', sad pitate: gde su naši zakoni? I potpuno je logično da je sledeće pitanje s vaše strane: a gde je naša država? – što piše u vašem programu.
Ja jesam za autonomiju Vojvodine, ali nisam za Vojvodinu republiku. I meni je potpuno jasno vaše shvatanje da su u Vojvodinu prvo došli autonomaši sa svojim idejama, pa onda amebe, pa onda verovatno neki drugi, dok nismo došli do ljudi. Znači, šta je ovde suština cele priče? Molim vas, projekti koje vi nudite, u uslovima ovakve vlasti u Srbiji – politička nestabilnost, relativno neprijateljsko okruženje, politička nesloga – i kad vi dunete neku konstitutivnost – kome, šta to treba da znači, iz čega to istorijski izvlačite?
Dakle, vaš cilj, suštinski, politički, mimo ovoga što imamo istorijska iskustva, što je kolega iz SRS rekao, jeste separacija Vojvodine. Nemojte da bežite od toga. Zašto bežimo od toga? Evo, imali ste predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, koji nije vaš naučni nego politički projekat, dakle VANU, koji je izašao isto i rekao – ne Kosovo da bude u statusu Hongkonga, kao što misli Vlada Srbije, ili neka druga autonomija, nego da bude Vojvodina.
Molim vas, vrlo često se separatistički ciljevi zaklanjaju nekakvom maglom ekonomskih ili ne znam ni ja kakvih drugih povlastica i interesa. Ali, to je samo magla. Korak po korak, perfidnom retorikom, kao što kaže gospodin Kostreš: mi ćemo pobrojati konstitutivne narode u Vojvodini. Na osnovu čega su konstitutivni? I ko je taj ko će ih pobrojati?
Dakle, molim vas, ovde se radi o jednom ozbiljnom nesporazumu. Autonomija Vojvodine treba da postoji, u Ustavu smo se složili da treba da postoji, a tek treba da bude razrađena, kao i projekat decentralizacije u Srbiji. E, u tome su autonomaške snage u Vojvodini videle svoju šansu, da uz pomoć međunarodnog monitoringa dovedu do nečega što u Vojvodini ne postoji. A to je jedna nezdrava klima, to je nacionalizam i šovinizam (ne mislim na onaj zdrav nacionalizam i onu osvešćenost srpskog naroda o onome što mu se dešava, nego na šovinizam), a u pojedinim skupštinama opština do pojave fašizma. Jer, taj odnos prema Romima koje su tražile neke druge skupštine, po meni je fašizam. Oni neka kažu da nije.
Znači, molim vas, ovde treba jako obratiti pažnju kada budemo donosili novi statut ...
(Predsedavajući: Vreme.)
... zahvaljujem, gospodine predsedavajući ... kada budemo donosili statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, da to bude projekat novoustanovljene volje na vojvođanskim izborima, novog parlamenta, a ovo je prejudiciranje. Što se tiče drugih pitanja, ponovo pozivam, pre svega DS, a onda i SRS, i DSS, i SVM (kome sve to ne treba), da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša i da ga rešavamo onako kako to građani Vojvodine zaslužuju, za njihovo dobro, za napredak tog regiona, a ne da pravimo političke probleme.

Poštovani kolega Radovanoviću, poštovane kolege, meni je veoma drago da na vaš i moj praznik, pošto je danas praznik bivše države a meni je rođendan, u Skupštini Srbije bude otvoreno vojvođansko pitanje, nemam ništa protiv.
Bolje da ga ovde u Skupštini Srbije raspravljamo i da vidimo šta mi zaista mislimo o projektu decentralizacije Srbije, regionalizacije, ali ne po modelu političke regionalizacije nego ekonomske, i po projektu decentralizacije u smislu vraćanja imovine i ovlašćenja lokalnim samoupravama da uradimo, ali vi to ne radite. Dakle, u vašem programu, u programu Lige socijaldemokrata i dan-danas piše: Vojvodina republika. Prema tome, nemojte da se ljutite na nas.
Druga stvar, koju ću ponoviti, i samo da odgovorim kolegama iz SRS, kao što to radim i ovde, mene ne interesuje šta misle radikali, radim ono što mislim da je korisno za građane Srbije ili za postojeće političke odnose u Vojvodini ili u Srbiji i uvek ću glasati po političkoj savesti. Ja jesam za autonomiju Vojvodine, ali onu koja ničim ne ugrožava Srbiju. Tu ćemo se razlikovati od SRS. Bože moj, šta da radimo.
Što se tiče posredne ili neposredne podrške, kako oni kažu, Bojanu Pajtiću, ne razumem tog člana vojvođanskog parlamenta koji neće da glasa za Fond za kapitalne investicije koji ove godine iznosi 220.000.000 evra, gde je opozicija u Nadzornom odboru ili, recimo, SRS koja nije podržala Fond za raseljena lica. Ne možemo imati samo politički pristup jer pre svega SPS i SRS imaju moralnu odgovornost prema tim ljudima, kao i svi drugi. Jer bila je i 1991, bila je i 1996, bilo je i prizivanje bombi, svašta je bilo. Od političke i moralne odgovornosti SPS nije nikad bežala.
Sad da se vratim na gospodu autonomaše. Zašto je ovo opasno? Zato što je autonomija Vojvodine postojala samo u okviru Srbije. One dve godine, čini mi se, crkveno-školske autonomije, kad su Srbi podržali borbu Bečkog dvora protiv Mađara, ukinuli su nam istog momenta kad se Beč pomirio s mađarskim jedinicama. To je davno bilo, hiljadu osamsto i neke godine. Iza toga nikad nije bilo autonomije Vojvodine ni kao teritorije, ni autonomije Srba u Vojvodini onako kako mi to danas želimo. Mnogi analitičari upozoravaju da, i kad bi Vojvodina postala samostalna, prosto ne bi mogla da opstane jer nema uslova za to. Setite se projekata devet opština na severu Vojvodine, pa ono personalna, kulturna i politička autonomija, pa slične stvari. Dakle, radi se o vrlo ozbiljnim stvarima.
Poziv da uzmemo autonomašima pitanje autonomije se odnosi na sledeće, gospodo radikali. Moramo da imamo političku odgovornost, i mi i vi, i DS i DSS i SVM. Pitanje regulisanja autonomije Vojvodine ne može da bude ni jedino u domenu Lige socijaldemokrata, nego treba što pre u Skupštini Vojvodine da se dogovorimo da se zameni predsednik Skupštine Vojvodine, da se privremeno napravi neka nova većina, kako god bila formirana, da nemamo nezvaničnog ambasadora inostranih poslova koji pljuje svoju zemlju po tim putovanjima, i da raspišemo izbore za Skupštinu Vojvodine.
Jedino tako možemo da izađemo sa programskim razlikama pred građane Vojvodine, a onda ćemo, u atmosferi izbora, ponuditi svi svoje programe. Neće na nakaradan način biti pitanje autonomije Vojvodine nametnuto. Jer, znate šta se dešava? Onda nas u drugim delovima Srbije ljudi pogrešno razumeju.
A ja želim da Vojvodina, kao i Leskovac, kao i Šumadija, kao i Užice, kao i Kosovo i Metohija, napreduju a ne da otvaramo političke probleme i da onda taj čuveni Beograd menjamo Novim Sadom. Nije nama to cilj. Nama je cilj da radimo više, da živimo bolje, da budemo slobodni i da budemo svoji na svome. O tome govorim.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, kaže mi moj kolega poslanik iz SRS da ja treba nečega da se stidim, da sam ja nešto omogućio Bojanu Pajtiću i Bojanu Kostrešu.
Isto tako kako vi ne možete da dobijete papire od njih za ono što biste vi hteli da radite u lokalnim samoupravama, tako ni pare iz budžeta Novog Sada nisu pare npr. direktora Zavoda za izgradnju grada, gde ste vi na vlasti. Optužuju vas kako ulažete samo tamo gde imate glasove.
Onda, recimo, imamo aferu sa Ivanom Dulić-Marković – a mene ne interesuju pojedinci, mene interesuje princip funkcionisanja ove države – znači, imamo Ivanu Dulić-Marković koja je delila kredite, kažu, samo članovima G17, pa ove godine imamo u budžetu za poljoprivredu 60.000.000 manje jer žena nije stigla, dok je bila ministar, da podeli pare.
E, ja sam protivnik tog principa, te ideologije, da se narodne pare, koje su stvorili građani ove države, smatraju partijskim plenom, da se strategija razvoja, koja nikada nije iskreno ponuđena u zadnjih 15 godina u Srbiji, svojata i privatizuje. Ako smo toliko za narod, ajmo onda da radimo za taj narod.
Ponavljam, ta ideologizacija, ti zabrani, te feudalizacije, ti novci koji su plen rasporeda političkih snaga – oni se odnose i na vas, gospodo radikali. Nemojte da sami kritikujemo pojave koje delom i sami radimo. Negde se i naši ljudi tako ponašaju. Da li je to dobro za građane? Nije. I to je suština stvari.
Oni kažu: niste dobro podneli liste jer su nepotpune. I iz formalnih razloga ne daju pare, zato što ste politički protivnici. Ali isto tako, oni gde ste vi na vlasti ne mogu ništa da urade zato što su vaši politički protivnici.
Ovde pričamo kako seljak ima problem da proda pšenicu, a nije dobio subvencije. Kakva smo mi onda to politička elita? O čemu mi to pričamo?
Ja se zato bunim, za ova ovlašćenja Borisa Tadića, da može da bude i predsednik države i predsednik stranke, između ostalog. Zato što mi nesvesno, svojim političkim odlukama, delovima zakonskih rešenja i svojim praktičnim ponašanjem, u stvari stvaramo sistemske osnove za korupciju, a pare raspodeljujemo tako što ''gde god stigneš, ti put posadi''. Gde je tu ispravan odnos i prema novcu i prema građanima i prema razvoju, pa, ako hoćete, i prema politici?
I ja sam nosio pušku u skoro svim ratovima, zaključno sa Kosovom. Naravno da nije ni SPS, ni SRS, ni bilo koja druga stranka iz Srbije razbila bivšu Jugoslaviju. Tačno znamo ko je to uradio. I u Haškom sudu ne sude tima koji su to uradili, nego sude ljudima koji su ovde birani na vlast. Tu se mi, gospodo radikali, slažemo, ali nemojte da se prozivamo. Ili, ako hoćete, ja sam spreman, za neke stvari na koje imam pravo kao učesnik u političkoj igri, za svaku raspodelu novca.
Kada je Pajtić u Izvršnom veću predložio Fond, bilo je sedam sekretara plus on u tom fondu, i nadzorni odbor. Ja sam dao amandman da nadzorni odbor bude iz opozicije i on je danas iz redova opozicije. Hajde da ih kontrolišemo. Ako rade tako kako vi kažete, hajde da ih osudimo, na kraju krajeva. Gde svakoj stranci stiže osuda za ono što je radila? Po meni, na izborima.
I vi i ja, i svi drugi koji ovde učestvuju, u stvari, treba da prozovemo svaku pojavu, svaki lopovluk. I dan-danas zagovaram da na svakoj sednici (još jednu rečenicu, gospodine predsedavajući) ovde treba da sedi službeno lice iz nekog suda ili UBPOK-a i da beleži ovo što mi pričamo. I po službenoj dužnosti da se gone ne samo oni što kradu, nego i oni koji narušavaju ustavni poredak ove zemlje.
Ja sam za to, a nisam za fašizam iz Sente, nisam za šovinizam kao vrstu nacionalnog osvešćenja ...

... i slične stvari o kojima bismo mogli da pričamo.

Prema tome, pozivam vas, gospodo, ma koje da ste provenijencije. Sa osam milijardi evra mi hoćemo da pristupimo Evropskoj uniji, hoćemo da reformišemo Srbiju. Pričamo o privrednom rastu koji rezultira budžetom od osam milijardi evra. Šta to mi ozbiljno u Srbiji možemo da reformišemo sa osam milijardi evra?
Ako pri tom još imate neodgovornu političku elitu, bojim se da smo osuđeni samo da ovde ...

... pričamo, a da će rezultati biti jako slabi. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. I ranije dok sam diskutovao o Predlogu ovog zakona, govorio sam o tome da je ovo jedan iz seta zakona koji treba da reši onaj paket iz Ustavnog zakona, koji treba da opiše, u stvari, kako će funkcionisati organi ove države.
Mislim da je veoma važno za napredak demokratije u srpskom društvu – a za to su se gospoda iz DS-a i DSS-a, iz G17, tada nije bilo Nove Srbije, u svom pohodu na vlast u Srbiji zalagali – da funkcija predsednika države i predsednika partije budu odvojene.
Moram da vam kažem, ukoliko nećemo da nam partije budu liderske, ukoliko nećemo da nam odnosi na srpskoj političkoj sceni budu ovako tvrdi, sa iskopanim rovovima, sa stranačkim plenom, dugoročno politički nestabilni, a način političke borbe ostrašćen u onom negativnom smislu, onda moramo da razmišljamo da, sinhronizujući se sa Evropskom unijom, zaista uvodimo i praksu iz demokratski stabilnih društava.
Nije dobro da postoji neprikosnoveni lider ni u samoj stranci, jer to govori o njenom demokratskom potencijalu, ni u društvu. Onda imamo priču o demokratiji, a imamo jednog kandidata za predsednika stranke jer drugi ne mogu nikada da dobiju takvu poziciju.
Isto tako u društvu, zbog odnosa snaga u vladajućoj koaliciji, gde članovi te koalicije jedni drugima ne veruju, ali ne zbog politike, ne zbog novca, nego zbog toga ko će koga srušiti, ko će koga nadgornjati, kako bi rekao naš narod. Onda pravimo neke nove institute, neke nove običaje u pregovorima, neke nove običaje u načinu funkcionisanja Vlade. Namerno kažem običaje. To nisu stvari koje su utemeljene zakonom, koje možete prepisati iz uporedne prakse negde iz inostranstva, što je ovde omiljeno.
Ako mi u svojim redovima, u svojoj partiji, nismo u stanju da branimo ono za šta se u zakonima koje predlažemo verbalno zalažemo, onda smo mi licemeri. Onda mi narodu pričamo o velikoj demokratiji, ali tu demokratiju ne uvodimo. Čak i kada donesemo neke zakone, mi ih ne primenjujemo.
Dakle, molim vas, ovo je po meni jedna principijelna stvar. Da li ono zalaganje koje je postojalo u političkom smislu od strane pre svega onih koji sebe zovu demokratskim opcijama u Srbiji treba da stoji u ovom zakonu ili ne treba da stoji? Nije ovo pravno sporno, ali to ukazuje na intenciju da i dalje držimo jakog predsednika države kao stranačku ličnost i jakog predsednika Vlade kao stranačku ličnost.
A gde je tu onda član 1. ili oni članovi o Vladi koji govore o tome da oni treba da rade u cilju održanja narodnih interesa, a možda, u datim momentima, i zbog mogućih događaja, npr. oko Kosova i Metohije, ili Raške oblasti sa vehabijama, ili internacionalizacije vojvođanskog pitanja – da izražava i nacionalno jedinstvo?
Ukoliko smo bili ozbiljni u članu 1, većinska koalicija nema razloga da u članu 9. ne prihvati da predsednik države, bez obzira što mu je politički kapacitet smanjen time što ne mora da ga izabere 51% od ukupnog broja birača, nego 51% onih koji su izašli u drugi krug, dakle, umanjena je politička težina, ako smo ozbiljni u članu 1. da on izražava državno i nacionalno jedinstvo, onda su amandmani podneseni na član 9. sasvim opravdani. On zbog tog umanjenog kapaciteta koji dobija na izborima mora da se odrekne svoje stranačke funkcije.
Dakle, ja ne želim da govorim ni o Borisu Tadiću, ni o Slobodanu Miloševiću, ni o Tomi Nikoliću, ni o Velji Iliću, ni o Ivici Dačiću, baš me briga kako se oni zovu. Ovde je suština sledeća – ako član 1. zahteva od predsednika, ako to zahteva Ustav, da izražava državno i nacionalno jedinstvo, onda on, pošto je neposredno izabran od građana, mora da se odrekne svoje stranačke funkcije.
U praksi, da biste bili izabrani za predsednika Republike, to pokazuje istorija višestranačja i višestranačkih izbora, morate da dobijete mnogo više glasova nego što dobija vaša stranka. Prema tome, to znači da su za vas, ako ste izabrani za predsednika, glasali i oni koji nisu glasali za vašu stranku.
Neki kažu da nije sve moguće urediti zakonom, ali je jako dobro da neki politički moral, jer ovo može biti i moralno pitanje za onoga ko je predsednik, malo utemeljimo i u zakonskom rešenju, pa da to ne zavisi od čoveka, nego da zavisi od zakona. Hvala.

Poštovane kolege i koleginice poslanici, uopšte ne razumem kolegu iz G17 plus koji se javio, nažalost ne znam mu ime.
Citirao sam ministra poljoprivrede, koji je obavestio srpsku javnost da će u razdelu budžeta za poljoprivredu sredstva biti umanjena za 60.000.000 iz razloga što prethodno ministarstvo nije podelilo sredstva namenjena poljoprivrednicima.
To je vaš koalicioni partner. Možda bih hteo da učinimo Ivani Dulić-Marković nešto o ljubavi u okviru poljoprivrede, da me to interesuje, ali me to ne interesuje. Mene interesuje zašto će danas srpski seljak imati minus od šezdeset miliona u budžetu, koji iovako traži više, u uslovima gde vi kao vlast niste dali agrarni budžet, gde nemamo pravu agrarnu banku, gde nemamo pravu razvojnu banku. To je vaš koalicioni partner, sadašnji ministar poljoprivrede, izjavio. Zašto se vi ljutite? Sedite, pa raspravite to u Vladi.
Što se tiče toga da G17 plus dugoročno radi ovde, tačno je. Vi ste ovde ekspozitura MMF-a i Svetske banke i ja nemam ništa protiv. Vi njihove faksove čitate, prevodite i hoćete tu ekonomsku politiku da sprovedete u Srbiji.
S druge strane, potpuna kontra, a koja je tačna, jeste da, dok vam MMF, a inače se radi o jednoj polupropaloj instituciji koja trenutno traži svoj identitet u okviru svetskog bankarskog sistema, nije izašao iz zemlje, nije bilo stvarnog razvoja. Možemo da pričamo i o tome.
Naravno, vi ste nas razdužili za 800.000.000 nakon toga što nas je Labus zadužio za pet milijardi jednim potpisom. Možemo mi, gospodo, da pričamo o čemu god hoćete, i o refinansiranju, ali to će valjda kad bude budžet.
Prema tome, molim kolegu iz G17 plus da me ne razume pogrešno. Dakle, vaš koalicioni partner koji je sadašnji ministar poljoprivrede u Vladi je ove podatke izneo. Ako oni nisu tačni, ja vas molim da izađete ili da ministar poljoprivrede dođe i da nas demantuje.
Što se tiče onoga da radite dugoročno, ja bih vas molio da sa više digniteta i pažnje govorite o SPS jer ja nisam siguran da građani u Srbiji, bar po istraživanjima koja vi toliko volite, vaš rad toliko cene koliko vi sebi pridajete značaja. Ja nikad nikome ovde nisam rekao, makar i u najfinijoj formi, da je glup i verovatno neću. A ako nije dobro obavešten, to je sada neko drugo pitanje.

Član 104. stav 2. Pošto gospodin ovde uvodi red i uči nas da u članu 104. stav 2. piše da poslanici moraju s poštovanjem da se odnose ...
(Glasovi iz klupe: Isključen je mikrofon.)
Ne treba meni mikrofon. Šta će mi? To ja zbog zapisnika trpim mikrofon, inače ne.
Ovo je jedna istorijska debata između SPS i G17 plus. Ja ću se nakon ovog izlaganja zaista potruditi, i izvinjavam se kolegi iskreno, a politički vam kažem da ću se potruditi da saznam kako se zovete, jer očigledno da je svetla budućnost pred vama.
O tome čija je i kakva ideologija, ovde ne želim da sudim. O tome sude birači na izborima. A što se tiče vas, gospodo iz G17, i vi ćete kao i mi imati priliku da se borite za učešće u ovom parlamentu. Koga neće biti – pokazuju zadnje ankete, ako im je verovati. Treba vam još malo da nadoknadite taj rezultat SPS-a.
Ono što je dobro i što je vezano za vašu stranku, a što nije dobro za političku scenu Srbije, to pokazuje da nije moguće uništiti SPS, a da je moguće kupiti pet posto na izborima u Srbiji. Ako želite da dalje raspravljamo o tome, slobodno izvolite. Nemam ništa protiv.
Ali bi onda trebalo da dođe ministar za poljoprivredu, pošto vi nijednog momenta za ovom govornicom, koju navodno ja zloupotrebljavam, a vi naravno koristite zbog opštih interesa, niste demantovali činjenicu koju je izrekao vaš koalicioni partner, ministar poljoprivrede, naslednik gospođe Ivane Dulić-Marković, da su poljoprivrednici u Srbiji ostali uskraćeni za značajna sredstva zato što ta sredstva u razrezu prošlog budžeta nisu utrošena onako kako je trebalo.
Ako to nije tačno, iako ste rekli da nećete da izlazite za ovu govornicu, izađite pa me demantujte. Zbog vaše nakaradne politike imamo problem sa seljacima, sa privatizacijom poljoprivrednih imanja, sa upropašćavanjem srpske poljoprivrede. To je nasleđe Ivane Dulić-Marković. Ako želite da o tome polemišemo, biće i ona poslanička pitanja, ako ministar poljoprivrede dođe. Ja sam čak za to da dođe gospođa Dulić-Marković pa da odvojimo šta je politika u agraru DS-a a šta G17, da vidimo gde se slažete, a gde se razilazite iako sedite u istoj vladi.

Gospodine predsedavajući, u raspravi u načelu sam rekao da su opozicioni poslanici uglavnom na iste članove ovog zakona podneli primedbe, odnosno amandmane, i mislim da je to urađeno s razlogom.
Vezaću ovaj član 1, koji je već osporavan, a to je da ''predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije'', i član 3, gde se kaže da su ''nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom'' i u stavu 2: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Pošto sam citirao, molim da mi se to vreme oduzme.
Gospodin ministar Marković me je svojim objašnjenjem, mada je njegova intencija bila da ne treba prihvatiti amandman kolege Prokića, ubedio u to da je dobro da Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu da se razrade zakonom. Zašto?
U obrazloženju Vlade Republike Srbije, odnosno zakonodavca u ovom slučaju, kaže se da ''Ustav sprečava Narodnu skupštinu i Vladu da, zavisno od odnosa političkih snaga, oslabi ili ojača položaj predsednika Republike''.
Molim vas, ako postoji strah od odnosa ova dva oblika vlasti, gde je predsednik deo izvršne vlasti, odnosno od uticaja Vlade Republike Srbije i uticaja Skupštine na rad predsednika, onda se ne može desiti da Vlada svojom uredbom (Zakon o Vladi, član 43) recimo propisuje da je predsednik istovremeno (po Ustavu) komandant oružanih snaga, ili kako već hoćete da ga zovete, i predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost.
Po mom mišljenju su te dve stvari nespojive i morali bismo da ih raspravimo. Ako je u pitanju kontrola službi bezbednosti, šta me briga kakav odnos imaju Tadić i Koštunica. Njihovo međusobno nepoverenje, za koga će igrati Rade Bulatović kao šef Službe bezbednosti, mene ne interesuje. Interesuje me da me Rade Bulatović ne prisluškuje, ali to je posao nadležnog odbora i pravosuđa, a ne predsednika Republike.
Prema tome, ukoliko gospodin ministar Marković kaže da će se drugim zakonima, kao što je zakon o odbrani ili zakon o bezbednosti, razraditi nadležnosti predsednika Republike koje slede iz Ustava – dakle, ne promeniti, izmeniti, zameniti, nego razraditi – onda je barem u članu 3. moralo da piše da će se zakonima poput zakona o odbrani, zakona o bezbednosti itd. precizirati nadležnosti predsednika Republike, a ne da se u obrazloženju člana 3. kaže da predsednik, naročito u domenu vojnih poslova, podzakonskim aktima uređuje domen svog delovanja.
Dakle, mislim da su poslanici, da sada ne širim ovde, jer vidim da postoji, neki strah, i kod ovog obrazloženja kaže – opasnost od rešenja koje sadrži Predlog zakona ne postoji pošto podzakonski propisi moraju biti u skladu sa zakonom i Ustavom, a njihova saglasnost sa zakonom
i Ustavom podleže kontroli Ustavnog suda.
Molim vas, i samim činom da ova skupština može, na osnovu zahteva jedne trećine poslanika, uz mišljenje Ustavnog suda, da promeni predsednika ove države, odnosno da ga razreši dužnosti, kako vi kažete, dvotrećinskom većinom − govori da uticaja ove skupštine ima.
Prema tome, mislim, kao što je uvaženi ministar Marković prošli put rekao da je Ustav u nekim članovima suprotan sam sebi, da iste elemente nedorečenosti, a tvrdim da nisu slučajne jer se radi o nepoverenju unutar vladajuće koalicije koje možemo videti i u načinu funkcionisanja Vlade, a ponekad i u izlasku koalicionih partnera (kada im se ne usvoji predlog ovde, pa koalicioni partner izađe, vi date pauzu jer više nemate kvorum ili slične stvari), može se videti da je deo ove rasprave vezane za član 3. u stvari vezan za odnos u samoj koaliciji.
Mislim da jedna tako važna ličnost, sa relativno širokim spektrom mogućnosti uticaja i na društvenu praksu i na odnose u vladajućoj koaliciji ili opoziciji i na jedinstvo građana države i političkih struktura, kako vi to tražite u članu 1, mora imati bolje precizirane nadležnosti nego što je to urađeno ovim zakonom.
Dakle, širina ovog prostora koji se ostavlja predsedniku Republike je posledica nepoverenja unutar same koalicije. Samim tim, mislim da je, onda, na neprincipijelan način izostavljeno da se precizira šta će to predsednik, ma kako se zvao, Boris Tadić ili nekako drugačije, sutra stvarno raditi. Hvala.

Poštovani predsedavajući, član 4, čije se izmene predlažu amandmanima − mislim da ovde ne treba uvoditi u priču da li će obezbeđivati Vlada ili Narodna skupština deo sredstava.
Ako se ne ljuti gospodin Šajn, odnosno, po redosledu je, u materijalu koji smo dobili, njegov amandman na član 4. bio prethodni, ukoliko će se složiti predsedavajući, ja ću komentarisati, da se ne bih ponovo javljao, i amandman gospodina Šajna koji kaže da to treba da bude Narodna skupština.
Dakle, ovde se radi o tome ko će predsedniku Republike, kao ličnosti čiji bi autoritet trebalo da bude uspostavljen tako što će ga izabrati neka većina u Srbiji − doduše, ovde imamo problem, pošto smo skinuli taj prag za izbore, pa ne mora da glasa 51 odsto upisanih birača, je l' tako, nego se taj legitimitet smanjio.
Ponovo se vraćam na član 1. i na član 3, ali s obzirom da smo imali dva-tri neuspešna pokušaja izbora demokratskog kandidata za predsednika, je l' tako, onda smo morali da se dogovorimo da se taj legitimitet predsednika malo, u smislu broja glasova koji treba da dobije da bi izražavao državno, nacionalno jedinstvo i sve ostalo, malo snizi, je l' tako, čisto bih podsetio one koji nas sada slušaju i gledaju, kako poslanike, tako i one pred televizijskim ekranima.
Dakle, mislim da je u zakonu bolja formulacija nego što se predlaže amandmanima. Međutim ona, po mom mišljenju, takođe nije do kraja precizna.
Nema ko drugi, nego Vlada i ministarstva i državne službe. Ali mi zato ponovo fali ono što piše u članu 3, ili bi, po našem mišljenju, trebalo da piše.
Dakle, molim vas, kontrolu službi bezbednosti neće vršiti samo predsednik. Mi moramo da znamo na koji način službe bezbednosti sarađuju sa predsednikom ili sa Vladom. Sa sudom je to, čini mi se, dosta jasno rešeno, čak i u našem zakonskom okviru.
Isto tako, ako bi mi nešto falilo ovde, to bi bilo – da se prilikom usvajanja budžeta Republike Srbije, pošto se sada ovde kaže da će se predsednik obratiti Vladi za potrebna sredstva, precizira tačno, umesto dve ili tri stavke koliko to budžet sada kaže vrlo uopšteno, da se tačno kaže na šta će to Kabinet predsednika Republike u svojim aktivnostima potrošiti novac.
Lično mislim da, recimo, rad Narodne kancelarije, ovako kako je bio postavljen do sada, nije nešto što se pokazalo ni kao dobra, ni kao demokratska praksa.
Dalje što mene zabrinjava kod ovakvih mogućnosti koje nisu precizirane jeste šta će to sve predsednik, u okviru svoje delatnosti, tražiti od pojedinih ministara Vlade Republike Srbije koji resorno pripadaju njegovoj stranci. Ali, tu već zalazimo u segment političkog problema i nečega što bi se zvalo moral na srpskoj političkoj sceni. Naravno, zakonom se ne može sve propisati.
Takođe bi me veoma interesovalo, i ovde bi trebalo reći da za humanitarne aktivnosti koje sprovodi kako Vlada tako i predsednik države ne mogu donatori biti javna preduzeća, bar ne na način kako to danas čine. Ako je donator za bilo kakvu humanitarnu aktivnost javno preduzeće, onda to treba da se kaže, a ne da se stranačke centrale ili predstavnici stranačkih centrala, makar se radilo i o predsedniku Republike, navodno bave nekom humanitarnom aktivnošću, a sredstva smo obezbedili iz monopola javnih preduzeća i slične stvari.
Po mom mišljenju, dakle, ova formulacija ne može biti mnogo bolja. Može se odnositi na deo sredstava utrošenih iz budžeta, s tim što bih ja jako voleo da smo mi, što nismo učinili, ovaj set zakona koji sleduje po Ustavnom zakonu, umesto što su se gospoda iz vladajuće koalicije raspravljala unutar sebe, u stvari dali na javnu raspravu i zaista razmatrali kao set zakona.
Tada bih ja, kao poslanik, mogao na vreme da vidim, u konsultaciji sa stručnjacima, jer mi ovde uglavnom imamo sekretarice i nešto malo stručnih saradnika – u zemljama u svetu je to drugačije, možete i eksterno i interno, ako imate neki budžet, kao poslanik, od strane Skupštine da angažujete sredstva i da angažujete stručnjake.
Samo na osnovu ovog zakona ja ne mogu tačno da vidim kakve će biti sinapse, kakva će biti sprega delova izvršne vlasti koji se zovu Vlada i predsednik države. Tu računam i službe bezbednosti.
Nisam siguran, gospodine Milivojeviću, da je ta veza između gospodina Tadića i gospodina Koštunice tako čvrsta kao što vi kažete. Imali ste svojevremeno pojam kohabitacije. On, naravno, kad bi ga leksički ili jezički prevodili, nije baš zgodan, ali je simpatično da ta kohabitacija može da opstane ukoliko se radi o finansijskim ili nekim drugim interesima, bar kad su ministri u pitanju ili, recimo, gradonačelnik Beograda ili slične stvari.
Hvala vam što mi pomažete. Vidim da ste vi dosta dobro upoznati sa problemima, ali ne želite da ih rešavate na način na koji biste to hteli da propišete, a koji se zove demokratski. Nego da ja završim. Dakle, šta je ovde suština?
O većini veoma bitnih zakona, propisanih Ustavnim zakonom, mi u stvari nemamo vremena da se sami angažujemo, pošto ćemo ovde izgleda da kampujemo još malo, takvi su zahtevi, a s druge strane, nismo uspeli da eksterno angažujemo stručnjake, koji su nam dostupni, bilo po strankama ili nama poslanicima kao pojedincima, i da sagledamo potpuno spregnutost čitavog seta zakona koji treba da omeđi političku budućnost i demokratske odnose, kako volimo da im tepamo, danas u Srbiji.
Prema tome, separatno razmatranje ovog zakona o izboru predsednika i o predsedniku samo znači da unutar vladajuće koalicije postoji potreba da obezbedite odnose jedni među drugima da bi, ukoliko ne uspete da usvojite čitav set zakona, onako kako je to predviđeno Ustavnim zakonom, na jedan malo bolji način nego surovom primenom starog zakona, stavimo u poziciju predsednika Skupštine, gospodina Dulića, da voljom možda skupštinske manjine ili jedne stranke, u stvari, budu raspisani izbori za predsednika Republike.
Mislim da je trebalo da bude više tolerancije ako smo već leto proveli plandujući zato što nije bilo zakona u skupštinskoj proceduri, da su bar neki od ovih predloga zakona, makar u načelu, ili makar u svojoj osnovi, u načinu na koji se misle povezati, napraviti sinapse kada su u pitanju nadležnosti Vlade, predsednika, podela vlasti u Srbiji, mogli biti dostavljeni kao neki politički okvir ili politički projekat poslanicima da o njima razmislimo.
Očigledno je, i to je generalno nastojanje većine u ovoj skupštini, da ni oko čega ne konsultuje, ili barem ne da mi znamo, opozicione stranke i stručnu javnost u celini. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, ja naravno nisam kandidat SPS-a za predsednika. Za razliku od kolege, ne bih vezivao ovih 10.000 glasova za pravo manjina jer mislim da nema razloga da to bude u korpusu onih prava koja manjine ostvaruju. To malo da vežemo za neke građanske stvari.
Razmišljao sam kako da potrošim ova tri-četiri minuta koja su mi preostala. Pa bih onda, otprilike, na početku hteo da budem malo maligan. U kom smislu? Pa, evo da vam kažem, ja se izvinjavam, gospodine predsedavajući, što kasnim, bio sam na berzi, akcije su značajno pale.
Pa vas onda pitam da nije za predsednika izabran možda Tomislav Nikolić dok sam ja bio odsutan. Naravno, odgovor je: ne. Dakle, čisto jedan mali komentar, kol'ko mi ponekad umemo za ovom govornicom da vreme, u stvari, utrošimo na neke stvari koje možda nisu interesantne.
Ovo je jedan od zakona koji omogućuje raspisivanje izbora, odnosno iz onog je seta koji bi trebalo da donesemo do kraja ove godine (je l' tako?) po Ustavnom zakonu.
Mislim da proces donošenja ovog zakona karakteriše činjenica da je većina opozicionih stranaka, koliko sam uspeo da vidim, praktično podnela iste amandmane na nekoliko članova ovog zakona. To se, pre svega, odnosi na: Javnost rada predsednika, na član 9. Nespojivost funkcija i sukob interesa, na član 18. Predlaganje kandidata za predsednika Vlade, na član 22. Raspuštanje Narodne skupštine i tome slično. Dakle, ponovo smo, praktično, kao pripadnici različitih opozicionih stranaka, uočili maltene iste propuste u ovom zakonu i ja ću u načelu, s obzirom da smo podneli dosta amandmana, ukazati samo na neke stvari.
Kod izbora Vlade - stvarno se postavlja pitanje, makar to delovalo bukvalno: šta ako predsednik u međuvremenu nikome ne poveri mandat za tih 90 dana, da li on raspolaže izbornom voljom građana? Smatram da bi ovde trebalo prihvatiti neki od ponuđenih amandmana (nije bitno koje stranke), koji precizira obavezu predsednika da da neki rok da mu neko donese 126 potpisa, odnosno da ga uveri u to da može da formira Vladu, a ako to nije moguće, nakon nekog roka, 15 ili 45 dana, da mora da poveri mandat kandidatu one stranke koja je imala najveći broj glasova u parlamentu. Mislim da ima razloga da se o tome razmisli.
Kod razrešenja predsednika - mislim da stvarno nije dobro što postoji mogućnost da ga razreši parlament, makar i uz pomoć Ustavnog suda. Dakle, ukoliko jedna trećina poslanika pokrene inicijativu i Ustavni sud usvoji inicijativu da je predsednik prekršio Ustav, mi sa dvotrećinskom većinom ovde možemo da ga smenimo. Onda ili treba izbaciti Ustavni sud, jer smatram da bi samom odlukom Ustavnog suda da je on prekršio Ustav moralo da dođe do razrešenja predsednika, ili ga treba smeniti na način na koji je biran, odnosno referendumom.
Ono što ovde, po meni, nije rešeno, a mislim da je bilo u prethodnom Predlogu zakona o predsedniku, jeste, s obzirom da on ima imunitet kao poslanik, šta ukoliko se ustanovi da je predsednik možda optužen za neka teška krivična dela, pa mu mi skinemo imunitet i, recimo, predsednik u nekom sudskom postupku bude osuđen. Naravno, sa moralne strane će verovatno podneti ostavku, a šta ako nije dovoljno moralan?
Možda bi ovde trebalo dodati da, ukoliko se u nekom krivičnom postupku predsednik osudi zbog nekog krivičnog dela ili nekog drugog sudskog prekršaja na šest meseci, godinu dana i više, da mu automatski prestaje mandat i da se raspisuju novi izbori. Dakle, to pitanje, ukoliko se neko bavio kriminalnim radnjama, ovde nije rešeno.
S ozbirom na to da mojoj poslaničkoj grupi nije ostalo još mnogo vremena, želim da kažem još jednu stvar. S obzirom na to da predsednik komanduje Vojskom i da želimo da podelimo odgovornost između različitih grana vlasti, mislim da nije logično da predsednik istovremeno bude i neka vrsta vrhovnog komandanta, odnosno komandanta Vojske, i da bude predsednik Nacionalnog saveta za bezbednost. Mislim da to treba odvojiti. Ne treba predsednik istovremeno da bude i komandant Vojske i predsednik Nacionalnog saveta za bezbednost, nego to treba rešiti odgovarajućim zakonskim aktima na drugačiji način.
Dakle, što se tiče SPS-a, nažalost, ovakav zakon teško možemo da podržimo, čak i ako bude popravljen svim ovim amandmanima koje je dala opozicija, iz prostog razloga što mislimo da je ovaj zakon napravljen pomalo sebično, pomalo za aktuelnog predsednika, a sa druge strane, kada je u pitanju nespojivost funkcija, želim da podsetim trenutnu vladajuću većinu da je jedan od principa koje ste vi zahtevali dok niste bili na vlasti bio da predsednik države ne može biti istovremeno i predsednik partije. Ako ste to nekad zagovarali, bilo bi dobro da se tog obećanja i držite. Hvala, gospodine predsedavajući.

Poštovane kolege, mi smo mislili da izađe koleginica Borka Vučić, i u sledećem obraćanju SPS-a će biti ona, ali pošto ste pozvali mene,  samo nekoliko stvari da kažem pre nego što postavim konkretno pitanje, neće uzeti više od tri minuta.
Pozivam sve kolege da iskoriste ovu veoma značajnu mogućnost, da opozicija jednom mesečno, ili koliko to bude bilo potrebno, postavlja direktno pitanje ministrima. Ovo sam shvatio kao vraćanje jedne dobre prakse koja je nekad postojala. Ne bih voleo da se ova današnja rasprava, ovako kako je krenula, svede na onu teoriju razvedenog braka: da se oni, koji su se mnogo voleli, danas mnogo više između sebe mrze.
Iako već imam pitanje, pozvao bih sve kolege da održimo ovu praksu, da pozdravimo što su došli ministri jer ova praksa više odgovara opoziciji nego vlasti, to je očigledno. Prema tome, hajde da u tom delu vodimo računa o svemu tome, da gospoda ministri nastave da dolaze, a mi poslanici da pokažemo da imamo, ne samo dnevnopolitički, trenutni interes, nego da imamo i zaista konkretna pitanja.
Krenuću od Ministarstva zdravlja i mislim da se ovo pitanje odnosi na zaposlene ne samo u zdravstvu, nego i u sudstvu. Primetio sam da dobar deo ministara, kada govori o problemu plata ljudi koji primaju svoje zarade iz budžeta, govori o racionalizaciji koja podrazumeva smanjenje radnih mesta. Molim vas, potpuno sam siguran da, recimo u oblasti zdravstva, mi imamo manjak uposlenih zdravstvenih radnika, a ne višak.
I, ako se govori o racionalizaciji, onda mislim da treba da razgovaramo o nečemu drugom: da se unutrašnji resursi, koji postoje u oblasti zdravstva, bolje iskoriste. Jedna od stvari, za koju mislim da je jako dobra, jeste da se, na primer, u prometu lekova transakcije između veledrogerije ograniče na jednu transakciju.
Potpuno sam siguran da bi takva uredba Vlade Republike Srbije dovela do smanjenja cena lekova 20-30%, što uopšte nije malo. Druga stvar, sprečile bi se manipulacije na tržištu lekova.
Kad je u pitanju organizacija zdravstvenih ustanova, molim vas da ne otpuštate zdravstvene radnike, ni radnike u sudstvu, ni učitelje, ni lekare. Imamo česte dojave da se, kada neko ode u penziju, to mesto, jednostavno, ne popunjava jer ministarstvo smanji broj radnika u toj oblasti. Slobodan Vučetić je poseban primer. Znači, to nije dobro.
Većina direktora domova zdravlja se, barem onih u velikim gradovima, u stvari žali da ima manji broj izvršilaca, i lekara i medicinskog osoblja. Prema tome, kolege koje se bave zdravstvenim pitanjima ubeđuju me da postoje resursi u unutrašnjoj organizaciji, pre svega u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a i u drugim institutima zaštite.
Molio bih ministra da pismeno ili sada, ako je tu, ovo prokomentariše. Dakle, intencija je da se resursi koji postoje u okviru zdravstva usmere, ne da se smanji nivo zdravstvene zaštite i otpuštaju ljudi, nego da se to reši nekim drugim metodama za koje sam potpuno siguran da postoje. Hvala.

Poštovane kolege poslanici, jedan mali komentar, ukoliko mi predsedavajući to dozvoli. Mislim da je bio krajnje neprimeren način na koji je gospodin Božidar Đelić pravio kampanju predsedniku Srbije Borisu Tadiću. To nije posao ministara, nemojte da se ljutite, gospodo.
Nije bio primeren ni način na koji je prozivano zdravstveno stanje Borisa Tadića, ali nije ovde posao potpredsednika Vlade da izigrava navijača. Nemojte da se ljutite, mislim da je ta primedba ipak krajnje suvisla. Iako je od Bože, mnogo je.
O privatizaciji smo danas malo pričali. Tri su krupne stvari ostale na dnevnom redu, a to su EPS, NIS i vojna imovina. Moje pitanje je: Da li možemo na idućem sastanku koji nam je obećao predsednik Skupštine, kada budu nadležni ministri ovde, da dobijemo na uvid, kao poslanici, da se ne bismo informisali iz sredstava javnog informisanja i raznih međusobnih podmetanja iz vladajuće koalicije, podatke o jasnoj strategiji privatizacije NIS-a, EPS-a i pristupu prodaji vojne imovine? Za koje namene, na koji način, makar u načelu da znamo o kojim se modelima radi.
Znam da Vlada za to nije nadležna, ali bih voleo, ukoliko je moguće, da dobijemo informaciju i dokle je stigao postupak vezan za stečajnu mafiju. I, ukoliko je to moguće, da nam gospoda ministri putem Agencije za privatizaciju dostave koliko je privatizacija u Srbiji poništeno, po kom osnovu, a naročito nas interesuju oni slučajevi u kojima nisu ispoštovani investicioni programi i u kojima nisu ispoštovani socijalni programi prema radnicima.
Mi smo prošli put hteli da podnesemo izvesne izmene Zakona o radu. Moram da vam kažem, pritužbe koje stižu od radnika govore da ih poslodavci danas, potpuno po zakonu, maltretiraju mimo obaveza koje su preuzele da će ih držati godinu, dve, tri, pet na tom poslu, tako što rade ovde, ili rade onde, ili ne rade poslove koje su radili u skladu sa svojom strukom, ili ih sele u druge fabrike i slične stvari. Kako se to radi? Radi se po zakonu. To znači da savremeni poslodavac, dakle, po zakonu maltretira radnike.
Dalje, želim da pomenem obećanje ministra Đilasa, a ono je glasilo da ćemo dobiti prioritete za NIP. Nisam dobio informaciju da se bilo šta iz NIP-a planira u kapitalne investicije, a i ministar Velimir Ilić se žalio da nema njegovih projekata u NIP-u, pa ne znam, dakle, šta to konkretno znači.
I jedno pitanje za ministra finansija. Nije dobro što nemamo agrarni budžet u pravom smislu te reči. Isto tako bih hteo gospodina ministra da pitam nešto mimo onoga što je naša uvažena koleginica Borka Vučić pitala o plasmanu sredstva. Mi ovde praktično imamo sve strane banke, izuzimajući jednu ili dve, a i one nisu čisto domaće, možda jedna; druga koja nije čisto domaća je Komercijalna banka za koju je rečeno da neće biti prodata. Imam konkretan podatak da je u ukupnim bankarskim bilansima 18,5% sopstveni kapital, a da su poverena sredstva 81,5%.
S obzirom na to da većina tih banaka jesu registrovane kao domaće banke, ali da su im centrale negde drugde, mene interesuje da li danas možemo govoriti o formiranim bankarskim oligopolima u saradnji sa Narodnom bankom Srbije.
Jer, ukoliko oni postoje - e, onda teško da uskoro možemo govoriti o smanjenju kamatnih stopa i o boljem plasmanu prema privredi. Koliko sam upoznat, bankari su prošle godine, u odnosu na prethodnu godinu, ostvarili 127% više profita, što znači da su u odnosu na prethodnu godinu zaradili šesnaest i po miliona dinara više.
Prema tome, ovde banke dobro rade, rade sa visokim kamatnim stopama, dozvoljeni su im visoki plasmani prema stanovništvu bez obzira na 40% obavezne rezerve i niko nije izašao sa ovog tržišta. Mislim da su ovo pitanja koja su veoma ozbiljna. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre, na odgovoru, ali i sami ste rekli da nemate jasnu mogućnost da utvrdite da li postoji oligopolska pozicija, nego ste izneli statističke podatke.
Ali, evo, ja ću vam reći, kao čovek koji se i sam doskora bavio sopstvenom firmom, u praksi ti oligopoli postoje. Kako? Tako što se oni na tržištu, uz toleranciju Narodne banke Srbije, prosto dogovaraju o visini kamatnih stopa.
Kad odete u banku da razgovarate, svi kažu kako su jako veliki rizici, pa na osnovu tih rizika vam svi nazidaju kamate, pa nam obrađuju kredit, pa to nazidaju. Sve to košta, ali šta je suština stvari? Građani vraćaju kredite preko 97-98%, čini mi se. Isto to radi naša privreda. U čemu se onda ogleda taj rizik?
Dakle, govorim iz prakse. U ovom momentu ne baratam doslednim ekonomskim podacima. Ali, o čemu se može govoriti? Može se govoriti o tome da u Srbiji praktično imamo najveći stepen povraćaja kredita, i građanstva i privrede. Svi bankari sa kojima razgovarate, pri kraju godine svi se nešto dogovaramo sa svojim bankama, dobili su naređenje da povećaju plasmane i profite. Šta to znači? To znači da na našem tržištu njima dobro ide, bez obzira na to što Narodna banka traži 40% depozita za većinu sredstava.
Molim vas, o čemu ja sad ovde hoću da pričam? O nedostatku našeg bankarskog sistema. Mislim da se ovde nismo razumeli, gospodine ministre. Oni barataju sa 81,5% sredstava koji su povereni tim bankama. Pa, to su valjda naše pare.
Sledeće. Nisam zadovoljan vlasničkom strukturom banaka. Nije u pitanju samo da li je vlasnik država, nego i domaći privredni subjekti. Nekad se to znalo, vlasnici banaka su bili domaći privredni subjekti, dok nismo došli do aranžmana sa Svetskom bankom i MMF-om, kad je sve nestalo u stečaju. Neću se vraćati na taj stečaj, nadam se da ćemo zaista dobiti podatke o stvarnoj situaciji oko stečaja četiri-pet naših najvećih banaka.
Ono što mene zabrinjava jeste što država nije našla za shodno, to možda nije najbolje pitanje za ministra finansija, ali ovde, nažalost, ne vidim nikog drugog kome bih ga uputio: zašto mi, ljudi, nemamo domaću razvojnu banku?
Ako su sve ove banke, koje posluju ovde kao domaće, u stvari strane banke, njima je cilj samo profit. Mi u ovom momentu, po mom mišljenju, gospodine ministre, nemamo nijedan ozbiljan mehanizam osim Narodne banke, čiji posao nije da plasira sredstva, kojim možemo na tržištu da intervenišemo kao država.
Mislim da se mi oko ovih stvari nismo dobro razumeli. Kad tome pridodamo da stvarnog ubiranja sredstava iz domaće proizvodnje, one prave industrijske proizvodnje, u čemu smo imali rast, i nema (jeste da smo imali suficit u poljoprivredi i sl.), možemo da konstatujemo, bez obzira na proklamovani rast bruto društvenog proizvoda, da mi sa tom strukturom rasta ne možemo da budemo zadovoljni.
Moram da priznam, sa osam-devet milijardi evra koliko ćete imati na raspolaganju ove godine u budžetu, vi ne možete da govorite o pravim reformama u Srbiji. Još kad tome pridodamo (nažalost, ovo nije rasprava o budžetu) da taj budžet ni prošle, ni pretprošle, ni ove godine nije razvojni budžet, onda mi u državi imamo ozbiljne probleme strukturne prirode.
Ako ovde neko očekuje da dobije dve milijarde evra, koje će plasirati preko NIP-a, možda u izbornoj godini, od prodaje Naftne industrije Srbije, jer sam tako razumeo ministra Đilasa, onda ja postavljam pitanje: Da li je moguće raditi ozbiljne projekte u infrastrukturi, oblasti energetike i sl., a da pri tome nemamo jasnu strategiju? Nema je ni Velja Ilić, nisam je čuo od ministra energetike, nisam je čuo čak ni od ministra poljoprivrede.
Prema tome, mislim da bi trebalo, ako već hoćemo da budemo ozbiljni kao što je namera u ovom parlamentu, da u razgovorima sa Vladom isterujemo ovu priču na čisto, a da ministri jedan po jedan, ili po dva-tri, pa je onda to normalan razgovor, dođu sa mogućnošću da pre toga obaveste poslanike o kapitalnim projektima koje planiraju da urade u svojim ministarstvima.
Prvo bi bilo dobro da se takvi razgovori održe sa odborima, da nadležni odbori pozovu svakog ministra pojedinačno, pa da ministri pripreme materijale za sastanke u matičnim odborima, a onda da se materijali sa tih odbora dostave, makar putem nekog sajta ovde u okviru Skupštine, svim zainteresovanim poslanicima kako bismo bili dobro pripremljeni i da, umesto o dnevnopolitičkim stvarima, na ovakvim raspravama, u prisustvu ministara, i umesto da navijamo za jednog predsedničkog kandidata, u stvari kvalifikovano raspravljamo o onome što najviše interesuje građane. Hvala.