Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko.
Mislim da je komentar gospodina ministra vredelo da čujemo. Međutim, da li slučajno ili namerno, ono što su šefovi poslaničkih grupa potencirali, ono što je svaki drugi poslanik koji je izlazio za ovu govornicu, tiče se člana koji govori o obavljanju javne funkcije, odnosno da predsednik Republike ne može da obavlja javnu funkciju i drugu javnu delatnost, čini mi se, parafrazirao sam, naravno, odnosi se na obavljanje stranačke funkcije - nikakav komentar, gospodine ministre, niste o tome dali. Da li je to tabu tema ili treba ipak sačekati i prenoćiti, da biste se konsultovali s nadležnima iz vaše stranke šta ćete činiti na amandmane koje smo predložili, ali ovo bi bilo zaista flagrantno kršenje Ustava ako bi ostalo ovako da predsednik Republike u isto vreme obavlja lidersku funkciju u svojoj stranci. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a, podneo sam amandman, odnosno novi član 85a, koji glasi: "Pravo na ustavnu žalbu ne može biti ograničeno sadržajem zahteva podnosioca ustavne žalbe. Ukoliko u ustavnoj žalbi podnosilac zbog neukosti ne ukaže precizno na povredu Ustava ili zakona, odnosno ljudskih ili manjinskih prava, a Ustavni sud te povrede uoči, dužan je da o tim povredama zauzme stanovište i donese odluku".
Dakle, SPS smatra da su formalni razlozi u pravosudnom procesuiranju veoma značajni i ne mogu da se zaobiđu, da oni imaju veoma značajno mesto i u istoj ravni kao materijalne činjenice, kada je reč o povredi zakona zbog kojeg padaju presude ili se odbijaju itd.
Međutim, treba uzeti u obzir da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava.
Zapravo, ovaj samostalni i nezavisan organ može da bude poslednja nada građaninu za ostvarivanje njegovih prava, samim tim, on predstavlja nešto drugo u odnosu na redovne sudove gde su ti formalni razlozi veoma značajni.
U slučaju neukosti stranke, važi pravilo da su državni organi, odnosno državni službenici s posebnim ovlašćenjima dužni da upućuju građane na što lakše ostvarivanje njihovih prava i potreba. U izuzetnim slučajevima, kada su flagrantno prekršena ljudska prava, kada je sasvim vidljivo da formalni razlozi ne bi smeli da diskvalifikuju nepotpunu ustavnu žalbu, naročito onu kojom se ukazuje precizno na povredu Ustava i zakona, mislim da, svakako, to treba uvažiti i uzeti u obzir i razmatranje i takvu ustavnu žalbu.
Zapravo, u takvim izuzetnim situacijama, moguće je da se radi o dovođenju pod znak pitanja osnovnih, ili elementarnih vrednosti našeg sistema, pravnog poretka ili države. Tim pre, u takvim situacijama je to zaista potrebno. Možda, zapravo, vlastima i odgovara da se ponekad kršenje Ustava, zakona ili nekih ljudskih i manjinskih prava previdi, i to nereagovanjem Ustavnog suda.
Nije, možda, pravi primer, ali je, svakako, neka analogija koja postoji u očigledno neprofesionalnom odnosu Ustavnog suda Srbije u slučaju otmice Slobodana Miloševića, ranijeg predsednika Republike Srbije i SRJ. Prvo, grubo je prekršen Zakon o krivičnom postupku, jer Slobodan Milošević je mogao iz istražnog zatvora da izađe samo ukidanjem rešenja o pritvoru okružnog istražnog sudije.
Drugo, izvršena je ekstradicija na osnovu Vladine uredbe, čime je grubo pogažen Ustav, čime je u ustavnu i u zakonsku praksu uvedeno da jedna Vladina uredba može da bude jača od Ustava. Da ne govorim o etičkoj dimenziji celog slučaja, čime je učinjena neviđena moralna šteta srpskom narodu i svim drugim građanima Republike Srbije, kao i državi Srbiji.
Teško da bilo koja država u svetu može i hoće da učini sebi takvu štetu kao što su, u njeno ime, to učinile tadašnje vlasti, kada je kidnapovan i otet na takav način Slobodan Milošević.
SPS tako nešto u državi Srbiji nikad više, naravno, kada se bude pitala, neće dozvoliti. Inače, Srbiji se to nikada više ne sme dogoditi, bez obzira na to ko bude na vlasti.
Iz tih razloga, Ustavni sud treba da bude nezavisan i samostalan u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast i da postupa po onome što jeste osnovni zakon, a to je Ustav. Svako drugačije postupanje, ima puno indicija da tako bude, samo daje mogućnost da građani budu zabrinuti, jer na takav način ništa u ovoj državi, ako imamo zavisno sudstvo, ne može da bude sigurno. Zahvaljujem.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, smisao amandmana na član 4, amandmana koji sam podneo u ime Socijalističke partije Srbije, jeste da se definiše pravo onih lica koja iskazuju pravni interes za uvid u spise predmeta Ustavnog suda.
Dakle, SPS smatra da ovakva formulacija u stavu 1. člana 4. i suviše liberalno postavlja to pitanje i da bukvalno svako lice može tražiti uvid u spise, a to može doprineti usporavanju rada suda i bespotrebnom uvećanju troškova. Dovoljno je, smatra SPS, da uvid u spise mogu imati pravna lica koja su predmet žalbe, odnosno koja su u vezi sa žalbom, lica sa jedne ili sa druge strane ili neka treća lica koja po bilo kom osnovu iskažu pravni interes, a u vezi sa ovom ustavnom žalbom. Mislimo da je apsolutno neracionalno i neprimereno da svako lice može imati, u svako doba i u svakom trenutku, uvid u spise Ustavnog suda. To, pored usporavanja rada suda, može stvoriti i privid velikog pritiska na rad Ustavnog suda, što je najcrnja varijanta u praksi rada Ustavnog suda, ako bi se to tako desilo.
To me strahovito podseća na ono što je 2000. i 2001. godine činila organizacija "Otpor", koja se preporučila kao organizacija par ekselans, što naravno ne može da bude i nije, koja se postavila iznad sistema i iznad društva, tako da je "Otpor" prisustvovao ispitima u školama ili učestvovao u procesnim radnjama pravosudnih organa, vršio razne revizije rada mnogih institucija u našoj državi, što je apsolutno nedopustivo.
Dakle, kroz zakonska rešenja Narodna skupština mora jasno, eksplicitno da definiše obaveze, prava, dužnosti institucija sistema i da te institucije budu nezavisne od uticaja političkih stranaka ili nekih drugih centara moći koji žele da poremete rad institucija koje su u sistemu države.
Mi, zapravo, zakonskim rešenjima ne smemo stvoriti mogućnost paralelnog delovanja ili paralelnog funkcionisanja bilo koje vlasti, što je naročito bilo prisutno na početku, posle 2000. godine. Dao sam primer organizacije "Otpor", koja je to činila na zaista neprihvatljiv i neprimeren način.
Znate kako, sutradan može da se pojavi neka druga organizacija, pod bilo kojim nazivom, da li će to biti "Stop DOS" ili neka druga organizacija, ne mora da se zove "Otpor", koja će kočiti rad na isti način kao što je "Otpor" to činio 2000. i 2001. godine.
Prema tome, SPS smatra da se, naravno, prava građana ne mogu ugrožavati i da se može vršiti uvid u rad institucija, ali na adekvatan i primeren način i da moramo definisati zakon na takav način da institucije uvek efikasno rade, u korist države i njenih građana. Iz tih razloga SPS smatra da ovaj amandman treba prihvatiti.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, moram da reagujem na pominjanje SPS-a, pa i JUL-a u negativnom kontekstu, u smislu da ako je neko nekada bio član SPS-a ili JUL-a to samo po sebi isključuje kvalitet kandidata koji treba da bude u sastavu Ustavnog suda.
Mi kao članovi SPS-a imamo pravo, pre svega, da ocenjujemo tu činjenicu da je neko nekada bio, pa sada nije, pa je promenio pet-šest stranaka, pa menja stavove i da govorimo o tome da su to možda politički konvertiti i da ocenjujemo moralnost toga itd. Uzimanje činjenice da je SPS, samim tim da je neko bio član SPS-a ili JUL-a, samo po sebi nešto negativno i nešto što je niži sistem vrednosti u odnosu na nečiji sistem vrednosti koji to distancira, ne znači ništa. Sistemi vrednosti su veoma relativni. I mi bismo, sa druge strane, mogli u negativnom kontekstu da govorimo o nekim sistemima vrednosti koji se ovde nameću, koji su strani i koji dolaze van naših granica, iz drugih centara moći i koji govore o tome da Srbiju treba razobličiti ili razgraditi u nacionalnom smislu, u smislu gubljenja nacionalnog identiteta itd.
Imali smo činjenicu npr. da je predstavnik Vlade Republike Srbije koji je predstavljao zakon bio gospodin Balinovac, pa je ovde rečeno, sa ove govornice - otkud sme da dođe u ovaj dom, u ovu skupštinu? U ovu skupštinu može da dođe svako, pa i onaj koji je bio nekad član JUL-a i SPS-a i svako drugi ima pravo, jer su svi građani ravnopravni. Prema tome, ta diskriminacija i to obeležavanje ljudi po političkoj pripadnosti, to je diskriminacija, koja ne treba da bude svojstvena demokratski orijentisanim građanima, a najmanje poslanicima koji predstavljaju ovaj narod u Srbiji.
Prema tome, molim vas da u tom smislu vodimo računa da poštujemo svačiju individualnost, svačije pravo na političko opredeljivanje, a SPS svakako nije nešto što je prevaziđeno i što je negativno. SPS ima svoj identitet i ima svoju perspektivu koja se ogleda u onome što jeste zastupanje najširih slojeva građana i interesa Srbije i svih njenih građana.
Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS smatra da je ovo važno pitanje i da konačno treba da se izabere Ustavni sud. Svakako treba doneti zakon koji reguliše sve ono što je u vezi sa Ustavnim sudom. I naravno da u tom delu uopšte ne osporavamo tu potrebu i sve te argumente koje i vi iz vladajuće većine ovde iznosite.
Međutim, stoji činjenica i mora da vam se uputi kritika da Srbija nema Ustavni sud već više od godinu dana, bar u ovom delu otkad su izvršene takozvane demokratske promene.
To zapravo govori o jednoj totalnoj neodgovornosti i rekao bih, nemara vladajuće elite, jer teško se može zamisliti ozbiljna država u svetu koja u svom poretku ima ustavni sud, a da ga ne izabere, i da on ne funkcioniše.
Mislim da to nije jedini primer neodgovornosti, jednog nemara u onome jeste sprovođenje sistema i vlasti, jer odsustvo institucija je nešto što je normalna pojava i može se reći svakodnevica otkako su došle tzv. demokratske promene od 2000. godine.
Naravno, ovim ne veličam poredak koji je bio pre 2000. godine i spremni smo o tome da razgovaramo da je možda bilo određenih propusta i nije sporno. Uostalom, 2000. godine mi smo otišli sa vlasti, verovatno, delom i zbog nekih propusta, ali to ne daje za pravo da se takvi propusti i takvog formata događaju sada.
Mi smo imali tu sliku i priliku i na početku ove godine, odnosno posle parlamentarnih izbora, da tri meseca smo bili pod izvršnom vlašću tzv. tehničke vlade, koja nije bila te za ovo, te za ono nadležna i bili smo u jednom vakuumu, u jednoj političkoj krizi.
Doduše, sve što je bilo pod sumnjom ustavnosti u proteklom periodu, tu je bio vaš, moram da kažem vaš, nekada je bio naš, gospodin Slobodan Vučetić, raniji predsednik Ustavnog suda, koji se pojavljivao na javnom servisu, a javni servis postoji zato da bi javnost Srbije sve znala. To je jedno lepo geslo, ali mnogo zveči i ništa to ne znači.
Dakle, Slobodan Vučetić je bio taj koji je tumačio Ustav. Prema tome, po vama verovatno nije ni bilo nikakve praznine u onome što je pravni poredak, što je ocena ustavnosti i zakonitosti, jer je on to na televiziji uporno objašnjavao, i šta je ustavno, šta nije, ili je to činio u "Politici" ili u nekim drugim glasilima na prvoj strani.
Juče smo dobili predlog predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, koji bi u konačnom trebalo da bude predlog Narodne skupštine, koji se upućuje predsedniku Republike, sa koje liste će on izabrati pet sudija Ustavnog suda.
To je bilo na papiru format A5, bez ikakvih drugih podataka. Konačno smo danas posle jučerašnje intervencije i žučne diskusije dobili biografije tih sudija, odnosno kandidata.
Gotovo je nezamislivo i nedopustivo da jedna tehnologija i način sprovođenja vlasti, pa i onoga što je način rada Narodne skupštine, dozvoljava da mi dobijemo listu kandidata, a da mi ne znamo koji su to ljudi, da ne vidimo njihovu radnu biografiju, njihov učinak, konačno iz tog lista se nije moglo videti da li ispunjavaju neke osnovne uslove koji su dati u Ustavu, a to je 40 godina života najmanje i određen broj godina rada na odgovarajućim poslovima, i da to bude predmet razgovora.
Danas, ne bira se rukovodstvo odeljenske zajednice u jednoj školi, da ne preteram, možda postoji i neka procedura tamo, ali jedno lovačko udruženje ne bira svoj upravni odbor ili neka druga organizacija koja se bavi nekim hobijem ne bira bez predstavljanja kandidata, iz čega se vidi ko je šta radio i kakav učinak ima, pa tek onda se može glasati o tim kandidatima.
Zapravo, taj postupak govori o potcenjivanju Narodne skupštine i da tu ne možemo da budemo zadovoljni visinom, načinom i stilom rada vladajuće elite.
Mi ovim konačnim izborom, kada budemo zapravo predložili predsedniku Republike, pa kada budemo izabrali sa liste predsednika, dobijamo u stvari jedan krnji Ustavni sud, odnosno dve trećine tog suda, koji neće biti u stanju da po Ustavu rešava sva pitanja, jer on po Ustavu ima mogućnost, kao što nam je poznato, da pokreće i sam određene postupke ocene ustavnosti za neke akte kada oceni da to treba.
To je moguće samo ako se postigne neki konsenzus, a to je teorija samo na papiru.
Prema tome, mi smo tražili kao opozicija neprestano izbor Ustavnog suda, da profunkcioniše i taj deo sudske vlasti, ali on nije konačan. U članu 15. govori se o tome da razrešenje sudija može da bude ako je pripadnik neke političke stranke.
Dakle, pretpostavljam i čini mi se po nekim saznanjima, a to je poznato i drugim poslanicima, da ovoliko kašnjenje izbora Ustavnog suda je zapravo zbog teškoća u pogodbi ko će biti kandidati iz vaših stranaka vladajuće koalicije. Naravno, tu su i neke opozicione stranke predlagale svoje kandidate, ali to služi samo kao dekor.
Niti će predsednik Republike sa liste od 10 kandidata koje ova skupština njemu uputi da izabere te ljude koje je predložila opozicija, niti će ova Narodna skupština da izabere ne znam nekoga koga je predložio ovaj predsednik Republike, mada i ne verujem da je on predložio nešto što nije iz vaših redova.
Prema tome, ta priča da je Ustavni sud nezavisan zaista je toliko smešna i mnogo odzvanja na jedan neprihvatljiv način, koji se uopšte ne prima.
Prema tome, rekao bih da nema ništa od tog zlatnog pravila trojnog, u kome imamo da su tri nivoa vlasti nezavisna, a to je zakonodavna vlast kao nezavisna vlast, na drugoj strani izvršna vlast i na trećoj sudska vlast.
Piramida celokupne vlasti u Srbiji je izvršna vlast i ona diriguje i sudstvom, i pokušava i ovu Narodnu skupštinu da omalovaži vrlo često i da njom diriguje. Uostalom, postupci oko onoga što je juče bilo i kako ste predložili to zaista pokazuje.
Naravno, ova kritika ne omalovažava i ne umanjuje značaj pitanja o kome razgovaramo. Mi kao opozicija i SPS dužni smo da ukažemo na takve propuste i želimo da u jednoj normalnoj atmosferi, sa uvažavanjem i na pravim principima, i na objektivnim činjenica radimo i biramo ono što nam treba danas u Srbiji.
Ako ne zamerite, gospodine predsedavajući, iskoristio bih priliku, što je van ove teme, da sa ovog mesta, u svoje ime i ime SPS, danas čestitam dan prosvetnih radnika u Srbiji.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  readmisija, kao jedan važan proces koji podrazumeva vraćanje naših građana ili građana trećih država koji su otišli iz Srbije ili su bili u tranzitu u Srbiji u zapadnoevropske zemlje, zaista je jedan veliki problem.
To podrazumeva rešavanje mnogih pitanja koja su značajna i koja bi olakšala državi Srbiji i tim građanima da se vrate.
Srbija je, svakako, nespremna za prihvatanje ovakvih obaveza. Mislim da se olako pristupa potvrđivanju ovakvog sporazuma, jer se time udara još jedna recka na putu evrointegracija, a da se suštinski nije izvršila adekvatna priprema za readmisiju.
Naravno da Srbija treba da potvrdi mnoge sporazume, svakako i ovaj o readmisiji. Naravno da treba da ima odgovarajući i pravi odnos prema svojim građanima koji su se našli u tuđini. Svakako da treba da učini mnogo koraka i mnogo poteza u pravcu da te građane prihvati.
Ovde je, zapravo, reč o tome da nema adekvatnih priprema, da država Srbija nije u mogućnosti, da međunarodna zajednica nije učinila ništa na tom polju da se učini pomoć državi Srbiji kako bi ti građani bili ovde vraćeni na dostojan način.
U Sporazumu se pominje da se readmisija vrši na principu reciprociteta. Zaista je smešan taj princip kada se sagleda taj reciprocitet između države Srbije i zapadnoevropskih zemalja. Treba reći da je taj reciprocitet u ovom slučaju sasvim asimetričan i da on iznosi 99,9% kada je reč o vraćanju građana u zemlju Srbiju, a u obrnutom pravcu gotovo u promilima.
Danas u Srbiji ne postoje osnovne pretpostavke za normalan život. Svaki pokušaj SPS da se stvore osnovne pretpostavke za bolji život, kao što je povećanje penzija, odnosno zadržavanje penzija na odgovarajućem nivou, što smo pokušali kroz zakon koji je odbijen, ili u cilju pojeftinjenja bebi opreme i hrane kroz ukidanje PDV-a, ili u cilju davanja prava na materijalno obezbeđenje deci seljaka koja su ostala bez jednog ili oba roditelja, mi nailazimo na jedan otpor u vladajućoj koaliciji, to se odbija. Dakle, ne stvaraju se osnovne pretpostavke za normalan život ljudi koji ovde žive u državi Srbiji.
Naravno da ne postoje takve pretpostavke za normalan život onih ljudi koji će se vratiti readmisijom u našu zemlju. U Srbiji danas vlada velika nezaposlenost, ekonomska situacija je, znate i sami, veoma teška. Srbija je već opterećena velikim brojem izbeglih i raseljenih lica sa teritorije bivših republika SFRJ i sa Kosova i Metohije, a niko ne pita za to, naravno, to ne interesuje ni međunarodnu zajednicu.
Van pameti je, da mimo principa međunarodnog prava, da se Srbiji otima Kosovo i Metohija, uz činjenicu da gotovo ništa nije učinila na povratku raseljenih lica, kako Srba, tako i Roma i drugih nacionalnosti, a da se istovremeno aktuelizuje readmisija i to velikog broja lica koja su dobrim delom sa područja Kosova i Metohije.
Na taj način u ime visokih vrednosti ljudskih prava, a zapravo readmisijom se više krše ljudska prava nego što se ona poštuju, Srbiji se otežava ionako već preteško breme.
Stiče se utisak da readmisijom zapadnoevropske zemlje ili zemlje članice Evropske unije rešavaju svoj veliki problem, ne pitajući kako će Srbija na odgovarajući i na pravi način da izađe na kraj sa više desetina hiljada ljudi koji će se ovde vratiti.
Kada je reč o troškovima, ne samo o troškovima koji podrazumevaju transport, već o drugim troškovima, u ovom sporazumu nema ni reči. Ima samo utoliko što se precizira da prevoz i tranzit lica koja će biti obuhvaćena readmisijom padaju na teret države. Ja dodajem, posle toga kada pređu državnu granicu, naovamo, vi onda radite sa njima šta god hoćete.
Dakle, ništa od bilo kakve pomoći, finansijske ili druge materijalne pomoći Evropska zajednica ne preduzima, niti se naša država izborila za jedan takav odnos i za jednu takvu pomoć u sprovođenju ovog sporazuma. Postoji samo jedna izjava u ovom sporazumu koja kaže – one potvrđuju, misli se na ugovorne strane, svoju nameru da ulože veće napore, između ostalog i finansijske, da podrže takvu reintegraciju uzimajući u obzir finansijsku podršku u tom procesu. Ovo je jedna rečenica koja samo maglovito pominje tu neku finansijsku pomoć, koja nikoga ništa ne obavezuje i sve je to, zapravo, na jednom dugačkom štapu.
Prema tome, iz tih razloga Socijalistička partija Srbije ne može prihvatiti jedan ovakav sporazum, čak se i u obrazloženju kaže da, sprovođenje ovog zakona ne zahteva finansijska sredstva. Ja ne znam šta podrazumeva taj termin zakon. Da li su to ona dva člana, prvi i drugi član, pa nije suština u tom zakonu, ako mislite da je zakon samo ta dva člana i to što ćemo mi potpisati, odnosno potvrditi ovaj sporazum. Pitanje je pravo, koliko košta sprovođenje jednog takvog sporazuma i koje su pretpostavke stvorene u Srbiji za jednu realnu readmisiju, koje bi učinila dobro tim ljudima koji su se našli u tuđini i koji treba da se ovde silom vrate. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u diskusiji narodnog poslanika, gospodina Nedimovića, imali smo tu opasku da socijalisti koji učestvuju u vlasti na lokalnom nivou u lokalnim samoupravama treba da vode računa da ne budu kočničari, tako sam bar razumeo, da daju svoj doprinos tim budućim integracijama, novim investicijama, da učine zajedno sa ostalima u cilju stvaranja pretpostavki za brži napredak Srbije i naravno naših lokalnih samouprava.
Dakle, pošto ja dolazim iz Petrovca, ja volim da kažem na Mlavi, i predsednik sam SO Petrovac, osećam se prozvanim u jednom negativnom kontekstu, a zapravo ne može biti to istina jer SPS svuda na lokalnom nivou daje svoj puni doprinos, u skladu sa mogućnostima koje danas imamo u Srbiji i na osnovu važećih zakona, da učine napredak svojih sredina.
Naravno da će SPS, a ja sam o tome govorio i ranije, uvek glasati za sve zakone, odluke, projekte, sporazume koji ovde treba da se potvrde, koji garantuju i pretpostavljaju jedan boljitak naše države i svih naših sredina, bez obzira ko predlaže te zakone. Bilo je primera u ovom mandatu da smo glasali za takve zakone, koje ste vi predlagali.
Mi imamo kritički stav prema onome što predlažete i ne možemo da glasamo za sve sporazume, za sve zakone, koji se formalno ovde prisvajaju samo u cilju skupljanja nekih poena i činjenja nekih pretpostavki, veštačkih doduše, da bi se približili EU. Takvim načinom rada ne možemo ostvariti svoj cilj.
Pri zaključivanju takvih sporazuma kada se ne vodi računa o interesima Srbije, kada ne vodimo računa o građanima, kada i suviše prihvatamo teret na sebe, velike obaveze, a da nismo u mogućnosti kao što je slučaj u ovom sporazumu o readmisiji, moramo tome da se suprotstavljamo. Jednostavno, Srbija u takvim prilikama se oseća poniženo, bar tako mi socijalisti gledamo.
Iz tih razloga smatramo da Srbija, bez obzira ko je na vlasti, treba da učini da bude stvarni partner ambijenta i evropske zajednice, a ne na takav način da samo pognute glave prihvata sve i svašta.
Kao lokalna samouprava u Petrovcu zainteresovani smo za investicije, za napredak, ali država, odnosno vlast u Srbiji na globalnom nivou mora da učini mnogo bolje pretpostavke za ta ulaganja.
Mi imamo 12.000 ljuda koji rade u zapadnoevropskim zemljama i država nije stvorila uslove da oni svoj kapital ulažu i angažuju, a kamoli o tome da su stvorene pretpostavke za ulaganje stranih investicija. Prema tome, poručujem gospodinu Nedimoviću, kao predstavniku vladajuće koalicije, da zajedno sa svojom koalicijom učini stvarni napredak i iskorak u pravcu donošenja pravih zakona, koji će omogućiti napredak Srbiji i njenim građanima, a mi iz SPS sve što je pozitivno u tom pravcu vrlo rado ćemo podržati.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPS će svakako podržati amandman na član 3. koji je ovde podnet, i ne samo taj, nego i prethodne amandmane koje je podnela SRS. Zapravo, kada bi mogli, SPS bi podržala i ukidanje ovog osnovnog zakona koji se sada dopunjuje ovim članovima ovog zakona.
Zapravo, ovo je samo nastavak jedne pogrešne politike koja vodi Srbiju u ponor i samo je jedna nijansa u tom poniranju. Gotovo da smo se navikli da smo ušli u jednu tamu, u jedan sunovrat, u jedan ponor, gde smo izgubili kao država i kao narod svoje dostojanstvo i da ne možemo da vidimo ništa svetlo u našoj budućnosti.
Želim da kažem da, zapravo, vi iz DOS-a, sada iz vladajuće koalicije, u prethodnom periodu, pre 5. oktobra 2000. godine, uporno ste razarali državu. Ako se to da razumeti, mada je teško razumeti, jer može se razumeti da neko bude u opoziciji, da političkim sredstvima bude protiv aktuelne politike, ali svakako se ne može razumeti razgrađivanje i rušenje države koje se obavljalo u to vreme.
Vi ste došli na vlast i ne samo da ste učinili tada prevrat 5. oktobra, a uzgred budi rečeno, koristeći veliko nezadovoljstvo naroda zbog teškog života, zbog lošeg standarda, ali isto tako i koristeći usluge podzemlja i mnogih kriminalnih krugova, što ukazuje da ste poznavali te kriminalne krugove, dakle, vi ste prekonoćno učinili da Srbiju smestite u interesne sfere Zapada. To je, zapravo, bio glavni cilj onih koji su vam pomagali i vas koji ste došli na vlast.
Razumljivo da jedna mala država mora biti u nekoj sferi interesa drugih država, većih sila, ali je nedopustivo da Srbija bude u ovakvom ponižavajućem i vazalskom odnosu prema zapadnim centrima moći, kao što je to danas pod vašom vlašću. Vi ste, dakle, državu stalno i uporno rušili i razgrađivali, ali to zapravo i dan-danas činite kada ste na vlasti. To je, zapravo, apsolutno neshvatljivo.
To što vi danas rušite državu, to što danas ne vodite računa o onome što jeste postojanost jedne ozbiljne države sa nekim prosperitetom, to vam je isto kao kad date nekom raspusniku ili nekom nemarnom čoveku čitavo bogatstvo, a on ne ume da ga sačuva, ne ume da ga uveća, ne ume ništa sa tim da uradi.
Svoju prirodu rušenja ste pokazali i 2000. godine, kada ste bez nekih većih otpora uspeli da uđete u Narodnu skupštinu, ali nije vam bilo dosta što ste ušli u Narodnu skupštinu, tada Saveznu skupštinu, mislim na Dom Narodne skupštine Srbije, nego ste se vandalski poneli prema tom istorijskom spomeniku, prema tom domu i počeli ste da ga uništavate i palite.
Ako je prethodna politika bila politika konfrontacija, a podsećam vas da možda jeste u nekom delu i bila, ali pre svega zahvaljujući i vama, naravno i mnogim okolnostima, što je diskutabilno, možda je bilo i dobro što je bila takva, i ako su se stekli uslovi za promenu takve politike, umesto da ste izabrali jedan srednji put, koji će učiniti da Srbiju izvede na jedan dostojan put uvažavanja u međunarodnoj zajednici, vi ste pristupili jednoj politici kapitulacije.
Ta politika kapitulacije i izdaje srpskih interesa ogleda se u mnogo čemu. Ona se ogledala u onome što jeste bilo nezakonito i neustavno, kidnapovanju i izručivanju Slobodana Miloševića. Uzgred budi rečeno, postavio bih pitanje gospodinu ministru, ko je dobio pet miliona dolara od međunarodne zajednice, kako je zvanično objavljeno, da onaj ko pomogne ili ko izruči Slobodana Miloševića dobije taj novac. Ako je to bilo u interesu države Srbije, da li je taj novac ušao u državnu kasu ili nije i ko je to podelio?
Drugo pitanje, izdaja države jeste i pasivan odnos prema njegovom položaju u Hagu i nezainteresovanost za odbranu Slobodana Miloševića, koji je branio državu, pre svega, a ne sebe.
Takođe, rušenje države jeste i to što je bio pasivan odnos kada je bilo jasno da se on ubija u Hagu. Sledeći pasivan odnos države i rušenje države jeste i pisanje optužnice protiv Vojislava Šešelja ovde u Beogradu. I to je politika kapitulacije i izdaje države.
Dalje, česta besmislena izvinjenja naših zvaničnika tamo gde treba, možda i gde ne treba. Zatim, bitno smanjenje i degradiranje vojske, pre svega u onom personalnom i materijalnom smislu, munjevita i nekontrolisana kapitulacija koja je uništila privredu ove zemlje, razbijanje nacionalnog bankarskog sistema itd.
Prema tome, ovaj zakon je ne samo jedna u beskraju posledica podaničke i pogrešne politike koju vi vodite, već vodi totalnoj kapitulaciji i uvođenju protektorata u ovoj zemlji. Iz tih razloga SPS neće glasati za ovaj zakon, a glasaće za ove amandmane, koji imaju smisao da takav zakon ne bude nikada usvojen, koji je protiv Srbije, srpskog naroda i srpskog bića.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u svakom slučaju, podržavam amandman SPS-a koji je podneo Rajko Baralić na član 12. zakona koji razmatramo.
Reč "saradnja" je neprimerena reč da se upotrebi u zakonu. Ona bi bila svojstvena u nekom ranijem periodu, u nekom samoupravnom dogovaranju, u funkcionisanju društveno-političke zajednice, međusobnih odnosa društveno-političkih organizacija, što je prošlo vreme.
U ovom članu ide, prvo, reč "saradnja", pa onda "prava i dužnosti predsednika Republike, Vlade itd.". Znači, ako neko od njih nije spreman da sarađuje, on će reći - znate, ovaj drugi nije hteo da sarađuje, pa ja ne mogu da poštujem svoja prava i dužnosti koja proizilaze iz Ustava, naročito iz člana 201.
Prema tome, mislim da takva jedna reč samo oslikava nezdravu situaciju koja postoji na relaciji DS i DSS, odnosno predsednika Republike i aktuelnog predsednika Vlade.
Drugo, ovde je trebalo da se kaže - čitajte Ustav, član koji reguliše ovu materiju treba da kaže - čitajte Ustav, u Ustavu piše šta treba da se radi. Ne vidim zašto to nije detaljno razrađeno, koja su prava i dužnosti predsednika Republike i predsednika Vlade, s tim što napominjem da je ovde izostavljen predsednik Narodne skupštine.
Gotovo je nepojmljivo da u ovom delu ne učestvuje, u toj saradnji, kako vi to kažete, i ostvarivanju prava i dužnosti, i predsednik Narodne skupštine, kada je reč npr. o vanrednom stanju i o ratnom stanju, kada Narodna skupština ne može da se sastane. On je, apsolutno, stavljen van ovog zakona, kao da ne postoji, a on je svakako važan u onom delu kada Narodna skupština ne može da se sastane. Praktično, ovaj deo zakona o Vladi je jedna improvizacija koja je na brzinu sročena.
Iz tih razloga, SPS podržava amandman Rajka Baralića i predlaže da se ta reč briše. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da je i moj amandman, koji predlaže da se izbrišu reči: ''počinju da'', takođe, s pravom merom i da se prihvata, kao što je prihvaćen amandman mog kolege Petronijevića.
Želim u nekoliko reči da prokomentarišem ovaj amandman, u sklopu onoga što jeste predlog Vlade, kada je reč o ovom članu zakona. Dakle, reč je o inicijativi 60 narodnih poslanika o pokretanju izglasavanja nepoverenja Vladi. Same reči: ''počinje da razmatra'' su veoma diskutabilne i sporne, mogu da ostave određenu sumnju, tim pre što u članu 130. Ustava Republike Srbije stoji: ''razmatra'', za istu tu stvar, a ne: ''počinje da razmatra''. Samim tim je suvišna reč: ''počinje''.
Može da bude prisutna ta reč ako razmatranje o nepoverenju na prvoj sednici treba da započne, pa onda da se odloži.
Znači, samo rešenje u ovom članu zakona i to što stoji reč: ''počinje'', ostavlja sumnju da, ako nešto počinje, može i da prestane, da se odloži, što nije dobro. Iz tih razloga, ta reč je suvišna. Mada, i to: ''na prvoj narednoj sednici'', takođe je veoma sporno, ali, nažalost, amandman koji sam podneo u ime SPS-a, nije to obuhvatio. Ipak ću prokomentarisati.
To ''na prvoj narednoj sednici'' može da bude i posle tri meseca, što može da bude interes vladajuće većine, u korist dnevno-političkih potreba, u datoj situaciji. Takođe, stoji u Ustavu: ''na prvoj narednoj sednici'', ali to ne zabranjuje da u zakonu može da se oroči rok.
Prva naredna sednica je ona koja je predviđena zakonom, za sedam dana, za deset dana, za dve nedelje itd. Zašto bi to bilo bitno? Kažem, jer može to da bude i tri meseca, a onda vladajućoj većini u Parlamentu može da odgovara da se pitanje izglasavanja nepoverenja Vladi odlaže, ali to, onda, liči na ignorisanje inicijative 60 narodnih poslanika, jer se, kao što ste rekli, gospodine ministre, pravo izglasavanja nepoverenja gleda kroz prizmu opozicije.
To njeno pravo treba što pre staviti na dnevni red, da bi Vlada imala pun legitimitet i da ne bi bila osporavana kroz političke rasprave itd, što može, u krajnjoj liniji, da smeta ili da šteti Vladi. Znači, što pre treba taj legitimitet potvrditi i dokazati da tih 60 poslanika, ili opozicija, nisu u pravu.
Naravno, ovo ostavlja mogućnost lančanog političkog kalkulisanja u datoj situaciji, ako je to nešto ozbiljnije, da se pred neke prevremene izbore kupuje vreme, da Vlada kupuje vreme time što pomera tu sednicu i da se tim i drugim potezima, praktično, upušta u kampanju za nove izbore itd.
Kada je reč o ovome, mislim da Vlada uvek treba da da mogućnost opoziciji i tim narodnim poslanicima (60) koji, po Ustavu, imaju pravo da postave to pitanje, da se to što pre razreši i da na takav način Vlada dobije legitimitet ili da joj, zapravo, bude izglasano nepoverenje. Zahvaljujem na pažnji.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a, podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona kojim se menja postojeći član 20, i to time da se stav 2. briše.
Taj stav govori o tome da Narodna skupština na prvoj sednici, bez rasprave, prima k znanju da je predsednik Vlade podneo ostavku i time Vladi prestaje mandat. Brisanjem ovog stava, SPS smatra da treba da ostane zakonsko rešenje kojim se oročava zakazivanje prve sednice na sedam dana od prijema te ostavke.
Mislim da nije dobro obrazloženje Vlade koje objašnjava zašto se ovaj amandman odbija. Vlada kaže da se ovakvim rešenjem, gde se kaže - na prvoj narednoj sednici, bez roka, to usaglašava sa zakonom, odnosno sa novim ustavom.
Zapravo, oni kažu da novi ustav, to je član 132. Ustava, ne uspostavlja obavezu Narodne skupštine da sednicu održi u roku od sedam dana od dana kada je primila ostavku.
Isto tako, taj član Ustava kaže, odnosno ne kaže, ali ne zabranjuje oročavanje, odnosno određivanje roka u kome će se održati prva sednica Narodne skupštine.
Zašto je to važno? To je ono što sam malopre govorio u vezi sa članom 7, prva sednica Vlade na kojoj se prihvata ostavka može da bude i posle nekoliko meseci. Na takav način, vladajuća većina može da kalkuliše i da kupuje vreme u datoj političkoj situaciji, da odlaže ono što jeste problem u Srbiji, a to je kriza vlasti i zakazivanje novih izbora.
Dakle, ni prethodni ustav, naglašavam, Republike Srbije nije određivao u kom roku mora da se zakaže Narodna skupština na kojoj će se razmatrati ostavka Vlade, pa je donet Zakon o Vladi, u kojem je to bilo precizirano na sedam dana od dana podnošenja ostavke, odnosno dana kada je Narodna skupština donela ostavku Vlade.
Samim tim, ni ovaj ustav, važeći ustav ne zabranjuje rok u kom će se održati prva sednica. U Ustavu stoji da može da se sazove Skupština najranije pet dana od podnošenja ostavke, ali, isto tako, treba da se kaže i do kog roka najkasnije bi trebalo da se zakaže Skupština koja će razmatrati ovo važno pitanje.
Dakle, kupovinom vremena, Vlada Republike Srbije u datom trenutku, kada podnese ostavku, ako nadležni iz Narodne skupštine ne stave to na dnevni red, odnosno, ne zakažu tu prvu sednicu odmah ili što pre, već prođe nekoliko meseci, naročito u onom periodu između redovnog i vanrednog zasedanja, ta vladajuća većina, sa Vladom koja je pred ostavkom, može da organizuje kampanju, da priprema, da tako kažem, javno mnjenje, svojim političkim potezima, za nove izbore i da se u datom trenutku pitanje vlasti, veoma važno pitanje, podredi stranačkim interesima dotadašnje vladajuće većine.
Iz tih razloga, SPS smatra da treba izbrisati ovaj stav, a to znači ostaviti rok od sedam dana, jer novi ustav ne zabranjuje određivanje datuma, jer to - na prvoj sednici, može da bude u roku od toliko i toliko dana.
Dakle, naravno da ne osporavam mogućnost da se formuliše ovaj član Zakona onako kao što je predložila Vlada, da se ovo pitanje ostavke razmatra na prvoj sednici Narodne skupštine, ali argumentacija koju ste vi, kolega, dali ne objašnjava  mnogo i ne opovrgava ono što je bojazan i što je opasnost ako to ostane ovako kako je Vlada predložila.
Pitam, da li je tačno da se zakazivanje prve sednice može odložiti, možda, na više meseci u letnjem periodu, između dva zasedanja, recimo. Da li je to moguće?
Dalje, postavljam pitanje, ako već neće niko decidno da kaže da jeste, da li to može da bude iz određenih političkih razloga, koji idu u korist tada vladajuće većine. Lično, smatram da Ustav nije ograničio, ovde smo to čuli, i ja sam dao takvo objašnjenje, Ustav, znači, dozvoljava, time što je rečeno - na prvoj sednici, ne zabranjuje da se odredi rok u kome sednica mora da se održi i prihvati ostavka Vlade. Takođe, ni prethodni ustav nije definisao u kom vremenu se zakazuje sednica, ali je donet zakon koji je to do kraja definisao i rekao – u roku od sedam dana.
Valjda ide u prilog toj vladajućoj većini da bude politički čista pred narodom, pred građanima, i da se drži slova zakona u svakom trenutku, na najbolji mogući način, da bude efikasna, kako bi se procesi, politički i drugi, nastavili što pre.
Iz tih razloga, smatramo da ovaj stav treba, ipak, izbrisati i učiniti da sve bude jasno, a Ustav to ne ograničava. Obrazloženje Vlade da se uspostavlja saglasnost sa novim ustavom uopšte ne pije vodu. Ustav ne zabranjuje da to definišete i da oročite vreme.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, gospodine potpredsedniče.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a je podnet amandman na član 4. Predloga zakona, kojim proširujemo tekst zakletve. Dakle, zakletva glasi - zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno, pravedno i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.
Kroz ovaj amandman je predloženo da se, posle reči: "i biti posvećen očuvanju", dodaju reči: "teritorijalne celovitosti i državnog suvereniteta Republike Srbije, kao i očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije".
Smatramo da ovim tekstom imamo sveobuhvatni sadržaj, koji suštinski obavezuje članove Vlade u njihovom poslu, u njihovim dužnostima koje se tiču očuvanja, ne samo Kosova i Metohije već i svih njenih delova na celoj njenoj teritoriji.
Dakle, preciziranje i naglašavanje ovih reči značajno je iz nekoliko razloga, ili sa različitih aspekata. Ovako formulisana zakletva obavezuje članove Vlade da vode računa o svim delovima Republike Srbije, a ne samo o Kosovu i Metohiji.
Postavlja se pitanje da li ćemo mi, uvek kada dođemo u situaciju, ne daj bože, da nam neka od teritorija, odnosno neki deo Srbije bude sporan po kriterijumima međunarodne zajednice, menjati zakone, ustave ili zakletvu, pa onda apostrofirati taj deo teritorije koji tada bude bio aktuelan?
Drugo, članovi Vlade, na osnovu utvrđene politike koju vode, dužni su da realizuju program Vlade i da vode računa o razvoju i o potrebama svih delova Srbije.
Srbija se mora razvijati u svim njenim delovima, mora se čuvati, odnosno paziti od metropolizacije kao konačnog pravca razvoja, sa čim smo mi danas ovde suočeni.
Dakle, ne smeju se zapostavljati udaljeni krajevi Srbije, naročito pogranični i delovi sa nacionalno mešovitim stanovništvom. Zapostavljanjem ovih delova, stvara se prostor za nezadovoljstvo i potezanje ljudskih i manjinskih prava od strane mentora koji često brinu o tim pitanjima, o tim problemima, od strane nekih centara moći koji vode tu svetsku, globalističku politiku, a kojima je u interesu atomizacija i rasparčavanje Srbije.
Dakle, ovo može da bude generator mnogih problema u mnogim oblastima, kao što je Raška oblast, ili kao što je, recimo, istočna Srbija, gde je aktuelno tzv. vlaško pitanje, koje se sada gradi i pravi kao neki problem. Znači, govorimo o stvaranju takvih nezadovoljstava tamo gde imamo neravnomeran razvoj Srbije, gde pojedini ministri ne vode dovoljno računa, u toku realizacije svog programa i svoje politike, o tim oblastima.
Imamo situaciju da se onda podgrejavaju nezadovoljstva od tih drugih, stranih centara moći, što može da bude kobno po celovitost Srbije, po njen suverenitet.
Kad govorimo o tim nezadovoljstvima, ili o lošem stanju u pojedinim delovima Srbije, poznato je da je, na primer, putna mreža, ili putna infrastruktura u istočnoj Srbiji prilično zapostavljena. Krenimo, dakle, u istočnu Srbiju, od Požarevca, pored Dunava, prema Kladovu, ili, recimo, od Požarevca, preko Kučeva i Majdanpeka, pa dalje, ili krenimo od Požarevca, preko Petrovca na Mlavi i Žagubice, do Bora, ili, recimo, od Paraćina, preko Zaječara, ka Knjaževcu, ili do Negotina, i videće se da su putevi tamo zaista zapostavljeni, a neki od njih su rađeni još za vreme Josipa Broza Tita.
Na drugoj strani, imamo delove Srbije koji su favorizovani, verovatno, zbog uticaja moćnih ministara koji su iz tih delova, a da ne govorim o onome što jeste Beograd. Zato, gospodo ministri iz Vlade Republike Srbije, potrebno je da čuvate Srbiju, potrebno je da budete posvećeni svim njenim delovima, kako suverenitet i celovitost Republike Srbije ne bi došli u pitanje određenog trenutka.
Još jedan aspekt čuvanja celovitosti Srbije je u vezi sa radom i odnosom ministara iz Vlade Republike Srbije. Smatram da se ne mogu privilegovati pojedine sredine ili opštine, po ključu stranačke podobnosti lokalne vlasti u odnosu na stranačku pripadnost ministara. To je zaista nedopustiv i nezreo pristup i može da ima kobne posledice.
Ili, na primer, sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, koja pripadaju Srbiji i svim njenim građanima, moraju se pravedno raspodeljivati, u skladu sa potrebama tih građana i u skladu sa potrebama različitih sredina, a ne po ključu stranačke pripadnosti ili obojenosti pojedinih područja.
O tome će na subjektivan način, o toj pripadnosti, odlučivati ministar Đilas, ili drugi ministri koji imaju u svojim stavkama, odnosno budžetima, znatne sume ovih sredstava.
Uostalom, takav pristup podele ovih sredstava, ili ulaganja po tom ključu, po ključu stranačke pripadnosti, nije obeležje demokratije, izuzev ako se demokratija ne shvata strogo mehanički, a o demokratiji se priča isključivo napamet, kao što to čine papagaji.
Dakle, ovih nekoliko aspekata su veoma značajni i mislim da postoje verodostojni kriterijumi za raspodelu sredstava i ulaganja, ne samo u pojedinim delovima, moćnijim delovima, gde su moćnije politike i politički uticaji, već svaki ministar, a Vlada, takođe, u celovitosti mora da sagleda Republiku Srbiju kao svoju državu, koja je važna u svim njenim delovima.
Republika Srbija, njen subjektivitet i celovitost ne brane se samo u Beču, kada za to dođe potreba, kao što se to danas čini, ili u Briselu, ili u Njujorku, ili u važnim metropolama, kada nam je već, na neki način, presuđeno. Republika Srbija se brani jednom pravednom i zrelom politikom, politikom koja će voditi računa, u svakom trenutku, o potrebama svih delova Srbije i svih njenih građana.
Iz tih razloga, smatramo da ovaj tekst zakletve treba postaviti sadržajnije, na ovakav ili, možda, na neki drugi način, da imamo određene predloge koji će naterati ministre i celu javnost da uvide značaj i suštinu jednog takvog teksta, koji, u svakom slučaju, treba da obaveže razumne, poštene, časne i odgovorne ministre da vode valjanu politiku, u korist Srbije i njenih građana.
Na ovakav način razmišlja SPS i smatra da tekst zakletve koji je dat u Predlogu zakona nije na visini zadatka, nije na visini onoga što treba da bude.
Zahvaljujem.
Poštovana gospođice Jovanović,
(Upadica s mesta: Uzimaju ministrove papire, ostavite to, nemojte da iznosite ministrove stvari, otimaju, šta je ovo...)
Poštovana gospođice Jovanović, poštovani narodni poslanici, ovo pitanje, koje se tiče grada Beograda, veoma je aktuelno i značajno.
Povređeni su i Ustav, i Zakon, i Statut, i tu ničeg nema spornog. Važno je insistirati na tome da se postupi po određenim pravilima, po zakonu, da svi imaju jednaka prava u određenoj proceduri. Očigledno je da je procedura narušena i da postoje samo ekskluzivna prava za izbor određenih funkcija u gradskim vlastima.
Međutim, ja bih podsetio, pre svega, javnost da imamo neregularnu situaciju, kad je reč o funkcionisanju lokalne samouprave, u deset opština širom Srbije i da je to neregularno stanje, van zakona i van Ustava, prihvaćeno kao normalno, kao da ne živimo u 21. veku, gde postoji vladavina zakona, već kao da živimo u 19. veku, kada se sa pozicije vlasti odmeravalo šta je pravilno, a šta nije. Tako je činio knjaz Miloš. Čini se da je ponekad i on bolje, svojim prosuđivanjem u datom trenutku, odmeravao pravdu i nepravdu, nego kako se to čini danas.
Dakle, opština Užice, od 16. novembra 2006. godine uvedeno je Privremeno veće. Smederevo, od 16. novembra 2006. godine, Zrenjanin, 16. novembra 2006. godine, Babušnica, 1. decembar 2006, Valjevo, 28. decembar 2006., Leskovac, 12. aprila 2007. godine.
(Upadica s mesta poslanika SRS: Ne dajte da iznose ministrove stvari, zovite obezbeđenje, kako imate pravo da iznosite njegove stvari?)