Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da je i moj amandman, koji predlaže da se izbrišu reči: ''počinju da'', takođe, s pravom merom i da se prihvata, kao što je prihvaćen amandman mog kolege Petronijevića.
Želim u nekoliko reči da prokomentarišem ovaj amandman, u sklopu onoga što jeste predlog Vlade, kada je reč o ovom članu zakona. Dakle, reč je o inicijativi 60 narodnih poslanika o pokretanju izglasavanja nepoverenja Vladi. Same reči: ''počinje da razmatra'' su veoma diskutabilne i sporne, mogu da ostave određenu sumnju, tim pre što u članu 130. Ustava Republike Srbije stoji: ''razmatra'', za istu tu stvar, a ne: ''počinje da razmatra''. Samim tim je suvišna reč: ''počinje''.
Može da bude prisutna ta reč ako razmatranje o nepoverenju na prvoj sednici treba da započne, pa onda da se odloži.
Znači, samo rešenje u ovom članu zakona i to što stoji reč: ''počinje'', ostavlja sumnju da, ako nešto počinje, može i da prestane, da se odloži, što nije dobro. Iz tih razloga, ta reč je suvišna. Mada, i to: ''na prvoj narednoj sednici'', takođe je veoma sporno, ali, nažalost, amandman koji sam podneo u ime SPS-a, nije to obuhvatio. Ipak ću prokomentarisati.
To ''na prvoj narednoj sednici'' može da bude i posle tri meseca, što može da bude interes vladajuće većine, u korist dnevno-političkih potreba, u datoj situaciji. Takođe, stoji u Ustavu: ''na prvoj narednoj sednici'', ali to ne zabranjuje da u zakonu može da se oroči rok.
Prva naredna sednica je ona koja je predviđena zakonom, za sedam dana, za deset dana, za dve nedelje itd. Zašto bi to bilo bitno? Kažem, jer može to da bude i tri meseca, a onda vladajućoj većini u Parlamentu može da odgovara da se pitanje izglasavanja nepoverenja Vladi odlaže, ali to, onda, liči na ignorisanje inicijative 60 narodnih poslanika, jer se, kao što ste rekli, gospodine ministre, pravo izglasavanja nepoverenja gleda kroz prizmu opozicije.
To njeno pravo treba što pre staviti na dnevni red, da bi Vlada imala pun legitimitet i da ne bi bila osporavana kroz političke rasprave itd, što može, u krajnjoj liniji, da smeta ili da šteti Vladi. Znači, što pre treba taj legitimitet potvrditi i dokazati da tih 60 poslanika, ili opozicija, nisu u pravu.
Naravno, ovo ostavlja mogućnost lančanog političkog kalkulisanja u datoj situaciji, ako je to nešto ozbiljnije, da se pred neke prevremene izbore kupuje vreme, da Vlada kupuje vreme time što pomera tu sednicu i da se tim i drugim potezima, praktično, upušta u kampanju za nove izbore itd.
Kada je reč o ovome, mislim da Vlada uvek treba da da mogućnost opoziciji i tim narodnim poslanicima (60) koji, po Ustavu, imaju pravo da postave to pitanje, da se to što pre razreši i da na takav način Vlada dobije legitimitet ili da joj, zapravo, bude izglasano nepoverenje. Zahvaljujem na pažnji.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a, podneo sam amandman na član 8. Predloga zakona kojim se menja postojeći član 20, i to time da se stav 2. briše.
Taj stav govori o tome da Narodna skupština na prvoj sednici, bez rasprave, prima k znanju da je predsednik Vlade podneo ostavku i time Vladi prestaje mandat. Brisanjem ovog stava, SPS smatra da treba da ostane zakonsko rešenje kojim se oročava zakazivanje prve sednice na sedam dana od prijema te ostavke.
Mislim da nije dobro obrazloženje Vlade koje objašnjava zašto se ovaj amandman odbija. Vlada kaže da se ovakvim rešenjem, gde se kaže - na prvoj narednoj sednici, bez roka, to usaglašava sa zakonom, odnosno sa novim ustavom.
Zapravo, oni kažu da novi ustav, to je član 132. Ustava, ne uspostavlja obavezu Narodne skupštine da sednicu održi u roku od sedam dana od dana kada je primila ostavku.
Isto tako, taj član Ustava kaže, odnosno ne kaže, ali ne zabranjuje oročavanje, odnosno određivanje roka u kome će se održati prva sednica Narodne skupštine.
Zašto je to važno? To je ono što sam malopre govorio u vezi sa članom 7, prva sednica Vlade na kojoj se prihvata ostavka može da bude i posle nekoliko meseci. Na takav način, vladajuća većina može da kalkuliše i da kupuje vreme u datoj političkoj situaciji, da odlaže ono što jeste problem u Srbiji, a to je kriza vlasti i zakazivanje novih izbora.
Dakle, ni prethodni ustav, naglašavam, Republike Srbije nije određivao u kom roku mora da se zakaže Narodna skupština na kojoj će se razmatrati ostavka Vlade, pa je donet Zakon o Vladi, u kojem je to bilo precizirano na sedam dana od dana podnošenja ostavke, odnosno dana kada je Narodna skupština donela ostavku Vlade.
Samim tim, ni ovaj ustav, važeći ustav ne zabranjuje rok u kom će se održati prva sednica. U Ustavu stoji da može da se sazove Skupština najranije pet dana od podnošenja ostavke, ali, isto tako, treba da se kaže i do kog roka najkasnije bi trebalo da se zakaže Skupština koja će razmatrati ovo važno pitanje.
Dakle, kupovinom vremena, Vlada Republike Srbije u datom trenutku, kada podnese ostavku, ako nadležni iz Narodne skupštine ne stave to na dnevni red, odnosno, ne zakažu tu prvu sednicu odmah ili što pre, već prođe nekoliko meseci, naročito u onom periodu između redovnog i vanrednog zasedanja, ta vladajuća većina, sa Vladom koja je pred ostavkom, može da organizuje kampanju, da priprema, da tako kažem, javno mnjenje, svojim političkim potezima, za nove izbore i da se u datom trenutku pitanje vlasti, veoma važno pitanje, podredi stranačkim interesima dotadašnje vladajuće većine.
Iz tih razloga, SPS smatra da treba izbrisati ovaj stav, a to znači ostaviti rok od sedam dana, jer novi ustav ne zabranjuje određivanje datuma, jer to - na prvoj sednici, može da bude u roku od toliko i toliko dana.
Dakle, naravno da ne osporavam mogućnost da se formuliše ovaj član Zakona onako kao što je predložila Vlada, da se ovo pitanje ostavke razmatra na prvoj sednici Narodne skupštine, ali argumentacija koju ste vi, kolega, dali ne objašnjava  mnogo i ne opovrgava ono što je bojazan i što je opasnost ako to ostane ovako kako je Vlada predložila.
Pitam, da li je tačno da se zakazivanje prve sednice može odložiti, možda, na više meseci u letnjem periodu, između dva zasedanja, recimo. Da li je to moguće?
Dalje, postavljam pitanje, ako već neće niko decidno da kaže da jeste, da li to može da bude iz određenih političkih razloga, koji idu u korist tada vladajuće većine. Lično, smatram da Ustav nije ograničio, ovde smo to čuli, i ja sam dao takvo objašnjenje, Ustav, znači, dozvoljava, time što je rečeno - na prvoj sednici, ne zabranjuje da se odredi rok u kome sednica mora da se održi i prihvati ostavka Vlade. Takođe, ni prethodni ustav nije definisao u kom vremenu se zakazuje sednica, ali je donet zakon koji je to do kraja definisao i rekao – u roku od sedam dana.
Valjda ide u prilog toj vladajućoj većini da bude politički čista pred narodom, pred građanima, i da se drži slova zakona u svakom trenutku, na najbolji mogući način, da bude efikasna, kako bi se procesi, politički i drugi, nastavili što pre.
Iz tih razloga, smatramo da ovaj stav treba, ipak, izbrisati i učiniti da sve bude jasno, a Ustav to ne ograničava. Obrazloženje Vlade da se uspostavlja saglasnost sa novim ustavom uopšte ne pije vodu. Ustav ne zabranjuje da to definišete i da oročite vreme.
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, gospodine potpredsedniče.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a je podnet amandman na član 4. Predloga zakona, kojim proširujemo tekst zakletve. Dakle, zakletva glasi - zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno, pravedno i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije.
Kroz ovaj amandman je predloženo da se, posle reči: "i biti posvećen očuvanju", dodaju reči: "teritorijalne celovitosti i državnog suvereniteta Republike Srbije, kao i očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije".
Smatramo da ovim tekstom imamo sveobuhvatni sadržaj, koji suštinski obavezuje članove Vlade u njihovom poslu, u njihovim dužnostima koje se tiču očuvanja, ne samo Kosova i Metohije već i svih njenih delova na celoj njenoj teritoriji.
Dakle, preciziranje i naglašavanje ovih reči značajno je iz nekoliko razloga, ili sa različitih aspekata. Ovako formulisana zakletva obavezuje članove Vlade da vode računa o svim delovima Republike Srbije, a ne samo o Kosovu i Metohiji.
Postavlja se pitanje da li ćemo mi, uvek kada dođemo u situaciju, ne daj bože, da nam neka od teritorija, odnosno neki deo Srbije bude sporan po kriterijumima međunarodne zajednice, menjati zakone, ustave ili zakletvu, pa onda apostrofirati taj deo teritorije koji tada bude bio aktuelan?
Drugo, članovi Vlade, na osnovu utvrđene politike koju vode, dužni su da realizuju program Vlade i da vode računa o razvoju i o potrebama svih delova Srbije.
Srbija se mora razvijati u svim njenim delovima, mora se čuvati, odnosno paziti od metropolizacije kao konačnog pravca razvoja, sa čim smo mi danas ovde suočeni.
Dakle, ne smeju se zapostavljati udaljeni krajevi Srbije, naročito pogranični i delovi sa nacionalno mešovitim stanovništvom. Zapostavljanjem ovih delova, stvara se prostor za nezadovoljstvo i potezanje ljudskih i manjinskih prava od strane mentora koji često brinu o tim pitanjima, o tim problemima, od strane nekih centara moći koji vode tu svetsku, globalističku politiku, a kojima je u interesu atomizacija i rasparčavanje Srbije.
Dakle, ovo može da bude generator mnogih problema u mnogim oblastima, kao što je Raška oblast, ili kao što je, recimo, istočna Srbija, gde je aktuelno tzv. vlaško pitanje, koje se sada gradi i pravi kao neki problem. Znači, govorimo o stvaranju takvih nezadovoljstava tamo gde imamo neravnomeran razvoj Srbije, gde pojedini ministri ne vode dovoljno računa, u toku realizacije svog programa i svoje politike, o tim oblastima.
Imamo situaciju da se onda podgrejavaju nezadovoljstva od tih drugih, stranih centara moći, što može da bude kobno po celovitost Srbije, po njen suverenitet.
Kad govorimo o tim nezadovoljstvima, ili o lošem stanju u pojedinim delovima Srbije, poznato je da je, na primer, putna mreža, ili putna infrastruktura u istočnoj Srbiji prilično zapostavljena. Krenimo, dakle, u istočnu Srbiju, od Požarevca, pored Dunava, prema Kladovu, ili, recimo, od Požarevca, preko Kučeva i Majdanpeka, pa dalje, ili krenimo od Požarevca, preko Petrovca na Mlavi i Žagubice, do Bora, ili, recimo, od Paraćina, preko Zaječara, ka Knjaževcu, ili do Negotina, i videće se da su putevi tamo zaista zapostavljeni, a neki od njih su rađeni još za vreme Josipa Broza Tita.
Na drugoj strani, imamo delove Srbije koji su favorizovani, verovatno, zbog uticaja moćnih ministara koji su iz tih delova, a da ne govorim o onome što jeste Beograd. Zato, gospodo ministri iz Vlade Republike Srbije, potrebno je da čuvate Srbiju, potrebno je da budete posvećeni svim njenim delovima, kako suverenitet i celovitost Republike Srbije ne bi došli u pitanje određenog trenutka.
Još jedan aspekt čuvanja celovitosti Srbije je u vezi sa radom i odnosom ministara iz Vlade Republike Srbije. Smatram da se ne mogu privilegovati pojedine sredine ili opštine, po ključu stranačke podobnosti lokalne vlasti u odnosu na stranačku pripadnost ministara. To je zaista nedopustiv i nezreo pristup i može da ima kobne posledice.
Ili, na primer, sredstva iz Nacionalnog investicionog plana, koja pripadaju Srbiji i svim njenim građanima, moraju se pravedno raspodeljivati, u skladu sa potrebama tih građana i u skladu sa potrebama različitih sredina, a ne po ključu stranačke pripadnosti ili obojenosti pojedinih područja.
O tome će na subjektivan način, o toj pripadnosti, odlučivati ministar Đilas, ili drugi ministri koji imaju u svojim stavkama, odnosno budžetima, znatne sume ovih sredstava.
Uostalom, takav pristup podele ovih sredstava, ili ulaganja po tom ključu, po ključu stranačke pripadnosti, nije obeležje demokratije, izuzev ako se demokratija ne shvata strogo mehanički, a o demokratiji se priča isključivo napamet, kao što to čine papagaji.
Dakle, ovih nekoliko aspekata su veoma značajni i mislim da postoje verodostojni kriterijumi za raspodelu sredstava i ulaganja, ne samo u pojedinim delovima, moćnijim delovima, gde su moćnije politike i politički uticaji, već svaki ministar, a Vlada, takođe, u celovitosti mora da sagleda Republiku Srbiju kao svoju državu, koja je važna u svim njenim delovima.
Republika Srbija, njen subjektivitet i celovitost ne brane se samo u Beču, kada za to dođe potreba, kao što se to danas čini, ili u Briselu, ili u Njujorku, ili u važnim metropolama, kada nam je već, na neki način, presuđeno. Republika Srbija se brani jednom pravednom i zrelom politikom, politikom koja će voditi računa, u svakom trenutku, o potrebama svih delova Srbije i svih njenih građana.
Iz tih razloga, smatramo da ovaj tekst zakletve treba postaviti sadržajnije, na ovakav ili, možda, na neki drugi način, da imamo određene predloge koji će naterati ministre i celu javnost da uvide značaj i suštinu jednog takvog teksta, koji, u svakom slučaju, treba da obaveže razumne, poštene, časne i odgovorne ministre da vode valjanu politiku, u korist Srbije i njenih građana.
Na ovakav način razmišlja SPS i smatra da tekst zakletve koji je dat u Predlogu zakona nije na visini zadatka, nije na visini onoga što treba da bude.
Zahvaljujem.
Poštovana gospođice Jovanović,
(Upadica s mesta: Uzimaju ministrove papire, ostavite to, nemojte da iznosite ministrove stvari, otimaju, šta je ovo...)
Poštovana gospođice Jovanović, poštovani narodni poslanici, ovo pitanje, koje se tiče grada Beograda, veoma je aktuelno i značajno.
Povređeni su i Ustav, i Zakon, i Statut, i tu ničeg nema spornog. Važno je insistirati na tome da se postupi po određenim pravilima, po zakonu, da svi imaju jednaka prava u određenoj proceduri. Očigledno je da je procedura narušena i da postoje samo ekskluzivna prava za izbor određenih funkcija u gradskim vlastima.
Međutim, ja bih podsetio, pre svega, javnost da imamo neregularnu situaciju, kad je reč o funkcionisanju lokalne samouprave, u deset opština širom Srbije i da je to neregularno stanje, van zakona i van Ustava, prihvaćeno kao normalno, kao da ne živimo u 21. veku, gde postoji vladavina zakona, već kao da živimo u 19. veku, kada se sa pozicije vlasti odmeravalo šta je pravilno, a šta nije. Tako je činio knjaz Miloš. Čini se da je ponekad i on bolje, svojim prosuđivanjem u datom trenutku, odmeravao pravdu i nepravdu, nego kako se to čini danas.
Dakle, opština Užice, od 16. novembra 2006. godine uvedeno je Privremeno veće. Smederevo, od 16. novembra 2006. godine, Zrenjanin, 16. novembra 2006. godine, Babušnica, 1. decembar 2006, Valjevo, 28. decembar 2006., Leskovac, 12. aprila 2007. godine.
(Upadica s mesta poslanika SRS: Ne dajte da iznose ministrove stvari, zovite obezbeđenje, kako imate pravo da iznosite njegove stvari?)
Opština Leskovac, 12. aprila 2007. je uvedeno Privremeno veće, Bogatić, 19. aprila ove godine, Kula, 21. aprila ove godine, Veliko Gradište, 24. maja ove godine, i Smederevska Palanka - 14. juna 2007. godine.
Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, privremeno veće ima mandat tri meseca, izuzev ako je do izbora ostalo šest meseci, tako stanje može da se produži. Mi nemamo tačno utvrđen datum kada su zakazani, odnosno kada će biti zakazani lokalni izbori, a po ovome što sam pročitao, svi datumi su takvi da je vreme od tri meseca isteklo svuda, u svih deset opština.
Znači, u tim opštinama privremena veća vladaju nezakonito, van Zakona i Ustava, i to se proglašava normalnom situacijom.
U ime SPS-a, apelujem na aktuelnu vlast koja je nadležna da poštuje Zakon i Ustav, da poštuje ono što se zove lokalna samouprava. Ne može državna uprava, odnosno vlast, da se postavlja sa svojom ingerencijom i svojim ovlašćenjima na takav način da može da prekraja Zakon i Ustav po svojoj slobodnoj volji, a da nikome za to ne odgovara. U pitanju je nepoštovanje i omalovažavanje onoga što se zove lokalna samouprava. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već dva puta u toku današnjeg dana LDP gradi neku svoju poziciju, neke svoje poene grabi za sebe na račun SPS. Reklamiram povredu Poslovnika, član 104, jer osećam da je izvršeno atakovanje na dostojanstvo narodnih poslanika, bar što se tiče SPS.
Dakle, SPS nikako ne može da bude rezervna partija nikome. Zarad jasnoće i pred vama i građanima, SPS je opoziciona partija, ali to ne znači da će uvek, po svaku cenu, glasati protiv svih predloga ovde koji dođu. SPS je državotvorna partija, koja će glasati za ono što je u interesu Srbije, a naravno uvek će kritikovati vlast, kao što to i činimo.
Sa druge strane, onoliko koliko je LDP-u dopušteno da tvrdi da je SPS rezervna partija, isto toliko, mogli bi da kažemo da je to rezervna partija američkih stranaka, kao što je Demokratska američka ili ova druga Republikanska, ili da je ona ekspozitura tih partija ovde u Srbiji.
Sada sam mislio na onu američku pravu, a ovo je druga priča.
Onoliko koliko je vama, gospodo iz LDP-a, dopušteno da ocenjujete da je SPS retrogradna, zajedno sa drugima koje su bile na vlasti pre 2000. godine, u istoj meri bih mogao da kažem ono što se u dobrom delu javnosti tvrdi da je vaša stranka plaćenička, i to američkim novcem, i da vodite američku politiku ovde u Srbiji, zarad njihovih interesa, a protivu interesa Srbije.
Znači, uzvraćam samo istom merom, ili koliko se tvrdi da je SPS anahrona, isto tako tvrdim da SPS vodi računa o sistemu vrednosti koji proizilazi iz istorije, tradicije, a što ide u korist građenju srpskog nacionalnog identiteta.
Dakle, u istoj meri mislimo da je vaš sistem vrednosti, o kome vi stalno pričate, veoma sumnjiv i da u vezi sa tim treba uzeti u obzir i ono što je vaša uloga, odnosno uloga podzemlja u onome što je ubistvo Zorana Đinđića itd.
Dakle, žalim što nisu ovde predstavnici LDP-a, ali neka se ostave SPS i neka grade svoju politiku, a politika SPS decidno je jasna i ide u korist ove Srbije i njenih građana.
Poštovani predsedavajući i predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne odstupamo od onoga što smo kao poslanička grupa SPS rekli - da ne želimo da opstruiramo i kočimo rad po dnevnom redu.
U skladu sa članom 225. Poslovnika želim da obavestim: dobili smo ovo pismo od zaposlenih iz Kompanije "Robne kuće Beograd". Naravno da nismo bacili to pismo. Evo, ja u ime SPS-a takođe izražavam podršku ljudima iz ove kompanije. Tražimo da, u skladu sa zakonom, budu ispunjeni njihovi zahtevi.
Ako vlast govori da je ovo pravna država, onda naravno moraju da se poštuju odluke pravosudnih organa i moraju im se isplatiti zagarantovane zarade po rešenjima Trgovinskog suda. Takođe, zalažemo se da bude izvršena nadoknada kupljenih deonica.
Ako smo, kao Socijalistička partija Srbije u prošlosti nešto i grešili, svakako da smo pogrešili što nismo oročili svoj zakon o privatizaciji. Danas ne bi bilo mnogo toga da se otima od ljudi koji su godinama i decenijama svojom mukom i znojem stvarali materijalna dobra, da bi to bila razgrabljeno. Greške se plaćaju.
Ali sada, sa jedne druge pozicije, kao opoziciona stranka, sigurno da se protivimo takvom načinu ophođenja prema ljudima iz ove kompanije i prema svim drugim ljudima koji su ostali bez posla u ovoj nepravednoj privatizaciji koja teče bezglavo, bez ikakvog kompromisa i bez ikakvog poštovanja ljudskog dostojanstva i potreba ljudi koji ostaju bez hleba i posla. Zahvaljujem.
Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista smo u prilici da vodimo raspravu o temama koje su gotovo nespojive. Ne znam da li će se pojaviti neki govornik koji će imati osvrt na svih pet zakona koji su sada na dnevnom redu i da mogu kompetentno o tome da iznesu svoj sud ili kakva bi ta priprema trebalo da bude, da bi ta diskusija imala nekog značaja, u pozitivnom smislu, za konačno usvajanje svega ovoga.
Naravno, mi imamo ignorisanje Narodne skupštine od strane resornih ministara, isključujući ovom prilikom gospodina Ljajića, koji je ovde prisutan. Ne znam koja je svrha ovakve rasprave. Uobičajeno je da na početku ministri daju neko svoje uvodno izlaganje. Pošto sada imamo ovde prisutnog Ljajića, verovatno je i on odustao, da ne bi sada samo jedan fragment ovde izneo. Verovatno i on oseća neku nelagodnost.
Dakle, poštovani građani, vi prosudite o tome kakav je odnos resornih ministara prema onome što čine i rade. Moja diskusija će se odnositi na dva zakona, za koja nije nadležan prisutni gospodin ministar Ljajić. Reč je o zakonima iz oblasti korupcije. Korupcija, kao društveno zlo, označava se najružnijim rečima i u širem značenju predstavlja nešto najgore. U onome što je korupcija u nekom drugom značenju, čime se mi bavimo, to je odnos koji se zasniva na zloupotrebi ovlašćenja u javnom i privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi.
To društveno zlo ili feler pojavljuje se ne samo sada u ovo aktuelno vreme, već je korupcija pojava koja je bila prisutna i mnogo ranije u Srbiji, od samog početka nastajanja države, tako i u 19. veku, u Miloševo doba, a isto tako početkom 20. veka, posle balkanskih ratova, posle Prvog svetskog rata. O toj korupciji je pisao i Arčibald Rajs, koji je okarakterisao korupciju kao zlo koje je prisutno naročito u intelektualnim krugovima i u krugovima vlasti, što je danas i te kako prisutno. Karakteristično za korupciju jeste da je ona u direktnoj srazmeri sa veličinom društvene moći, odnosno vlasti.
Ova dva zakona o potvrđivanju protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji i potvrđivanja Građanskopravne konvencije o korupciji predstavljaju nadgradnju propisa i standarda koji su već prisutni u međunarodnoj zajednici. Kao razlozi za stavljanje na dnevni red po hitnom postupku ovde su data obrazloženja. Jedno od tih obrazloženja jeste da bi instrumenti o potvrđivanju ovog protokola mogli biti predati tokom predsedavanja Republike Srbije Komitetu ministara Saveta Evrope, što bi doprinelo povećanju ugleda naše zemlje među članicama Saveta Evrope.
Dakle, ovo mi liči kao kad loš đak prepisuje domaći zadatak kojim vara svog učitelja, odnosno profesora, a koji taj zadatak uopšte ne razume. Ovo poređenje naše zemlje sa lošim đakom, kad kažem naše zemlje, mislim na vlast, proizilazi iz činjenice da naša vlast uporno ništa ne čini na suzbijanju korupcije, čini mi se čak da beži od rešavanja ovog društvenog zla, čak ga, na neki način, svojim nečinjenjem i podstiče.
Umesto da se donose odgovarajući zakoni, umesto da se stvori povoljniji ambijent za institucionalno suzbijanje korupcije, umesto da se omogući nesmetan rad Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, donose se ovi zakoni, koji su stvarno potrebni, ali su oni, pored ove iznete činjenice, gola forma kojom se suštinski ništa ne menja, kojom ne činimo nikakav iskorak ka Evropi, ka kojoj žurite samo praznom pričom i prepisanim domaćim zadatkom.
Dakle, kako ćemo mi, kao zemlja potpisnica ovog protokola, odnosno konvencije o kojoj je reč, doprineti suzbijanju korupcije na međunarodnom planu, ako na nacionalnom, odnosno unutrašnjem planu ništa od toga ne činimo? Savet Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije služi samo kao dekor i kao institucija koja se od Vlade ignoriše. O tome možemo da pričamo i da navedemo čitav niz podataka i argumenata.
Savet se više puta obraćao Vladi, ali Vlada ga ignoriše i ne uzima u obzir njegove predloge.
Dakle, ovaj savet je dopisom izneo 15 razloga zbog kojih Zakon o Agenciji za suzbijanje korupcije treba da pretrpi određene promene i Savet se preporučio da prisustvuje sednici Vlade kada je ovaj zakon razmatran, ali, naravno, oni nisu bili pozvani.
Savet je tražio prijem kod predsednika i potpredsednika Vlade povodom dramatično visokog nivoa korupcije u Srbiji. Pošto nije bilo prijema, onda su se oni oglasili pismom, odnosno saopštenjem javnosti, a to se može videti i iz saopštenja ovog saveta, o čemu sigurno i znate.
Zapravo, u tom saopštenju se govori o pospešivanju korupcije Nacionalnim investicionom planom. Eto jedne velike teme i jednog velikog izvora korupcije.
Zatim, o drastično visokom nivou korupcije u privatizaciji i o korupciji pri dodeli radio-televizijskih frekvencija itd. Dakle, da ne bih oduzeo vreme i trećem govorniku iz SPS...
(Predsedavajući: Nema više vremena. Završite rečenicu, izvolite.)
Postavio bih pitanje za javnost, kako se zove angažovanje mnogobrojnih nevladinih organizacija i političkih stranaka, nekih medija i pojedinaca koji za veliki novac rade na dezintegraciji naše nacionalne politike okrenute očuvanju nacionalnog identiteta, našeg teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta? To je, zapravo, vrhunska korupcija, koja se legalizovala i dobila legitimitet izuzetnosti i visoke demokratičnosti u borbi za demokratiju i ljudska prava. Ovde je reč o izdaji naših nacionalnih interesa u korist tuđih. Ovde je reč o najprofitabilnijoj korupciji koja se ne sankcioniše i koja prolazi pored nas, a korupcija se sankcioniše i treba da se sankcioniše, naravno, ona koja nema takav format veleizdaje.
SPS se, u svakom slučaju, zalaže protiv svih vidova korupcije. Svakako da se zalaže i za usvajanje ovakvih zakona i potvrđivanje takvih konvencija koje imaju značaj na međunarodnom planu, ali pre svega se zalaže za usvajanje zakona koji će regulisati ovu materiju na unutrašnjem planu, kao i za aktiviranje svih instrumenata institucija u borbi protiv korupcije, ali se pre svega zalaže za vlast u Srbiji koja je spremna iskreno da se suoči sa ovim društvenim zlom, a ne samo deklarativno i bez iskrene namere da to učini, kao što to čini sadašnja vlast. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, SPS o ovom predloženom setu zakona koji su iz ekološke oblasti i tiču se očuvanja živog sveta i životne sredine u celini ima pozitivan stav, jer ove konvencije definišu mnoga pitanja koja se tiču civilizovanog i korektnog odnosa čoveka prema životnoj sredini i životu kao neviđenom fenomenu na zemlji.
Ovde je reč o predlozima zakona, i to pet zakona, kojima bi trebalo da potvrdimo ove konvencije međunarodnog karaktera koje se tiču, kao što je rečeno, dezertifikacije ili suše, a samim tim i degradacije zemljišta i uslova života, zatim konvencija koja se tiče i odnosi se na procenu uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, što je veoma značajno, zatim konvencija koja se tiče održivog razvoja Karpata, konvencija koja se tiče očuvanja evropske divlje flore i faune kao prirodnog blaga, koje mi imamo na tlu naše planete i u širem okruženju, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije i očuvanju migratornih vrsta, takođe, što predstavlja deo biološke raznovrsnosti i samim tim neprocenjivo prirodno blago.
Razlozi za donošenje ovog seta zakona o potvrđivanju navedenih konvencija su ekološke, ekonomske i političke prirode i svakako da doprinose održivom razvoju regiona u kome se nalazi Srbija. Ove konvencije tretiraju i uređuju veoma stručna pitanja i obrađuju multidisciplinarne probleme, ali njihov smisao i cilj jeste uređenje propisa, normi i mehanizama u mnogim oblastima, što za posledicu ima očuvanje životne sredine, kao i davanje novog kvaliteta životnoj sredini, kao i očuvanje prirode. Naravno, ovde je moguće govoriti samo o nekim aspektima kada je reč, rekao bih opštim aspektima, koji se tiču ove materije, jer je reč zaista o suviše stručnoj materiji iz pojedinih oblasti.
Očuvanje prirode i biološke raznovrsnosti je veoma značajno, jer je to neprocenjivi kapital koji nema cenu i daje perspektivu za opstanak života na zemlji, samim tim i perspektivu čovečanstvu. Savremeno društvo danas je administrativno-politički uređeno u mnogo država po različitim principima i uređenjima, ali administrativno-politička podela ne važi u stvarima koje se tiču prirode ili u životnim sredinama. Toga treba da budemo svi svesni. Potrebna je zajednička neusaglašena pravna, naučna, tehnološka i politička regulativa akcija i delovanje država, njenih vlada i građana, jer svi živimo pod istim nebom i suncem. SPS smatra da je ovde reč o univerzalnim principima i vrednostima, koje su svojstvene ili bi trebalo bar da budu svojstvene savremenoj civilizaciji, a koje proizilaze iz suštine biti prirode koju čovek da bi opstao mora da razume i poštuje.
U ovakvom kontekstu nalaze smisao sve akcije i preduzeća koja se tiču ovoga. Nalaze smisao i dozvole za privatne i javne projekte koje treba da sadrže, pored ostalih dokumenata i bitnu procenu uticaja na životnu sredinu unutar jedne države, ali svakako i u prekograničnom kontekstu.
Ima mnogo primera da smo u pograničnim zonama imali ekološke havarije i zagađenje vodenih tokova ili vazduha zbog nemarnog i bahatog odnosa nekih naših komšija.
S druge strane, ni mi u pojedinim slučajevima ne možemo da se pohvalimo marljivošću i, onako kako bih rekao, čovečnim odnosom prema ovim pitanjima.
Pitanje biološke raznovrsnosti u Srbiji rezultat je dugotrajne evolucije i filogeneze pojedinačnih vrsta. Ta raznovrsnost je božji dar ili dar delovanja prirode, kroz čudesne i vrlo različite prilagođenosti koje se javljaju u živom svetu. Sadašnje stanje biološke raznovrsnosti u našoj zemlji uslovljeno je, kao i svuda, kvalitetom i raznovrsnošću ekoloških i geografskih uslova, koje bi trebalo očuvati ali svakako i unaprediti i na tome se mora činiti i raditi.
Biološka raznovrsnost, s jedne strane, slika je dostignutog stupnja evolucije života na zemlji, a sa druge strane to je slika i svedočanstvo o dostignutom civilizacijskom nivou i odnosu čoveka i društva prema prirodi.
Ovo je u vezi sa ekološkom svešću, koja manjka u glavama pojedinaca, a često i onih moćnih koji gazduju sa državama, privrednim delatnostima ili raznim aktivnostima. Nedopustivo je i necivilizacijski je čin da čovek svojim uticajem uništi neku od vrsta i time osiromaši biološku raznovrsnost. To je zločin prema prirodi. Svaka biološka vrsta je prirodna vrednost koja nije stvorena činjenjem čoveka, ali isto tako činjenjem čoveka ne treba ni da ode sa ove planete.
Mnogobrojni zakoni koji u Srbiji regulišu zaštitu i očuvanje živih bića i njihovih staništa su prisutni i ovde su usvojeni pre ili kasnije i u nekim parlamentima u ranijem vremenu, da ih ne nabrajam i da ne gubimo vreme oko toga. Jedno je sigurno, da se ti zakoni, naši zakoni, ne poštuju u dovoljnoj meri, a neke bi trebalo primeniti u novom trenutku i u novim standardima.
Svima je nama blizak i poznat problem enormnog zagađenja rečnih tokova, koje smo pominjali ovde i prošli put, ili na primer, nepoštovanje Zakona o lovstvu, što govori o neprikladnom i neprimerenom odnosu čoveka prema prirodi. Navešću samo primer koji se dogodio u novembru 2001. godine, zapravo, na Italijansko-slovenačkoj granici zaustavljen je kamion sa tovarom od nekih 20 tona zamrznutih tela retkih ptica. Reč je po popisu, reč je o tovaru sa 83 biološke vrste, a u broju od 120.702 tela uginulih ptica i 389 sisara. Ova lista je pokazala da je reč o neviđenom i nezabeleženom zločinu nad divljim pticama u Evropi, a da je učinjena na tlu Savezne Republike Jugoslavije, učešćem italijanskih lovokradica, ali svakako i učešćem lovokradica iz naše zemlje.
Ovde je reč i o zločinu i o uništavanju prirodnog blaga i nasleđa. Evolucija je ovo nasleđe gradila tri milijarde godina, a neko to uništi za par sati ili nekoliko dana. Niko nema pravo da uništava ništa iz spiska bioloških vrsta koje smo zatekli dolaskom na ovaj svet.
Sve to dužni smo da ostavimo u nasleđe budućim generacijama, poštujući ovaj princip, čovek će na tom spisku sačuvati i sebe kao jednu od bioloških vrsta.
Nedavno smo u Narodnoj skupštini razgovarali o Kjoto protokolu sa Okvirnom konvencijom o promeni klime. Kroz razmatranje ovog, sagledali smo bar delimično bahatost i nebrigu kao i lakomislenost čoveka prema prirodi u pojedinim slučajevima. Nauka kao dostignuće čini čuda, koja za posledicu proizvodi, figurativno rečeno, čudovišna otkrića tipa Frankenštajnovog delovanja, ako se u to umeša čovek. Toga imamo u mnogim naukama, u fizici, u hemiji, u biologiji.
Ono što je NATO bombardovanje ili ratna dejstva na pojedinim delovima zemljine kore, nikada se ne posmatra kao ekološki problem u dovoljnoj meri, više je reč o međudržavnim sporovima, o sagledavanju pravno-formalnih aspekata ratovanja, agresija, upotreba konvencijalnog ili nuklearnog oružja, a zaboravlja se da se upotrebom tih razarajućih sredstava u velikoj meri razara prirodno nasleđe i živi svet koji je milijardama godinama stvoren. U jednakoj meri ako se čini genocid prema čoveku u određenim ratnim sukobima, u isto vreme i na isti način se čini genocid prema prirodi.
Takođe, kada je reč o nauci, veoma problematično područje jeste i genetički inženjering, gde imamo, recimo, polje stvaranja genetski modifikovane hrane, koja je opasna avantura koja vodi čovečanstvo u nepoznatom pravcu i o čemu treba strogo voditi računa.
Dakle, svako postupanje čoveka sračunato protiv prirode i ka uništavanju biološke raznovrsnosti u krajnjem vodi destabilizaciji biološke ravnoteže i ovo je, zapravo, jedno od suštinskih pitanja, jer je reč o prirodnom zakonu koji se mora poštovati. Ponekad bezazleni uticaj čoveka na živi svet čini velike i katastrofalne i kobne lančane promene, koje remete tu biološku ravnotežu, a samim tim čovek destabilizuje i svoju sredinu i ima negativne posledice po njega.
Međutim, interesantan je pristup međunarodne zajednice u uređivanju i normiranju ove složene materije u pojedinim slučajevima. Zapravo, EU i šira međunarodna zajednica ustanovila je na naučnim osnovama biogeografske regione u okviru evropske ekološke mreže, koji se odlikuju svojom specifičnom strukturom biološke raznovrsnosti. Tako u Evropi mi imamo nekoliko tih regiona koji se nazivaju alpski, atlantski, borealni, kontinentalni, makronezijski, mediteranski, stepski, panonski itd.
Ovde je reč, ako pogledamo ove regione, primetićemo da u svakom regionu imamo prisutan određen broj zemalja, a Srbije nigde nema. Naravno, vi ćete reći zato što još nismo odgovarajuće konvencije potpisali, ali kroz ove regione data je slika živog sveta i biološke raznovrsnosti u svoj celini.
Tako, na primer alpski region gde pored srednjeevropskih i drugih nekih zemalja, spada Slovenija, Rumunija, Bugarska, a naše zemlje nema. Kontinentalni region, pored ostalih zemalja, spada Bugarska i Rumunija, nema Srbije, a tu bi trebalo da bude. Stepski region, Bugarska i Rumunija. Panonski region, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Češka itd.
Da li Srbija nije evidentirana u tim regijama i kao da ona zapravo i ne postoji, kao da živi svet ili to prirodno blago Srbije ne predstavlja neodvojivi konstitutivni deo živog sveta Evrope i zemlje? Kao da zakoni prirode u Srbiji ne postoje, ili su vanzemaljski? Kao da njihove migratorne životinjske vreste ne migriraju po prirodnim pravilima i zakonima i ne dolaze na našu teritoriju ili obrnuto sa naše teritorije na njihovu.
Da li te naše divlje životinje koje migriraju ne mogu da migriraju jer nemaju šengensku vizu?
Dakle, to su neki apsurdi o kojima treba voditi računa. Da nema politike u nauci ili u ovome o čemu danas govorimo, Srbija i svaka druga teritorija bila bi svrstana po svojoj strukturi biološke raznovrsnosti u regije gde pripada, a kada dođe vreme da određena zemlja pa i Srbija pristupi potvrđivanju Konvencije kao kockica projektovanog mozaika upotpunjuje se slika koja se očekuje.
Dakle, u toj mreži regija gde bi bio oslikan i predstavljen ceo živi svet mogla je da se stavi fusnota pored određenih zemalja koje još nisu pristupile, odnosno potvrdile Konvenciju, a kada pristupe izbrisaće se. Samo na takav jedan način imamo celovito i potpuno sagledavanje prirodnog blaga koje poseduje čitavo čovečanstvo ne vodeći računa o administrativno-političkim podelama.
U nekim od ovih konvencija moguće je u vidu amandmana uvrstiti retke vrste koje žive kao arhaične i reliktne vrste ili kao što su na primer neki naši endemiti. Tako da u ovim dokumentima gde se govori o flori i fauni, npr. nema omorike koja zahvata veoma uski areal u srednjem toku Drine.
Reč je o biljci koja je predmet interesovanja svetskih istraživača kao biljke izuzetne lepote, proglašena je za najlepši četinar sveta. Ili, molika, tercijalni relikt i endemit Balkanskog poluostrva. Zatim, tisa, koja je veoma retka, šire se prostire ali je retka biljka i u nestajanju. Da ne ređem sada dalje, jer je to zaista stručna problematika.
Naravno, amandmanska dopuna čini se od strane ne ove skupštine, kada je reč o ovom konvencijama, nego od strane stručnih tela ili komisija koje država imenuje i nadam se da će ona voditi računa o ovim pitanjima.
Velika opasnost za čoveka i živi svet je sve prisutnija suša usled nastajanja sušnih predela, reč je o dezertifikaciji, o čemu ne bih dalje govorio.
Dakle, s obzirom na to da mi ističe vreme reći ću da SPS smatra da ove konvencije treba potvrditi zbog toga što smo mi kao država i njeni građani duboko svesni značaja očuvanja sveukupne prirode, kao složenog sistema u čijoj harmoniji i saglasju može da opstane čovek i da ima neku perspektivu. Tek posle ovih prvorazrednih razloga zbog čega treba usvojiti ove konvencije dolaze oni drugi razlozi koji su, takođe, važni, ali ne treba da budu veštački, samo na papiru, a to je da nedonošenje ovih zakona o potvrđivanju ovih konvencija moglo bi da proizvodi štetne posledice u pogledu ostvarivanja strateškog opredeljenja u daljim integracijama, a najmanje da time ne bi dobili punu podršku na Šestoj ministarskoj konferenciji, životna sredina za Evropu, Ekonomske komisije ujedinjenih nacija u Beogradu.
Ako prihvatamo i potvrđujemo ove konvencije veštački, bez svesti, formalno, a ne zbog njihove suštine, onda je uzalud ono što je neka forma slikanja ili produciranja političkog, ako iza toga nestanemo svesno i iskreno. SPS ima takav stav i glasaće iz ovih razloga za potvrđivanje ovih konvencija. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ne osporavajući pitanje koje je ovde izneo gospodin Vučić, a u skladu sa Poslovnikom, to su čl. 225. i 226, želim da još na neki način rasvetlim i doprinesem punijoj informaciji kada je u pitanju vlaški entitet.
Želeo bih da kažem da SPS, kojoj pripadam, smatra da se država pasivno odnosi prema vlaškom pitanju, koje je veoma značajno. Nije reč o tome da taj entitet poteže nešto što je sada moderno, što je savremeno, ljudska prava, položaj itd., već je taj vlaški entitet našao svoje mesto u državi Srbiji i apsolutno je istina da svojim bićem i odnosom vlaški entitet pripada Srbiji. Dakle, od najranije istorije, ako pogledamo unazad, nikada se taj entitet nije smatrao Rumunima, pa postoje podaci da su Vlasi učestvovali i u Kosovskom boju, ali ne bih sada otvarao to pitanje do detalja. Ne stoji da su Rumuni bili učesnici Kosovskog boja, već Vlasi. Postavlja se pitanje kakav legitimitet ima Vlaška zajednica, koja se legitimiše u ime Vlaha, odnosno na koji način se došlo do tog subjekta koji se zove Vlaška zajednica?
Država je morala da se uključi u definisanje ove stvari, jer određeni centri moći van naše zemlje i te kako će iskoristiti ovo pitanje, položaj vlaškog entiteta, zloupotrebiti ga, a i u tom entitetu ima svakakvih ljudi, koji će, kao i neki drugi u srpskoj državi, za novac, za ono što je korist, pristati da se vlaški entitet identifikuje kao nacionalna manjina, kao Rumuni.
Ja želim da kažem da, koliko je meni poznato, Vlasi nikada neće pristati i želeti da budu Rumuni. Dakle, za postojanje jedne nacionalne manjine, kao što vam je poznato, potrebno je da postoji matična država. Vlasima matična država nije Rumunija.
Pitajte Vlahe, nemojte da pitate samozvane vođe, koji su stali na čelo Vlaha. Naravno, potrebno je da istočnu Srbiju država pogleda u smislu onoga što se zove ravnomerni razvoj Srbije, regionalni razvoj, a o tome ću govoriti drugom prilikom, u sklopu ovih amandmana koji slede, da ne bih oduzimao vreme.
Država Srbija ima veliku šansu da to pitanje stavi onako kako valja na svoje mesto, a u korist države Srbije i u korist vlaškog entiteta je da se ovo pitanje ne politizuje, što je u interesu onima koji previše vode računa o ljudskim pravima, više nego što mi vodimo računa o sebi. Mislim da je to značajno i da na takav način treba voditi računa i pokriti ovo pitanje.
Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Ne želim da opstruiram ili da kočim rad Narodne skupštine, ali smatram da u ovoj skupštini svi poslanici imaju jednaka prava, tako da ne postoje oni koji su povlašćeni i koji mogu i po 20 puta da se javljaju po Poslovniku. Dozvolio sam sebi dva puta danas da se javim i nadam se da neću više.
Dakle, da se razumemo, mislim da u Srbiji nije bilo reči o tome da je neko prisiljavao Vlahe da se izjasne kao Srbi. Na poslednjem popisu, 2002. godine, komisije koje su vršile popis bile su adekvatnog nacionalnog sastava. U vlaška sela su išle komisije sastavljene od Vlaha, Rumuna, Srba itd. Prema tome, svako je imao slobodu da se izjašnjava onako kako oseća.
Naravno da nije dobro da neko prisiljava nekoga da se izjašnjava ovako ili onako, ali, isto tako, ne može se prihvatiti ispiranje mozga Vlasima da su oni Rumuni, kada to nisu. Govorim ovo s punim moralnim pravom, jer potičem iz takvog miljea i biološki pripadam tom entitetu.
Naravno, zalažem se za kulturu Vlaha i za negovanje tradicije, običaja, jezika itd. Ne možemo kroz ovo Vlahe izdvojiti i vratiti ih unazad. To treba podsticati na svojstven način i Vlasima treba dati njihovo mesto pod suncem, ali, isto tako, ne sprečavati ih da budu ravnopravni građani ove Srbije, rame uz rame sa Srbima. Uostalom, osećanje Vlaha jeste da pripadaju srpskoj državi, ako hoćete, i srpskoj nacionalnosti.
Tu nema neke razlike. Najmanje osećaju, kao većina, ne govorim o pojedinačnim slučajevima, da su Rumuni.
Mislim da bi država trebalo konačno da reši pitanje nacionalnih saveta. To što je urađeno sa nacionalnim savetima je veoma improvizovano i time je data mogućnost zloupotrebe. Nacionalni saveti su se samozvano konstituisali, podsticani iz drugih centara moći, i rade u korist tih centara moći, a najmanje rade u korist srpske države.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da uđem u neku polemiku sa prethodnim kolegom narodnim poslanikom.
Mislim da je narodni poslanik i sam izrekao da postoje mnoge nedorečenosti u funkcionisanju nacionalnih saveta, s obzirom na to da država nije učinila sve da definiše ono što su nadležnosti nacionalnog saveta, kako se finansiraju, što ostavlja mnogo mogućnosti da se nacionalni saveti zloupotrebe.
Naravno, ne govorim o Nacionalnom savetu Mađara, čiji ste vi član, pošto ne poznajem situaciju, ali, kada je reč o Nacionalnom savetu Vlaha, postoji mnogo toga što je improvizacija i, rekao bih, karikatura onoga što treba da bude nacionalni savet. Tek kada se to bude definisalo na najbolji mogući način, može da ostvari svoju funkciju.
Nacionalni saveti su i te kako potrebni i treba raditi na tome da to što pre bude jasno definisano, kako bi funkcionisali u korist prava nacionalnih manjina i entiteta koje predstavljaju.
Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPS za ovaj set zakona neće glasati.
Naravno, ostaje ovaj zakon o državnim praznicima, gde postoje objektivne okolnosti, ali, naravno, i tu imamo određene primedbe i sugestije na ponuđeni tekst, pa ćemo to videti. Za ostale zakone nećemo glasati.
Iz ovoga što smo dosad čuli, a evo, sada je i prethodni govornik, gospođa Tabaković, iznela jasne činjenice koje govore u prilog tome, radi se o visokoorganizovanom preduzeću, koje radi za sebe, a ne radi za državu Srbiju, niti za narod Srbije. Ali, o tome neka govore oni koji imaju više podataka. Ja bih rekao sledeće.
U obrazloženju zakona o Vladi glorifikuju se, da upotrebim srpsku reč, veličaju se ustavna rešenja kojima se definiše izbor Vlade i kaže se - praznine koje su postojale u Ustavu 1990. godine danas više ne postoje, uređeni su rokovi za izbor Vlade posle konstituisanja Narodne skupštine.
Dakle, svaka čast na jednom ovakvom napretku i dostignuću, jer ste bravurozno i sa perfekcijom, vi iz vladajuće koalicije, ispoštovali ove rokove, tako da ste u poslednjem satu, u ponoć, devedesetog dana, izabrali svoju hibridnu vladu. To pokazuje da je ovaj hibrid neuspeo, jer iskazuje veoma loše osobine svojih instituta.
Slično načinu izbora Vlade, uz puno nagodbi i trošenja prekomernog vremena, imali smo priču, nagodbu i odugovlačenje oko izbora guvernera Narodne banke, zatim Državne revizorske institucije, a, takođe, i izbora sudija Ustavnog suda, koji do dana današnjeg nije stavljen na dnevni red. Prema tome, ne veličajte novi ustav i nova ustavna rešenja, ako niste u stanju, odnosno ako Vlada Republike Srbije nije u stanju da ispoštuje svoj ustav.
Novina u ovom zakonu, kada je reč o zakonu o Vladi, jeste u članu 1, gde se kaže - Vlada utvrđuje i vodi, ono "vodi" je bilo i ranije, politiku. Znači, interesantno je da Vlada utvrđuje politiku.
Svakako se može reći da je ovo jedan novi kvalitet u odnosu na pređašnji zakon. Međutim, mi u okviru današnje Vlade imamo dve utvrđene politike, koje funkcionišu razdvojeno, kao dve odvojene Vlade, po vertikali. Jedna politika govori o prioritetu evroatlantskih integracija, po svaku cenu, pa čak i bez Kosova i Metohije, ako dotle dođe, govori o ulasku Srbije u NATO, a da se, pri tome, niko pozvan nije izjasnio o tome da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne, zatim o budućoj ulozi Vojske, koja će, umesto da bude jedan od mehanizama u odbrani svoje zemlje, učestvovati u mirovnim misijama tipa kao što je ratište danas u Iraku ili Avganistanu.
(Aleksandar Vučić, s mesta: Gasi požare.)
Da, i to je jedna od funkcija.
Druga politike Vlade jeste protiv ulaska Srbije u NATO. Naravno, sa takvom politikom i s takvim stavom se slaže i SPS.
Ova politika ima nacionalno-demokratske crte, ali, naravno, ima i puno nedostataka i neefikasnosti. Između ove dve politike Vlade ima puno nesuglasica, što šteti međunarodnoj poziciji Srbije danas u aktuelnoj situaciji. Između ove dve vlade i njihovih politika nema saglasnosti oko izbora u Srbiji, kada je reč o lokalnim i predsedničkim izborima. SPS smatra da onih pet principa...