Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema ili materija o kojoj danas pričamo, diskutujemo, odnosno obrađujemo jeste zakon koji je veoma težak o svojoj suštini, po svom sadržaju.

Nisam pravnik da bi sa pravilnog aspekta mogao kompetentno da pričam o svemu ovome, ali sigurno je da sa etičke strane sam ubeđen da je reč o krađi beba, a to je jedna od najtežih i najmonstruoznijih krivičnih dela. Ukrasti novi život, koji su stvorili roditelji, je zločin nad zločinima i zato kažem sa etičke strane smatram da takvo krivično delo ne može i ne treba da zastareva. Naravno, nisam ja to prvi rekao i ranije je bilo takvih konstatacija i takvih mišljenja, ali smatram da konačno bi ovo trebalo uvrstiti u zakonsku regulativu i to izmeniti na takav način.

Drugo pitanje koje začuđuje u svemu ovome jeste poštovanje određenih procedura i protokola prilikom rađanja deteta ili prilikom mrtvorođenog deteta ili prilikom smrti deteta u inkubatoru ili nakon nekoliko dana dok je još porodilja u porodilištu, što je bila praksa u prošlom vremenu i u mnogim slučajevima.

Dakle, prosto je neverovatno koje su se sve improvizacije dešavale u takvim slučajevima. Zar u svemu tome nisu postojali strogi pravilnici i procedure koje bi onemogućile činjenje takvih najtežih krivičnih dela, krađu beba?

Krivica je, ja smatram, bila u institucijama koje nisu vodile računa o stručnim profesionalnim i pravnim aspektima svih ovih pitanja, a u takvom jednom ambijentu kada imamo jednu labavost u postupanju u institucijama pojavljuje se mogućnost organizovanog kriminala i smatram da svakako je organizovanog kriminala bilo u priličnoj meri u tim slučajevima i da je to bila sprega mnogih koji su i radili na odgovornim mestima i koji su morali drugačije da postupaju, ali su kršili svoj moral, kršili su etičke principe i naravno profesionalnost u radu.

U kontekstu celokupne ove priče, kada pričamo o krađi beba, mi treba zapravo i da podstaknemo potrebu da u narednom periodu, naravno i u sadašnjem vremenu da se više pokloni pažnja, poštovanju svih ovih momenata koji su bili slaba karika u funkcionisanju svega ovoga, kako ne došlo do ponavljanja takvog nemara koji bi omogućio eventualno novu krađu beba.

Smatram da je, naravno, dobro da se i zakon u određenim segmentima promenio i Zakon o zdravstvenoj zaštiti i da postoje određeni momenti i određene radnje koje su propisane zakonom, koje smanjuju mogućnost ponavljanja takvih krivičnih dela.

Mi godinama unazad imamo veliko nezadovoljstvo roditelja čije su bebe na čudan način stradale ili su nestale, da tako kažem, i suviše mnogo argumenata ide u prilog sumnjama da su bebe ukradene. Daleko od toga da treba zameriti roditeljima koji danas izražavaju nezadovoljstvo i koji su godinama i decenijama unazad lutali i izražavali svoje nezadovoljstvo sa ovakvim stanjem. Dakle, ti roditelji godinama i decenijama nose teret svoje najteže i najcrnje sudbine i sudbine svoje nestale dece i to je najveći greh koji se mogao dogoditi i koji ide i na teret sistema čitavog društva, pa i države. Naš zadatak je da donesemo zato zakon koji bi se bavio ovim pitanjem i koji bi išao u pravcu razrešavanja ovih pitanja.

Ponoviću i to što je naša ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS Danijela Stojadinović rekla, da prvi državni organ koji je počeo da se bavi ovim problemom jeste Narodna skupština. Zapravo, na predlog poslaničke grupe SPS 2005. godine formiran je anketni odbor koji je godinu dana radio na ovim pitanjima i koji je doneo određene zaključke. Ti zaključci anketnog odbora su veoma, veoma ozbiljni i ja ih neću ponavljati, ali čuli smo u diskusiji gospođe Stojadinović o svemu tome i šteta je što zapravo najveći broj zaključaka nije implementiran i na osnovu toga nije donet odgovarajući zakon koji bi se bavio ovim pitanjem.

Konačno, sticanjem okolnosti i drugih prilika evo danas razgovaramo o donošenju jednog takvog zakona i po onoj narodnoj ako nikada nije kasno, dobro je da ćemo imati sada jedan zakon kao početni korak koji će se baviti razrešenjem ovih pitanja, određivanja statusa nestalih beba, da li su nestale, da li su stradale prilikom porođaja ili nakon nekoliko dana itd.

Dakle, mislim da tekst zakona, koji je ovde dat, i naravno koji je poboljšan u izvesnoj meri amandmanima od strane Odbora za pravosuđe, nadam se da će možda i još jedan broj amandmana koji su narodni poslanici predložili poboljšati ovaj tekst zakona.

U svakom slučaju, dobro je da ovde imamo da će se vršiti stručna obuka istražnih organa, zatim sudija koje će suditi po ovim pitanjima, zatim da će predlagač pokretanja postupka biti i Zaštitnik građana, kao i jedan novi član koji tretira mogućnost uvođenja DNK analize, to je član 17a. i veoma je značajan i znatno poboljšava tekst zakona.

Možda ovaj zakon koji donosimo neće biti najbolji i ja se slažem sa mnogim primedbama koje su ovde date, ali od nečega svakako treba poći, pa u narednom koraku zakonsku regulativu popraviti, jer uvek praksa u primeni zakona otkriva ono što je slabo, što je loše i daje mogućnost da se to popravi.

Na kraju ću reći samo da jedno sigurno, kakav god bio epilog ovakvog istraživanja i ovakvih procesa kroz implementaciju ovog zakona, pa i u slučajevima da se to razotkrije i mogućnost da se identifikuje gde se nalazi to dete, nekada dete, a sada svakako čovek, itd. neke stvari ne mogu nikada, nažalost, da se isprave. To je zbog toga što dete koje je ukradeno je raslo i formiralo se u jednom posebnom i drugačijem socijalnom i porodičnom ambijentu, koji je svakako ambijent koji nije onaj kakav bi bio kod bioloških roditelja.

Takve stvari ne mogu se ispraviti, ali nadam se da će razrešenje takvih sudbina i dolaženje do takvih istina ipak biti neka satisfakcija roditeljima koji nose večiti teret gubitka onoga što im je najdraže. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani predlagači zakona, ja ću ponoviti u ime SPS da ćemo podržati predložene zakone i da je to dobar iskorak u pravcu stvaranja onoga što je bolja reprezentativnost ovde zastupljena u parlamentu političkih opcija.

Međutim, ja ću se osvrnuti u svojoj diskusiji na pitanje utvrđivanja autentičnosti manjinske političke stranke koja učestvuje na izborima i po predlogu zakona, položaj političke stranke nacionalne manjine o tome odlučuje RIK što nije sporno po meni, ali na osnovu potvrde koju podnosioci izborne liste izdaje Nacionalni savet nacionalne manjine.

Podsetio bih na ustavnu odredbu da izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno, niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Izražavanje nacionalne pripadnosti je slobodno što znači pripada pojedincu i da se to izražava, ono je u vlasti pojedinca da tako kažem, samim tim nikome nije dozvoljeno da u ime tog pojedinca presuđuje o njegovom nacionalnom identitetu. Naravno, da to nije po logici stvari, to ne može niko učiniti, pa ne može učiniti ni nacionalni savet nacionalne manjine, koji nema politički subjektivitet za takvu vrstu odlučivanja, a nema ni formalnu nadležnost u Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Ingerencije nacionalnih saveta nacionalnih manjina su četiri oblasti. Obaveštavanje, kultura, obrazovanje, službena upotreba jezika, a drugo nacionalni saveti na poseduju nikakav instrument, da tako kažem, kojim bi oni mogli da sude o autentičnosti političke stranke nacionalne manjine. Oni bi verovatno mogli da daju određeno svoje mišljenje ili potvrdu kako stoji u Predlogu zakona, na osnovu subjektivnih kriterija, ali to je veoma sporno, da o tome presuđuju o autentičnosti stranke nacionalne manjine.

Dakle, još je veći problem ako je reč o koaliciji stranaka nacionalne manjine, jer po logici stvari verovatno ispada da mišljenje, odnosno potvrdu treba da daju svi nacionalni saveti tih nacionalnih manjina koje čine određenu koaliciju. Šta će biti ako jedan nacionalni savet jedne od manjina koje je u koaliciji ne dobije tu potvrdu, odnosno tu saglasnost.

Podsetio bih da pri izboru nacionalnih saveta nacionalnih manjina kandidati koji učestvuju na izborima, odnosno koji su na izbornim listama moraju da budu na posebnom biračkom spisku. To je dokaz da su oni autentični predstavnici nacionalne manjine. Dakle, kriterijumi su posebni birački spiskovi. Zato posebni birački spiskovi mogu poslužiti i u ovom slučaju za potvrđivanje autentičnosti pripadnika nacionalne manjine koji se nalaze na listama, mada ne može se tražiti, ja mislim da svi moraju kandidati na toj listi biti pripadnici određene nacionalne manjine. Sa druge strane uvažavajući političku slobodu, zatim slobodu političkog organizovanja, slobodu mišljenja i uverenja, jasno je da na primer pripadnik većinskog naroda može biti član neke manjinske stranke i zastupati njene interese i to ne može niko da mu zabrani.

Meni se nekako čini da jednino merilo za utvrđivanje autentičnosti ovih stranaka koje izlaze na izbore su program i statut političke stranke, određene manjine. Pokušajem sprečavanja zloupotrebe pozicije manjinske stranke, radi dostizanja prirodnog praga u postupku utvrđivanja autentičnosti manjinske stranke, mogu proizaći nove zloupotrebe i to onih koji o tome odlučuju ili daju svoje mišljenje.

Dakle, to je veoma klizav teren. Ovom svojom diskusijom nisam pretendovao da dam konačno rešenje ili da budem izričit u svojim stavovima u odnosu na ono što je ponuđeno u Predlogu zakona, ali prosto želim da neke svoje dileme i neke svoje stavove o kojima razmišljam, treba da podelim ovde sa vama kako bi mogli da dođemo do najboljeg mogućeg rešenja. Na kraju bih samo ponovio i pitanje broja potpisa za podršku listama koje izlaze na izbore.

Mi ćemo imati u mnogim lokalnim samoupravama za lokalne izbore da će biti potrebno dve trećine ili tri četvrtine glasačkog tela, koje inače izlazi na izbore za davanje te podrške, a to je zaista mnogo i neprirodno da jedan takav veliki broj ljudi bude stavljen u funkciju, u jedan proces podrške itd, a da sutradan te stranke koje su dobile tu podršku kroz te potpise neće imati toliki broj glasova.

Zato smatram da broj potpisa treba da se smanji proporcijalno onome što je smanjenje cenzusa i u tom okviru bi trebalo da se olakša ovim strankama koje će ući u lokalne parlamente, pa naravno i ovde u republički parlament, jer ako se čini ustupak sa željom da se omogući veća zastupljenost političkih ideja u parlamentu ovde i u lokalnim parlamentima, onda ne samo kroz smanjenje cenzusa, nego i kroz broj potpisa za podršku im treba pomoći. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, svi ovi stavovi koji se iznose u prilog nedonošenju ovakvog zakona ili ukazivanju manjkavosti, smatram da treba da se odbace i da Zakon o popisu stanovništva svakako treba prihvatiti i doneti. Naravno, u ovoj raspravi stoji mogućnost popravke pojedinih odredbi ovog zakona. Ni jedan zakon, ni jedan predlog nije idealan, možda će on biti usvojen sa određenim manjkavostima, ali naravno u nekom sledećem koraku biće to ispravljeno, jer se vremenom možda i neke greške uočavaju ili u praksi se to pokazuje.

Važno je da imamo materiju uređenu ovakvim jednim zakonom, jer ta materija je veoma značajna za jedno društvo i za jednu državu, za njenu budućnost. Zapravo, na osnovu tih podataka anticipiraju se određeni potezi, određene akcije, određena preduzimanja i određeni planovi same države i naravno da je to korisno za celu državu, a svaka ozbiljna država preko svoje Vlade treba da ide u susret rešavanju takvih problema koji se uočavaju kroz vršenje popisa.

Popis nije samo administrativni čin kojim se dolazi do nekih brojki o broju stanovnika, stanova i drugih podataka, već je to zapravo jedan drugačiji cilj, zapravo zadovoljava kroz preduzimanje svih mera, koje treba jedna Vlada da učini, u susret onome što će doći možda za 10, 20. i 30. godina. Zato smatram da svakako treba prihvatiti ovakav jedan zakon uz ovu raspravu koju imamo, naravno ja je ne osporavam, ali govorim u prilog onome koliko je korisno i važno da imamo jedan takav zakon. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, u okviru današnje rasprave ja ću se osvrnuti na Zakon o popisu stanovništva koji će biti sproveden u narednoj godini, odnosno 2021. godine.

Popis stanovništva je veoma važan čin za svaku državu, pa naravno i za našu, jer on predstavlja veoma značajan podatak za ono što treba određena država da preduzme u narednom periodu.

Naša država svakih 10 godina, kao i sve ostale, organizuje popis stanovništva, domaćinstava i stanova kako bi pratila demografska i druga kretanja stanovništva.

Popisom se utvrđuje ukupan broj stanovnika, domaćinstava i stanova u Republici Srbiji, kao i drugi podaci koji su od vitalnog značaja, kao što su obrazovni, migracioni, ekonomski, etički i druga obeležja stanovništva i koji su neophodni za dobijanje najpreciznije slike trenutnog stanja stanovništva, ali popis služi i za projektovanje budućih planova jedne države.

Popis podrazumeva dobijanje preciznih podataka o svim popisnim aspektima. Dakle, sadržaće veliki broj informacija o svim stanovnicima od kojih će se neki tražiti prvi put. Kako to stoji u zakonu, naredni popis će biti obavljen na brži i moderniji način, uz pomoć računara, a popisivači će biti sigurno oni koji su sposobni da izvedu novom tehnologijom popis.

Ovakva tehnologija popisa kasnije će omogućiti bržu obradu podataka, pri čemu će se obezbediti adekvatna zaštita podata o svakom građaninu od eventualnih zloupotreba.

Popis će trajati 30, umesto 15 dana koliko je ranije trajao zbog novog način unosa podataka, ali će zato biti angažovano 15.000 popisivača, odnosno ljudi, umesto 36.000 koliko je bilo angažovano u prošlom popisu.

Ono što je za svaku državu, pa i za Srbiju, značajno jeste da popisi stanovništva ukazuju na populacione trendove i tu treba obratiti pažnju. Za nas je ovo važna činilac aspekta populacione politike koju treba voditi dalje jer smo i prema ranijim pokazateljima u trendu procesa depopulacije.

Srbija je mala zemlja i zato svaki odliv stanovništva predstavlja smanjenje ukupnog razvojnog potencijala i na to treba obratiti pažnju, jer stanovništvo je najvažniji resurs države, da bi država napredovala, da bi u krajnjoj liniji postojala, osim teritorije važno je i na prvom mestu je stanovništvo.

U tom smislu značajno je da kao društvo obezbedimo dva strateška cilja. Prvi je stvaranje uslova za smanjenje depopulacije Srbije povećanjem nataliteta, dakle, da se obezbedi pozitivan demografski trend. Drugi je smanjenje ekonomskih i drugih migracija stanovništva ka inostranstvu jer su u pitanju, uglavnom, mladi ljudi koji odlaze. Oni kad jednom odu teško da mogu da se vrate, a onda tamo stvaraju porodicu i formiraju potomstvo.

Jedan i drugi cilj se može ostvariti, s jedne strane, ekonomskim razvojem zemlje, a sa druge strane utvrđivanjem razvojnih prioriteta i vođenjem pronatalitetne aktivne populacione politike, čije mere mogu doprineti povećanju nataliteta. Uz to treba napomenuti i ukazati na jednu alarmantnu činjenicu da spadamo u najstariju evropsku naciju sa prosečnom starošću preko 43 godine.

Ovo je, čini mi se, najozbiljniji izazov za našu državu i svakako mora biti prioritet u radu ove, ali i svake druge naredne Vlade.

Namerno ukazujem na ovaj sociološki aspekt popisa stanovništva, jer je postojanje stanovništva baza svega što čini državu, a to je neophodan uslov.

Verujem da će nam ovaj popis koji će se sprovesti na inovirani način u pogledu tehnike, ali i u pogledu sadržaja popisnih podataka upravo na dalje strateške pravce populacione politike koju ova Vlada i ministarka zadužena za populacionu politiku, Slavica Đukić Dejanović, već vode poslednjih godina.

Osim ovog aspekta iz popisa ćemo videti koliko smo stambeno obezbeđeni, kakvi su stambeni uslovi u kojima živimo, tačan broj zaposlenih, kao i obrazovnu strukturu stanovništva, iz popisa ćemo videti kakva je i gustina naseljenosti, etnički sastav, koliko su nam gradovi preopterećeni, a koliko sela nestaju. Konačno, dobićemo i uporedne podatke o odnosu svih tih pokazatelja sa onim pokazateljima iz ranijih popisa.

Iz svega što budu popisne činjenice o stanovništvu, treba da nastanu buduće razvojne strategije i planovi za budućnost naše države i društva. Zato organizovanje popisa stanovništva smatram strateškom aktivnošću, a ne običnim administrativnim postupkom. Svaka ozbiljna država mora da gradi svoju strategiju opstanka, uzimajući u obzir ove podatke i Vlada mora da razmišlja unapred, ne samo za danas i sutra, već i za prekosutra i unapred za 10, 20 i 30 godina.

U tom smislu, Socijalistička partija Srbije, a i ja lično, podržavamo ovaj zakon, sa uverenjem da će Vlada Republike Srbije, na osnovu rezultata popisa stanovništva, planirati razvojne pravce naše države u narednih 10, 20 i 30 godina i naša poslanička grupa glasaće za ovaj zakon. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, nije teško konstatovati činjenicu da sistem obrazovanja i vaspitanja je veoma složen sistem koji zahteva neprekidno praćenje i analizu, proveru kroz praksu uvedenih novina, tako da je ono realno zapravo u stalnom procesu nadgrađivanja i premeravanja potrebama vremena koje neminovno donosi nove okolnosti i zahteve kada je reč o obrazovanju, kada je reč o ovoj oblasti.

Iz ovog razloga danas na dnevnom redu imamo set zakona iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, a ja ću se osvrnuti na Predloge zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, na izmeni i dopuni Zakona o srednjem obrazovanju i Zakona o dualnom obrazovanju.

Kada je u pitanju krovni zakon iz oblasti obrazovanja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, najznačajnije izmene odnose se na oblast vođenja evidencija u obrazovanju i vaspitanju, odnosno na uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema za ceo obrazovni sistem, a njime će biti obuhvaćeni svi učesnici obrazovanja od predškolskog, osnovnog do visokog obrazovanja, kao obrazovanja odraslih, kao i učeničkog i studenskog standarda.

Ove izmene zakona predstavljaju i usklađivanje sa odredbama Zakona o zaštiti podataka o ličnosti koje su u avgustu 2019. godine stupile na snagu. Svaka obrazovna ustanova, visokoškolska ustanova, odnosno ustanova učeničkog i studenskog standarda vodiće svoju evidenciju u elektronskom obliku o deci, učenicima, odraslima i studentima obuhvaćenim formalnim obrazovanjem, zatim o roditeljima, odnosno drugim zakonskim zastupnicima učenika i studenata, kao i o zaposlenim u obrazovanju.

Ministarstvo prosvete će objedinjavati sve te evidencije u okviru jedinstvenog informacionog sistema, obrađivati podatke, formirati registre, čuvati podatke i štiti ih od zloupotrebe. Dakle, eto, i u sektoru obrazovanja formira se centralna elektronska baza podataka koje će ministarstvo voditi kroz sedam registara.

Da bi se ispunile zakonske obaveze o zaštiti podataka o ličnosti, uvodi se jedinstveni obrazovni broj, koji će se dodeljivati svakom detetu, učeniku odraslom i studentu, na zahtev ustanove, odnosno visokoškolske ustanove u posebnom automatizovanom postupku, preko jedinstvenog informacionog sistema u obrazovanju.

Ovaj broj se uvodi od predškolskog obrazovanja i pratiće se nadalje, odnosno pratiće i njegovog nosioca kroz sve nivoe i oblike obrazovanja i vaspitanja i formalnog i neformalnog. Putem jedinstvenog obrazovnog broja se omogućava pristup podacima o svakom korisniku i zato se on mora na adekvatan način bezbedno čuvati i dostaviti detetu i učeniku preko roditelja ili zakonskog zastupnika, a odraslom ili studentu lično.

Dobro je da na jednom mestu država ima sve podatke o svim licima koja se obrazuju u Srbiji, o nivoima obrazovanja i vaspitanja, ustanovama u kojima su se obrazovali, jezik obrazovanja, o postignućima, nagradama, vladanju, obrazovanju po individualnom obrazovnom planu i druge zakonom precizno utvrđene podatke.

S druge strane, treba biti oprezan sa drugim podacima iz registra koji se odnose na socijalni status i položaj učenika, odnosno deteta učenika, studenta, odnosno njihovih roditelja. Izmenama ovog zakona sagledavaju se uočeni problemi u sprovođenju inkluzivnog modela obrazovanja, kojim su obuhvaćena deca i učenici sa posebnim potrebama, odnosno sa smetnjama u razvoju. Ovim predlogom se propisuje da planovi nastave i učenja u osnovnom i srednjem obrazovanju i vaspitanju moraju da sadrže smernice za prilagođavanje programa i učenja u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. To su tzv. specijalne škole koje su, moramo to reći, bile malo po strani nakon uvođenja inkluzivnog obrazovanja. Praksa je, dakle, pokazala da ove škole treba da dobiju adekvatno mesto u obrazovnom sistemu, da se radu njima unapredi i osavremeni baš zbog zadovoljavanja obrazovnih potreba dece sa različitim vrstama i stepenima smetnji u razvoju za koje redovna škola nema stručnjake.

Skrenuo bih pažnju na složenost ovog pitanja koje se tokom primene inkluzivne, inkluzivnog modela obrazovanja otvara kroz različite forme. U inkluziji imamo različite kategorije dece sa posebnim potrebama, različitim vidovima smetnji u razvoju sa kojima se nastava odvija po individualnom obrazovnom planu. Osim učenja, ovoj deci je neophodna i dodatna podrška stručnjaka i to onih profila koji su edukovani da pomažu ovoj grupi dece. To su pre svega, mislim na specijalne pedagoge, specijalne psihologe, logopede, defektologe.

S druge strane, sa tom decom u inkluzivnom obrazovanju rade učitelji, predmetni nastavnici i profesori koji su se školovali za radu redovnim školama. Za predmete koje predaju, pozitivna iskustva i pozitivni ishodi inkluzivnog obrazovanja svakako u proteklom periodu su nesporni, ali se svakako ukazuje potreba da sa ovom decom rade i stručnjaci koji su se za to školovali. Brojni prosvetni radnici od uvođenja inkluzije edukuju se preko raznih seminara, na kursevima da bi stekli dodatna znanja za rad sa ovom decom. Međutim, dodatno edukovanje ovih nastavnika nije uvek dovoljno. Sa sličnim problemima se suočavaju i druge razvijene zemlje koje imaju inkluzivni model obrazovanja.

Zato mislim da bi u daljoj implementaciji inkluzivnog obrazovanja, u cilju pružanja što adekvatnije psihološke i razvojne podrške, socijalizacije i integracije dece sa smetnjama u razvoju, trebalo razmisliti o uključivanju stručnjaka koji se profesionalno bave njihovim problemima i iznalaženju modela koji je održiv za sve učesnike u obrazovanju. Tako da, svi na najbolji način ostvaruju obrazovne ciljeve.

Kada je u pitanju Zakon o dualnom obrazovanju, izmene su posledica uočenih praznina u primeni zakona od 2017. godine. Treba istaći sve pozitivne efekte ovog zakona koji pokazuje da je uz učenje i rad efikasan način da se provere teorijska i steknu operativna znanja. Ovom prilikom se dualnim obrazovanjem, osim trogodišnjih i četvorogodišnjih, obuhvataju i majstorsko i specijalističko obrazovanje, zatim uvodi se mogućnost sprovođenja dualnog obrazovanja u oblasti odbrane i unutrašnjih poslova. Dalje, izmenama zakona zaštićeni su učenici osmog razreda osnovne škole kojima se omogućuje da se prijave za dualne obrazovne profile pre obavljanja završnog ispita.

Nisam izneo, a svakako je važno, verujem da najznačajnija novina jeste upravo uvođenje opšte stručne i umetničke mature koja će zameniti polaganje prijemnih ispita na fakultetima. Opšta matura se uvodi od školske 2021/2022. godine, a stručni završni ispiti za srednje stručne škole uvešće se od 2020/2021. godine. Mislim da će ovo biti adekvatniji način ocene stečenih znanja za srednjoškolce, a treba imati u vidu ovim i psihološko rasterećenje često uplašenih maturanata, jer će sada umesto prijemnog ispita na fakultetu polagati maturu u svojim školama sa svojim drugarima, dakle sa manje stresa i treme. Verujem da će ovaj model biti svakako dobro prihvaćen.

Poslanička grupa SPS glasaće za ceo set zakona iz oblasti obrazovanja koji je danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas su pred nama završni računi budžeta Republike Srbije za prethodnih 17 godina, odnosno za period od 2002. do 2018. godine.

Naravno da bi bilo puno lakše da smo mogli da, u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i utvrđenim kalendarom, usvajati završne račune za svaku prethodnu budžetsku godinu, ali ovim stavljanjem na dnevni red svih neusvojenih završenih računa učinjen je značajan korak ka odgovornom upravljanju javnim finansijama.

Praksa u prethodnom periodu nije bila takva. Završni računi su za javnost i za građane važni kako bi se na transparentan način upoznali sa načinom vođenja javnih finansija od strane javne vlasti, jer konsolidovan završni račun budžeta sadrži i prihode po zakonom utvrđenim izvorima, kao i rashodu razvrstani po korisnicima i namenama. Dakle, sadrži sve važne i sveobuhvatne informacije o izvršenju usvojenog budžeta za određenu budžetsku godinu.

Iz završnih računa vidi se da li su budžeti bili dobro planirani i da li je opšta država trošila u skladu sa planom ili mnogo više od toga, ali i kada su troškovi u pitanju, važno je razlučiti da li su u pitanju troškovi razvoja ili neopravdani troškova razvoja ili neopravdani troškovi koji su posledica neodgovornog ili nestručnog upravljanja javnim finansijama.

Konačno, sagledavanjem završnih računa izvlače se pouke za donošenje boljih budućih budžeta.

U prethodnih 18 godina iz završnih računa se vide trendovi, ali i posledice nekih neodgovornih upravljača budžetom države. Naravno, jasno je da prihodi u budžetu države zavise od privrednih tokova i makroekonomske stabilnosti, od toga koji su izvori budžeta smatrani važnim i prioritetnim.

Bilo je godina kada se budžet punio prodajom ili rasprodajom najvećih srpskih preduzeća. Bilo je godina u kojima su mnogi izbegli plaćanje poreza i akciza ili im je neplaćanje bilo tolerisano.

Bilo je godina u kojima su iz budžeta dotirani privilegovani, a ne oni koji su mogli da unaprede ekonomski razvoj Srbije. Bilo je godina u kojima smo umesto da podstičemo poljoprivredu kao ogroman razvojni potencijal Srbije, te podsticaje davali velikim privilegovanim sistemima koji su taj novac umesto u razvoj poljoprivrede koristili npr. za uvoz šećera ili kada su rasprodati državni silosi pa nismo imali gde da skladištimo žito. A bilo je godina u kojima smo rasprodavali državne rezerve žita, a posle iz inostranstva nabavljali žito po sedam puta većim cenama.

To je neodgovoran način trošenja budžetskih sredstava, odnosno trošenja prihoda države koju u krajnjoj liniji plaćaju svi poreski obveznici, a koji je najbolje sagledavati nakon završene budžetske godine. Na sreću, odgovornost za vođenje države danas je drugačija i kada su u pitanju privredni rast i kada su u pitanju državne finansije.

Naša ekonomija u poslednjih sedam godina raste, beležimo rast. To se vidi iz završnih računa od 2012. do 2018. godine. Ako uporedimo prihode budžeta iz 2002. i 2018. godine onda se egzaktno vidi taj rast. Tako u 2002. godini imamo prihode budžeta, bili su, izvinjavam se, 2,8 milijardi evra, a u 2018. godini oko 10 milijardi evra. Ovo su jasni pokazatelji pozitivnog privrednog rasta koji je rezultat odgovornog vođenja države i brige za dalji razvoj.

Rast budžetskih prihoda znači i mogućnost većih infrastrukturnih ulaganja, kao i više ulaganja u realni sektor, odnosno privredu koja jedino može da stvara novu vrednost.

Srbija nastoji da stvori pozitivan ambijent i kvalitetan zakonodavni okvir kako bi se stimulisala strana i domaća ulaganja. Ovde se beleže trendovi, pa i svojevrsni rekordi u broju direktnih stranih investicija. Ove investicije doprinele su smanjenju stope nezaposlenosti koja sada iznosi ispod 10%, a koja je pre osam, devet ili deset godina iznosila preko 20%.

Takođe stopa privrednog rasta u ovoj 2019. godini iznosi 3,5%, a za sledeću godinu se procenjuje preko 4%, što je rezultat koji svrstava našu zemlju u regionu i u Evropi sa bržim privrednim rastom. Dakle, možemo reći da se polako budžet iz faze konsolidacije seli u fazu razvoja.

Pre nekoliko sednica mi smo ovde usvojili budžet za narednu godinu i tada smo čuli od ministra finansija da je za narednu 2020. godinu planirano još veće izdvajanje za investicije i kapitalne projekte, što je svakako dobro.

Takođe, u ovoj godini privredni rast i postignuta makroekonomska stabilnost. Omogućile su povećanje plata u javnom sektoru, a u narednoj godini i povećanje penzija i obračun po „švajcarskom modelu“ i to treba da obezbedi i povoljnih socijalnih položaj penzionera.

Verujemo da će dalje jačanje privrede, a time rast budžetskih prihoda u narednom periodu omogućiti i jače socijalne funkcije države i poboljšanje socijalnog položaja najugroženijih kategorija stanovništva.

Ovde pre svega mislim na decu, na nezaposlene, na samohrane roditelje, na bolesne, na stare, ali i na potrebu da se zaustavi odliv mladih i stručnih kadrova, kao i da se pojačaju mere populacione politike.

Na kraju, ono što je za raspravu o završnim računima za sve ove godine, važno je da se o njima izjasnila DRI kao nadležna za reviziju trošenja javnih prihoda, kako bi se izvukle pouke iz grešaka i propusta u upravljanju javnim finansijama i obezbedilo zakonito, odgovorno trošenje narodnog novca.

Ono što je najvažnije i planiranje i trošenje mora biti zakonito i mora biti u nacionalnom interesu i u interesu građana. Hvala.

Javljam se povodom izneto amandmana. Zapravo ovde imamo četiri zakona o izmenama i dopunama koji se odnose na plate u javnom sektoru, na plate službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Zapravo, ovde se predlaže brisanje ovog člana, a brisanjem ovog člana ne podržava se produženje roka za primenu zakona u delu koji se odnosi na utvrđivanje osnovica za obračun plata zaposlenih u javnom sektoru, odnosno organima pokrajine ili lokalne samouprave.

Znamo da je jedno od strateških opredeljenja i ove i prethodne Vlade i Ministarstva za državnu upravi i lokalnu samoupravu u čijoj su nadležnosti ova pitanje, da se zaposlenima u javnom sektoru omogući pravilniji model plata. U tom smislu je 2016. godine donet Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru kojim se ustanovljava obaveza primene novog modela obračuna plata, a to je uvođenje platnih razreda.

U skladu sa ovim zakonom u prethodne tri godine su doneti posebni zakoni koji se tiču plata u pojedinim delovima javnog sektora. Tu pre svega mislim na plate zaposlenih u organima lokalne samouprave i autonomne pokrajine, u javnim agencijama i javnim službama.

Podržavam novi model obračuna plata, jer bi po mom mišljenju bio pravedniji i omogućio bi približno istu platu za isti rad. Tako će se smanjiti razlike koje u platama postoje između mnogih lokalnih samouprava, što destimuliše zaposlene u manjim ili nedovoljno razvijenim opštinama.

Podržavam predlog da se produže rokovi za primenu novih osnovica, jer je ipak potrebno detaljno i precizno sagledati sve faktore i sve kriterijume koji bi bili od uticaja na plate u pojedinim delovima sektora.

Kako smo čuli od ministra, potrebno je izvršiti preciziranje učinka za svako radno mesto i stručnu spremu zaposlenih kako bi se na što pravedniji način uvelo ocenjivanje radnog učinka i nagrađivanje. Istovremeno je potrebno izvršiti i budžetsku analizu, odnosno uticaj takvog modela na budžetsku stabilnost države.

Iskoristio bih priliku da pohvalim aktivnosti i projekte Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, o čemu sam govorio i u načelu kada smo govorili o budžetu, kojima se podstiču lokalne samouprave na kvalitetniji rad i profesionalniji odnos javnih službi prema potrebama građana.

Petrovac na Mlavi, odakle dolazim, je jedna od opština koja aplicira za sredstva u Fondu za jedinice lokalne samouprave. Ovo je veoma značajno i korisno, naročito za manje razvijene opštine iz treće i četvrte kategorije. Hvala.

Koliko vremena ima?

Zamolio bih da mi vratite vreme.

Poštovani ministre, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne bih u opštem delu pričao o budžetu da je on razvojni, da je investicioni itd, to smo već čuli, a zbog malo vremena preći ću na konkretna pitanja koja želim ovde da istaknem.

Osvrnuo bih se na dva segmenta budžeta koji se odnose na Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, na čijem čelu je ministar Branko Ružić.

Prvi se odnosi na osnaživanje kapaciteta lokalnih samouprava da mogu odgovoriti na potrebe građana. Pohvalio bih efekte koji se već sada uočavaju primenom Zakona o e-upravi, a kada se od 1. januara 2020. godine uspostavi jedinstveni registar stanovništva, koji će objediniti 11 postojećih baza podataka, onda će građani stvarno odahnuti, jer se sva dokumenta tada mogu dobiti na jednom šalteru.

Moram da kažem da je početak tog zakona upravo projekat Ministarstva, a započet na početku mandata ove Vlade, za uspostavljanje jedinstvenog upravnog mesta, i to je veliki iskorak unapred u službi onoga što treba da bude interes građana.

U budžetu za 2020. godinu za unapređenje ove funkcije izdvojeno je 30 miliona dinara. Takođe je za pohvalu povećanje iznosa iz godine u godinu, a za potrebe osnaživanja lokalnih samouprava kroz sufinansiranje lokalnih projekata. Reč je o Budžetskom fondu za programe lokalnih samouprava, i to kojima se finansiraju kulturne i sportske manifestacije kojima se afirmišu lokalne samouprave, finansiranje infrastrukturnih projekata, puteva, vodovoda, sportskih terena, domova kulture, vrtića itd, kao i nabavka IT opreme.

U budžetu za 2020. godinu planira nje za ovu svrhu 520 miliona dinara. Da podsetim, 2017. godine za ovu svrhu je bilo svega 10,4 miliona dinara, u 2018. godini 320 miliona, u 2019. godini 490 i sada 30 više, što znači 520 miliona.

Takođe, podsetio bih da je Republika Srbija od Evropske razvojne banke uzela kredit kojim se finansiraju projekti u lokalnoj samoupravi, i to u saradnji sa UNDP organizacijom UN, naravno, u partnerstvu sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave i lokalnih samouprava. Moje je zadovoljstvo da kažem da je i Petrovac na Mlavi, odakle dolazim, deo tih projekata kojim će biti rekonstruisana i restaurirana fasada na skupštini opštine.

Drugi segment se odnosi na podršku autonomnih funkcija nacionalnih manjina kroz Budžetski fond za nacionalne manjine. Ovaj fond je krenuo sa skromnih 2,1 milion dinara, preko 21, koliko je bilo u ovoj godini, a za 2020. godinu će iznositi 30 miliona dinara i on je opredeljen za unapređenje obrazovanja nacionalnih manjina. Bilo bi poželjno da u narednim budžetima, u narednim godinama, ti iznosi budu i veći.

Na kraju, prilika je da iznesem da je finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina iz budžeta Republike Srbije i budžeta lokalnih samouprava za neke nacionalne savete veoma oskudno i nedovoljno.

Kao primer navešću vlašku nacionalnu manjinu koja sebe doživljava i smatra autohtonom nacionalnom manjinom na prostoru Republike Srbije. Takvim opredeljenjem Vlasi nemaju svoju maticu van Srbije. Za razliku od vlaške nacionalne manjine neke druge ili veći broj imaju svoju maticu u drugim državama koje se uključuju u njihovo finansiranje i pomoć na različite načine.

Godišnji transfer za nacionalni Savet Vlaha iznosi negde oko 7,3 miliona dinara, a lokalne samouprave nedovoljno se uključuju ili skromno opredeljuju sredstva u svojim lokalnim budžetima. Uz to nacionalni saveti, čije je sedište u AP Vojvodina, imaju dodatna primanja iz budžet AP Vojvodine.

S tim u vezi želim da zamolim Vladu Republike Srbije, kao i ministra da o ovome povede računa, jer Vlasi su kroz istoriju uvek bili uz Republiku Srbiju. Smatraju Srbiju svojom državom, a Srbija bi trebala takođe da čini i više za Vlahe. Zahvaljujem i glasaćemo naravno za budžet.

Poštovana Poverenice, poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da se podsetimo da je Narodna skupština pre 10 godina usvojila Zakon o zabrani diskriminacije, svrstajući se tako u red demokratskih društava koja su prepoznala problem diskriminacije i zakonom utvrdila mere i aktivnosti za borbu protiv bilo kog vida diskriminacije.

Diskriminaciju smo definisali kao nejednako postupanje prema pojedincu ili grupi, na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva, što za posledicu ima nejednakost u šansama da ostvare Ustavom i zakonom zagarantovana prava. Dakle, to je nejednako postupanje, tretiranje, isključivanje, odnosno dovođenje u podređen položaj pojedinca ili grupe ljudi, koji se nalazi u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji.

Diskriminacija se može vršiti po osnovu i invaliditeta, starosne dobi, na osnovu pola, bračnog ili porodičnog statusa, nacionalne pripadnosti i etničkog porekla ili seksualne orijentacije itd.

Redovan izveštaj koji se dali za ravnopravnost za 2018. godinu, a Narodnoj skupštini se takav izveštaj podnosi deveti put, ukazuje da se sprečavanju diskriminacije u svim segmentima društva po osnovu navedenih svojstava ličnosti, posvećuje sve veća pažnja. Prema rangiranju obima ispoljenih diskriminatornih radnji, kako je u izveštaju prikazano, najviše slučajeva diskriminacije je u 2018. godini bilo po osnovu invaliditeta. Kada se posmatraju oblasti diskriminacije, u izveštaju je navedeno da je na prvom mestu nažalost oblast pružanja javnih usluga. Na drugom oblast rada i zapošljavanja, na trećem su postupci pred organima javne vlasti, a na četvrtom oblast javnog informisanja i medija.

Iz kojih god razloga, u bilo kom segmentu života da se desi diskriminatorni odnos, on sprečava građane da ostvaruju svoja prava potpuno ravnopravno sa jednakim šansama pred zakonom.

Osvrnuo bih se sa nekoliko rečenica u vezi izveštaja koji se odnosi na ostvarivanje manjinskih nacionalnih prava. Prema izveštaja Poverenika iz 2018. godine, diskriminacija po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, rangirana je na šestom mestu, pri čemu izveštaj ne sadrži podatke za KiM. Kada su u upitanju prava nacionalnih manjina i etničkih grupa, moram da istaknem da Srbija ima ustavni i zakonodavni okvir koji nacionalnim manjinama daje prava koja su obimnija i veća od prava koje manjine imaju u mnogo razvijenim zemljama sveta. Jedno od značajnih prava jeste da manjine imaju zakonsku mogućnost da biraju svoje organe, pre svega nacionalne savete, kao i druge odbore, kojim se zapravo ostvaruju sva prava u autonomnosti obrazovanja, kulture, informisanja, jezika i pisma.

Prošle godine su održani izbori za nacionalne savete. Na izborima je izabrano 22 nacionalna saveta, znači 22 nacionalne manjine su dobile svoje organe. U izveštaju se govori o prisustvu diskriminacije prilikom zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima i tu ima naravno problema. Taj problem može da postoji ukoliko pripadnici manjina ne govore srpski jezik koji je službeni jezik u Republici Srbiji.

U lokalnim zajednicama u kojima manjine imaju preko 10% prisutnosti, obavezno postoje prevodioci za manjinske jezike. Pripadnici manjina rade i u državnim organima, ali se ne može očekivati da na primer pripadnik jedne manjine bude zaposlen na primer u Kragujevcu, ako ne zna službeni jezik države u kojoj živi.

Ne smemo iz ugla manjina državu Srbiju posmatrati kao tuđu državu, a pogotovo ne poštovati Ustav i zakone. To neke manjine ili bolje rečeno njihovi lideri nekih manjina danas pokušavaju i primenjuju.

Srbija je multietnički prostor, zemlja sa najviše nacionalnih manjina u okruženju, zato je unapređenje položaja nacionalnih manjina i ostvarivanje manjinskih prava važno za stvaranje međuetničkog poverenja i uvažavanja. Život u multietničkim zajednicama je dvosmerni proces. Neophodno je sa jedne strane da država obezbedi korišćenje manjinskih prava, ali sa druge strane važno je da manjine prihvate i poštuju državu u kojoj žive i većinski narod, kao što većinski narod treba ne samo da obezbedi garantovana prava, već kroz stvaranje kulturno socijalnog ambijenta neguje multietničnost. Da bi se to postiglo neophodno je da se uzajamno više poznajemo i cenimo i da shvatimo da svaka manjina ovde u Srbiji ima prava koja omogućavaju izražavanje svojih posebnosti, ali da treba da se integriše u društvo kako bih mogla da razvija, obrazuje i čuva svoju baštinu.

U svakom slučaju izveštaj koji ste podneli za ravnopravnost je dobar reper, ne samo za analizu stanja, već i za prepoznavanje slabosti i slabih tačaka koje treba kroz obostrano razumevanje i podršku pretvoriti u prednosti Srbije kao višenacionalne države.

Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj izveštaj. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju kojim se predlaže još jedno produženje roka za završetak studija studentima koji su fakultete upisali pre 10. septembra 2005. godine, dakle, pre uvođenja Bolonjskog modela studija.

U Zakonu o visokom obrazovanju, donetom 2017. godine, vrše se sledeće izmene, treba to ponoviti više puta da bi se znalo o čemu ovde pričamo i kako bi javnost bila do kraja upoznata, studentima upisanim na osnovne studije i na studije na višim školama do 10. septembra 2005. godine dobijaju još jednu priliku da dovrše studije do školske 2020/21. godine, a studenti upisani na integrisane studije iz polja medicinskih nauka do kraja školske 2021/22. godine; studenti upisani na magistarske studije do 10. septembra 2005. godine te studije po započetom planu i programu po uslovima i pravilima studija treba da završe najkasnije do kraja školske 2020/21. godine; kandidati koji su prijavili doktorsku disertaciju do 10. septembra 2005. godine, odnosno studenti koji su upisali doktorske studije po propisima koji su važili do tog datuma mogu da steknu naučni naziv doktora, odnosno da završe doktorske studije po započetom planu i programu u uslovima i pravilima studija najkasnije do kraja školske 2020/21. godine.

Ovaj predlog zakona zapravo je još jedna prilika koju Vlada Republike Srbije, odnosno Ministarstvo prosvete, a naravno, nakon glasanja, i Narodna skupština ako to bude tako, daje ovim kategorijama studenata šansu da završe svoje studije i postanu akademski građani. Iz ovog gesta Vlade, koja je predlagač, vidi se želja da se stvarno svima pruži još jedna prilika.

Svesni smo svi da ovo produženje roka, koje je na neki način postalo uobičajeno pred početak nove školske godine na univerzitetu, predstavlja svojevrstan problem sa više strana, kako studentima, tako i fakultetima. Ovo je veoma složeno pitanje i zaista, ako bi se dublje ušlo u analizu ove teme i ovog problema, može se videti da ima mnogo razloga i za i protiv produženja ovih rokova.

Jasno je da je bilo mnogo problema u prethodnih 14 godina, jer je univerzitetsko obrazovanje doživelo mnogo promena, razvilo se dosta novih studijskih programa koji su značili uvođenje novih predmeta, zatim ukidanje ili cepanje starih. Tokom godina mnogi profesori sada, koji su predavali predmete po starom programu, više nisu na univerzitetu i tako ispiti nisu mogli biti zakazivani u svakom ispitnom roku i još mnogo toga se ispostavlja kao problem koji uslovljava sve ovo da se ide dalje u produžavanje ovih rokova iz godine u godinu.

Ovo sve osporava studije studenata po starom programu koji su se u međuvremenu, verovatno, odnosno jedan dobar broj se zaposlio sa srednjim obrazovanjem, neki su formirali porodice, neki su se odselili iz gradova u kojima su studirali, mnogi su nažalost odustali od daljih studija. Razumemo sve ove poteškoće i zato podržavamo ipak napor Vlade da pruži još jednu priliku ovim studentima, napor Vlade koji je dat kroz Predlog zakona. Produženje roka za još dve školske godine treba svi studenti da iskoriste, jer na kraju sve što se započne mora i da se završi, sve što ima početak treba da ima i svoj kraj, a ne u nedogled da se ide. U protivnom, ako ide u nedogled, onda bi celu ovu situaciju mogli da prepoznamo u šali ili u vicu koji kruži kroz narod, a to je da student koji je studirao 15, 20 godina konačno reši da napusti studije, a otac ga pita da li je dobro razmislio što napušta studije, student kaže – da, da, svakako sam dobro razmislio i napustiću studije, a otac mu kaže – dobro, bogami, ja i đed nećemo napustiti.

Dakle, i sami studenti treba da učine svaki napor da završe studije i postanu akademski građani. Ovde jeste važno da Vlada, odnosno ministarstvo, pre svega, fakulteti omoguće završetak studija, ali je isto tako važno da i studenti budu motivisani za završetak svojih studija. Naravno, kroz ovo se vidi taj problem da nisu u istoj situaciji studenti koji studiraju modelom bolonje i stari studenti i da tu treba učiniti napor do strane ministarstva da i oni dobiju određenu priliku kada isteknu svi rokovi.

Vlada Republike Srbije je 2012. godine usvojila Strategiju obrazovanja, hajde i na to da podsetimo, kojom je planirano povećanje procenta visoko obrazovanih u Srbiji, tako da se produžavanjem roka omogućuje da se taj broj poveća. Dakle, u svakom slučaju, u ovom smislu i zbog ovih razloga, iako je dilema mnogo, da li treba ili ne, ipak SPS se opredeljuje da podrži ove izmene i da se rokovi produže za studente koji su upisali po starom programu. Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, na ovom zasedanju razmatramo set zakona iz oblasti obrazovanja i nauke. U okviru današnjeg pretresa konkretno govorimo o predlozima zakona o dualnom modelu studija u visokom obrazovanju i o još jednom takođe novom zakonu, a to je Predlog zakona o regulisanim profesijama i priznavanju profesionalnih kvalifikacija.

Dakle, ovim tačkama dnevnog reda, ovim temama se zapravo događa da idemo korak po korak u daljem sistemu i u daljoj reformi obrazovanja u našoj zemlji i time idemo u korak sa vremenom koje zahteva nove zakone, nove predloge, nove načine, jer vreme donosi ono što je neumitno, a to je da treba da pratimo i nova dostignuća i nova rešenja da nalazimo kako bi bili što efikasniji u onome što treba sutradan da završe ljudi koji završavaju školu.

Dualno obrazovanje kao model u srednjem obrazovanju već je zaživeo, odnosno primenjivaće se još od ove školske godine u vidu probnog pilot programa u 80 škola i u 52 grada.

Iskustva ovog modela u srednjem obrazovanju će se dakle videti već u narednoj godini, mada je ovaj model praktično zaživeo i pre donošenja Zakona o srednjem dualnom obrazovanju i već nekoliko stotina učenika, odnosno srednjoškolaca je prošlo kroz dualno obrazovanje. Naravno, ovaj model nije totalna novina, jer se u prethodnim decenijama, doduše na jedan drugačiji način, primereno tom vremenu obrazovanje u srednjim stručnim školama odvijalo uz obaveznu praktičnu nastavu u preduzećima iz te struke.

Uvođenje dualnog modela u visoko obrazovanje još jedan je korak u reformi našeg sistema obrazovanja, posebno sa aspekta njegove sposobnosti da odgovori na potrebe veoma fleksibilnog i često promenljivog tržišta rada. Upravo potreba za ovim modelom proizilazi iz potrebe privrede, zato danas u vreme visokih tehnologija i brzih promena na tržištu roba i usluga nije dovoljno za tržište rada samo na univerzitetu stečeno teorijsko znanje, bilo da su u pitanju akademske ili strukovne studije, naročito u svetu prirodnih nauka.

Iskustva u razvijenim zemljama sveta potvrđuju da dualni model u visokom obrazovanju koji je kod nas do sada bio prisutan u vidu studentske prakse omogućava još intenzivnije sticanje praktičnih znanja, odnosno primenu na fakultetima stečenih teorijskih znanja u praksi, u realnom svetu rada, u proizvodnji, ali i u drugim naukama.

Često smo slušali stavove poslodavaca da obrazovanje ne školuje kadrove za potrebe tržišta rada, za njihove potrebe, da svršeni studenti visokoškolskih ustanova imaju solidna teorijska znanja, ali da nisu spremni da bez dodatnog edukovanja se uključe u tehnološki proces konkretnog privrednog subjekta. Mislim da ovim zakonom i ovim još jednim korakom reforme našeg školstva loptica se baca u dvorište poslodavaca.

Konkretno, mi uvođenjem dualnog modela u visokom obrazovanju činimo da studenti u potpunosti ovladavaju specifičnostima i tehnološkim procesom u privredi i na takav način približavamo ono što treba da sutradan budu stručnjaci u jednom preduzeću u jednoj privrednoj organizaciji sasvim spremni, upoznati do kraja sa svim detaljima tehnološkog procesa u tom preduzeću. To stiču kroz učenje, znači na fakultetu kroz teorijska znanja koja stiču, ali i kroz praktičan rad u samom preduzeću, odnosno kompaniji ili privrednom subjektu.

Zakon ne predviđa ovaj obrazovni model kao obavezujući za visokoškolske ustanove. Zakon samo daje pravni okvir koji daje mogućnost svim visokoškolskim ustanovama da svoje studente u toku studija uključuje u praktičan svet rada, kako bi bili spremni da po završetku studija što kvalitetnije povežu teoriju i praksu, ali sa druge strane, to je i poziv onima u privredi, onima u svetu rada da se zainteresuju za jedan takav vid obrazovanja kojim se rešava njihov problem i pitanje stručnjaka koji u potpunosti ovladavaju tehnološkim procesom koji je prisutan u njihovim firmama, u njihovim preduzećima, njihovim fabrikama itd.

Poslodavci koji odluče da uđu u sistem dualnog obrazovanja na ovaj način, dobijaju priliku da praktično edukuju zainteresovane studente, a da one najbolje po završetku studija uposle i to na obostranu korist.

Dualno visokoškolsko obrazovanje je konceptirano po istim principima kao i srednjoškolsko dualno obrazovanje. Da bi se realizovali programi visokog dualnog obrazovanja, zakon predviđa sklapanje ugovora između fakulteta i poslodavaca sa jedne strane kao i između poslodavaca i studenta sa druge strane i time studenti dobijaju naknadu utvrđenu ovim zakonom. Isto tkao su i zaštićeni od svih oblika diskriminacije, zlostavljanja prema svim važećim propisima, posebno propisa o radu, zaštiti zdravlja na radu i penziono i invalidskog osiguranja.

Da podsetimo da i sada postoji studentska praksa u određenim sferama visokoškolskog obrazovanja, pre svega u oblasti prirodnih nauka. Posebno bih ovde istakao medicinske nauke, poljoprivredne, veterinu i druge, ali ovaj zakon bliže uređuje sve uslove i procedure za učešće u dualnom modelu visokog obrazovanja. Zakon uređuje obaveze visokoškolske ustanove studenata, kao i poslodavaca koji žele da se uključe u ovaj vid obrazovanja.

Takođe, da podsetim da je stvaranje pravnog okvira za visoko dualno obrazovanje na neki način je započeto donošenjem Zakona o visokom obrazovanju 2017. godine, kada je kroz više zakonskih rešenja dat pravni osnov za uređenje saradnje između visokoškolskih ustanova i poslodavaca.

Dakle, dualni model visokog obrazovanja ponovo, mada u sasvim drugim društvenim i tržišnim uslovima, od nekadašnjih, usklađuje potrebe rada sa sistemom obrazovanja. Na ovaj način će se naročito u sektoru prirodnih nauka brže povezivati obrazovanje i rad. Mladi koji prođu kroz dualni model dobijaju šansu da brže dođu do posla, pre svega kod poslodavaca koji su učestvovali u dualnom obrazovanju, a njihovim zalaganjem i učešćem u procesu školovanja, u procesu edukacije, u onome što je njihov angažman u prostoru poslodavaca, zapravo daje im šansu da se nametnu kao dobri radnici, kao dobri stručnjaci koji će sutra biti od koristi svom poslodavcu.

Sve ovo pruža nadu da ćemo za određeno vreme moći što više mladih, visokoobrazovanih stručnjaka da zadržimo ovde, a ne da završavaju fakultete u Srbiji, a da posao traže negde van naše zemlje. Verujem da je osnovni cilj ovog zakona upravo to, da nam mladi i obrazovani ljudi ostanu ovde. Takođe, verujem da će i visokoškolske ustanove i studenti i poslodavci, ali i država imati koristi od dualnog modela studija u visokom obrazovanju. Poslanička grupa SPS, kao što je rekao i ovlašćeni predstavnik prof. dr Žarko Obradović svakako će glasati za ove i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću dva pitanja, ministru finansija i ministru poljoprivrede, a reč je o sledećem.

Poslednjih godina suočeni smo sa jednim veoma ozbiljnim problemom koji ne samo da utiče na životnu sredinu, već predstavlja nezakonito korišćenje prirodnih resursa. U pitanju je nelegalna separacija peska i šljunka iz vodotokova širom Srbije koja, nažalost, u nekim slučajevima se toleriše od strane nadležnih organa, što ostavlja sumnju da je povezano sa korupcijom.

Ovaj šljunak se koristi kao građevinski materijal, a veliki broj nelegalnih šljunkara se na ovaj način bogati ne plaćajući naknadu.

Znamo da je 2018. godine donet Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara i u ove naknade spada i naknada za vode, odnosno naknada za eksploataciju i separaciju peska i šljunka iz korita vodotokova.

Nekontrolisanom separacijom peska i šljunka dolazi do velikih poremećaja u vodotokovima, remeti se životna sredina i živi svet, a ima mnogo primera da usled nekontrolisanog vađenja peska i šljunka dolazi do plavljenja i urušavanja poljoprivrednog zemljišta uz rečne tokove.

Drastični primer za to je narušena životna sredina u području reke Drine, gde zbog nekontrolisane eksploatacije peska i šljunka najplodnije zemljište preko noći nestaje. Znamo za slučaj poljoprivrednika kome je Drina odnela oko tri hektara obradivog zemljišta, a da niko ne nadoknađuje tu štetu.

Ovakvih primera ima i u drugim delovima Srbije, naročito u vodotokovima Velike Morave i Južne Morave. U vezi sa tim želim da pitam ministra finansija da li je od donošenja Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara povećana kontrola i naplata naknade za eksploataciju šljunka i peska iz vodotokova i kontrola šljunkara i legalnosti njihovog rada?

Ministru poljoprivrede nadležnom za pitanja vodoprivrede postavio bih pitanje da li postoji evidencija o poljoprivrednim površinama ugroženim legalnom i nelegalnom eksploatacijom šljunka iz vodotokova i da li se preduzimaju mere za sprečavanje nelegalne eksploatacije i koje se aktivnosti preduzimaju da bi se poljoprivrednicima nadoknadila šteta koju trpe zbog nelegalne eksploatacije peska i šljunka? Hvala.

Poštovani predsedavajući, danas želim da postavim dva pitanja ministru Šarčeviću. Prošlo je 15 godina od kada država više nije jedini izdavač udžbenika, odnosno od uvođenja privatnih izdavača udžbenika za osnovne i srednje škole.

Prema nekim podacima, u Srbiji je registrovano više od 80 izdavača udžbenika. To je ogromno područje za privatno izdavaštvo, jer u Srbiji ima oko 800.000 učenika osnovnih i srednjih škola.

Zakon o privatnim izdavačima omogućuje priličnu slobodu i prostor u kome mogu da samostalno uređuju sadržaj, što nije uvek garant kvaliteta sadržaja udžbenika.

Svedoci smo da je bilo dosta sadržaja koji nisu bili primereni za uzrast učenika. Tako smo, na primer, u radnoj svesci za „Svet oko nas“ nalazili da je proizvod od grožđa vinjak, dakle, alkoholno piće. Vi, takođe, iz knjige „Svet oko nas“ za prvi razred pre više godina pisalo je da će sledeće godine avgust imati 29, umesto 31 dan, a april 31 i slično.

Neki od ovih udžbenika su povučeni, ali da ne navodim brojne primere kada su udžbenici za istoriju sadržali netačne i politički obojene podatke bez naučne podloge. Kako udžbenik za učenika treba da bude autoritet znanja, odnosno da daje neporecive činjenice, a ne improvizacije, to je veoma važan kvalitet udžbenika.

U tom smislu, postavio bih pitanje ministru Šarčeviću - da li se, polazeći od petnaestogodišnjeg iskustva privatnog izdavaštva, Ministarstvo, odnosno komisije koje odobravaju pojedine udžbenike, vrše analizu sadržaja udžbenika za osnovne i srednje škole polazeći od ciljeva i programa svakog obrazovnog ciklusa, od očekivanog ishoda obrazovanja na određenom nivou, odnosno da li postojeći udžbenici obezbeđuju taj kvalitet sa aspekta ciljeva i ishoda koji redovnim i obaveznim obrazovanjem treba da postignu?

Drugo pitanje koje bih postavio ministru Šarčeviću odnosi se na osnovne škole koje se više ne koriste za svoju osnovnu namenu. Činjenica je da Srbiju već decenijama pritiska bela kuga, da se mnoge male sredine prazne i da nestaju čitava sela, da gubimo čitav jedan grad stanovništva u toku jedne godine. Vlada je u tom smislu preduzela strateške mere za borbu protiv bele kuge, ali one mogu da daju efekte posle više godina.

Pražnjenje mnogih sredina uzrokuje i smanjenjem broja učenika, tako da veliki broj osnovnih škola, naročito u seoskim sredinama je već napušten, odnosno ne koristi se za osnovnu namenu.

Kako se radi o velikom broju objekata od kojih su mnogi u veoma dobrom stanju i predstavljaju veliku materijalnu imovinu države, želim da pitam ministra Šarčevića - da li se razmišlja o tome ili da li je napravljen određen program kojim bi se školske zgrade sa pripadajućim posedima stavile u funkciju obrazovanja različitih sadržaja koji bi oživeli selo, na primer škole u prirodi, kampovi za mlade, kulturni sadržaji, seoski turizam, rekreativni programi i slično ili da se ustupe seoskim zadrugama, seoskim domaćinstvima za njihove potrebe, pa i nevladinim organizacijama, na primer za potrebe izviđača, planinara, ekologa, za sakupljače šumskih plodova itd?

Tako bi se bar jedan broj stavio u funkciju i sprečilo dalje ruiniranje velike državne imovine, a verujemo da bi sve to doprinelo oživljavanju nekih napuštenih i depopulizovanih seoskih sredina. Zahvaljujem.