Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Vlade, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo nekoliko sporazuma kojima se uređuju međunarodni odnosi između Republike Srbije i zemalja u okruženju, po pitanjima bezbednosti i imamo dva veoma važna zakona iz sektora privatne bezbednosti.
Dakle, stavljanjem na dnevni red Sporazuma o međunarodnom centru za razvoj migracione politike, zakona o usvajanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, Crne Gore i Vijeća ministara BiH, o policijskoj saradnji i readmisiji, MUP Republike Srbije pokazuje, po ko zna koji put, rešenost da Srbija, kao deo Evrope, bude značajan i pouzdan partner na međunarodnom planu u oblasti opšte sigurnosti i bezbednosti.
Donošenjem zakona o privatnom obezbeđenju i zakona o detektivskoj delatnosti pravno se uređuje ova oblast. Takođe, donošenje ovih zakona predstavlja novo poglavlje u ostvarivanju koncepta javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti u našoj zemlji.
Gospodine predsedniče Vlade, citiraću vaše reči iz juna meseca ove godine, kada ste rekli – ova oblast bila je neregulisana i vreme je da Srbija dobije zakon koji će celovito da je uredi. Želimo privatni sektor obezbeđenja koji će sarađivati sa državnim, kao što je to praksa u svetu. To podrazumeva licenciranje ljudi koji će raditi ovaj posao. Sigurno nije bilo lako doći do ovakvih zakonskih predloga, imajući u vidu činjenicu da ove delatnosti već postoje u Srbiji duži niz godina i da se obavljaju po osnovu nekih drugih zakona, da postoji veliki broj pravnih i fizičkih lica koja su uključena u ove poslove.
Zato želim u ime SPS da izrazim svoje veliko zadovoljstvo činjenicom da ste vi, gospodine predsedniče Vlade, i vaš tim uspeli da kroz široku javnu raspravu obezbedite podršku svih relevantnih institucija i zainteresovanih strana i time posle skoro decenije rada na ovom zakonodavnom predlogu pred Narodnu skupštinu stavite konačan tekst ovih zakona.
Kada je reč o značaju ovih zakona, potrebno je i važno je pitanje sagledati sa aspekata ovlašćenja koja će imati pripadnici obezbeđenja i detektivi, a sa druge strane, sa aspekta mogućnosti da svi ovi subjekti treba da se stave u određenom trenutku u jedan drugi kontekst i da se na njih prenesu određeni poslovi koji su od značaja za državu. Time se zapravo dolazi do onoga što je javno-privatno partnerstvo u ovoj oblasti, a što je veoma značajno za novo vreme.
Cilj je da imamo jedan jedinstveni bezbednosni sistem i čini se da kod nas nije sazrela svest o sve većoj potrebi učešća tzv. privatnog sektora bezbednosti u jedinstvenom bezbednosnom sistemu. Još uvek se misli da je pitanje bezbednosti, pre svega, stvar državnog sektora i to na onakav način kako je to bilo uređivano za vreme Tita, u ranijem sistemu. Potpuno je jasno da se obaveza i dužnost države da obezbedi visok stepen sigurnosti ne može ničim zameniti, odnosno da je ona u tom delu veoma, veoma značajna. Međutim, s druge strane, ne sumnjiv je interes i države i društva da postoji stabilno društveno i poslovno okruženje.
Potrebno je ukomponovati i složiti što bolji mozaik bezbednosnih struktura, koje će zaštiti i obezbediti državu, njen sistem, sve delove društva, ljude, materijalna dobra, privatnu svojinu, pojedince. To se jedino može kroz javno privatno partnerstvo u ovoj oblasti.
Zbog svega navedenog, jasno je da je neophodan zakon koji će definisati oblast privatnog sektora bezbednosti, jer to što on još uvek ne postoji, dovodi do mnogih i u nekim situacijama bezbroj zloupotreba.
Sve ovo o čemu govorimo nije novina koju želimo na pravno uređen način da primenimo ovde u Srbiji. Takva praksa postoji u ovoj oblasti u celom okruženju, u svim evropskim zemljama. Konačno, recimo i to da jedino u Srbiji ova oblast nije do sada uređena na valjan način.
Kada država poverava određena ovlašćenja privatnim, fizičkim i pravnim licima, neophodno je da se precizno odrede procedure i obezbedi adekvatna kontrola. Zato je predlagač zakona predvideo veoma precizne procedure za obavljanje ovih delatnosti, a primarnu zaštitu u svemu tome, znači, primarnu zaštitu od zloupotreba, u svemu tome je svakako izdavanje licenci.
Postupkom izdavanja licenci onemogućava se licima sa sumnjivom prošlošću da poseduju firme za privatno obezbeđenje, ali i da obavljaju poslove u ovoj oblasti.
Svi koji budu želeli da se bave privatnim obezbeđenjem ili detektivskom delatnošću moraće da prođu određene provere, kontrole, kao i obaveznu obuku za obavljanje ove delatnosti.
Zbog izuzetne osetljivosti ove oblasti predviđene su sveobuhvatne provere obuke i edukacije, počev od provere psihofizičke sposobnosti preko obuke za rukovanje oružjem, obuke za protivpožarnu zaštitu, prve pomoći do edukacije o ljudskim pravima. Na ovaj način svi rizici se svode na minimum.
Međutim, donošenjem ovog zakona treba još jedan deo nadomestiti, a to je donošenje podzakonskih akata, jer nije moguće sve kroz tekst jednog zakona urediti na najbolji mogući način. Očekujemo da će kroz niz podzakonskih akata, kao što su uputstva, određeni pravilnici, normativi itd, to biti precizirano na najbolji mogući način.
Pored toga, posebno ističemo da direktan nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne neka posebna agencija kao što je bila ideja u toku pripreme ovog zakona. Time se svakako smanjuje prostor za neke nove zloupotrebe, a sigurno da se i troškovi svode na minimum. Konačno, ljudi, građani imaju najviše poverenja u ono što je državni organ, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Verujem da će navedeni predlozi, uz jedan broj amandmana koji je ovde podnet, pa id od strane SPS, dati konačan tekst zakona kojim će se dovesti regulativa do jednog boljeg, da tako kažem, sadržaja, koji će ovu oblast obezbediti na najbolji mogući način, tako da ova osetljiva delatnost po prvi put bude pravno uređena u našoj zemlji.
Ne treba imati iluziju da će donošenjem ovog zakona biti sve uređeno na najbolji mogući način. Praksa će pokazati mnoge manjkavosti koje možda u ovom trenutku ne možemo da predvidimo.
Konačno, svest o tome da javni privatni sektor treba da bude u jednakoj meri partner sa državnim, rekao sam, nije u potpunosti sazrela, ali ta svest, naravno, nije prisutna ni kod onih ljudi koji možda već rade te poslove danas ili koji će raditi.
Potrebno je dugo, dugo vremena da dođemo do sveopšte jednog stanja svesti u kome ćemo na pravi način razumeti i shvatiti jedan takav odnos i jednu takvu ulogu bezbednosnih struktura i privatnog sektora i državnog, kako bi u konačnom to zapravo bila bezbednost koju država uređuje, ali naravno sa svojim nezaobilaznim partnerima.
Na kraju da istaknem još jedanput veliko zadovoljstvo da je uložen veliki trud od vas, gospodine predsedniče, svakako i od vaših bliskih saradnika i da konačno ulazimo u pravnu regulativu ove veoma osetljive oblasti, a od nečega treba početi. Ovaj prvi korak je veoma značajan i ja pretpostavljam da će dati puno, puno dobrih rezultata.
Socijalistička partija Srbije će glasati za sve sporazume koji su ovde podneti, svakako i za zakon o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u svom obraćanju i diskusiji više govoriti o Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Odmah da kažem da će SPS, kao što je već rekao naš ovlašćeni predstavnik Petronijević, podržati i ovaj i ove druge zakone iz ovog seta koji mi danas razmatramo u načelu.
Mi kao partija smo uvek bili spremni na izmene i dopune zakona i smatramo da je nepotrebna sujeta predlagača zakona da ga pošto poto drži i da ga ne menja, a stvarnost je pokazala i život je pokazao da postoje određeni nedostaci i manjkavosti. Mi smo i ranije učestvovali u donošenju ovih zakona iz razloga što je bilo reči o reformi u oblasti pravosuđa, a mi reformu svakako podržavamo. Danas takođe podržavamo ovaj zakon kojim je zapravo promenjena koncepcija i poboljšanje onoga što je urađeno pre tri godine.
Komparacije koje su često na delu kada se donose zakoni sa standardima EU ne uvažavaju specifičnosti kod nas u onome što je život, stvarnost, tako da se ne uvažava ono što je teritorija, gustina naseljenosti i saobraćajna infrastruktura, zatim ekonomsko-socijalni položaj stanovništva, standard, konačno i tradicija.
Pokazalo se da sadašnja teritorijalna organizacija sudova ne poštuje osnovna načela, a tu pre svega mislim na dostupnost pravdi, na racionalnost i jednakost pravde za sve građane.
Već 2010. godine šira i stručna javnost u Srbiji, pa isto tako i na prostoru Braničevskog okruga, reagovala je na ove probleme koji su proizašli iz primene ovog zakona. Recimo, Osnovni sud u Požarevcu je pokrivao ogromnu teritoriju, tako da su stranke dolazile sa udaljenosti od preko 100 kilometara, naravno i svi učesnici u jednom postupku takođe, a iz formalnih razloga se dešavalo da se otkaže procesuiranje određenog dana i onda su nastupali veliki troškovi.
Drugo, kada govorimo o onome što su sudske jedinice bile u nekom većem broju u odnosu na predloženi zakon sada, gde imamo manji broj sudskih jedinica, rekao bih da to čak donekle nije uporedivo. Evo zbog čega. Mogao je biti i veći broj sudskih jedinica, ali ako one nisu funkcionisale u punom kapacitetu, kao što sada razgovaramo da će funkcionisati u smislu da se i krivice i parnice sude u sudskoj jedinici, da i druge radnje koje su potrebne građanima izvrše u sudskim jedinicama, onda je svakako to druga priča.
U prošlosti smo imali da se sve krivice i dobar deo parnica sude u sedištu sudova, čak i overavanja određenih dokumenata ili izdavanje određenih uverenja moralo se vršiti u sedištu sudova. Iz tih razloga i građani su reagovali i lokalne samouprave. Primera radi, i u Velikom Gradištu i u Petrovcu na Mlavi opštine lokalne samouprave još 2010. godine su reagovale zajedno sa advokatskom komorom, tačnije rečeno sa odborima i pododborima advokatskih komora. Nezvanično, u tome su učestvovali i drugi delovi stručne javnosti i svakako su još 2010, 2011. godine doprineli da dođe do ovih izmena.
Konačno, danas imamo zadovoljstvo da menjamo ove zakone. Nadam se da idemo u dobrom pravcu i da ćemo imati, da tako kažem, boljitak u ovim oblastima. Zato mi podržavamo ove izmene i ovo je praktično jedan nastavak reforme, a u jednom dobrom pravcu. Mi smo sada ispravili ono što nije bilo dobro u prošlosti i nadam se da će to bolje funkcionisati.
Nekoliko reči želim da kažem o onome što se ovim zakonom predviđa, a to je u pogledu teritorijalne organizacije, u pogledu područja nadležnosti apelacionih sudova. Reč je o Beogradu i Kragujevcu. Viši sud u Požarevcu i osnovni sudovi na teritoriji Braničevskog okruga potpadaće u područje nadležnosti Apelacionog suda u Kragujevcu. Do sada je to bilo u Beogradu. Geografski gledano, bliži je Beograd, ali ne samo to, saobraćajna komunikacija je veoma nepovoljna u pravcu Kragujevca. Postoji samo jedna autobuska linija i to u pola šest ujutru za Kragujevac iz Požarevca, iz Žagubice, Golubca i najudaljenijih opština, iz Petrovca na Mlavi, iz Velikog Gradišta, iz Kučeva uopšte ne postoji nikakva saobraćajna komunikacija.
Takođe, promenom Zakona o uređenju sudova, imamo da veliki broj krivičnih dela, pre svega iz oblasti krivice, prelazi u nadležnost u drugom stepenu na više sudove. Primera radi, u Požarevcu je za 2012. godinu bilo preko 900 predmeta koji su bili upućeni Apelacionom sudu u Beogradu, a od toga je preko 700 bilo zapravo ono što se osuđivalo, odnosno za ona dela za koja su zaprećene kazne do pet godina zatvora. To prelazi sada na više sudove. Prema tome, to je jedan momenat gde dolazi do rasterećenja.
Ovo nije samo stav SPS, ovo je stav i stručne javnosti u Braničevskom okrugu. O tome, gospodine ministre, zamolio bih da razgovaramo kada budemo u pojedinostima razgovarali.
U svakom slučaju, SPS smatra da donošenjem ovih zakona mi nismo došli do idealnog stanja i rešenja, ali ćemo i pratiti, kako je rekao gospodin Petronijević, koji je ovde govorio u ime SPS, i sve poteškoće i probleme koji se budu javili na vreme da otklonimo, pa ako je potrebno izvršiti nove izmene i dopune ovih zakona. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče, reklamiram član 106. Mislim da ova diskusija i replike koje se ovde vode su van dnevnog reda i u funkciji su predizborne kampanje za gradsku opštinu Kostolac. Dakle, pitanje onoga što su investicije u Termoelektrani Kostolac je državno pitanje i ne može biti stranačko pitanje ni DS ni SNS ni SPS niti bilo koje druge stranke. To je državni projekat. Takođe, vraćanje „Georada“ , PRIM-a, „Autotransporta“, ako do toga uopšte dođe, ne može biti stranačko pitanje i predizborno pitanje ni jedne stranke, pomenuo sam tri koje pretenduju možda da ostvare značajne rezultate u Kostolcu.
Stoga vas molim, gospodine predsedniče, da vodite ovu sednicu u skladu sa Poslovnikom i da se vratimo na dnevni red i da se ostavimo predizborne kampanje za predstojeće izbore u opštini Kostolac.
Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče, ministre, saradnici u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo veoma važne zakone pred sobom.
Rekao bih u uvodnom delu da ovo vreme u kome živimo, uz ono što su svakodnevne međunarodne relacije, protok ljudi, njihovo prisustvo, život i rad na raznim destinacijama u drugim zemljama, na svim tačkama zemljine kugle, dovodi do toga da treba da uredimo mnoga pitanja koja su značajna za građane, kako naše, tako i građane drugih zemalja.
Danas je protok ljudi i veze između njih interesi i sve ono što je za njih značajno rašireno na celoj zemljinoj kugli. Danas možemo govoriti o građanima jedne zemlje, a istovremeno su to građani Evrope i sveta. Zato je potrebno urediti mnoga ta pitanja koja su značajna za njih i, eto, danas pred sobom imamo dve značajne konvencije. Jedna se odnosi na zaštitu dece i saradnju u oblasti međunarodnog usvojenja. Druga konvencija se odnosi na sprečavanje i borbu nasilja nad ženama i nasilja u porodici i dva sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Republike Srbije i Kanade i sa druge strane između Srbije i Luksemburga.
Kada je reč o konvenciji o zaštiti dece i o saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, značajno je reći da se ovom konvencijom prepoznaje prevashodni značaj odrastanja deteta u porodičnoj sredini. To je uslov za srećno detinjstvo i za zdrav razvoj deteta i to je ono što je osnovno.
Veoma je važno to što se ovom konvencijom zabranjuje sticanje finansijskih dobiti, čime se obezbeđuje sigurnost, predvidljivost i transparentnost za sve učesnike u procesu usvojenja. Važno je da uspostavlja odnose između organa država porekla i prijema u cilju primene standarda najboljih interesa deteta, a što u krajnjem treba da spreči svaku zloupotrebu tipa otmice, prodaje, trgovine decom i takvim nekim najgorim činovima.
Zna se da je kod nas zbrinjavanje dece bez roditeljskog staratelja smeštajem u drugu porodicu, bilo srodničku ili hraniteljsku, usvojenjem ili smeštajem u ustanovu socijalne zaštite. Smeštaj deteta u ustanovu socijalne zaštite je krajnja mera. To su standardi koji danas važe. Možda ranije pre 30,40 ili 50 godina je to bio prevashodni cilj i smatralo se da je to najbolje.
Pokazalo se da inkluzija u krugu porodice i u društvu uopšte, ali polazeći od porodice je najbolji način uvažavanja svih potreba deteta kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju. To je posebna problematika jer i kada imamo usvojenja i kada imamo smeštaj dece u hraniteljske porodice uglavnom se izbegavaju deca sa smetnjama u razvoju, što nije slučaj kada je reč o usvojenjima iz drugih država.
Ono što je najbolje za svako dete jeste da raste i razvija se u biološkoj porodici. Ponekad kada je reč o deci koja su sa smetnjama u razvoju, imamo to da su ta deca iako imaju svoje biološke roditelje odrastaju van porodice. Reč je o mnogim problemima koji obespravljuju ove biološke roditelje i o tome da čak i hraniteljske porodice su donedavno imale neka veća prava u oblasti socijalne zaštite u odnosu na biološke roditelje.
Moram da kažem da je poslanička grupa SPS u prošlosti činila na poboljšanju ovih pitanja, tako je 2011. godine tokom rada na Zakonu o socijalnoj zaštiti u saradnji sa Udruženjem roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Zora“ iz Loznice uspela da amandmanima koje smo podneli značajno poboljšamo položaj bioloških porodica i te dece. Radi podsećanja, jedan od amandmana je bio prava na uvećanu tuđu negu i pomoć drugog lica za decu i odrasle sa posebnim potrebama i utvrđenim invaliditetom. Iz ovog prava proističe i drugo pravo, a to je istovremeno jedan od naših najznačajnijih doprinosa, to je da jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu a koji najmanje 15 godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugih lica, ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije. Naravno, kada navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzija prema propisima PIO.
Kada je reč o međunarodnom usvojenju, želim da kažem da tu postoje određene razlike i da su predrasude kod nas mnogo veće nego kod ljudi u drugim zemljama, ali to je proces sazrevanja svesti i o tome će vreme učiniti svoje.
Želim da kažem kada je reč o Konvenciji Saveta Evrope i sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, da je za svaku pohvalu da je ženski deo parlamenta na jedan veoma sveobuhvatan i kvalitetan način obradio ovu temu i da je veliko interesovanje ženskog dela parlamenta. Čuli smo da se i muški deo parlamenta uključio u to, mada lično smatram da je mogao i u većoj meri da se uključi, jer kako kaže naša poslanica gospođa Mira Dragaš koja je u ime SPS predstavila ove konvencije i ova pitanja, to je ne samo žensko, čak bi se reklo pre svega muško pitanje.
Zašto je to muško pitanje? Svaki muškarac danas nije potpun, nije ceo da tako kažem bez one svoje ženske komponente. Ta komponenta je veoma prosta i jednostavna. Svaki muškarac ima svoju majku ili ima svoju ćerku, možda ima sestru, suprugu ili devojku i tek u nekim takvim relacijama on je ono što treba da bude. Prema tome, naravno da svi treba da se uključimo na jedan adekvatan način.
Izrazio bih pohvalu za Ministarstvo rada i socijalne politike da je stavilo ove zakone na dnevni red Narodne skupštine, jer su ovo veoma značajna pitanja. Činim pohvalu u ime SPS za vas gospodine potpredsedniče i ministre i vaše saradnike, da se bavite i drugim pitanjima na jedan veoma odgovoran i profesionalan način.
Ono što je važno u ovoj konvenciji, posebno za nas iz poslaničke grupe SPS je važno da u konvenciji stoji da ne postoji opravdanje za određeno nasilje koje se čini zbog određene kulture, religije, običaja ili tzv. časti, pa je to sada olakšavajuća okolnost u nekim sredinama da se učinilo nasilje. Toga ne sme nikako da bude i to ne sme da bude opravdanje.
Još bih rekao da je veoma značajna ova druga komponenta ne samo pravno-formalna regulativa u represiji i sprečavanju nasilja, već je važna i prevencija nasilja nad ženama i nad decom. Tu obrazovni sistem može mnogo da učini i ministarstvo sa drugim ministarstvima i drugim organizacijama. Još je 2005. godine uvelo program „Škola bez nasilja“. To je veoma važno. Tu su i drugi projekti i programi, sprečavanje digitalne represije, zatim je MUP kroz jedan aneks memoranduma uključio se u ovaj projekat zaštite dece od nasilja, odnosno „Škola bez nasilja“.
Nije samo u pitanju pravna regulativa koja treba da uređuje ova pitanja. Mi ovim pitanjima moramo da se bavimo i u oblasti kulture i u oblasti obrazovanja i u oblasti informisanja. Naša pažnja i cele javnosti treba da bude usmerena bavljenjem ovih pitanja na jedan sadržajniji i konkretniji način. Socijalistička partija Srbije će glasati za ove konvencije i sporazume.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, saradnici iz ministarstva koji su prisutni, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Kao što znamo, Zakon je prvi put donet 2005. godine. Prvi put u smislu onoga što je bila potreba da se započne Bolonjski proces i u međuvremenu taj zakon je više puta trpeo izmene i dopune i to se događalo 2008, 2010, 2012. i evo nas sada u oktobru 2013. godine. Reč je o Zakonu koji je veoma važan i rešava složena pitanja o visokom obrazovanju, sa težnjom da se visokoškolsko obrazovanje integriše u evropski prostor i da se poveća međunarodna kompetitivnost visokoškolskih ustanova odnosno institucija.
Sama takva jedna formulacija i sam jedan takav cilj već govori o ozbiljnosti i o tome kuda treba da idemo i gde treba da stignemo. Svako olako držanje ovih ciljeva ili odlaganje zapravo nas stavlja u stranu i praktično time smo sve dalje od evropskog prostora obrazovanja, sve dalje od onoga što treba da bude ta prohodnost i kadrova i znanja itd.
Svaka dopuna i izmena ima svoj cilj, kao i u svim drugim zakonima, a vrlo često ovde imamo na dnevnom redu izmene i dopune određenih zakona, a to je uvažavanje realnosti u kojima živimo i u kojoj se primenjuje zakon, otklanjanje nedostataka koji su u međuvremenu uočeni i uvažavanje aktuelnosti u okruženju i kod nas. Svakako da stoji potreba za jednom dopunom i nekim izmenama, zbog navedenih činjenica.
Socijalistička partija Srbije svakako će podržati izmene i dopune ovog zakona.
U ovoj oblasti mi imamo određene specifičnosti kada je reč o odnosu između Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prema određenim segmentima i nivoima obrazovanja, gde imamo da Ministarstvo neposredno kroz normiranje, kroz donošenje zakona, kroz nadzorni postupak itd, bez nekih većih problema može da uspostavlja komunikaciju i da sprovede ono što je zacrtano u predškolskom, osnovnom i srednjem obrazovanju.
Kada je reč o odnosima Ministarstva sa visokim školstvom, moramo da imamo na umu da tu postoji jedna određena barijera i da se stvari usložnjavaju, zbog činjenice da postoji autonomnost visokog obrazovanja. Često se ta autonomnost i zloupotrebljava od strane visokoškolskih institucija i tu nastaju poteškoće koje traju godinama. Mi zapravo, u celini uzev, iako imamo određene i dobre rezultate u oblasti visokog obrazovanja, postoje sigurno i određene teškoće koje smo trebali već da otklonimo ili koje moramo u bliskoj budućnosti da otklonimo. Zato, naglašavam da je potreban partnerski odnos i to veoma korektan i iskren između Ministarstva i visokog obrazovanja, odnosno između Ministarstva i univerziteta ili akademija strukovnih studija.
Reforma visokog obrazovanja nije moguća samo donošenjem zakona u ovoj oblasti, već pre svega je potrebno i nešto drugo, što se dešava unutar univerziteta, a to je unutrašnja reforma i promena u sastavu odnosno u okviru univerziteta i akademija strukovnih studija. Dosadašnja reforma koja bi trebalo da u potpunosti bude upodobljena sa Bolonjskim principima čini se da nije u potpunosti zaživela i ona je delimično dala dobre rezultate kod nekih visokoškolskih institucija, a kod drugih ne.
U Evropi postoji integrisani sistem visokoškolskog obrazovanja. Kod nas nije na potrebnom nivou integrisani sistem o kome govorimo u Evropi. On obuhvata integrisani univerzitet i integrisanu akademiju strukovnih studija. Naša stvarnost jeste da imamo autonomiju univerziteta ali u praksi imamo zapravo priličnu autonomiju pojedinačnih fakulteta unutar univerziteta i tu nastaju problemi.
Suština problema o kojoj mi danas ovde govorimo, čini mi se na jedan konstruktivan način, bez obzira da li diskusije dolaze iz pozicije ili opozicije, govorim u celini uzev, bez obraćanja pažnje na neke tendencioznosti koje se pojavljuju u diskusijama, to zanemarujem, ali suština problema jeste u neprilagođenim nastavnim programima kod nekih visokoškolskih institucija, u sadržaju udžbenika, u načinu ocenjivanja, u komunikaciji između profesora i studenata, u organizaciji nastavnog procesa, stalnom učešću studenata i profesora u svim planiranim terminima koji treba da budu popunjeni i ispoštovani. Dalje, suština problema je u onome što treba da bude stalna provera pređenog nastavnog sadržaja, poštovanje kontinuiteta celog nastavnog procesa, itd.
Na kraju, kada dođe ispit iz određenog predmeta, on bi se mogao nazvati završni deo ispita, gde se on obavlja u vidu jednog razgovora, u jednom zaključivanju onoga što je bio prethodni neprekidni rad u nastavnom procesu i to treba da bude kruna sveukupnog rada.
Činjenica je da na nekim fakultetima i visokim školama postoje otpori u primeni iznetih principa i nove organizacije rada koju pretpostavlja bolonjski proces.
Jasno je da ćemo u narednom periodu, i ako je moguće u što kraćem vremenu, morati zajedničkim naporima, s jedne strane autonomnog visokog obrazovanja, i s druge strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da se rešavaju suštine ovih problema. U protivnom, mi ćemo zaostajati u procesu priključivanja Srbije evropskom obrazovnom procesu, što bi bilo zaista katastrofalno po nas.
Kroz izmene i dopune zakona koje su pred nama mi zapravo imamo danas da se već unazad nekoliko puta kroz ove izmene ponavljaju dva kriterijuma i uslova koji se normiraju u zakonu, a to je broj ispitnih rokova i broj bodova potrebnih za sticanje uslova za finansiranje preko budžeta i to sa težnjom da se broj ispitnih rokova poveća, i da se broj bodova smanji kao uslov za postavljeni cilj ili zadrži na istom nivou. Ovo je posledica otpora preko potrebnim suštinskim promenama koje zahteva bolonjski proces.
Bilo kako bilo, vreme koje dolazi tražiće od nas da se broj ispitnih rokova smanji, a broj bodova poveća kao uslov za finansiranje iz budžeta. To je praksa u mnogim evropskim zemljama, naročito u zapadnoevropskim zemljama i u EU, gde treba da idemo.
Kod nas postoji otpor prema novom i to je deo naše svesti. To je univerzalni pristup životnim pitanjima i to je deo nas i samim tim problem je veći. Ali, kada govorimo o takvom načinu otpora, o takvoj jednoj životnoj filozofiji, ona nije samo prisutna kada je reč o obrazovanju. Sve promene danas i sve reforme i u drugim sferama života i rada zaista trpe jedan žestok otpor i to moramo zajedničkim snagama da to savladamo.
Kada je reč o pomenutim izmenama i dopunama ovog zakona, mi konkretno imamo da za sticanje prava za finansiranje za budžet, naravno kroz rangiranje studenata i po onome što je prosek, treba da, umesto propisanih danas 50 bodova, koje treba student da ostvari po izmenama i dopunama zakona iz 2012. godine, danas vratimo to na 48 bodova, a da u školskoj 2013. i 2014. godini broj ispitnih rokova bude šest, umesto pet.
Moram da naglasim da će SPS podržati ove promene, odnosno ove predloge, ali upravo zbog toga i zbog razloga o kojima sam govorio, da mi imamo nezavršenu reformu u visokom školstvu, da postoje otpori u sprovođenju bolonjskog procesa i da veliki deo promena dolazi upravo iz tog zatvorenog učaurenog kruga, a to je univerzitet i zbog prevelike samostalnosti, odnosno autonomnosti samih fakulteta u odnosu na ono što treba da bude univerzitet, onakav kakav je on u zapadnoevropskim zemljama.
Moram da podsetim da 2012. godine, kada smo doneli izmene i dopune ovog zakona, a koje danas menjamo opet unazad, da smo imali stav KONUS, odnosno Konferencije univerziteta Srbije i Studenskih konferencija parlamenata studenata zajedno sa Ministarstvom, koji su se sastali i doneli i našli jedno saglasje da treba ići u promene po određenoj dinamici i da se zapravo polako povećava broj bodova kao uslov za sticanje prava za finansiranje iz budžeta, odnosno postepeno smanjenje broja ispita.
Tada su svi bili saglasni, i studenti, odnosno Studentska organizacija i Konferencija univerziteta profesora. Vidimo da se danas stav promenio. Ipak, to je naša realnost. Moramo to da prihvatimo. Prema tome, problem je veoma složen i mi ne možemo posle svega ovoga što je rečeno da sada okrivimo Ministarstvo prosvete, još manje ministra koji je u to vreme predlagao te promene, jer ako se smatra da je samo ministarstvo krivo za sve ovo, onda mora da je krivo i za neke druge činjenice koje govore o visokim rezultatima u visokom školstvu, a koje nije u redu da to prećutimo.
Beogradski univerzitet je 2012. godine zauzeo mesto između 400. i 500. na Šangajskoj listi, a 2013. godine između 300. i 400. mesta, gde se posmatra uspeh negde oko 22.000 univerziteta. To je značajan rezultat koji govori da imamo zaista veliki potencijal u visokom obrazovanju, a da bi se taj potencijal još više eksponirao i pokazao, kada bi suštinski promenili ono što se traži i što zahteva bolonjski proces, a čemu mi moramo da idemo zajedničkim snagama.
Naši studenti sa različitih fakulteta ostvarili su veoma visoka mesta na međunarodnim takmičenjima. Mi tu zaista imamo sa čim da se podičimo, kako u prirodnim naukama, tako i na društvenim naukama.
Iz godine u godinu broj studenata koji se finansira iz budžeta uvećavao se zadnjih godina za 1% do 2%, tako da mi danas imamo oko 55% studenata koji se finansiraju iz budžeta. To je jedna zavidna cifra, jedan procenat koji je zaista za respekt, što govori da država, odnosno resorno ministarstvo vodi računa o studentima, vodi računa o visokom školstvu.
Tri godine unazad imamo da država finansira doktorske studije. Čini me se da ove godine da 675 studenata je upisalo o trošku države doktorske studije, što je takođe jedan podatak za respekt, u odnosu na ono što se dešava po tom pitanju u našem okruženju.
Neke paušalne izjave koje su dolazile van ovog parlamenta, o tome da u parlamentu vlada haos i da mi nismo u stanju da rešavamo pitanja koja se tiču visokog školstva, su sasvim neozbiljna i neprihvatljiva. Ovaj parlament, kao što se vidi danas iz rasprave, a i u prošlim godinama, kada je raspravljao po ovim pitanjima, je pokazao veliku ozbiljnost i analitičnost i pokušavao da ustroji i da ukaže na onome šta treba činiti u daljem procesu prilagođavanja visokog školstva bolonjskom procesu, šta treba učiniti u procesu daljih reformi.
Drugo, ovde kritike od nekih poslanika da nije se vodilo računa o potrebi da ovaj zakon što pre bude uvršćen u dnevni red i izglasan, da bi studenti mogli da se upišu, moram da ukažem na jednu finesu. Da smo to uvrstili u dnevni red kada je počela prva redovna sednica, ovaj zakon, koji je preko potreban da se što pre donese, bio bi izglasan za možda nekih 15 ili 20 dana, kada iscrpimo ceo dnevni red. Ovako, umetanjem ove, uslovno rečeno, posebne sednice u dnevni red, mi danas raspravljamo u načelu, u sredu rešavamo i razgovaramo u pojedinostima, a u četvrtak u 10.00 sati izglasavamo zakon i na vreme dajemo odgovor na ono što je sušta potreba rešavanja onih problema koje danas imamo u visokom školstvu.
Pored svih poteškoća koje imamo u ovoj oblasti, moram da pohvalim sve napore Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koji su učinjeni unazad za pet godina, gde smo imali jednu drugu vladajuću strukturu, koja je učestvovala u svemu tome i koja treba da deli ono što je slava i dobitak i dobro u onome što je urađeno, a takođe, i sama da pretrpi kritike od onoga što nije urađeno, mislim na DS, a naravno i u ovih godinu dana.
Prema tome, rezultati postoje, međutim, ne treba se zadovoljavati sa tim. Mislim da smo svi uočili probleme koje imamo i da moramo ofanzivnije pristupiti u jednoj interakciji i saradnji sa univerzitetom, sa autonomnim visokim školstvom i da država zajedno sa njim zaista što pre započne prave suštinske reforme. Socijalistička partija Srbije svakako će podržati ove izmene i dopune zakona, jer ovo ne sme da ostane ovako i da ide na štetu studenata. Slažem se sa nekim poslanicima koji su rekli da najmanje za to su krivi studenti. Zahvaljujem.
Dakle, ja razumem da sa stanovišta opozicije treba kritikovati ono što je na dnevnom redu, i naravno postoje neki ekstremniji prilazi u toj oceni i to ne osporavam. Međutim, ne bi mogli da se složimo sa iznetim stavom da je obrazovanje doživelo procvat od 2001. do 2003. godine, naprotiv, to je subjektivni stav poštovanog gospodina Milivojevića, ali stav mnogih danas u Srbiji je sasvim suprotan uz činjenice koje mogu da dokazuju to što pričam, ali neću da trošim vreme na to.
Drugo pitanje, pominjanje Žarka Obradovića, prethodnog ministra prosvete u negativnom kontekstu od poštovanog gospodina Milivojevića je nekorektno ako se poredi sa hvalospevom i rečima hvale istog ministra u vremenu od 2008. do 2010. godine. Postoje stenogrami, ja sam zapamtio neke reči hvale u nastupima gospodina Milivojevića, sa jako biranim, lepim rečima, sa elokventnim jednim nastupom gde se uzdizao prof. Dr Žarko Obradović kao ministar.
Podsećam da ne bi to trebalo zaboraviti, pa i on da ne zaboravi, bez obzira što svakako uvažavam i poštujem Milivojevića kao opozicionog poslanika koji ima dužnost da kritikuje, ali ima dužnost i da pamti šta je pričao pre toga.
Poštovani predsedavajući, gospodine predsedniče  Vlade, potpredsednici, gospodo ministri, kandidati za ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već nekoliko dana razgovaramo o ovoj temi, koja bi trebalo konačno da se završi izborom novih ministara i da Vlada nastavi svoj rad punim kapacitetom.
Dozvoliću sebi da, kao poslanik SPS, izrazim zadovoljstvo nas poslanika iz SPS da pripadamo ovoj koaliciji koja je izabrala jednu uspešnu Vladu. Možemo da konstatujemo da posle višedecenijskog lutanja, tapkanja u mestu Srbije, velikih obećanja i reči, konačno imamo Vladu koja je dala vidne rezultate, bar ako se polazi od toga gde se mi danas nalazimo i sa kojim teškoćama smo suočeni. Ako ćemo prihvatiti da se vreme meri od 2000. godine, kako neki tvrde, onda je ova vlada svakako ubedljivo najbolja u tom vremenu od 2000. godine na ovamo.
Valja reći, još jednom, da rekonstrukcija nije rezultat pritisaka opozicije, niti nezadovoljstva šire javnosti ili činjenice da je ova vlada bila neuspešna. Čak naprotiv, u poslednjih 13 meseci pokrenut je točak promena u Srbiji. Točak koji je zaista otežan velikim otporima, već dugo vremena unazad, starim navikama, shvatanjima, jalovom demagogijom, besmislenim populizmom i stranačkim interesima. Uostalom, ova višednevna rasprava je to jasno pokazala.
Ukratko samo da kažem da rezultati ove vlade su na spoljnopolitičkom planu gde je učinjen snažan prodor u pravcu evrointegracija. Izvršena je ili se radi punom parom na normalizaciji odnosa sa Prištinom u cilju bezbednije i sigurnije budućnosti naših građana i našeg naroda na ovom prostoru.
Evidentni su početni rezultati i ohrabrujući u ekonomskoj sferi. Imamo uspešnu borbu protiv korupcije i treba da konstatujemo da danas imamo mnogo bolju poziciju, međunarodnu pravnu i političku poziciju, i možemo da se pohvalimo da zahvaljujući ovoj vladi mi danas imamo inostrane partnere sa kojima možemo da razgovaramo i koji će zajedno sa nama učiniti korake u pravcu oporavka Srbije.
Postavljalo se pitanje – zašto se vrši rekonstrukcija? Rekonstrukcija se vrši, sasvim je jasno, radi bržeg okretanja točka promena, o kome sam figurativno govorio. Rekonstrukcija će dati dodatnu snagu, nov polet Srbiji. Reč je o dostizanju novih ciljeva i težih ciljeva koji su pred nama. Potrebno je da se preduprede i spreče greške koje su činjene unazad i, što je veoma važno, da se izgradi svest o potrebi većeg i iscrpljujućeg rada i podizanja odgovornosti, ne samo članova Vlade, već i drugih državnih organa. Takav jedan princip, takva jedna praksa se zapravo projektuje dole, projektuje se na građane, na narod, da svako na svom poslu pokaže jedan drugačiji odnos. Praktično, Vlada je jedan primer u tom pravcu. Predloženi ministri svakako su deo te motorne snage, nove snage koja treba da stremi novim uspesima ove vlade i svih državnih organa.
Ovom prilikom bih želeo da pomenem novog ministra prosvete, gospodina Tomislava Jovanovića, kome treba dati punu podršku, jer u ovoj sferi i u prosveti i u nauci ima puno, puno problema. Odlazeći ministar, gospodin Žarko Obradović, bio je zapravo suočen sa jako velikim problemima, uzimajući da je veoma mali procenat korišćen za potrebe obrazovanja i nauke, u odnosu na ono što su ta lična primanja itd, i da u takvim okolnostima nije bilo moguće izaći na kraj. Jedan takav sistem, gde se nedovoljno odvaja za prosvetu i nauku, normalno da nije održiv. U tom smislu je njemu potrebna podrška. Uz činjenicu, kako je on najavio da će izaći, sigurno u smislu da će obratiti pažnju u toku svog rada na ono što su tekući problemi ili sprečavanje pojave novih problema, kako se ne bi gasio požar, moram da pomenem da je i odlazeći ministar imao jedan politički teret male mature, krađe testova, gde on direktno nije bio kriv, ali naravno to se u priličnoj meri ispolitizovalo.
Želim da kažem da Socijalistička partija Srbije veruje u ovu vladu i ona će sigurno dati velike rezultate u narednom periodu. Prisutna je svest u ovoj vladi o potrebi većeg rada. Ta neverovatna volja, posvećenost i vera u uspeh premijera Dačića i vice premijera Vučića i članove Vlade je sasvim evidentna. Taj spoj velike energije i rešenosti da se uradi više, rekao bih slikovito, ta čudesna legura snage, rešenosti i vere da se može uraditi više u Srbiji je jedan neverovatan i dragocen resurs za Srbiju, koji treba da se iskoristi i koji ne sme propasti. U tom smislu mi dajemo veliku podršku ovoj vladi i ova vlada ima istorijsku šansu da uradi u korist Srbije mnogo, mnogo više nego što su svi očekivali i mi u to zaista verujemo.
Zato, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, mi poslanici Socijalističke partije Srbije apelujemo na vas da radite predano svoj posao i da ostavite na stranu vaše stranačke interese i da date jedan snažan primer onome što je pre svega interes Srbije. Srbija mora biti u ovom trenutku svima na prvom mestu. Svako drugo poentiranje, političko ili stranačko, to treba ostaviti na stranu i treba da bude zapravo jedan takav apel prihvaćen od svih članova ove koalicije. Socijalistička partija Srbije vam želi pun uspeh i pobedu na planu oporavka Srbije, što će se dugo pamtiti. Zahvaljujem.
Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, a zapravo je tema rekonstrukcija Vlade Republike Srbije i ovim zakonom treba da se uredi ono što tek sledi za nekoliko dana.
Kada je reč o zakonu, želim da kažem da ovim izmenama i dopunama je učinjen izvestan boljitak u smislu bolje sistematizacije poslova državne uprave, u smislu onoga što će biti bolja efikasnost rada ministarstava, ali svakako da postoje problemi koji ovim izmenama i dopunama nisu rešeni i o kojima je ovde bilo reči.
Jasno je uvek kada se pravi nova vlada ili kada je prilika da se ona rekonstruiše je to momenat da se na bazi onoga što su prošla iskustva učini neki boljitak i ovde je to učinjeno, ali možda ne dovoljno. Uostalom i u prošloj vladi mi smo imali ta mega ministarstva, ili džinovska ministarstva koja su obuhvatala nadležnosti maltene pola Vlade što nije imalo ni smisla niti potrebe, ali to je stvar dogovora i cene onoga što je moglo u tom trenutku u koaliciji tada da se dogovori.
Ovde je reč o rekonstrukciji koja ima za cilj da udahne svež vazduh, da se skupi nova snaga u šta sam uveren da će se to i učiniti i sasvim je sigurno da ako je to tako, ova rekonstrukcija je opravdana. Ona je u funkciji većeg rada, veće efikasnosti, bržih reformi i boljih rezultata koji se očekuju od naše Vlade iako ti rezultati dosadašnji su svakako evidentni.
Ova rekonstrukcija jeste i strukturalna, odnosno organizaciona, ona jeste i programska i personalna, uz činjenicu da se ovom rekonstrukcijom zamenjuju i oni ministri koji su imali i te kako dobre rezultate, kao što je na primer ministar Knežević u Ministarstvu poljoprivrede, koji je morao da plati politički ceh zbog onoga što se dogodilo sa mlekom u vezi sa aflatoksinom. Čitava afera je kreirana u određenim centrima moći, zarad nekih tuđih interesa, ko zna kakvih, a u svakom slučaju, na štetu Srbije i na štetu seljaka i proizvođača. Ili, recimo Žarko Obradović zbog krađe testova male mature za koju on i njegovi saradnici nisu direktno krivi, jer su za krađu objektivno bili krivi „Službeni glasnik“ i „Prosvetni glasnik“.
Ne bih o tome sada govorio, ali svakako moram da kažem da je na drugoj strani pomenuti ministar Obradović imao jako dobre rezultate u oblasti obrazovanja, bar u odnosu na ono što su poslednjih dvadesetak godina u Srbiji. Ili rezultati ministra Mrkonjića, koji je mnogo uradio, ali nedovoljno zbog nedostatka para itd.
Mi govorimo ovde o nekom neuređenom sistemu u Srbiji, ali svakako da je na dnevnom redu i pokušaj da se mnoge stvari urede i organizuju na jedan bolji način u odnosu na juče, ali se to svakako i stalno osporava. Rekonstrukcija je rezultat, pre svega, analize, ali i odluke vladajuće većine da poboljša situaciju. To nije rezultat pritiska opozicije ili nezadovoljstva na opštem planu u Srbiji. To zapravo govori o odgovornosti ove Vlade, ove vladajuće koalicije i aktuelne Vlade.
Rezultati ove Vlade su evidentni. Ona je pokrenula u ovakvom sastavu kakva je ona bila do sada niz promena. Zna kuda ide, ima viziju. Ona će približiti Srbiju cilju do koga treba da stigne i do koga je možda mogla da stigne i mnogo ranije. Konačno, ova Vlada za godinu dana je uradila više nego sve prethodne od 2000. godine, ako ćemo vreme meriti po onome što je dolazak demokratske opozicije Srbije na vlast.
Konačno, pitamo se ko je doveo Srbiju do početka pregovora sa EU? Svakako ova Vlada. Za takav rezultat na političkom planu, ali i na ekonomskom planu, gde se stvari pomeraju na bolje, svakako je zaslužna ova Vlada i ministri u njoj, ali najviše premijer Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, i to zajedno. Ovo apostrofiram zajedno, zato što se svakako uočava u javnosti da su pomenuta dvojica lidera zapravo jedan uigran tandem, koji se međusobno savršeno dopunjuje. Smatram da njih dvojica zajedno, a i ostali ministri stari i oni novi koji će tek doći, treba da postignu ono što je dobro za Srbiju u budućem periodu.
Dovoljno sam autonoman i samostalan da iznesem i svoje lično mišljenje da u dobrom delu javnosti imamo to da smeta prenaglašena glorifikacija ili veličanje, da upotrebim izraz na srpskom, veličanje jednog ili drugog lidera ili pojedinačnih stranaka iz sastava Vlade, pa tako nešto svakako ne doprinosi afirmaciji suštine rekonstrukcije koje imamo na dnevnom redu, niti doprinosi boljitku u budućem radu.
Apelovao bih na to da moramo sa više političke mudrosti i međusobnog poverenja da nastavimo dalje. To će biti dobro za Srbiju i za građane, a to će svakako biti i ono što će doprineti ostvarivanju ciljeva pred kojima smo i za koje verujem da svi stremimo u tom pravcu, kako pozicija, tako i opozicija.
Ovo je politička arena u kojoj se vodi bespoštedna borba, ali često samo zarad političkih poena, a nemamo dovoljno političke iskrenosti da razgovaramo suštinski i onako kako treba. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo ministri Vlade Republike Srbije, želim u ime SPS da postavim pitanje ministru prosvetu, a u isto vreme da iznesem određene stavove koji se tiču odgovornosti koja se ovde spočitava i traži kada su u pitanju testovi.
Dakle, kada govorimo o kategoriji odgovornosti, odgovornost se može tražiti i ako se ne čini ili ako se čini po određenom pitanju. Dakle, ako analitički tako posmatramo ovaj problem, hajde da vidimo šta je to ministar Obradović činio da bi došlo do ovog propusta, odnosno šta nije učinio. Teško bi se moglo dokazati da njegovim činjenjem ili nečinjenjem je došlo do ovakvog jednog velikog propusta koji, nažalost, jeste velika šteta za celu javnost, za celo društvo, za našu državu. Mislim da nikome ne može biti milo da se to dogodilo.
Da li se zapravo traženjem ostavke rešava suština problema koji ovde postoji? Da li se ovde želi rešiti problem koji bi predupredio slične u budućnosti i doprineo vraćanju u našu stvarnosti pravnih vrednost za koje treba da se borimo? Ili je ovde reč o dnevnopolitičkoj potrebi za destabilizacijom Vlade u ovom trenutku i njenih ministara, u trenutku kada imamo veoma značajne zadatke i teme na dnevnom redu koje su od sudbinskog značaja za budućnost naše zemlje. Dakle, takva odgovornost se traži od strane nekih poslanika bez pokrića i, rekao bih, bez moralnog kredibiliteta onih koji to traže. Bez moralnog kredibiliteta, zato što se, rušeći nekada prethodni režim 90-ih godina govorilo da će nova vlast demokratska izvršiti moralni, duhovni i materijalni preporod Srbije, što se, nažalost, uopšte nije dogodilo. Čak naprotiv, desio se sunovrat u mnogim oblastima i prošlo je deset, prošlo je dvanaest, trinaest godina, a da ništa nije urađeno, već i unazad smo išli.
Želim da kažem bez ikakve zluradosti i tendencije i sasvim realno, svi smo pomalo dali doprinos onome što je današnji sistem vrednosti, što je svest i kultura danas u Srbiji. Niko ne može biti amnestiran do kraja od toga. Svi snosimo deo odgovornosti. Neko manje, a neko više, ako ćemo realno i pošteno da razgovaramo o tome.
Da li možemo opravdati roditelje koji i njihovu svest koji su kupovali testove na ulici da bi njihova deca postigla bolje uspehe na ispitu? Da li možemo opravdati one koji su nagovarali da državi ne plaćaju račune za potrošenu struju? Da li je politički ispravno i moralno da se u napadu na ministra lamentira nad službenicom koja je pokrala ili uzela testove? Nastaviću dalje. Dovoljno je ovo za početak za ministra.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, zabrinjava činjenica da u političkim stavovima pojedinih poslaničkih grupa imamo žaljenje ili zapravo strah od toga ili još bolje reći brigu o tome šta će se to dogoditi sa službenicom koja je iznela testove? Da li je to suština problema? I da li to možda navodi da možda ima i nekih saučesnika ili možda ima i nekih naručioca ovakvog jednog nemilog događaja. Naravn, da ne želim time da sada kalkulišem i da se bavim, ali prosto to ne može da bude tema u političkoj raspravi i ovome što nam se dogodilo, a dogodilo se veliko zlo i jedna velika nevolja koja se ne može militi nikome, bez obzira ko je na vlasti.
Drugo, kada govorimo o ministru i o napadima na njemu, pa iste poslaničke grupe koje ga danas napadaju su ga zdušno branile i hvalile u odbrani onoga što je bio njegov rad i podnošenje zakonskih predloga od 2008. do 2012. godine.
Gospodine ministre, da li ovaj potez koji ste učinili u smislu da se prilikom rangiranja ne uzimaju u obzir postignuti rezultati iz srpskog jezika i iz matematike zbog provaljivanja ovih testova, da li je to dobar potez i jedini mogući potez koji je učinjen? Ja mislim da jeste, ali me interesuje i vaše mišljenje zarad onoga što je odbrana interesa učenika u smislu poštovanja njihovog rada, učenja, pravednosti o odbrane njihovog dostojanstva, a u smislu onoga da treba poštovati jedino rad kao jedino merilo za dalji napredak a veoma je važno da to deca osete, jer tim pravcem i tim putokazom treba da idu dalje kroz život. Zahvaljujem.
Želim u ime SPS da istaknem da bi trebalo više poštenja da imamo u onome što su iznošenje političkih stavova i određene mere bez obzira što ovde vodimo političku borbu, ali koja mora da bude na neki način iskrena i uokvirena u onome što je pravedno, u onome što je istinito. U ostalom za istinu smo dužni da se borimo.
Dakle, u prošlosti mi smo imali iks puta da tražimo ostavke mnogih ministara i pre 90-ih godina i posle 90-ih godina. Mislim da nijedna vlada, nijedan ministar ne bi sastavio šest meseci ako bi išli tim sistemom da tražimo odgovornost za sve i svašta, što ne znači da se ne treba baviti tim pitanjem kao što je ovo pitanje sada.
Tim pitanjem se treba baviti na jedan adekvatan, pravi način koji će učiniti da rezultat toga bude da nam se nikada više tako nešto ne dogodi. To važi i za testove, to važi i za mleko, to važi i za nesreće koje su se dogodile u policiji, to važi i za nesreće koje su se dogodile u Ministarstvu odbrane i za sva druga ministarstva. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, želim da kažem u ime poslaničke grupe SPS da zakoni ovde koji se usvajaju su sistemski zakoni koji uređuju određenu oblast na najbolji mogući način.
Tu smo mi svi da predloženi tekst popravimo. Naravno, ne možemo u potpunosti da menjamo ponuđeni tekst. Veliki napor ulaže i opozicija u svemu tome, ali naravno ni predlagač zakona, a ni vladajuća većina ne može zarad neke demagogije u potpunosti da prihvati predloge opozicionih poslanika, jer onda bi se načinila jedna inverzija koja je neprirodna, da manjina vlada većinom, a da Vlada ili ministri treba da se povinuju onome što su merila, stavovi itd. opozicije.
Kada je reč o ovlašćenjima ministra, pa i u ovom zakonu više članova se pominje da ministar se ovlašćuje da uredi određena pitanja, kao i ovde što imamo, ali ja podsećam sve poslanike da ovaj zakon se ne pravi i ne usvaja po meri Žarka Obradovića. Mi imamo instituciju ministra. Danas je Žarko Obradović ministar. Određena zakonska rešenja, npr. u Zakonu o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja vladaju još iz vremena predsednika Vlade Vojislava Koštunice, pa i drugih koji su bili u ulozi ministra, a nije bio tada Žarko Obradović. Tako i sada, čini se jedan zakon sa određenim pravilima, sa određenim odredbama koji će važiti do narednog puta kada budu na dnevnom redu neke izmene i dopune.
Najmanje se može reći za ministra Žarka Obradovića da je on predlagao zakone po svojoj meri. To uopšte nije tačno. Možda su to neki pre njega činili. Svakako da on to ne čini. Ovde je reč o ministru, a ne o imenu i prezimenu. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, saradnici njegovi, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS, zapravo poslaničke grupe SPS, potrebno je da iznesem naše gledanje na ovo pitanje koje je ovde regulisano u Predlogu zakona, članom 77. i 78.
Smatramo da ponuđeno rešenje treba ipak da ostane, jer često izostavljanje određenih odredbi u jednom posebnom zakonu, ako se ne naglašavaju, ostavljaju mogućnost za različito tumačenje, ako su ona regulisana i nekim drugim zakonima, pogotovo što ovde je reč o tome da nije donet neki novi zakon o štrajku koji treba tek da reguliše ova pitanja.
Dakle, kada govorimo o univerzalnom pravu građana na štrajk, to ne podrazumeva jednaka prava na štrajk, jer to zavisi od delatnosti koje su više ili manje od interesa za državu Srbiju ili od opšteg interesa za građane Srbije, građane naše države.
Dakle, ne može se to na isti način posmatrati, pravo štrajka u vojsci, u policiji, u zdravstvu, u obrazovanju, itd. Zato i postoji ta kategorija minimuma procesa rada, koja se uvodi i koja je značajna i koja se ne pojavljuje samo u ovoj oblasti, u ovoj delatnosti, nego i u drugima na različit način i sa različitim obimom ispunjavanja, jer minimum procesa rada mora da obezbedi sigurnost građana, materijalnih dobara i opšti drugi interes, u ovom slučaju i učenika i roditelja.
Svako drugo liberalizovanje ovog pitanja ili teza da se to dovede u jednak nivo prava, bez obzira na vrstu delatnosti, ostavlja široku mogućnost za anarhiju, rekao bih čak i destrukciju u pojedinim situacijama i za politizaciju. Toga je dosta bilo 1999. godine, 2000. godine, itd, gde se strahovito na ovom planu politizovalo, a najveću štetu od toga su imali učenici.
S punim pravom govorim o ovome, jer sam ja iz tog miljea prosvetni radnik, koji je radio u školi i kao nastavnik i kao direktor i dobro znam koje su manipulacije moguće i koje su nesagledive teške posledice moguće ako to pitanje ne definišemo na jednak način.
Dakle, ako neko misli da štrajkovanjem od 30 minuta ništa se ne postiže, onda mi praktično zagovaramo tezu da u obrazovno-vaspitni proces u školama možemo da uvedemo tu normu, taj vremenski okvir od 30 minuta i da to trajanje koje je još od Komenskog postoji kao mera od 45 minuta, treba da inoviramo kroz nov obim.
Naravno da 30 minuta nije dovoljno i naravno da jeste to minimum. I naravno da taj minimum treba nadomestiti posle štrajka kroz program koji se dostavlja od strane štrajkačkog odbora.
Dovođenje u pitanje ove odredbe o štrajku u širem kontekstu sa načinom izbora direktora, što je ovde u raspravi o ovom amandmanu bilo, a pomenuto je i juče u nekom drugom kontekstu, zaista ne mogu da prihvatim, jer odredba o izboru direktora nije nova odredba. Ona je ustanovljena u ranijem Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ponovljena je 2009. godine, kada je donešen novi, sada aktuelni zakon o osnovama sistema obrazovanja. Ne tvrdim,možda taj način izbora direktora ima i određenih nedostataka, ali meni i nama iz SPS nije poznato kako bi to bilo drugačije, na neki bolji način urediti pitanje izbora direktora, a da ono ne bude politizovano ili u svrsi onoga što je politički interes partije koja se nalazi na vlasti u lokalu ili u Republici.
Dakle, tripartitni princip, gde postoje tri trećine, tri dela školskog odbora, ravnopravno učestvuju u onome što je donošenje odluka na školskom odboru. Politički interesi mogu se ostvariti preko predstavnika društvene zajednice, a to su tri člana, a to što su predstavnici roditelja ili nastavnika, može i to da bude pod uticajem određene politike, ali naravno na jedan posredan način.
Znate kako u jednom političkom okruženju nemoguće je izdvojiti se i staviti to pod neko stakleno zvono, i naravno drugi momenat gde je kolektiv, odnosno nastavničko veće učestvuje u izboru direktora je važna kategorija.
Dakle, aktuelni ministar nije nastojao da promeni taj član. On ga je ostavio onakvim kao što je to rešenje ponuđeno u ranijem periodu kada su bili drugi ministri koji sada to zagovaraju da zapravo to ne valja. Ministar ne bira direktora ostavljena je samo jedna mogućnost da ministar reaguje u krajnjoj situaciji kada škola dolazi u situaciju bezvlašća ili nekih drugih neregularnosti.
Dakle, da završim sa konstatacijom da, naravno, treba voditi računa o onome što je interes zaposlenih u obrazovanju i to uopšte nije sporno. Ali, način izražavanja svog nezadovoljstva kroz ustanovljavanje minimuma procesa rada za tu oblast sasvim je dovoljno i moramo, na kraju ću sa tim završim, voditi računa i o drugim interesima. Ne samo interesima zaposlenih, pre svega u interesima učenika, roditelja i društvene zajednice. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, verovatno se neću javiti na amandman takođe po članu 10. gde sam i sam uložio i amandman je prihvaćen, u smislu dopune onoga što stoji u Predlogu zakona član 24a, oko definisanja poslova kojim treba ova agencija da se bavi. Želim da kažem da poslanici SPS podržavaju formiranje ove agencije na ovakav način i u vremenu kako je u Predlogu zakona definisano.
Moram da izrazim nerazumevanje bar za one poslanike koji pripadaju korpusu proevropskih poslanika, shvatanja i stavova, u težnji za evropskim integracijama, da nisu dosadni u tom smislu i ne poštuju ono što su standardi i ono što je praksa u EU. Dakle, mogu da razumem poslanike koji su protiv evropskih integracija, to je legitimno i sa svoje strane oni argumentovano to objašnjavaju, ali ne razumem ove druge. Moram da kažem da ovo uključivanje agencije za obrazovanje i vaspitanje u obrazovni sistem je zapravo upodobljavanje sa onim što je obrazovni sistem u EU. Naravno da je to potreba zbog čega se ovo čini.
Poznato je da poslanici SPS ne preferiraju, odnosno da ne podržavaju umnožavanje ili hiperprodukciju ovih agencija, kancelarija, direkcija i drugih sličnih institucija. Nismo u svom delu vršenja vlasti činili to, osim kada je to bilo potrebno i nužno i uslovljeno određenim dokumentima koja su od šireg značaja, a u vezi sa integracijama koje nas čekaju.
U vezi sa ovim valja pogledati član 44. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u kome se kaže da će akt o osnivanju ove agencije biti dve godine nakon stupanja na snagu ovog zakona, a da agencija počinje sa radom i svojom delatnošću 1. januara 2016. godine. Dakle, ne žuri se sa tim. To demantuje one da se zapravo formira još jedna agencija zarad ne znam kojih interesa ili razloga, što svakako ne može da bude prihvaćeno i nije istina u tome, već se to odlaže u priličnoj vremenskoj distanci. Ako budemo u međuvremenu imali pregovore u ovom poglavlju sa EU i ako se ne insistira na formiranju ove agencije od strane EU, ona neće biti ni formirana.
Naravno, ovi razlozi bi trebali da budu prihvaćeni od strane onih poslaničkih grupa koje su se deklarisale za evropske integracije. U protivnom, onda razmišljaju ili se ponašaju dvolično. Prema tome, mi nismo u situaciji da sada nešto hoćemo, a nešto nećemo i da imamo stavove od trenutka do trenutka.
Ministar Obradović sa svojim timom je svakako ozbiljno promišljao i o ovoj odredbi u ovom zakonu, kao i u celini o svim zakonima i na veoma odgovoran način je i ovo pitanje postavio, a osvrćući se na ono što sam rekao – član 44, kada će agencija početi sa radom, a to je 1. januar 2016. godine.
Uostalom, ozbiljnost rada ministra za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj je sigurno evidentna, činjenična i ona se vidi, jer, koliko već dana ovde radimo i on neprestano sedi ovde sa nama, sa svojim timom, koji pored njega broji još 10 saradnika iz svih oblasti koje su na dnevnom redu, učestvuje u radu. Mislim da nijedan ministar nije na tako ozbiljan način pristupio svojim obavezama prema poslanicima, prema Narodnoj skupštini i činu donošenja zakona koji su važni za građane Republike Srbije.
Uzimajući u obzir sve ovo što je rečeno, smatramo da ova agencija iz tih praktičnih, pragmatičnih razloga, treba da bude formirana i da ovo ostane u zakonu. Zahvaljujem.
Želim da dodam samo kratko da sam uveren ja i poslanici SPS, a verujem i vladajuća većina, pa čak i deo opozicionih stranaka ili pojedinaca iz njihovih redova, da ovakvim zakonima i rešenjima koja su obrazložena na ovakav način zapravo dokazuju da veoma odgovorno postupamo, u cilju bolje budućnosti za Srbiju i njenih građana.