Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, imamo danas na dnevnom redu tri zakona iz oblasti obrazovanja: izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o udžbenicima i izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Dakle, uvek su ovi zakoni iz ove oblasti, smatram jer sam iz te oblasti i dugo sam radio i bavio se ovim pitanjima, veoma složena materija, veoma kompleksna. Mislim da ne treba davati olako negativne ocene pri svakom pokušaju poboljšanja zakona kroz izmene i dopune i predlaganja novog zakona. Najlakše je kritikovati i nalaziti mane predloženim rešenjima, ali smatram da je uvek postojala odgovornost, a da je ona prisutna i danas ovde kada ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja izlazi sa ovim predlozima i da u svakom slučaju to pretpostavlja jedan boljitak u ovim oblastima, u ovoj materiji.
Naravno, sa druge strane, ne treba olako glorifikovati sva ponuđena rešenja, a kažem iz razloga što je ovo složena, kompleksna materija i određena rešenja su možda i pod znakom pitanja i možda kroz praksu treba to sve proveriti, a onda kada dođe vreme i kada se potvrde određene manjkavosti kroz nove izmene i dopune opet učiniti korak unapred i predložiti rešenja koja ćemo smatrati u datom trenutku da su bolja.
U svetlu ovoga što sam napomenuo, svakako i da se deklarišem da ćemo mi iz poslaničke grupe SPS podržati sva tri zakona.
Dakle, predloženi zakonom o udžbenicima svakako predstavlja jedno novo rešenje i jedan novi boljitak u odnosu na prethodni zakon i naravno tu treba istaći ono što je već rečeno da ćemo ovim imati veću dostupnost udžbenika, a to znači obrazovanja učenika i polaznika. Kroz ovaj zakon imamo insistiranje na unapređenju kvaliteta udžbenika, što je veoma važno. Dobra je namera da se definiše obim sadržaja i da se određenih sadržaja udžbenici rasterete. Naravno, treba voditi računa o tome da sami udžbenici, sadržaj i način na koji je materija izložena ne pretpostavlja samo reproduktivno učenje, već da ti sadržaji treba da isprovociraju snalaženje i način razmišljanja učenika, a to je tzv. aktivno učenje.
Naravno, kada govorimo o smanjenju i o definisanju obima, imali smo u prošlosti da se mnogo činjenica, a to je karakteristika i u osnovnoj školi da ima puno činjenica koje su suvišne, od velike gustine šume, ne vidi se drveće. Nije svrha u tome. Treba težiti tome da učenici razumeju suštinu.
Za pohvalu i to što ćemo imati elektronski dodatak uz udžbenike, ali pod uslovom da to sada ne uslovljava nešto drugo, a to je nabavka lap-topova, kompjutera i drugih uređaja, pa da se to opet pretvori u neki biznis. Dobro je da izdavači plaćaju trošak ocene kvaliteta. To su neki momenti koji zaslužuju pohvalu i nude jedan nov kvalitet u ovoj oblasti.
Naš strateški cilj je da svakako udžbenici budu besplatni, što se uklapa u ustavnu odredbu da je osnovno obrazovanje, pored toga što je obavezno i besplatno, kao što je i prevoz učenika iznad udaljenosti od četiri kilometra besplatan.
Naravno sa ovim projektom besplatni udžbenici u prošlom periodu se krenulo, naravno na zadovoljstvo velikog broja građana, korisnika, ali naravno moramo biti objektivni u ovom trenutku da država nije u mogućnosti da to realizuje do kraja na takav način, kao što je to bio pokušaj u prošlosti, koji je za svaku pohvalu, ali nadamo se da ćemo u nekom narednom periodu ponovo doći do trenutka kada ćemo moći jedan takav projekat u potpunosti da realizujemo.
Danas projekat besplatni udžbenici je prilagođen mogućnostima države, tako da se na osnovu prijavnih listova procenjuje visina participacije za učenike određenog razreda i određenog statusa, socijalnog, materijalnog itd, u smislu ugroženosti, ali ako to bude tako urađeno kroz određene kvote, kroz određene participacije, mislim da ćemo uskoro doći u jednu situaciju da sagledamo da zaista postoji sloj stanovništva koji nije u mogućnosti da nabavlja udžbenike i druga nastavna sredstva samo kroz ovu participaciju države i da tu treba pronaći način mehanizme za kompletnu pomoć koju država treba da pruži ili uz pomoć lokalne samouprave, itd.
Kada je reč o oceni kvaliteta u članu 22. stav 14. koji glasi – način i postupak davanja stručne ocene propisuje ministar. Dakle, mi smatramo da bi možda trebalo navesti kojim načelima i principima se dolazi do stručne ocene. Ovaj član se bavi samo procedurama oko načina izbora određenih komisija, načina postupanja oko stručne ocene, a da celokupna sadržina i način procene ocenjivanja je prepuštena da postupak, način i sadržinu stručne ocene propisuje ministar. Mislim da ovo zaslužuje jedan drugačiji pristup. Možda treba razmisliti da li je moguće sada ili u nekom narednom koraku da tu bliže definišemo šta je to što bi trebalo da sadrži suštinski jedna stručna ocena. To je veoma važno za ono što je sadržaj udžbenika.
Na kraju kada je reč o ovom zakonu ja bih predložio u ime SPS još nešto što ne mora da se udene ovde u zakon kroz neki amandman, odnosno kroz član. To je moguće uraditi kroz podzakonska akta, a prvo da se standardizuju formati udžbenika, odnosno da budu istog formata npr. A4, što pojeftinjuje štampu. Drugo, da se udžbenici štampaju na isto tako kvalitetnom ofsetnom papiru, a ne na konzdruku koji je jako težak. Radne sveske, odnosno ono što su komponente udžbeniku takođe se mogu štampati na jeftinijem papiru.
Osim toga što je ovakav udžbenik lakši i jeftiniji, jednostavnije je i lakše popunjavanje udžbenika, odnosno tih radnih materijala i komponenti je na ofsetnom papiru je to mnogo lakše nego na konzdruk hartiji. Na ovaj način deci bi olakšali teret. Gledao sam kod svoje dece, ali i kod druge da kada natovare rančeve sa knjigama, sa radnim sveskama, sa drugim nastavnim sredstvima onda gotovo da me asociraju na marince ili pešadince koji natovare sebe tako velikim teretom da je to zaista veliki greh i veliki teret za tu decu.
Dakle, pored ovoga, svakako imamo i to da ovim zagovaramo i štednju na svim nivoima. Možda bi sa jeftinijim udžbenicima moglo biti obuhvaćeno i veći broj dece kroz program besplatnog subvencioniranja udžbenika ako se štampaju na ovom jeftinijem papiru koji je i lakši. Naravno, to može da se kroz podzakonska akta, ali i kroz tender da se uslovi, ali neka bude ovo naše razmišljanje predmet za razmišljanje prilikom donošenja ovih odluka kada se budu štampali udžbenici.
Kada je reč o Zakonu o visokom obrazovanju, on je, da podsetimo, usvojen 2005. godine čija je primena počela 2006. godine. Ovaj zakon je pretpostavio uvođenje Bolonjskog sistema nastave, izradu novih studijskih programa, promenu u načinu izvođenja nastave, nove udžbenike, češću proveru znanja studenata, aktivniju ulogu nastavnika i studenata, jasno definisan proces akreditacije visokoškolskih ustanova itd.
Međutim, 2008. godine KONUS, Konferencija Univerziteta i Nacionalni savet za visoko obrazovanje ocenili su da broj studenata koji je ostvario 60 bodova u septembarskom ispitnom roku na univerzitetima u RS je iznosio u proseku od 20 do 30%, što je dovodilo u pitanje opstanak visokoškolskog sistema u tom trenutku. Dakle, i KONUS i Nacionalni savet za visoko obrazovanje uz podršku studentskih organizacija predložili su izmene Zakona o visokom obrazovanju, što je učinilo da Ministarstvo prosvete u tom trenutku predloži ove izmene kojim se propisuje manji broj bodova za upis u narednu školsku godinu kao uslov za održavanje i sticanje statusa studenata na budžetu.
Međutim, problemi ove vrste nisu prestali, tako da se to nastavilo i 2010. godine, 2012. godine. Naravno, ne bih se bavio sada detaljima šta je tada menjano, ali radi postizanja konkurencije jednog trenutka za sticanje statusa studenata na budžetu koji se finansiraju usvojeno je rešenje da se unutar kvote visokoškolskih ustanova rangiraju studenti po broju bodova i proseka ocena. Povećan je broj rokova, ali u istom stilu i na isti način se nastavilo i 2012. godine. Zatim smo imali izmene i dopune 2013. godine, pa 2014. godine i naravno nisu bile samo ove stvari na dnevnom redu, ali opet moramo biti realni i reći da ipak postoji jedna tendencija da se zadrži status kvo, situacija kada je reč o broju bodova i broju ispitnih rokova.
Dakle, mi moramo biti u svojoj politici nadalje, naročito mi iz vladajuće koalicije konzistentniji u nameri da stvari nekako promenimo kroz dosledniju politiku koja će učiniti da naše visoko obrazovanje bude deo evropskog prostora visokog obrazovanja. To mora da bude imperativ i ako želimo da budemo respektabilni deo evropskog prostora za visoko obrazovanje moramo da sledimo jednu takvu politiku i moramo imati pred sobom jedan takav imperativ koji pretpostavlja i da dođemo do toga da to bude veći broj bodova i da bude manji broj ispitnih rokova i da jednostavno stvorimo jedan milje, jedan takav način razmišljanja i izgrađivanja jedne takve svesti da kroz jedan uporniji, dosledniji rad dođemo do rezultata.
Mislim da ovo naravno nije, kada govorimo o ovome, ako bi jednostavno gledali, mogli bi da kritikujemo sve vlade i u prošlosti, a i mi smo imali ministra prosvete Žarka Obradovića, mogli bi da kritikujemo i druge ministre koji su vodili prosvetu i sada Verbića sa ovim predlogom itd, ali nije cilj u tome. Znamo da univerziteti imaju svoju autonomiju. Sa druge strane, ne mogu ni oni da idu linijom manjeg otpora i akademska zajednica, a to podrazumeva i profesore i studente itd. Moraju se staviti u situaciju da su deo onoga što treba da bude šira zajednica i da je imperativ da budemo respektabilni u tom evropskom prostoru visokog školstva.
Zato česte izmene zakona su pokazale potrebu da akademska zajednica bude odgovornija u tom pogledu i mi u tom pravcu treba da idemo. Međutim, kroz ovo ne treba, opet postoji neki drugi ugao, nije to jedna generalna ocena da naše visoko obrazovanje i na našim univerzitetima se ide tom linijom manjeg otpora i izbegavaju se obaveze, izbegava se ono što su načela Bolonjskog procesa itd.
Sa druge strane imamo svetle primere dobrih rezultata koji su pokazani na univerzitetima i ovde je naš poslanik Žarko Obradović izneo da je recimo 2012. godine Beogradski univerzitet svrstan među 500 najboljih univerziteta na Šangajskoj listi. U 2013. godini smo bili među 400 najboljih. U 2011. godini studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu su na takmičenju iz robotike su zauzeli prvo mesto u Istambulu. Godine 2011. studenti FON bili su prvi u Evropi, a treći u svetu u rešavanju problema metodom – studije slučaja. Studenti Pravnog fakulteta takođe su bili pobednici u oblasti medijskog prava na Oksfordu itd.
Dakle, ove izmene i dopune trebalo bi da budu, ja mislim, ograničenog trajanja. Već treba da razmišljamo na koji način treba da idemo u pravcu nalaženja određenih mehanizama i implementaciji sprovođenja jedne politike koja će nas približiti onome što je upodobljavanje u evropskom prostoru visokog obrazovanja. Ne budemo li to učinili, onda ćemo raditi u korist svoje štete i kao država i kao društvo i, naravno, veliku štetu će imati i predstavnici mlade generacije.
U svakom slučaju, ovo što sam izneo predstavlja jedno razmišljanje koje će, nadam se, doprineti, ako ne u ovom trenutku, onda u sledećim koracima koje će učiniti da svi mi zajedno dođemo do boljih rešenja.
Rekao sam i na početku, svako izlaženje pred ovu Narodnu skupštinu sa predlogom novog zakona ili izmenama i dopunama pretpostavka je boljitka i mi to uvek podržavamo. Naravno da ćemo podržati i ovoga puta sva tri zakona. Dakle, poslanička grupa SPS glasaće za ove zakone. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima.
Podsećam da je Narodna skupština novi zakon o informisanju i medijima usvojila 2014. godine, tačnije u avgustu 2014. godine, tako da danas ovim izmenama imamo nekoliko članova koji će biti u funkciji prevazilaženja određenih neusklađenosti, upodobljavanja sa Zakonom o privatizaciji i omogućavanja pojedinim sredinama da ono što je trebalo da urade, urade za naredna četiri meseca.
Ovim Zakonom, mislim na Zakon o informisanju i medijima, država je iskazala svoje strateško opredeljenje da se promeni vlasnička struktura, pre svega izlaskom države iz medija naravno i lokalnih samouprava, počev od autonomne pokrajine i preko gradova i opština.
Ovakvo zakonsko rešenje rezultat je našeg opredeljenja da postanemo deo evropske porodice naroda. Dakle, naš cilj je pridruživanje EU.
Podsećam, za evropski put Srbija se opredelila još 2004. godine donošenjem Rezolucije o pridruživanju EU. Dakle, ako nam je cilj ulazak u EU, onda moramo da idemo ovim putem u reformisanju i ovih zakona koji se tiču informisanja i medija. Moramo slediti standarde Evrope u ovoj oblasti.
U vezi sa tim, jedan od ciljeva koji na tom putu moramo da ostvarimo jeste i obezbeđivanje potpune nezavisnosti medija, što se ostvaruje, pre svega, izlaskom države iz vlasništva nad medijima i to je jedan od zahteva koji se mora ispuniti.
Naš aktivni odnos, mislim pre svega na Narodnu skupštinu prema procesu pridruživanja, proizilazi iz Rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, donetoj 2013. godine i ovim dokumentom smo se obavezali na usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.
Ovim zakonom imamo usklađivanje sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim su utvrđeni novi rokovi za dovršetak privatizacije svih do sada neprivatizovanih preduzeća, odnosno preduzeća u restrukturiranju, čiji je većinski ili delom vlasnik država, odnosno lokalna samouprava.
Podsećam da smo 28. maja ove godine doneli Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji nalaže da su svi subjekti privatizacije dužni da izvrše popis i procenu fer tržišne vrednosti, celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine, a to je 2014. godina, i da to dostave Agenciji za privatizaciju u roku od 30 dana od dana dostavljanja zahteva Agencije. Dakle, i ovde raskorak koji postoji između ova dva zakona, ovim izmenama i dopunama se rešava.
Novi rok za privatizaciju je dat ovde u ovim izmenama i dopunama. On je 31. oktobar 2015. godine, ali pod uslovom da ovaj rok može da bude u funkciji daljeg procesa privatizacije za one medije koji su pokrenuli postupak privatizacije, odnosno gde je objavljen javni poziv za prodaju kapitala. U suprotnom, ako to nije urađeno, odnosno neće biti završeno do 1. jula ove godine, onda se postupak privatizacije obustavlja i završava se deljenjem akcija bez naknade zaposlenima u preduzećima koja se bave ovom oblašću.
Važno je podsetiti se i na to da se zakonom preciziraju obaveze kupca kapitala da obezbedi kontinuitet medijskih sadržaja u određenom vremenskom periodu. Ali, ovde ću reći da valja razmišljati u pravcu obezbeđenja možda dužeg roka u kome kupac kapitala ima obavezu da održi kontinuitet medijskih sadržaja.
Takođe, bilo bi, po nama iz poslaničke grupe SPS, potrebno sagledati mogućnost da se i javnoj ustanovi Međunarodni radio Srbija, tj. Savezna javna ustanova Radio-Jugoslavija, da se obezbede isti rokovi za završetak privatizacije, kao i za sve druge medije, imajući u vidu da je predlagač zakona dao rok ovoj ustanovi samo do 31. jula, a svim ostalim medijima do 31. oktobra ove godine.
Dakle, i ovde imamo iste probleme kao i kod drugih medijskih kuća ili preduzeća u procesu privatizacije, te ne bi valjalo napraviti razliku i diskriminisati ovu ustanovu.
Mi smo u tom smislu i podneli kao poslanička grupa jedan amandman koji je u funkciji izjednačavanja položaja svih subjekata koji se privatizuju u ovoj oblasti, što podrazumeva i dovođenje i Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavije u istu situaciju, u isti položaj.
Dakle, potpun prelazak našeg društva na tržišnu privredu podrazumeva i tržište u oblasti medija, u oblasti proizvodnje medijskih sadržaja. Dakle, moraće medijske kuće da izađu na tržište, kao i u svim ostalim privrednim granama. Ali, naravno, ne treba gledati sve crno, uzimajući u obzir da postoji i dalja mogućnost, i to ovaj zakon dozvoljava, da se finansiranje informisanja i medija može ostvarivati iz javnih prihoda preko projektnog finansiranja.
Drugo je pitanje što takav način finansiranja u prošlosti nije bio prisutan, pa se nismo ni navikli na takav način, što, naravno, ovim načinom pretpostavlja se jedno novo zalaganje, jedna nova konkurencija i dostizanje jednog boljeg kvaliteta u oblasti informisanja ako se želi da se dođe do ovakvih sredstava iz budžeta kao izvora finansiranja.
Međutim, moram da istaknem da ako govorimo o današnjem kvalitetu medija, za mnoge medije bi se moglo reći da ne odgovaraju svojoj izvornoj funkciji, a to je realno informisanje i primereni sadržaj. Mnogi mediji u želji za brzom zaradom pribegavaju senzacionalizmu, skandaloznim neprimerenim sadržajima, kojima se veoma često urušava ugled i pojedinaca i javnih ličnosti, porodice, posebno ugled državnih institucija, države u celini, pa i samog našeg društva, što zaista nije poželjno. O tome bi mnogim mehanizmima valjalo povesti računa.
Dakle, sve je više tzv. žute štampe ili tabloida, koji ne prenose izvorno informaciju koja je proverena, informaciju koja se sučeljava sa više strana ili kojom se kontaktira i subjekt koji je na tapetu kada se o njemu informiše, već se informacije oblikuju, prilagođavaju interesu grupa i nekih pojedinaca ili određenih centara moći.
Naravno, to nije generalna ocena i, na sreću, imamo pravih i dobrih primera u svetu medija koji daju nadu da kvalitet mora da pobedi i da mora da osvoji tržište.
Mi smo zahvalni takvim medijima, mi iz poslaničke grupe SPS, što nisu podlegli šundu, neukusu i neistini. Tržište na polju medija u oblasti informisanja ne može da se osvaja senzacionalizmom, skandalima i neistinama, već jednim drugim objektivnim pristupom u ovoj oblasti i kvalitetom.
Što se tiče nas socijalista, mi smo od 2000. godine, iako smo u to vreme bili opozicija, bili uz medije. Zašto smo od 2000. godine bili uz medije? Mi smo iz 90-ih godina i te kako izvukli mnogo pouka. Znači, iz vremena kada je država praktično bila vlasnik dobrog dela medija i naravno te greške iz tog vremena nećemo sigurno ponoviti. Zato smo imali svoj jasan stav o slobodi medija i kada smo bili deo vladajuće koalicije, kada je usvojen tzv. Dinkićev zakon o informisanju 2009. godine. Mi nismo podržali ovaj zakon, iako smo bili deo vladajuće koalicije, jer nismo bili za rešenja koja su tada ponuđena, jer je njima ograničavana sloboda medija.
Da podsetim tada je predlagano zakonsko rešenje po kome bi mediji bili zatvarani ukoliko su 90 dana u blokadi računa, a znamo koja je kriza bila u to vreme. Zatim, bio je predviđen i obavezan depozit za osnivanja medija koji nije bio baš tako mali. Takođe, bilo je puno problema u onome što je bilo objavljivanje određenih tekstova koji su vrlo lako mogli da dođu na udar vlasti, odnosno tadašnjih zakonskih rešenja. Celokupna stručna i šira javnost taj zakon je okarakterisala kao uvođenje medijskog mraka.
Dakle, ovaj zakon iz 2009. godine predstavljao je potpunu kontrolu medija od strane države. Mi smo zapravo prošle godine, kao poslanička grupa SPS, naravno, sa našim koalicionim partnerima, dakle, vladajuća većina, učinili da ispravimo te greške i takav zakon koji nije bio dobar.
Danas kada uz velike napore krčimo put ka EU dužni smo da bez oklevanja upodobimo zakonodavstvo sa EU i u sferi informisanja, takođe. Naravno, nezavisnost medija, činom izlaska države iz vlasničke strukture ili izlaska AP, odnosno nižih jedinica lokalne samouprave, dakle, nezavisnost time nije definitivna. Postoje još brojni centri moći koji će još dugo kontrolisati medije.
Stojimo kao poslanička grupa SPS na stanovištu da donošenje jednog zakona, a i Zakona o informisanju i medijima, ovakav kakav jeste, nije ono što treba da bude krajnji rezultat. Kroz mnogo aktivnosti, kroz politiku, kroz razna postupanja, kroz razne prateće aktivnosti, kroz mnoge mehanizme, moramo da stvorimo jedan mnogo bolji ambijent u kome će tržište iznedriti objektivno informisanje, a ne informisanje koje se kupuje i koje se naručuje.
Podsetiću da je pravo građana na istinito informisanje ustavno pravo. Dakle, to je ustavna kategorija. Cilj je istinito i objektivno i blagovremeno informisanje. Građani moraju biti pošteđeni neistine i neukusa koji neki mediji plasiraju, pravdajući se zaradom, ali ovo pitanje nije samo stvar zakona, već je to pitanje radiodifuzno telo, za programske savete, kao i za savest onih koji bez imalo respekta prema inteligenciji naroda javnost zasipaju nedopustivim i neprimerenim sadržajima i neistinama.
U svakom slučaju, danas, iako sam u ime poslaničke grupe SPS pričao u širem kontekstu, smatramo da ono što je predmet današnjih izmena i dopuna jeste u funkciji završavanja ovog procesa kojim će se država i lokalne samouprave izuzeti iz vlasničke strukture informativnih kuća, medijskih kuća, što je jedna od pretpostavki za ono što je krajnji cilj, a to je nezavisnost i objektivnost medija.
O Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara govoriće naš narodni poslanik, gospodin Srđan Dragojević, tako da se ne bih zadržavao na tome. Još jedanput konstatujem da će poslanička grupa SPS-a glasati za oba zakona. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodine Antonijeviću, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS svakako bih rekao nešto o važnosti potvrđivanja ovog ugovora koji je potpisan još 2010. godine, a sada imamo izmene i dopune Zakona o potvrđivanju ovog ugovora, čime se produžavaju rokovi za realizaciju, odnosno iskorišćavanje svih sredstava koja su odobrena ovim ugovorom.
Ovaj ugovor potpisan je, kao što smo i čuli, 8. juna 2010. godine u Beogradu između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Ugovor o izmeni i dopuni ovog Finansijskog ugovora o Programu modernizacije škola potpisan je 18. marta 2015. godine u Luksemburgu i 27. marta 2015. godine u Beogradu.
Sa ovim ugovorom između Republike Srbije i Evropske investicione banke u potpunosti i bliže je upoznata poslanička grupa SPS, još 2010. godine, u vreme potpisivanja, u vreme kada je ministar prosvete i nauke bio prof. dr Žarko Obradović. Naravno da je realizacija tada potpisanog ugovora bila za svaku pohvalu, kao što je za svaku pohvalu potpisivanje ovog ugovora i produžavanje njegove važnosti u ovom trenutku u cilju daljeg procesa modernizacije škola u Republici Srbiji.
Zašto je bilo potrebno da se ovo podrži 2010. godine i zašto je to potrebno učiniti sada u ovom trenutku? Dakle, već duži period vremena naša država gotovo da nema finansijskih sredstava za investicije u školstvu, odnosno ta su sredstva veoma, veoma mala i apsolutno nedovoljna. Devedeset šest procenata budžeta prosvete ide na plate, ostalo od 4% za kredite, za stipendije, za studentski i đački standard, za različite programe, pa tako da za investicije u školstvu ostaje zaista malo sredstava.
Od tih sredstava iz budžeta gotovo je nemoguće napraviti više od nekoliko škola, možda, a škola ima 1.800 u Srbiji, a sa područnim odeljenjima negde oko 2.500 objekata koji su većinom stari, dotrajali objekti i koje treba modernizovati, adaptirati i primeriti potrebama vaspitno-obrazovnog procesa, kako dolikuje vremenu, a to je nemoguće bez korišćenja ovakvih sredstava koja se obezbeđuju ovim ugovorom.
Nama je poznat podatak da je u vreme kada je prof. dr Žarko Obradović bio ministar bilo izgrađeno 25 novih škola, dva đačka doma, dva studentska doma, i po pravilu više stotina škola među kojima je bilo škola iz Braničevskog okruga, pa i moje opštine Petrovac na Mlavi. Naravno, ne pominjem efekat u ovom delu i ne govorim o investicijama i rezultatima koji su postignuti u vreme kada je ministar bio Žarko Obradović zbog glorifikacije njegove uloge, već govorim o tome da i to što je urađeno u tom vremenu je bilo malo i nedovoljno u odnosu na stvarne potrebe koje su bile potrebne tada, a i danas.
Zato je vrlo korisno i zbog toga poslanička grupa SPS podržava potpisivanje ovog ugovora o programu modernizacije škola između Republike Srbije i Evropske investicione banke kojim se praktično produžavaju rokovi iz osnovnog ugovora za potpunu realizaciju odobrenog kredita od 10 miliona evra, a za realizaciju tri komponente ovog projekta o kojima je ovde bilo reči.
Ja bih u okviru ove prve komponente, koja sadrži, reč je o izgradnji novih škola. Ovde imamo dve škole koje nisu završene i za koje je bilo potrebno produžiti te rokove. Reč o osnovnoj školi „Vojvoda Stepa“ u Kumodražu, reč je o jednoj školi u Aleksincu, ali svakako treća komponenta obuhvata izgradnju i proširenje, kao i rehabilitaciju i modernizaciju škola širom Srbije, i to je veoma značajno. Nekoliko škola je obuhvaćeno ovih programom i u opštini Petrovac na Mlavi, odakle i ja dolazim, i svakako da je to dobro, ali je dobro da se u svim lokalnim samoupravama ponešto uradi na ovom planu.
Ovde je bitno da se krajnji datum raspoloživosti sredstava iz ovog kredita produži i do ada je on bio 31. decembar 2014. godine, a to je već prošlo vreme i zato je potrebno da se ovim novim ugovorom sve ukupno do 2016. godine, odnosno sa 31. decembrom 2016. godine, stavi mogućnost raspolaganja sa ovima sredstvima i na osnovu dokumentacije da se povučena sredstva iskoriste.
Jasno je, dame i gospodo narodni poslanici, da mi, kao zakonodavno telo, svakako imamo svest i potrebu da ovo podržimo i naša poslanička grupa SPS u potpunosti podržava Vladu Republike Srbije, podržava Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i lično vas, gospodine Verbiću, u onome što je nastojanje svih vas i nas da stvorimo bolje uslove da vaspitno-obrazovni proces za rad i učenje mladih generacija, jer bez takve jedne podrške ne možemo očekivati budućnost koja obećava. Iz tih razloga SPS svakako će glasati uvek za ovakve projekte, za ovakve sporazume, kao i za produženje ovog ugovora, odnosno izmenu i dopunu ovog ugovora.
Poštovani predsedavajući…
(Gordana Čomić, s mesta: Jel pauza, da znam da se javim za repliku?)
Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Janković, dame i gospodo narodni poslanici, evo danas već uveliko raspravljamo o jednoj važnoj temi.
Na dnevnom redu imamo izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i SPS svakako je zainteresovana za ovu temu, pa i za sam izbor, s obzirom da SPS stoji na stavu i na poziciji da su veoma važna nezavisna regulatorna tela danas u Srbiji i da moramo i kroz vreme i kroz praksu i kroz život da činimo da u punom svom kapacitetu i izražaju takvi organi deluju u Srbiji, kao što se to inače događa u savremenim demokratskim društvima.
Republika Srbija je donela Zakon o zabrani diskriminacije 2009. godine i SPS, zapravo naši poslanici imaju zadovoljstvo da su i sami učestvovali u donošenju ovog zakona na čelu sa Slavicom Đukić Dejanović koja je tada bila predsednica Narodne skupštine.
Zabrana diskriminacije je temelj demokratskog društva i Srbija kao zemlja u tranziciji je na dobrom putu da dostigne standarde savremenog demokratskog društva. Donošenje ovog zakona je značajan korak u tom pravcu, tim pre što zabrana svih oblika i vidova diskriminacije proizilazi iz mnogih međunarodnih sporazuma koje je Srbija potpisala ili ranije države čiji je Srbija sukcesor i pravni naslednik, mislim na državu SFRJ, na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Zajednica Srbije i Crne Gore, konačno Srbija na tim i sledi obaveze iz ratifikovanih sporazuma na međunarodnom planu.
Sa druge strane, uporište se nalazi u Ustavu. Član 21. Ustava Republike Srbije izričito zabranjuje diskriminaciju. Takođe, jedno poglavlje veoma značajno i ne tako malo tretira pitanja ljudskih manjinskih prava i sloboda, tako da iz toga neposredno ili posredno proizilaze sva ona pitanja koja su značajna i koja govore zapravo o zabrani diskriminacije.
U pravnom sistemu Republike Srbije postoje zakoni koji na pojedinim mestima tretiraju ova pitanja, ali ne u celosti. Na drugoj strani postoje oni zakoni koji u celosti su posvećeni zabrani diskriminacije, ali samo se to odnosi na određene društvene grupe, kao što je npr. Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. godine.
Međutim, bilo je primetno da kršenje zabrane diskriminacije prema različitim grupama i pojedincima, prema njihovom ličnom svojstvu se ne smanjuje, već će čak i pojačava. Iz tih razloga bilo je važno doneti krovni zakon, to je Zakon o zabrani diskriminacije, koji se integrisano zalaže i reguliše sva ova pitanja, raznorodna i često pojedinačne pravne norme i povezuje ih i daju jednu celinu sa kojim će se efikasnije regulisati ovo veoma važno pitanje.
Donošenjem ovog zakona Srbija se svrstala u red zemalja koje su institucionalno uredile zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu, ali moramo reći da to svakako nije dovoljno jer mi u realnosti, u svakodnevnom životu imamo mnoge nepravilnosti koje se dešavaju i za posledicu imaju kršenje prava pojedinaca ili određenih grupa i kršenje zabrane diskriminacije.
Zakonom o zabrani diskriminacije izričito se zabranjuje diskriminacija po osnovu mnogih svojstava, po osnovu rođenja, rase, pola, seksualne orijentacije, uzrasta, vere, rada, imovine, bračnog stanja, verske pripadnosti, invalidnosti, političke pripadnosti itd. Zapravo, možemo postaviti pitanje – šta je to diskriminacija i ona je svakako nejednako postupanje prema jednakima ili jednako postupanje prema nejednakima. O tome se uvek mora voditi računa.
Naše društvo treba da bude oslobođeno straha da prijavi akt diskriminacije. Naravno mi još nismo stigli na taj nivo i u taj stepen shvatanja i svesti i moramo još dugo raditi na tom planu sa više aspekata.
Dakle, donošenje ovog zakona, ali pre svega ustavna načela u našem Ustavu koja tretiraju ova pitanja, kao i Zakon o zabrani diskriminacije, kao i ovi drugi zakoni posebni, u kojima se u pojedinim delovima to pitanje rešava, sve to ostaje kao deklarativno mrtvo slovo na papiru, ako nema implementacije ovih zakona, a pre svega Zakona o zabrani diskriminacije.
Važnu ulogu u implementaciji u primeni zakona svakako ima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti koji ima ulogu ne samo u sprečavanju već i u prevenciji diskriminacije. Danas u Srbiji postoje mnoge predrasude i potrebno nam je još dugo vremena za socijalnu, kulturnu i kulturnu emancipaciju. Zapravo, kroz obrazovno vaspitne sadržaje, kulturne, kroz informisanje, kroz medijske političke, kroz sportske i ekonomske sadržaje, moramo edukovati i graditi novu svest i shvatanje ljudi u našem društvu.
Dakle, ceo posao koji se tiče ove teme, ovih pitanja u sprečavanju diskriminacije neće se završiti jednim zakonom ma kakav on bio, niti Poverenik za zaštitu ravnopravnosti makar on bio, da upotrebim jedan termin, supermen, ne može urediti to pitanje i dovesti ga na poželjni nivo savremenog demokratskog društva.
Kada je reč o predloženoj kandidatkinji za dužnost Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođi Brankici Janković, imao sam zadovoljstvo da sa njom sarađujem po određenim pitanjima na jedan veoma korektan način, pre svega sa njene strane, naravno i sa moje, ja se nadam, a zapravo bila je saradnja na polju onoga što je funkcionisanje socijalnih ustanova u opštini Petrovac na Mlavi i Centra za socijalni rad. Gospođa Brankica Janković u svom radu iskazala je veliku odgovornost i brigu upravo za one delove populacija i za one slučajeve koji su najviše na meti diskriminacije danas.
Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS iz tih razloga će i glasati za ovakav izbor.
Napomenuću još na kraju da po našem shvatanju, shvatanju Poslaničke grupe SPS, u delu koji se odnosi na njenu profesionalnu aktivnost i na sve one reference koje joj daju pravo i mogućnost za izbor na ovu funkciju, da je naše shvatanje da ona apsolutno ispunjava te uslove, činjenicom da je ona radila npr. u ustanovi Gerontološkog centra kao pomoćnik direktora u 2014. godini, možda ne cele godine, ali nije ni bitno, kao i u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku kao državni sekretar dve godine, gde je svakako u svom radu imala upravo ta pitanja zaštite ljudskih i manjinskih prava i sprečavanja diskriminacije. Zatim, radila je u ustanovi Gerontološkog centra Beograd, gde je radila od 2006. do 2012. godine kao direktor, a naravno da je sa pozicije direktora tim pre bila u poziciji da i te kako zastupa interese takvih grupa i da čini na zabrani i sprečavanju zapravo diskriminacije. Konačno, radila je i u Gimnaziji „Ruđer Bošković“ kao nastavnik predmeta „Ustav i pravo građana“. Naravno da je i to jedan od momenata koji joj daje takav jedan legitimitet.
Ja lično smatram da sutradan, ili da je nekim drugim slučajem bilo, ne znam da li je gospođa Brankica Janković u ranijem periodu bila poslanik, ali i da jeste, sama činjenica biti poslanik, svakako i to je jedna oblast, odnosno jedno zanimanje, jedna delatnost, da tako kažem, koja u potpunosti daje tu mogućnost da se ispunjava i ovakav jedan uslov.
Dakle, iz svih tih razloga, uz činjenicu da SPS podržava ulogu, značaj i rad nezavisnih regulatornih tela i subjekata i čini sve da oni u punom kapacitetu i izražaju daju svoj doprinos daljem demokratskom razvoju i emancipaciji našeg društva, glasaće za izbor gospođe Brankice Janković za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Zahvaljujem na pažnji.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas su na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i dva sporazuma, odnosno dva zakona o potvrđivanju sporazuma u oblasti obrazovanja, to su bilateralni sporazumi Republike Srbije koje je potpisala sa Ruskom federacijom, odnosno sa Republikom Makedonijom o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima.
Na početku ću reći da će Poslanička grupa SPS glasati za sva tri zakona. Kada je reč o Zakonu o zaštiti industrijskog dizajna, odnosno izmenama ovog zakona, važno je istaći da predviđena rešenja prvenstveno imaju za cilj da se usklade sa pravilima koja važe u EU i da otklone izvesne uočene nedostatke koji su za posledicu imali različito tumačenje i primenu zakona.
Mada su u pitanju izmene terminološke prirode, one treba da omoguće preciznije tumačenje i efikasniju primenu važećeg zakona. Činjenica je da, kao i kod zaštite intelektualne svojine u celini, tako i kod industrijskog dizajna, dolazi do problema u primeni Zakona o zaštiti autorskih prava. Zato se ovim zakonom vrše izmene i dopune u onom delu koji se upravo odnosi na građansko-pravnu zaštitu, sa ciljem uspostavljanja efikasnog sistema pravne zaštite industrijskog dizajna kao dela nacionalnog sistema zaštite prava intelektualne svojine.
Izmenama zakona preciznije se u tom smislu definiše proizvod koji je predmet zaštite industrijskog dizajna. Naime, ovom izmenom u definiciju proizvoda, pored delova koji su namenjeni za spajanje u složeni proizvod, pakovanja proizvoda, grafičkih simbola i tipografskih znakova, dodaje se i ukupni vizuelni identitet proizvoda. Inače, izmenom zakona se propisuju i periodi za koje se, uz plaćanje propisane takse, vrši produženje važenje zaštite, a periodi su od po pet godina u ukupnom trajanju od 25 godina, koliko može da bude zaštićeni industrijski dizajn.
Značajno je da se izmenama zakona propisuje ko može zastupati strana lica u postupku pred nadležnim organom. Zakon propisuje da strano fizičko ili pravno lice koje nema prebivalište ili sedište u Republici Srbiji u postupku pred nadležnim organom mora imenovati zastupnika iz reda lica upisanih u registar zastupnika koji vodi nadležni organ ili domaćeg advokata. Drugim rečima, ukoliko strano lice ima prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije ono neće biti u obavezi da imenuje zastupnika.
Zatim, izmenama i dopunama zakona se definiše maksimalan broj industrijskog dizajna za koje se može tražiti zaštita i definiše višestruka prijava za priznanje industrijskog dizajna, što do sada nije postojalo. Zakonom se
pojednostavljuje procedura prijavljivanja za priznavanje industrijskog dizajna. Naime opisi industrijskog dizajna za prijavu odnosiće se isključivo na one elemente industrijskog dizajna koji ga čine novim, a ne na sve elemente industrijskog dizajna, kako proizilazi iz važeće odredbe. Na taj način podnošenje prijave za priznanje industrijskog dizajna biće znatno olakšano, budući da je dosadašnja odredba zahtevala sastavljanje veoma obimnih i često teško razumljivih opisa.
Sledeće, izmenama je uređena sadržina prikaza industrijskog dizajna. Prikaz mora biti tako izrađen da se jasno vidi kako spoljašnji izgled predmeta zaštite, kao i njegovih delova koji se vide stalno ili prilikom njegove redovne upotrebe. Dobro je rešenje što prethodno registrovanje industrijskog dizajna na nacionalnom nivou, tj. u Republici Srbiji nije preduslov za njegovo međunarodno registrovanje.
Zakon uređuje i obim prava na industrijski dizajn. Obim prava je važno definisati iz razloga što se priznavanjem industrijskog dizajna njegovom titularu dodeljuje monopolsko pravo iz koga proizilazi sadržina prava u smislu ovlašćenja da svoje pravo istakne prema trećim licima. Istovremeno, sa druge strane, izmenama zakona se propisuje i ograničavanje prava nosioca prava na industrijski dizajn u odnosu na radnje učinjene u privatne svrhe, a ne samo u ne komercijalne, kako važeća odredba određuje. Činjenica da je neka radnja izvršena u ne komercijalne svrhe ne znači nužno da je izvršena u privatne svrhe, jer je moguće na primer da treće lice iskorišćava zaštićeni industrijski dizajn tako što izrađuje proizvod prema zaštićenom industrijskom dizajnu i ustupa ga bez naknade trećim licima ili ga čini dostupnim javnosti na bilo koji drugi način koji nema komercijalnu svrhu.
Na kraju, izmenama zakona se propisuju obavezne procedure o ulasku Republike Srbije u EU. Na primer, propisuje se da će se do dana prijema Republike Srbije u EU odredba ovog zakona koja se odnosi na dostupnost javnosti industrijskog dizajna primenjivati i u slučaju kada u standardnim tokovima poslovanja nije postojala razumna mogućnost da poslovni krugovi specijalizovani za datu oblast na teritoriji država članica EU ili evropskog ekonomskog prostora saznaju za otkrivanje industrijskog dizajna.
U celini posmatrano, ove izmene Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna predstavljaju i preciznije definisanje nekih instituta i procedura i nužno usklađivanje sa pravnim tekovinama EU.
Kada je reč o bilateralnim sporazumima koje Narodna skupština treba da ratifikuje, odnosno da potvrdi, smatram da je vredno istaći njihov značaj.
Republika Srbija ima veoma razvijenu bilateralnu, političku, privrednu i kulturnu saradnju sa Ruskom Federacijom, sa kojom uostalom imamo vekovno prijateljstvo, odnose i saradnju. Sa Rusijom do sada imao potpisan veliki broj bilateralnih sporazuma, počev od Sporazuma o slobodnoj trgovini, potpisanim avgusta 2000. godine, kojim su proizvodi iz Srbije oslobođeni carine kada su namenjeni tržištu Rusije.
Samo u vreme kada je premijer bio Ivica Dačić, sa Ruskom Federacijom je potpisan veliki broj bilateralnih sporazuma, među kojima posebno ističem Sporazum o osnivanju Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Samo tokom jednog boravka premijera Dačića u Moskvi 2013. godine, potpisano je sedam bilateralnih sporazuma, kao što su Sporazum o saradnji u oblasti železničkog saobraćaja, Sporazum o statusu vojnih memorijala na teritoriji obe države, Sporazum o trgovinsko-ekonomskoj saradnji, Sporazum o razmeni statističkih podataka o spoljno-trgovinskoj razmeni, Sporazum o saradnji u oblasti poljoprivrede i Sporazum o saradnji carinskih službi.
Među tada potpisanim sporazumima nalazi se i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima. Interesantno je da se istakne da je inicijativu za potpisivanje ovog sporazuma pokrenula ruska strana 2009. godine. Valja istaći i da se višedecenijska saradnja Republike Srbije sa Ruskom Federacijom u oblasti prosvete i nauke može oceniti kao veoma uspešna, kako u pogledu obima, tako i u pogledu kvaliteta, tako da potvrđivanje ovog sporazuma dodatno obezbeđuje pravni okvir za institucionalni nastavak i unapređenje te saradnje.
Sporazumom se potvrđuje želja obe strane za daljim razvijanjem i podsticanjem bilateralne saradnje u oblasti obrazovanja, koja se podiže na nivo uzajamnog priznavanja i ekvivalenciju javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima koji se izdaju u Republici Srbiji i Ruskoj Federaciji. Sporazumom su precizirani konkretni oblici saradnje i načini na koje će se ona ostvariti. Uzajamno će se priznavati diplome o stečenom obrazovanju na svim nivoima, od osnovnog do visokog, uključujući i doktorske studije. Izdavanje ekvivalentnih javnih isprava od strane nadležnih institucija omogućiće i jednoj i drugoj strani lakšu razmenu zapošljavanja stručnjaka, odnosno dovršetak školovanja posle svakog stečenog nivoa obrazovanja u jednoj ili drugoj državi potpisnici.
Ovaj sporazum sa Ruskom Federacijom samo je još jedan oblik bilateralne saradnje sa ovom prijateljskom zemljom, koja je naš prijatelj, ali i veliki značajni privredni partner, kako na polju energetike, tako i u oblasti poljoprivrede, građevinarstva, a svakako i u oblasti kulture, nauke i obrazovanja. Takođe, želim da napomenem da je ovaj sporazum, 10. aprila 2013. godine, u Moskvi, u ime Vlade Republike Srbije, potpisao tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić.
Drugi Sporazum o uzajamnom priznavanju javnih isprava o stečenom obrazovanju i stručnim akademskim i naučnim nazivima, o kojem danas raspravljamo, jeste sporazum potpisan između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije. Inicijativu za zaključivanje ovog sporazuma, kojim se obezbeđuje pravni osnov za uzajamno priznavanje javnih isprava o stečenom obrazovanju i stručnim akademskim i naučnim nazivima, pokrenula je makedonska strana 2010. godine.
Sporazumom se potvrđuje želja dve strane za razvijanjem bilateralnih odnosa u oblasti obrazovanja i nauke, saglasno Lisabonskoj konvenciji iz 1997. godine o priznavanju kvalifikacija koje se odnose na visoko obrazovanje u regionu Evrope. Činjenica je da naše dve, inače susedne države, imaju obostrani interes za uređivanjem pitanja uzajamnog priznavanja javnih isprava o stečenom obrazovanju i o stručnim akademskim i naučnim nazivima, a pre svega zbog značajne usmerenosti jednih na druge i zbog olakšavanja obrazovanja građanima jedne od potpisnica na teritoriji druge zemlje potpisnice. Implementacija ovog sporazuma treba da doprinese i jednostavnijim procedurama kod zapošljavanja lica sa priznatim diplomama u zemljama potpisnicama.
Oba ova sporazuma predstavljaju značajne oblike bilateralne saradnje Republike Srbije i Ruske Federacije, odnosno Republike Makedonije, i odraziće se u krajnjoj liniji na poboljšanje ukupnih političkih i privrednih odnosa, koje Srbija neguje i nastoji da još više unapredi. Ovo su još dva primera o takvom kursu Republike Srbije, koja ima na opštem planu kada je reč o saradnji Republike Srbije na širem prostoru sa svim ostalim zemljama u okruženju i šire.
Na kraju, poštovani ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ističem još jedanput da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasati za sva tri zakona koja su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas ponovo imamo pred sobom Zakon o privatnom obezbeđenju, zapravo njegove izmene i dopune.
Kao što već znamo, ovaj zakon je po prvi put donet 2013. godine, tačnije krajem 2013. godine, i njime je bilo propisano da su za izvršavanje i primenu ovog zadatka dati rokovi od šest meseci od dana stupanja na snagu, što je podrazumevalo donošenje određenih podzakonskih akata. Sa druge strane, da pravna lica, preduzetnici za privatno obezbeđenje, kao i fizička lica koja vrše poslove privatnog obezbeđenja, svoj rad moraju uskladiti sa odredbama zakona i podzakonskim aktima, a u skladu sa podzakonskim aktima u roku od 18 meseci.
Prilikom donošenja ovog zakona i tada smo bili možda svesni toga da je možda ovo prekratak rok, ali s obzirom na činjenicu da se dve decenije nije radilo na ovom planu, možda je i postojala opravdana ambicija da se može završiti u ovom propisanom roku, kako je zakonom tada doneto, svi ovi poslovi koji su bili predviđeni što se tiče donošenja podzakonskih akata i što se tiče onoga da su pravna lica, preduzetnici i fizička lica imala da svoj rad usklade i primere odredbama zakona. Moglo se pretpostaviti možda da će doći do probijanja.
I suviše dugo vremena je prošlo, a da se ovom materijom niko nije bavio. Naravno, jedna želja i jedna volja je postojala da se uradi u tom roku, ali možda nije bila dovoljno dobra procena, što nije strašno. To ne može da bude sada kamen spoticanja u odnosu na ono što treba danas da uradimo da to promenimo, da primerimo i da učinimo da se svi poslovi završe u budućem propisanom roku koji ćemo ovde doneti. U zakonu su dati ti rokovi i to je 1. januar 2016. godine, ali bih se saglasio i sa tim, ministar je već ovde i pomenuo, da možda treba razmišljati da za nekoliko meseci pomerimo taj rok kako bi to realnije bilo, da zaista zaživi u praksi.
Moramo reći da je pitanje privatnog obezbeđenja jedan sektor i jedna oblast koja je zapravo doživeli jednu ekspanziju u stvarnom životu i u praksi, a da pri tome ona nije bila regulisana na adekvatan način, zakonski i sa propisima ovde kod nas u našoj zemlji. Sa druge strane, da je ova oblast privatnog obezbeđenja zaista doživela ekspanziju, ali i na adekvatan način je uređena u širem okruženju, u drugim zemljama oko nas, pa i u EU, naravno.
Naravno da o ovome treba voditi računa, jer ta sfera privatnog obezbeđenja je zapravo jedan deo bezbednosnog sistema naše zemlje i on zajedno sa onim što je javni sektor obezbeđenja, odnosno bezbednosti, državni, kako bi ga nazvao, predstavlja jedinstveni sistem. To nisu stvari za igranje i samim tim to podrazumeva zaista detaljno propisivanje svih segmenata ove veoma složene oblasti, jer tu ne mogu i ne smeju biti nikakve improvizacije, uzimajući u obzir složenost i težinu ove oblasti i ovih poslova koji se obavljaju.
Kroz podzakonska akta je zaista potrebno mnogo toga urediti, a nešto od toga je već i završeno dobrim delom. To je sistem stručnog obrazovanja i osposobljavanja, donošenje programa obuke i normativi za izvođenje obuke. Treba propisati uniforme pripadnika privatnog obezbeđenja, propisati način upotrebe sredstava prinude, način izvođenja tehničke zaštite, izgled i sadržinu legitimacije službenika koji se bave privatnim obezbeđenjem, kriterije za obezbeđivanje obavezno obezbeđenih objekata, kao i minimalne tehničke uslove kod obavezne ugradnje sistema tehničke zaštite u nekim objektima kao što su banke, finansijske institucije itd.
Najveći deo ovoga je ipak završen, ali treba ostaviti pristojan rok i onima koji će se sutra baviti ovim poslovima da se usklade sa zakonom i sa svim onim propisima koji su ovde dati u podzakonskim aktima.
Osvrnuo bih se i na to politizovanje ovog pitanja i nije ništa strašno ako opozicija kritikuje aktuelnu vlast i aktuelnu koaliciju, to je i njen posao itd, ali pri tome mora da, ili bi bar trebalo, da tako kažem, ostane dostojanstvena i da na jedan argumentovan, uljudan i korektan način to čini. U protivnom onda imamo samo neke izjave i konstatacije koje dnevno-politički služe danas i koje zaista nemaju nikakvu političku težinu.
Ja bih rekao, na konstataciju da treba pitati vašeg koalicionog partnera, otprilike citiram, a to znači bivšeg nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića, zašto ovaj zakon nije donet ranije, kada je postojao Nacrt zakona o privatnom obezbeđenju, u vreme kada je SPS bila u koaliciji sa DS na vlasti. Ne verujem da smo mi iz SPS mogli da se suprotstavimo tada političkoj moći i političkoj volji DS, po bilo kom pitanju. I da je bilo te političke volje, onda bi sigurno ovaj zakon bio na dnevnom redu još tada i bio bi donet. Ta politička volja se stvorila tek kasnije, kada smo mi iz SPS ušli u koaliciju sa SNS i zato je taj zakon donet krajem 2013. godine, a danas mi ovim zapravo moći ćemo učiniti da taj zakon ispravimo, da ga dopunimo i izmenimo.
Složio bih se sa kolegom poslanikom Kovačevićem iz PUPS da ćemo možda već sledeće godine biti u prilici ponovo da stavimo ovaj zakon na dnevni red. To uostalom jeste i pravilo. Zakon se ne donosi samo jednom za sva vremena. On mora da pretrpi i da doživi određenu proveru u praksi, da se uoče manjkavosti, a onda da se kroz izmene i dopune stvari isprave, kako bi bio u potpunosti primenljiv na jedan objektivan i realan način u životu i u praksi.
Naravno, ovde ovaj zakon predviđa i pitanje uređenja načina naplate taksi za izdavanje legitimacije službenika, s obzirom da Zakon o budžetskom sistemu predviđa i propisuje da se to može učiniti samo zakonom, a ne uredbom. Evo, kroz izmene i dopune ovog zakona i to pitanje na adekvatan način rešavamo, a kroz podzakonski akt će biti utvrđeno koja je to visina koja će biti za ovu taksu.
Mora se, naravno, uvažiti i ta činjenica da, s obzirom da je reč o jednom novom zakonu, o jednoj novoj oblasti a koja je veoma, veoma složena, to podrazumeva i drugačiju organizaciju MUP-a sa svojim odgovarajućim službama, sa svojim odgovarajućim komisijama itd. koje treba da odgovore svim zahtevima koje propisuje ovaj zakon i naravno da je zato potrebno vreme.
Dakle, lako je davati neke paušalne ocene, lako je kritikovati, ali je mnogo teže prionuti na rad, suočiti se sa stvarnim teškoćama, sa težinom zadatka i sa tim izaći na kraj. Mislim da zapravo ova koalicija SNS i SPS zapravo taj posao radi i iz tog razloga će naša poslanička grupa glasati za ovaj zakon.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola, naravno, možemo konstatovati da se ovim činom zapravo unapređuje policijska saradnja, da je to jedan sporazum koji je zaključivan od strane naše zemlje i sa drugim državama u okruženju i što je najvažnije, važno je da kroz donošenje ovog zakona i kroz potvrđivanje ovog sporazuma mi sa svoje strane ukažemo da smo pristali na saradnju sa Republikom Albanijom, bez obzira koliko postojao animozitet ili neka distanca ili odbojnost u onome što je saradnja sa Republikom Albanije sa naše strane, odnosno sa njihove strane, kada je reč o njihovoj saradnji sa nama.
Usvajanjem ovog sporazuma i nekih drugih, mi zapravo relaksiramo te odnose i pokušavamo, naravno, da se približimo onome što jeste budućnost života i na Balkanu i u Evropi, Evropskoj uniji, da moramo sarađivati po svim pitanjima i da sve sporne stvari možemo rešavati kroz politički dijalog i kroz sporazumevanje i to je, eto, jedan od početaka i na tom planu.
Na kraju još da konstatujem da ćemo oba zakona podržati, kao SPS, odnosno kao poslanička grupa. U potpunosti podržavamo ovo što su izlaganja bila i gospodina ministra na ovom planu i uvek ćemo biti na tom kursu da unapređujemo sve zakone koji, naravno, vremenom traže određene izmene i dopune. Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući Bečiću, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, mi poslanici iz SPS,apelujemo i ja ću to učiniti da se vratimo na ono što je dnevni red i da razgovaramo o amandmanima, na predlog ovog zakona koji je sada na dnevnom redu.
Evo već više, sat ili dva, razgovaramo tek o prvom amandmanu i kada je reč o tom amandmanu, mi ne podržavamo predloženi amandman, i saglašavamo se sa tim da rešenje koje je dato u zakonu podržimo i da to usvojimo.
Dakle, ovde isuviše priče ima o tome što je bila uloga agencije za hemikalije, koja je ukinuta, a naravno, neću da potcenjujem rad te agencije i neću se time baviti, ali u svakom slučaju, mi ne možemo da izvršimo određenu vrstu racionalizacije, ako stalno povećavamo državni aparat, kroz povećanje broja agencija.
Sa druge strane, složio bih se sa ocenom jednog narodnog poslanika, ne znam ko je to rekao, mi smo obesmislili rad pojedinih ministarstava, time što smo mnoge ingerencije Ministarstva preneli na agencije, na neke direkcije, na neka nezavisna tela, na neke komisije itd.
Ja ne sumnjam u kapacitet Ministarstva i ovde je predloženo u ovom članu zakona da ministar će biti nadležan za poslove zaštite životne sredine, i propisaće vrste biocidnih proizvoda.
Naravno da neće on to sam učiniti. U konkretnom slučaju, poštovana ministarka Bogosavljević, ali sigurno u tom Ministarstvu postoji jedan tim koji je kompetentan i koji će se time baviti na isti način, sa istim kvalitetom i odnosom, kao što je to činila Agencija za hemikalije, a da ceo taj proces manje košta nego što je koštao kada je postojala ta Agencija. Usput, smatram da je toliko agencija bilo u prošlosti, da je to bilo pravo pomodarstvo i da je to bila zaista jedna pogodnost za jedan broj ljudi koji su uspevali tamo da se zaposle i agencije kao pravno lice, i toliko mnogo itd. sigurno da su išli na štetu budžeta Republike Srbije, sa jako visokim platama.
U tim agencijama su bile plate koje su bile višestruko veće, nego plate narodnih poslanika, a vi znate koje su, ali da ne pričam o tome, ili čak plate ministara, itd.
Prema tome, mislim da mi treba da izvršimo jednu takvu reformu i da damo mogućnost ministarstvima da vrše funkciju, u pravom smislu te reči, a da o tom kvalitetu obavljanja tog posla, ovde razgovaramo.
Uzgred, budi rečeno, u članu 2. ovog zakona briše se – naknada koja je bila prihod Agencije za hemikalije. Ko god da je plaćao tu naknadu, ona je bila jedan teret za onoga ko je plaćao, pa i tu imamo jedno rasterećenje što je veoma značajno i korisno.
Zato još jednom, apelujem u ime poslaničke grupe SPS, da čujemo predloge i argumente.
Ali, mi nemamo razloga da sada proširujemo temu i da pričamo, pričajući o Agenciji za hemikaliju, sada i o Fondu za zaštitu životne sredine i o onome što je bio efekat tog rada u prošlosti itd, od „kulina bana“ i tome slično, a zapravo to je samo jedna priča zarad jedne političke promocije koja je jalova i koja nema nikakvog smisla.
Dakle, SPS podržava ono što je Predlog zakona i ne podržava ovaj podneti amandman. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući gospodine Bečiću, poštovana ministarka, saradnici iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već najavila naša narodna poslanica Marjana Maraš, ja ću govoriti o protokolima, odnosno o predlozima zakona o potvrđivanju dva protokola, o održivom turizmu uz Okvirnu konvenciju i održivom razvoju Karpata i, drugo, Protokol o održivom upravljanju šumama uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata.
Karpatski planinski sistem obuhvata, kao što je poznato, sedam zemalja, među kojima je Srbija. Tu su Rumunija, Ukrajina, Slovačka, Češka, Poljska, Mađarska. Ovde su, kada govorimo o jednom takvom odnosu, gde je uključeno više zemalja, sigurno važni ti međunarodni i međudržavni odnosi i da realizacija određenih programa zavisi ne od jedne ili nekoliko zemalja, već zavisi od usaglašenog odnosa i delovanja svih zemalja koje su obuhvaćene jednim sporazumom. To govori da pitanja i problemi vezani za životnu sredinu nemaju granicu. Oni nisu lokalnog karaktera. Oni su globalni i podrazumevaju učešće svih koji žive na ovoj planeti ili u jednom regionu, ako je pitanje uže koje se razmatra.
Karpatski region je najvažniji šumski kompleks u Evropi, koji uključuje najveće preostale prašume i prirodne šume van Rusije. Može se reći da je karpatski šumski region najveće šumsko blago u Evropi. Glavni je problem, ali to nije samo u karpatskom regionu, nelegalna seča, koja je prisutna drastično u nekim zemljama, recimo, u Rumuniji, mada taj problem imamo i mi.
Možemo retorički sada da gradimo svoju diskusiju ili svoj govor u pravcu kritikovanja nečega, ali ja ću reći da se zapravo EU bavi ovim problemom i ona nastoji da ovo pitanje nelegalne seče šuma kroz zakone još bolje i kvalitetnije reguliše, jer svuda ima takvih problema. To je, takođe, globalni problem u jednom negativnom smislu, koji je prisutan.
Imamo činjenicu da npr. od 1950. godine do danas više od polovine šuma na planeti je uništeno. To je jedan katastrofalni podatak, ali je realan, takav je. Moramo sa time da se suočimo.
Dve trećine latinoameričkih šuma je takođe uništeno, jedna polovina afričkih. Još je drastičnija situacija u Aziji. U SAD eksploatacija šuma je bila brza, nagla, nemilosrdna i ona postoji već jedan duži period. U poslednjih 200 godina je zaista teške posledice to ostavilo.
Kada se kaže 200 godina, to je jedan mali period u poređenju sa onim što je priroda i ovaj živi svet nastajao, evoluirao milijardama godina, a onda praktično za jedno relativno kratko vreme uništi se pola od toga ili više od polovine.
Posledice uništavanja šuma su zaista velike. Pre svega, u sastavu atmosfere, jer se time povećava količina ugljen dioksida, a ona narušava ono što je efekat staklene bašte, odnosno ozonski omotač. Uništavanjem šuma smanjuje se količina kiseonika, najvažniji resurs za postojanje živog sveta, nastaje erozija, pojavljuju se poplave, menja se klima i menja se biološki sastav, odnosno biološka raznovrsnost u živom svetu, što je najveći greh koji može da se učini prema živoj prirodi.
U kontekstu ovoga spomenuo bih nešto što zadivljuje čovečanstvo, a to je primer reakcije poglavice američkih Indijanaca. Reč je o poglavici Sijetlu, koji je uputio pismo ili se obratio tadašnjem američkom predsedniku gospodinu Frenklinu Pirsu, kao odgovor na ponudu predsednika SAD da kući nekih 8.000 km2 od plemena Indijanaca na čijem čelu je Sijetl bio za nekih 150.000 dolara. To su bile te cene, odnos ili vrednost, da tako kažem, u to vreme.
Nećete mi zameriti ako neke delove njegovog obraćanja ovde iskažem, jer je to zaista poučno i važno je da se vratimo u sferu razmišljanja, ne samo mi, nego čitava javnost o onome što je danas globalni problem zaštite životne sredine, kao najvažnijeg uslova za opstanak i napredak čovečanstva.
Dakle, poglavica u svom obraćanju kaže: „kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje. Ta misao nama je strana. Mi ne posedujemo svežinu vazduha ili bistrinu vode. Sva ova zemlja svet je za moj narod.“ Dalje, on kaže: „ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da su reke naše sestre, ali i vaše. Morate naučiti vašu decu, kao što smo mi našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju, snaći će i njenu decu. Ako čovek pljuje na zemlju, pljuje na sebe samog. Mi znamo, zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji, što će reći da priroda ne pripada čovek, već čovek pripada prirodi i deo je nje. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je mi voleli. Štitite je, kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom stanju je bila kada ste je preuzeli. To je najvažnija poruka. Svom svojom snagom, moćima i srcem sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednom ćete spoznati da je vaš i naš Bog isti.“
Na kraju, gotovo očajnički, poglavica, postavlja određena pitanja, ali već sa namerom da tu zemlju mora prodati predsedniku SAD, jer ako je ne bi prodao, ne bi bilo mira, došlo bi do uništenja njegovog naroda i glavom se ne može kroz zid. U očaju konstatuje: „ne razumem zašto se ubija bizon, zašto se krote divlji konji, zašto je u dubini šuma toliko ljudskog smrada, zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore, gde su jeleni, nema ih više, gde je orao odleteo? Pravom životu došao je kraj, počinje borba za opstanak.“
Dakle, ova zadnja misao – počinje borba za opstanak, nije u onom smislu u kome je Darvin gradio svoju teoriju – borba za opstanak živih bića, kao jedan mehanizam za prirodnu selekciju i za dalju evoluciju. Ovde je reč o tome da je čovek izašao ili da će njegova slutnja izaći iz onoga što je okvir prirode, poremetiti ono što je biološka ravnoteža i ugroziti tu živu prirodu, a samim tim ugroziće i sebe.
Kada je reč o Protokolu o održivom turizmu uz okvirnu konvencije za zaštitu i održivom razvoju Karpata, ovde će strane u sporazumu preuzeti mere za promovisanje održivog turizma na Karpatima, pružajući dobrobit lokalnom stanovništvu zasnovanom na izuzetnoj prirodi, pejzažima i kulturnom nasleđu Karpata i u tu svrhu će pojačati saradnju.
Inače, eko turizam je nov oblik jedne od najvećih i najnaprednijih privrednih delatnosti na svetu. Začeta je krajem 80-tih godina prošlog veka, kao pokušaj da se smanji negativan uticaj tradicionalnog turizma na životnu sredinu, a to je iscrpljivanje prirodnih resursa, zagađivanje i promene eko sistema.
Međunarodna turistička organizacija definiše eko turizam kao odgovorno putovanje kroz prirodna dobra koje ne narušava životnu sredinu i pruža dobrobit lokalnom stanovništvu.
Ovde je bitna i ta edukativna komponenta koja podrazumeva da su svi korisnici ovakve jedne usluge zainteresovani za pitanje zdrave životne sredine i da samim tim što koriste i konzumiraju jednu takvu potrebu učestvuju u unapređenju i očuvanju životne sredine.
Godina 2002. je prelomna u razvoju ovog novog vida turizma i UN su tu godinu proglasile godinom eko turizma.
Dakle, ako na ovakav jedan celovit, sveobuhvatan način razmatramo sva ova pitanja koja se tiču životne sredine, onda vidimo da je čitavo čovečanstvo negde na pet minuta ili čak na minut do 12, da sva zvona treba da zazvone i da svi zajedno na globalnom nivou moramo se ovim pitanjem pozabaviti na najbolji mogući način. Ova pitanja i ovi problemi su prioriteti ispred svih prioriteta, jer rešavanje ovakvog jednog prioriteta je osnovni uslov za opstanak budućeg zdravog života naše dece i budućih generacija.
Naravno, razmišljajući u ovakvom jednom kontekstu, sa zadovoljstvom ćemo učestvovati i dalje u ovoj problematici, a kada dođe dan za glasanje, poslanička grupa SPS će svakako glasati za usvajanje ovih zakona o potvrđivanju ovih sporazuma. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, saradnici ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već ceo dan u diskusiji, reč je o veoma važnim zakonima iz oblasti zaštite životne sredine. Zapravo, pred sobom imamo Zakon o izmenama i dopunama tri Zakona o hemikalijama, o biocidnim proizvodima i integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.
Osnovna misao kada govorimo o onome što je savremeni trenutak, što je savremena tehnologija ide u pravcu razmišljanja o opasnostima i rizicima koji sobom donosi ta savremena tehnologija i svi njeni proizvodi. Naročito se ovo odnosi na hemijsku industriju.
Neki hemijski proizvodi imaju veoma različito dejstvo, mutageno dejstvo na genetski materijali, imaju teratogeno dejstvo i konačno letalno, veoma opasno dejstvo koje ugrožava sve što je živo.
Prema tome, ako imamo nekontrolisanu ovu oblast onda to može da ostavi razne efekte nepovoljne, ali ne samo nepovoljne efekte može da dovede do katastrofalnih posledica i iz tih razloga sa ovim nema igranja i zato je potrebno ovu oblast do kraja urediti na najbolji mogući način.
Dakle, nekontrolisano korišćenje hemikalija i biocidnih proizvoda veoma je opasno i mora da se tu zavede red. Mora se primetiti, ja bih se složio sa tim, ministarka je rekla na početku i naravno govorim u ime poslaničke grupe SPS, da pitanje zaštite životne sredine je prioritetno pitanje današnjice i čitavog čovečanstva, i ono zaslužuje pažnju i ima prioritet u odnosu na sve ono ostalo što su potrebe današnjeg čovečanstva.
U trci za profitom, za novim proizvodima, za osvajanjem tržišta, možda neke kompanije ili u nekim zemljama se podređuje ovo pitanje. Odnos prema zaštiti životne sredine, nažalost, nije isti u svim zemljama, i može se reći da zapravo EU kao jedna grupacija zemalja pridaje tome veliku važnost, i mi kao pretedenti, kao buduće članice EU, moramo ići u tom pravcu, ne zbog toga što ćemo mi postati članica EU, već zbog toga što je to sušta potreba koja ide u korist čoveka, u korist budućih generacija.
Čini se da ekološka svest nije na odgovarajućem nivou, na onom nivou, potreba koja je danas veoma prisutna, da tako kažem, i koja opominje.
Važno je istaći za sva tri zakona koja danas razmatramo da se ovim izmenama i dopunama bitno ne menjaju suštinska rešenja koja su već data njima.
Dalje, da ovi zakoni, kada je reč o Zakonu o hemikalijama, odnosno izmenama i dopunama ovog zakona i o biocidnim proizvodima da su njime uvedeni jedinstveni načini pravljenja hemikalija i biocidnim proizvodima.
Drugo, što je veoma važno da su oni usaglašeni sa zakonodavstvom EU i da se, a to treba naglasiti i to je suština, da se njima osigurava visok nivo zaštite zdravlja ljudi i životne sredine. Takođe, ovim izmenama i dopunama se poboljšava slobodan promet hemikalija i biocidnih proizvoda sa zemljama EU kao i sa drugim zemljama.
Naravno, da, eto, mi poslanici SPS znamo da ima zaista dosta problema u ovoj oblasti i da predstoje mnogi poslovi koji treba da idu u pravcu daljeg rešavanja svih aktuelnih pitanja u cilju usaglašavanja sa zakonodavstvom EU, ali i u cilju onoga što je konačno važno, a to je potpuna zaštita zdravlja i životne sredine u našoj zemlji. Kažem, ima zaista dosta problema.
Imamo ovde možda jednu veoma oštru kritiku na koju mi poslanici iz SPS ne stavljamo primedbu, kritike treba da bude. Složio bih se i sa ocenom, poštovane ministarke, ali naše mišljenje jeste i to da ovi problemi nisu nastali od 2014. godine u junu ili kada je već formirana ova Vlada, već da ti problemi postoje godinama, pa i decenijama.
Mislimo da nije možda odgovarajući napredak u ovoj oblasti, učinjeno ni u protekloj od 2000. godine na ovamo ako se želi istaći da pre 2000. godine ništa se nije radilo na tom planu, mada to nije tačno.
Moramo biti realni da su teškoće mnogobrojne, ali važno je i to da u veoma teškim uslovima mi ipak idemo korak po korak u tom pravcu i da pokušavamo da uhvatimo korak sa onim što su rešenja u naprednim zemljama i u zemljama EU.
Rekao bih da rešenja predviđena Zakonom o budžetskom sistemu upućuju na reviziju naknada taksi u posebnim zakonima, uključujući i ove zakone o hemikalijama i biocidnim proizvodima. Naime, u budžetskom sistemu propisano je da se takse mogu voditi samo zakonom kojim se može propisati njihova visina, ili se određuje subjekt koji će se ovim pitanjem pozabaviti. Najvažnije od svega da za mnogobrojne postupke, takse koje se uvode ne idu na teret građana i da zapravo taj teret nose oni koji se bave prometom ili koji se bave proizvodnjom ovih opasnih materija.
Važna je i činjenica usklađivanja dva zakona o hemikalijama i biocidnim proizvodima, jer naime je 2012. godine brisana nadležnost Agencije za hemikalije. Kada pominjemo Agenciju za hemikalije, čuli smo u nekim diskusijama da je ona bila među boljim agencijama, da je ona revnosno i dobro radila, itd, ali to ne znači da posao ubuduće i bez te agencije ne može da bude obavljen na najbolji mogući način u okviru onoga što je nadležnost ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine gde imamo ingerencije po ovom pitanju.
Te nadležnosti su prvo prenete na Ministarstvo energetike i razvoja i životne sredine, a danas pravno formalno praktično se izvršava izmena organa nadležnog za sprovođenje ovog zakona.
Jedno od važnih pitanja u ovim zakonima jeste i to da te izmene preciziraju nadležnosti različitih sektora inspekcije i to pre svega tržišne, sanitarne i inspekcije za zaštitu životne sredine. Kada je reč o primeni Zakona o biocidnim proizvodima i veterinarske inspekcije, kojima se obavlja, koja ima zadatak da kontroliše onaj deo koji se odnosi na veterinarsku delatnost ili u oblastima i objektima koji su pod veterinarskim nadzorom.
Kada je reč o trećem zakonu, zapravo o izmenama i dopunama Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja, imamo i treba da kažemo da je glavni razlog usklađivanje odredaba zakona koji se odnose na početak rada postrojenja koja su u obavezi da pribave integrisanu dozvolu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, kako bi se postrojenjima obezbedio kontinuitet u radu.
Da bi postrojenja mogla da rade i posle probnog rada, predviđeno je još 240 dodatnog vremena za pribavljanje integrisane dozvole, ali pod uslovom i to je sada mnogo važno, da taj deo funkcioniše u primeni zakona i da tu nema određenih propusta ili određenih subjektivnosti koje mogu dovesti do teških posledica, a ti uslovi su da su rezultati merenja zagađivanja činilaca životne sredine u toku trajanja probnog rada u skladu sa propisanim dozvoljenim vrednostima, naravno, ukoliko je izveštaj o poslednjem tehničkom pregledu pozitivan.
Naravno, nad primenom ovoga treba izvršiti s vremena na vreme i strogu kontrolu i tu ne sme biti nikakve improvizacije, jer posledice mogu da budu veoma teške. S druge strane, ovakva jedna pogodnost ima svoj značaj jer se time izbegava negativan ekonomski efekat ako bi došlo do prekidanja u radu određenog postrojenja posle probnog rada, bez ovog dodatnog vremena.
Takođe, jedan od razloga ili ciljeva donošenja ovih izmena i dopuna jeste preciziranje shodne primene zakona o upravnom postupku na pitanja pokretanja, vođenja i okončanja postupka izdavanja integrisane dozvole, koja nisu uređena ovim zakonom. Dakle, i tu imamo jednu veoma važnu kariku u celokupnom sistemu funkcionisanja, radi kontinuiranog rada jednog postrojenja.
Važno je još istaći da se nadležnom organu obezbeđuje i odgovarajuća dinamika za izdavanje dozvola, obezbeđuje jedna odgovarajuća dozvola za postrojenja aktivnosti a najkasnije do 31. 12. 2020. godine. Ovde imamo duži rok za izdavanje integrisane dozvole i on je opravdan zbog sticanja statusa kandidata Republike Srbije za članstvo u EU, sa stanovišta dobijanja dužeg tranzicionog perioda za prilagođavanje postojećih postrojenja standardima EU.
Sve u svemu, iz ovoga što sam rekao u ime poslaničke grupe SPS, mislim da se lako moglo zaključiti da je moj pokušaj bio da na jedan afirmativan način govorim o onome što su bili napori Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine i da zapravo tu imamo jednu politiku ove Vlade i ovog ministarstva koja je okrenuta napretku u ovoj oblasti, kako ne bi bilo nekih improvizacija koje bi se na nepovoljan način odrazile i ostavile posledice na zdravlje ljudi i na ono što je životna sredina, kao jedan preduslov zdrave budućnosti čitavog čovečanstva i mogućnost kvalitetnog života budućih generacija.
Naravno, ove izmene i dopune su samo jedna kockica u čitavom mozaiku koji treba da se popuni, samo jedan korak u nizu koraka koji treba da uslede. Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, kao i ova Vlada, imaće svu podršku poslaničke grupe SPS da nastavi ovim pravcem. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ispred grupe poslanika SPS uzeću učešće u ovoj raspravi nakon nastupa i priče koju je iznela naša šefica poslaničke grupe Dijana Vukomanović i ostali poslanici, gospodin Jovanović i Petronijević.

Želim da podržim ove zakone koji su danas na dnevnom redu u Narodnoj skupštini. Deo smo koalicije koja vuče napred na svim poljima, pokušava svim silama da pomeri točak privrednog razvoja i napretka Srbije. Svakako smo ponosni na tu činjenicu da smo deo te koalicije i samim tim smo i preuzeli i deo odgovornosti ovog veoma teškog posla kojim se bavimo od 2012. godine jer su stvari, čini se, iako je teško danas u Srbiji, krenule putem napretka.

Ja ću podsetiti i na neke političke stavove koji su se desili 2000. godine posle 5. oktobra kada se svaka saradnja sa istokom, sa Kinom, sa Moskvom, sa Rusijom izvrgavala ruglu i promovisala se samo saradnja sa zapadnim zemljama.

Mi kao SPS koja je državotvorna partija, a danas u koaliciji sa SNS pokazali smo, ali čini mi se kroz dugi niz godina da nemamo nikakvih predrasuda u tom pogledu. Ne postoje oni dobri i oni loši partneri sa kojima hoćemo i nećemo da radimo. Danas mi u jednakoj meri sarađujemo i sa Kinom i sa Rusijom i sa Arapima i sa zapadnoevropskim zemljama i sa Amerikom. Svuda gde može da se doprinese boljitku u Srbiji, privrednom razvoju, takvi partneri su svakako dobrodošli.

Pre svega reći ću nekoliko reči o onome što je sporazum koji omogućava angažovanje sredstava za realizaciju druge faze paket projekta Kostolac B, iz proste činjenice što i dolazim iz tog kraja, iz Braničevskog okruga i što je takav jedan projekat veoma značajan za Braničevski okrug, ali naravno, ne samo za Braničevski okrug, već i za čitavu Srbiju.

Cela stvar je započeta 20. avgusta 2000. godine i od tada počinje uspešno da se realizuje nekoliko značajnih projekata koji se finansiraju kroz povoljne kredite „Eksport-import“ banke kao ovlašćene institucije Narodne Republike Kine. Članom 11. tog sporazuma predviđeno je da kroz isporuku radova, materijala i usluga može da se ostvare određeni poslovi i tako se utvrdilo da može da se sve to upotrebi u oblasti energetike za izgradnju elektroenergetskih postrojenja.

To je dovelo 22. jula 2000. godine do zaključenja opšteg ugovora, odnosno Sporazuma o realizaciji paket projekta Kostolac 2. Mi smo ovde pomenuli i više puta je više govornika pričalo tu priču i ponovilo možda ono što ću ja da kažem i ponoviću, ali nije greška da se više puta napomene, jer imamo ovde jedan dobar posao u koji je Srbija ušla i to ide zapravo jednom uzlaznom linijom.

Prva faza je bilo izvođenje radova na revitalizaciji postrojenja B1 i B2 bloka, a druga faza koja ide u narednom periodu i koja će angažovati 715 miliona dolara i nešto više. To je veoma značajno za Republiku Srbiju. Dakle, zaključen je ugovorni sporazum krajem 2014. godine i nastavlja se jedna takva saradnja. Za nas je od velikog značaja da smo imali posetu kineskog premijera koji je okupio premijere i visoke predstavnike mnogih država centralne i istočne Evrope, tako da je to za nas jedan veliki trenutak za zemlju i za promovisanje jedne politike koju vodi ova koalicija u kojoj je SPS pod vođstvom SNS, da možemo da se u nekoj većoj meri ubuduće oslonimo na ono što je ulaganje kapitala kineske strane u ovom delu Evrope.

Velika je stvar da smo kroz ovaj posao, kada je reč o nastavku investicija u Kostolcu, kroz revitalizaciju ovih postrojenja i kroz proširenje kapaciteta eksploatacije površinskog kopa Drmno gde smo imali devet miliona proizvodnje uglja godišnje, a nakon ovih investicija imaćemo 12 miliona tona u narednih 30 i više godina, zapravo vek eksploatacije se predviđa do 2052. godine. Kroz izgradnju bloka B3 gde ćemo omogućiti proizvodnju novih 350 megavata električne struje, dolazimo u jednu povoljnu situaciju kroz jedan privredni rast Republike Srbije i ovog kraja.

Dakle, mi ćemo imati značajne efekte iz jedne ovakve investicije. Ovim proširenjem kapaciteta će se uposliti preko 500 ljudi…

 

 
Samo da vas podsetim, dok ste odjavljivali prvi deo zasedanja vama je otprilike jedan minut teklo vreme, niste isključili vreme, ali dobro.

Dozvolite mi samo da zaključim kroz jednu rečenicu da će SPS podržati ove zakone, da smo mi ponosni na ono što je investicija pre svega u Kostolcu, da smo bili deo toga i naši visoki predstavnici iz SPS još 2009. godine su trasirali put jedne ovakve saradnje sa Kinom koja je kulmunirala 2014. godine na kraju kada je premijer došao u posetu našoj zemlji.

Glasaćemo za ove zakone i nastavićemo putem podrške ovakvog jednog kursa reformske Vlade Republike Srbije.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, saradnici ministra, danas imamo jedan set zakona koji su veoma važni za dalji napredak i pomeranje Srbije u pravcu reformi. Stvaranje jednog boljeg ambijenta za život i za rad.
Inače, ova Vlada je okrenuta reformama i to se jasno vidi već po onome što je dosadašnji i njen rad. Svi zakoni koji se donose takođe, sve izmene i dopune zakona imaju reformski karakter. To pretpostavlja promenu svesti i navika u svakodnevnom postupanju i rešavanju mnogih pitanja važnih za budućnost i život naših građana. Na svakom koraku potrebno je činiti reformski korak, potrebno je uporno upotpunjavati mozaik novog poslovnog i životnog ambijenta, složiti kockicu po kockicu u mozaik novog načina života i rada.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji ključna odredba ovog zakona jeste ispravljanje greške učinjene prilikom nedavnog donošenja ovog zakona. Reč je o oslobađanju doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta, za proizvodne i skladišne objekte, podzemne etaže objekata visokogradnje. Izuzimanje proizvodnih objekata od značaja je za podsticaj ekonomskog razvoja, jer mi težimo reindustrijalizaciji i tu smo zaista pred velikim problemom.
Mi danas možemo štedeti koliko god hoćete, ali bez proizvodnje i bez oporavka privrede, odnosno industrije nema daljeg napretka. Zato treba koristiti svaki momenat, svaki trenutak i učiniti u svakom trenutku pogodnost da bi bili konkurentniji. Važan je svaki detalj svako rasterećenje, važno je učiniti svaku pogodnost, svaki benefit koji je u korist investitora. Privlači ga svaki korak jedan, dva ili tri koji ide na teret nas, na teret lokalnih samouprava, koji su partneri sa investitorima. Vraća se možda u četvrtom ili petom koraku u svom punom iznosu.
Dakle, takvu jednu filozofiju gledajući unapred strateški možemo samo na takav način da dođemo do boljitka. Iz tih razloga svakako da je dobro da učinimo ispravku u ovom delu zakona i prihvatimo ovo što je predlagač predložio.
Kada je reč o Zakonu o energetici, treba da pođemo od činjenice da je elementarni resurs od prvorazrednog značaja za prosperitet i budućnost čitavog čovečanstva, to je zapravo energija. U vezi sa tim važno je istaći da prosperitet i budućnost svake zemlje zavisi zapravo od ovog resursa. Uostalom politika najmoćnijih zemalja uobličava se i određuje prema interesima između ostalog, u sferi energetske kontrole i energetske moći. Dakle, s tim u vezi, veoma je važno da mi kao zemlja budemo deo savremenih i aktuelnih tokova u širem prostoru u oblasti energetike i da držimo korak sa tim.
Zapravo, donošenjem ovog zakona činimo još jedan ili nekoliko koraka u pravcu upodobljavanja naše normative sa normativom EU. Prethodni zakon koji je donet 2004. godine tim zakonom je počeo proces reformi energetskog sektora. U velikoj meri ovim zakonom započeta je i implementacija odredaba iz drugog paketa propisa. U međuvremenu donet je treći paket propisa koji je potrebno do kraja primeniti.
Značajno je istaći i učiniti pohvalu politici u oblasti energetike koja ide u pravcu korišćenja obnovljivih izvora energije, kao i u pravcu investiranja u novim kapacitetima u proizvodnji električne energije. Dobar primer je investicija od milijardu dolara u blok 3 u Kostolcu, jačine 350 megavata. Trideset godina se nije učinila značajnija investicija u oblasti energetike i zato je za svaku pohvalu što je ovih dana kapitalizovana jedna ovakva investicija potpisivanjem Protokola i potpisivanjem značajnih ugovora u pravcu završavanja ove velike investicije.
Naravno, pored pohvale aktuelnom ministru i njegovim saradnicima treba pomenuti i ono što je bio rad u smislu udaranja temelja u saradnji i u pravcu početka ove velike investicije, jednom od prethodnih ministarstava energetike na čelu sa Petrom Škundrićem.
U svakom slučaju, čini se da Ministarstvo rudarstva i energetike zaista stabilno stoji na svojim nogama, zaista čvrsto drži u rukama sve ono što je polje rada i normativa u ovoj oblasti, uspešno upodobljava odredbe zakona sa odredbama šireg prostora u Evropi, pokazuje spremnost da se u svakom trenutku uhvati u koštac sa svim problemima kao što je bilo u vreme elementarnih nepogoda i daje nadu da će zaista u narednom periodu ovo ministarstvo učiniti veliki pomak i učiniti sve ka napretku naše zemlje, a to je veoma značajno jer energetika, poljoprivreda, infrastruktura su ključne oblasti koje daju mogućnost za bolji život u narednom periodu.
Poštovani gospodine ministre i saradnici ministra, želim vam uspeh u daljem radu u narednoj godini, SPS će svakako podržati sve ono što činite i radite i politiku koju sprovodite zajedno sa Vladom Republike Srbije. Hvala.
Poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, danas imamo na dnevnom redu četiri zakona o potvrđivanju važnih sporazuma, koji su važni za Republiku Srbiju.
Jedan je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u zaštiti od prirodnih i drugih katastrofa. Drugi je Sporazum o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola. Sporazum je zaključen, a mi ga danas ratifikujemo, između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije. Imamo i dva sporazuma koji su zaključeni između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju novih međugraničnih prelaza.
Srbija nastavlja putem jedne plodne i dobre međunarodne saradnje i to je jedan kapital koji daje za budućnost jednu garanciju da je Srbija zemlja sa kojom može da se razgovara, koja je zainteresovana za višestruku saradnju sa svetom, sa širom međunarodnom zajednicom, ali i sa svojim susedima.
Veoma je važno da Srbija, pre svega, dobro sarađuje sa susednim zemljama i onakva kakva je saradnja sa susedima, to ima značaja u smislu da je to jedna dobra preporuka da Srbija može da sarađuje i sa drugim zemljama koje su geografski udaljenije.
Onaj ko ne sarađuje dobro sa susedima, koji se sa njima svađa, nema dobre pretpostavke za ono što su relacije u tim odnosima sa drugim zemljama, sa drugim narodima u Evropi i u svetu. U narodu se kaže da više vredi dobar komšija, nego rođeni brat u dalekom svetu. Naravno, ovo uslovno treba uzeti, ali ovo je svakako neka istina u praktičnom smislu. To, prosto, život nameće, jer je u datom trenutku komšija taj koji prvi može da pomogne, ako je to dobar komšija, ako postoji međusobno poštovanje, ako postoji dobra saradnja, onda se tek vidi koliko je to značajno.
Naravno, saradnju treba obogaćivati u svim pravcima i važno je da Srbija kao država uspostavlja takvu jednu saradnju koja se reguliše sporazumima koji se ovde ratifikuju, ali je isto tako važno da ta saradnja postoji i između lokalnih samouprava ili nekih drugih asocijacija na jednom drugom planu, što je naravno praksa, naročito u onim lokalnim zajednicama koje su blizu granice.
Kada govorimo o Sporazumu koji je zaključen između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske o saradnji u zaštiti od prirodnih i drugih katastrofa, mislim da je to dovoljno jasno, tim pre što smo imali jednu takvu elementarnu nepogodu krupnih razmera u bliskoj prošlosti, ove godine u maju. Ona se ponovila u nekim delovima zemlje kasnije i tek tada smo postali svesni koliko je od značaja da se na vreme reaguje kada ta elementarna nepogoda stiže izdaleka ili stiže tu od suseda. Onda je ta saradnja neophodna.
Za svaku pohvalu je zaključivanje jednog takvog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske i od značaja je da to danas, odnosno posle ove rasprave i potvrdimo ovde u Narodnoj skupštini i s obzirom na ono što je geografski položaj, čak se može i reći da je Srbiji čak i od većeg značaja da jednu takvu saradnju i jedan takav sporazum zaključimo sa Hrvatskom. To će svakako preduprediti ono što bude usledilo u određenom trenutku u budućnosti, elementarne nepogode, da li su to poplave, da li su to neke druge nepogode, da li su to akcidenti izazvani havarijama u industrijskim postrojenjima itd.
Drugi sporazum koji je važan i koji treba podržati i SPS je uvek bila na stanovištu da sve sporazume koje zaključujemo sa drugim zemljama, bilo u okruženju, bilo da su te zemlje udaljenije od nas, treba svakako to učiniti, jer to zapravo čini veliku pogodnost čitavoj zemlji, našem narodu, naravno i našim građanima po određenim aspektima života i rada.
Danas naravno da živimo u državi kao i drugi narodi u svojim državama, ali to nisu zatvoreni sistemi i danas, a i u budućnosti, mislim da će još više biti na delu jedna živa komunikacija, razmena i ljudi i roba i znanja i informacija itd, tako da praktično mi smo deo jednog slobodnog sveta, mi smo stanovnici zemlje i povezani smo i zavisimo jedni od drugih u svakom trenutku. Toga treba da postanemo svesni i naravno da nismo dovoljni sami sebi, a isto tako, ni drugi nisu dovoljni sami sebi.
Sve nesporazume koje imamo možda sa susedima ili nekim drugim zemljama treba izgladiti, treba uložiti energiju, iskazati volju da do dogovora i do sloge mora da se dođe, jer samo je to put koji obezbeđuje u budućnosti jednu bolju perspektivu i neke bolje pogodnosti za naše građane i za buduće generacije.
Ovde je sasvim očigledno da je važno da imamo međusobno priznavanje vozačkih dozvola između Makedonije i Srbije. Sami znamo da smo u tranzitu veoma često prisutni na teritoriji Makedonije, da li u jeku turističke sezone, ali i ne samo tada, nego i poslovni ljudi imaju svoje transporte, imaju potrebu za putovanjima itd, tako da je to jedna velika pogodnost da se na jedan najjednostavniji način, bez administrativnih prepreka, bez ikakvih poteškoća putuje u raznim pravcima i na sever i na jug, a ovde je reč o putovanju kroz Makedoniju.
Takođe, imamo ljude koji menjaju mesto svog boravka, tako da se iz mnogih okolnosti mogu naći sa boravkom u Makedoniji ili obrnuto, tako da je sasvim pozitivno, sasvim u redu i za svaku pohvalu mogućnost da dođe do priznavanja ovih isprava.
Kada govorimo o sporazumima između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o otvaranju međugraničnih prelaza, a ovde je reč o međugraničnom prelazu Golubac-Nova Moldova i imamo drugi prelaz, koji se nalazi na teritoriji opštine Bela Crkva, Vračjev gaj-Sokol, meni je zadovoljstvo da u ime Socijalističke partije Srbije podržim zaključivanje ovih sporazuma, tim pre što sam i ja predsednik Parlamentarne grupe prijateljstva sa parlamentarcima Rumunije i u kontaktu sa njima iskazala se, i sa jedne i sa druge strane, velika želja i potreba da se ti granični prelazi i dalje otvaraju, da se pojednostavljuje procedura tih graničnih prelaza, mada tu ima određenih problema i zato je važno da i dalje podržavamo i da dođe do otvaranja ovih prelaza.
Moram da kažem da mi smatramo da je to veoma značajno u cilju dalje ekonomske saradnje sa Republikom Rumunijom, ali isto tako je važno zato što se ostvaruje mogućnost korišćenja IPA fondova, znači programa između Rumunije i Srbije o korišćenju sredstava koje daje Evropa, i u tom smislu su već realizovani mnogi programi između pojedinih lokalnih samouprava sa teritorije Rumunije i sa teritorije Republike Srbije.
Naravno da je to u interesu, kada gledamo Srbiju, i većinskog stanovništva, tj. Srba, ali je to značajno i za nacionalnu manjinu Rumuna koja živi u Republici Srbiji, a svakako da je važno i za vlašku nacionalnu manjinu koja u priličnom broju živi južno od Dunava u istočnoj Srbiji.
Naravno, rekao bih da je veoma važno zbog svega toga jer postoji veliko interesovanje i želja ovih ljudi, ovih grupa, kako većinskog naroda, tako i nacionalnih manjina, da dođe do još bliže i jače saradnje sa nama prijateljskom Rumunijom.
Dakle, bez obzira na dominirajuću svest o posebnosti vlaškog entiteta, Vlasi žele punu saradnju sa Rumunijom i nemaju nikakvih predrasuda, Rumuniju smatraju prijateljskom zemljom, Rumuniju smatraju zemljom koja može uspešno i dobro sa nama da sarađuje i Vlasi veoma rado, da tako kažem, ostvaruju kontakte sa Rumunima, ali, naravno oni imaju svoju svest o svojoj posebnosti, što ne isključuje jednu dobru i plodnu saradnju koja je u interesu i jedne i druge strane.
Ta saradnja, kada govorimo o susedima, je i življa i češća zbog samog geografskog položaja, zbog blizine, ali ona se ostvaruje u različitim sferama. Postoje već potpisani mnogi sporazumi između pojedinih lokalnih samouprava o prijateljstvu i saradnji. Na obe strane u kulturnoj sferi, takođe, je velika zainteresovanost za saradnju između Srbije i Rumunije. Pomenuću i to da je Zadužbina Dositeja Obradovića u Temišvaru, a koju vodi naša uvažena koleginica poslanica Mira Dragaš. Od veoma je velikog značaja da sve nesporazume koje imamo na tim relacijama i po drugim pitanjima pokušamo da rešimo na najbolji mogući način bez konflikta, u jednom saglasju, kako bi mogli zajednički, nadalje, bolje da živimo i sa jedne i sa druge strane.
Dakle, u ovakvom jednom prilazu, sa jednim takvim stavom, Socijalistička partija Srbije podržava zaključivanje svih sporazuma i sa drugim zemljama, ali naravno i sa susedima. U tom pravcu naša Vlada i naši ministri treba dalje da grade politiku Srbije. Iz tih razloga Socijalistička partija Srbije sa zadovoljstvom će podržati ova četiri sporazuma.
Poštovana predsednice, gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, uvek je u centru pažnje donošenje ili izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, jer je ovo veoma značajno pitanje za našu društvenu zajednicu. Ovaj zakon je donet 2005. godine i kao što znamo, on se menjao i dopunjavao 2008, 2010, 2012. i 2013. godine.
Ove izmene i dopune koje danas imamo na dnevnom redu ne rešavaju sve probleme u oblasti visokog obrazovanja, ali je sasvim tačno da su ovim izmenama učinjeni značajni pomaci u pravcu poboljšanja legislative i regulative u oblasti visokog obrazovanja. Uostalom, nikada se nije ni dogodilo da jednim zakonom, jednim rešenjem dostignemo idealnu varijantu ili idealan zakon. Znači, nemoguće je doneti, za to vreme, apsolutno dobar i toliko sveobuhvatan zakon koji će sam po sebi rešiti sve probleme u jednoj oblasti. To je utopija i to nije moguće. Reforma o kojoj govorimo ide postepeno. To je jedan kontinuirani proces i tako ga treba shvatiti.
Ono što je urađeno u ovoj oblasti visokog obrazovanja je od velikog značaja počev od 2005. godine. Vi ste tu na čelu ministarstva da zajedno sa vašim saradnicima, ali i zajedno sa nama, da nastavimo jedan takav proces.
Zakon je donet 2005. godine, a posle pristupanja Bolonjskoj deklaraciji. Bolonja pretpostavlja funkcionisanje jedinstvenog evropskog prostora u kome imamo zajednički okvir za uporedivost kvalifikacija i diploma, uvođenje evropskog sistema prenosivih bodova, uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta visokog obrazovanja, protoko studenata i nastavnika u okviru integrisanog evropskog prostora u visokom obrazovanju, kao i pojednostavljeni način nostrifikovanja, odnosno priznavanja diploma.
Dakle to za nas treba da bude cilj. Naravno, donošenjem zakona još 2005. godine samo je započet jedan takav posao koji ni dan danas nije završen. Čini se da posle devet godina ima puno problema u visokom obrazovanju. Bolonjski proces nije u potpunosti zaživeo i tu ima čak i određenih improvizacija. Postoje otpori u primeni Bolonje koja traži veću posvećenost i prisutnost i nastavnika i studenata u nastavnom procesu.
Zapravo, zbog toga što ne postoji ujednačen pristup u onome što je primena Bolonje na fakultetima, imamo i različite probleme. Iz tih razloga imamo da i dan danas se ono što je uslov za upis naredne godine, a to je 60 bodova, ne ostvaruje, pa onda donosimo kroz izmene i dopune. To smo radili i 2008, 2010. i 2012. godine, da pomeramo tu granicu naniže i na takav način zapravo kočimo ono što bi trebalo da bude standard, ono što bi trebalo da bude pravilo i što je uslov za jedan brži i kvalitetniji napredak dalje.
Zapravo, kroz ovo treba pogledati kako funkcioniše ono što je unutar univerziteta, a to je izvođenje nastave, kakvi su udžbenici, koliko su studijski programi prilagođeni savremenim tokovima, itd. Ali, sva ta pitanja nisu predmet ovog zakona, jer mi imamo autonomiju univerziteta i time zakon ne može da se bavi.
Ostaje i na univerzitetima i na njihovim zajednicama i asocijacijama, ali naravno i kroz zakon, kroz regulisanje određenih članova da to tako bude, da u toj autonomiji postoje određene obaveze koje su obavezujuće. Autonomija ne može da bude apsolutna izolovanost, nezavisnost, odvojenost od društva i pravo na uređivanje celokupnog tog sistema, onako kako ko to shvata po nekom svom slobodnom uverenju.
Autonomija podrazumeva pravo na autonomno uređivanje i činjenje po važnim pitanjima iz oblasti obrazovanja i vaspitanja, odnosno po pitanjima visokog obrazovanja u skladu sa zakonom, sa Ustavom i sa drugim važećim aktima i dokumentima unutar našeg sistema obrazovanja, ali i u okviru jedinstvenog evropskog prostora.
Nekoliko značajnih pitanja ovim zakonom se svakako bolje uređuju određene oblasti. To pitanje je bilo aktuelno još u vreme prošle vlade, za vreme ministra Žarka Obradovića. To je pitanje priznavanja diploma, odnosno kvalifikacija. U tom smislu i u tom pravcu i za rešavanje tog problema preduzeti su određeni koraci u saradnji sa Ministarstvom prosvete i sa tadašnjim ministrom Obradovićem, kao što je i sada učinjeno.
Mislim da je 25. jula 2014. godine bilo organizovano ovde jedno javno slušanje u organizaciji našeg matičnog Odbora za obrazovanje, za prosvetu, kao i tada, 7. marta 2013. godine, na temu „Nostrifikacija diploma“. Tada je napravljen koncept da Ministarstvo preko posebne organizacione jedinice utvrđuje vrstu stečene kvalifikacije radi daljeg zapošljavanja, a da obrazovne institucije visokog obrazovanja utvrđuju nivo ostvarenog znanja. Iz toga, naravno, iz te rasprave, iz tog javnog slušanja, iz kasnijih rasprava, kao i iz javnog slušanja koje smo imali 25. jula, proizašlo je ovo što imamo danas u Predlogu zakona, a to da je priznavanje diplome u dva dela i to je profesionalno priznavanje, za koje je zaduženo Ministarstvo prosvete preko svoje organizacione jedinice i akademsko priznavanje prvo u svrhu zapošljavanja, a akademsko priznavanje u svrhu daljeg obrazovanja, naravno, sve ovo po prethodno izvršenom vrednovanju stranih studijskih programa.
Kada govorimo o pitanju priznavanja diploma, naravno da su se time bavili i drugi subjekti i civilni sektor se bavio tim pitanjem. Zanimljiva su određena zapažanja koja su proistekla iz takvog jednog istraživanja i sagledavanja, a to je npr. da Univerzitet u Novom Sadu na jednostavniji i brži način nego u Beogradu pristupa procesu nostrifikacije, odnosno priznavanja diploma. Ali, ne postoje jasni i obavezujući kriterijumi kao ni standardizacija procesa, što nije garancija ako je to danas tako, da će to i sutra i prekosutra biti tako.
Preko Fonda za mlade talente za poslednje tri studijske godine u Evropu na druge univerzitete su otišla 983 studenta, a da je iz budžeta za tu potrebu izdvojeno oko sedam miliona evra i da posle ovoga treba očekivati jedan pozitivan efekat kroz vraćanje tih mladih ljudi, sada stručnih. Međutim, imamo problem priznavanja diploma, odnosno nostrifikacije, i da praktično pri ovakvoj praksi koju smo imali do sada, mi imamo da su ta sredstva bačena. Na neki način može se tako reći.
Ceo proces nostrifikovanja, odnosno priznavanja je bio neizvestan, bio je skup, što je veoma važno istaći i glavna prepreka za dalji razvoj zemlje, uz naplatu znanja koje treba ovde da se vrati i kočenja tih mladih ljudi koji treba da ovde zauzmu svoje mesto.
Naravno da ovim izmenama i dopunama se nadam da ćemo učiniti jedan pozitivan korak u tom pravcu da to ide mnogo brže, mnogo bolje, mnogo izvesnije, da to mlade ljude manje košta i da od toga imamo koristi.
Naš cilj je da se u potpunosti integrišemo u jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja i u tom smislu je veoma važno pitanje akreditacije. To podrazumeva uvođenje evropskih standarda za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju.
Čini se da u dosadašnjem načinu akreditacije je bilo određenih manjkavosti koje su za posledicu imale to da se izvršila uvećana produkcija kadrova sa diskutabilnim nivoom znanja, što nas udaljava od svega što pretpostavlja integrisani evropski prostor visokog obrazovanja.
Dakle, postavlja se pitanje, ako nemamo odgovarajući nivo u onome što su stečena znanja, u onome što pretpostavlja dostignuti nivo znanja, kome to služi i čemu to zapravo služi?
Naravno, ne treba imati iluziju da ovim izmenama i dopunama smo rešili sva ova sporna pitanja o kojima su kolege poslanici danas ovde govorili i naravno neka od pitanja koje sam ja u svom izlaganju izneo. U svakom slučaju, ove izmene i dopune treba pohvaliti i posmatrati ih kao nastavak onoga što je učinjeno u prethodnom periodu u cilju poboljšanja zakonske regulative i u cilju približavanja standardima i svemu onome što podrazumeva integrisani evropski prostor, jer mi to moramo, hteli ne hteli, da upodobimo i da nam to bude konačan cilj.
Gospodine ministre, vi ste rekli u svom uvodnom izlaganju da Komisija koja je radila u pripremi ovog zakona praktično je sa mnogim još pitanjima koja tek treba razraditi. Ne Komisija sama za sebe, ali u komunikacija sa najširom stručnom javnošću, sa mnogim drugim subjektima, sa drugim stručnim ogranima i da zapravo kroz jednu takvu aktivnost nastavimo jedan kontinuirani proces ka poboljšanju zakonske regulative i ka onome što je drugačija praksa na univerzitetima.
Još jedanput bih pomenuo da je veoma značajno da se izvrši i unutrašnja reforma univerziteta i da princip otvorenosti koji je ovde postavljen što podrazumeva i to da univerziteti nisu zatvoreni sa nevidljivom zavesom i da tamo mogu da rade kako hoće i po nekom svom uverenju, već i da duguju određene račune, da tako kažem, koje moraju da ispostave javnosti i građanima i da je potrebno zapravo, naročito kada se pominje Bolonja, da univerzitet doživi konačno jednu unutrašnju reformu i da se principi Bolonje na drugačiji način primene uz veće učešće i angažovanost nastavnika i studenata i da što manje improvizacija u svemu tome bude.
Naravno da su tu mnoga polja i pitanja otvorena i da zaista ima puno problema i da u narednom periodu moramo mnogo da radimo na tome. Ali, to nije samo problem Ministarstva prosvete, ove Narodne skupštine koja će doneti neki zakon koji vi predložite uz poboljšanje i amandmane itd. Potrebno je da i u drugim segmentima i drugim oblastima što ne može zakonom da se reši da to preuzmu na sebe ljudi koji su zaduženi za visoko obrazovanja, a to su pre svega profesori i nastavno osoblje i njihovi saradnici i studenti.
U celini uzev, za ovo vreme i ovaj trenutak možemo ipak biti zadovoljni zato što je preskočena još jedna stepenica, učinjen još jedan korak napred i to je bila i vaša uloga i vaš zadatak koji ste uspešno izvršili i SPS, zapravo poslanički klub naše partije će svakako podržati ovaj zakon. Hvala.