Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Opština Leskovac, 12. aprila 2007. je uvedeno Privremeno veće, Bogatić, 19. aprila ove godine, Kula, 21. aprila ove godine, Veliko Gradište, 24. maja ove godine, i Smederevska Palanka - 14. juna 2007. godine.
Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, privremeno veće ima mandat tri meseca, izuzev ako je do izbora ostalo šest meseci, tako stanje može da se produži. Mi nemamo tačno utvrđen datum kada su zakazani, odnosno kada će biti zakazani lokalni izbori, a po ovome što sam pročitao, svi datumi su takvi da je vreme od tri meseca isteklo svuda, u svih deset opština.
Znači, u tim opštinama privremena veća vladaju nezakonito, van Zakona i Ustava, i to se proglašava normalnom situacijom.
U ime SPS-a, apelujem na aktuelnu vlast koja je nadležna da poštuje Zakon i Ustav, da poštuje ono što se zove lokalna samouprava. Ne može državna uprava, odnosno vlast, da se postavlja sa svojom ingerencijom i svojim ovlašćenjima na takav način da može da prekraja Zakon i Ustav po svojoj slobodnoj volji, a da nikome za to ne odgovara. U pitanju je nepoštovanje i omalovažavanje onoga što se zove lokalna samouprava. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već dva puta u toku današnjeg dana LDP gradi neku svoju poziciju, neke svoje poene grabi za sebe na račun SPS. Reklamiram povredu Poslovnika, član 104, jer osećam da je izvršeno atakovanje na dostojanstvo narodnih poslanika, bar što se tiče SPS.
Dakle, SPS nikako ne može da bude rezervna partija nikome. Zarad jasnoće i pred vama i građanima, SPS je opoziciona partija, ali to ne znači da će uvek, po svaku cenu, glasati protiv svih predloga ovde koji dođu. SPS je državotvorna partija, koja će glasati za ono što je u interesu Srbije, a naravno uvek će kritikovati vlast, kao što to i činimo.
Sa druge strane, onoliko koliko je LDP-u dopušteno da tvrdi da je SPS rezervna partija, isto toliko, mogli bi da kažemo da je to rezervna partija američkih stranaka, kao što je Demokratska američka ili ova druga Republikanska, ili da je ona ekspozitura tih partija ovde u Srbiji.
Sada sam mislio na onu američku pravu, a ovo je druga priča.
Onoliko koliko je vama, gospodo iz LDP-a, dopušteno da ocenjujete da je SPS retrogradna, zajedno sa drugima koje su bile na vlasti pre 2000. godine, u istoj meri bih mogao da kažem ono što se u dobrom delu javnosti tvrdi da je vaša stranka plaćenička, i to američkim novcem, i da vodite američku politiku ovde u Srbiji, zarad njihovih interesa, a protivu interesa Srbije.
Znači, uzvraćam samo istom merom, ili koliko se tvrdi da je SPS anahrona, isto tako tvrdim da SPS vodi računa o sistemu vrednosti koji proizilazi iz istorije, tradicije, a što ide u korist građenju srpskog nacionalnog identiteta.
Dakle, u istoj meri mislimo da je vaš sistem vrednosti, o kome vi stalno pričate, veoma sumnjiv i da u vezi sa tim treba uzeti u obzir i ono što je vaša uloga, odnosno uloga podzemlja u onome što je ubistvo Zorana Đinđića itd.
Dakle, žalim što nisu ovde predstavnici LDP-a, ali neka se ostave SPS i neka grade svoju politiku, a politika SPS decidno je jasna i ide u korist ove Srbije i njenih građana.
Poštovani predsedavajući i predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne odstupamo od onoga što smo kao poslanička grupa SPS rekli - da ne želimo da opstruiramo i kočimo rad po dnevnom redu.
U skladu sa članom 225. Poslovnika želim da obavestim: dobili smo ovo pismo od zaposlenih iz Kompanije "Robne kuće Beograd". Naravno da nismo bacili to pismo. Evo, ja u ime SPS-a takođe izražavam podršku ljudima iz ove kompanije. Tražimo da, u skladu sa zakonom, budu ispunjeni njihovi zahtevi.
Ako vlast govori da je ovo pravna država, onda naravno moraju da se poštuju odluke pravosudnih organa i moraju im se isplatiti zagarantovane zarade po rešenjima Trgovinskog suda. Takođe, zalažemo se da bude izvršena nadoknada kupljenih deonica.
Ako smo, kao Socijalistička partija Srbije u prošlosti nešto i grešili, svakako da smo pogrešili što nismo oročili svoj zakon o privatizaciji. Danas ne bi bilo mnogo toga da se otima od ljudi koji su godinama i decenijama svojom mukom i znojem stvarali materijalna dobra, da bi to bila razgrabljeno. Greške se plaćaju.
Ali sada, sa jedne druge pozicije, kao opoziciona stranka, sigurno da se protivimo takvom načinu ophođenja prema ljudima iz ove kompanije i prema svim drugim ljudima koji su ostali bez posla u ovoj nepravednoj privatizaciji koja teče bezglavo, bez ikakvog kompromisa i bez ikakvog poštovanja ljudskog dostojanstva i potreba ljudi koji ostaju bez hleba i posla. Zahvaljujem.
Gospodine potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista smo u prilici da vodimo raspravu o temama koje su gotovo nespojive. Ne znam da li će se pojaviti neki govornik koji će imati osvrt na svih pet zakona koji su sada na dnevnom redu i da mogu kompetentno o tome da iznesu svoj sud ili kakva bi ta priprema trebalo da bude, da bi ta diskusija imala nekog značaja, u pozitivnom smislu, za konačno usvajanje svega ovoga.
Naravno, mi imamo ignorisanje Narodne skupštine od strane resornih ministara, isključujući ovom prilikom gospodina Ljajića, koji je ovde prisutan. Ne znam koja je svrha ovakve rasprave. Uobičajeno je da na početku ministri daju neko svoje uvodno izlaganje. Pošto sada imamo ovde prisutnog Ljajića, verovatno je i on odustao, da ne bi sada samo jedan fragment ovde izneo. Verovatno i on oseća neku nelagodnost.
Dakle, poštovani građani, vi prosudite o tome kakav je odnos resornih ministara prema onome što čine i rade. Moja diskusija će se odnositi na dva zakona, za koja nije nadležan prisutni gospodin ministar Ljajić. Reč je o zakonima iz oblasti korupcije. Korupcija, kao društveno zlo, označava se najružnijim rečima i u širem značenju predstavlja nešto najgore. U onome što je korupcija u nekom drugom značenju, čime se mi bavimo, to je odnos koji se zasniva na zloupotrebi ovlašćenja u javnom i privatnom sektoru, u cilju sticanja lične koristi.
To društveno zlo ili feler pojavljuje se ne samo sada u ovo aktuelno vreme, već je korupcija pojava koja je bila prisutna i mnogo ranije u Srbiji, od samog početka nastajanja države, tako i u 19. veku, u Miloševo doba, a isto tako početkom 20. veka, posle balkanskih ratova, posle Prvog svetskog rata. O toj korupciji je pisao i Arčibald Rajs, koji je okarakterisao korupciju kao zlo koje je prisutno naročito u intelektualnim krugovima i u krugovima vlasti, što je danas i te kako prisutno. Karakteristično za korupciju jeste da je ona u direktnoj srazmeri sa veličinom društvene moći, odnosno vlasti.
Ova dva zakona o potvrđivanju protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji i potvrđivanja Građanskopravne konvencije o korupciji predstavljaju nadgradnju propisa i standarda koji su već prisutni u međunarodnoj zajednici. Kao razlozi za stavljanje na dnevni red po hitnom postupku ovde su data obrazloženja. Jedno od tih obrazloženja jeste da bi instrumenti o potvrđivanju ovog protokola mogli biti predati tokom predsedavanja Republike Srbije Komitetu ministara Saveta Evrope, što bi doprinelo povećanju ugleda naše zemlje među članicama Saveta Evrope.
Dakle, ovo mi liči kao kad loš đak prepisuje domaći zadatak kojim vara svog učitelja, odnosno profesora, a koji taj zadatak uopšte ne razume. Ovo poređenje naše zemlje sa lošim đakom, kad kažem naše zemlje, mislim na vlast, proizilazi iz činjenice da naša vlast uporno ništa ne čini na suzbijanju korupcije, čini mi se čak da beži od rešavanja ovog društvenog zla, čak ga, na neki način, svojim nečinjenjem i podstiče.
Umesto da se donose odgovarajući zakoni, umesto da se stvori povoljniji ambijent za institucionalno suzbijanje korupcije, umesto da se omogući nesmetan rad Saveta Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije, donose se ovi zakoni, koji su stvarno potrebni, ali su oni, pored ove iznete činjenice, gola forma kojom se suštinski ništa ne menja, kojom ne činimo nikakav iskorak ka Evropi, ka kojoj žurite samo praznom pričom i prepisanim domaćim zadatkom.
Dakle, kako ćemo mi, kao zemlja potpisnica ovog protokola, odnosno konvencije o kojoj je reč, doprineti suzbijanju korupcije na međunarodnom planu, ako na nacionalnom, odnosno unutrašnjem planu ništa od toga ne činimo? Savet Vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije služi samo kao dekor i kao institucija koja se od Vlade ignoriše. O tome možemo da pričamo i da navedemo čitav niz podataka i argumenata.
Savet se više puta obraćao Vladi, ali Vlada ga ignoriše i ne uzima u obzir njegove predloge.
Dakle, ovaj savet je dopisom izneo 15 razloga zbog kojih Zakon o Agenciji za suzbijanje korupcije treba da pretrpi određene promene i Savet se preporučio da prisustvuje sednici Vlade kada je ovaj zakon razmatran, ali, naravno, oni nisu bili pozvani.
Savet je tražio prijem kod predsednika i potpredsednika Vlade povodom dramatično visokog nivoa korupcije u Srbiji. Pošto nije bilo prijema, onda su se oni oglasili pismom, odnosno saopštenjem javnosti, a to se može videti i iz saopštenja ovog saveta, o čemu sigurno i znate.
Zapravo, u tom saopštenju se govori o pospešivanju korupcije Nacionalnim investicionom planom. Eto jedne velike teme i jednog velikog izvora korupcije.
Zatim, o drastično visokom nivou korupcije u privatizaciji i o korupciji pri dodeli radio-televizijskih frekvencija itd. Dakle, da ne bih oduzeo vreme i trećem govorniku iz SPS...
(Predsedavajući: Nema više vremena. Završite rečenicu, izvolite.)
Postavio bih pitanje za javnost, kako se zove angažovanje mnogobrojnih nevladinih organizacija i političkih stranaka, nekih medija i pojedinaca koji za veliki novac rade na dezintegraciji naše nacionalne politike okrenute očuvanju nacionalnog identiteta, našeg teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta? To je, zapravo, vrhunska korupcija, koja se legalizovala i dobila legitimitet izuzetnosti i visoke demokratičnosti u borbi za demokratiju i ljudska prava. Ovde je reč o izdaji naših nacionalnih interesa u korist tuđih. Ovde je reč o najprofitabilnijoj korupciji koja se ne sankcioniše i koja prolazi pored nas, a korupcija se sankcioniše i treba da se sankcioniše, naravno, ona koja nema takav format veleizdaje.
SPS se, u svakom slučaju, zalaže protiv svih vidova korupcije. Svakako da se zalaže i za usvajanje ovakvih zakona i potvrđivanje takvih konvencija koje imaju značaj na međunarodnom planu, ali pre svega se zalaže za usvajanje zakona koji će regulisati ovu materiju na unutrašnjem planu, kao i za aktiviranje svih instrumenata institucija u borbi protiv korupcije, ali se pre svega zalaže za vlast u Srbiji koja je spremna iskreno da se suoči sa ovim društvenim zlom, a ne samo deklarativno i bez iskrene namere da to učini, kao što to čini sadašnja vlast. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, SPS o ovom predloženom setu zakona koji su iz ekološke oblasti i tiču se očuvanja živog sveta i životne sredine u celini ima pozitivan stav, jer ove konvencije definišu mnoga pitanja koja se tiču civilizovanog i korektnog odnosa čoveka prema životnoj sredini i životu kao neviđenom fenomenu na zemlji.
Ovde je reč o predlozima zakona, i to pet zakona, kojima bi trebalo da potvrdimo ove konvencije međunarodnog karaktera koje se tiču, kao što je rečeno, dezertifikacije ili suše, a samim tim i degradacije zemljišta i uslova života, zatim konvencija koja se tiče i odnosi se na procenu uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, što je veoma značajno, zatim konvencija koja se tiče održivog razvoja Karpata, konvencija koja se tiče očuvanja evropske divlje flore i faune kao prirodnog blaga, koje mi imamo na tlu naše planete i u širem okruženju, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije i očuvanju migratornih vrsta, takođe, što predstavlja deo biološke raznovrsnosti i samim tim neprocenjivo prirodno blago.
Razlozi za donošenje ovog seta zakona o potvrđivanju navedenih konvencija su ekološke, ekonomske i političke prirode i svakako da doprinose održivom razvoju regiona u kome se nalazi Srbija. Ove konvencije tretiraju i uređuju veoma stručna pitanja i obrađuju multidisciplinarne probleme, ali njihov smisao i cilj jeste uređenje propisa, normi i mehanizama u mnogim oblastima, što za posledicu ima očuvanje životne sredine, kao i davanje novog kvaliteta životnoj sredini, kao i očuvanje prirode. Naravno, ovde je moguće govoriti samo o nekim aspektima kada je reč, rekao bih opštim aspektima, koji se tiču ove materije, jer je reč zaista o suviše stručnoj materiji iz pojedinih oblasti.
Očuvanje prirode i biološke raznovrsnosti je veoma značajno, jer je to neprocenjivi kapital koji nema cenu i daje perspektivu za opstanak života na zemlji, samim tim i perspektivu čovečanstvu. Savremeno društvo danas je administrativno-politički uređeno u mnogo država po različitim principima i uređenjima, ali administrativno-politička podela ne važi u stvarima koje se tiču prirode ili u životnim sredinama. Toga treba da budemo svi svesni. Potrebna je zajednička neusaglašena pravna, naučna, tehnološka i politička regulativa akcija i delovanje država, njenih vlada i građana, jer svi živimo pod istim nebom i suncem. SPS smatra da je ovde reč o univerzalnim principima i vrednostima, koje su svojstvene ili bi trebalo bar da budu svojstvene savremenoj civilizaciji, a koje proizilaze iz suštine biti prirode koju čovek da bi opstao mora da razume i poštuje.
U ovakvom kontekstu nalaze smisao sve akcije i preduzeća koja se tiču ovoga. Nalaze smisao i dozvole za privatne i javne projekte koje treba da sadrže, pored ostalih dokumenata i bitnu procenu uticaja na životnu sredinu unutar jedne države, ali svakako i u prekograničnom kontekstu.
Ima mnogo primera da smo u pograničnim zonama imali ekološke havarije i zagađenje vodenih tokova ili vazduha zbog nemarnog i bahatog odnosa nekih naših komšija.
S druge strane, ni mi u pojedinim slučajevima ne možemo da se pohvalimo marljivošću i, onako kako bih rekao, čovečnim odnosom prema ovim pitanjima.
Pitanje biološke raznovrsnosti u Srbiji rezultat je dugotrajne evolucije i filogeneze pojedinačnih vrsta. Ta raznovrsnost je božji dar ili dar delovanja prirode, kroz čudesne i vrlo različite prilagođenosti koje se javljaju u živom svetu. Sadašnje stanje biološke raznovrsnosti u našoj zemlji uslovljeno je, kao i svuda, kvalitetom i raznovrsnošću ekoloških i geografskih uslova, koje bi trebalo očuvati ali svakako i unaprediti i na tome se mora činiti i raditi.
Biološka raznovrsnost, s jedne strane, slika je dostignutog stupnja evolucije života na zemlji, a sa druge strane to je slika i svedočanstvo o dostignutom civilizacijskom nivou i odnosu čoveka i društva prema prirodi.
Ovo je u vezi sa ekološkom svešću, koja manjka u glavama pojedinaca, a često i onih moćnih koji gazduju sa državama, privrednim delatnostima ili raznim aktivnostima. Nedopustivo je i necivilizacijski je čin da čovek svojim uticajem uništi neku od vrsta i time osiromaši biološku raznovrsnost. To je zločin prema prirodi. Svaka biološka vrsta je prirodna vrednost koja nije stvorena činjenjem čoveka, ali isto tako činjenjem čoveka ne treba ni da ode sa ove planete.
Mnogobrojni zakoni koji u Srbiji regulišu zaštitu i očuvanje živih bića i njihovih staništa su prisutni i ovde su usvojeni pre ili kasnije i u nekim parlamentima u ranijem vremenu, da ih ne nabrajam i da ne gubimo vreme oko toga. Jedno je sigurno, da se ti zakoni, naši zakoni, ne poštuju u dovoljnoj meri, a neke bi trebalo primeniti u novom trenutku i u novim standardima.
Svima je nama blizak i poznat problem enormnog zagađenja rečnih tokova, koje smo pominjali ovde i prošli put, ili na primer, nepoštovanje Zakona o lovstvu, što govori o neprikladnom i neprimerenom odnosu čoveka prema prirodi. Navešću samo primer koji se dogodio u novembru 2001. godine, zapravo, na Italijansko-slovenačkoj granici zaustavljen je kamion sa tovarom od nekih 20 tona zamrznutih tela retkih ptica. Reč je po popisu, reč je o tovaru sa 83 biološke vrste, a u broju od 120.702 tela uginulih ptica i 389 sisara. Ova lista je pokazala da je reč o neviđenom i nezabeleženom zločinu nad divljim pticama u Evropi, a da je učinjena na tlu Savezne Republike Jugoslavije, učešćem italijanskih lovokradica, ali svakako i učešćem lovokradica iz naše zemlje.
Ovde je reč i o zločinu i o uništavanju prirodnog blaga i nasleđa. Evolucija je ovo nasleđe gradila tri milijarde godina, a neko to uništi za par sati ili nekoliko dana. Niko nema pravo da uništava ništa iz spiska bioloških vrsta koje smo zatekli dolaskom na ovaj svet.
Sve to dužni smo da ostavimo u nasleđe budućim generacijama, poštujući ovaj princip, čovek će na tom spisku sačuvati i sebe kao jednu od bioloških vrsta.
Nedavno smo u Narodnoj skupštini razgovarali o Kjoto protokolu sa Okvirnom konvencijom o promeni klime. Kroz razmatranje ovog, sagledali smo bar delimično bahatost i nebrigu kao i lakomislenost čoveka prema prirodi u pojedinim slučajevima. Nauka kao dostignuće čini čuda, koja za posledicu proizvodi, figurativno rečeno, čudovišna otkrića tipa Frankenštajnovog delovanja, ako se u to umeša čovek. Toga imamo u mnogim naukama, u fizici, u hemiji, u biologiji.
Ono što je NATO bombardovanje ili ratna dejstva na pojedinim delovima zemljine kore, nikada se ne posmatra kao ekološki problem u dovoljnoj meri, više je reč o međudržavnim sporovima, o sagledavanju pravno-formalnih aspekata ratovanja, agresija, upotreba konvencijalnog ili nuklearnog oružja, a zaboravlja se da se upotrebom tih razarajućih sredstava u velikoj meri razara prirodno nasleđe i živi svet koji je milijardama godinama stvoren. U jednakoj meri ako se čini genocid prema čoveku u određenim ratnim sukobima, u isto vreme i na isti način se čini genocid prema prirodi.
Takođe, kada je reč o nauci, veoma problematično područje jeste i genetički inženjering, gde imamo, recimo, polje stvaranja genetski modifikovane hrane, koja je opasna avantura koja vodi čovečanstvo u nepoznatom pravcu i o čemu treba strogo voditi računa.
Dakle, svako postupanje čoveka sračunato protiv prirode i ka uništavanju biološke raznovrsnosti u krajnjem vodi destabilizaciji biološke ravnoteže i ovo je, zapravo, jedno od suštinskih pitanja, jer je reč o prirodnom zakonu koji se mora poštovati. Ponekad bezazleni uticaj čoveka na živi svet čini velike i katastrofalne i kobne lančane promene, koje remete tu biološku ravnotežu, a samim tim čovek destabilizuje i svoju sredinu i ima negativne posledice po njega.
Međutim, interesantan je pristup međunarodne zajednice u uređivanju i normiranju ove složene materije u pojedinim slučajevima. Zapravo, EU i šira međunarodna zajednica ustanovila je na naučnim osnovama biogeografske regione u okviru evropske ekološke mreže, koji se odlikuju svojom specifičnom strukturom biološke raznovrsnosti. Tako u Evropi mi imamo nekoliko tih regiona koji se nazivaju alpski, atlantski, borealni, kontinentalni, makronezijski, mediteranski, stepski, panonski itd.
Ovde je reč, ako pogledamo ove regione, primetićemo da u svakom regionu imamo prisutan određen broj zemalja, a Srbije nigde nema. Naravno, vi ćete reći zato što još nismo odgovarajuće konvencije potpisali, ali kroz ove regione data je slika živog sveta i biološke raznovrsnosti u svoj celini.
Tako, na primer alpski region gde pored srednjeevropskih i drugih nekih zemalja, spada Slovenija, Rumunija, Bugarska, a naše zemlje nema. Kontinentalni region, pored ostalih zemalja, spada Bugarska i Rumunija, nema Srbije, a tu bi trebalo da bude. Stepski region, Bugarska i Rumunija. Panonski region, Mađarska, Rumunija, Slovačka, Češka itd.
Da li Srbija nije evidentirana u tim regijama i kao da ona zapravo i ne postoji, kao da živi svet ili to prirodno blago Srbije ne predstavlja neodvojivi konstitutivni deo živog sveta Evrope i zemlje? Kao da zakoni prirode u Srbiji ne postoje, ili su vanzemaljski? Kao da njihove migratorne životinjske vreste ne migriraju po prirodnim pravilima i zakonima i ne dolaze na našu teritoriju ili obrnuto sa naše teritorije na njihovu.
Da li te naše divlje životinje koje migriraju ne mogu da migriraju jer nemaju šengensku vizu?
Dakle, to su neki apsurdi o kojima treba voditi računa. Da nema politike u nauci ili u ovome o čemu danas govorimo, Srbija i svaka druga teritorija bila bi svrstana po svojoj strukturi biološke raznovrsnosti u regije gde pripada, a kada dođe vreme da određena zemlja pa i Srbija pristupi potvrđivanju Konvencije kao kockica projektovanog mozaika upotpunjuje se slika koja se očekuje.
Dakle, u toj mreži regija gde bi bio oslikan i predstavljen ceo živi svet mogla je da se stavi fusnota pored određenih zemalja koje još nisu pristupile, odnosno potvrdile Konvenciju, a kada pristupe izbrisaće se. Samo na takav jedan način imamo celovito i potpuno sagledavanje prirodnog blaga koje poseduje čitavo čovečanstvo ne vodeći računa o administrativno-političkim podelama.
U nekim od ovih konvencija moguće je u vidu amandmana uvrstiti retke vrste koje žive kao arhaične i reliktne vrste ili kao što su na primer neki naši endemiti. Tako da u ovim dokumentima gde se govori o flori i fauni, npr. nema omorike koja zahvata veoma uski areal u srednjem toku Drine.
Reč je o biljci koja je predmet interesovanja svetskih istraživača kao biljke izuzetne lepote, proglašena je za najlepši četinar sveta. Ili, molika, tercijalni relikt i endemit Balkanskog poluostrva. Zatim, tisa, koja je veoma retka, šire se prostire ali je retka biljka i u nestajanju. Da ne ređem sada dalje, jer je to zaista stručna problematika.
Naravno, amandmanska dopuna čini se od strane ne ove skupštine, kada je reč o ovom konvencijama, nego od strane stručnih tela ili komisija koje država imenuje i nadam se da će ona voditi računa o ovim pitanjima.
Velika opasnost za čoveka i živi svet je sve prisutnija suša usled nastajanja sušnih predela, reč je o dezertifikaciji, o čemu ne bih dalje govorio.
Dakle, s obzirom na to da mi ističe vreme reći ću da SPS smatra da ove konvencije treba potvrditi zbog toga što smo mi kao država i njeni građani duboko svesni značaja očuvanja sveukupne prirode, kao složenog sistema u čijoj harmoniji i saglasju može da opstane čovek i da ima neku perspektivu. Tek posle ovih prvorazrednih razloga zbog čega treba usvojiti ove konvencije dolaze oni drugi razlozi koji su, takođe, važni, ali ne treba da budu veštački, samo na papiru, a to je da nedonošenje ovih zakona o potvrđivanju ovih konvencija moglo bi da proizvodi štetne posledice u pogledu ostvarivanja strateškog opredeljenja u daljim integracijama, a najmanje da time ne bi dobili punu podršku na Šestoj ministarskoj konferenciji, životna sredina za Evropu, Ekonomske komisije ujedinjenih nacija u Beogradu.
Ako prihvatamo i potvrđujemo ove konvencije veštački, bez svesti, formalno, a ne zbog njihove suštine, onda je uzalud ono što je neka forma slikanja ili produciranja političkog, ako iza toga nestanemo svesno i iskreno. SPS ima takav stav i glasaće iz ovih razloga za potvrđivanje ovih konvencija. Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ne osporavajući pitanje koje je ovde izneo gospodin Vučić, a u skladu sa Poslovnikom, to su čl. 225. i 226, želim da još na neki način rasvetlim i doprinesem punijoj informaciji kada je u pitanju vlaški entitet.
Želeo bih da kažem da SPS, kojoj pripadam, smatra da se država pasivno odnosi prema vlaškom pitanju, koje je veoma značajno. Nije reč o tome da taj entitet poteže nešto što je sada moderno, što je savremeno, ljudska prava, položaj itd., već je taj vlaški entitet našao svoje mesto u državi Srbiji i apsolutno je istina da svojim bićem i odnosom vlaški entitet pripada Srbiji. Dakle, od najranije istorije, ako pogledamo unazad, nikada se taj entitet nije smatrao Rumunima, pa postoje podaci da su Vlasi učestvovali i u Kosovskom boju, ali ne bih sada otvarao to pitanje do detalja. Ne stoji da su Rumuni bili učesnici Kosovskog boja, već Vlasi. Postavlja se pitanje kakav legitimitet ima Vlaška zajednica, koja se legitimiše u ime Vlaha, odnosno na koji način se došlo do tog subjekta koji se zove Vlaška zajednica?
Država je morala da se uključi u definisanje ove stvari, jer određeni centri moći van naše zemlje i te kako će iskoristiti ovo pitanje, položaj vlaškog entiteta, zloupotrebiti ga, a i u tom entitetu ima svakakvih ljudi, koji će, kao i neki drugi u srpskoj državi, za novac, za ono što je korist, pristati da se vlaški entitet identifikuje kao nacionalna manjina, kao Rumuni.
Ja želim da kažem da, koliko je meni poznato, Vlasi nikada neće pristati i želeti da budu Rumuni. Dakle, za postojanje jedne nacionalne manjine, kao što vam je poznato, potrebno je da postoji matična država. Vlasima matična država nije Rumunija.
Pitajte Vlahe, nemojte da pitate samozvane vođe, koji su stali na čelo Vlaha. Naravno, potrebno je da istočnu Srbiju država pogleda u smislu onoga što se zove ravnomerni razvoj Srbije, regionalni razvoj, a o tome ću govoriti drugom prilikom, u sklopu ovih amandmana koji slede, da ne bih oduzimao vreme.
Država Srbija ima veliku šansu da to pitanje stavi onako kako valja na svoje mesto, a u korist države Srbije i u korist vlaškog entiteta je da se ovo pitanje ne politizuje, što je u interesu onima koji previše vode računa o ljudskim pravima, više nego što mi vodimo računa o sebi. Mislim da je to značajno i da na takav način treba voditi računa i pokriti ovo pitanje.
Zahvaljujem.
Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Ne želim da opstruiram ili da kočim rad Narodne skupštine, ali smatram da u ovoj skupštini svi poslanici imaju jednaka prava, tako da ne postoje oni koji su povlašćeni i koji mogu i po 20 puta da se javljaju po Poslovniku. Dozvolio sam sebi dva puta danas da se javim i nadam se da neću više.
Dakle, da se razumemo, mislim da u Srbiji nije bilo reči o tome da je neko prisiljavao Vlahe da se izjasne kao Srbi. Na poslednjem popisu, 2002. godine, komisije koje su vršile popis bile su adekvatnog nacionalnog sastava. U vlaška sela su išle komisije sastavljene od Vlaha, Rumuna, Srba itd. Prema tome, svako je imao slobodu da se izjašnjava onako kako oseća.
Naravno da nije dobro da neko prisiljava nekoga da se izjašnjava ovako ili onako, ali, isto tako, ne može se prihvatiti ispiranje mozga Vlasima da su oni Rumuni, kada to nisu. Govorim ovo s punim moralnim pravom, jer potičem iz takvog miljea i biološki pripadam tom entitetu.
Naravno, zalažem se za kulturu Vlaha i za negovanje tradicije, običaja, jezika itd. Ne možemo kroz ovo Vlahe izdvojiti i vratiti ih unazad. To treba podsticati na svojstven način i Vlasima treba dati njihovo mesto pod suncem, ali, isto tako, ne sprečavati ih da budu ravnopravni građani ove Srbije, rame uz rame sa Srbima. Uostalom, osećanje Vlaha jeste da pripadaju srpskoj državi, ako hoćete, i srpskoj nacionalnosti.
Tu nema neke razlike. Najmanje osećaju, kao većina, ne govorim o pojedinačnim slučajevima, da su Rumuni.
Mislim da bi država trebalo konačno da reši pitanje nacionalnih saveta. To što je urađeno sa nacionalnim savetima je veoma improvizovano i time je data mogućnost zloupotrebe. Nacionalni saveti su se samozvano konstituisali, podsticani iz drugih centara moći, i rade u korist tih centara moći, a najmanje rade u korist srpske države.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ne želim da uđem u neku polemiku sa prethodnim kolegom narodnim poslanikom.
Mislim da je narodni poslanik i sam izrekao da postoje mnoge nedorečenosti u funkcionisanju nacionalnih saveta, s obzirom na to da država nije učinila sve da definiše ono što su nadležnosti nacionalnog saveta, kako se finansiraju, što ostavlja mnogo mogućnosti da se nacionalni saveti zloupotrebe.
Naravno, ne govorim o Nacionalnom savetu Mađara, čiji ste vi član, pošto ne poznajem situaciju, ali, kada je reč o Nacionalnom savetu Vlaha, postoji mnogo toga što je improvizacija i, rekao bih, karikatura onoga što treba da bude nacionalni savet. Tek kada se to bude definisalo na najbolji mogući način, može da ostvari svoju funkciju.
Nacionalni saveti su i te kako potrebni i treba raditi na tome da to što pre bude jasno definisano, kako bi funkcionisali u korist prava nacionalnih manjina i entiteta koje predstavljaju.
Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, SPS za ovaj set zakona neće glasati.
Naravno, ostaje ovaj zakon o državnim praznicima, gde postoje objektivne okolnosti, ali, naravno, i tu imamo određene primedbe i sugestije na ponuđeni tekst, pa ćemo to videti. Za ostale zakone nećemo glasati.
Iz ovoga što smo dosad čuli, a evo, sada je i prethodni govornik, gospođa Tabaković, iznela jasne činjenice koje govore u prilog tome, radi se o visokoorganizovanom preduzeću, koje radi za sebe, a ne radi za državu Srbiju, niti za narod Srbije. Ali, o tome neka govore oni koji imaju više podataka. Ja bih rekao sledeće.
U obrazloženju zakona o Vladi glorifikuju se, da upotrebim srpsku reč, veličaju se ustavna rešenja kojima se definiše izbor Vlade i kaže se - praznine koje su postojale u Ustavu 1990. godine danas više ne postoje, uređeni su rokovi za izbor Vlade posle konstituisanja Narodne skupštine.
Dakle, svaka čast na jednom ovakvom napretku i dostignuću, jer ste bravurozno i sa perfekcijom, vi iz vladajuće koalicije, ispoštovali ove rokove, tako da ste u poslednjem satu, u ponoć, devedesetog dana, izabrali svoju hibridnu vladu. To pokazuje da je ovaj hibrid neuspeo, jer iskazuje veoma loše osobine svojih instituta.
Slično načinu izbora Vlade, uz puno nagodbi i trošenja prekomernog vremena, imali smo priču, nagodbu i odugovlačenje oko izbora guvernera Narodne banke, zatim Državne revizorske institucije, a, takođe, i izbora sudija Ustavnog suda, koji do dana današnjeg nije stavljen na dnevni red. Prema tome, ne veličajte novi ustav i nova ustavna rešenja, ako niste u stanju, odnosno ako Vlada Republike Srbije nije u stanju da ispoštuje svoj ustav.
Novina u ovom zakonu, kada je reč o zakonu o Vladi, jeste u članu 1, gde se kaže - Vlada utvrđuje i vodi, ono "vodi" je bilo i ranije, politiku. Znači, interesantno je da Vlada utvrđuje politiku.
Svakako se može reći da je ovo jedan novi kvalitet u odnosu na pređašnji zakon. Međutim, mi u okviru današnje Vlade imamo dve utvrđene politike, koje funkcionišu razdvojeno, kao dve odvojene Vlade, po vertikali. Jedna politika govori o prioritetu evroatlantskih integracija, po svaku cenu, pa čak i bez Kosova i Metohije, ako dotle dođe, govori o ulasku Srbije u NATO, a da se, pri tome, niko pozvan nije izjasnio o tome da li Srbija treba da uđe u NATO ili ne, zatim o budućoj ulozi Vojske, koja će, umesto da bude jedan od mehanizama u odbrani svoje zemlje, učestvovati u mirovnim misijama tipa kao što je ratište danas u Iraku ili Avganistanu.
(Aleksandar Vučić, s mesta: Gasi požare.)
Da, i to je jedna od funkcija.
Druga politike Vlade jeste protiv ulaska Srbije u NATO. Naravno, sa takvom politikom i s takvim stavom se slaže i SPS.
Ova politika ima nacionalno-demokratske crte, ali, naravno, ima i puno nedostataka i neefikasnosti. Između ove dve politike Vlade ima puno nesuglasica, što šteti međunarodnoj poziciji Srbije danas u aktuelnoj situaciji. Između ove dve vlade i njihovih politika nema saglasnosti oko izbora u Srbiji, kada je reč o lokalnim i predsedničkim izborima. SPS smatra da onih pet principa...
Evo, završavam.
Socijalistička partija Srbije smatra da onih pet principa oko kojih je izabrana Vlada nisu dovoljna garancija za političku koegzistenciju koja je danas potrebna Srbiji. Naravno, o nekim drugim aspektima imaću prilike, zajedno sa poslanicima SPS-a, da kažem nešto prilikom iznošenja i predlaganja amandmana.
Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, svakako da je tema koju danas imamo na dnevnom redu veoma značajna, jer je reč zapravo o jednom velikom, svetskom problemu, koji je po svom obimu i svojim posledicama zapravo veliki ekološki problem, a to je globalno zagrevanje i razaranje ozonskog omotača koji ima vrlo teške posledice po ono što je život na zemlji.
Savremena civilizacija, očigledno, u celini uzev manjka u ekološkoj svesti o onome što je značenje i očuvanje životne sredine, u kojoj se odvija život kao jedan od najvećih fenomena u onome što nazivamo univerzum.
Elementarno je da se u svakom uređenom društvu poštuju određene norme i pravila, a isto tako elementarno je i neizostavno je da se poštuju zakoni prirode, čiji je ljudska vrsta deo.
Ma koliko nauka napredovala, a ona će sve više napredovati, čovek ničim, pa ni njome, neće moći da nadjača prirodu, da bude iznad nje. On samo može, poštujući njene zakone i uz njenu saglasnost, da iskoristi njene ograničene mogućnosti.
Posle svega čini se da je dosadašnji postignuti civilizacijski nivo u obrnutoj srazmeri sa uvažavanjem i odnosom prema prirodi, što vodi neslavnom epilogu - uništenju za ljudske pojmove i iskustvo najlepše oaze u univerzumu.
U obrazloženju Predloga zakona o potvrđivanju Kjoto protokola uz Okvirnu konvenciju UN o promeni klime date su činjenice u prilog njenog usvajanja, sa kojima se SPS u principu saglašava.
Zapravo, u programu SPS-a i te kako se zalažemo za zdravu životnu sredinu, što između ostalog podrazumeva i podsticanje čistih tehnologija i takozvanog mehanizma čistog razvoja koji je ovde dat u Kjoto protokolu, što podrazumeva naravno i korišćenje obnovljivih izvora energije, što treba da bude orijentacija i budućnost, kao i poboljšanje principa energetske efikasnosti.
Svakako da je značajno, i to za našu zemlju, da ovim stičemo pravo na finansijsku podršku kao zemlja u razvoju, kojim će se ostvariti mnogi ekonomski, socijalni, ekološki i drugi ciljevi održivog razvoja o kome smo ovde mi čuli od gospodina ministra i drugih predstavnika stranka.
Takođe, jasno je da ratifikacijom Kjoto Protokola se našoj zemlji daje mogućnost da, u okviru svojih mogućnosti, doprinese globalnom smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte, a implementacijom ovog protokola sigurno će pomoći u smanjenju zagađenja vazduha u mnogim industrijskim zonama u mnogim gradovima i sredinama Srbije.
Naravno, ovo ne znači da ne treba dobro razmisliti o onome o čemu se ovde čulo malopre od prethodnog diskutanta, gospodina Krasića, da mi zakone koje danas imamo u Srbiji, a koji regulišu ovu materiju ne primenjujemo; ili ako oni nisu precizni ili dovoljni, zašto nismo činili na usvajanju ili dopuni takvih zakona.
Smatram da usvajanjem Kjoto protokola u celini uzev ima neku svoju deklarativnu funkciju, a da ćemo zapravo, uzimajući u obzir da mi nemamo neke obaveze prema ovome čemu ćemo pristupiti, i dalje ostati u istoj praksi, sa istim problemima što se tiče očuvanja životne sredine u Srbiji, sa mnogim problemima s kojima su suočeni građani i Pančeva, i Šapca i drugih gradova.
Sa političke tačke gledišta ova ratifikacija značajna je u smislu međunarodne afirmacije. Mi se sa tim slažemo. Jer, time pokazujemo jedan kapacitet da možemo imati ravnopravne i one prave partnerske odnose sa međunarodnom zajednicom.
Takođe, stajemo u red zemalja koje poštuju prave vrednosti i standarde, a što je pretpostavka budućim integracijama o kojima ovde često govorimo.
Međutim, u obrazloženju ovog zakona nigde ni reči nema o problemu opstruiranja i protivljenja primeni Kjoto protokola i Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o promeni klime od strane nekih supersila.
Ovo je veoma značajno pitanje kojim se treba baviti, jer u protivnom, kao nemi i nemoćni posmatrači, bićemo svedoci totalnog sunovrata ljudskog uma i propasti civilizacije.
Reč je o jednoj politici koja jedno govori, a drugo radi i koju, nažalost, mi kao država u ovom trenutku vrlo često i sledimo.
Reč je o politici Sjedinjenih Američkih Država prema pitanju globalnog zagrevanja. Novembra 2001. godine održani su pregovori Svetske trgovinske organizacije u Kataru.
Uzgred budi rečeno, tamo je predsedavajući govorio, odnosno domaćin, da 80% stanovništva koristi 15% svetskih resursa, a da 20% stanovništva koristi 85% istih, što ima veze sa ovom temom o kojoj danas pričamo.
U isto vreme, u Marakešu su u toku bili pregovori o najsvežijim temama vezanim za klimatske promene.
Opšte je poznato da je cilj Kjoto protokola, bio i jeste, da se ograniče emisije šest gasova koji proizvode efekat staklene bašte.
Ishod razgovora u Marakešu nije ni izbliza ispunio zahteve Pokreta za zaštitu životne sredine, kao i Međunarodne komisije za klimatske promene, koja je još 1990. godine predlagala da se do 2012. godine za 60% smanje emisije izazvane efektom staklene bašte.
Čak da se Kjoto protokol i u potpunosti ispuni, ispoštuje, doprineće samo za 5,2% smanjenju emisije, odlažući zagrevanje za svega 6 godina.
Od 39 zemalja učesnica Kjoto protokola iz 1997. godine, bilo je prisutno 38 zemalja. Zemlja koja je izašla iz sporazuma je SAD.
Uprkos činjenici da SAD samo sa 5% od ukupne svetske populacije, proizvode na svetskom tržištu jednu četvrtinu gasova koji uzrokuju efekat staklene bašte, znači 11 puta više nego Kina, 20 puta više nego Indija, 300 puta više nego Mozambik, uprkos tome, SAD tvrde da Kjoto protokol nije fer, pošto izuzima zemlje u razvoju i deluje protivno američkim ekonomskim interesima.
Umesto da stane razme uz rame sa ostalim zemljama, kao što su tražile nakon napada 11. septembra 2001. godine prilikom rušenja kula bliznakinja, Amerika se upustila...
(Predsedavajući: Gospodine Mihajloviću, koristite i drugih 10 minuta. Hvala.)
Da... u dalju pojačanu eksploataciju fosilnih goriva, što će povećati emisije gasova koji izazivaju efekat staklene bašte za procenjenih 35%.
Nacionalna energetska politika Džordža Buša pretpostavlja između 1300 i 1900 termoelektrana, zakonske olakšice za lokacije termoelektrana i rafinerija, otvaranje delova nacionalnog arktičkog rezervata prirode za eksploataciju gasa i nafte, smanjenje izvora obnovljenih goriva za 27%, smanjenje federalnih investicija za sprovođenje mera energetske efikasnosti. Znači, suprotno intencijama savremene civilizacije koja brine o ovom pitanju.
Otvoreno se govori da Džordž Buš ovakvom politikom vraća svoje usluge koje su činile kompanije koje su podržale njegovu kampanju kada je bio izabran; znači, mnogim kompanijama koje se bave naftom, ugljem, gasom i opremom. Ove veze i usluge sigurno imaju veze sa povlačenjem Amerike iz Kjoto protokola, ali one predstavljaju i način života koji je nemoguće voditi bez posledica na ljude u ostalim delovima planete. Objašnjavajući razloge za napuštanje Kjoto protokola, Džordž Buš je rekao da je rastućoj populaciji, znači, Amerikancima, potrebno više energije za grejanje, više energije za rashlađivanje kuća i više goriva za vožnju automobilom.
Gospodin Buš je imao nameru da ovu izjavu predstavi kao činjenicu za Ameriku, ali ona je pre svega buduća predstava o načinu života, što znači - da zagrejemo svoje kuće, pre nego što obučemo jedan sloj odeće, da rashladimo svoje kuće pre nego da otvorimo prozor, jer ako se otvori prozor, džaba, već je velika vrućina - jer su oni doprineli toj stvari, da još više goriva proizvedemo i to pre svega fosilnih. Jer, to mi da iskoristimo, pre nego drugi, pre nego da smanjimo potrošnju ili da se prevezemo na drugi način.
Znači, postoji jedna zemlja koja ima moć da nametne svoje lokalno viđenje dobrog načina života na ostatak sveta i u tom moći zasenjuje sve zemlje, pa naravno i našu zemlju.
Amerika, kako kažu neki teoretičari, nije samo usamljena supersila. Ona je postala definišuća sila celog sveta. Amerika definiše šta je to demokratija, šta je to pravda, šta je sloboda, šta su ljudska prava, šta je multikultura, koji su teroristi, koji su to fundamentalisti, šta je zlo.
Amerika definiše i to kako treba voditi JU es stil u Smederevu i pri tome činiti zagađenja koja doprinose povećanim oboljenjima karcinoma i astme kod dece, ne mareći za očuvanje životne sredine, namećući svoj način života i onoga što je način ostvarivanja profita - bez ikakve pomisli da treba čuvati životnu sredinu, čiji smo sastavni deo ne samo mi, nego i oni.
Reč je zaista o jednoj svesti gde nije samo u pitanju da manjka ekološka svest, već manjka razum. Jer, danas je samo važno dobro živeti, ostvariti samo što veći profit, a šta će biti sutra - može i propast sveta.
Takođe, Amerika definiše, na primer, da u ratnim sukobima može da se koristi municija sa osiromašenim uranijumom. To je učinjeno i prilikom agresije na SRJ, naročito na Kosovu, 1999. godine.
Ta upotreba uranijuma u municiji u to vreme može da se svede u ravan onoga što su dve bombe bačene na Hirošimu, znači, sa takvim mutagenim dejstvom, teratogenim dejstvom i drugim vrstama. Naravno, to ide na druži rok, jer posledice radioaktivnosti se ne ispoljavaju trenutno već u budućnosti, kroz generacije i generacije ostavljaće ono što ne valja i to će se tek videti. Ostatak sveta, uključujući Evropu, jednostavno mora da se povinuje ovim definicijama i da prati američko vođstvo.
Šta još može bolje da ilustruje ovu imperatorsku moć nego ono što se trenutno dešava, figurativno rečeno, da lokalni jezik Amerikanaca postane globalna gramatika. Pokušaj definisanja globalizma, kao višeslojnog i složenog procesa i koordinirane multilateralne akcije, u interesu svih nacija i građana sveta, daleko je zaista od stvarnosti.
Sada znamo da je jednostrana odluka Amerike da se povuče iz Kjoto protokola o emisiji gasova koji izazivaju efekat staklene bašte mnogo značajnija za globalnu klimu nego svi multilateralni dogovori koji su učinjeni od strane drugih zemalja.
Međutim, životna sredina ne mora biti nužno žrtva globalizacije, kao što je to sada slučaj. Ona može biti oruđe globalizacije na način da se lokalne ideje zaštite životne sredine globalizuju i tako pretvore u opšte ideje. Za to treba imati snage, treba imati argumenata, treba poštovati zakone i treba ići tim pravcem. Tako da ono što je lokalno pozitivno u Srbiji, može da bude globalno kao ideja i kao cilj celog sveta, primera radi, ono što je Zlatibor, ono što su Divčibare, ono što je Kopaonik, ono što je Petrovac na Mlavi sa svojom okolinom, ono što je Srbija u najvećem delu.
Međutim, pitanje je da li možemo ostvariti jednu takvu zamisao sa odnosom prema prirodi, koja danas nije ispoštovana i nije uvažavana u meri kako ona zaslužuje i kako je potrebno zarad života danas u Srbiji i zarad budućih generacija.
Postavlja se pitanje zašto mi ovde govorimo, pored onoga što jeste i sa čim se saglašavamo da je dobro u Kjoto protokolu itd, i zbog čega je potrebno da pristupimo Kjoto protokolu, zašto se bavimo pitanjem Amerike itd.
Ima zaista mnogo razloga, od činjenice da se globalizacijom čini dobro samo malom broju, pre svega američkih građana, do činjenice da uskim gledanjem u svim stvarima na ovoj planeti vide samo sebe, na svom putu ostvarivanja apsolutne moći i dominacije, a koristeći mnoge svoje pomoćnike i sluge koje plaćaju.
Zašto je potrebno da se čuje glas ostalih, zašto o tome pričamo? Potrebno je da se o ovome razgovara na ovakav način. U svim parlamentima, u svim zemljama treba da svoj glas podignu i svi intelektualci, naravno oni koji nisu potkupljeni, potrebno je da akademije nauka, svet nauka, kaže svoju misao i na takav način jednom snagom argumenta sa najvišeg mesta, i intelektualnog i formalnog, učini se pritisak na takve supersile, koje gledaju jednostrano i koje idu stranputicom i krivim putem.
Prema tome, o tom pitanju bi trebalo svakako više razgovarati jer je to zapravo suština problema. Najmanji je problem da Republika Srbija potpiše Kjoto protokol uz ovu okvirnu konvenciju i time smo mi formalno ili na papiru zadovoljili određene zahteve, ispunili smo određene zahteve međunarodne zajednice, a da se zapravo i ovim Kjoto protokolom dalje manipuliše i stiče ono što je samo u interesu drugih zemalja, a na štetu Srbije. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, na ovo što je govorio gospodin Pivac, mogu samo ponovo da kažem da je do 2000. godine u industrijskoj zoni u mnogim gradovima i ujutru i posle završetka posla na hiljade ljudi dolazilo i odlazilo sa posla. Danas, nažalost, u nekim gradovima može da se kaže - puškom može da se bije i ne možete da vidite nekoga, figurativno rečeno.
Što se tiče Požarevca, tada je bila moćna industrija, naravno koja je bila osakaćena pod sankcijama međunarodnim, kojima ste i vi na neki način doprineli, ali radila je Fabrika MIP, mesna industrija najperspektivnija u zemlji u toj oblasti, Voće produkt, Stižanka, Morava, Centar za živinarstvo, najbolji u bivšoj Jugoslaviji, Minel Kostolac, Ćeba tekstilna industrija, završni radovi, mlekara, Zanatservis itd.
Sada da vas pitam, gde vam je sedište Elektrodistribucije za istočnu i centralnu Srbiju? Da li treba da bude u Požarevcu, gde se proizvodi struja, ili u Kragujevcu?
Izvinjavam se što moram da gradiram, nemam ništa protiv Kragujevca. Za vreme Slobodana Miloševića i za vreme bivše vlasti znao se neki red i gde šta treba da bude.
U Petrovcu na Mlavi takođe imamo osakaćenu privredu i posle 2000. godine imamo puste fabričke krugove bez radnika. ''Borac'', koji je nekada bio primer u oblasti poljoprivredne proizvodnje, koji je imao i pekaru, i hladnjaču, i fabriku kandiranog voća, koji je osvajao najbolja i najveća priznanja na Novosadskom sajmu, ostao je bez radnika, bez ičega, i to sve posle 2000. godine. Kakva je privatizacija učinjena posle 2000. godine? To je pravi odgovor na to o čemu vi govorite.
Što se tiče Slobodana Miloševića, želim da vam kažem da vi iz Požarevca i mi iz Braničevskog okruga, a i šire, i cela Srbija, nećemo imati takvog čoveka koji je znao i umeo da brani srpske interese, interese naše države i svega onoga što je čovek u Srbiji.
Zahvaljujući Slobodanu Miloševiću Požarevac je dobio mnogo i u infrastrukturi i u mnogim oblastima. On i dan-danas kao mrtav brani Srbiju onim što je Rezolucija 1244, on i danas kao mrtav doprinosi privredi Požarevca jer reke i mnogi ljudi dolaze da posete njegov grob.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred sobom imamo Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi i, kako neko reče, šta je to što mi u dosadašnjem periodu nismo primenjivali iz te povelje.
Svakako da je praksa različita u proteklom periodu, ali ako postoji takav dokument koji tretira i obrađuje takvu važnu oblast, na jednom širem prostoru, i to pre svega na evropskom, kojem mi težimo, onda je to potrebno doneti i ratifikovati, i da to bude garancija zapravo za primenjivanje takvih standarda kada je reč o materiji koja se tiče lokalne samouprave.
Mi smo imali različitu praksu u proteklom periodu, a i o tome ću nešto reći. Jasno je da povelja precizira da lokalna samouprava, a i praksa u mnogim zemljama je pokazala, treba da ima i ima jaku autonomnu poziciju u vršenju javnih poslova.
Ona se uzima i tretira se kao ravnopravni učesnik u vršenju vlasti, u jasno definisanim okvirima. Po našem ranijem Ustavu, lokalna samouprava smatrala se ravnopravnim partnerom sa centralnom vlašću i to je veoma značajno.
Naravno, i sadašnji Ustav ostavlja dovoljno mesta u procesu decentralizacije, da se lokalna samouprava uvažava, da dobije svoje ingerencije, što u praksi nije baš uvek tako.
Mi smo u proteklom periodu našeg višestranačja imali različite primere ignorisanja, potcenjivanja i disciplinovanja, da tako kažem, lokalne od strane državne vlasti.
Ako je u pojedinim slučajevima toga bilo i pre 2000. godine, jer vi ćete reći da je toga bilo i o tome neću da polemišem, podsećam vas da je toga bilo svakako posle 2000. godine i to u izobilju.
Takav odnos i tretiranje lokalne samouprave Evropska povelja svakako ne podrazumeva i ne ide u prilog uspostavljanju novog sistema vrednosti, o kome se ovde često priča, a koji se nakaradno shvata, ali to je druga tema o kojoj drugi put treba pričati.
Nadam se da posle ratifikovanja ove povelje možemo očekivati da neće dolaziti do grubog kršenja ingerencija i legitimnosti lokalnih skupština, i to slobodnim subjektivnim tumačenjem njihovih odluka, posle kojih su u mnogim opštinama uvedene privremene mere. Često se ovim činom vršilo prekrajanje narodne volje na izborima u korist volje vladajućih partija, vladajućih struktura centralne vlasti.
Takvih postupanja prema lokalnoj samoupravi bilo je naročito u vreme prve nazovidemokratske vlade u Srbiji posle 2000. godine, kada je u priličnom broju opština došlo do otimanja lokalne vlasti uvođenjem privremenih mera po tehnologiji kriznih štabova.
Moja opština Petrovac na Mlavi je doživela tu sudbinu, da na jedan nezakonit način, baš po principu kriznih štabova je izgubila legitimitet svog rada, koji je dobijen na Skupštini, i uvedene su privremene mere, bez održavanja Skupštine, čisto zbrajanjem broja odbornika na jednoj i drugoj strani, na osnovu nekakvih izjava.
Toga je bilo i u prošloj godini, pa i u vreme izborne kampanje. I da pomenem taj atak na opštinu Požarevac, koji se sprovodio po svaku cenu, samo zato što to nije po volji onih koji na globalnom planu danas vladaju. I dalje se preti Požarevcu, što mislim da nema smisla, o tome ćemo ovde čuti, verujem, neke prave argumente.
Dalje, u vezi sa ovim, u članu 4. stav 4. ove povelje, a koji će biti sa naše strane odabran i notifikovan, kaže se: "Ovlašćenja data lokalnoj vlasti će, po pravilu, biti potpuna i ekskluzivna. Ona ne smeju biti narušavana ili ograničena drugom centralnom ili regionalnom vlašću, osim u skladu sa zakonom".
Apostrofiranjem ovog stava iz Evropske povelje upozoravam na pogrešno shvatanje demokratskih principa, na ekstremnost u načinu shvatanja vršenja vlasti. Naime, u vreme kampanje, a brzo ćemo biti opet suočeni sa jednom takvom retorikom u vreme lokalnih izbora, mi smo imali i siguran sam da ćemo imati obraćanje vladajućih struktura sa republičkog nivoa našim biračima i obično to ide tako.
Ako glasate za političke opcije na lokalu koje nisu u Republici na vlasti, nećete kasnije dobiti ni dinar, nijednu investiciju, sva vrata biće vam zatvorena itd. To je jedna bahatost. To je jedno silništvo koje zaista nema smisla. Da ironija bude veća, to se već sedam godina čuje kao politički adut u vreme izbornih kampanja za lokalne samouprave i to iz stranaka miljea demokratske provenijencije. Naravno da to nema nikakve veze sa demokratijom i sa demokratskim principima.
Dalje, u toku pogađanja i velike igre oko sastavljanja nove vlade u minut do dvanaest i oko podele vlasti, na šta se to zapravo svelo, u prethodnim pregovorima osvanula je jednog dana i vest dana - nulti princip. Mislim da je to najveća sramota u političkom životu Srbije, da se licitira sa onim što je lokalna samouprava, sa onim što je volja građana na lokalu.
Da podsetim, na lokalu se ne vodi neka visoka politika, tamo se zastupaju interesi građana, tamo su u pitanju komunalni problemi i mislim da zastupanje nultog principa u trenutku pogađanja i licitiranja oko Vlade je zaista iživljavanje i sadizam prema narodu i prema biračima
Dakle, tu se traži da se u ogledalu globalne vlasti ogleda i ono što je lokalna samouprava itd. Ovakvim pretnjama, svakako i ovakvim ponašanjem u odnosu na lokalnu samoupravu, samo se pokazuje da politička elita koja vodi ovu Srbiju još nije dorasla mnogim stvarima, pa naravno ni u onome što treba da bude poštovanje ne naroda koji glasa, već i ostalih segmenata vlasti.
Lokalna samouprava nije za potcenjivanje i ona mora da ima svoju težinu, mora biti mnogo više uvažavana u narednom periodu u svim segmentima odlučivanja, i u momentu donošenja budžeta i u drugim prilikama.
Inače, ovakve pretnje i korišćenje takvih aduta svakako da podsećaju na diskriminaciju po onome što je različito političko pripadanje, što je naravno zabranjeno i po samom Ustavu.
Dakle, SPS će se svakako založiti, odnosno glasaće za usvajanje jedne ovakve povelje, u nadi i u očekivanju da će se svi uzeti pameti i da ćemo jedan takav dokumenat poštovati svi zajedno, a naročito dužnost je vladajućih struktura da poštuju ovu povelju, kako bi lokalna samouprava zaista imala ono svoje pravno mesto kakvo savremena demokratija podrazumeva danas. Zahvaljujem.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ovo pitanje je veoma značajno i govori samo o onome kakav je prilaz i način razmišljanja kada govorimo o takvoj jednoj bitnoj suštinskoj stvari. Samo polazište da treba osloboditi od poreza na dodatu vrednost jedan deo naše populacije ili jedan sloj ljudi koji uzgaja decu govori o načinu razmišljanja onih koji su u vlasti. Jedan pozitivan prilaz toj stvari govorio bi, zapravo, da se razmišlja suštinski o budućnosti ove zemlje. Međutim, naravno toga nema.
Dakle, samo bih rekao jednu stvar koju smo čuli ovde, gospodine ministre od vas, da se pomeranje ili usvajanje ovakvih amandmana, veoma važnih, ne uklapa u ono što je fiskalni kapacitet već usvojenog Zakona o budžetu, što govori o tome da smo mi onda promašili redosled razmatranja svega ovoga.
Zapravo, onda je trebalo raspravljati o zakonima, odnosno amandmanima koji podupiru Zakon o budžetu, a sada se postavlja pitanje uopšte koja je svrha razmatranja ovih amandmana ako oni ne mogu da se promene, odnosno ne može da se usvoje u ovakvoj jednoj formi jer to ne dozvoljava fiskalni kapacitet već usvojenog zakona. Taj redosled razmatranja je trebalo drugačije da se postavi, što je svakako bio posao i predlagača ali i predsednika Skupštine.
(Predsednik: Vreme.)
Još samo na kraju da dodam, nepreciznost amandmana govori protiv toga da ga treba usvajati, ali zašto onda postoje podzakonski akti koje može Vlada da donese kao što su uredbe, normativi, zaključci itd.
Prema tome, sve se može uraditi ako se želi ono što je potrebno. Samo da završim, mogao sam da koristim i Poslovnik.
Mislim da nije korektno ovde od strane vladajuće koalicije, odnosno nekih poslanika da se govori o opstrukciji, o demagogiji, o anahronoj priči kada je reč o ovakvim amandmanima koji se tiču dece, koji se tiču budućnosti Srbije, jer to zapravo govori o njima ako na takav način protivureče.
Kada su socijalisti bili na vlasti u industrijskoj zoni u Požarevcu je bilo 5.000 ljudi koji su svakog jutra išli na posao i 5.000 ljudi koji su se vraćali sa posla, a danas ih ima oko 500 za vreme te, nazovidemokratske vlasti, o kojoj je govorio gospodin Matić iz DSS. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovani građani Srbije, kao i ostali članovi Poslaničkog kluba SPS-a, takođe, smatram da je zaista neprimereno da na sednici koja je tako brzo sazvana raspravljamo na ovakav način o tako obimnom materijalu, o šest zakona i, u okviru Predloga zakona o budžetu, pet odluka.
Sve mi to liči na mitskog razbojnika i silnika Prokursta, koji je u svoju postelju pakovao putnike namernike, ali tako što je svakome našao meru testerom ako su duži od kreveta, ili ih je teglio svojim spravama da bi bili u dužini kreveta.
Dakle, imam utisak da je ovaj budžet partijski, ili stranački, odnosno po meri vladajućih stranaka, i da će zadovoljiti političke potrebe, pre svega, u korist onih sredina gde oni vladaju i u lokalnim samoupravama.
Budžet države trebalo bi da oličava jednakost svih građana, jer je reč o raspodeli narodnih para. Takođe, na donacije imaju pravo svi ljudi, svi građani, i ne pripadaju posebno nekoj strukturi u vlasti. Zato bi valjalo da se na osnovu jasno definisanih instrumenata i kriterijuma izvrši raspodela u budžetu.
Naravno, ti instrumenti i ta procedura raspodele postoji i ona je formalizovana kroz pojedine zakone, samo je pitanje kako se ti zakoni primenjuju i ko odlučuje o takvoj raspodeli. Odlučuju oni koji su previše moćni i zato se dešava, prilikom dolaska nekih ministara u neke sredine, da olako kažu - daću vam deset miliona dinara, ili - izgradiću vam taj i taj objekat, kao da je to njegov lični čin i dobra volja, a nije reč o upotrebi narodnih para.
Ako Vlada pretenduje da bude demokratska, ako pretenduje da bude tolerantna, ako pretenduje da bude jednaka prema svim građanima i prema svim sredinama, ako insistira na regionalnom razvoju Srbije, jer imamo veliku opasnost u Srbiji, naime, populacija ogromnog prostora i Srbija ne može da bude samo Beograd, već i neki drugi centri, drugi regioni, imamo, čak, i ministarstvo koje se bavi pitanjem regionalnog razvoja, onda mora da prestane diskriminacija u onome što je podela para i u onome što je raspodela.
Bojim se da budžet nije jasno definisao tu raspodelu i da ostavlja mogućnost za subjektivni pristup prilikom trošenja tih para.
Kada je reč o Nacionalnom investicionom fondu, imamo visok procenat nerealizovanih ugovora koji su zaključeni u određenim sredinama, imamo i slučajeve da su realizovani projekti, ali nisu plaćeni.
Kroz Nacionalni investicioni fond se daje mogućnost da se subjektivno pristupi u daljim projektima. Kroz Zakon o ministarstvima i kroz Nacionalni investicioni fond, mi smo dobili pojedine ministre koji se čine bogovima, koji narodnim parama mogu sve.
U Razdelu 2. prikazuje se finansiranje predsednika Republike.
U obrazloženju se vidi, iza reči - Narodna kancelarija, koja stoji kao instrument u funkcionisanju predsednika Republike, verovatno sa njegovim kabinetom, da u okviru dodatnih prihoda imamo donaciju od inostranih zemalja i donaciju od međunarodnih organizacija. Doduše, to su zaista minorna sredstva, od ukupno 750.000 dinara, ali je važno da postoji ta pozicija.
Bojim se da kroz tu poziciju imamo dotok većeg novca od inostranih zemalja i međunarodnih organizacija, a ja bih više bio za to da se ta važna institucija u vlasti Srbije isključivo finansira od narodnih para, od građana Republike Srbije, a ne od donacija i tuđih centara moći, koji mogu u određenom, ključnom, momentu da učine nefunkcionalnom tu instituciju predsednika Republike ili takvom da ona ne služi Srbiji i građanima.
Ostaje kao jedno pitanje, koje sam mogao i kroz Poslovnik da postavim, pitanje u vezi sa Zakonom o rudarstvu. Kroz taj zakon su definisane naknade od prihoda, od jedan do 5% za mineralne sirovine, a u članu 16a ovog zakona kaže se da od ubranih sredstava, 50% sredstava ulazi u prihod opštine, a 50% u prihod Republike Srbije.
Nisam video, dozvoljavam da možda i grešim, da li su u prihodnu stranu ovog budžeta uračunata ta sredstva od naknada koje se dobijaju na ime korišćenja mineralnih sirovina.
Ovo pitam iz dva razloga. Prvo, ako se da odgovor - nađite odakle bi se određena stavka uvećala, evo odakle; to je, po proceni nekih ljudi, oko 70 ili 80 miliona evra.
Drugo, pitam zato što dolazim iz Petrovca na Mlavi gde se eksploatiše sirovina građevinskog materijala, kamen za asfaltiranje širom Srbije, tako da se na hiljade tona, čak i dnevno, prevozi putevima, regionalnim putevima, koji se urušavaju, koji se zbog velikog tereta oštećuju. Na drugoj strani, veoma se loše održavaju, pa imamo štetu.
Drugo pitanje se odnosi na fondove, zdravstveni fond, gde se kaže da se taj novi nivo, odnosno planirani rast prihoda u Fondu za obavezno zdravstveno osiguranje, zasniva na pretpostavci da će se bitnije pojačati fiskalna disciplina.
Zatim, na pretpostavci da će se na višem nivou nego prošle godine izvršiti naplata doprinosa zdravstvenog osiguranja delatnosti poljoprivrednika.
Činjenica je da u Srbiji nemamo zavidan nivo naplate ovih doprinosa, zbog loše ekonomske situacije i moći delatnika i poljoprivrednika u Srbiji, zbog zapostavljene poljoprivrede, zbog nelojalne konkurencije u oblasti samostalnih delatnosti, gde imamo veliki broj kineskih građana koji nelojalno konkurišu našim ljudima i građanima koji se bave tim poslovima.
Prisutni su veliki dugovi. Veliki dug kod velikog broja samostalnih delatnika i poljoprivrednika sprečava ih da se leče i koriste zdravstveno osiguranje. Od njih se zahteva vezano plaćanje duga i za penziono i invalidsko osiguranje i za zdravstveno osiguranje, plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i doprinosa za PIO.
Zašto bi neko plaćao unazad doprinos za zdravstveno osiguranje ako nije koristio to osiguranje? Znači, građane koji nisu plaćali zdravstveno osiguranje treba osloboditi tog duga. Samim tim, oni nisu to ni koristili, a za penziono osiguranje treba da plate ako žele da sutra koriste to svoje pravo.
Gospodine ministre, ovo je pitanje koje veoma često i svakodnevno postavlja veliki broj građana u svim sredinama, koji su suočeni s ovom problematikom. Ako treba to pitanje da formalizujem na drugi način, hoću, ali smatram da sam bio veoma jasan i ovom prilikom.
Završavam. Rekao bih da su ovde upotrebljene reči da je budžet u priličnoj meri transparentan. Ne bi se reklo. U nekim delovima je on veoma maglovit. Ostavlja širok prostor za subjektivni prilaz i za iskazivanje velike političke moći, što utiče i na političko opredeljivanje, a samim tim i na diskriminaciju stanovništva po političkoj osnovi.
Voleo bih da nisam u pravu. Voleo bih da Vlada bude pravedna prema svim svojim građanima, prema svim sredinama, bez obzira na to ko je u vlasti u lokalnim samoupravama. Živi bili, pa ćemo imati prilike da i to vidimo, kakva će biti praksa.
Na kraju, želim da kažem da Socijalistička partija Srbije, odnosno njeni poslanici neće glasati za ovaj budžet i za ove zakone, kao ni za finansijske planove koje ste ovde dali.
Zahvaljujem.