Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 1. imamo mnoga pitanja koje uređuje ovaj zakon i smatram da, pored navedenih pitanja od značaja koja se uređuju ovim zakonom, bilo je potrebno, odnosno trebalo bi dodati obavezu proglašavanja postavljanja i izgradnje novih memorijala, jer još uvek postoje ličnosti iz naše prošlosti, iz naše istorije starije i novije koje su dale veliki doprinos za slobodu i odbranu naše zemlje, a takođe i novo vreme donosi sigurno nove događaje koji će možda biti od značaja i usloviti potrebu izgradnje novih memorijala o kojima danas ne možemo unapred da anticipiramo.

Zapravo, kao što su i rekli poslanici iz naše poslaničke grupe, slažem se da je i ovaj zakon veoma značajan, veoma je dobro da se bavimo ovim pitanjima i da uređujemo sva pitanja koja su u vezi sa tim. Naravno, kao i uvek, ne treba biti ambiciozan i misliti da ovim zakonom na idealan način rešavamo sva ova pitanja i ove naše diskusije govore o tome da činimo pokušaje ili razmišljamo, promišljamo u određenom pravcu i smatramo da treba to nadograditi. Ako ne ovoga puta, onda u nekom sledećem koraku.

Sam odnos prema našoj prošlosti, prema istoriji, prema spomenicima koje smo imali, prema ličnostima koje su obeležile jedno vreme, govori o nama i o našoj kulturi i o našoj svesti, konačno i o našoj ljudskosti. Naravno, da nije bilo dobro da smo u određenom vremenu ignorisali značaj pojedinih ličnosti i onoga što je bio njihov doprinos u odbrani otadžbine, kada govorimo o istoriji npr. Prvog svetskog rata itd. takođe, nije ni dobro da nakon novog vremena i po protoku nekoliko decenija od NOB olako rušimo i sklanjamo neke spomenike iz tog vremena ličnosti koje su se borile protiv fašizma. Prema tome, potrebno je biti dovoljno širok, dovoljno mudar i to naravno važi za nas, za kolektiv kao naciju i kao državu, da poštujemo sve ono što je bilo od značaja u borbi za slobodu i odbranu otadžbine, jer nikada ništa ne počinje od nas. Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas na dnevnom redu imamo set zakona i dosta je njih iz socijalne sfere koji su veoma važni jer su u funkciji zakonskog regulisanja značajnih pitanja od važnosti za različite kategorije stanovništva.

Bez obzira na različita gledanja na društveni sistem koji smo imali u ranijem periodu do 90-te godine prošlog veka, nesporne su neke vrednosti u tom sistemu iz sfere socijalne politike koju danas u demokratskom društvu još nismo dostigli.

Kao sledbenici takve ideologije i humanog i prosperitetnog socijalizma, mi iz SPS sa zadovoljstvom se zalažemo za predložene zakone iz oblasti socijalne politike, a koji su u funkciji poboljšanja materijalnog i ekonomskog položaja.

Mi poslanici iz SPS naravno da smo zainteresovani za sva socijalna pitanja vezana za ekonomski i društveni položaj svih slojeva i kategorija našeg društva. U našem promišljanju i odnosu prema društvenoj stvarnosti i, pre svega, prema socijalnim pitanjima, uvek provejava svest o nužnosti da svi ljudi žive dostojanstveno, da je svima potrebna pažnja, uvažavanje i poštovanje, da se pruža jednaka šansa svakome, ma ko bio i odakle došao, za školovanje, za napredovanje, za besplatnu zdravstvenu zaštitu, za ostvarivanje boračkih prava, za prava penzionera, invalidnih lica, za bezbednost ljudi i rodnu ravnopravnost.

Smatramo da samo u onom društvu u kome se pojedinac može ostvariti, osetiti važnim, sa perspektivom u životu, dakle, samo u takvim okolnostima možemo biti srećni i sposobni za dalji napredak našeg društva.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci sa decom ima višestruki značaj u smislu socijalnog i ekonomskog položaja velikog broja porodica sa decom.

Usmeravanje pažnje porodice sa decom društveno je opravdano i logično, jer merama finansijske podrške, zapravo, postiže se još jedan veoma značajan cilj pored onog osnovnog, socijalnog, a to je pronatalitetni cilj, odnosno obnavljanje stanovništva, bez koga nećemo imati perspektivu, razvoja i opstanka našeg društva i države.

Usvajanje konkretnih mera finansijske podrške porodici sa decom, dakle, usvajanjem takvog zakona ublažiće se povoljniji materijalni položaj porodice sa decom u odnosu na položaj porodica bez dece.

Nažalost, mi ne živimo danas u ekonomskom i svakom drugom blagostanju u kome bi materijalni položaj najvećeg broja ljudi, pa i porodica sa decom bio na zavidnom nivou. Doduše, danas i u razvijenim državama i društvima postoji problem negativnog priraštaja stanovništva i to je fenomen današnjice.

Prema podacima UN, u tom delu sveta, može se reći i u razvijenom delu sveta, preko 80 zemalja ima ovakav problem.

U našem slučaju, u uslovima nedovoljne ekonomske razvijenosti i materijalnih teškoća velikog dela stanovništva imamo smanjenu opredeljenost potencijalnih učesnika u reprodukciji. Nezaposlenost, loš materijalni položaj, nerešena stambena pitanja, itd, u mnogome smanjuju motivaciju i opredeljenje ljudi da se ostvare kao roditelji.

Konkretne mere podsticaja, pre svega kroz davanje roditeljskog dodatka, sa primenom od 1. Jula, za prvo dete 100 hiljada jednokratno, za drugo dete – 240.000 u 24 meseca, za treće dete - 1.440.000, u 120 rata po 12.000, za četvrto dete – 2.160.000, u 120 rata po 18.000 dinara, su svakako snažan iskorak u poboljšanju socijalnog položaja porodice sa decom, ali i bolje, da kažem, demografske perspektive, što je veoma važno. Demografska perspektiva Srbije je ključna za opstanak i razvoj naše države i društva.

Naravno da pored ovih podsticajnih mera treba u nadalje činiti još više takvih mera i u drugim sferama i na drugim mestima. Mi, nažalost, živimo u veoma surovoj stvarnosti i mislim da nema prioritetnijeg zadatka, nego o tome voditi računa na koji način i kako se obnavljamo za budućnost, jer to je osnovna pretpostavka opstanka naše države i našeg naroda, naravno i naše državne zajednice zajedno sa nacionalnim manjinama, itd.

Vredno je pomenuti da u oblasti zdravstvene zaštite rešenja koja nudi zakon doprineće većem obuhvatu imunizacije i to je svakako dobro, kao i poštovanje onih zakona koji se tiču obrazovanja i vaspitanja.

Takođe, mora da se vodi računa i o tome da se, odnosno veoma je važno zapravo i to, i to je kroz zakon doneto, da se uplate ovog podsticaja vrši direktno, a ne preko poslodavca, što je veoma, veoma važno, jer drugačiji psihološki pristup ima kod ljudi kada se to na takav način rešava.

Kada je reč o Zakonu o ratnim memorijalima, reći ću da je ova oblast do sada bila regulisana zakonima iz ranijeg vremena iz SFRJ i SRJ i da ti zakoni nisu primereni ovom vremenu, da oni ne regulišu ovu oblast danas sveobuhvatno sa zahtevima novog vremena.

Svakako da Srbija ima pravo na negovanje vrednosti zasnovanih na svojoj istoriji i tradiciji i zato je važan ovaj zakon. Važno je da se naročito neguju vrednosti proistekle kroz borbu i ratove za odbranu i slobodu našeg naroda.

U tom smislu ratni memorijali predstavljaju važan putokaz za budućnost, koji su postavili naši slavni preci. Oni su i deo, u krajnjoj liniji, našeg identiteta i naravno da toga treba da se držimo.

Zakon sprečava bilo kakvu improvizaciju u održavanju, izgradnji ili uklanjanju ratnih memorijala i zato je takođe važan. Međutim, ja nisam siguran da li je Predlogom ovog zakona o ratnim memorijalima na adekvatan način obuhvaćeno održavanje, očuvanje i restauracija kuća i prostora u kojima su rođeni i gde su živeli ili jedno duže vreme živeli naši ratni velikani, kao na primer Dragutin Matić iz okoline Gadžinog Hana, koji je nazvan „Oko sokolovo“ i čija je fotografija danas u mnogim muzejima sveta, čija je fotografija u mnogim udžbenicima, u monografijama itd.

On je svakako jedan od vodećih simbola hrabrosti, odanosti, izdržljivosti i herojstva srpskog naroda u odbrani zemlje. Kuća njegova je zarasla u korov i šiblje sa propalim krovom i prepuštena zubu vremena i propadanju.

Drugi primer je kuća Arčibalda Rajsa na Senjaku, blizu Careve Ćuprije. Naravno da tu ima još primera. Ne bih zadržavao sa tim. Tu postoje i drugi problemi, jer su te kuće često delom i u privatnom vlasništvu ili konkretno kada je reč o kući Dragutina Matića, nasledni proces još nije završen. Smatram da u ovakvim i drugim slučajevima, po ovom pitanju, država mora na precizan, adekvatan i efikasan način, kroz zakonsku regulativu da to reguliše i da sprečava propadanje takve tradicije, takvog duhovnog blaga koje nam služi u pozitivnom smislu za buduće generacije u vaspitnom i obrazovnom smislu. Glasaćemo za sve zakone iz ovog seta. Hvala.
Poštovani ministre i saradnici, podneo sam amandman na član 2, na stav 2. Odbijen je, iskreno rečno i sam se slažem da to nije od suštinske važnosti što bi moglo bitno da promeni sadržinu i smisao onoga što je regulisano ovim članom.

Uvek postoje uglovi, odnosno viđenja koja, čini se, mogu da poboljšaju tekst, ali u svakom slučaju, ono što je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi i ne samo to nego i svi ostali predlozi zakona iz ovog seta koji razmatramo jesu bitan napredak u zakonskoj regulativi i krupan iskorak u onom pravcu poboljšanja zakonske regulative i zato zaslužujete u svakom slučaju pohvalu.

Pozitivno je i to da vi prilikom polemike i razgovora ovde u Narodnoj skupštini sami ste rekli da možda u sledećem koraku može da dođe i sigurno će doći do poboljšanja nekih odredaba, a praksa će pokazati gde je to potrebno. To jeste tako realno stanje. Treba biti zlonameran, pa onda kritikovati određen zakon i sva rešenja u njemu, ali to je već pitanje političke pozicije poslanika koji to iznose.

Ja bih naravno pohvalio ono što su odredbe koje definišu položaj i ulogu mesne zajednice i u tom delu mi imamo da način za obrazovanje, za ukidanje mesnih zajednica se reguliše time da 10% birača to može da predloži jedna trećina odbornika i opštinsko veće, a u sledećem stavu se govori da skupština opštine, odnosno skupština grada odlučuje uz prethodno pribavljeno mišljenje građana o obrazovanju, području mesne zajednice, promene područja i ukidanju mesne zajednice.

Pitanje, je dakle, na koji način to uz mišljenje građana se odvija? Da li je to mišljenje onih 10% koji predlažu ili to mišljenje treba izraziti na drugi način, što u ovom članu nije do kraja definisano? Zato smatramo da to treba da bude neposrednim izjašnjavanjem na referendumu, zato što paušalno mišljenje građana koje se može uzeti dozvoljava eventualnu subjektivnost lokalnih vlasti i da ukinu na primer mesnu zajednicu tendenciozno itd.

Naravno, ovo je tema o kojoj treba voditi računa i ako ona ne bude definisana do kraja. Sada prilikom donošenja ovog zakona valja razmisliti o sledećem koraku, sledeći put. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, zapravo predsednice, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, ovde je reč o članu u kome se definišu pitanja i nadležnosti koji su definisani u statutu lokalne samouprave i jedinice lokalne samouprave.

Predlog je da se reči – određivane organa ovlašćenog za pokretanje postupka pred ustavnim, odnosno upravnim sudom zameni rečima – način određivanja organa ovlašćenog za pokretanje postupka pred ustavnim, odnosno upravnim sudom.

Zapravo, ovde u ovom stavu takva formulacija, ta reč – način, se često upotrebljava, pa tako se statutom uređuju naročito prava i dužnosti jedinica lokalne samouprave i način njihovog ostvarivanja. Onda se kaže da se određuje način upravljanja građana poslovima iz nadležnosti jedinica lokalne samouprave. Analogno tome bi po mom mišljenju, trebalo i ovo da se preformuliše u način određivanja organa ovlašćenog za pokretanje postupka pred ustavnim, odnosno upravnim sudom.

Naravno, ovde je reč i o jednoj finesi koja suštinski ne menja ono što je definisano ovim članom i nije od suštinske važnosti. Ali, iskoristio bih priliku da ukažem na važnost onoga što jeste funkcionisanje lokalne samouprave i ta veza sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu i ta njihova interakcija koja se svakodnevno odvija i veoma je važna.

U tom smislu, mislim da u ime poslaničke grupe SPS mogu da iznesem reči pohvale za ovo ministarstvo na čelu sa ministrom Ružićem, naravno, i za njegove saradnike. Recimo, u poslednja dva, tri meseca oni su u negde oko 50 lokalnih samouprava bili prisutni po raznim pitanjima i sa raznim aktivnostima iz njihovog resora. To prisustvo predstavnika i ministra u lokalnim samoupravama je veoma značajno, jer ljudi u lokalnim samoupravama zapravo i žele jednu takvu bliskost i žele jedan takav kontakt u kome će se ostvarivati ono što su zacrtali i njima je i te kako važna ta podrška koja dolazi iz ministarstava.

U tom smislu bih se i zahvalio ministru Ružiću na onome što je bila i moja molba da ministar sa svojim saradnicima, sa Kasalovićem, državnim sekretarom, posete jednu veoma siromašnu opštinu kao što je Žagubica. Za njih je to zaista veliki događaj, koji se kasnije završio time da je njima i pružena pomoć iz Fonda za podršku i razvoj programa iz ovog ministarstva.

Naravno da sam zahvalan da je ministar bio i na Danu opštine u Petrovcu na Mlavi i mislim da ćemo tu saradnju i dalje, naravno, nastaviti.

Veoma me ovo raduje da je odmah Vlada reagovala po pitanju ove elementarne nepogode, odnosno elementarnih nepogoda koje su zadesile mnoge opštine i gradove u Srbiji, da je konstituisano koordinaciono telo koje će se time baviti, ali ukazujem na ono što se danas i noćas događalo u opštini Petrovac na Mlavi, gde je situacija veoma, veoma alarmantna, gde je probijena brana jednog jezera preko rečice Busur. Ta voda se sručila prema gradu, usput poplavila mnoga sela itd.

Kontaktirao sam Okružni centar za elementarne nepogode da pošalju pumpe i sve što je potrebno, ali naravno da to nije dovoljno. Zamolio bih, gospodine ministre, da i vi sa vašeg mesta uputite poziv Republičkom štabu za elementarne nepogode i sve nadležne da se situacija što pre sanira, jer zaista je veoma teško u opštini Petrovac na Mlavi.

Naravno, kada govorim o Petrovcu, ne mislim samo na Petrovac, mislim i na ostale lokalne samouprave koje je zadesila ova velika nevolja. Zahvaljujem.
Poštovani potpredsedniče, gospodine ministre i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, samo nekoliko reči izneću svoje mišljenje oko izmena i dopuna Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. S obzirom da sam i sam predlagač zajedno sa kolegama koji su potpisnici ovog predloga, da opština Bor i opština Prokuplje dobiju status grada. Smatram, da svakako to treba učiniti s obzirom da su i sedišta upravnih okruga, a reč je o Borskom okrugu i reč je o Topličkom okrugu, koji obuhvataju po četiri opštine. Naravno, ta podrška je iz srca, kako moja tako i svih članova poslaničke grupe SPS, sa napomenom, pošto razgovaramo i o pravima manjina, nacionalnih manjina, da u opštini Bor od ukupno 14 naselja u 12 naselja preovlađuju Vlasi kao nacionalna manjina i to ima nekog svog smisla i razloga da to podržimo. Dakle, podržavamo da Bor i Prokuplje budu gradovi ubuduće i nadam se da ćemo to usvojiti.

Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi, reč je o zakonu koji je donet 2007. godine, međutim, postoje brojni razlozi za usklađivanje sa zakonima koji uređuju pojedina pitanja od značaja za rad i funkcionisanje lokalne samouprave. To je jedan od razloga, a drugo, otklanjanje mnogih manjkavosti i nedostataka koji su se pokazali kroz ovaj niz godina unazad.

Tako da se dešavalo, na primer, da i male opštine, nerazvijene opštine imaju kao svoj izvršni organ opštinsko veće sa 11 članova, što je apsolutno neprimereno, neekonomično, tako da ovo sada ispravlja i kroz normiranje, da tako kažem, koje je apsolutno u funkciji i time se izbegavaju i ti političke kalkulacije i dogovori na teret budžeta lokalnih budžeta.

Ono što takođe je pozitivno jeste da pomoćnici predsednika opštine su bili veoma pod znakom pitanja u dosadašnjem zakonu, jer tu je stajala odredba da statutom opštine može se predvideti da se u opštinskoj upravi postavljaju pomoćnici predsednika opštine, što su bila mala vrata ako se želelo to iz političkih razloga, da ti pomoćnici sutradan postanu službenici lokalne samouprave, tako da po toj liniji, na ta mala vrata su ulazili lica iz političkih razloga da budu u stalnom radnom odnosu.

Ova odredba da pomoćnik predsednika opštine, odnosno gradonačelnika najduže se, imenuju se u kabinetu predsednika opštine odnosno gradonačelnika na period dok traje dužnost predsednika opštine, odnosno gradonačelnika sasvim je u redu.

Ono na šta bih skrenuo pažnju, lično smatram, a i ovde u poslaničkoj grupi SPS, da termin lokalni Ombudsman nije primeren ovom zakonu i da to treba promeniti i izmeniti i mi smo jedan amandman priložili da to bude lokalni Zaštitnik građana i da to bude u skladu sa onim što je rešavanje ove institucije na republičkom nivou.

Primera radi i u drugim zemljama on ima svoje ime, tako na primer Branilac naroda je u zemljama španskog govornog područja, Branilac građana je u Italiji, Zaštitnik stanovnika je u Kanadi, a onda Parlamentarni zastupnik za administraciju u Velikoj Britaniji, itd.

Ono što je takođe dobro kroz ove izmene jeste da su uređuje status i način izbora i odnosa mesne zajednice sa jedinicama lokalne samouprave, pitanje nadzora, nadležnosti što je stvaralo mnogo velike probleme i to treba pozdraviti.

Želim takođe da u pozitivnom smislu ocenim ono što je rad Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu kroz funkcionisanje i dodelu sredstava iz Fonda za razvoj programa jedinica lokalne samouprave i da je ove godine planirano i biće podeljeno 320 miliona i 183 hiljade dinara za tri cilja.

Jedan od ciljeva je programa i razvoja infrastrukture u ulaganje u rekonstrukciju objekata kulture, sportskih objekata, vaspitno-obrazovnih, upravnih zgrada, itd. Cilj dva je pružanje finansijske, tehničke i druge pomoći za razvoj i uvođenje elektronske uprave. Treći cilj je pružanje pomoći u organizaciji kulturnih, sportskih, turističkih i drugih manifestacija. Dve stotine šezdeset i dva miliona je za prvi cilj, za program razvoja već podeljeno, odnosno komisija je to rasporedila. Za cilj podrške elektronskoj upravi 48 miliona i 27 hiljada. Za pružanje pomoći u organizaciji kulturnih, sportskih i turističkih 10 miliona i 69 hiljada. To je ukupno 320 miliona i 183 hiljade dinara, dok je u 2017. godini za ove svrhe utrošeno samo 10 miliona i 400 hiljada dinara. Uvećanje u ovoj funkciji je negde za 30,7 puta u odnosu na prošlu godinu.

Takođe, želim da kažem da će ovo ministarstvo na čelu sa ministrom Ružićem takođe pomoći preko razvojnog programa Ujedinjenih nacija UNDP, gde će se određena sredstva usmeriti na lokalne samouprave za razvoj tih lokalnih samouprava, a to je procedura koja verujem da će se izvesti do kraja godine. Ovo su naravno sve podaci koji zaslužuju visoku ocenu za dobar rad ovog ministarstva.

Kada je reč o manjinskim zakonima, o zakonima koji se odnose na položaj i prava nacionalnih manjina, imamo ovde pre svega najvažnija dva zakona, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.

Dakle, ovi zakoni se zasnivaju na ustavnom osnovu, pre svega na 14. članu i na nekim drugim članovima, da ih ne nabrajam. Takođe, sva rešenja u zakonu su u saglasnosti sa konvencijama međunarodnim o ljudskim i manjinskim pravima, pre svega sa okvirnom konvencijom za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope i to daje zapravo još, to je još jedan momenat o tome da naša država Srbija zaista zdušno radi na unapređivanju prava nacionalnih manjina i po tome možemo i da se pohvalimo i da smo na značajnom mestu u Evropi.

Reč je o tome da se unapređuju i individualna i kolektivna prava nacionalnih manjina, kao dodatna prava u odnosu na većinsko stanovništvo i naročito u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja službene upotrebe jezika, itd.

Razlozi za donošenje ovih zakona, pre svega kada je reč o Zakonu o nacionalnim savetima jeste i ovlašćenja koja se, znači definišu se ovlašćenja umesto nadležnosti, a to je na osnovu preporuka relevantnih međunarodnih tela koje su izvršile monitoring, ujedno i sugerisale depolitizaciju ovih organa koji su u funkciji zaštite i unapređenja manjinskih prava.

Ono što bih još i dodao u vezi ovih zakona jeste ono što je po meni sporno, to je pitanje finansiranja nacionalnih saveta, koji se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta autonomne pokrajine i iz budžeta jedinica lokalnih samouprava. To je rešenje koje je bilo i ranije, ali moram da kažem da tu dosta ima samovolje i paušalnog odnosa pojedinih lokalnih samouprava u odnosu na obavezu finansiranja nacionalnih saveta.

Dakle, smatram da ministarstvo sa nadležnim organima treba da više vrše nadzor i pritisak na lokalne samouprave koje moraju da ispoštuju kriterijume i da učestvuju u finansiranju nacionalnih saveta.

Završiću i sa onim što je fond ovog ministarstva, koji se odnosi na finansiranje projekata i programa za potrebe unapređenja jezika, službena upotreba jezika, kulture obrazovanja i obaveštavanja u lokalnim samoupravama. U 2017. godini za ove potrebe je bilo izdvojeno samo milion i 800 hiljada.

Sada u ovoj 2018. godini 12 puta je veći taj fond i on iznosi 21 milion i 800 hiljada dinara i znatno će poboljšati položaj u smislu realizacije projekata za potrebe nacionalnih saveta i zbog toga ministarstvo takođe zaslužuje veliku pohvalu.

Naravno, imao bih puno još da pričam, ali ostaviću vremena i za druge. Podržaćemo ove zakone.
Poštovani potpredsedniče, poštovane kolege poslanici, želeo bih da postavim pitanja ministru zaduženom za turizam, gospodinu Rasimu LJajiću.

Pitanja se odnose na razvoj banjskog turizma u Srbiji i perspektive naših banja. Srbija je poznata kao zemlja sa hiljadu izvora zdravlja, odnosno uz hiljadu izvora lekovitih, termo-mineralnih voda, koje su osnova za razvoj banjskog turizma. Po broju lekovitih izvora spadamo u najbogatije zemlje Evrope, a imamo i jedini gejzer na kontinentalnom delu Evrope u Sijarinskoj banji.

Preko 50 naših banja, počev od Vrnjačke, koja je najrazvijeniji banjski centar i ostvaruju oko pola miliona noćenja godišnje, preko Sokobanje, Bukovičke, Prolom, Selters, Junaković, Sijerinske, Vrujci, Gornje Trepče, Vrdnika, Kanjiže, Vranjske, Bujanovačke, Ribarske, Lukovske, Banje Ždrelo kod Petrovca na Mlavi, koja je, na moje zadovoljstvo, pozitivan primer razvoja i drugih, velika razvojna šansa za turizam Srbije.

Tri naše banje imaju najtoplije mineralne vode u Evropi. To su Vranjska, Lukovska i Sijerinska, čije tople vode, nažalost, otiču u reke.

U banjama Srbije je 2017. godine boravilo preko 500 hiljada turista, koji su ostvarili oko dva miliona i 200 hiljada noćenja, od čega preko 90% od domaćih turista. Broj turista, pre svega domaćih, u banjama raste, što je rezultat uvođenja poklon vaučera, ali je činjenica da od banja možemo očekivati i mnogo više, a to je da svojom opremnošću i sadržajima privuku još više stranih turista.

Zato se u njih mora uložiti mnogo više. Trebalo bi slediti primere drugih kontinentalnih zemalja, kao što su Mađarska ili Češka, a koje su se afirmisale preko jedne ili samo par banja koje su danas svetski poznate, kao što su, na primer, Karlove Vari u Češkoj.

Naše banje se moraju još bolje infrastrukturno i sadržajno opremiti. Neke su tokom poslednjih dvadesetak godina od tradicionalno dobrih destinacija postale jedva vidljive. Smeštajni kapaciteti propadaju, tako da ne mogu da privuku turiste. Dakle, neophodne su nove investicije i nove ideje za valorizaciju izuzetno vrednih prirodnih potencijala u banjama i mineralnih voda i mineralnog blata i gasova.

Srbija jeste tranzitna zemlja i turizam gradova, pre svega Beograda, jeste prioritetan, ali smatramo da ovoliko prirodnog bogatstvo koje leži u banjama ne sme biti zanemareno. Naprotiv, Srbija kao kontinentalna turistička destinacija treba da banjskom, odnosno zdravstvenom i rekreativnom turizmu, koji je veoma tražen na evropskom turističkom tržištu, posveti još veću pažnju, ako ne i prioritetnu pažnju.

Uz razvoj poljoprivrede, pre svega organske proizvodnje, uz unapređenje zdrave životne sredine i prirodnih lepota koje imamo, turizam, a svakako i banjski turizam, imaće značajno mesto u razvoju Srbije.

Strategijom razvoja turizma predviđa se dalji razvoj zdravstvenog, odnosno banjskog turizma. Zato u vezi sa daljom sudbinom našeg zdravstvenog turizma želim da pitam ministra LJajića šta Ministarstvo planira da učini na planu reafirmacije banjskog turima i razvoja banja? Da li se planiraju ulaganja i u koje banjske centre? Da li postoje zainteresovani domaći i strani investitori za ulaganje u naše banje, za koje banje su zainteresovani i za koju vrstu ulaganja? Da li resorno ministarstvo planira neke razvojne mere kojima se može unaprediti banjski turizam u Srbiji i mnogo više i potpunije iskoristiti izuzetno vredni prirodni potencijal kojima naše banje raspolažu.
Poštovani predsedavajući, ova tačka dnevnog reda zaslužuje naročitu pažnju i o njoj je trebalo odavano ovde da razgovaramo.

I dan danas posledice bombardovanja iz 1999. godine se ne znaju tačno, niti se zna koliko je ispaljeno projektila, niti ono što je tačan podatak, koliko materijalne štete. Postoji podatak da je 2.500 ljudi poginulo, od toga 1.031 lice iz bezbednosnih snaga. Prema nekim podacima je ispaljeno, odnosno prema izveštaju NATO-a 31.000 projektila, prema podacima Vojske SRJ oko 50.000, prema ruskim izvorima negde oko 90.000 projektila itd.

Ono što mislim da treba reći da zvaničnici Republike Srbije posle 2001. godine su izbegavali da pokrenu pitanje strahovitih posledica ovog bombardovanja na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Dakle, nije bilo političke volje, niti podrške da se to stavi na dnevni red i da se to tačno snimi i vidi o čemu se radi.

Naravno, zbog unutrašnjih političkih neslaganja itd, išlo se i tim pravcem da se okrivi vlast koja je bila na čelu Srbije pre 2000. godine, koja je, naravno neću o tome da polemišem, jer ta vlast je sigurno učinila dosta dobrog, a naravno bilo je i grešaka i nije to uopšte sporno. Ali, naša večita neslaganja su i ovoga puta preovladala u korist sitno političkih potreba i nismo mogli da nađemo zajednički imenitelj oko potrebe da se saglasimo šta treba činiti u datom trenutku, da treba to snimiti, da treba zauzeti pravilan stav prema takvom jednom činu, itd. Evo, ovo je jedan pokušaj i nadam se da će on dati rezultate.

Bez političke podrške ne može da se dođe do onoga što je pažnja i svetske javnosti i naravno i naše javnosti. Bombardovanje je svakako uticalo na to da je povećan broj oboljenja, jer posledice bombardovanja su dale rezultat to da su se oslobađali kancerogeni agensi, mutageni agensi, toksični agensi itd, od toga bar desetak hemikalija koje su na listi zabranjenih hemikalija prema Stokholmskoj konvenciji. Mi danas, recimo, govorimo o tome da bojni otrovi, koji su takođe Konvencijom zabranjeni, bili su upotrebljeni protiv ruskog dvostrukog špijuna Sergeja Skripaja i naravno da i mi to treba da osudimo. Drugo je pitanje ko stoji iza toga. To je sasvim nejasno itd. Ali, ako to zaslužuje toliku veliku pažnju svetske javnosti i stručne javnosti u svetu, onda valjda zaslužuje ovo što se dogodilo 1999. godine ovde u SR Jugoslaviji, sa tako velikim i štetnim posledicama itd. To govori o licemernosti i o monstruoznom načinu rezonovanja svetskih centara moći koje kroje kapu i politiku u tom pravcu.

Ono što želim da istaknem jeste i to da su neke svetske institucije, kao Svetska zdravstvena organizacija, instrumentalizovane tako da npr. i ona relativizuje uticaj bombardovanja, odnosno uticaja osiromašenog uranijuma, koji najviše deluje štetno preko uranijumske prašine. Oni govore o tome da npr. projektili koji su obogaćeni uranijumom imaju takvu košuljicu, takvo telo, da korodira posle 500 godina. Mnogo je projektila koji nisu eksplodirali u datom trenutku, ali praksa je pokazala zapravo da i posle godinu dana ili dve imamo da takvi projektili korodiraju i oslobađaju uranijumsku prašinu koja je veoma, veoma štetna.

To govori zapravo o tome da i mnoge svetske institucije idu u korist onoga što su centri moći. Socijalistička partija Srbije naravno osuđuje sve to i apsolutno je za formiranje ove komisije.
Poštovani gospodine ministre, saradnici, prvo, rekao bih da je veoma značajno da smo sada u proceduri dobijanja jednog novog zakona Republike Srbije koji pripada samoj Republici, znači, koji nije nasleđen i koji reguliše oblast vojnog obrazovanja, što je veoma značajno, jer je to dostojno i Republike Srbije i Vojske Republike Srbije.

Ovaj amandman koji sam podneo odnosi se na član 1. i ovaj amandman, kao i tekst predloženog člana 1. sadrži sve elemente kojim se objašnjava šta Zakon o vojnom obrazovanju uređuje. Ovaj amandman je moj pokušaj i viđenje da se na konzistentniji način opiše sadržaj zakona. On ne naginje diskvalifikaciji sadržaja iznetih elemenata kojim se uređuje vojno obrazovanje kroz ovaj Predlog zakona. Možda je reč samo o jednoj finesi, te smatram da u nizu nabrojenih elemenata, značajnih za vojno obrazovanje, možda je bilo bolje da se tek na kraju apostrofiraju reči – specifičnosti vojnog obrazovanja u odnosu na obrazovni sistem Republike Srbije. Znači, da to tek dođe na kraju.

Dakle, obrazovanje je deo društvene nadgradnje i kao takvo ima veoma opštu dimenziju. Bilo koje obrazovanje, pa i vojno obrazovanje, ima niz zajedničkih crta i elemenata, kao što su načela, principi i opšti ciljevi, oblici, itd, ali naravno da vojno obrazovanje ima i određene specifičnosti koje valja pomenuti i definisati ovde u ovom zakonu. Uostalom, da je reč o specifičnostima u vojnom obrazovanju govori i činjenica da se osnova vojnog obrazovanja u Zakonu o odbrani Republike Srbije i da nije pod direktnom jurisdikcijom zakona koji su proizvod i koji su dati na predlog Ministarstva prosvete.

Ali, sa druge strane, takođe valja istaći da ipak i vojno obrazovanje predstavlja neki integralni deo sveukupnog obrazovanja u sistemu obrazovanja Republike Srbije i to je veoma značajno. Ono se ne može posmatrati apsolutno izdvojeno, niti je učaureno, a sa druge strane sadrži te specifičnosti.

Da zaključim, možda je bilo bolje, ali to je moje lično viđenje koje uopšte ne negira niti, kažem, teži diskvalifikaciji predloženog teksta u prvom članu, ali možda je bilo bolje, razmišljam, da se tamo navelo koji su to svi elementi i šta uređuje ovaj zakon, a na kraju pomenuti i to da zakon uređuje i određene specifičnosti.

Naravno, trebalo bi biti ponosan, i sa tim ću da završim, na ovakav jedan zakon, zato što je to veoma značajno, jer Vojska Republike Srbije svakako ima slavnu prošlost. Vojno školstvo takođe u prošlosti ima svoje korene. Primeri iz onoga što je odbrana zemlje u slavnim bitkama se danas izučavaju na mnogim akademijama i uvek treba u najpozitivnijem i najlepšem kontekstu pominjati ovu oblast. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministri i saradnici u Ministarstvu kao poslanik poslaničke grupe SPS svakako ću i ja zajedno sa kolegama glasati za predložene odluke i zakone iz oblasti odbrane koji su danas na dnevnom redu.

Ja ću nekoliko rečenica iz stavova izneti u vezi Zakona o vojnom obrazovanju. Važeći zakon koji je do sada važio, donet je 1994. godine kao Zakon o vojnim školama i vojnim naučno istraživačkim ustanovama.

On je donet od strane Savezne skupštine Jugoslavije, ali je važio i za vreme državne zajednice Srbija i Crna Gora, a zatim je i važio u Republici Srbiji nakon proglašenja Srbije kao samostalne države.

NJegov rok svakako je istekao, a Srbija kao ozbiljna država i koja ima zaista slavnu tradiciju u odbrani zemlje i u onome što je njena vojska i bogata istorija, zaslužuje svakako da u ovoj oblasti se ustanovi i donese nov zakon, što činimo i zapravo sada.

Pozicija vojnog obrazovanja je specifična i Zakonom o odbrani Republike Srbije. propisano je da Ministarstvo odbrane obavlja poslove koji se odnose na razvoj obrazovanja, vojnog obrazovanja i vojne naučno-istraživačke delatnosti u odbrani zemlje.

Takođe je propisano ovim Zakonom o odbrani postupak usklađivanja vojnog obrazovanja sa opštim obrazovanjem i sistemom obrazovanja u Republici Srbiji i naravno da ima mnogo dodirnih tačaka i usklađenosti između onoga što je sistem obrazovanja u Srbiji i onoga što je specifičnost vojnog obrazovanja, tako da se može smatrati da je vojno obrazovanje ipak i integralni deo opšteg sistema obrazovanja u našoj Republici.

Bilo bi pogrešno i nemoguće da se isključivo u vojnom obrazovanju primenjuju ovi zakoni iz sistema obrazovanja, kao što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ili Zakon o visokom obrazovanju, jer vojno obrazovanje sadrži niz posebnosti koje podrazumeva i donošenje novih zakona i propisa.

Naša tradicija u oblasti vojnog školstva je impresivna i bogata. Recimo, vredno je pomena i to je važno i za javnost da narod zna, odnosno da ljudi znaju da prva stražarska škola, a to je preteča Garde, je osnovana ukazom Kneza Miloša Obrenovića 1830. godine, znači pre 188 godina u Požarevcu.

Zatim, datum utemeljenja našeg vojnog školstva ipak se uzima 1830. godina, kada je Knez Aleksandar Karađorđević naložio formiranje artiljerijske škole koja je vremenom prerasla u Vojnu akademiju.

Naša slavna istorija u oslobađanju i odbrani zemlje predstavlja svakako osnovu i temelj vojne nauke, vojne strategije i taktike koje se izučavaju i dan danas na visokoškolskim ustanovama u našoj zemlji, ali i na prestižnim vojnim akademijama i ustanovama u svetu, kao što je francuski „Sen Sir“, ruska „Fronze“, američki „Vest point“, itd.

Prisetimo se da je Živojin Mišić načinom raspoređivanja trupa taktikom i preciznim odlukama zapisano u istoriji, održao lekcije ne samo austrougarskoj vojsci, već i generacijama budućih oficira.

Pobeda na Kolubari je osvojena manevrom unazad. Reč je o defanzivnoj taktici i posle povlačenja do Kolubare i drugih okolnih planina, usledio je kontra udar.

Drugo, proboj Solunskog fronta u stranim udžbenicima se takođe izučava i navodi se kao primer borbe u kojoj je motiv bio presudan faktor za pobedu. Zadojeni željom da se što pre vrate u otadžbinu, naši vojnici su u solunskom proboju poveli juriš savezničke vojske.

Komandant savezničkih snaga general D Epere prepoznao je motiv Srba i dao je ključnu ulogu u jurišu na Kajmakčalan. To je veoma važno da se kaže i da se učini jedna promocija junaštva i tradicije i poveže sa onim što je danas postojeće stanje u našoj vojsci i ono što treba da bude vojno obrazovanje zarad neke buduće slavne budućnosti naše vojske i odbrane naše zemlje.

Brojni su primeri mudrog ratovanja i u drugim bitkama u Prvom svetskom ratu, takođe i u Drugom svetskom ratu, a svakako ima i dobrih primera u onome što je naša vojska uradila i 1990. godine u borbi protiv NATO alijanse.

Podaci koji nam govore da su mnoge države školovale svoje vojne kadrove u našim vojnim ustanovama potvrđuju činjenicu visoke vrednosti našeg vojnog obrazovanja.

Time ću i da završim, sa napomenom da ćemo mi svakako glasati i za ovaj zakon i za druge tačke dnevnog reda koje su u ovoj sednici. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, rekao bih da je naslov zakona sasvim odgovarajući i da on tačno precizira suštinu materije kojom se bavi.

Drugo, sam član 1. apsolutno nas uvodi u materiju ovog zakona i na precizan način ga definiše.

Veoma je važno da ćemo mi ovim zakonom urediti jedan nacionalni okvir koji predstavlja deo evropskog okvira kvalifikacija i samo na takav način možemo da budemo inkorporirani u evropski prostor obrazovanja, jer bez toga nemamo šta da tražimo. Mi moramo da budemo jedinstveni deo tog prostora.

Zato, gospodine ministre, imate našu podršku u svemu onome što činite da upodobite i zakonsku regulativu i čitav sistem obrazovanja sa onim što jeste obrazovanje na širem prostoru, odnosno na evropskom prostoru.

Kada je reč o ovom amandmanu, on je takođe, kao što je rečeno, tehničke prirode i možda on doprinosi jezičkoj preciznosti formulacije koja objašnjava predmet zakona. Zapravo on glasi da u članu 1. stav 1. ispred reči: „nivoa kvalifikacija“ dodaje se reč: „određenog“, u nastavku bi bilo – nivoa kvalifikacija.

Mislim da nije sad to od suštinskog značaja. Ovaj član 1. na prilično dobar način objašnjava Predlog zakona, čime se on bavi i u svakom slučaju, usvojili ga vi ili ne, imaćete našu podršku, gospodine ministre.
Poštovani predsedavajući, gospodo ministri i saradnici ministara, ja ću uz pohvale za Vladu Republike Srbije i za Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, na čelu sa ministrom Brankom Ružićem, za uvođenje elektronske uprave, a što podrazumeva novu eru sa daleko većim i boljim pogodnostima za građane, tako i za funkcionisanje države.

Dakle, ja ću, s obzirom da sam dugo godina radio u prosveti, u obrazovanju, u ime poslaničke grupe SPS i u svoje ime izneti i neke stavove i utiske o setu zakona iz sfere obrazovanja.

Dakle, danas kada govorimo o zakonima koji su pred nama, a to su Predlog zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije, Predlog zakona o udžbenicima i Predlog zakona o prosvetnoj inspekciji, možemo reći da to apsolutno predstavlja jedan snažan iskorak i može se reći kvalitetna nadgradnja naše zakonske regulative za dalje unapređivanje veoma sadržajnog našeg obrazovnog sistema.

Jasno je, dakle, da mi danas u obrazovanju imamo brojne probleme i manjkavosti i možemo da ih kritikujemo, ali valja reći i da se ne sedi skrštenih ruku i da nadležni subjekti čine sve na unapređivanju našeg obrazovnog sistema i zato imamo pomak u jednom pozitivnom smislu.

Zato, bez ikakve rezerve, mogu da iznesem mišljenje da ste vi, gospodine ministre Šarčeviću, zaista sa vašim saradnicima za sve vreme od kada ste tu veoma posvećeni, takav je utisak, a čini se ili vidi se, u cilju što bolje organizacije rada, u vođenju reda i kvaliteta procesa obrazovanja u Republici Srbiji. Uz napomenu da smo i ranije u vođenju ove oblasti imali značajne iskorake i dostignuća, a pomenuću period u kome je ministar bio prof. dr Žarko Obradović, a u čije vreme je doneto sedam zakona ovde u Narodnoj skupštini, vi gospodine ministre Šarčeviću, sa vašim saradnicima, činite sve da u obrazovanju danas vidimo i osećamo kontinuitet u radu u ovoj oblasti, doslednost u daljoj nadgradnji zakonske regulative i u vođenju reda.

U tom smislu, i te kako je važan Zakon o Nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije, koji uspostavlja jedinstveni i integrisani nacionalni okvir kvalifikacija i koji obuhvata sve nivoe obrazovanja i zanimanja, bez obzira na vid sticanja, da li se on obavlja kroz formalno, neformalno ili informalno obrazovanje, odnosno životno, radno iskustvo itd.

Ovim zakonom takođe se i obraća pažnja i na kategoriju celoživotnog obrazovanja.

Ono što je veoma značajno, rekao bih i to, da ovaj zakon, odnosno ova oblast Nacionalnog okvira kvalifikacija uspešno korenspondira sa Evropskim okvirom kvalifikacija, što znači da predstavlja njen neodvojiv deo i da predstavlja funkcionalan deo u evropskom obrazovnom prostoru.

Kada je reč o zakonu o udžbenicima, skrenuću pažnju samo na odredbe zakona koje se odnose na davanje stručne ocene kvaliteta rukopisa udžbenika, kao i na stručno mišljenje o kvalitetu rukopisa priručnika. Bojim se da u nekim slučajevima ove stručne komisije formalno obavljaju svoj posao ili više, ili isključivo obraćaju možda pažnju na stručni sadržaj teksta udžbenika, ne vodeći računa o načelu postupnosti i primerenosti nivoa stručnog sadržaja datom uzrastu kome je udžbenik namenjen, niti vodi računa o pedagoškim i metodičkim principima važnim za usvajanje novih činjenica i znanja.

Ovde bih mogao da iznesem i jedan konkretan primer, međutim neću to učiniti. Siguran sam da ću imati prilike da sa vama lično porazgovaram. Taj primer samo govori, ilustrativan je u tom smislu da je to, zapravo, jedna rečenica veličine jednog pasusa, a kroz tu rečenicu se objašnjava čitav jedan složen proces metaboličkih procesa na jedan način koji je razumljiv možda samo onima koji su završili već određene fakultete, odnosno visoko obrazovanje. S toga, smatram da bliže uslove za izbor članova stručne komisije, bilo da je reč o zaposlenima u Zavodu ili onih koji su van zavoda treba da propiše ministar.

Konačno, kada je reč o Zakonu o prosvetnoj inspekciji, treba istaći da je to nov zakon i da on definiše posebnosti postupka i položaja prosvetne inspekcije u odnosu na ono što definiše opštiji Zakon o inspekcijskom pregledu. Dakle, logično je da ovaj zakon sadrži objedinjene odredbe koje se odnose na inspekcijski pregled iz sistemskog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao iz posebnih zakona iz oblasti prosvete, koji se odnose na inspekcijski pregled.

Naravno da je zakon dobra osnova i pretpostavka za veći red, što je imperativ, da tako kažem, i vama i svima nama za bolju organizaciju i zakonitost u našem sistemu obrazovanja.

Na kraju, poštovani ministre Šarčeviću, koristim priliku da izrazim zadovoljstvo i zahvalnost za vaše obećanje da ćete u dogledno vreme posetiti opštinu Petrovac na Mlavi. Tamo je lokalna samouprava i u ranijem periodu, a i sada dosta učinila za bolje uslove u školstvu i nadam se da ćemo imati prilike da damo jedan podstrek za dalji napredak.

Glasaćemo svakako za ove zakone. Ovo izjavljujem u svoje ime i u ime poslaničke grupe SPS.
Dakle, ovde je reč o amandmanu koji se odnosi na raskid ugovora od strane poslodavca. Međutim, ja ću se osvrnuti upravo na one tvrdnje da je ovim zakonom praktično dozvoljeno korišćenje, iskorišćavanje, da ne kažem, eksploatisanje učenika u smislu da poslodavac njih koristi za radne zadatke u procesu rada, za proizvodnju, za sam proces itd. na osnovu koga se ostvaruje određen učinak i koji naravno na tržištu ima određenu vrednost.

Dakle, mislim da u procesu obrazovanja ne može ni jedan poslodavac da očekuje takav radni učinak u procesu obrazovanja na osnovu koga će on profitirati, odnosno zaraditi. Nema govora o tome da se ovim zakonom omogućava iskorišćavanje, odnosno eksploatacija učenika i da će u određenom trenutku, kada dovoljno iskoristi radnu snagu, odnosno te učenike, moći da raskine ugovor. Uostalom, cena koja je predviđena za plaćanje učenika, koji provode vreme u učenju kroz rad, je 70% od minimalne cene. Nema smisao nadoknada onoga što učenik uradi. Više se to može prihvatiti, odnosno shvatiti kao podsticaj ili investicija poslodavca u onome što će sutra on dobiti, kao i celo društvo, odnosno dobiti kvalifikovanog mladog čoveka sa kompentencijama koji će biti potreban u daljem procesu rada, a tek onda poslodavac može dobiti od tog novog stručnjaka određenu korist.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dakle ne bih stavljao nikakvu primedbu na ovo što je koncept ovog zakona, pa i u ovom delu koji se tiče instruktora i koordinatora.

Dakle, reč je o licu koje, naravno, prolazi određenu obuku u cilju da može da rukovodi sa obučavanjem učenika, ali podrazumeva se da je reč o osobi koja Vlada poslom i znanjem u svom zanimanju. To je ono osnovno i samo takav čovek može da nauči mladog čoveka, odnosno učenika tom poslu, toj profesiji itd.

Takođe, naglašavam, u ovom procesu obrazovanja postoji drugo lice, a to je koordinator i da su oni saradnici i da zajedno prate. Ono što nedostaje, uslovno rečeno, instruktoru, to poseduje koordinator, jer on je školski čovek, on dolazi iz oblasti pedagogije i metodike. Na kraju krajeva, oni zajedno prate razvoj učenika kroz učenje, kroz rad i sticanje kompetencija i zajedno učestvuju u ocenjivanju.

Prema tome, nemojmo idealizovati, učenje kroz rad je neposredno učenje kroz tehnološki proces, a za to je potreban čovek, odnosno stručnjak koji zna taj posao, a tu je instruktor da se zajedno kroz rad, odnosno kroz saradnju dopunjuju i uspešno vode učenika do konačnog sticanja kompetencija. Zahvaljujem.
Smatram da u vezi ovoga amandmana treba imati u vidu da tu imamo jedan partnerski odnos između onoga što je školstvo, između onoga što je ministarstvo kao kapa u oblasti obrazovanja, i onoga što je proizvodnja, ono što je fabrika, ono što je pogon.

Mi imamo ovde kategoriju učenja kroz rad, pa samim tim i deo programa nastave i učenja proizilazi iz onoga što je proces proizvodnje, što je tehnologija u tom privrednom subjektu, tako da, u svakom slučaju je taj partner najkompetentniji za program i za ispunjavanje uslova. Iz tih razloga, prirodno je da Privredna komora bude ta koja je sa druge strane kapa nad privrednim subjektima, koja ocenjuje ispunjenost uslova.

Prema tome, ovde imamo jedan potpuni partnerski odnos između onoga što je učenje u školi i učenje kroz rad. Ono što se uči kroz učenje u radu, što se uči u fabrici, u pogonu, u proizvodnji, ne može da se uči u školi, i obrnuto. To je jedan novi vid saradnje koji daje sutradan stručnjaka koji će biti i teorijski potkovan, a s druge strane, apsolutno u toku sa svim onim što je samo tehnologija i tok proizvodnje, što nije bilo u ranijem periodu. Iz tih razloga takav amandman ne treba prihvatiti.
Dakle, naravno da ja uvažavam pravo i mogućnost svakoga da kroz svoj amandman predloži brisanje određenog člana, ali to mora da ima svoj puni smisao u kontekstu ponuđenog zakona, u konkretnom slučaju član 13. govori o vrstama ugovora koje treba sklopiti u realizaciji dualnog obrazovanja. Ako se predlaže - briše se taj član, onda se u obrazloženju kaže zbog čega se briše i šta se nudi umesto toga što je ovde u predlogu dato.

Dakle, dualno obrazovanje, dualnim obrazovanjem se širi lepeza modela realizacije, nastave i učenja. To je jedan vid prilagođen novom vremenu, mada takvi tipovi obrazovanja, koji su bili vezani za privredni subjekt, za proizvodnju, za zanat, itd, bilo je i u ranijem vremenu. Ali, ništa prirodnije nema, ako govorimo o dualnom obrazovanju, nego definisati određene uslove i odnose između škole i onoga gde se vrši obrazovanje kroz rad.

Prema tome, neophodan je jedan takav ugovor između škole i poslodavca sa jedne strane, a sa druge strane svakako je neophodan i vrlo važan ugovor između učenika, odnosno roditelja ili drugog zakonskog zastupnika i poslodavca, jer tu imamo jedan specifičan vid učenja koji do sada, van dualnom obrazovanja, nije postojao, a to je učenje kroz rad. To podrazumeva neke nove uslove, neke nove momente, neke nove ambijente u učenju, itd, kao i odnose. Tu moraju svakako i roditelji da imaju svoju ulogu, uostalom roditelj ne može da se izopšti ili da bude po strani onoga što jeste specifičan vid obrazovanja, a svakako da je dualno obrazovanje veoma specifično i iz tih razloga stoji neophodnost ove dve vrste ugovora.