Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ovom amandmanu, želim samo da kažem da smo mi na Odboru za obrazovanje taj amandman odbili i da je glasanje bilo jednoglasno. Glasovima i drugih političkih opcija koje su ovde danas, a koje su u redovima opozicije.
Ali, moram da kažem da je zaista bilo jedno lepo zalaganje koje nije bilo bojeno politikanstvom od strane gospodina Božovića, u korist rešavanja problema ovih prvih bolonjaca koji su upisali 2006, 2007. godine, a koji nisu upisali kojima sada ističe rok i koji podležu reupisu i imaće mnogo problema i oko novih programa možda, ako se programi menjaju i novčanih teškoća, materijalnih, itd, da pored takvog jednog zalaganja imali smo takođe na isti način, zalaganje prof. Stojmirovića, pa onda prof. Žarka Obradovića, svih narodnih poslanika koji su u sastavu Odbora. Da je gospodin ministar Šarčević prihvatio jedan zaključak koji je proizašao iz jednog takvog sveopšteg zalaganja da se sačini jedno uputstvo na nivou Ministarstva koje će biti obavezujuće i koje će se uputiti fakultetima sa tim da se ovo pitanje reši na jedan drugačiji način, bez naknade troškova oko reupisa, bez promene studijskih programa novih, itd, već da važe ovi stari i da na takav način ne diramo u zakon koji tretira pitanje bolonjskog programa. To ćemo učiniti već možda vrlo brzo ili sledeće godine na jedan celovit način.
Znači, ako smo se svi konsenzusom složili u okviru Odbora i da su tu bili predstavnici opozicije koji sada diskutuju i zalažu se za ovo, ja mislim da posle takvog jednog zalaganja, posle takvog jednog dogovora, jednog zaključka u kome smo se svi složili u ime, da tako kažem, celog parlamenta, naravno i ne isključujem pojedinačna mišljenja narodnih poslanika, iako se sa tim saglasio i ministar i on je ovde i potvrdio, mislim da previše diskutujemo u tom pravcu i da su zapravo narodni poslanici i ova Skupština i te kako na mogući jedan način vodili računa i vodi računa i o tim studentima prvim bolonjcima o kojima svakako treba povesti računa, s obzirom na njihovu situaciju da su bili prvi u redu da se oprobaju u tom jednom novom i nepoznatom programu. Zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, danas razgovaramo o Zakonu o visokom obrazovanju, tačnije rečeno o izmenama i dopunama ovog zakona koji je donet još 2005. godine. U međuvremenu je bilo više izmena i dopuna ovog zakona, a dosta tih izmena se odnosilo zapravo na produženje rokova studiranja. Jedna od tačaka i članova koji se ovim zakonom menja govori o produženju roka za završavanje osnovnih studija i ovim članom se tretiraju prava studenata koji studiraju po starom programu, tzv. bolonjskom programu i ovim predlogom se treba produžiti taj rok za dve godine.
Razlozi za produženje rokova kao i razlozi za produženje prava studenata za budžetsko finansiranje, kao i za broj bodova kojim stiču pravo za budžetsko finansiranje, što takođe tretira ovaj zakon, nalazi se u tome da najveći broj studenata, predbolonjaca su apsolventi ili su u završnoj fazi studiranja. Svakako da bi dve godine bile realno potrebne da najveći broj tih studenata završi svoje studije.
Naravno, ne usvajanje ovog predloženog zakona proizvodi mnoge probleme, a ti problemi su pre svega problem ekvivalencije, morali bi da polože programsku razliku koja se ogleda u polaganju diferencijalnih ispita, a opet sa svoje strane bi učinilo da se mnogi studenti vrate unazad na prethodne godine studiranja. Zatim, ne usvajanje ovog zakona, odnosno njihovo prebacivanje na bolonjski proces, na bolonjsku nastavu izazvalo bi problem u tome da treba da ispune određene predispitne obaveze, a mnogi studenti su već napustili fakultetske centre, već se nalaze u drugim gradovima, osnovali su porodice ili zasnovali radni odnos itd. Tu su i troškovi administrativne obrade i ekvivalencije i oni bi bili previsoki, a studenti bi ostali u statusu samofinansiranja, bez uslova za korišćenje smeštaja u domovima i korišćenja pogodnosti oko ishrane.
Jedan broj fakulteta još uvek nema definisane modele prebacivanja na modele nastave u bolonjskom procesu, tako da je i tu veliki problem. Dalje, nisu svi fakulteti po bolonjskom programu istovremeno otpočeli sa nastavom. Obično početna godina za bolonjski proces, odnosno za uključivanje u bolonjsku nastavu bila je 2006. godina. Međutim, ima fakulteta koji su to započeli 2007, pa čak i 2008. i 2009. godine. Ti studenti, koji nisu završili, su danas u najgoroj situaciji, u najgorem položaju.
Verujemo da će ovo produženje rokova i ove izmene i dopune svakako učiniti da u naredne dve godine najveći broj studenata završi studije. Više puta je ovo bilo pomerano, ali može se reći da i ovo pomeranje uslova, produžavanje, davanje pogodnosti za studiranje po starom programu ne treba i ne može da ide u nedogled.
Ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju omogućavaju i veći obuhvat studenata za korišćenje budžetskih sredstava, što znači da time budžet ostvaruje svoju socijalnu funkciju kada je reč o davanju pogodnosti studentima.
Podsetiću, iz budžeta danas se finansira oko 28.000 studenata, od toga je na osnovnim studijama 16.000, na strukovnim studijama oko 5.700, na doktorskim studijama 775 studenata. Nema mi ne bude zamereno, ali reći ću i to i podsetiću da je sa budžetskim finansiranjem master i doktorskih studija započeto za vreme ministra prof. dr Žarka Obradovića 2009. i 2010. godine. Tada je započet i program besplatnih udžbenika, a sa kojim svakako treba nastaviti.
Ovim izmenama i dopunama nisu obuhvaćena prava, uslovi i pravila studiranja doktorskih studija. Smatramo, kao poslanička grupa SPS, da i to treba staviti u ovaj zakon. Podneli smo amandman koji reguliše ovo pitanje. Naravno, podneli su i drugi. Nemamo sa tim problem da li će naš amandman biti prihvaćen ili amandman neke druge poslaničke grupe, već je važno da se to pitanje i taj obuhvat učini i za ove studente. Tu takođe ima mnogo razloga, jer najčešće je veliki broj studenata, da tako kažem, post diplomaca pred kraj završavanja svoje doktorske disertacije ili su je već završili i zaista u kratkom roku bi to mogli da završe.
Naravno, u protivnom njima propada mnogo štošta, mnogo novca, mnogo truda i napora, bačeno vreme itd, jer sve je to koštalo istraživanja, prijavljivanje doktorske teze i ocena od strane komisije koja to ocenjuje itd. Prema tome, smatramo da je to zaista potrebno.
Takođe, smatramo da ako je neko mislio da ovim izuzimanjem doktorskih studija bi se sprečila inflacija u sticanju akademskih zvanja da to sad sigurno nije mehanizam koji to može da spreči ili pravo rešenje, već su sasvim drugi mehanizmi koji treba to pitanje da regulišu.
Konačno ja ću pomenuti još jednu kategoriju studenata, a to su prvi bolonjci koji su upisali 2006, 2007. i 2008. godine i koji sada podležu reupisu, a taj reupis je sticanje novog indeksa, iziskuje mnogo novca i velike troškove. Znači, mi nismo mogli da podnesemo amandman na član 94. koji reguliše ovo pitanje, jer predmet podnetog Predloga zakona koji danas rešavamo nije taj član 91. Znači, naplaćuju se troškovi reupisa, izdavanje novog indeksa, reupis proizvodi različita prava na različitim fakultetima tako da on važi za Pravni fakultet u Beogradu dve godine, za ekonomski osam godina. Troškovi reupisa se razlikuju od fakulteta do fakulteta.
Smatramo, gospodine ministre, da ako već ovo nije rešeno zakonom, a konačno ti studenti mogu da nastave studije ponovnim upisom, znači, ne može se u pravom smislu povući paralela između ovih starih studenata i ovih bolonjaca, ali u svakom slučaju treba obratiti pažnju na velike troškove koji fakulteti propisuju za reupis. Ako bi to moglo da se snizi, da se primeri današnjoj materijalnoj situaciji studenata mislim da bi oni bili zadovoljni.
Poslanička grupa SPS će svakako glasati za ovaj zakon i za ove izmene. Zahvaljujem.
Poštovani podpredsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS učestvovaće u glasanju i daće svoj glas za izbor novih članova Regulatornog tela za elektronske medije.
Ovo pitanje je svakako značajno da se REM kao regulatorni organ popuni što pre, jer činjenica da su postojale određene manjkavosti u radu ovog regulatornog tela i naravno da u svakom trenutku ubuduće ovo regulatorno telo mora da opravda epitet samostalnosti i nezavisnosti u odnosu na druge subjekte, a naročito prema vlasti.
Inače, Savet REM-a ima devet članova koja bira Narodna skupština iz reda uglednih stručnjaka, iz delatnosti značajnih za rad REM-a, a to su medijski stručnjaci, pravnici, ekonomisti, inženjeri telekomunikacija.
Po zakonu postoji osam ovlašćenih predlagača, a među njima su i udruženja izdavača elektronskih medija i udruženja novinara i nadležni odbor Skupštine AP Vojvodine, kao i udruženja čiji su ciljevi ostvarenja slobode i izražavanja i zaštite dece i o čijim predlozima mi danas raspravljamo, a koje ćemo u danu za glasanje sigurno glasati i izvršiti selekciju predloženih kandidata.
Popuna upražnjenih mesta u sastavu regulatornog tela je važna jer će omogućiti da rad REM-a bude u buduće u punom kapacitetu, što jedno vreme to i nije bilo i doprinelo je određenim manjkavostima o kojima smo ovde čuli.
Da podsetimo, Regulatorno telo za elektronske medije, skraćeno REM, kao samostalna nezavisna regulatorna organizacija, to telo je osnovano po Zakonu o elektronskim medijima usvojenim u Narodnoj skupštini 2014. godine.
Ovim zakonom REM-u je povereno vršenje javnih ovlašćenja u oblasti elektronskih medija kojima bi se na najbolji način sprovodila javna politika u oblasti pružanja medijskih usluga u Srbiji.
Pre svega REM ima zadatak da svojom aktivnošću doprinosi unapređenju kvaliteta i raznovrsnosti usluga elektronskih medija, zatim da doprinosim očuvanju i zaštiti razvoja sloboda, mišljenja i izražavanja, a sve u cilju zaštite interesa javnosti i emitera sa jedne strane i zaštite korisnika usluga, a to su građani.
Zbog svega ovoga REM je svakako u velikoj meri u žiži interesa javnosti. U današnje vreme veoma često smo izloženi neprimerenim sadržajima u elektronskim medijima koji se nalaze u programskim šemama nekih elektronskih medija.
Tako da na pojedinim medijima vidimo u sred bela dana veoma neprimerene sadržaje od kojih nas je, mogu reći, sramota naročito u društvu mlađih generacija u kući u krugu porodice i pitanje je ko to može da reguliše i da spreči i svakako da REM ima u značajnoj meri tu ulogu. Pitanje je samo kojim zakonskim instrumentima za sprovođenje javnih ovlašćenja REM može da kao regulator utiče na kvalitet medijskih sadržaja?
Kontrola emitera medijskih sadržaja odnosi se pre svega na ispunjavanje tehničkih uslova, ali i na kontrolu sadržaja koji treba da budu u skladu sa onim što je dozvola koja je njima izdata za njihov rad.
Dakle, REM ima zakonske mogućnosti da izriče mere neodgovornim emiterima, a to su opomena, upozorenje, privremena zabrana emitovanja itd.
Dakle, da li su zakonom predviđene mere dovoljne za ustrojavanje primerenih sadržaja koje imamo pred sobom, a time i sistema vrednosti kojima bi naše društvo trebalo da teži i svakako da to kada postavimo ovakvo jedno pitanje dolazimo do zaključka da mnogo treba uraditi na ovom planu i mnogo treba učiniti, a da i sam REM treba da se primeri svom zadatku u većoj meri nego što je to činio do sada.
Emiteri su najčešće spremni da plate i velike kazne i da nastave da emituju neprimerene programe koji im donose veliki profit. Pre svega, mislim na one programe koji se emituju u dnevnim i večernjim udarnim terminima i mislim na rilajiti programe, koji pre svega emituju neprimerena ponašanja pojedinaca i učesnika u tim programima. Tu često učestvuju i kompromitovane ličnosti koje se nama gledaocima, pre svega mladoj generaciji, nude kao pozitivni primeri. Velika je zaista šteta što u programskim šemama i sadržajima nemamo mnogo drugih sadržaja koji služe za primer i koji bi promovisali prave vrednostima kojima treba da teži jedno društvo.
Ja danas, u ime poslaničke grupe SPS, želim da podržim REM u nastojanju da svim raspoloživim kapacitetima što bolje kontroliše kvalitet medijskih sadržaja i nadam se da će u tom pravcu ovo regulatorno telo dalje raditi. Međutim, mislim da je za kvalitetnije i primerenije medijske sadržaje potrebna ozbiljnija društvena podrška i akcija, neka vrsta organizovane kampanje, da tako kažem, svih subjekata u društvu, kojom ćemo se boriti za sadržaje primerene našoj deci, gde su nam potrebni pozitivni, a ne negativni primeri, gde se promoviše rad kao vrednost, zatim učenje, trud, posvećenost određenim vrednostima, a ne kriminal, nerad i nekultura. Za takvo stanje smo na neki način svi odgovorni, a i mnoge institucije sistema, i to moramo da priznamo. Tako da, ono što Regulatorno telo za elektronske medije ne izvršava u svom punom ovlašćenju i obimu i možda nedovoljno kako treba, i mnogi drugi su krivci za to. Zato svi moramo da idemo drugim pravcem, drugim razmišljanjem i drugim postupanjem, kako bi dostigli jedan viši cilj, odnosno veće domete u regulisanju ove sfere. Naravno, Regulatorno telo elektronskim medija kao regulator treba i mora da dobije još preciznija zakonska ovlašćenja.
Dakle, ono što se vode spočitava i govori u smislu da ima određenih zloupotreba, možda ih i ima i svakako da ne može niko danas tvrditi da smo mi dostigli danas u našem društvu i u našoj državi visoke domete funkcionisanja mnogih subjekata i aktera u društvenom, političkom i u privrednom životu, a takođe i u onome što je rad nezavisnih organa. Mi moramo da postavimo pred sobom visoke ciljeve u tom pravcu kako bi to bolje funkcionisalo ubuduće. Zato verujem i želim da istaknem nadu u ime poslaničke grupe SPS, da je ovo prvi korak u tome da će ovo Regulatorno telo za elektronske medije ubuduće raditi u punom kapacitetu, a zatim da ćemo i mi kao Narodna skupština, nadam se ubrzo, ako se ukaže potrebe, a čini se da jeste potreba, da poboljšamo zakonsku regulativu rada ovog tela.
U svakom slučaju, važno je da posle ove rasprave izaberemo nove članove REM-a i damo punu podršku ovom nezavisnom regulatornom telu za bavljenje svojih javnih ovlašćenja. Socijalistička partija Srbije, zapravo poslanička grupa, njeni poslanici, glasaće za izbor novih članova REM-a. Zahvaljujem.
Poštovano predsedništvo, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku mog izlaganja želim da kažem da će naša poslanička grupa kao što je već rečeno od strane našeg predstavnika juče glasati za ovaj zakon i mi podržavamo donošenje ovog zakona, Zakona o izmenama o finansiranju lokalne samouprave.
Naravno pravo je i uvek može da se nađu argumenti da budemo za ili protiv, uostalom to je u sferi politike i sasvim je razumljivo i ne treba se oko toga uzbuđivati. Mislim da, kada razgovaramo o ovome možda i suviše fokusirano uskom polju ovo pitanje i previđamo strašno velike razlike u razvijenosti pojedinih sredina, što je veoma značajno za budućnost Srbije i da to mora da se prevaziđe u određenom trenutku, a da bi to prevazišli moraju se i ovakve mere učiniti kao što su i ove izmene zakona. Naravno, ovo je samo delić onoga što može da doprinese ovom krupnom pitanju, ali naravno postoje i druga mesta i drugi zakoni i druge odluke koje treba doneti u tom pravcu.
Dalje, mi donošenjem ovakvih zakona treba da omogućimo državi, odnosno centralne vlasti izgrađivanje određenih instrumenata za preduzimanje strateških mera u cilju ujednačavanja razvoja pojedinih delova u Srbiji, pojedinih područja.
Konačno, centralna vlast iako preuzima određene nadležnosti, odnosno preuzima deo sredstava kroz ubiranje poreza, pa sigurno da ta centralna vlast će isto to ulagati u Srbiju i u pojedine delove Srbije neće ta sredstva ulagati negde na Marsu ili negde ne znam gde, na štetu naše Srbije. Finansiranje čitave lepeze izvornih i poverenih poslova lokalne samouprave uvek je značajno za lokalne samouprave posebno za nas iz manjih nerazvijenih sredina u kojima sredstva na prihodnoj strani su uvek mala i nedovoljna. U takvim sredinama nema mnogo zaposlenih pa samim tim nema ni mnogo prihoda od poreza na zarade kao jednog od izvora koje lokalna samouprava s jedne strane prihoduje, dobija, sa druge strane to isto čini i centralna vlast. Zato uloga države u preraspodeli fiskalnih prihoda, ne samo poreza na zarade, je veoma, veoma važna.
Kada je reč o Zakonu o finansiranju lokalne samouprave, 2006. godine je donet ovaj zakon, koji je u primeni od 2007. godine. Raspodela ubranog poreza na zarade bila je 40% u korist lokalne samouprave, a 60% u korist centralne vlasti. U tom vremenu do 2011. godine, u vremenu velikih lutanja i eksperimentisanja u sferi ekonomske politike, činilo se da je bilo potrebno pronaći nov odnos u preraspodeli ubranog poreza na zarade, a takođe pod geslom preko potrebne decentralizacije, 2011. godine, izvršena je nova izmena u Zakonu o finansiranju lokalne samouprave i to tako što se procenat koji pripada lokalnoj samoupravi udvostručio sa 40% na 80%, u korist države je ostalo 20%.
Dakle, ova izmena koja se pravdala prekom potrebom decentralizacije je trebala da dovede do realizacije novih razvojnih projekata, ali pod punom odgovornošću lokalnih samouprava, nažalost to se nije dogodilo u punom kapacitetu. Mislim da se u velikoj meri u ovom pogledu tapkalo u mestu.
Sa druge strane, ovakvom raspodelom poreza na zarade, efekat je bio 40 milijardi deficita u republičkom budžetu. Ovim aktuelnim izmenama o kojima danas razgovaramo imamo novu preraspodelu sredstava od poreza na zarade. U nominalnom iznosu ići će 4,8 milijardi sa lokalnog na republički nivo, što je samo deo onoga što nedostaje itd. Rečeno je da će opštine dobijati umesto 80%, 74%, gradovi sa 80%, 77%, a Grad Beograd sa 70% na 66%. Izmene su ipak male.
Međutim, ovo predstavlja korekciju procenta preraspodele sredstava od poreza na zarade i to je mera fiskalne konsolidacije u cilju smanjena ukupnog fiskalnog deficita i očuvanja makroekonomske stabilnosti, što je veoma značajno i to je, rekao bih i ključna reč u pogledu onoga što treba da se dogodi u buduće.
To će učiniti da će država biti u mogućnosti da preduzme neke kompezacione mere u većem obimu u cilju podsticanja razvojnih projekat. Reč je o namenskim transferima ili o subvencijama, a ta sredstva mogu biti veća i značajnija od onih sredstava koja se dobijaju, na primer, ubiranjem poreza od zarade na lokalnom nivou.
Dakle, tu je ključ, umesto da sitničarimo i da gledamo to što možemo da uberemo po osnovu poreza na zarade, a često u lokalnim samoupravama imamo mali broj zaposlenih, prema tome taj efekat nije značajan, mi bijemo i lomimo koplja oko tog procenta, oko tog iznosa, a zapravo previđamo da država treba da dobije jedan instrument kojim će kompezacionim merama učiniti da te lokalne samouprave često dobiju veći iznos sredstava od onoga koji bi one ubrale porezom recimo, na zarade itd.
Lično mislim da će u sledećem koraku, kada bude došlo do novih izmenama Zakona o finansiranju lokalne samouprave ili bude donet nov zakon, ne znam u potpunosti, da će taj procenat biti veći u korist države u odnosu na lokalnu samoupravu, ali i to će imati svoje opravdanje u strateškom smislu.
Dakle, mi iz tih razloga vidimo da je veoma dobro da podržimo ovaj zakon, i to će biti šansa i da konačno onu priču o ravnomernom regionalnom razvoju nekako pokrenemo. Mi smo uvek ostali na rečima i to je bilo mrtvo slovo na papiru, a mi danas imamo drastično velike razlike u razvijenosti pojedinih područja u Srbiji, tako da je to ujedno i ključ za ulaganje u nerazvijene delove Srbije.
Pre neki dan kada je premijer zajedno sa još nekim ministrima bio u Homolju, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem, a bio sam i prisutan, da su oni dobili sistem za vodosnabdevanje za četiri naselja, a oni to nikada ne bi mogli da urade iz onih sredstava koja imaju u svom lokalnom budžetu.
Takođe je tada dogovoreno i jasno je rečeno da će to područje dobiti 25 kilometara novog asfalta širine šest metara, što je naravno ogromna suma od šest sedam miliona evra itd.
Jedno takvo nerazvijeno područje ne bi moglo da to dobije ako bi ostalo samo na onome što je borba za dobijanje nekog većeg procenta po osnovu ubiranja nekog poreza, pa i na zarade. Taj procenat bi mogli možda da uvećamo i na 200 i na 300% a on pet ne bi imao nekog efekta.
Mi moramo svi zajedno učiniti i naterati rukovodstva lokalnih samouprava da sveobuhvatnije uključe sve moguće resurse i mogućnosti za veći prihode u njihove budžete. Poraditi na većoj racionalnosti i raspodeli u trošenju budžetskih sredstava i najvažnije da lokalne samouprave moraju mnogo revnosnije i ambicioznije raditi na pripremi i realizaciji novih razvojnih projekata.
Prevaziđen je obrazac funkcionisanja jedne lokalne samouprave tako što će se preko veze ili preko nekog ministra ili neke značajne ličnosti iskukati neka dodatna sredstva ili da se čeka transfer ili neki novac iz budžetske rezerve, ili boriti se, kažem, za neki veći procenat, ma koliki on bio ne može da bude dovoljan za te nerazvijene opštine, pogotovo što je tamo za sada status kvo i malo zaposlenih.
Mi moramo kroz ravnomerniji regionalni razvoj i kroz smišljenu politiku ulaganja u nerazvijena područja učiniti ta područja privredno moćnim, uvećati broj zaposlenih i na takav način dostići jedan boljitak.
U krajnjoj liniji sve ovo što je naša borba i put ka EU je besmislena ako mi ostanemo na nivou ovakve raslojenosti i privrednom razvoju kakva je danas. Zato ova Vlada zaslužuje punu podršku na čelu sa premijerom u tom pogledu da se vodi jedna strateška bitka ka tome da Srbija bude sposobnija, da ona bude moćnija, ali ne samo u Beogradu ili u nekim veći centrima, nego u svim delovima Srbije.
Na kraju još jednom da kažem da svakako ćemo podržati ovaj zakon, jer smatramo da on gleda unapred ka boljoj budućnosti Srbije. Zahvaljujem.
Poštovani prvi predsedniče Vlade, gospodine ministre Iliću, gospodine Đorđeviću, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo ja bih rekao važno pitanje na dnevnom redu, a to je izbor novog ministra odbrane.

Mi to treba svakako da završimo, bez obzira na činjenicu što će za par dana biti raspisani izbori, ali zapravo neizborom ministra odbrane, mi bi imali stanje interregnuma u ovoj oblasti, kada nova vlast nije, ili aktuelna vlast nije ozakonila sebe u toj oblasti, odnosno u resoru odbrane. To bi značilo međuvlašće ili bezvlašće. Dakle, ne može u jednom resoru koji je deo Vlade da ostane važna kadrovska praznina, a posebno u uslovima potencijalnih bezbednosnih rizika. Mora da postoji jedan kontinuitet i Vlada mora da vlada, svaki resor mora da vlada u punom kapacitetu legitimno i potpuno. Zato tu nema zbora i diskusije za drugačije tumačenje ovog pitanja.

Prava je prilika da u kontekstu izbora ministra odbrane ukažem na značaj i tradiciju naše vojske, jer još od najstarijih vremena u Srbiji Vojska je imala veliki značaj, uživala je uvek podršku i veliki ugled, bila je velika čast biti vojnik u Srbiji ili u Jugoslaviji. Vojnik se slao u vojsku u veselju i sa pesmom, u velikoj radosti. Vojska je bila velika životna škola, kroz nju, njeni pripadnici su sazrevali, vaspitavali se i iz nje su izlazili kao bolji ljudi. Nekako, svako ko je služio vojsku, osećao se mnogo važnijim, jačim, pozvanijim i mogao je da se suočava mnogo bolje sa životnim problemima.

Na drugoj strani, rekao bih da je i ranije, a i danas, Vojska Srbije uživa zaista veliko poverenje građana. To je jedna institucija koja je najcenjenija, da tako kažem. Vojska je uvek bila garant mira i slobode. Služiti Vojsku bilo je služiti otadžbini i biti u službi najsvetijeg cilja a to je odbrana mira i slobode, što je pretpostavka za svetlu budućnost svih naših građana, našeg podmlatka i budućnosti Srbije.

Koreni naše vojske vuku iz davnina, ajde da kažem iz vremena Nemanjića, a onda preko ustanaka, u Prvom i Drugom Srpskom ustanku u 19. veku. Velika je slava i žrtva bila naše vojske u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu do 1918. godine. Naša vojska u Drugom svetskom ratu bila je na strani antifašizma, a u posleratnom vremenu „Titova vojska“ bila je primer za potpunu borbenu gotovost i jedna vojska koja je bila zaista na glasu i meni je bila čast da služim „Titovu vojsku“ u to vreme.

Rekao bih i drugo da je to narodna vojska i zato se zvala Jugoslovenska narodna armija. Danas se Srbija nalazi pred stalnim bezbednosnim izazovima i rizicima u sklopu svega onoga što se dešava, pa i u okviru migrantske krize. Vojska, na sreću i danas, uživa ogromno poverenje građana. Njen ugled je išao uzlaznom linijom i u poslednjih četiri godine, pogotovu je značajno i taj ugled je uvećan i činjenicom da su i pripadnice lepšeg pola postale pripadnici Vojske Srbije.

Rado naši mladići i devojke upisuju vojne gimnazije, Vojnu akademiju, biti vojnik je veoma privlačan cilj a biti podoficir i oficir je prestižno zanimanje. Naši vojnici uživaju veliki ugled i u međunarodnim mirovnim misijama i oni predstavljaju svojevrsne ambasadore u korist Srbije.

Takođe je važno pomenuti vojnu industriju, tj. namensku industriju koja doprinosi privrednom i ekonomskom oporavku naše zemlje. Dakle, mnogo toga bi se moglo pozitivnog iskazati, ali rekao bih i nešto vama, gospodine Đorđeviću, a to je da moram reći da vojni aparat koji se bavi raznim pitanjima, često sagledava neke probleme iz imovinskih odnosa na jedan neadekvatan način. Primera radi, Dom Vojske Srbije, ranije Dom JNA u Petrovcu na Mlavi, je 50 i neke godine ustupljen Vojsci, a on je inače vlasništvo Udruženja zanatlija i opštine Petrovac na Mlavi i dat je na upotrebu i korišćenje Vojske, sve dotle dok bude stajala potreba da ga Vojska koristi. On se više ne koristi skoro 20 godina i danas bi bio gotovo ruina u kojoj bi samo zmije bile stanovnici takve jedne ruine, na sreću naša opština je apsolutno održavala takav objekat i koristi ga kao Dom kulture. Ovo pričam što očekujem da ipak to treba sagledati u jednom drugom kontekstu i voditi računa.

Na kraju želim da kažem da je Vojska velika inspiracija za ono što je edukacija naše omladine i bilo je zadovoljstvo i biće i nadalje da gledamo „Vojnu akademiju“, a to je zaista jedan serijal koji iskazuje sve najbolje vrednosti za razliku od onoga gde se iskazuju razne primitivnosti i kamo sreće da na takav način gajimo ono što je dobro u našoj zemlji, kao što prikazujemo vrednost vojske.

Naša poslanička grupa će svakako glasati za vaš izbor, gospodine Đorđeviću.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set važnih zakona iz oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredina kojima Srbija svoj zakonodavni okvir usklađuje sa primarnim i sekundarnim izvorima prava Evropske unije i na taj način prihvata standarde Evropske unije, za čije je članstvo kandidat. To su izmene i dopune ranije donetih zakona, Zakona o zaštiti prirode, Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o upravljanju otpadom, a na dnevnom redu su izmene i dopune Zakona o stočarstvu, kao i dva međunarodna sporazuma.
Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, želim na samom početku da iznesem pozitivan stav o predloženim zakonima i mi ćemo o tim zakonima glasati. Govoriću o nekim aspektima zakona iz ovog pretresa. Činjenica je da zaštita životne sredine predstavlja jednu od najširih i najzahtevnijih oblasti na putu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Zaštiti životne sredine posvećeno je posebno Poglavlje 27, koje podrazumeva harmonizaciju našeg nacionalnog zakonodavstva sa osnovnim ciljevima politike životne sredine Evropske unije. Suština ove politike je očuvanje prirodnih vrednosti, promocija resorno odgovorne ekonomije i održivog razvoja i briga o zdravlju stanovništva. Dakle, ovi predloženi zakoni ne rešavaju sve probleme, niti smo dostigli vrh savršenosti u ovoj oblasti kada je reč o zakonodavstvu i o regulativama, ali svakako da je ovim učinjen jedan veliki napredak u ovoj oblasti i naravno da u narednom periodu treba pratiti okolnosti i sve ono što je aktuelno i što treba nadograditi u datom trenutku.
Politika zaštite životne sredine je multisektorska i ne može se bez usklađenih i integrisanih sektorskih politika ni planirati ni sprovoditi efikasno. Dakle, sprovođenje principa održivog razvoja u svim delatnostima i sektorima privrednog i društvenog razvoja preduslov je opstanka čoveka i naše planete. Zato je obaveza svih nas, a naravno države pre svega da stvara uslove za održivi razvoj koji je u skladu sa prirodom i njenim resursima i vrednostima. Ne smemo da zaboravimo da je čovek samo deo prirode i da on ne može mimo nje, te na taj način mi imamo obavezu da sačuvamo sve što je priroda, sve što je život i da se uskladimo i primerimo zakonima prirode da bi sačuvali prirodu i živi svet za naše potomstvo.
Zato i zakone koji su danas na dnevnom redu posmatram kao odgovorni napor države, odnosno naše Vlade i Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, da naš zakonodavni okvir uskladimo sa evropskim standardima, ali i da pre svega odgovorno postupamo sa svojim prirodnim resursima i da ih zaštitimo, takođe, da odgovorno upravljamo posledicama privrednog razvoja kojima se ugrožava životna sredina. Pre svega, to je stvaranje ogromnih količina otpada, komunalnog, opasnog, industrijskog otpada, otpada iz domaćinstva itd.
Kada je u pitanju prvi u nizu zakona, Zakon o zaštiti životne sredine istakao bi značaj nekih izmena kojima se unapređuje sistem zaštite životne sredine i sistem odgovornosti za ugrožavanje, devastiranje svih elemenata životne sredine. Kao posebno dobro zakonsko rešenje treba svakako pohvaliti ponovno osnivanje Zelenog fonda Republike Srbije kao posebnog budžetskog fonda o kome se već duže vreme govori, kao i o dobrom modelu za finansiranje životne sredine. Pokazalo se da nije bilo dobro ukidanje Zelenog fonda koji je ranije bio prisutan.
Sredstva Zelenog fonda će se dodeljivati i to je dobro, isključivo na osnovu javnog konkursa koji će raspisivati ministarstvo isključivo za finansiranje zaštite i unapređenja životne sredine, za precizno utvrđene aktivnosti i projekata, mehanizmima strogog nadzora koji će vršiti ministarstvo. Rizik zloupotrebe svodi se na minimum, a ovo posebno ističem iz razloga što je bilo raznih zloupotreba u korišćenju sredstava iz Zelenog fonda u proteklom periodu.
Sredstva za zaštitu životne sredine će se obezbeđivati kako iz budžeta Republike Srbije tako i iz lokalnih budžeta, iz predpristupnih fondova, iz raznih donacija i iz drugih fondova. Takođe, osnivaju se i budžetski fondovi, zeleni fondovi na svim nivoima, što znači da će se odgovornost za zaštitu spustiti direktno do lokalnih nivoa na kojima i posluju zagađivači u praksi, u životu.
Drugi zakon koji je iz ovog seta jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona zaštite prirode. Ovaj zakon pored ostalog obuhvata i aspekt zaokruživanja sistema zaštite životne sredine, zaštite prirode i svih njenih vrednosti, divlje flore i faune, geomorfoloških, geoloških vrednosti koje su svedoci istorije nastanka života na zemlji. Imamo dobar primer koji govori o tome da treba sačuvati ono što imamo. Na dan državnosti 15. februara Republike Srbije, „gugl“ je na svoju naslovnu stranu postavio jednu od najlepših geomorfoloških vrednosti Srbije Đavolju varoš. Stvarno je bilo lepo što je ceo svet mogao da vidi takvu jednu prirodnu lepotu.
Zakonom se uvode novi pojmovi kao što je geopark. Geopark se posmatra kao područje jasno definisane površine u okviru koje se štite, čuvaju, prezentiraju i promovišu objekti geonasleđa kao i druge kulturnoistorijske vrednosti od značaja za nauku, obrazovanje, kulturu i ekonomiju. Zakonom se uspostavlja još jedan novi institut, a to su ekološke mreže Republike Srbije koji ima za cilj zaštitu područja sa staništima retkih vrednih vrsta divlje flore i faune. Ovo je značajna novina u zakonu jer dugoročno štiti naše retke endemske vrste biljaka i životinja i naravno njihova staništa.
Posebno je važno istaći da delom zakona se normiraju uslovi za držanje i obeležavanje živih primeraka divljih životinja u zatočeništvu. Posebno je predviđeno da se živi primerci divljih vrsta životinja mogu držati u zatočeništvu samo ako im dobrobit nije ugrožena, odnosno ako im se obezbede životni uslovi koji odgovaraju fizičkim i biološkim specifičnostima, odnosno zdravstvenom stanju životinja. U tom smislu definisanje pojma prihvatilišta za životinje iz zoološkog vrta, propisivanje uslova za njihovo osnivanje i rad predstavlja veliki korak ka uspostavljanju reda u ovoj oblasti.
Odredbe ovog zakona imaju za cilj sprečavanje nezakonitog sticanja vrednih primeraka divljači i primeraka divlje flore i faune i sprečavanje nelegalnog prometa u zemlji i prekograničnom prometu.
Takođe, propisuje se obavezno evidentiranje i obeležavanje živih primeraka zaštićenih divljih vrsta životinja, dakle, propisuje se obaveza svakog ko postane vlasnik živog primerka strogo zaštićene ili zaštićene divlje vrste.
Ono što Srbija ima kao stalni problem, a to je zbog toga što je područje Srbije atraktivno lovno područje jeste iznošenje iz zemlje ulovljenih primeraka, kapitalnih primeraka divljači. Koliko mi je poznato procedure su bile nedefinisane u potpunosti, tako da je dosta njih ilegalno iznešeno iz zemlje, a sada se ovim zakonom uređuje pitanje prekograničnog prometa divljih vrsta, delova kao i njihovih derivata. Pooštravaju se uslovi i preciziraju procedure i predviđaju sankcije i kontrole ovog prometa, a to se sada daje u nadležnost carinskim organima.
Treći zakon o kome bih nešto govorio jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o otklanjanju otpada koji takođe ovu oblast mnogo preciznije i kvalitetnije uređuje. Posmatrajući upravljanje otpadom, njegovu reciklažu i plasman novog proizvoda ne samo kao faktor zaštite životne sredine već kao novi privredni prostor za ostvarivanje brojnih zelenih radnih mesta. Zakonom se uvodi novi pojam nus proizvod čime prestaje status otpada, jer otpad dobija status robe, odnosno dobija određenu upotrebnu vrednost, a njegova prerada privredni karakter.
U tom smislu je prepoznata potreba da se zakonom potpunije i preciznije urede odnosi svih učesnika u reciklaži. Preko organizovanog tržišta otpadom trgovina i promet otpadom i otpadnim materijalima se uvodi u legalne tokove čime se eliminiše nelegalno tržište otpada čime država obezbeđuje povećanje budžetskih sredstava odnosno prihoda po osnovu povećane naplate PDV i drugih zakonskih, poreskih obaveza. Dobro rešenje u ovom zakonu je i to što će se obezbediti kontinuitet u radu novih reciklažnih postrojenja koja podležu izdavanju integrisane dozvole.
Četvrti zakon na dnevnom redu danas jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stočarstvu. Važeći Zakon o stočarstvu je donet pre sedam godina sa izmenama i dopunama koje su izvršene 2012. godine. U međuvremenu se puno toga promenilo u stočarskoj proizvodnji tako da je potrebno dalje zakonsko uobličavanje ove oblasti, pogotovo što znamo da je stočarstvo baza, odnosno osnova svake ozbiljne poljoprivrede.
Cilj ovih izmena jeste stvaranje preduslova za dalje unapređenje stočarstva, proizvodnje i proizvodnje u Srbiji, što prvenstveno znači podizanje obima stočarskog fonda, ali i podizanje kvaliteta svih proizvoda stočarstva.
U poslednjih 15 godina, suočeni smo sa čestim poremećajima na tržištu stočarskih proizvoda. Stočni fond je godinama opadao. Na sreću, u prošloj godini trend opadanja je prestao. Krenuli smo ka stabilizaciji i rastu stočnog fonda, što je rezultat dobrih podsticajnih mera za stočare koje je Vlada i Ministarstvo poljoprivrede preduzimalo u prethodne dve godine. Osim brojnosti stočnog fonda, ukoliko želimo stabilizaciju na domaćem tržištu i povećan izvoz, mi moramo obezbediti i kvalitet.
Zakonom se definišu i novi pojmovi i preciziraju stočarsku proizvodnju i proizvode. Tako se definiše i pojam akvakultura, kao prostor za uzgajanje riba, ali i proizvoda ribarstva i bliže se uređuju svi uslovi i procedure za njihovo otvaranje, za uzgoj i promet.
Zakon kao novi pojam uvodi i farme i divljači, koji predstavljaju novi način organizovanog uzgoja divljači.
Zakon kroz brojna rešenja štiti uzgoj autohtonih rasa domaćih životinja i uvodi obavezu vođenja registra odgajivača autohtonih rasa domaćih životinja, što treba da omogući preciznu evidenciju, zaštitu domaćih rasa, proces oplemenjivanja i uvećanje brojnog stanja.
Mere nadzora su takođe značajne nad prometom stoke i stočarskih proizvoda i one su ovim zakonom pojačane, a u prekograničnom prometu će te mere sprovoditi granični veterinarski inspektor, koji se kao nova kategorija inspekcijske službe uvodi ovim zakonom.
U celini posmatrano, ove izmene o stočarstvu omogućavaju realizaciju ciljeva poljoprivredne strategije koji se odnose na stočarstvo, a to je povećanje stočnog fonda, zaštita i razvoj domaćih rasa i adekvatna kontrola prometa stočarskih proizvoda, kako sa stanovišta bezbednosti hrane, tako i sa stanovišta legaliteta tog prometa.
Pošto dolazim iz mlavsko-homoljskog kraja, želim da naglasim da taj kraj, mlavsko-homoljski je pčelarski kraj i vama je to poznato, u tom pogledu. Vi ste, poštovana ministarko, imali prilike da posetite njihove izložbe, sajmove i manifestacije, ali, želim da u ime pčelara mlavsko-homoljskog kraja pohvalim i to da je u Zakonu o stočarstvu uvedena i ova oblast i sprovođenjem Zakona o stočarstvu, uključena su i pčelarska udruženja, koji su motori i pokretači pčelarske proizvodnje i ta pčelarska udruženja dobijaju sada zakonom nova ovlašćenja da prikupljaju podatke za pčelinje paše i za katastar pčelinje paše, a imaće i obavezu da svoje pčelare blagovremeno informišu o akcijama suzbijanja komaraca, kako bi zaštitili svoje pčelinjake.
Na samom kraju, da se kratko osvrnem na dva međunarodna sporazuma, koja razmatramo u okviru ovog zajedničkog jedinstvenog pretresa. Predlogom zakona o potvrđivanju Amandmana na Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu vrši se usklađivanje sa međunarodnim obavezama koje Srbija kao potpisnica Konvencije ima.
Druga Konvencija se odnosi na Predlog zakona o potvrđivanju Izmena i dopuna Konvencije o fizičkoj zaštiti nuklearnog materijala i ona je takođe značajna za nas. O tome ne treba posebno pričati, u vremenu kada su postojali veliki aksidenti takve vrste i naravno da mora da se predupredi svaka eventualna nesreća u ovom pogledu i s tim u vezi dobro je da smo pristupili takvom jednom sporazumu, koga ćemo ovih dana i ratifikovati.
Još jednom ću izraziti zadovoljstvo da će Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasati za ove zakone. Zahvaljujem.
Predsedavajući, poštovana ministarka i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, razumljivo da je da predstavnik opozicije pokušava da nađe razloge za svoj marketing, da ospori predloženi zakon, da nalazi mane, da kritikuje, itd. Sve je to sasvim u redu i niko ne treba zbog toga da se povređuje, da bude ljut zbog toga, itd. Međutim, mi imamo iz dana u dan prisutnu teatralnost nekih poslanika, pa i gospodina Pavićevića, koja prelazi granice ukusa i lepog i primerenog ponašanja jednog narodnog poslanika. Ovo više služi za zabavu širokog auditorija i pokušaj da se jeftinim političkim poenima ostvari neki rejting.
Govori se o navodnoj nesposobnosti Vlade, kada govorimo o zakonima koji su iz oblasti životne sredine, o Zakonu o stočarstvu, itd, govori se o ostavci, navodnoj ostavci premijera, pa onda se spočitava i ministarki što je ona došla ovde u parlament da brani zakone, kada i ona treba da podnese ostavku, itd. To zaista nema nikakvog smisla i to već nije ona, da tako kažem, primerena i jedna fina, lepa, parlamentarna borba koja je razumljiva i koja treba da bude svojstvena opoziciji. Ali, to prelazi zaista granice ukusa.
Što se tiče SPS, mi nikada nismo se ponašali na takav način kada smo bili opozicija, bili smo konstruktivna opozicija, što preporučujem i gospodinu Pavićeviću da to čini, više će da mu se isplati.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, gospodine ministre, uvaženi saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da danas pričamo o jednom predlogu zakona i o jednoj temi koja je veoma prijatna, rekao bih, i rekao bih da sa puno ushićenja i u jednoj dobroj atmosferi razgovaramo o Predlogu zakona o sportu, tim pre što mi zaista imamo dobrih rezultata u ovoj oblasti.
Mislim da ćemo se složiti sa konstatacijom, a to je i rečeno u članu 2. Predloga zakona, da je sport delatnost od posebnog značaja za Republiku Srbiju. Sport je svojevrstan fenomen koji doprinosi razvoju društva, obogaćuje kulturu, ekonomiju, sastavni je deo našeg identiteta koji nas čini respektabilnim u odnosima sa drugima što je veoma značajno.
Sport doprinosi stvaranju svakako pravih vrednosti, a pre svega širenju etičkih principa, discipline, samokritičnosti, tolerancije, upornosti, poštenja. Konačno, doprinosi pravilnom psihofizičkom razvoju dece i mladih ljudi, doprinosi unapređenju zdravlja.
Može se reći da je Republika Srbija značajna sportska sila u vrhunskom sportu. Iako smo mala zemlja, imamo veoma značajne rezultate na svetskim i evropskim takmičenjima. Ti rezultati neverovatno doprinose socijalnoj koheziji i oni podižu duh, moral i motivaciju ljudi širom Srbije u prevladavanju, istrajavanju sa svakodnevnim problemima. Narod, a naročito mladi ljudi se identifikuju sa sportistima i sa njihovim rezultatima. U svesti naših ljudi, građana i mladih u prilikama velikih pobeda na sportskim terenima vrši se neverovatna projekcija pravih vrednosti i to svakako treba da bude jedan model i mehanizam u daljem vaspitavanju i dizanju duha našeg naroda, naročito mladih ljudi pri takmičenjima na svim nivoima.
Rekao bih da sport i rezultati koji se dobijaju u našoj zemlji ostavljaju večiti trag za buduće vreme i taj trag treba svakako slediti. Takav trag već su ugazili naši poznati sportisti i još ga gaze i još ga čine, kao što je Novak Đoković, kao što su naši košarkaši, naši vaterpolisti, rukometaši i mnogi drugi pojedinci koji treba da služe za primer pre svega mladoj generaciji, ali o čemu je i govorio naš poslanik Neđo Jovanović, i mediji treba da prate sve ove rezultate, a manje da favorizuju destruktivne programe kao što su rijaliti program, itd.
Takav jedan trag se ostavlja za buduće vreme i on može da traje i stotinama godina i vekovima. Ja ću reći samo jedan primer. Reč je o olimpijcu, Dragutinu Tomaševiću koji je 1912. godine nosio srpsku kraljevsku zastavu na Olimpijadi u Stokholmu i taj maratonac je svojim rezultatima praktično doprineo da Srbija po prvi put postane olimpijska zemlja, da uđe u porodicu olimpijskih zemalja.
Zato smo mi u Petrovcu na Mlavi organizovali i već traje memorijalni turnir svake godine na kome učestvuju od predškolskog uzrasta, preko školskih svih generacija, do seniora, memorijalni turnir u trčanju u maratonu i u kraćim, da tako kažem, stazama. Zatim, podignut mu je spomenik u centru grada, a sportska hala u Petrovcu na Mlavi nosi njegovo ime.
Na takav način treba zaista promovisati sport i učiniti da on bude deo svakodnevnice. Zaista uzimajući u obzir da naša nacija, naši ljudi, naši građani, naš živalj ima zaista veliki potencijal u ovome, u sportu, s tim što sport treba da bude deo jedne kulture koja treba da se razvija i tu mi imamo čime da se pozabavimo i budite uvereni da mi u poslaničkoj grupi ćemo uvek podržati vaše nastojanje i da svakako idete dobrim pravcem, gospodine ministre. Socijalistička partija Srbije će glasati za ovaj zakon.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada je reč o ovom amandmanu, mislim da je formulacija koja je data u Predlogu zakona, a uzimajući u obzir i prethodne amandmane koji su poboljšali ovaj tekst, sasvim dovoljna formulacija. Tako da, svako proširivanje formulacije ovog člana otvara mogućnost dodavanja novih pojmova koji bi možda imali smisla, ali to može ići u nedogled i otvara potrebu dodavanja novih i novih pojmova itd. Naravno, onda se gubi smisao i veća je mogućnost da se zakon tumači neadekvatno u datim situacijama.
Dakle, ova formulacija je sasvim dovoljna, tako da pojmovi opšti interes i interesi dece i maloletnika u vaspitnoj, obrazovnoj i sportskoj delatnosti su sasvim dovoljni i oni obuhvataju sve ostalo.
Čak mislim, ali ne stavljam to u raspravu jer to nije ni predloženo amandmanom, da i ovo u sportskoj delatnosti je bilo suvišno jer i taj segment je svakako deo obrazovnog vaspitnog procesa, obrazovne vaspitne delatnosti, čak da je i to možda bilo suvišno, ali neću sa tim da polemišem.
Želeo bih još da dodam, u ime poslaničke grupe SPS i u svoje ime, da predlagač zakona i ministarstvo je za svaku pohvalu, da se zaista pozabavilo pitanjem zaštite dece i maloletnih lica od javnog oglašavanja, jer u toj sferi imamo sve i svašta i da svakako, naravno, i kroz ovo što je rasprava pokazala i što su amandmani podneti i kroz tu kooperativnost i poboljšanje usvajanjem amandmana, mi imamo, znači, jedan segment zakona koji je veoma važan u zaštiti dece, u zaštiti psihofizičkog razvoja dece i to je zaista za svaku pohvalu.
Kamo sreće kada bi i ostale sfere i na televiziji i u medijima bile i u drugim nekim oblastima i segmentima toliko oprezne i odgovorne, u smislu očuvanja integriteta dece i pravilnog razvoja, kao što u ovom slučaju zaslužuje usvajanje ovakvog jednog zakona, sa rezultatom i ove rasprave, svaku pohvalu. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je vezano za finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina, te zato je pitanje upućeno ministru državne uprave i lokalne samouprave, odnosno ministarski Kori Udovički.
Naime, finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina je regulisano Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i u članu 114. definisano je da su sredstva za finansiranje rada nacionalnih saveta, da se obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta Autonomne Pokrajine i budžeta jedinice lokalne samouprave, iz donacija i ostalih prihoda.
Sledeći član 115. govori o tome koja je visina sredstava iz javnih izvora koja se obezbeđuje za finansiranje delatnosti nacionalnih saveta i da se određuju za svaku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije, odnosno odlukama o budžetu Autonomne Pokrajine i odlukama jedinica lokalne samouprave kada se donose lokalni budžeti.
Ovo je ujedno i pitanje, ali skrećemo i pažnju, kao poslanička grupa SPS na nedovoljnu definiciju onoga što je odredba ili stav koji reguliše finansiranje nacionalnih saveta iz budžeta lokalnih samouprava. Naime, sredstva koja se određuju iz lokalnih samouprava raspoređuju se u skladu sa odlukom nadležnog organa lokalne samouprave nacionalnim savetima koji predstavljaju nacionalne manjine, koje u stanovništvu jedinice lokalne samouprave dostižu najmanje 10% od ukupnog broja stanovnika.
Rekao bih da tu postoje različite prakse. Možda je ovo pitanje manje problematično, manje bolno u Vojvodini, mada iz razgovora sa kolegama poslanicima iz Vojvodine, a koji su iz redova nacionalnih manjina, iskazuje se da lokalne samouprave u nejednakoj meri ispunjavaju svoju obavezu, a da u ostalim delovima Srbije čak imamo mnogo drastičnije slučajeve, da neke lokalne samouprave uopšte ne ispunjavaju svoju obavezu da finansiraju delatnost nacionalnih saveta. Tako na primer u istočnoj Srbiji od 19 opština u kojima postoji Vlaška nacionalna manjina samo četiri opštine su ispunile svoje obaveze u nekom iznosu minimalnom za finansiranje Vlaškog nacionalnog saveta za 2015. godinu.
Previđa se u organima lokalne samouprave da i predstavnici manjine su stanovnici tih lokalnih samouprava, da i oni treba da zadovolje neke svoje interese, naročito u oblasti kulture, oblasti obrazovanja, oblasti obaveštavanja, odnosno informisanja i službene upotrebe jezika i na takav način, ostvarivanjem tih manjinskih prava, zapravo budu u ravni sa pravima većinskog naroda.
Dakle, ova odredba zakona samo deklarativno obavezuje lokalne samouprave, ali ne definiše, ne postoji instrument koji do kraja to će učiniti.
Kroz finansijske izveštaje koje nacionalni saveti dostavljaju ministarstvu može se videti u kojoj meri lokalne samouprave ispunjavaju i zato bi tražio izveštaj od strane ministarstva na koji način su se lokalne samouprave odnosile prema ovom pitanju, a sa druge strane skrećemo pažnju da u narednom periodu…
… kada budu izvršene izmene i dopune ovog zakona, ovo pitanje se preciznije definiše i reguliše. Zahvaljujem.
Poštovana predsedavajuća, predsednice Narodne skupštine, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, svakako predlažem da se ovakav amandman ne prihvati. Zašto? Zato što stav 2. u članu 1. je ključni stav koji pretpostavlja sređivanje stanja u ovoj oblasti, koji je u ovom periodu do sada omogućavao haos, jedno haotično stanje, velike zloupotrebe, uzurpiranje. Dalje, velike površine su bile neobrađene. Ovakav jedan stav zapravo pretpostavlja zaista jedan drugačiji sistem rada u korišćenju poljoprivrednog zemljišta i stav koji glasi da je poljoprivredno zemljište dobro od opšteg interesa za Republiku Srbiju koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe je zapravo stav ili  odredba zakona koja ne može istinski nikome da smetam, svakome kome je stalo do unapređivanja stvari i sređivanja stvari u oblasti poljoprivredne proizvodnje.
Dakle, brisanjem ovog stava značilo bi poništavanje mnogih drugih pretpostavki koje treba da se srede ovim zakonom. Kažem, ovo je ključni i stubni momenat i stav koji pretpostavlja ono što želimo da postignemo ovim zakonom. Znači, da zaključim još jednom, ovakav amandman treba odbiti.
Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 3. sporan je taj stav 3, odnosno on se negira. Još neki amandmani predviđaju njegovo brisanje. Ali, zapravo, to je najjednostavniji mehanizam da se taj program mora uraditi i na osnovu toga da se izvede dalja procedura oko zakupa i oko ubiranja sredstava po tom osnovu. Teza da sada treba da trpi cela samo lokalna samouprava zbog toga što neko ne donese program, te to nije politika koja može da prođe i da tu postoje nelogičnosti, apsolutno je neutemeljena i ne može da se prihvati. Zapravo, i predsednik opštine i svi organi koji su u toj lokalnoj samoupravi moraju da poštuju određene obaveze jer neispunjavanjem tih obaveza oni lično doprinose tome da sistem ne funkcioniše.
Ako određena lokalna samouprava po ovom ili po nekom drugom osnovu ne bude dobila transfere koje treba da dobije, oni su odgovorni za to, oni treba da polože račune građanima. Oni su nesposobni i oni treba da trpe određene političke i druge posledice. Ne možemo da zamenjujemo teze. Tako da, zbog nečinjenja određenih obaveza od strane organa lokalne samouprave odgovornost snosi ministarstvo ili možda, ako hoćete, premijer ili predsednik Republike. Nemojmo stvari da izokrećemo naopako. Ovo su sasvim jednostavne stvari i sasvim jedan mehanizam koji je logičan. Stvar je u tome da se moramo okrenuti obavezama koje moramo izvršavati ako hoćemo da funkcionišemo i ako hoćemo da nam poredak stvari bude na onom mestu odgovarajućem koje odgovara građanima u svakoj lokalnoj samoupravi. Za to snose odgovornost i predsednici opština i svi oni koji su ispod njega. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovana ministarka i saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je da je prihvaćen prethodni amandman kojim se rešava otkup zemljišta i pomera se sa pet na 10 godina.
Međutim, moj amandman se odnosi na jedan drugi deo ovog člana 72g i zapravo u tom članu 72g u stavu 2. reči: „Najmanje 10 godina“, zamenjuju se rečima: „Najmanje 15 godina“. Reč je da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini koje je predmet ugovora o kupoprodaji ne sme otuđiti niti dati u zakup najmanje 10 godina, a mi predlažemo - ne sme se otuđiti niti u zakup dati najmanje 15 godina.
Ovo nije u suprotnosti sa već usvojenim amandmanom, samo je reč o produženju roka da se ne sme otuđiti. Naglašavam da u prvom predlogu zakona, odnosno u predlogu zakona taj rok za otkup je bio pet godina, a otuđenje nije moglo da se izvrši 10 godina. Sada smo usvajanjem prethodnog amandmana došli u situaciju da čim se završi otkup od 10 godina, ako ovo ostane ovako kao što je napisano, onda može istog trenutka i da se otuđi.
Smatram da moj amandman nije u protivrečnosti i ne smeta već usvojenim rešenjima i prihvaćenom amandmanu i da samo poboljšava tekst u smislu da se otuđenje ne može izvršiti 15 godina, što znači da opet ostaje razlika od pet godina između završetka plaćanja u ratama otkupa i prava da se otuđi. Pa vas molim, poštovana ministarka, da to razmotrite i ako je mogućnosti da se taj deo prihvati i da na takav način imamo jedno kompletno rešenje koje bi omogućilo da i pravo otuđenja, odnosno ne stupi pre petnaeste godine, što u krajnjoj liniji to produženje roka za zabranu otuđenja i davanju u zakup smanjuje mogućnost zloupotreba u ovim pitanjima. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, ja sam se javio na amandman na član 3. Balše Božovića, ali vi verovatno…