Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miletić Mihajlović

Miletić Mihajlović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Poštovana predsednice, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, odmah da kažem da amandman na član 1. koji kaže da treba taj član brisati svakako ne može da se podrži i takav jedan amandman je besmislen. Elementarno je valjda po Ustavu Republike Srbije da se donese budžet za svaku godinu i zapravo mi smo ovom raspravom u procesu donošenja zakona o budžetu Republike Srbije za 2016. godinu i to je naša ustavna obaveza.
Zakon o budžetu Republike Srbije je jedan od najvažnijih zakona u funkcionisanju države, po kome, i to piše upravo u tom prvom članu koji se negira, uređuju prihodi i primanja, rashodi i izdaci u našoj državi. Dakle, negiranje takve jedne potrebe koja je definisana u članu 1. ovog zakona o budžetu je obična destrukcija, a rekao bih i pozivanje na kršenje Ustava Republike Srbije. Zato svakako da je ovaj amandman zaista bespredmetan i besmislen.
Moramo se svi mi složiti da moramo doneti Zakon o budžetu Republike Srbije za sledeću godinu. Mi možda možemo i da predložimo brisanje nekog člana u ovom budžetu. Svakako, nećemo se svi složiti sa predloženim rešenjima u Predlogu budžeta za 2016. godinu i to nije sporno i ne treba da budemo jednoglasni u svemu tome, ali praktično negiranje potrebe donošenja budžeta je lakrdija i nema nikakvog smisla.
Jedno je sigurno, da je ova Vlada veoma posvećena napretku Srbije i oporavku Srbije i to se pokazuje i kroz reforme koje ona donosi u toku svog postojanja i svakako i ovim što su rezultati u poslovanju, rekao bih, Srbije i po ovome što je projektovan ovaj budžet. Dakle, posvećena je napretku i boljitku Srbije kao retko koja Vlada u prošlosti.
Dajte da zaista razgovaramo argumentovano, da budemo toliko kooperativni i da u svemu onome što predlažemo ima punog smisla.
U svakom slučaju, o ovakvom amandmanu nema potrebe da se diskutuje. Dajte da budemo ozbiljni u ovome što radimo.
Poštovani ministre, saradnici, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, svakako ovo pitanje materijalnog položaja obrazovanja, pa samim tim i prosvetnih radnika izaziva veliku pažnju i ono je veoma važno pitanje i smatram da je korisna svaka diskusija koju ovde čujemo, bez obzira što problem posmatra iz različitih uglova, možda ponekad sa isključivom političkom namerom u smislu politizacije problema, ali u svakom slučaju smatram da najveći broj nas poslanika ima nameru da da doprinos rešavanju ovog problema koji ne može da se reši preko noći.
Ja bih istakao u ime poslaničke grupe SPS da je dobro da će se amandmanom proširiti ova pomoć u smislu prava i dobijanja i na visokoškolske ustanove, da će ono obuhvatati osnovno obrazovanje, srednje obrazovanje, studentski standard, odnosno ljudi koji rade na tim poslovima, u domovima učenika i studenata, itd.
Nisam shvatio ili nisam čuo da li je predškolsko obrazovanje i ovim obuhvaćeno? Mislim da nije. Naravno, znam da primanja za predškolsko obrazovanje ide iz budžeta lokalnih samouprava, ali to jeste realan problem o kome treba razgovarati i trebalo bi videti da li je moguće pronaći neki način. Ako ne može drugačije, onda da iz budžeta lokalnih samouprava se to nadomesti.
Mada, tu postoje veliki problemi jer čak u pojedinim ili u nekim lokalnim samoupravama ni ta primanja nisu na odgovarajućem nivou koja su predviđena određenim koeficijentima za predškolsko obrazovanje zbog njihovog materijalnog položaja, zbog visine budžeta. Tu imamo i problem određenih limita, ne sme da se prekorači masa sredstava za takve namene, tako da je problem svakako veoma složen, ali smatram da su i oni veoma važna karika u sistemu obrazovanja i vaspitanja u našoj zemlji i da bi trebalo videti da li možemo tu nešto da uradimo.
Sistem obrazovanja i vaspitanja je najveći sistem koji je korisnik budžeta, budžetskih sredstava i u najširem smislu prema podacima Zavoda za statistiku, pre dve godine, on je obuhvatao preko milion korisnika, tačnije milion i 285 hiljada korisnika. Tu su obuhvaćeni ne samo zaposleni u predškolskom obrazovanju, osnovnom obrazovanju, srednjem obrazovanju, u visokom obrazovanju, već i sami predškolci, učenici osnovnih škola, učenici srednjih škola, studenti, njihove stipendije, učenički i studentski standard, ustanove i institucije iz oblasti obrazovanja, obrazovanje odraslih, udžbenici, investicije, materijalni troškovi, itd.
Dakle, svakako je to jedan veliki sistem koji zahteva mnogo, mnogo sredstava i samim tim, u ovim uslovima u kojima se danas nalazi Srbija, teško je zadovoljiti sve apetite, a ne apetite, već i one realne potrebe, da tako kažem.
Naravno da mi treba da težimo tome da se poveća procenat BDP koji će se izdvajati za obrazovanje i da on treba da bude preko 5%, mada je teško to utvrditi samim tim da imamo i deo tog privatnog sektora u oblasti obrazovanja i tu se stiču određena sredstva i određena ulaganja.
U svakom slučaju, taj procenat je i padao i prethodnih godina, a i danas nije na zadovoljavajućem nivou zbog ekonomske krize koja je zahvatila jedan širi prostor, to je globalnog karaktera itd. Ali, naravno, ove reforme koje smo preduzeli ovde na čelu sa Vladom Republike Srbije obećavaju da jednim istrajnim radom, doslednim radom, što stalno propagira i trasira naša Vlada, da ćemo mi uspeti da stanemo u red evropskih zemalja koje će imati stabilnu ekonomiju i time obezbediti stabilan priliv sredstava u budžet, što će omogućiti rešavanje položaja obrazovanja u našem društvu.
Nama je poznato da u sadašnje vreme, ali i već duži period unazad, od ukupnih budžetskih sredstava koja se izdvajaju za obrazovanje 96% ide na plate, a da svega 4% ide na sve ostalo, što je jasno apsolutno da je to zaista malo. Međutim, to je naša stvarnost i kažem, reformama i oporavkom Republike Srbije, na čemu radi predano naša Vlada, ovi parametri moraju i verujem da će se promeniti na bolje.
Rekao bih i to da već duže vreme loš materijalni položaj obrazovanja generiše negativnu selekciju kadrova u samom obrazovanju i svakako to da ima određene posledice koje su veoma značajne. Ovde smo i čuli da je veoma značajno da kvalitetno obrazovanje koje je nama potrebno treba da u krajnjoj rezultanti omogući bolju produktivnost, što je veoma značajno, naravno, ne samo bolju produktivnost, nego obrazovanje treba da nam obezbedi jedan drugačiji vrednosni sistem u posmatranju stvarnosti u onome što jeste život koji je pun svesti, pun znanja, pun vrednoće, poštenja itd. U uslovima gde smo imali izvrnute vrednosne sisteme, mi smo imali jedan haos, jedan neprikladan i neprimeren odnos prema onome što je obrazovanje, prema onome što je potreba da se obrazujemo i tu moramo zaista dosta da uradimo i da te stvari promenimo.
Strategijom razvoja obrazovanja do 2020. godine projektovani su dugoročni ciljevi. Ti ciljevi: su poboljšanje uslova rada u obrazovanju, poboljšanje materijalnog položaja prosvetnih radnika, uslova školovanja naše dece, veće investicije, koje su potrebne obrazovanju i te kako. Ja bih rekao da je za pohvalu, za svaku pohvalu trud i zalaganje Vlade, a i sleđenje jedne takve politike da se stvaraju bolji uslovi u našim obrazovnim ustanovama kroz renoviranja, kroz adaptacije i ovo što je poslednje rečeno, za svaku je pohvalu i renoviranje sanitarnih uslova u školama i kamo sreće da to uopšte nije na dnevnom redu. To je u jednom normalnom društvu trebalo davno da bude rešeno. Nažalost, mi smo zaista po svemu onome što je naša stvarnost jako nisko i zaista treba predano i dugo da radimo, mukotrpno, da bi isplivali na jednu površinu koja predstavlja jednu sasvim drugačiju stvarnost, normalnu stvarnost u kojoj možemo objektivno i na jedan valjan način da vodimo računa o potrebama raznih sfera u našem društvu.
Naše obrazovanje svakako da treba konačno da tretiramo kao investiciju u budućnost, a ne kao trošak. Dakle, to što obrazovanje stvara danas, kao gotov proizvod se dobija za 15-20 godina. Znači, unapred moramo da razmišljamo, jer taj proizvod, figurativno rečeno, će biti nosilac ove države, ovog društva i prosperiteta našeg društva, naše zemlje itd.
Zato obrazovanje ima tu veoma, veoma važnu ulogu kojih moramo da budemo veoma svesni i koje drugačije treba da tretiramo. Ja bih rekao u ime poslaničke grupe SPS da se ovim pitanjem naša aktuelna Vlada i ova poslanička grupa i te kako zalaže u tom pravcu. Međutim, stvari ne mogu svakako da se promene preko noći i da sve stvorimo za veoma kratko vreme.
Naravno, naša poslanička grupa ovu pomoć od 7.000 ne smatra konačnim rešavanjem materijalnog položaja prosvetnih radnika. To je zaista nešto što je i malo i nedovoljno, ali osnovna misao koja mora da se javno saopšti u našim postojećim uslovima u kojima mi živimo, privređujemo i radimo prosto je nemoguće da ta pomoć bude veća i to treba prihvatiti. Svi bi mi voleli da ne samo obrazovanje, nego i druge sfere i druge oblasti imaju mnogo veća primanja, mnogo veće plate, ali je to u ovom trenutku zaista nemoguće.
Takođe, zaslužuje podršku i povećanje plata u prosveti od 4%. U ovom trenutku to je taj najveći procenat koji će biti izdvojen za prosvetu od 1. januara i to je sasvim opravdano, uzimajući u obzir da u sistemu obrazovanja radi najveći broj visokoobrazovanih kadrova, a da su njihova primanja ispod nivoa visokoobrazovanih kadrova u drugim oblastima. Tako da, svakako je to jedan od poteza, jedan od koraka u pravcu izjednačavanja položaja sa kadrovima u drugim oblastima, a što će opet omogućiti da kada dođe na dnevni red usvajanje zakona o platnim razredima budu ljudi iz obrazovanja u jednakoj poziciji sa odgovarajućim stepenom obrazovanja u drugim oblastima.
Svakako da donošenje zakona o platama i platnim razredima je sistemsko rešenje koje bi trebalo da reši to na jedan pravedan način, jer će to svakako onemogućiti gledanje u tuđe dvorište, pa onda upoređivanje, pa onda nikada kraja tim raspravama ko je zaslužio, ko nije itd.
Naravno, zakon o platama i platnim razredima smatram da nije, po onome što ja znam i naša poslanička grupa, došao do onog potpunog uobličavanja i neke konačne verzije. Čini se da tu treba još dosta poraditi na tome. To nisu, da tako kažem, jednostavne stvari, ali verujem da ćemo dobiti jedan kvalitetan zakon određenog trenutka i da će i on doprineti rešavanju svih ovih pitanja.
Na kraju, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre i saradnici, poslanička grupa SPS u svakom slučaju podržava dopunu budžeta kroz izdvajanje ovih sredstava u visini od 7.000 dinara za sve zaposlene u obrazovnim institucijama.
Naravno, mi bi apelovali na to da treba svi da shvatimo da je teško vreme, da ne možemo iz ničega stvoriti novo, nešto više itd, i da svi treba da budemo strpljivi i da predano radimo na svojim zadacima. Naravno, to se očekuje i od prosvetnih radnika koji su veoma značajni za budućnost Srbije, za vaspitavanje i obrazovanje naše dece. I sam sam prosvetni radnik i potičem iz te oblasti i zato se zalažem, da tako kažem, za sve ovo na ovakav način i ovakvim rečima i uvek sam govorio da raditi u prosveti sa mladim ljudima, sa decom, je privilegija, sa jedne strane. Mislim da nema lepšeg posla od takvog posla raditi sa mladim ljudima, sa decom, uobličavati ih kao ljude i stvarati nov kvalitet u ljudskom smislu kroz znanje, kroz vrednosne sisteme itd, ali sa druge strane to je i te kako velika odgovornost, a to ova država, društvo, mora da ceni i zato prosvetni radnici i svi zaposleni u obrazovanju zaslužuju veliku pažnju. Dakle, poslanička grupa SPS glasaće svakako za ovaj zakon.
Poštovani predsedavajući, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega u ime poslaničke grupe SPS izrazio bih zahvalnost na prisustvu predsednika Vlade Aleksandra Vučića ovom zasedanju, jer smatram da njegovo prisustvo i njegova reč je u znatnoj meri dopunila ono što smo ovde čuli od uvaženog ministra finansija. Svakako je to bilo važno za kvalitet rasprave, za razumevanje svega onoga što je bilo na dnevnom redu, a svakako i za same građane.
Ovde opasku koju smo imali da se samo krivica svaljuje na Demokratsku stranku, a ne na Socijalističku partiju Srbije koja je od 2008. do 2012. godine bila zajedno sa njima na vlasti, ja moram da u ime poslaničke grupe reagujem, jer, zapravo, mi u to vreme, od 2008. do 2012. godine nismo mogli bitnije da utičemo na kurs politike koju je tada Vlada vodila, imajući u vidu da smo zaista imali mali broj poslanika.
Na naše zadovoljstvo, mi danas u koaliciji sa SNS imamo jedno puno saglasje i jedan cilj koji je pred nama, koga mi vidimo, koji nije dostižan za kratko vreme, ali koji će biti dostižan i svakako ćemo stići do njega, jer smo saglasni u svemu tome i to je velika razlika.
Lako je kritikovati demagoškim pristupom, samo zarad postizanja političkih poena, ali je mnogo teže raditi na ostvarivanju svojih ciljeva, koje je Vlada postavila. Zahvaljujući tom kursu, ova Vlada zaista postiže u uslovima krize velike rezultate kroz reforme, kroz ono što je ekonomski oporavak, na jednoj strani.
Na drugoj strani, vodi diplomatsku borbu za interese Srbije i našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Ja bih iskoristio priliku da u ime Poslaničke grupe uputim sve čestitke za uspeh na konferenciji UNESKO-a u Parizu. Pre svih, veliku zaslugu ima predsednik Republike, Tomislav Nikolić, premijer Aleksandar Vučić, ali i ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik Vlade, Ivica Dačić. Eto, i to je jedan primer gde se koordinirano i usaglašeno radi na jednom kursu, i tada dolaze i rezultati.
Ovde je važno, i kroz ovo smo i videli, da mi zapravo imamo danas dobro vođene, konsolidovane i kontrolisane finansije, koje obezbeđuju jednu izvesnost u narednom periodu. Prihvatanje takvog jednog koncepta je pretpostavka za dalji napredak Srbije i svakako nova povećanja plata u prosveti, ali ne samo u prosveti, nego i u drugim oblastima.
Na kraju, još jednom da kažem, da svakako ono što je naša usaglašena i zajednička politika, mi ćemo i ovoga puta sa zadovoljstvom podržati ovaj zakon i sve druge koji vode napretku Srbije i oporavku njene ekonomije. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.
Gospodine potpredsedniče, poštovana ministarka, dame i gospodo saradnici ministarke, dame i gospodo narodni poslanici, izneću stavove u vezi predloženih zakona u ime Socijalističke partije Srbije, u ime Poslaničke grupe. Dakle, govorimo o Predlogu zakona o jakim alkoholnim pićima i Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola u pravljenju nanosom, uz Okvirni sporazum o slivu reke Save.
Pre nego što izložim stavove, želeo bih da istaknem i na neki način se pohvalno izrazim oko intenzivne zakonodavne aktivnosti Ministarstva poljoprivrede i životne sredine, s obzirom na činjenicu da smo do sada imali na dnevnom redu devet zakona i preko 15 zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma iz oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredine. To govori o tome da Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine u sklopu naše aktuelne Vlade zaista agilno i odgovorno radi.
Novi zakon o jakim alkoholnim pićima, koji Skupština treba da usvoji, predstavlja još jedan veoma važan zakonski projekat koji reguliše na jedinstven način pitanje proizvodnje i kvaliteta jakih alkoholnih pića, a istovremeno otklanja mnoge nedostatke koje smo imali u prethodnom zakonu.
Srbija je sa svojim geografskim odlikama vekovno i veoma rodno mesto šljive, jabuke, kruške, ali i drugih voćnih sorti i ako bi se gledalo po čemu je Srbija prepoznatljiva, sigurno da jedno od stvari, ili jedno od pet stvari po kojima je Srbija prepoznatljiva u svetu, svakako je proizvodnja voća i proizvodnja destilata iz kojih se dobijaju jaka alkoholna pića, koja su veoma specifična i kvalitetna. Naravno, da bi bila kvalitetna, mora da se i to pitanje reguliše na adekvatan način.
Ranije je ova oblast bila uređena Zakonom o vinu i rakiji iz 1994. godine, ali su uočeni mnogi nedostaci ovog zakona, zbog primene zajedničkih odredaba o proizvodnji vina i proizvodnji rakije, pa je zato donet poseban Zakon o vinu i Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima 2009. godine. Međutim, ovaj Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima nije bio usklađen sa regulativama EU u pogledu podele alkoholnih pića na kategorije, registracije, geografske oznake, pravila vezanih za starenje i deklarisanje, kao i zbog neadekvatnog rešenja pitanja proizvodnje voćnog destilata fizičkih lica.
Jedno od zakonskih rešenja koje je uticalo na pad proizvodnje i prodaju alkoholnih pića u Srbiji bio je zakonski uslov da svaki poljoprivredni proizvođač koji proizvodi rakiju više od sopstvenih potreba mora da ispuni veoma oštre tehnološke uslove, inače nije mogao na legalan način da svoje voćne destilate dalje stavlja u promet, tako da je veliki broj fizičkih lica, dotadašnjih proizvođača rakije, odlučio da ne registruje proizvodnju u skladu sa zakonom, jer su bili veoma nezadovoljni uslovima i troškovima koje je neophodno napraviti, kako bi se ispunili uslovi za proizvodnju. Tu pre svega mislim na trošak stalno zaposlenog tehnologa, koji nije mogao da se iskoristi, da tako kažem, u punom radnom kapacitetu na duži period i to se svakako nije isplatilo.
Rezultat takvog jednog zakona jeste da se smanjio broj proizvođača, koji je bio registrovan sa nekih 2.000 na 400. Značajan deo proizvodnje se time odlio u sivu zonu i veliki proizvođači su morali da prekinu višegodišnju saradnju sa poljoprivrednim proizvođačima koji su pekli kvalitetan destilat. Dakle, to su ti problemi koji su se iskazali kroz primenu još uvek važećeg Zakona iz 2004. godine.
Važno je istaći da ovaj zakon o kome danas raspravljamo rešava ovaj problem i zakon će se pozitivno odraziti pre svega na primarnu proizvodnju voća, koja je bazna sirovina, za proizvodnju jakih alkoholnih pića i vratiće veliki deo prometa voćnih destilata u legalne tokove.
Takođe je važno istaći da je ovaj predloženi zakon usklađen sa Zakonom o bezbednosti hrane, što je veoma važno, jer prioritetan cilj mora biti zdravlje krajnjeg potrošača. Ovim zakonom se potrošaču omogućava da na tržištu ima kvalitetan i zdravstveno bezbedan proizvod. Da bi se ovaj cilj ostvario, pored ostalog, zakonom je predviđeno da etil-alkohol, koji je osnovno bazno jedinjenje, koji se koristi u proizvodnji jakih alkoholnih pića, bude isključivo poljoprivrednog porekla. Dakle, nijedno alkoholno piće ne sme da sadrži drugu vrstu alkohola sintetičkog porekla i to je garant onoga što treba da bude u skladu sa standardima o bezbednosti hrane.
Naravno, mi ovde ne možemo da se bavimo, ovde smo čuli i određene stavove o štetnosti alkohola i o tome da treba da se vodi kampanja, da se vodi i mnogo toga preventivnog u raznim oblastima o štetnosti alkohola, ali, naravno da, niti ovo ministarstvo, niti ovaj zakon, treba time da se bavi. Ovaj zakon treba da se bavi upravo utvrđivanjem svih regulativa koje će obezbediti ispravan i bezbedan proizvod za tržište i u tom smislu zaštititi potrošače, a to su zdravstveni, obrazovni, vaspitni i drugi. Ali, to su sada drugi aspekti, koji treba da se trasiraju kada je u pitanju upotreba alkohola na drugim mestima i u drugim sferama.
Ovde smo, da čuli smo i to je, znači ne bih govorio o tome da se uvodi registar proizvođača i alkoholnih pića, da se ne ponavljam, ali ovde je u zakonu takođe propisano da se vode i neke druge evidencije kao što je i podrumska dokumentacija koja treba da da podatke o nabavci sirovina, o proizvodnji, prometu, o svim odlikama sirovina i to predstavlja efikasan mehanizam za kontrolu proizvodnje kada se vrši kontrola proizvodnje.
Zakon predviđa i podelu na kategorije i to je kvalitetna novina ovog zakona, podela jakih alkoholnih pića na kategorije ima ih 47 čuli smo, kojim se precizno, i to u prilogu zakona postoji, i njima se ta podela reguliše pitanje naziva, sadržaja, načina proizvodnje, procenta alkohola koji sadrži jako kvalitetno piće, kvaliteta i na ovaj način su zapravo uneti međunarodni standardi koji će našim brendovima omogućiti bolju poziciju i bolji plasman na međunarodnom tržištu, a samim tim i ono što smo rekli kada je u pitanju usaglašenost sa Zakonom o bezbednosti hrane.
Naravno, pored ove jasne podele koja govori i o sirovinama, i o kvalitetu, i o tome šta, iz čega se može proizvesti jako alkoholno piće kroz jasno propisan nadzor i kroz kaznene odredbe dodatno se obezbeđuje sadržaj, kvalitet, poštovanje svih standarda u procesu proizvodnje što je veoma važno.
Dakle, u celini uzev i posmatrano, mislim da je pred nama izuzetno kvalitetan zakonski akt koji na novim osnovama uređuje oblast proizvodnji jakih alkoholnih pića, otklanja sve nedostatke i probleme uočene u primeni sada važećeg zakona i usklađuje naše zakonodavstvo, što je najvažnije, sa pravnim tekovinama EU, što daje jednu veoma važnu perspektivu u onome što je privređivanje u ovoj oblasti, jer to će svakako pospešiti razvoj onoga što je primarna proizvodnja voća, razvoj voćarstva itd, a sa druge strane daje mogućnost da se iz toga proizvede kvalitetna alkoholna pića koja mogu da budu veoma konkurentna i korisna u smislu privređivanja za nas.
Kada je reč o ovom drugom zakonu, to je Zakon o potvrđivanju protokola i upravljanju nanosom uz okvirni sporazum o slivu reke Save. Samo nekoliko reči načelno da kažem, on je potpisan od savskih država u decembru 2002. godine. Stupio je na snagu u decembru 2004. godine zajedno sa protokolom o režimu plovidbe.
Ovaj sporazum predstavlja izraz saglasnosti savskih država, znači Bosne i Hercegovine, Republike Slovenije, Republike Hrvatske i Republike Srbije o saradnji na uspostavljanju međunarodnog režima plovidbe održivog upravljanja vodama, zaštite od štetnog uticaja voda, vodnog režima i vodnih ekosistema.
Sporazum predviđa donošenje više protokola kojima će se urediti posebna pitanja koja se odnose na sliv reke Save, pa jedno od tih pitanja je svakako i od velike važnosti donošenje protokola o upravljanju nanosom u slivu reke Save što podrazumeva proceduru saradnje savskih zemalja na ovim pitanjima, praćenje kvaliteta nanosa, eksploatacije nanosa, pitanje zaštite ekosistema, pitanje zaštite od zagađenja itd.
Dakle, evo, sa ovih nekoliko stavova koje sam ovde izneo u ime poslaničke grupe SPS i uz jedno zadovoljstvo da Ministarstvo poljoprivrede i životne sredine u ovom veoma teškom vremenu kada treba predano da radimo na svim poljima, daje sve od sebe da izvrši svoj deo zadatka, poslanička grupa SPS će glasati za ove zakone. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, svakako da danas treba da završimo jedan važan posao oko izbora članova Nacionalnog saveta koji se biraju na šest godina.
Svakako da je ovo važno pitanje, s obzirom na ulogu i sve one zadatke koje ima Nacionalni prosvetni savet o čemu smo ovde i čuli. To postoji i u zakonu. Takođe, mi time upotpunjujemo onaj mozaik dužnosti i obaveza koje imamo u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Sa jedne strane imamo ministarstvo kao nadležni upravni organ, sa druge strane Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja. Na trećoj strani Nacionalni prosvetni savet i gotovo svakako da ovi segmenti ne mogu da funkcionišu u potpunosti na valjan način u korist onoga što je njihova uloga, to je obrazovanje i vaspitanje u Republici Srbiji.
Poslanička grupa SPS zalaže se da ne politizujemo ovaj momenat i da ne vodimo ove sporove zbog čega smo došli u situaciju da kasnimo. Činjenica je da je došlo do kašnjenja, što svakako nije dobro. Tu sigurno postoje i neki objektivni momenti koji su uticali na to. Možda postoje i subjektivni, ali je važno da to prevaziđemo i da idemo u pravcu rešavanja tog pitanja i konačno izaberemo Nacionalno-prosvetni savet, kako bi mogao da punovažno radi i odlučuje o važnim pitanjima iz oblasti obrazovanja.
Međutim, evo, vidite, ovi problemi koji su nastali i o kojima mi danas ovde pričamo, svakako su delom proizašli iz onoga što je i sam zakon, koji definiše proceduru i način izbora Nacionalno-prosvetnog saveta. Kao što je poznato, zakon koji je na delu, on se proverava kroz praksu, kroz primenu i već je prošlo dosta vremena da smo mogli uočiti određene nedostatke u zakonu i ja mislim da je potrebno doraditi taj deo zakona koji se upravo bavi pitanjem procedure i izbora Nacionalno-prosvetnog saveta.
Mi smo ovde imali da često ovlašćeni predstavnici, odnosno predlagači predlažu samo jednog kandidata, pa onda mi to vraćamo, pa onda imamo da smo morali da tražimo autentično tumačenje oko toga ko može da predstavlja određeno udruženje ili zajednicu koja to predlaže, kog akademskog zvanja treba da budu ti predstavnici itd. Onda imamo i činjenicu da te zajednice predlažu samo direktore iz svojih redova itd. Onda se mi ovde nađemo u situaciji da o tome razgovaramo i da razmišljamo da li je to pravo rešenje, da li nije, da li je to tako ili nije, pa opet treba da tražimo neko autentično tumačenje i onda dolazimo u situaciji da kasnimo i samo nastaju novi problemi.
Dakle, u ime poslaničke grupe SPS predlažem da se dobro razmisli, i o tome razgovaramo, da je možda vreme da poboljšamo deo zakona koji se bavi procedurom i načinom izbora članova Nacionalno-prosvetnog saveta.
Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj predlog i zapravo biće u prilici da bira od ovih predloženih kandidata onaj broj kandidata koji je propisan. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, poštovani saradnici ministarke iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, dame i gospodo narodni poslanici, dakle, danas na dnevnom redu imamo set zakona koji su veoma značajni u oblasti zaštite životne sredine. Imamo jedan zakon, zakon o nacionalnim parkovima, imamo ratifikaciju dva bilateralna sporazuma i jedna protokol.
Kada je reč o protokolu, reč je o zakonu o potvrđivanju protokola u sprečavanju zagađenja voda prouzrokovanog plovidbom uz okvirni sporazum u slivu reke Save. Protokol ima za cilj prevenciju, kontrolu i smanjenje zagađenja za plovila, utvrđivanje tehničkih zahteva za opremanje luka, obaveštavanje i mere odgovora u slučaju zagađenja kao i proveru kvaliteta vode.
Drugi sporazum koji treba da ratifikujemo, odnosno potvrdimo, je sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Kraljevine Maroko o saradnji u oblasti veterine.
Ovim sporazumom zemlje potpisnice preciziraju vidove bilateralne saradnje u oblasti veterinarstva, koji treba da doprinese povećanoj bezbednosti proizvoda životinjskog porekla koji su predmet spoljno-trgovinske razmene. Sporazumom su obuhvaćene i aktivnosti o saradnji stručnih i naučnih institucija, pomoći u nabavci sredstava za suzbijanje zaraznih bolesti, pa do saradnje veterinarskih službi obeju država.
Treći zakon o potvrđivanju je između Vlade Mađarske i Vlade Republike Srbije o pravovremenoj razmeni informacija u slučaju radiološke opasnosti, a ovaj sporazum je od velike važnosti jer se odnosi na sveobuhvatnu saradnju dve države u oblasti radijacione i nuklearne bezbednosti. Kada je reč o Zakonu o nacionalnim parkovima, dozvolite mi da se osvrnem na ono što je dosadašnji tok diskusije bio, i smatram u ime poslaničke grupe SPS da bi valjalo da ovde u svojim diskusijama budemo, pre svega, dobronamerni, a ne po svaku cenu tendenciozno nalaziti reči kritike, predviđajući objektivne okolnosti koje je ministarka zatekla u Ministarstvu poljoprivrede.
Od 2010. godine bilo je zaista dosta vremena za sve ministre koji su bili na čelu ovog ministarstva, da urade više na Zakonu o nacionalnim parkovima, pa i na drugim zakonima, tako da, ono što je danas urađeno, nije posledica rada ili nerada ove ekipe koja je u ministarstvu, već je rezultat sveukupnog rada i prethodnih timova koji su bili u ministarstvu.
Što se tiče Zakona o zaštiti prirode koji bi trebalo da se uskoro nađu u Narodnoj skupštini na usvajanje, primedba da je trebalo da se Zakon o nacionalnim parkovima nađe na dnevnom redu posle ovog zakona, moguće je da je tako.
Da podsetim, prethodni Zakon o nacionalnim parkovima stavljen je van snage 2010. godine, osim članova 6. i 7, tako da je sa te strane bilo potrebno, ako već do sada nije urađeno, da se to sada uradi uz naglašavanje da, kada dođe Zakon o zaštiti prirode, možemo ako je potrebno ponovo da upodobljavamo ovaj Zakon o nacionalnim parkovima, uostalom to ne bi bio prvi put.
Imali smo u našem radu u Narodnoj skupštini da u roku od par meseci ponovo stavljamo dva ili tri puta isti zakon, na ponovno usvajanje radi naknadnog usaglašavanja ili ispravljanja određenih odredbi u tim zakonima.
Dakle, kada je reč o Zakonu o nacionalnim parkovima, govoriću u širom kontekstu o važnim aspektima, pre svega koji se odnose na zaštitu životne sredine. Da bi se razumeo značaj zaštićenih područja, a veoma bitna zaštićena područja su i nacionalni parkovi, mora se poći od suštine koja je utkana u složene međuodnose živih bića i njihovih eko sistema, kao i uticaja čoveka na njih. Mora se poći od kategorije koja se zove biodiverzitet, a u prevodu bi to bila biološka raznovrsnost. Termin biodiverzitet je mlad, rođen je na sastanku Nacionalnog foruma za biodiverzitet i održan je 1986. godine u Vašingtonu, u organizaciji Nacionalne akademije nauke SAD. Konvencijom o zaštiti biološke raznovrsnosti, donetoj na konferenciji o održivom razvoju u Rio De Žaneiru, 1992. godine, pojam diverziteta dobija centralni položaj, ne samo u užem biološkom, već i u širem društvenom ekonomskom i političkom smislu. Najšira prihvaćena definicija jeste da je biodiverzitet ili biološka raznovrsnost, označava sveukupnost gena, vrsta eko sistema i predela na zemlji, a u najširem smislu, to je život na zemlji.
Danas na početku trećeg milenijuma, možemo konstatovati da uticaj čoveka na životnu sredinu nikada nije bio intenzivniji, obuhvatniji i dalekosežniji. Budućnost planete zemlje, a to znači ukupan živi svet, kao i same ljudske civilizacije, kritično zavise od sagledavanja čovekovih među odnosa sa prirodom.
Osnovni uslovi funkcionisanja biogeohemijskih ciklusa, biološka raznovrsnost, sastav atmosfere i globalna klima, menjaju se vrtoglavom brzinom, rast brojnosti svetskog stanovništva, uz rapidno smanjenje zaliha prirodnih resursa, nagomilavanje polutanata i zagađivača, dramatično upozoravaju na ozbiljnost nastalog stanja. Mnoga od ovih pitanja bila su predmet rasprave na prvoj konferenciji UN u Štokholmu 1972. godine, koja se smatra da je trenutak i označila je prekretnicu u odnosu na uticaj čoveka i na odnos čovečanstva prema životnoj sredini.
Tada je prvi put na globalnom nivou sa naučnog stanovišta upozoreno da priroda ne poseduje neiscrpna bogatstva, uključen je tada alarm upozorenja, da se prirodni resursi ne mogu dalje nekontrolisano i prekomerno eksploatisati, međutim, problemi narušavanja životne sredine, samim tim i biološke raznovrsnosti su iz dana u dan sve veći, a među najznačajnijim problemima u narušavanju životne sredine i biološke ravnoteže su svakako danas globalne klimatske promene, zatim zagađivanje voda, zemlje, vazduha, narušavanje biodiverziteta, pre svega kroz eksploataciju bioloških resursa i eksponencionalni rast, zatim zagađivanje voda, zemlje, vazduha, narušavanje biodiverziteta pre svega kroz eksploataciju bioloških resursa i eksponencionalni rast svetske humane populacije. U globalnim akcijama očuvanja biološke raznovrsnosti, razmatra se, ne samo njegov fundamentalni značaj, već i estetske, kulturne, etičke i duhovne vrednosti biodiverziteta za prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih populacija. Značajan broj istaknutih svetskih naučnika i filozofa među kojima je i profesor sa Harvarda, profesor Edvard Vilson, saglasni su da kod čoveka postoji značajna psihološka relacija u odnosu na potrebu, očuvanja raznovrsnosti u živom svetu.
Profesor Vilson, rodonačelnik savremene ideje o značaju proučavanja biodiverziteta, ovaj fenomen označava terminom biofilija, a objašnjava ga kao vezu koju ljudsko biće podsvesno oseća u odnosu na ostala živa bića. Dakle, čovek u toku svoje evolucije iznikao je i stasao u savršenom skladu biološke raznovrsnosti, što je bio savršen ambijent za evolutivni domet koji je on danas dostigao.
Inače, kada govorimo o zaštiti prirode i zaštiti životne sredine mnogi će pomisliti da je ovo problematika novijeg datuma.
Već je ranije i pomenuto, a i sama ministarka je pomenula, na primer da je prvi nacionalni park u Americi Jelouston da ne pričam sada o tome, takođe da mi imamo korene o brizi i zaštiti životne sredine još kroz zakonodavstvo započeto u Dušanovom zakoniku, ja bih rekao kao što se priča da smo još u ranom srednjem veku jeli zlatnim priborom a ne rukama, koreni zaštite prirode u Srbiji sežu iz tog vremena.
Dalje, kada govorimo o tim korenima zaštite životne sredine i vođenju brige o prirodi, Despot Stefan Lazarević doneo je zakon o uslovima korišćenja mineralnih sirovina i ruda.
Prvi propis o zaštiti faune u Srbije bila je tzv. „visočnaja naredba“ iz 1840. godine kojom se zabranjuje lov na jelene, košute, lovostaj za zečeve, divlje koze i jestive ptice.
Prvo područje koje je bilo stavljeno pod zaštitu u Srbiji jeste Obedska bara 1874. godine, mislim da je to ministarka rekla, izvinjavam se ako ponavljam, ali nije od štete ponovo to napomenuti.
Ono što je danas na dnevnom redu, jeste Zakon o nacionalnim parkovima. Nacionalni parkovi su područja od izuzetnog prirodnog ali i ekonomskog i kulturno-istorijskog značaja. To su područja koja su zadržala visok stepen biološke ravnoteže genetske, ekološke, biohemijske i svake druge. To su svojevrsne oaze očuvanih biodiverziteta u najširem smislu.
Prethodni Zakon o nacionalnim parkovima bio je donet 1993. godine. Danas kada ga donosimo on je precizniji i savremeniji. Srbija po novom, ali i po starom zakonu ima pet nacionalnih parkova - Kopaonik, Đerdap, Fruška Gora, Tara, Šar-planina.
Prema Zakonu o zaštiti prirode, nacionalni parkovi spadaju u najznačajnija dobra sa većim brojem raznovrsnih prirodnih eko-sistema od nacionalnog značaja istaknutih predelnih odlika i kulturnog nasleđa u kojima čovek živi usklađeno sa prirodom, što je najznačajnije.
Cilj ovog zakona jeste upravo da se sačuvaju i unaprede sve vrednosti biodiverziteta, geodiverziteta, kulturno istorijskih vrednosti nacionalnih parkova.
U nacionalnim parkovima odvija se realan život ljudi i brojne privredne delatnosti su prisutne u njima, te je potrebno uravnotežiti takve delatnosti sa onim što su zakoni i pravila prirode.
Gotovo u svim našim nacionalnim parkovima zbog osobenih prirodnih sadržaja i lepote ovih predela razvija se turistička delatnost i postoje u njima značajni turistički kapaciteti.
Sve je to potrebno usaglasiti na jedan najbolji mogući način kako bi se izveo visoko uravnotežen sklad između delanja čoveka i zakona prirode.
Naši nacionalni parkovi i druga zaštićena područja su svojevrsna pluća Srbije, veliki šumski eko-sistemi sa reliknim i endemskim vrstama u kojima je prisutan visok stepen biološke ravnoteže, ekološke, genetičke, biogeohemijske itd.
Valja sačuvati, neprestano moramo insistirati na rađenju ekološke svesti koja nam, čini se, manjka, ali ne samo nama u Srbiji, već na čitavoj planeti, jer naš najvažniji prioritet je očuvanje prirode koju smo nasledili i koju moramo predati u zdravom obliku generacijama koje dolaze.
Nažalost, mi smo danas svedoci veoma čestih uništavanja prirodnih dobara u nacionalnim parkovima, česte su bespravne seče šuma. Zatim, zbog atraktivnosti predela, u nacionalnim parkovima ljudi pribegavaju bespravnoj gradnji, ugrožavajući nacionalni park ne samo tokom gradnje, već i tokom korišćenja tih objekata. Uglavnom, ti objekti nemaju odgovarajuću komunalnu infrastrukturu, tako da nekontrolisanim odlaganjem otpada se oni ugrožavaju.
Ovde je već govoreno o tome da u zakonu postoji Savet za nacionalne parkove, to je telo stručno od ljudi sa određenim kompetencijama, ne bih govorio o tome. Takođe, protivtežu njima čine, a može se reći na neki način Savet korisnika nacionalnog parka, što podrazumeva neprekidnu komunikaciju i konsultaciju sa stručnim Savetom, a inače ovaj Savet korisnika je iz redova lokalnih samouprava, udruženja, raznih asocijacija sa lokalnog nivoa, itd.
Na kraju, sve u svemu, dozvolite mi da zaključim stanje u sferi uticaja čoveka na biodiverzitet, na prirodu ne ohrabruje danas. Čini se da na globalnom planu u celini, uzev na delu je nemaran, često i bahat odnos čoveka prema životnoj sredini i zato je potrebno tim pre da se ovim pitanjem bavimo neprekidno, stalno, što jače i što organizovanije.
Mislim da je ova aktuelna Vlada danas spremna da u tom pravcu deluje i takođe Ministarstvo poljoprivrede i zaštite sredine daje sve od sebe da ide u tom pravcu.
Zato na samom kraju neka nas opomenu reči profesora sa Harvarda, Edvarda Vilsona već pomenutog, koji kaže – Ukoliko bi se planeta Zemlja našla u istraživačkom fokusu biologa sa neke druge planete, ja verujem da bi on posmatrajući i analizirajući nas ovde na zemlji zaključio - tamo je dominantna jedna vrsta u srednjoj fazi svog sopstvenog uništenja.
Ovo je zaista veoma oštra i značajna opomena za čitavo čovečanstvo i nje treba uvek da budemo svesni.
Zaključujući sa ovom konstatacijom i ovim citatom, naglašavam da će poslanička grupa SPS glasati za sva tri zakona o potvrđivanju sporazuma, kao i za Zakon o nacionalnim parkovima. Hvala.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, imamo danas na dnevnom redu tri zakona iz oblasti obrazovanja: izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o udžbenicima i izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju.
Dakle, uvek su ovi zakoni iz ove oblasti, smatram jer sam iz te oblasti i dugo sam radio i bavio se ovim pitanjima, veoma složena materija, veoma kompleksna. Mislim da ne treba davati olako negativne ocene pri svakom pokušaju poboljšanja zakona kroz izmene i dopune i predlaganja novog zakona. Najlakše je kritikovati i nalaziti mane predloženim rešenjima, ali smatram da je uvek postojala odgovornost, a da je ona prisutna i danas ovde kada ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja izlazi sa ovim predlozima i da u svakom slučaju to pretpostavlja jedan boljitak u ovim oblastima, u ovoj materiji.
Naravno, sa druge strane, ne treba olako glorifikovati sva ponuđena rešenja, a kažem iz razloga što je ovo složena, kompleksna materija i određena rešenja su možda i pod znakom pitanja i možda kroz praksu treba to sve proveriti, a onda kada dođe vreme i kada se potvrde određene manjkavosti kroz nove izmene i dopune opet učiniti korak unapred i predložiti rešenja koja ćemo smatrati u datom trenutku da su bolja.
U svetlu ovoga što sam napomenuo, svakako i da se deklarišem da ćemo mi iz poslaničke grupe SPS podržati sva tri zakona.
Dakle, predloženi zakonom o udžbenicima svakako predstavlja jedno novo rešenje i jedan novi boljitak u odnosu na prethodni zakon i naravno tu treba istaći ono što je već rečeno da ćemo ovim imati veću dostupnost udžbenika, a to znači obrazovanja učenika i polaznika. Kroz ovaj zakon imamo insistiranje na unapređenju kvaliteta udžbenika, što je veoma važno. Dobra je namera da se definiše obim sadržaja i da se određenih sadržaja udžbenici rasterete. Naravno, treba voditi računa o tome da sami udžbenici, sadržaj i način na koji je materija izložena ne pretpostavlja samo reproduktivno učenje, već da ti sadržaji treba da isprovociraju snalaženje i način razmišljanja učenika, a to je tzv. aktivno učenje.
Naravno, kada govorimo o smanjenju i o definisanju obima, imali smo u prošlosti da se mnogo činjenica, a to je karakteristika i u osnovnoj školi da ima puno činjenica koje su suvišne, od velike gustine šume, ne vidi se drveće. Nije svrha u tome. Treba težiti tome da učenici razumeju suštinu.
Za pohvalu i to što ćemo imati elektronski dodatak uz udžbenike, ali pod uslovom da to sada ne uslovljava nešto drugo, a to je nabavka lap-topova, kompjutera i drugih uređaja, pa da se to opet pretvori u neki biznis. Dobro je da izdavači plaćaju trošak ocene kvaliteta. To su neki momenti koji zaslužuju pohvalu i nude jedan nov kvalitet u ovoj oblasti.
Naš strateški cilj je da svakako udžbenici budu besplatni, što se uklapa u ustavnu odredbu da je osnovno obrazovanje, pored toga što je obavezno i besplatno, kao što je i prevoz učenika iznad udaljenosti od četiri kilometra besplatan.
Naravno sa ovim projektom besplatni udžbenici u prošlom periodu se krenulo, naravno na zadovoljstvo velikog broja građana, korisnika, ali naravno moramo biti objektivni u ovom trenutku da država nije u mogućnosti da to realizuje do kraja na takav način, kao što je to bio pokušaj u prošlosti, koji je za svaku pohvalu, ali nadamo se da ćemo u nekom narednom periodu ponovo doći do trenutka kada ćemo moći jedan takav projekat u potpunosti da realizujemo.
Danas projekat besplatni udžbenici je prilagođen mogućnostima države, tako da se na osnovu prijavnih listova procenjuje visina participacije za učenike određenog razreda i određenog statusa, socijalnog, materijalnog itd, u smislu ugroženosti, ali ako to bude tako urađeno kroz određene kvote, kroz određene participacije, mislim da ćemo uskoro doći u jednu situaciju da sagledamo da zaista postoji sloj stanovništva koji nije u mogućnosti da nabavlja udžbenike i druga nastavna sredstva samo kroz ovu participaciju države i da tu treba pronaći način mehanizme za kompletnu pomoć koju država treba da pruži ili uz pomoć lokalne samouprave, itd.
Kada je reč o oceni kvaliteta u članu 22. stav 14. koji glasi – način i postupak davanja stručne ocene propisuje ministar. Dakle, mi smatramo da bi možda trebalo navesti kojim načelima i principima se dolazi do stručne ocene. Ovaj član se bavi samo procedurama oko načina izbora određenih komisija, načina postupanja oko stručne ocene, a da celokupna sadržina i način procene ocenjivanja je prepuštena da postupak, način i sadržinu stručne ocene propisuje ministar. Mislim da ovo zaslužuje jedan drugačiji pristup. Možda treba razmisliti da li je moguće sada ili u nekom narednom koraku da tu bliže definišemo šta je to što bi trebalo da sadrži suštinski jedna stručna ocena. To je veoma važno za ono što je sadržaj udžbenika.
Na kraju kada je reč o ovom zakonu ja bih predložio u ime SPS još nešto što ne mora da se udene ovde u zakon kroz neki amandman, odnosno kroz član. To je moguće uraditi kroz podzakonska akta, a prvo da se standardizuju formati udžbenika, odnosno da budu istog formata npr. A4, što pojeftinjuje štampu. Drugo, da se udžbenici štampaju na isto tako kvalitetnom ofsetnom papiru, a ne na konzdruku koji je jako težak. Radne sveske, odnosno ono što su komponente udžbeniku takođe se mogu štampati na jeftinijem papiru.
Osim toga što je ovakav udžbenik lakši i jeftiniji, jednostavnije je i lakše popunjavanje udžbenika, odnosno tih radnih materijala i komponenti je na ofsetnom papiru je to mnogo lakše nego na konzdruk hartiji. Na ovaj način deci bi olakšali teret. Gledao sam kod svoje dece, ali i kod druge da kada natovare rančeve sa knjigama, sa radnim sveskama, sa drugim nastavnim sredstvima onda gotovo da me asociraju na marince ili pešadince koji natovare sebe tako velikim teretom da je to zaista veliki greh i veliki teret za tu decu.
Dakle, pored ovoga, svakako imamo i to da ovim zagovaramo i štednju na svim nivoima. Možda bi sa jeftinijim udžbenicima moglo biti obuhvaćeno i veći broj dece kroz program besplatnog subvencioniranja udžbenika ako se štampaju na ovom jeftinijem papiru koji je i lakši. Naravno, to može da se kroz podzakonska akta, ali i kroz tender da se uslovi, ali neka bude ovo naše razmišljanje predmet za razmišljanje prilikom donošenja ovih odluka kada se budu štampali udžbenici.
Kada je reč o Zakonu o visokom obrazovanju, on je, da podsetimo, usvojen 2005. godine čija je primena počela 2006. godine. Ovaj zakon je pretpostavio uvođenje Bolonjskog sistema nastave, izradu novih studijskih programa, promenu u načinu izvođenja nastave, nove udžbenike, češću proveru znanja studenata, aktivniju ulogu nastavnika i studenata, jasno definisan proces akreditacije visokoškolskih ustanova itd.
Međutim, 2008. godine KONUS, Konferencija Univerziteta i Nacionalni savet za visoko obrazovanje ocenili su da broj studenata koji je ostvario 60 bodova u septembarskom ispitnom roku na univerzitetima u RS je iznosio u proseku od 20 do 30%, što je dovodilo u pitanje opstanak visokoškolskog sistema u tom trenutku. Dakle, i KONUS i Nacionalni savet za visoko obrazovanje uz podršku studentskih organizacija predložili su izmene Zakona o visokom obrazovanju, što je učinilo da Ministarstvo prosvete u tom trenutku predloži ove izmene kojim se propisuje manji broj bodova za upis u narednu školsku godinu kao uslov za održavanje i sticanje statusa studenata na budžetu.
Međutim, problemi ove vrste nisu prestali, tako da se to nastavilo i 2010. godine, 2012. godine. Naravno, ne bih se bavio sada detaljima šta je tada menjano, ali radi postizanja konkurencije jednog trenutka za sticanje statusa studenata na budžetu koji se finansiraju usvojeno je rešenje da se unutar kvote visokoškolskih ustanova rangiraju studenti po broju bodova i proseka ocena. Povećan je broj rokova, ali u istom stilu i na isti način se nastavilo i 2012. godine. Zatim smo imali izmene i dopune 2013. godine, pa 2014. godine i naravno nisu bile samo ove stvari na dnevnom redu, ali opet moramo biti realni i reći da ipak postoji jedna tendencija da se zadrži status kvo, situacija kada je reč o broju bodova i broju ispitnih rokova.
Dakle, mi moramo biti u svojoj politici nadalje, naročito mi iz vladajuće koalicije konzistentniji u nameri da stvari nekako promenimo kroz dosledniju politiku koja će učiniti da naše visoko obrazovanje bude deo evropskog prostora visokog obrazovanja. To mora da bude imperativ i ako želimo da budemo respektabilni deo evropskog prostora za visoko obrazovanje moramo da sledimo jednu takvu politiku i moramo imati pred sobom jedan takav imperativ koji pretpostavlja i da dođemo do toga da to bude veći broj bodova i da bude manji broj ispitnih rokova i da jednostavno stvorimo jedan milje, jedan takav način razmišljanja i izgrađivanja jedne takve svesti da kroz jedan uporniji, dosledniji rad dođemo do rezultata.
Mislim da ovo naravno nije, kada govorimo o ovome, ako bi jednostavno gledali, mogli bi da kritikujemo sve vlade i u prošlosti, a i mi smo imali ministra prosvete Žarka Obradovića, mogli bi da kritikujemo i druge ministre koji su vodili prosvetu i sada Verbića sa ovim predlogom itd, ali nije cilj u tome. Znamo da univerziteti imaju svoju autonomiju. Sa druge strane, ne mogu ni oni da idu linijom manjeg otpora i akademska zajednica, a to podrazumeva i profesore i studente itd. Moraju se staviti u situaciju da su deo onoga što treba da bude šira zajednica i da je imperativ da budemo respektabilni u tom evropskom prostoru visokog školstva.
Zato česte izmene zakona su pokazale potrebu da akademska zajednica bude odgovornija u tom pogledu i mi u tom pravcu treba da idemo. Međutim, kroz ovo ne treba, opet postoji neki drugi ugao, nije to jedna generalna ocena da naše visoko obrazovanje i na našim univerzitetima se ide tom linijom manjeg otpora i izbegavaju se obaveze, izbegava se ono što su načela Bolonjskog procesa itd.
Sa druge strane imamo svetle primere dobrih rezultata koji su pokazani na univerzitetima i ovde je naš poslanik Žarko Obradović izneo da je recimo 2012. godine Beogradski univerzitet svrstan među 500 najboljih univerziteta na Šangajskoj listi. U 2013. godini smo bili među 400 najboljih. U 2011. godini studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu su na takmičenju iz robotike su zauzeli prvo mesto u Istambulu. Godine 2011. studenti FON bili su prvi u Evropi, a treći u svetu u rešavanju problema metodom – studije slučaja. Studenti Pravnog fakulteta takođe su bili pobednici u oblasti medijskog prava na Oksfordu itd.
Dakle, ove izmene i dopune trebalo bi da budu, ja mislim, ograničenog trajanja. Već treba da razmišljamo na koji način treba da idemo u pravcu nalaženja određenih mehanizama i implementaciji sprovođenja jedne politike koja će nas približiti onome što je upodobljavanje u evropskom prostoru visokog obrazovanja. Ne budemo li to učinili, onda ćemo raditi u korist svoje štete i kao država i kao društvo i, naravno, veliku štetu će imati i predstavnici mlade generacije.
U svakom slučaju, ovo što sam izneo predstavlja jedno razmišljanje koje će, nadam se, doprineti, ako ne u ovom trenutku, onda u sledećim koracima koje će učiniti da svi mi zajedno dođemo do boljih rešenja.
Rekao sam i na početku, svako izlaženje pred ovu Narodnu skupštinu sa predlogom novog zakona ili izmenama i dopunama pretpostavka je boljitka i mi to uvek podržavamo. Naravno da ćemo podržati i ovoga puta sva tri zakona. Dakle, poslanička grupa SPS glasaće za ove zakone. Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas govorimo o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima.
Podsećam da je Narodna skupština novi zakon o informisanju i medijima usvojila 2014. godine, tačnije u avgustu 2014. godine, tako da danas ovim izmenama imamo nekoliko članova koji će biti u funkciji prevazilaženja određenih neusklađenosti, upodobljavanja sa Zakonom o privatizaciji i omogućavanja pojedinim sredinama da ono što je trebalo da urade, urade za naredna četiri meseca.
Ovim Zakonom, mislim na Zakon o informisanju i medijima, država je iskazala svoje strateško opredeljenje da se promeni vlasnička struktura, pre svega izlaskom države iz medija naravno i lokalnih samouprava, počev od autonomne pokrajine i preko gradova i opština.
Ovakvo zakonsko rešenje rezultat je našeg opredeljenja da postanemo deo evropske porodice naroda. Dakle, naš cilj je pridruživanje EU.
Podsećam, za evropski put Srbija se opredelila još 2004. godine donošenjem Rezolucije o pridruživanju EU. Dakle, ako nam je cilj ulazak u EU, onda moramo da idemo ovim putem u reformisanju i ovih zakona koji se tiču informisanja i medija. Moramo slediti standarde Evrope u ovoj oblasti.
U vezi sa tim, jedan od ciljeva koji na tom putu moramo da ostvarimo jeste i obezbeđivanje potpune nezavisnosti medija, što se ostvaruje, pre svega, izlaskom države iz vlasništva nad medijima i to je jedan od zahteva koji se mora ispuniti.
Naš aktivni odnos, mislim pre svega na Narodnu skupštinu prema procesu pridruživanja, proizilazi iz Rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, donetoj 2013. godine i ovim dokumentom smo se obavezali na usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU.
Ovim zakonom imamo usklađivanje sa zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, kojim su utvrđeni novi rokovi za dovršetak privatizacije svih do sada neprivatizovanih preduzeća, odnosno preduzeća u restrukturiranju, čiji je većinski ili delom vlasnik država, odnosno lokalna samouprava.
Podsećam da smo 28. maja ove godine doneli Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji nalaže da su svi subjekti privatizacije dužni da izvrše popis i procenu fer tržišne vrednosti, celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine, a to je 2014. godina, i da to dostave Agenciji za privatizaciju u roku od 30 dana od dana dostavljanja zahteva Agencije. Dakle, i ovde raskorak koji postoji između ova dva zakona, ovim izmenama i dopunama se rešava.
Novi rok za privatizaciju je dat ovde u ovim izmenama i dopunama. On je 31. oktobar 2015. godine, ali pod uslovom da ovaj rok može da bude u funkciji daljeg procesa privatizacije za one medije koji su pokrenuli postupak privatizacije, odnosno gde je objavljen javni poziv za prodaju kapitala. U suprotnom, ako to nije urađeno, odnosno neće biti završeno do 1. jula ove godine, onda se postupak privatizacije obustavlja i završava se deljenjem akcija bez naknade zaposlenima u preduzećima koja se bave ovom oblašću.
Važno je podsetiti se i na to da se zakonom preciziraju obaveze kupca kapitala da obezbedi kontinuitet medijskih sadržaja u određenom vremenskom periodu. Ali, ovde ću reći da valja razmišljati u pravcu obezbeđenja možda dužeg roka u kome kupac kapitala ima obavezu da održi kontinuitet medijskih sadržaja.
Takođe, bilo bi, po nama iz poslaničke grupe SPS, potrebno sagledati mogućnost da se i javnoj ustanovi Međunarodni radio Srbija, tj. Savezna javna ustanova Radio-Jugoslavija, da se obezbede isti rokovi za završetak privatizacije, kao i za sve druge medije, imajući u vidu da je predlagač zakona dao rok ovoj ustanovi samo do 31. jula, a svim ostalim medijima do 31. oktobra ove godine.
Dakle, i ovde imamo iste probleme kao i kod drugih medijskih kuća ili preduzeća u procesu privatizacije, te ne bi valjalo napraviti razliku i diskriminisati ovu ustanovu.
Mi smo u tom smislu i podneli kao poslanička grupa jedan amandman koji je u funkciji izjednačavanja položaja svih subjekata koji se privatizuju u ovoj oblasti, što podrazumeva i dovođenje i Savezne javne ustanove Radio-Jugoslavije u istu situaciju, u isti položaj.
Dakle, potpun prelazak našeg društva na tržišnu privredu podrazumeva i tržište u oblasti medija, u oblasti proizvodnje medijskih sadržaja. Dakle, moraće medijske kuće da izađu na tržište, kao i u svim ostalim privrednim granama. Ali, naravno, ne treba gledati sve crno, uzimajući u obzir da postoji i dalja mogućnost, i to ovaj zakon dozvoljava, da se finansiranje informisanja i medija može ostvarivati iz javnih prihoda preko projektnog finansiranja.
Drugo je pitanje što takav način finansiranja u prošlosti nije bio prisutan, pa se nismo ni navikli na takav način, što, naravno, ovim načinom pretpostavlja se jedno novo zalaganje, jedna nova konkurencija i dostizanje jednog boljeg kvaliteta u oblasti informisanja ako se želi da se dođe do ovakvih sredstava iz budžeta kao izvora finansiranja.
Međutim, moram da istaknem da ako govorimo o današnjem kvalitetu medija, za mnoge medije bi se moglo reći da ne odgovaraju svojoj izvornoj funkciji, a to je realno informisanje i primereni sadržaj. Mnogi mediji u želji za brzom zaradom pribegavaju senzacionalizmu, skandaloznim neprimerenim sadržajima, kojima se veoma često urušava ugled i pojedinaca i javnih ličnosti, porodice, posebno ugled državnih institucija, države u celini, pa i samog našeg društva, što zaista nije poželjno. O tome bi mnogim mehanizmima valjalo povesti računa.
Dakle, sve je više tzv. žute štampe ili tabloida, koji ne prenose izvorno informaciju koja je proverena, informaciju koja se sučeljava sa više strana ili kojom se kontaktira i subjekt koji je na tapetu kada se o njemu informiše, već se informacije oblikuju, prilagođavaju interesu grupa i nekih pojedinaca ili određenih centara moći.
Naravno, to nije generalna ocena i, na sreću, imamo pravih i dobrih primera u svetu medija koji daju nadu da kvalitet mora da pobedi i da mora da osvoji tržište.
Mi smo zahvalni takvim medijima, mi iz poslaničke grupe SPS, što nisu podlegli šundu, neukusu i neistini. Tržište na polju medija u oblasti informisanja ne može da se osvaja senzacionalizmom, skandalima i neistinama, već jednim drugim objektivnim pristupom u ovoj oblasti i kvalitetom.
Što se tiče nas socijalista, mi smo od 2000. godine, iako smo u to vreme bili opozicija, bili uz medije. Zašto smo od 2000. godine bili uz medije? Mi smo iz 90-ih godina i te kako izvukli mnogo pouka. Znači, iz vremena kada je država praktično bila vlasnik dobrog dela medija i naravno te greške iz tog vremena nećemo sigurno ponoviti. Zato smo imali svoj jasan stav o slobodi medija i kada smo bili deo vladajuće koalicije, kada je usvojen tzv. Dinkićev zakon o informisanju 2009. godine. Mi nismo podržali ovaj zakon, iako smo bili deo vladajuće koalicije, jer nismo bili za rešenja koja su tada ponuđena, jer je njima ograničavana sloboda medija.
Da podsetim tada je predlagano zakonsko rešenje po kome bi mediji bili zatvarani ukoliko su 90 dana u blokadi računa, a znamo koja je kriza bila u to vreme. Zatim, bio je predviđen i obavezan depozit za osnivanja medija koji nije bio baš tako mali. Takođe, bilo je puno problema u onome što je bilo objavljivanje određenih tekstova koji su vrlo lako mogli da dođu na udar vlasti, odnosno tadašnjih zakonskih rešenja. Celokupna stručna i šira javnost taj zakon je okarakterisala kao uvođenje medijskog mraka.
Dakle, ovaj zakon iz 2009. godine predstavljao je potpunu kontrolu medija od strane države. Mi smo zapravo prošle godine, kao poslanička grupa SPS, naravno, sa našim koalicionim partnerima, dakle, vladajuća većina, učinili da ispravimo te greške i takav zakon koji nije bio dobar.
Danas kada uz velike napore krčimo put ka EU dužni smo da bez oklevanja upodobimo zakonodavstvo sa EU i u sferi informisanja, takođe. Naravno, nezavisnost medija, činom izlaska države iz vlasničke strukture ili izlaska AP, odnosno nižih jedinica lokalne samouprave, dakle, nezavisnost time nije definitivna. Postoje još brojni centri moći koji će još dugo kontrolisati medije.
Stojimo kao poslanička grupa SPS na stanovištu da donošenje jednog zakona, a i Zakona o informisanju i medijima, ovakav kakav jeste, nije ono što treba da bude krajnji rezultat. Kroz mnogo aktivnosti, kroz politiku, kroz razna postupanja, kroz razne prateće aktivnosti, kroz mnoge mehanizme, moramo da stvorimo jedan mnogo bolji ambijent u kome će tržište iznedriti objektivno informisanje, a ne informisanje koje se kupuje i koje se naručuje.
Podsetiću da je pravo građana na istinito informisanje ustavno pravo. Dakle, to je ustavna kategorija. Cilj je istinito i objektivno i blagovremeno informisanje. Građani moraju biti pošteđeni neistine i neukusa koji neki mediji plasiraju, pravdajući se zaradom, ali ovo pitanje nije samo stvar zakona, već je to pitanje radiodifuzno telo, za programske savete, kao i za savest onih koji bez imalo respekta prema inteligenciji naroda javnost zasipaju nedopustivim i neprimerenim sadržajima i neistinama.
U svakom slučaju, danas, iako sam u ime poslaničke grupe SPS pričao u širem kontekstu, smatramo da ono što je predmet današnjih izmena i dopuna jeste u funkciji završavanja ovog procesa kojim će se država i lokalne samouprave izuzeti iz vlasničke strukture informativnih kuća, medijskih kuća, što je jedna od pretpostavki za ono što je krajnji cilj, a to je nezavisnost i objektivnost medija.
O Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine o obostranom osnivanju kulturnih centara govoriće naš narodni poslanik, gospodin Srđan Dragojević, tako da se ne bih zadržavao na tome. Još jedanput konstatujem da će poslanička grupa SPS-a glasati za oba zakona. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, gospodine Antonijeviću, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS svakako bih rekao nešto o važnosti potvrđivanja ovog ugovora koji je potpisan još 2010. godine, a sada imamo izmene i dopune Zakona o potvrđivanju ovog ugovora, čime se produžavaju rokovi za realizaciju, odnosno iskorišćavanje svih sredstava koja su odobrena ovim ugovorom.
Ovaj ugovor potpisan je, kao što smo i čuli, 8. juna 2010. godine u Beogradu između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Ugovor o izmeni i dopuni ovog Finansijskog ugovora o Programu modernizacije škola potpisan je 18. marta 2015. godine u Luksemburgu i 27. marta 2015. godine u Beogradu.
Sa ovim ugovorom između Republike Srbije i Evropske investicione banke u potpunosti i bliže je upoznata poslanička grupa SPS, još 2010. godine, u vreme potpisivanja, u vreme kada je ministar prosvete i nauke bio prof. dr Žarko Obradović. Naravno da je realizacija tada potpisanog ugovora bila za svaku pohvalu, kao što je za svaku pohvalu potpisivanje ovog ugovora i produžavanje njegove važnosti u ovom trenutku u cilju daljeg procesa modernizacije škola u Republici Srbiji.
Zašto je bilo potrebno da se ovo podrži 2010. godine i zašto je to potrebno učiniti sada u ovom trenutku? Dakle, već duži period vremena naša država gotovo da nema finansijskih sredstava za investicije u školstvu, odnosno ta su sredstva veoma, veoma mala i apsolutno nedovoljna. Devedeset šest procenata budžeta prosvete ide na plate, ostalo od 4% za kredite, za stipendije, za studentski i đački standard, za različite programe, pa tako da za investicije u školstvu ostaje zaista malo sredstava.
Od tih sredstava iz budžeta gotovo je nemoguće napraviti više od nekoliko škola, možda, a škola ima 1.800 u Srbiji, a sa područnim odeljenjima negde oko 2.500 objekata koji su većinom stari, dotrajali objekti i koje treba modernizovati, adaptirati i primeriti potrebama vaspitno-obrazovnog procesa, kako dolikuje vremenu, a to je nemoguće bez korišćenja ovakvih sredstava koja se obezbeđuju ovim ugovorom.
Nama je poznat podatak da je u vreme kada je prof. dr Žarko Obradović bio ministar bilo izgrađeno 25 novih škola, dva đačka doma, dva studentska doma, i po pravilu više stotina škola među kojima je bilo škola iz Braničevskog okruga, pa i moje opštine Petrovac na Mlavi. Naravno, ne pominjem efekat u ovom delu i ne govorim o investicijama i rezultatima koji su postignuti u vreme kada je ministar bio Žarko Obradović zbog glorifikacije njegove uloge, već govorim o tome da i to što je urađeno u tom vremenu je bilo malo i nedovoljno u odnosu na stvarne potrebe koje su bile potrebne tada, a i danas.
Zato je vrlo korisno i zbog toga poslanička grupa SPS podržava potpisivanje ovog ugovora o programu modernizacije škola između Republike Srbije i Evropske investicione banke kojim se praktično produžavaju rokovi iz osnovnog ugovora za potpunu realizaciju odobrenog kredita od 10 miliona evra, a za realizaciju tri komponente ovog projekta o kojima je ovde bilo reči.
Ja bih u okviru ove prve komponente, koja sadrži, reč je o izgradnji novih škola. Ovde imamo dve škole koje nisu završene i za koje je bilo potrebno produžiti te rokove. Reč o osnovnoj školi „Vojvoda Stepa“ u Kumodražu, reč je o jednoj školi u Aleksincu, ali svakako treća komponenta obuhvata izgradnju i proširenje, kao i rehabilitaciju i modernizaciju škola širom Srbije, i to je veoma značajno. Nekoliko škola je obuhvaćeno ovih programom i u opštini Petrovac na Mlavi, odakle i ja dolazim, i svakako da je to dobro, ali je dobro da se u svim lokalnim samoupravama ponešto uradi na ovom planu.
Ovde je bitno da se krajnji datum raspoloživosti sredstava iz ovog kredita produži i do ada je on bio 31. decembar 2014. godine, a to je već prošlo vreme i zato je potrebno da se ovim novim ugovorom sve ukupno do 2016. godine, odnosno sa 31. decembrom 2016. godine, stavi mogućnost raspolaganja sa ovima sredstvima i na osnovu dokumentacije da se povučena sredstva iskoriste.
Jasno je, dame i gospodo narodni poslanici, da mi, kao zakonodavno telo, svakako imamo svest i potrebu da ovo podržimo i naša poslanička grupa SPS u potpunosti podržava Vladu Republike Srbije, podržava Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i lično vas, gospodine Verbiću, u onome što je nastojanje svih vas i nas da stvorimo bolje uslove da vaspitno-obrazovni proces za rad i učenje mladih generacija, jer bez takve jedne podrške ne možemo očekivati budućnost koja obećava. Iz tih razloga SPS svakako će glasati uvek za ovakve projekte, za ovakve sporazume, kao i za produženje ovog ugovora, odnosno izmenu i dopunu ovog ugovora.
Poštovani predsedavajući…
(Gordana Čomić, s mesta: Jel pauza, da znam da se javim za repliku?)
Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Janković, dame i gospodo narodni poslanici, evo danas već uveliko raspravljamo o jednoj važnoj temi.
Na dnevnom redu imamo izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i SPS svakako je zainteresovana za ovu temu, pa i za sam izbor, s obzirom da SPS stoji na stavu i na poziciji da su veoma važna nezavisna regulatorna tela danas u Srbiji i da moramo i kroz vreme i kroz praksu i kroz život da činimo da u punom svom kapacitetu i izražaju takvi organi deluju u Srbiji, kao što se to inače događa u savremenim demokratskim društvima.
Republika Srbija je donela Zakon o zabrani diskriminacije 2009. godine i SPS, zapravo naši poslanici imaju zadovoljstvo da su i sami učestvovali u donošenju ovog zakona na čelu sa Slavicom Đukić Dejanović koja je tada bila predsednica Narodne skupštine.
Zabrana diskriminacije je temelj demokratskog društva i Srbija kao zemlja u tranziciji je na dobrom putu da dostigne standarde savremenog demokratskog društva. Donošenje ovog zakona je značajan korak u tom pravcu, tim pre što zabrana svih oblika i vidova diskriminacije proizilazi iz mnogih međunarodnih sporazuma koje je Srbija potpisala ili ranije države čiji je Srbija sukcesor i pravni naslednik, mislim na državu SFRJ, na Saveznu Republiku Jugoslaviju, Zajednica Srbije i Crne Gore, konačno Srbija na tim i sledi obaveze iz ratifikovanih sporazuma na međunarodnom planu.
Sa druge strane, uporište se nalazi u Ustavu. Član 21. Ustava Republike Srbije izričito zabranjuje diskriminaciju. Takođe, jedno poglavlje veoma značajno i ne tako malo tretira pitanja ljudskih manjinskih prava i sloboda, tako da iz toga neposredno ili posredno proizilaze sva ona pitanja koja su značajna i koja govore zapravo o zabrani diskriminacije.
U pravnom sistemu Republike Srbije postoje zakoni koji na pojedinim mestima tretiraju ova pitanja, ali ne u celosti. Na drugoj strani postoje oni zakoni koji u celosti su posvećeni zabrani diskriminacije, ali samo se to odnosi na određene društvene grupe, kao što je npr. Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom iz 2006. godine.
Međutim, bilo je primetno da kršenje zabrane diskriminacije prema različitim grupama i pojedincima, prema njihovom ličnom svojstvu se ne smanjuje, već će čak i pojačava. Iz tih razloga bilo je važno doneti krovni zakon, to je Zakon o zabrani diskriminacije, koji se integrisano zalaže i reguliše sva ova pitanja, raznorodna i često pojedinačne pravne norme i povezuje ih i daju jednu celinu sa kojim će se efikasnije regulisati ovo veoma važno pitanje.
Donošenjem ovog zakona Srbija se svrstala u red zemalja koje su institucionalno uredile zabranu diskriminacije po bilo kom osnovu, ali moramo reći da to svakako nije dovoljno jer mi u realnosti, u svakodnevnom životu imamo mnoge nepravilnosti koje se dešavaju i za posledicu imaju kršenje prava pojedinaca ili određenih grupa i kršenje zabrane diskriminacije.
Zakonom o zabrani diskriminacije izričito se zabranjuje diskriminacija po osnovu mnogih svojstava, po osnovu rođenja, rase, pola, seksualne orijentacije, uzrasta, vere, rada, imovine, bračnog stanja, verske pripadnosti, invalidnosti, političke pripadnosti itd. Zapravo, možemo postaviti pitanje – šta je to diskriminacija i ona je svakako nejednako postupanje prema jednakima ili jednako postupanje prema nejednakima. O tome se uvek mora voditi računa.
Naše društvo treba da bude oslobođeno straha da prijavi akt diskriminacije. Naravno mi još nismo stigli na taj nivo i u taj stepen shvatanja i svesti i moramo još dugo raditi na tom planu sa više aspekata.
Dakle, donošenje ovog zakona, ali pre svega ustavna načela u našem Ustavu koja tretiraju ova pitanja, kao i Zakon o zabrani diskriminacije, kao i ovi drugi zakoni posebni, u kojima se u pojedinim delovima to pitanje rešava, sve to ostaje kao deklarativno mrtvo slovo na papiru, ako nema implementacije ovih zakona, a pre svega Zakona o zabrani diskriminacije.
Važnu ulogu u implementaciji u primeni zakona svakako ima Poverenik za zaštitu ravnopravnosti koji ima ulogu ne samo u sprečavanju već i u prevenciji diskriminacije. Danas u Srbiji postoje mnoge predrasude i potrebno nam je još dugo vremena za socijalnu, kulturnu i kulturnu emancipaciju. Zapravo, kroz obrazovno vaspitne sadržaje, kulturne, kroz informisanje, kroz medijske političke, kroz sportske i ekonomske sadržaje, moramo edukovati i graditi novu svest i shvatanje ljudi u našem društvu.
Dakle, ceo posao koji se tiče ove teme, ovih pitanja u sprečavanju diskriminacije neće se završiti jednim zakonom ma kakav on bio, niti Poverenik za zaštitu ravnopravnosti makar on bio, da upotrebim jedan termin, supermen, ne može urediti to pitanje i dovesti ga na poželjni nivo savremenog demokratskog društva.
Kada je reč o predloženoj kandidatkinji za dužnost Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođi Brankici Janković, imao sam zadovoljstvo da sa njom sarađujem po određenim pitanjima na jedan veoma korektan način, pre svega sa njene strane, naravno i sa moje, ja se nadam, a zapravo bila je saradnja na polju onoga što je funkcionisanje socijalnih ustanova u opštini Petrovac na Mlavi i Centra za socijalni rad. Gospođa Brankica Janković u svom radu iskazala je veliku odgovornost i brigu upravo za one delove populacija i za one slučajeve koji su najviše na meti diskriminacije danas.
Iz svega iznetog, poslanička grupa SPS iz tih razloga će i glasati za ovakav izbor.
Napomenuću još na kraju da po našem shvatanju, shvatanju Poslaničke grupe SPS, u delu koji se odnosi na njenu profesionalnu aktivnost i na sve one reference koje joj daju pravo i mogućnost za izbor na ovu funkciju, da je naše shvatanje da ona apsolutno ispunjava te uslove, činjenicom da je ona radila npr. u ustanovi Gerontološkog centra kao pomoćnik direktora u 2014. godini, možda ne cele godine, ali nije ni bitno, kao i u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku kao državni sekretar dve godine, gde je svakako u svom radu imala upravo ta pitanja zaštite ljudskih i manjinskih prava i sprečavanja diskriminacije. Zatim, radila je u ustanovi Gerontološkog centra Beograd, gde je radila od 2006. do 2012. godine kao direktor, a naravno da je sa pozicije direktora tim pre bila u poziciji da i te kako zastupa interese takvih grupa i da čini na zabrani i sprečavanju zapravo diskriminacije. Konačno, radila je i u Gimnaziji „Ruđer Bošković“ kao nastavnik predmeta „Ustav i pravo građana“. Naravno da je i to jedan od momenata koji joj daje takav jedan legitimitet.
Ja lično smatram da sutradan, ili da je nekim drugim slučajem bilo, ne znam da li je gospođa Brankica Janković u ranijem periodu bila poslanik, ali i da jeste, sama činjenica biti poslanik, svakako i to je jedna oblast, odnosno jedno zanimanje, jedna delatnost, da tako kažem, koja u potpunosti daje tu mogućnost da se ispunjava i ovakav jedan uslov.
Dakle, iz svih tih razloga, uz činjenicu da SPS podržava ulogu, značaj i rad nezavisnih regulatornih tela i subjekata i čini sve da oni u punom kapacitetu i izražaju daju svoj doprinos daljem demokratskom razvoju i emancipaciji našeg društva, glasaće za izbor gospođe Brankice Janković za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Zahvaljujem na pažnji.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas su na dnevnom redu izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i dva sporazuma, odnosno dva zakona o potvrđivanju sporazuma u oblasti obrazovanja, to su bilateralni sporazumi Republike Srbije koje je potpisala sa Ruskom federacijom, odnosno sa Republikom Makedonijom o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima.
Na početku ću reći da će Poslanička grupa SPS glasati za sva tri zakona. Kada je reč o Zakonu o zaštiti industrijskog dizajna, odnosno izmenama ovog zakona, važno je istaći da predviđena rešenja prvenstveno imaju za cilj da se usklade sa pravilima koja važe u EU i da otklone izvesne uočene nedostatke koji su za posledicu imali različito tumačenje i primenu zakona.
Mada su u pitanju izmene terminološke prirode, one treba da omoguće preciznije tumačenje i efikasniju primenu važećeg zakona. Činjenica je da, kao i kod zaštite intelektualne svojine u celini, tako i kod industrijskog dizajna, dolazi do problema u primeni Zakona o zaštiti autorskih prava. Zato se ovim zakonom vrše izmene i dopune u onom delu koji se upravo odnosi na građansko-pravnu zaštitu, sa ciljem uspostavljanja efikasnog sistema pravne zaštite industrijskog dizajna kao dela nacionalnog sistema zaštite prava intelektualne svojine.
Izmenama zakona preciznije se u tom smislu definiše proizvod koji je predmet zaštite industrijskog dizajna. Naime, ovom izmenom u definiciju proizvoda, pored delova koji su namenjeni za spajanje u složeni proizvod, pakovanja proizvoda, grafičkih simbola i tipografskih znakova, dodaje se i ukupni vizuelni identitet proizvoda. Inače, izmenom zakona se propisuju i periodi za koje se, uz plaćanje propisane takse, vrši produženje važenje zaštite, a periodi su od po pet godina u ukupnom trajanju od 25 godina, koliko može da bude zaštićeni industrijski dizajn.
Značajno je da se izmenama zakona propisuje ko može zastupati strana lica u postupku pred nadležnim organom. Zakon propisuje da strano fizičko ili pravno lice koje nema prebivalište ili sedište u Republici Srbiji u postupku pred nadležnim organom mora imenovati zastupnika iz reda lica upisanih u registar zastupnika koji vodi nadležni organ ili domaćeg advokata. Drugim rečima, ukoliko strano lice ima prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije ono neće biti u obavezi da imenuje zastupnika.
Zatim, izmenama i dopunama zakona se definiše maksimalan broj industrijskog dizajna za koje se može tražiti zaštita i definiše višestruka prijava za priznanje industrijskog dizajna, što do sada nije postojalo. Zakonom se
pojednostavljuje procedura prijavljivanja za priznavanje industrijskog dizajna. Naime opisi industrijskog dizajna za prijavu odnosiće se isključivo na one elemente industrijskog dizajna koji ga čine novim, a ne na sve elemente industrijskog dizajna, kako proizilazi iz važeće odredbe. Na taj način podnošenje prijave za priznanje industrijskog dizajna biće znatno olakšano, budući da je dosadašnja odredba zahtevala sastavljanje veoma obimnih i često teško razumljivih opisa.
Sledeće, izmenama je uređena sadržina prikaza industrijskog dizajna. Prikaz mora biti tako izrađen da se jasno vidi kako spoljašnji izgled predmeta zaštite, kao i njegovih delova koji se vide stalno ili prilikom njegove redovne upotrebe. Dobro je rešenje što prethodno registrovanje industrijskog dizajna na nacionalnom nivou, tj. u Republici Srbiji nije preduslov za njegovo međunarodno registrovanje.
Zakon uređuje i obim prava na industrijski dizajn. Obim prava je važno definisati iz razloga što se priznavanjem industrijskog dizajna njegovom titularu dodeljuje monopolsko pravo iz koga proizilazi sadržina prava u smislu ovlašćenja da svoje pravo istakne prema trećim licima. Istovremeno, sa druge strane, izmenama zakona se propisuje i ograničavanje prava nosioca prava na industrijski dizajn u odnosu na radnje učinjene u privatne svrhe, a ne samo u ne komercijalne, kako važeća odredba određuje. Činjenica da je neka radnja izvršena u ne komercijalne svrhe ne znači nužno da je izvršena u privatne svrhe, jer je moguće na primer da treće lice iskorišćava zaštićeni industrijski dizajn tako što izrađuje proizvod prema zaštićenom industrijskom dizajnu i ustupa ga bez naknade trećim licima ili ga čini dostupnim javnosti na bilo koji drugi način koji nema komercijalnu svrhu.
Na kraju, izmenama zakona se propisuju obavezne procedure o ulasku Republike Srbije u EU. Na primer, propisuje se da će se do dana prijema Republike Srbije u EU odredba ovog zakona koja se odnosi na dostupnost javnosti industrijskog dizajna primenjivati i u slučaju kada u standardnim tokovima poslovanja nije postojala razumna mogućnost da poslovni krugovi specijalizovani za datu oblast na teritoriji država članica EU ili evropskog ekonomskog prostora saznaju za otkrivanje industrijskog dizajna.
U celini posmatrano, ove izmene Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna predstavljaju i preciznije definisanje nekih instituta i procedura i nužno usklađivanje sa pravnim tekovinama EU.
Kada je reč o bilateralnim sporazumima koje Narodna skupština treba da ratifikuje, odnosno da potvrdi, smatram da je vredno istaći njihov značaj.
Republika Srbija ima veoma razvijenu bilateralnu, političku, privrednu i kulturnu saradnju sa Ruskom Federacijom, sa kojom uostalom imamo vekovno prijateljstvo, odnose i saradnju. Sa Rusijom do sada imao potpisan veliki broj bilateralnih sporazuma, počev od Sporazuma o slobodnoj trgovini, potpisanim avgusta 2000. godine, kojim su proizvodi iz Srbije oslobođeni carine kada su namenjeni tržištu Rusije.
Samo u vreme kada je premijer bio Ivica Dačić, sa Ruskom Federacijom je potpisan veliki broj bilateralnih sporazuma, među kojima posebno ističem Sporazum o osnivanju Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Samo tokom jednog boravka premijera Dačića u Moskvi 2013. godine, potpisano je sedam bilateralnih sporazuma, kao što su Sporazum o saradnji u oblasti železničkog saobraćaja, Sporazum o statusu vojnih memorijala na teritoriji obe države, Sporazum o trgovinsko-ekonomskoj saradnji, Sporazum o razmeni statističkih podataka o spoljno-trgovinskoj razmeni, Sporazum o saradnji u oblasti poljoprivrede i Sporazum o saradnji carinskih službi.
Među tada potpisanim sporazumima nalazi se i Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnom priznavanju i ekvivalenciji javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima. Interesantno je da se istakne da je inicijativu za potpisivanje ovog sporazuma pokrenula ruska strana 2009. godine. Valja istaći i da se višedecenijska saradnja Republike Srbije sa Ruskom Federacijom u oblasti prosvete i nauke može oceniti kao veoma uspešna, kako u pogledu obima, tako i u pogledu kvaliteta, tako da potvrđivanje ovog sporazuma dodatno obezbeđuje pravni okvir za institucionalni nastavak i unapređenje te saradnje.
Sporazumom se potvrđuje želja obe strane za daljim razvijanjem i podsticanjem bilateralne saradnje u oblasti obrazovanja, koja se podiže na nivo uzajamnog priznavanja i ekvivalenciju javnih isprava o stečenom obrazovanju i naučnim nazivima koji se izdaju u Republici Srbiji i Ruskoj Federaciji. Sporazumom su precizirani konkretni oblici saradnje i načini na koje će se ona ostvariti. Uzajamno će se priznavati diplome o stečenom obrazovanju na svim nivoima, od osnovnog do visokog, uključujući i doktorske studije. Izdavanje ekvivalentnih javnih isprava od strane nadležnih institucija omogućiće i jednoj i drugoj strani lakšu razmenu zapošljavanja stručnjaka, odnosno dovršetak školovanja posle svakog stečenog nivoa obrazovanja u jednoj ili drugoj državi potpisnici.
Ovaj sporazum sa Ruskom Federacijom samo je još jedan oblik bilateralne saradnje sa ovom prijateljskom zemljom, koja je naš prijatelj, ali i veliki značajni privredni partner, kako na polju energetike, tako i u oblasti poljoprivrede, građevinarstva, a svakako i u oblasti kulture, nauke i obrazovanja. Takođe, želim da napomenem da je ovaj sporazum, 10. aprila 2013. godine, u Moskvi, u ime Vlade Republike Srbije, potpisao tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić.
Drugi Sporazum o uzajamnom priznavanju javnih isprava o stečenom obrazovanju i stručnim akademskim i naučnim nazivima, o kojem danas raspravljamo, jeste sporazum potpisan između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije. Inicijativu za zaključivanje ovog sporazuma, kojim se obezbeđuje pravni osnov za uzajamno priznavanje javnih isprava o stečenom obrazovanju i stručnim akademskim i naučnim nazivima, pokrenula je makedonska strana 2010. godine.
Sporazumom se potvrđuje želja dve strane za razvijanjem bilateralnih odnosa u oblasti obrazovanja i nauke, saglasno Lisabonskoj konvenciji iz 1997. godine o priznavanju kvalifikacija koje se odnose na visoko obrazovanje u regionu Evrope. Činjenica je da naše dve, inače susedne države, imaju obostrani interes za uređivanjem pitanja uzajamnog priznavanja javnih isprava o stečenom obrazovanju i o stručnim akademskim i naučnim nazivima, a pre svega zbog značajne usmerenosti jednih na druge i zbog olakšavanja obrazovanja građanima jedne od potpisnica na teritoriji druge zemlje potpisnice. Implementacija ovog sporazuma treba da doprinese i jednostavnijim procedurama kod zapošljavanja lica sa priznatim diplomama u zemljama potpisnicama.
Oba ova sporazuma predstavljaju značajne oblike bilateralne saradnje Republike Srbije i Ruske Federacije, odnosno Republike Makedonije, i odraziće se u krajnjoj liniji na poboljšanje ukupnih političkih i privrednih odnosa, koje Srbija neguje i nastoji da još više unapredi. Ovo su još dva primera o takvom kursu Republike Srbije, koja ima na opštem planu kada je reč o saradnji Republike Srbije na širem prostoru sa svim ostalim zemljama u okruženju i šire.
Na kraju, poštovani ministre, gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ističem još jedanput da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije glasati za sva tri zakona koja su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovani saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, danas ponovo imamo pred sobom Zakon o privatnom obezbeđenju, zapravo njegove izmene i dopune.
Kao što već znamo, ovaj zakon je po prvi put donet 2013. godine, tačnije krajem 2013. godine, i njime je bilo propisano da su za izvršavanje i primenu ovog zadatka dati rokovi od šest meseci od dana stupanja na snagu, što je podrazumevalo donošenje određenih podzakonskih akata. Sa druge strane, da pravna lica, preduzetnici za privatno obezbeđenje, kao i fizička lica koja vrše poslove privatnog obezbeđenja, svoj rad moraju uskladiti sa odredbama zakona i podzakonskim aktima, a u skladu sa podzakonskim aktima u roku od 18 meseci.
Prilikom donošenja ovog zakona i tada smo bili možda svesni toga da je možda ovo prekratak rok, ali s obzirom na činjenicu da se dve decenije nije radilo na ovom planu, možda je i postojala opravdana ambicija da se može završiti u ovom propisanom roku, kako je zakonom tada doneto, svi ovi poslovi koji su bili predviđeni što se tiče donošenja podzakonskih akata i što se tiče onoga da su pravna lica, preduzetnici i fizička lica imala da svoj rad usklade i primere odredbama zakona. Moglo se pretpostaviti možda da će doći do probijanja.
I suviše dugo vremena je prošlo, a da se ovom materijom niko nije bavio. Naravno, jedna želja i jedna volja je postojala da se uradi u tom roku, ali možda nije bila dovoljno dobra procena, što nije strašno. To ne može da bude sada kamen spoticanja u odnosu na ono što treba danas da uradimo da to promenimo, da primerimo i da učinimo da se svi poslovi završe u budućem propisanom roku koji ćemo ovde doneti. U zakonu su dati ti rokovi i to je 1. januar 2016. godine, ali bih se saglasio i sa tim, ministar je već ovde i pomenuo, da možda treba razmišljati da za nekoliko meseci pomerimo taj rok kako bi to realnije bilo, da zaista zaživi u praksi.
Moramo reći da je pitanje privatnog obezbeđenja jedan sektor i jedna oblast koja je zapravo doživeli jednu ekspanziju u stvarnom životu i u praksi, a da pri tome ona nije bila regulisana na adekvatan način, zakonski i sa propisima ovde kod nas u našoj zemlji. Sa druge strane, da je ova oblast privatnog obezbeđenja zaista doživela ekspanziju, ali i na adekvatan način je uređena u širem okruženju, u drugim zemljama oko nas, pa i u EU, naravno.
Naravno da o ovome treba voditi računa, jer ta sfera privatnog obezbeđenja je zapravo jedan deo bezbednosnog sistema naše zemlje i on zajedno sa onim što je javni sektor obezbeđenja, odnosno bezbednosti, državni, kako bi ga nazvao, predstavlja jedinstveni sistem. To nisu stvari za igranje i samim tim to podrazumeva zaista detaljno propisivanje svih segmenata ove veoma složene oblasti, jer tu ne mogu i ne smeju biti nikakve improvizacije, uzimajući u obzir složenost i težinu ove oblasti i ovih poslova koji se obavljaju.
Kroz podzakonska akta je zaista potrebno mnogo toga urediti, a nešto od toga je već i završeno dobrim delom. To je sistem stručnog obrazovanja i osposobljavanja, donošenje programa obuke i normativi za izvođenje obuke. Treba propisati uniforme pripadnika privatnog obezbeđenja, propisati način upotrebe sredstava prinude, način izvođenja tehničke zaštite, izgled i sadržinu legitimacije službenika koji se bave privatnim obezbeđenjem, kriterije za obezbeđivanje obavezno obezbeđenih objekata, kao i minimalne tehničke uslove kod obavezne ugradnje sistema tehničke zaštite u nekim objektima kao što su banke, finansijske institucije itd.
Najveći deo ovoga je ipak završen, ali treba ostaviti pristojan rok i onima koji će se sutra baviti ovim poslovima da se usklade sa zakonom i sa svim onim propisima koji su ovde dati u podzakonskim aktima.
Osvrnuo bih se i na to politizovanje ovog pitanja i nije ništa strašno ako opozicija kritikuje aktuelnu vlast i aktuelnu koaliciju, to je i njen posao itd, ali pri tome mora da, ili bi bar trebalo, da tako kažem, ostane dostojanstvena i da na jedan argumentovan, uljudan i korektan način to čini. U protivnom onda imamo samo neke izjave i konstatacije koje dnevno-politički služe danas i koje zaista nemaju nikakvu političku težinu.
Ja bih rekao, na konstataciju da treba pitati vašeg koalicionog partnera, otprilike citiram, a to znači bivšeg nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Ivicu Dačića, zašto ovaj zakon nije donet ranije, kada je postojao Nacrt zakona o privatnom obezbeđenju, u vreme kada je SPS bila u koaliciji sa DS na vlasti. Ne verujem da smo mi iz SPS mogli da se suprotstavimo tada političkoj moći i političkoj volji DS, po bilo kom pitanju. I da je bilo te političke volje, onda bi sigurno ovaj zakon bio na dnevnom redu još tada i bio bi donet. Ta politička volja se stvorila tek kasnije, kada smo mi iz SPS ušli u koaliciju sa SNS i zato je taj zakon donet krajem 2013. godine, a danas mi ovim zapravo moći ćemo učiniti da taj zakon ispravimo, da ga dopunimo i izmenimo.
Složio bih se sa kolegom poslanikom Kovačevićem iz PUPS da ćemo možda već sledeće godine biti u prilici ponovo da stavimo ovaj zakon na dnevni red. To uostalom jeste i pravilo. Zakon se ne donosi samo jednom za sva vremena. On mora da pretrpi i da doživi određenu proveru u praksi, da se uoče manjkavosti, a onda da se kroz izmene i dopune stvari isprave, kako bi bio u potpunosti primenljiv na jedan objektivan i realan način u životu i u praksi.
Naravno, ovde ovaj zakon predviđa i pitanje uređenja načina naplate taksi za izdavanje legitimacije službenika, s obzirom da Zakon o budžetskom sistemu predviđa i propisuje da se to može učiniti samo zakonom, a ne uredbom. Evo, kroz izmene i dopune ovog zakona i to pitanje na adekvatan način rešavamo, a kroz podzakonski akt će biti utvrđeno koja je to visina koja će biti za ovu taksu.
Mora se, naravno, uvažiti i ta činjenica da, s obzirom da je reč o jednom novom zakonu, o jednoj novoj oblasti a koja je veoma, veoma složena, to podrazumeva i drugačiju organizaciju MUP-a sa svojim odgovarajućim službama, sa svojim odgovarajućim komisijama itd. koje treba da odgovore svim zahtevima koje propisuje ovaj zakon i naravno da je zato potrebno vreme.
Dakle, lako je davati neke paušalne ocene, lako je kritikovati, ali je mnogo teže prionuti na rad, suočiti se sa stvarnim teškoćama, sa težinom zadatka i sa tim izaći na kraj. Mislim da zapravo ova koalicija SNS i SPS zapravo taj posao radi i iz tog razloga će naša poslanička grupa glasati za ovaj zakon.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola, naravno, možemo konstatovati da se ovim činom zapravo unapređuje policijska saradnja, da je to jedan sporazum koji je zaključivan od strane naše zemlje i sa drugim državama u okruženju i što je najvažnije, važno je da kroz donošenje ovog zakona i kroz potvrđivanje ovog sporazuma mi sa svoje strane ukažemo da smo pristali na saradnju sa Republikom Albanijom, bez obzira koliko postojao animozitet ili neka distanca ili odbojnost u onome što je saradnja sa Republikom Albanije sa naše strane, odnosno sa njihove strane, kada je reč o njihovoj saradnji sa nama.
Usvajanjem ovog sporazuma i nekih drugih, mi zapravo relaksiramo te odnose i pokušavamo, naravno, da se približimo onome što jeste budućnost života i na Balkanu i u Evropi, Evropskoj uniji, da moramo sarađivati po svim pitanjima i da sve sporne stvari možemo rešavati kroz politički dijalog i kroz sporazumevanje i to je, eto, jedan od početaka i na tom planu.
Na kraju još da konstatujem da ćemo oba zakona podržati, kao SPS, odnosno kao poslanička grupa. U potpunosti podržavamo ovo što su izlaganja bila i gospodina ministra na ovom planu i uvek ćemo biti na tom kursu da unapređujemo sve zakone koji, naravno, vremenom traže određene izmene i dopune. Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući Bečiću, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, mi poslanici iz SPS,apelujemo i ja ću to učiniti da se vratimo na ono što je dnevni red i da razgovaramo o amandmanima, na predlog ovog zakona koji je sada na dnevnom redu.
Evo već više, sat ili dva, razgovaramo tek o prvom amandmanu i kada je reč o tom amandmanu, mi ne podržavamo predloženi amandman, i saglašavamo se sa tim da rešenje koje je dato u zakonu podržimo i da to usvojimo.
Dakle, ovde isuviše priče ima o tome što je bila uloga agencije za hemikalije, koja je ukinuta, a naravno, neću da potcenjujem rad te agencije i neću se time baviti, ali u svakom slučaju, mi ne možemo da izvršimo određenu vrstu racionalizacije, ako stalno povećavamo državni aparat, kroz povećanje broja agencija.
Sa druge strane, složio bih se sa ocenom jednog narodnog poslanika, ne znam ko je to rekao, mi smo obesmislili rad pojedinih ministarstava, time što smo mnoge ingerencije Ministarstva preneli na agencije, na neke direkcije, na neka nezavisna tela, na neke komisije itd.
Ja ne sumnjam u kapacitet Ministarstva i ovde je predloženo u ovom članu zakona da ministar će biti nadležan za poslove zaštite životne sredine, i propisaće vrste biocidnih proizvoda.
Naravno da neće on to sam učiniti. U konkretnom slučaju, poštovana ministarka Bogosavljević, ali sigurno u tom Ministarstvu postoji jedan tim koji je kompetentan i koji će se time baviti na isti način, sa istim kvalitetom i odnosom, kao što je to činila Agencija za hemikalije, a da ceo taj proces manje košta nego što je koštao kada je postojala ta Agencija. Usput, smatram da je toliko agencija bilo u prošlosti, da je to bilo pravo pomodarstvo i da je to bila zaista jedna pogodnost za jedan broj ljudi koji su uspevali tamo da se zaposle i agencije kao pravno lice, i toliko mnogo itd. sigurno da su išli na štetu budžeta Republike Srbije, sa jako visokim platama.
U tim agencijama su bile plate koje su bile višestruko veće, nego plate narodnih poslanika, a vi znate koje su, ali da ne pričam o tome, ili čak plate ministara, itd.
Prema tome, mislim da mi treba da izvršimo jednu takvu reformu i da damo mogućnost ministarstvima da vrše funkciju, u pravom smislu te reči, a da o tom kvalitetu obavljanja tog posla, ovde razgovaramo.
Uzgred, budi rečeno, u članu 2. ovog zakona briše se – naknada koja je bila prihod Agencije za hemikalije. Ko god da je plaćao tu naknadu, ona je bila jedan teret za onoga ko je plaćao, pa i tu imamo jedno rasterećenje što je veoma značajno i korisno.
Zato još jednom, apelujem u ime poslaničke grupe SPS, da čujemo predloge i argumente.
Ali, mi nemamo razloga da sada proširujemo temu i da pričamo, pričajući o Agenciji za hemikaliju, sada i o Fondu za zaštitu životne sredine i o onome što je bio efekat tog rada u prošlosti itd, od „kulina bana“ i tome slično, a zapravo to je samo jedna priča zarad jedne političke promocije koja je jalova i koja nema nikakvog smisla.
Dakle, SPS podržava ono što je Predlog zakona i ne podržava ovaj podneti amandman. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući gospodine Bečiću, poštovana ministarka, saradnici iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već najavila naša narodna poslanica Marjana Maraš, ja ću govoriti o protokolima, odnosno o predlozima zakona o potvrđivanju dva protokola, o održivom turizmu uz Okvirnu konvenciju i održivom razvoju Karpata i, drugo, Protokol o održivom upravljanju šumama uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata.
Karpatski planinski sistem obuhvata, kao što je poznato, sedam zemalja, među kojima je Srbija. Tu su Rumunija, Ukrajina, Slovačka, Češka, Poljska, Mađarska. Ovde su, kada govorimo o jednom takvom odnosu, gde je uključeno više zemalja, sigurno važni ti međunarodni i međudržavni odnosi i da realizacija određenih programa zavisi ne od jedne ili nekoliko zemalja, već zavisi od usaglašenog odnosa i delovanja svih zemalja koje su obuhvaćene jednim sporazumom. To govori da pitanja i problemi vezani za životnu sredinu nemaju granicu. Oni nisu lokalnog karaktera. Oni su globalni i podrazumevaju učešće svih koji žive na ovoj planeti ili u jednom regionu, ako je pitanje uže koje se razmatra.
Karpatski region je najvažniji šumski kompleks u Evropi, koji uključuje najveće preostale prašume i prirodne šume van Rusije. Može se reći da je karpatski šumski region najveće šumsko blago u Evropi. Glavni je problem, ali to nije samo u karpatskom regionu, nelegalna seča, koja je prisutna drastično u nekim zemljama, recimo, u Rumuniji, mada taj problem imamo i mi.
Možemo retorički sada da gradimo svoju diskusiju ili svoj govor u pravcu kritikovanja nečega, ali ja ću reći da se zapravo EU bavi ovim problemom i ona nastoji da ovo pitanje nelegalne seče šuma kroz zakone još bolje i kvalitetnije reguliše, jer svuda ima takvih problema. To je, takođe, globalni problem u jednom negativnom smislu, koji je prisutan.
Imamo činjenicu da npr. od 1950. godine do danas više od polovine šuma na planeti je uništeno. To je jedan katastrofalni podatak, ali je realan, takav je. Moramo sa time da se suočimo.
Dve trećine latinoameričkih šuma je takođe uništeno, jedna polovina afričkih. Još je drastičnija situacija u Aziji. U SAD eksploatacija šuma je bila brza, nagla, nemilosrdna i ona postoji već jedan duži period. U poslednjih 200 godina je zaista teške posledice to ostavilo.
Kada se kaže 200 godina, to je jedan mali period u poređenju sa onim što je priroda i ovaj živi svet nastajao, evoluirao milijardama godina, a onda praktično za jedno relativno kratko vreme uništi se pola od toga ili više od polovine.
Posledice uništavanja šuma su zaista velike. Pre svega, u sastavu atmosfere, jer se time povećava količina ugljen dioksida, a ona narušava ono što je efekat staklene bašte, odnosno ozonski omotač. Uništavanjem šuma smanjuje se količina kiseonika, najvažniji resurs za postojanje živog sveta, nastaje erozija, pojavljuju se poplave, menja se klima i menja se biološki sastav, odnosno biološka raznovrsnost u živom svetu, što je najveći greh koji može da se učini prema živoj prirodi.
U kontekstu ovoga spomenuo bih nešto što zadivljuje čovečanstvo, a to je primer reakcije poglavice američkih Indijanaca. Reč je o poglavici Sijetlu, koji je uputio pismo ili se obratio tadašnjem američkom predsedniku gospodinu Frenklinu Pirsu, kao odgovor na ponudu predsednika SAD da kući nekih 8.000 km2 od plemena Indijanaca na čijem čelu je Sijetl bio za nekih 150.000 dolara. To su bile te cene, odnos ili vrednost, da tako kažem, u to vreme.
Nećete mi zameriti ako neke delove njegovog obraćanja ovde iskažem, jer je to zaista poučno i važno je da se vratimo u sferu razmišljanja, ne samo mi, nego čitava javnost o onome što je danas globalni problem zaštite životne sredine, kao najvažnijeg uslova za opstanak i napredak čovečanstva.
Dakle, poglavica u svom obraćanju kaže: „kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje. Ta misao nama je strana. Mi ne posedujemo svežinu vazduha ili bistrinu vode. Sva ova zemlja svet je za moj narod.“ Dalje, on kaže: „ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da su reke naše sestre, ali i vaše. Morate naučiti vašu decu, kao što smo mi našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju, snaći će i njenu decu. Ako čovek pljuje na zemlju, pljuje na sebe samog. Mi znamo, zemlja ne pripada čoveku, čovek pripada zemlji, što će reći da priroda ne pripada čovek, već čovek pripada prirodi i deo je nje. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je mi voleli. Štitite je, kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom stanju je bila kada ste je preuzeli. To je najvažnija poruka. Svom svojom snagom, moćima i srcem sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednom ćete spoznati da je vaš i naš Bog isti.“
Na kraju, gotovo očajnički, poglavica, postavlja određena pitanja, ali već sa namerom da tu zemlju mora prodati predsedniku SAD, jer ako je ne bi prodao, ne bi bilo mira, došlo bi do uništenja njegovog naroda i glavom se ne može kroz zid. U očaju konstatuje: „ne razumem zašto se ubija bizon, zašto se krote divlji konji, zašto je u dubini šuma toliko ljudskog smrada, zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore, gde su jeleni, nema ih više, gde je orao odleteo? Pravom životu došao je kraj, počinje borba za opstanak.“
Dakle, ova zadnja misao – počinje borba za opstanak, nije u onom smislu u kome je Darvin gradio svoju teoriju – borba za opstanak živih bića, kao jedan mehanizam za prirodnu selekciju i za dalju evoluciju. Ovde je reč o tome da je čovek izašao ili da će njegova slutnja izaći iz onoga što je okvir prirode, poremetiti ono što je biološka ravnoteža i ugroziti tu živu prirodu, a samim tim ugroziće i sebe.
Kada je reč o Protokolu o održivom turizmu uz okvirnu konvencije za zaštitu i održivom razvoju Karpata, ovde će strane u sporazumu preuzeti mere za promovisanje održivog turizma na Karpatima, pružajući dobrobit lokalnom stanovništvu zasnovanom na izuzetnoj prirodi, pejzažima i kulturnom nasleđu Karpata i u tu svrhu će pojačati saradnju.
Inače, eko turizam je nov oblik jedne od najvećih i najnaprednijih privrednih delatnosti na svetu. Začeta je krajem 80-tih godina prošlog veka, kao pokušaj da se smanji negativan uticaj tradicionalnog turizma na životnu sredinu, a to je iscrpljivanje prirodnih resursa, zagađivanje i promene eko sistema.
Međunarodna turistička organizacija definiše eko turizam kao odgovorno putovanje kroz prirodna dobra koje ne narušava životnu sredinu i pruža dobrobit lokalnom stanovništvu.
Ovde je bitna i ta edukativna komponenta koja podrazumeva da su svi korisnici ovakve jedne usluge zainteresovani za pitanje zdrave životne sredine i da samim tim što koriste i konzumiraju jednu takvu potrebu učestvuju u unapređenju i očuvanju životne sredine.
Godina 2002. je prelomna u razvoju ovog novog vida turizma i UN su tu godinu proglasile godinom eko turizma.
Dakle, ako na ovakav jedan celovit, sveobuhvatan način razmatramo sva ova pitanja koja se tiču životne sredine, onda vidimo da je čitavo čovečanstvo negde na pet minuta ili čak na minut do 12, da sva zvona treba da zazvone i da svi zajedno na globalnom nivou moramo se ovim pitanjem pozabaviti na najbolji mogući način. Ova pitanja i ovi problemi su prioriteti ispred svih prioriteta, jer rešavanje ovakvog jednog prioriteta je osnovni uslov za opstanak budućeg zdravog života naše dece i budućih generacija.
Naravno, razmišljajući u ovakvom jednom kontekstu, sa zadovoljstvom ćemo učestvovati i dalje u ovoj problematici, a kada dođe dan za glasanje, poslanička grupa SPS će svakako glasati za usvajanje ovih zakona o potvrđivanju ovih sporazuma. Zahvaljujem.