Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8261">Žarko Obradović</a>

Žarko Obradović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, u skladu je sa Poslovnikom da svako ima pravo da kaže šta hoće, ali bi bilo pošteno još malo, pored toga, da se drži i činjenica. Ovo kažem – pomalo, zato što se poslanici DS uopšte ne drže činjenica. Zanimljivo je da kao pokvarena ploča već više godina pričaju istu priču o deceniji kada su socijalisti bili na vlasti, ne pominjući uopšte zašto su uvedene sankcije UN; da li su oni bili protiv toga, a izgleda da jesu, da pomažemo Srbe van Srbije, da primimo izbeglice iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, da štitimo državno dostojanstvo, da štitimo prava ljudi.
Meni je zanimljivo što se cela ta priča već više godina ponavlja, a možete pomisliti, ako neko ima vlast kao što su imale demokrate, oni su prevrnuli i nebo i zemlju i da je imalo išta loše, pa ne da bi bili optuženi zbog one čuvene zloupotrebe službenog položaja, nego ne bi dočekali svetlost dana. Ovo pominjem "ne bi dočekali svetlost dana", kada vidimo, kroz ovo suđenje, sa kojim su se sve kriminalcima oni sastajali i družili.
Gospođo Lakićević-Stojačić, pomenite, molim vas, a ako nećete ja ću vas podsetiti da pomenete vaše učešće u ovome što se desilo Srbiji, pa recite kako je moguće da predsednik vaše stranke u vreme NATO agresije drži predavanja po Nemačkoj i opravdava agresiju NATO-a, objasnite to Srbiji. Najuticajnija PR agencija Nemačke je to objavila, NIN preneo, a niko od vas to nije demantovao.
Objasnite kako je moguće da opljačkate Srbiju kroz privatizaciju, da hiljadu najboljih preduzeća prodate za dve milijarde evra. Kako je moguće da, kao legalisti, 12 hiljada ljudi bez odluke suda držite u zatvoru.
I, manite tu priču o statusu socijalista. Pogledajte ove ljude koji sede ovde, pogledajte socijaliste na terenu, a pogledajte vas. Lični status svakog od nas može se proveriti u poreskoj upravi svake opštine i manite se te priče. Imali ste tri godine da podnesete prijavu protiv koga ste hteli, niste to uradili, jer niste imali za šta da podnesete.
Pokazali ste u pljački šta je suština vaše politike, dakle, samo prodati Srbiju što jeftinije i napuniti džepove. Za Srbiju vas nije briga. Da ste šta hteli da uradite, imali ste vremena. Srbija je više na repu u Evropi zbog vas. Imali ste mogućnosti, a niste; a zašto – zato što niste zainteresovani. Niste zainteresovani, jer vas Srbija ne interesuje, interesuju vas samo džepovi i ostavite nas socijaliste na miru. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, izašao sam za govornicu da u ime poslaničke grupe SPS-a reklamiram povredu Poslovnika od strane gospođe Stojačić. Povređen je član 99. Poslovnika, u kome jasno piše da, poslanik treba da govori o onome što je na dnevnom redu.
A, ona to nije činila - govorila je o nečemu što nije na dnevnom redu, o Kosovu i Metohiji na krajnje nekorektan i politički i državno i kako god hoćete, koji god hoćete, način.
Gospođo Stojačić, za vas i vaše drugove, i za sve ostale koji to ne znaju, Rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum bili su častan način da se prekine agresija NATO-a na našu zemlju. Agresija koja je trajala 78 dana i noći, koja je učinila grdne štete po našu zemlju i ubila mnogo ljudi, (glas – sram te bilo) agresija onih zemalja koje su finansirale vašu političku delatnost, agresija onih zemalja koje ste vi prizivali da bombarduju Srbiju .... (glas – nije tačno). Jeste! Tačno je!
Pogledajte NIN od 18. marta ove godine, pa ćete videti da su čelni ljudi Demokratske stranke držali predavanja po Nemačkoj i zvali da se bombarduje naša zemlja. Ako imate činjenice - govorite o njima. Ali nemojte jedan katastrofalan politički potez vaše stranke, čiji je predsednik i predsednik Srbije, na čiji poziv se odazvalo 0,25% građana, da maskirate i da pričate o drugim stvarima koje ne stoje.
Izvolite, recite, "pogrešio je" ili izbegavajte temu – Kosovo i Metohija. Jer, bili ste vlast, niste učinili ništa. Vaši partneri, vaši naredbodavci čine Kosovu i Metohiji ono što su učinili, i manite se priče o prošlim vremenima. Čak i oni koji su pomagali Demokratsku stranku, koji su finansirali demokratsku stranku, ne kriju da su to radili zarad Albanaca. I ta priča o ljudskim pravima, o humanitarnoj katastrofi, čak ni nju oni ne pričaju. (Glasovi – izgubili su na izborima u Americi).
Naravno. Treba da pitate zašto je Boris Tadić otišao, prva mu je poseta bila Americi. Postavite sebi pitanje zašto je otišao prvo u Ameriku, na osam dana, na radni doručak. A, sada, zastupa stavove američke administracije. Odgovorite građanima Srbije na to pitanje. Manite se priča o Rezoluciji 1244. Da nema te Rezolucije, pa mi ne bismo imali pravni osnov da se borimo za Kosovo i Metohiju.
Ne bismo imali pravni osnov da se borimo za Kosovo i Metohiju, i kada mi sami sebi skačemo u usta pa otvaramo pitanje Kosova i Metohije, na način na koji to govori Demokratska stranka, onda je to duboko protiv države, da ne pominjem i da je protiv onih jadnih ljudi dole. Hvala.
Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, SPS smatra da bi razmatranje ovih zakona bilo celishodnije da smo pre ovih zakona razgovarali o zakonu o radu, iz prostog razloga što za nas socijaliste zakon o radu jeste jedan dokument kojim se postavlja zakonski okvir, utvrđuju se prava zaposlenih, stvara se pravna i zakonska mogućnost čime se obezbeđuje što bolji položaj zaposlenog i obrnuto, umanjuju se mogućnosti poslodavaca da pravnim rešenjima daju otkaz zaposlenom ili mu umanje platu.
Ovo govorim, što mi se čini da ova dva zakona koja imaju svoju težinu, imaju svoj značaj, neće u postojećim uslovima u javnosti dobiti ono značenje koje zaslužuju iz razloga što će mnoge odredbe ovog zakona, praktično, ostati mrtvo slovo na papiru, a posle ću objasniti i zbog čega.
Možda javnost to neće razumeti, jer mislim da je bilo daleko bolje (mi poslanici SPS-a smatramo) da smo ove zakone razmatrali posle usvajanja zakona o radu, bez obzira što je ministar rekao da će to brzo doći na dnevni red. Mislim da je bilo primerenije da se prvo raspravlja o zakonu o radu, pa onda o ova dva zakona. Videćete posle i zbog čega sve to, ali nesporno je da se stvara institucionalna struktura za rešavanje određenih ekonomskih pitanja, za otvaranje pitanja radnih sporova i slično.
Nesporno je, da, ovakva rešenja kako su sadržana u ova dva predloga zakona sama po sebi postavljaju jedno ozbiljno pitanje da li su ova dva zakona realno moguća. Ako pogledate oba zakona, posle ću nešto reći pojedinačno o svakom od njih, videćete da je princip dobrovoljnosti učesnika u procesu, odnosno onih učesnika i kako ih tretiraju nešto što se promoviše, a dobrovoljnost je sama po sebi vrlo ograničenog karaktera, i videćete da je konsenzus način odlučivanja, a konsenzusom se teško dolazi do stavova koji su prihvatljivi za sve.
Ekonomsko-socijalni savet ima 18 članova, predstavnike tri različite strukture u društvu, pa možete zamisliti kako će biti, odnosno koliko će biti potrebno vremena i strpljenja da bi se uopšte postigao konsenzus. Formiraju se nova tela. U jednom slučaju, ekonomsko-socijalni savet, odnosno sekretarijat ovog saveta koji će opet otvoriti pitanje novih radnih mesta, a na ovoj drugoj strani kod Predloga zakona za mirno rešavanje sporova otvara se agencija čiji će učinak biti ili jeste već sada problematičan.
Znam da je ova vlada do sada podnela nekoliko predloga za formiranje agencija, jer je Vlada bila protiv agencije u svom konceptu, ali pitanje ove agencije, njene celishodnosti, jer, imali smo agenciju za registrovanje privrednih subjekata i tada se tačno znalo za šta je potrebna agencija.
U ovom slučaju imaćemo agenciju za rešavanje sporova, a šta ako subjekti koji treba da rešavaju neki spor, ne žele, onda agencija neće imati svoj posao, a imaće svoje troškove. Ne treba zaboraviti da se i sekretarijat kod ekonomsko-socijalnog saveta i agencija finansiraju direktno iz budžeta. Ovo ne pominjem slučajno, zato što smo juče imali priliku da pročitamo u novinama izjavu ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu, gospodina Lončara, koji je rekao da je od 2001. godine do danas broj zaposlenih u upravi povećan sa 8.000 na 27.000.
Dobro pitanje. Kada ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu bude ovde, mi ćemo od njega tražiti da nam saopšti kakva je struktura tog broja zaposlenih, jer ne verujem da je razlika od 19.000 rezultat preuzimanja radnika sa saveznog nivoa. Pre svega mislim, to smo potpuno ubeđeni, da je DOS u tom pomenutom periodu zaposlio ogroman broj svojih aktivista i to sve vreme pričajući o potrebi efikasnosti itd.
Već znate, sve one njihove isprazne političke parole kojim su demagoški obasipali javnost Srbije, a suštinski su radili sve drugačije. Ne pominjem to slučajno, ako je broj zaposlenih u državnoj upravi povećan sa 8 na 27.000, znači za 19.000 novih ljudi, onda činjenica da se novim zakonima predlaže osnivanje ili otvaranje novih radnih mesta, to samo po sebi nije dovoljno bez odgovora na ovo prethodno pitanje.
Kada je reč o ovim zakonima pojedinačno, dozvolite da u ime SPS-a kažem još nekoliko reči, s obzirom na to da je naš ovlašćeni predstavnik, gospodin Toma Bušetić, rekao dosta toga. Zašto se uopšte formira, zašto se zakonom formira ekonomsko-socijalni savet.
Ekonomsko-socijalni savet postoji, niko mu ne brani da radi ako hoće. Zašto postoji potreba da se zakonom ustanovi taj savet, zašto postoji potreba da se formira sekretarijat za potrebe saveta? Ovde ne piše ko će biti članovi saveta ispred Vlade Republike Srbije. Da li će to biti ministri, zamenici ministara, pomoćnici ili neko drugi, treći koga Vlada odredi za svog predstavnika, što je izuzetno važno, jer svi govore o potrebi izbora ljudi koji se razumeju u problematiku?
Zakon ima dva člana koji su po našem sudu slični ili gotovo isti, (član 3. i član 9.) jer govore skoro o istim stvarima. Kakav je materijalni, ako hoćete radni ili materijalni status članova saveta? Da li će oni raditi volonterski ili će postojati naknada za njihov rad? Vidimo da će članovi sekretarijata primati novčane naknade, a da li će članovi saveta to raditi želje radi ili će za to primati određena novčana sredstva?!
Rekao sam da se pominje kao uslov donošenja odluka konsenzus. Imate tri predstavnika: Vladu, predstavnike sindikata i predstavnike poslodavaca, 18 ljudi i potrebu da se o nekom pitanju zauzme stav; 18 ljudi i konsenzus sa našim osobenostima koje posedujemo u Srbiji teško je moguće. Ko su predstavnici poslodavaca i ko su predstavnici sindikata?
Jedno vrlo problematično pitanje, a videćete kada budem govorio o zakonu o mirnom rešavanju sporova koliko je to u ovim uslovima i licemerno pitanje, jer predstavnici sindikata koji su svi glasali za Predlog zakona o radu, odnosno važeći Zakonu o radu, sada treba da se pojave kao neko ko brani interese zaposlenih ili ko treba da pomogne da se njihova prava sačuvaju.
Ja ću podsetiti javnost Srbije da je 2001. godine kada je taj Zakon usvajan, predsednik Asocijacije Nezavisnog sindikata bio resorni ministar. On je promovisao Zakon o radu. Sada bi trebalo da bude jedan od predstavnika sindikata, a ova druga dva sindikata su apsolutno podržala usvajanje tog zakona iako je on u svom sadržaju imao ona, "po radnike", loša rešenja.
Znate kako, znam da su nama u poslaničkoj grupi SPS-a rekli da moraju uvažiti političku realnost i da moraju podržati predlog DOS-a. Dokle god budu uvažavali političku realnost i radili protiv interesa radnika, kako se može od njih očekivati da u nekom rešenju, koje kao što je ovo koje se nudi pomenutim zakonom, oni budu neko ko brani te interese zaposlenih ili brani njegov interes, ako je dobio otkaz ili ako mu je plata mala. Zanimljivo je, u članu 10. ovog zakona, nalazi se formulacija da je Ministarstvo dužno da odgovori savetu, odnosno što samo po sebi postavlja savet iznad ministarstva. Ministarstvo je dužno da odgovori.
Ako je reč o mišljenju, ministarstvo je dužno, jer samo po sebi govori o nekom karakteru odnosa koji se uspostavio između ministarstva i ovog saveta. Šta biva ako se ne prihvati mišljenje saveta? Ništa! I to je cela suština i pokazuje domet ekonomsko-socijalnog saveta; ništa se neće značajno desiti ako se ne usvoji mišljenje saveta, jer biće tu predstavnici Vlade, videćemo koji, ali suštinski to mišljenje saveta neće proizvesti neke posledice.
Zanimljivo je da se predviđa da savet može da osnuje stalna i privremena radna tela, što opet povećava birokratiju, broj ljudi koji opslužuje savet, kao neki skup nedodirljivih. Malo je 18 ljudi koji tu rade sa svim svojim znanjima i sposobnostima koje poseduju, nego mora i sekretarijat i plus pojedina radna tela, što samo po sebi govori o načinu rada.
Veoma je zanimljivo rešenje o rotaciji predsedavajućeg. To je jedno rešenje koje smo zapamtili iz prošlih vremena sa jednogodišnjim mandatima i znate svi da to rešenje samo po sebi nije bilo praktično niti funkcionalno. Jer rotacija sa jednim mandatom od jedne godine nije nešto što je uslov funkcionalnosti.
Zanimljivo je pomenuti da se pare iz budžeta predviđaju kao osnov rada ovog saveta.
Priča o donacijama i drugim izvorima finansiranja, sam predlagač je pobio u odgovoru na pojedine amandmane, gde se pominje da će i savet i agencija za mirno rešavanje sporova biti isključivo finansirani iz budžeta Republike Srbije.
Kada je reč o zakonu o mirnom rešavanju sporova, postavlja se suštinsko pitanje ko je zainteresovan za mirno rešavanje sporova? Najpre radnik, jer je postojećim zakonom dobio otkaz ili mu je umanjena plata! Da li je poslodavac zainteresovan? Naravno da nije. Da li će prihvatiti da učestvuje u mirnom rešavanju spora? Ako mu je dao otkaz ili smanjio platu, naravno da neće. Onda se postavljaju suštinski pitanja dometa ovog zakona.
Ako mu je dao otkaz, ako mu je umanjio platu, da li će poslodavac pristati da bude predmet rada arbitra u mirnom rešavanju sporova iz oblasti radnih odnosa? Logično da neće. I kažem da bi bilo bolje da smo usvojili zakon o radu, da vidimo sadržaj zakona o radu, pa da onda raspravljamo o ovom zakonu; jer sami znate da sudski sporovi dugo traju i da praktično radnik koji je izgubio posao ili mu je umanjena plata, ako povede radni spor da do pravde stiže jako dugo.
I u ovom zakonu je promovisan princip dobrovoljnosti aktera za uključivanje kolektivnih ugovora u rešavanju mirnih sporova. Pomenuo sam da se ovde formira agencija, samim tim se otvaraju nova radna mesta. Zanimljivo je pomenuti da troškovi miritelja, odnosno arbitra, su na teret budžeta Republike Srbije. Odbor za mirenje donosi preporuke za koje bi trebalo da glasaju svi, konsenzus, rekao sam šta o njemu mislim, a ako se on ne usvoji, odnosno ako se ne donese ta preporuka, onda miritelj preuzima stvari u svoje ruke, ali sa vrlo ograničenim dometom.
Bilo bi zanimljivo čuti kako se određuje ko je miritelj, odnosno arbitar, odnosno na osnovu javnog konkursa, članom 38. zakona jedan od uslova da bi neko bio izabran za miritelja, odnosno arbitra je da je to dostojan kandidat. Koje su to kvalifikacije koje nekoga određuju kao dostojnog kandidata za obavljanje poslova arbitra, odnosno miritelja u mirnom rešavanju sporova?!
Pomenuo sam pitanje predstavnika sindikata i poslodavaca. Ko je tu u Srbiji reprezentativan, a pogotovo ovu priču koju sam pomenuo malopre i još jedanput biće veoma zanimljivo videti predstavnike sindikata koji su svi glasali za loš zakon o radu, koji je aktuelan, važeći i kojim su zaposlenima umanjena prava, onima koji ostaju bez posla su takođe umanjena prava, da se oni pojavljuju kao neko ko predviđa da rešava pitanje radnika. Umesto da se bave poslovima položaja radnika, oni se bave svim drugim samo ne onim što im je suština.
Još dve konstatacije. Domet preporuka koje se usvajaju - one će praktično biti bez konačnog efekta, sem nekih moralnih, sankcija nema, a bez saglasnosti učesnika, nema mogućnosti rešavanja spora.
Pitanje objavljivanja preporuke - opet će to biti pitanje novca, jer ukoliko se ne bude imalo novca, nijedan medij danas neće objaviti preporuku za mirno rešavanje sporova, odnosno vezano za neki spor.
Dakle, Poslanička grupa SPS je potpuno ubeđena da bi bilo daleko bolje da smo prvo raspravljali o zakonu o radu, jer ne sporimo potrebu da se stvori institucionalni okvir za otvaranje socijalnog dijaloga u Srbiji, ali je bilo bolje da smo usvojili zakon o radu, jer bi se možda dometi ovog zakona bolje videli nego u postojećim uslovima.
Ne sporimo potrebu da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa međunarodnim konvencijama. Ne sporimo potrebu da se i iskustva iz zapadnih zemalja primene kod nas, ali mislimo da je loš potez, u redu poteza koji su u nadležnosti ovog ministarstva, prvo raspravljati o ovim zakonima, pa onda o zakonu o radu.
Bilo bi daleko primerenije da je drugačije, da vidimo šta je sadržaj zakona o radu, da se izborimo za prava zaposlenih, onih koji to žele ili da poslodavci ne mogu da odlučuju o sudbini zaposlenih, pa tek onda raspravljati o ovim pitanjima, jer ova pitanja i ovi zakoni sami po sebi neće imati većeg efekta. Hvala.
Zahvalio bih se gospodinu Markoviću što mi je naknadnom analizom odredaba Poslovnika stvorena mogućnost da se obratim Narodnoj skupštini. Danas sam podneo jedan Predlog o izmenama i dopunama Zakona na dodatu vrednost. Neću se baviti velikim istorijskim temama, niti velikim političkim pitanjima od značaja za Srbiju. Iza tog rogobatnog naziva – izmene i dopune poreza na dodatu vrednost kriju se tri proste stvari. Smatrao sam svojom moralnom, političkom i poslaničkom obavezom da kažem nekoliko reči poslanicima o tome.
Predložio sam, želim da poslanici to znaju, da se ukine porez po posebnoj stopi, za knjige, za monografska izdanja i za udžbenike. Reč je o jednoj prostoj, čini mi se za ogroman broj ljudi u Srbiji, jako važnoj temi, oblasti. Žao mi je što Narodna skupština Republike Srbije danas nije prepoznala potrebu da raspravlja o tom zakonu i ukine porez na dodatu vrednost.
Ovih dana, u vreme Sajma knjiga, mnogi od vas su bili učesnici sajma i slušali o problemima koje imaju oni ljudi koji se bave izdavanjem knjiga. Mi, kao narodni poslanici, predstavnici naroda, imamo potrebu da govorimo o problemima onih koji koriste knjige, o problemima običnih ljudi, koji ako hoće da pročitaju knjigu moraju da je kupe, a porez na dodatu vrednost po posebnoj stopi koja je određena za knjige, udžbenike i monografije jeste nešto što dodatno opterećuje cenu knjige.
Predložio sam da Skupština o tome raspravlja. Skupština nije prepoznala potrebu. Meni je jako žao zbog toga, a to na čast ne služi onim ljudima koji su prethodnih dana i zvanično i nezvanično govorili da će podržati da se o tome Skupština izjasni i da i oni imaju potrebu da se ovaj Zakon razmatra i usvoji.
Hvala gospodinu Markoviću što je i on, kao predsednik Narodne skupštine, a i kao poslanik, glasao za ovaj Predlog zakona, iako on nije prošao, ali, primera radi, ništa se katastrofalno ne bi desilo vezano za prihode u budžetu i da je predlog usvojen. Namerno sam izdvojio samo knjige, udžbenike i monografije, jer smatram da postoji interes, potreba, a gubitak u budžetu nije značajan, i da se taj zakon mogao razmatrati, zatim usvojiti.
To rešenje nije nepoznato evropskim zemljama. Evo, mi ćemo sada imati set zakona o pravosuđu pa ćemo se stalno pozivati na pravni sistem Evropske unije. To rešenje postoji već u pet, šest zemalja Evropske unije. Postoji i u jednoj zemlji, koja je naš komšija, u Hrvatskoj, koja je takođe donela ovaj porez za knjige po posebnoj stopi od 8%, pa su to posle ukinuli. Znači, postoji neko rešenje koje se moglo prihvatiti.
Na kraju, da ne bih zloupotrebio Poslovnik i vreme nastaviću, u skladu sa poslovničkim mogućnostima, da i dalje tražim od Narodne skupštine Republike Srbije da se izjasni o ovom Predlogu zakona. Naravno, očekujem da će na sledećem zasedanju interes da se knjiga, udžbenici i sl. oslobode ovog poreza na dodatu vrednost biti interes većine poslanika Narodne skupštine Republike Srbije, pošto sam potpuno ubeđen u to da je to interes građana Republike Srbije. Hvala.
Gospodine ministre, poštovane kolege narodni poslanici, mi danas u ovom skraćenom izdanju raspravljamo o dva vrlo važna zakona, važna kako za pravosuđe tako i za građane Republike Srbije. Za sudije iz razloga što su oni u prethodnom periodu zbog nesavesnog i nestručnog rada pojedinaca stekli epitet ljudi koji ne rade dobro posao i ne rade u skladu sa zakonom, ne rade na dobrobit Srbije i njenih građana. Sa druge strane, građani su objektivno bili u situaciji da određeni problemi i predmeti nisu rešavani. Sve to, samo po sebi, stvaralo je jedan negativan utisak o sudijama.
Zato smatram da je dobro da danas o ova dva zakona raspravljamo, da se usvoje predložene izmene i dopune zakona, odnosno ceo zakon. Kasnije ću vam reći zašto izmene i dopune, kada budem obrazlagao sadržaje pojedinih zakona. Jednostavno, na taj način će se stvoriti uslovi da i oni koji žele da rade, koji rade u skladu sa zakonom, rade to na bolji i efikasniji način, a da građani konačno budu u situaciji da taj epitet prava i pravde bude nešto sa čim će se oni zadovoljiti.
Socijalistička partije Srbije smatra da su ciljevi, koji se žele postići ovim zakonom, ubrzanje postupka rešavanja sudskih predmeta, njihovo izvršenje, a naravno u želji da građani budu zadovoljni.
Smatramo generalno, i tu ne treba neka velika mudrost, da je potrebna veća efikasnost sudova u Srbiji. Neki podaci govore da parnice u Srbiji u proseku traju preko šest godina, a to samo po sebi govori kakvo je stanje vezano za parnice i koliko je vremena potrebno da bi se došlo do suštine – da građani brže dođu do pravde.
Iz tog razloga, predložena rešenja nastoje da ovaj problem reše, naravno da reše na način koji će biti saglasan i onome što je zakonodavstvo zemalja Evropske unije. Naime, i to smo čuli od predlagača, pored usklađivanja sa odredbama Ustavne povelje, a i to je jedan od razloga što se ovi zakoni donose, pomenuti zakoni sadrže i rešenja iz brojnih preporuka Saveta Evrope, koji su sada postali sastavni deo pravnog sistema tih zemalja.
Ovi zakoni suštinski, kada se stvarno pogleda njihova sadržina, mogu služiti kao primer kako se u Srbiji može napraviti dobar zakon, kako se mogu staviti bolja rešenja u odnosu na postojeća, odnosno da se ona koja su se pokazala kao loša menjaju. Ne možemo reći najbolja rešenja jer će praksa pokazati koliko su ta rešenja kvalitetna.
Sa druge strane imamo činjenicu koju je pomenuo i predlagač, a videćete i iz sadržaja da postoje brojne odredbe zakona koje su sastavni deo preporuka Saveta Evrope. Inače, u pitanju su dva veoma obimna zakona i prava je šteta što Skupština nije u punom sastavu da o tim zakonima raspravlja. Zakon o parničnom postupku ima 494 člana, a Zakon o izvršnom postupku 308 članova.
Šteta je što Skupština o tome ne raspravlja u punom sastavu, ali ko je želeo on je tu i u situaciji smo da kažemo nekoliko reči o ovim zakonima.
Odlična rešenja postojećih zakona o parničnom i izvršnom postupku su zadržana i tu ima delova gde ništa nije menjano, a ono što je bilo predmet sporenja ili što je pokazalo nedostatak u praksi je menjano. Usaglašavanja sa preporukama Saveta Evrope su postala sastavni deo ovog zakona.
Ja sam detaljno pogledao Zakon o parničnom postupku. Kada kažem da su dobra rešenja postojećeg zakona zadržana to se vidi u sadržaju ovog zakona. Naime, ima ukupno deset glava ovog zakona koje nisu menjane a odnose se na stranke i njihove zakonske zastupnike, jezik u postupku, zapisnike, donošenje odluka, pravnu pomoć, suparničare, učešće trećih lica u parnici, obezbeđenje dokaza, glavnu raspravu, rešenja. Znači, ukupno deset glava je deo postojećih pravnih zakonskih rešenja i tu predlagač ništa nije menjao.
Reč je o delu gde se govori o postupku u parnicama iz radnih odnosa, o delu gde se reguliše postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora, o delu koji reguliše postupak u parnicama povodom smetanja državine, o delu koji reguliše izdavanje platnog naloga, o delu zakona gde se govori o postupku u parnicama, o sporovima male vrednosti i u delu zakona koji reguliše postupak u privrednim sporovima.
Deo Zakona o parničnom postupku gde su primenjene preporuke Saveta Evrope je deo koji se odnosi na isključenje izuzeća, deo koji se odnosi na rokove i ročišta, deo koji se odnosi na postupak rešavanja spornog pravnog pitanja, deo zakona koji reguliše pripremanje glavne rasprave, deo zakona koji govori o sudskom poravnanju, deo zakona koji govori o redovnim pravnim lekovima i deo zakona koji govori o vanrednim pravnim lekovima.
Zakon sadrži i potpuno nove glave kao što su postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, nepoštovanje procesne discipline, deo koji se odnosi na vanredne pravne lekove i deo koji se odnosi na zaštitu zakonitosti. Ovo pominjem namerno da bi se shvatilo koliko mi u našoj zemlji imamo dobre zakone i da je ponekad neopravdana kritika na zakon. Druga je priča kako sudije te zakone sprovode.
Da se ne bi shvatilo kako je sve idilično u ovom zakonu, postoje određeni delovi za koje smo smatrali da ih treba poboljšati – bilo da su neprecizni ili daju osnove za različito tumačenje – pa ću pomenuti nekoliko slučajeva gde smo smatrali da treba ukazati na to predlagaču i dati mu mogućnost da kroz amandmanske promene zakon postane još bolji.
Primera radi, u članu 106. stav 5. Predloga zakona o parničnom postupku, koji govori o računanju rokova, zastarela su potraživanja ili drugog prava, radi se o materijalno-pravnim odredbama, a ne procesno-pravnim, i tu im nije mesto, po našem mišljenju, već u Zakonu o obligacionim odnosima i drugim zakonima koji tu materiju regulišu.
Drugi slučaj se odnosi na glavu XIV koja govori o postupku za rešavanje spornog pravnog pitanja. Osnov za pokretanje postupka pred Vrhovnim sudom je veći broj predmeta, kao jedan od kriterijuma. Ne kaže se šta se pod tim podrazumeva i ostavlja se Vrhovnom sudu da to kroz sudsku praksu učini.
Sa druge strane, ostaju pitanja da li je moguće u nekim ranijim fazama postupka oceniti u čemu se sastoji pravno pitanje, da se ne bi desilo da Vrhovni sud zauzme stav o spornom pravnom pitanju, a da kasnije, u istom ili sličnom predmetu po reviziji, zauzme drugačiji stav.
Najzad, onako kako je formulisan, ovaj postupak važi za sve sporove, bez obzira da li je moguća revizija ili ne. S obzirom na supsidijarnu primenu Zakona o parničnom postupku treba da se odnosi i na Zakon o vanparničnom postupku. Ako je tako, Vrhovni sud postaje krajnja instanca koja u sudskoj praksi odlučuje i u slučajevima u kojima se ne može odlučivati po vanrednim pravnim lekovima. Da li je to bila namera predlagača?
Drugo, u Predlogu zakona o parničnom postupku nema više instituta mirovanja postupka koji je regulisao postupanje suda u slučaju nedolaska stranaka na ročište. Umesto toga, na dva mesta u predlogu, u članu 289. koji se odnosi na pripremno ročište i 296. koji se odnosi na glavnu raspravu, govori se o posledicama nedolaska stranaka na dalji tok postupka.
Dok je član 289. potpuno jasan, dotle kod člana 296. postoje neke nejasnoće. Poslanička grupa SPS je predložila amandman da se u okviru sadržaja ovog člana koji glasi: „Ako sa ročišta za glavnu raspravu izostane tužilac ili ako na to ročište ne dođe tuženi rasprava će se održati sa prisutnom strankom” – ubaci odredba: „a uredno su pozvani”. Mislimo da se ovim amandmanom stvari rešavaju. Predlagač je taj amandman prihvatio.
Veći problem je bio sa drugim stavom člana 296. koji predviđa da se rasprava odlaže ako sa ročišta za glavnu raspravu izostanu obe stranke. Time što nema instituta mirovanja postupka, moguće je da se stranke ne pojave ni na narednoj raspravi i opet odluka suda treba da odloži raspravu. Da li je svrha izmene Zakona o parničnom postupku da ubrza postupak ili da ostavi ovakvu mogućnost strankama?
Predvideli smo amandman da se tužba smatra povučenom u slučaju izostanka obe stranke sa ročišta za glavnu raspravu. Kako smo čuli na Odboru za pravosuđe predlagač je taj amandman prihvatio. Nadam se da će to učiniti i Narodna skupština Republike Srbije.
Četvrta sugestija odnosi se na član 327. Predloga zakona o parničnom postupku koji glasi: „Kada sud oceni ili stranke saglasno predlože da bi spor mogao uspešno da se reši posredovanjem, medijacijom, uputiće stranke na postupak posredovanja i zastati s postupkom”. Postupak medijacije je dobrovoljan. Ako je postupak posredovanja dobrovoljan onda se taj postupak odnosi i na sam početak pa se ne može prepustiti sudu ocena da uputi stranke na postupak posredovanja.
U slučaju da sud oceni da bi spor mogao uspešno biti rešen mirnim putem, a jedna strana se tome protivi, onda je toj istoj strani onemogućeno da to svoje protivljenje iskaže putem žalbe i da o tome odluči viši sud. Pri tome, u članu 487. Predloga u glavi koja govori o postupku u privrednim sporovima se ne predviđa mogućnost da sud oceni mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja, već samo ako stranke to predlože.
Iz tog razloga poslanička grupa SPS je predložila amandman da se iz člana 327. izostavi mogućnost da sud ocenjuje mogućnost uspešnog rešenja spora putem posredovanja i da to bude isključivo na volju stranaka.
Pomenuo sam ovde nekoliko primera u vezi sa Zakonom o parničnom postupku da se ne bi shvatilo kako je sve idilično. Smatram da je ovaj zakon jedan dobar korak napred zbog materije na koju se odnosi, a pogotovo zbog građana koji će moći brže dođu do pravde. To je razlog zbog kog će poslanička grupa SPS podržati ovaj predlog zakona o parničnom postupku.
Kada je reč o Predlogu zakona o izvršnom postupku, unete su novine koje na jedan drugi, mnogo bolji i efikasniji način regulišu poziciju dužnika i na taj način direktno doprinose da izvršni postupak bude brži i mnogo efikasniji, što je inače intencija svih demokratskih država, a građani će sigurno biti zadovoljni.
Prema važećem zakonu dužnik je bio prezaštićen i često je imao mogućnosti da raznim zloupotrebama izvršni postupak učini neefikasnim. Ovim predlogom zakona doprinosi se njegovom ubrzanju i smanjuje se mogućnost da dužnik u privremenom izvršenju potraživanja poverioca, utvrđenog prinudnom ispravom, vrši izigravanje zakona tako što u takvim slučajevima zahteva postupanje po zakonu sa namerom da se ostvari svrha koju zakon zabranjuje, odnosno da taj postupak učini neefikasnim. Raznim pravnim radnjama se postupak činio dužim a pravda je bila nedostižna građanima.
Posebno bih želeo da istaknem činjenicu da je predlagač Zakona o izvršnom postupku, u cilju obezbeđenja njegove efikasnosti, predvideo da se nepoštovanje rokova tretira kao odugovlačenje postupka od strane sudija. Ovakvo rešenje treba podržati, jer se njime smanjuje prostor za bilo kakve manipulacije, što je u dosadašnjoj sudskoj praksi bilo prisutno.
Dobro rešenje je što predloženi zakon predviđa da se dostavljanje u izvršnom postupku vrši shodno primenom odredbi Zakona o parničnom postupku. Na ovaj način izbegava se svaka mogućnost odugovlačenja izvršnog postupka, izbegavanja dostavljanja od strane dužnika – što sam postupak čini izvršnim.
Predloženi Zakon o izvršnom postupku sadrži određene novine u vezi sa rešavanjem po izjavljenoj žalbi ili prigovoru na rešenje doneto u prvom stepenu. Rokovi za podnošenje žalbi, odnosno prigovora su tri dana od dana dostavljanja rešenja i o toj žalbi odlučuje veće troje sudija drugostepenog suda čija odluka nije pravosnažna.
U predlogu ovog zakona sadržana je jedna bitna novina koja dozvoljava da, kada prvostepeni sud oceni da je žalba izjavljena u roku osnovana, sam preispituje svoju prvostepenu odluku i donosi rešenje o usvajanju žalbe koja podleže žalbi drugostepenog suda, odnosno, citiram: „Ako prvostepeni sud ne odluči da sam rešava o žalbi, dostaviće je na rešavanje drugostepenom sudu”.
Postoji jedna bojazan da se ovakvim rešenjem uvodi kontrola odluka prvostepenog suda od strane višeg suda. Pitanje je da li se kvalitet suđenja podiže na viši nivo tj. da li se postiže i veća pravna sigurnost u izvršenju sudske prakse. Složio bih se sa ocenom da je predlagač zakona predvideo da je prvostepeni sud po svakoj žalbi obavezan da zauzme svoj stav i da ga dostavi drugostepenom organu. Ovakvim rešenjem ostavljena je sloboda prvostepenom organu da sam odlučuje o kojoj će žalbi zauzeti stav a o kojoj ne – što u određenim slučajevima može da bude i loše.
Zakon o izvršenom postupku, koji ima preko 300 članova, sadrži brojne novine u odnosu na dosadašnja rešenja. Primera radi, pored žalbe kao redovnog leka, prava dužnika na pokretanje parničnog ili drugog postupka, pomenuću i pravo trećeg lica na prigovor i pokretanje parničnog postupka, izvršenje alternativne obaveze po izboru dužnika, regulisanje pitanja troškova, pitanje jemstva u izvršnom postupku, pitanje novčane kazne, pitanje protiv izvršenja, pitanje odlaganja izvršenja na predlog trećeg lica.
Novine su i regulisanje pitanja obustave izvršenja, regulisanje pitanja izvršenja radi naplate novčanih potraživanja, donošenje posebnog rešenja, pitanje kojim je ubrzan i postupak javnog nadmetanja, postupak imovine, pitanje skraćenog izvršnog postupka.
Ne bih želeo da to ponovo pominjem ali moram reći da suština ovih izmena Zakona o izvršenom postupku i Zakona o parničnom postupku jeste i to građani Republike Srbije u kraćem roku dođu do pravde, da od onoga trenutka kada se pokrene postupak pred pravosudnim organima građani steknu mogućnost da do tog svog prava i stignu. Mislimo da sve ono što je sadržano u ova dva predloga zakona – ja sam pokušao da u ime poslaničke grupe SPS deo toga i nabrojim – predstavlja jedan dobar korak napred i za pravosuđe i za građane, a samim tim i za Srbiju. Poslanička grupa SPS će podržati ova dva predloga zakona.
Hvala. Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, danas raspravljamo o Predlogu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Kolega Baralić je već govorio o tome, ali ja ću ponoviti - poslanici SPS-a smatraju da postoji potreba da ovaj zakon bude usvojen.
Smatramo da će se usvajanjem ovog zakona stvoriti jedan dobar ram da se poboljša stanje u oblasti informisanja, da se pre svega poboljša kvalitet informacija koje kruže u našem medijskom prostoru, da ćemo konačno napraviti jedan korak da ovaj haos od informacija i kontrola koja postoji prestane; da građani dođu do onih informacija koje su za njih bitne, jer sada imaju mogućnost da i od državnih organa i organa teritorijalne autonomije, organa lokalne samouprave dobiju informacije koje su za njih bitne.
Ovaj zakon će predstavljati prekretnicu u odnosu na dosadašnje stanje. Naime, u ovom petooktobarskom periodu imali smo jednu strašnu kontrolu informacija, medijsku blokadu i klasično medijsko jednoumlje. Biro za informacije Vlade Republike Srbije je bio onaj organ koji je na sebe preuzeo prerogative državnih organa. On je cenio šta je to informacija od javnog značaja.
Naravno, to je tada bilo apsolutno prihvatljivo za partije DOS-a i licemerno je kada od predstavnika tih stranaka danas za skupštinskom govornicom čujemo kako je taj zakon trebao biti usvojen, kako se eto gubi mnogo vremena, kako je važan, kako je to potrebno razvoju demokratskog društva, da to doprinosi razvoju institucija, poboljšanju kvaliteta informacija, a u tom periodu on nije bio donesen i nije bio nešto o čemu bi poslanici razgovarali, iz prostog razloga što je stanje koje je tada postojalo njima apsolutno odgovaralo.
Mislim da se stvara jedna pogrešna slika oko medija. Razočaran sam što mediji nisu shvatili suštinu ovog zakona. Primera radi, centralna državna televizija kaže - konačno će građani moći da znaju kolike su plate državnih službenika. Ako je to centralno pitanje koje građane Srbije interesuje, onda odmah da znaju kolike su plate državnih službenika. Manje je važno ko je doneo odluku da NATO trupe pređu preko naše teritorije, manje je važno za medije da znaju šta se dešavalo na Dorćolu na prostoru gde postoji groblje lokomotiva u centru Beograda, već nekoliko puta je postojala mogućnost da dođe do ekološke katastrofe sa ogromnim posledicama. To je manje važno, ali je važno da se za plate zna, i to samo po sebi govori koliko ni novinari nisu na pravi način shvatili značaj ovog zakona.
Naravno, zakon sam po sebi nije idealan. Ima određenih nedostataka, ali kroz amandmane, a nadam se i u primeni, ti se nedostaci mogu otkloniti, da i mi u Srbiji dobijemo jedan zakon koji će pružiti pravni osnov da svi građani koji smatraju da neku informaciju, za njih značajnu, treba učiniti javnom, dostupnom, ostvare svoje pravo i dođu do informacija.
Mislim da ovaj zakon može učiniti još jednu stvar, da može uspostaviti ravnotežu između dva pola koja sada postoje u oblasti informisanja. Naime, sada imamo situaciju da svesno i nesvesno postoji skrivanje informacija od značaja za javnost. Namerno upotrebljavam formulaciju svesno ili nesvesno, jer to se može potvrditi u svakom konkretnom slučaju.
Drugi pol te ravni jeste da se preko medija daju neproverene, netačne informacije, da kroz te informacije postoji senzacionalistički pristup, tako da se stiče utisak da je cilj da se preko leševa dođe do nečega što će povećati tiraž novina, a što će ljudi u toj priči biti proglašeni krivim, ni krivi ni dužni, to je manje važno.
Kolega Baralić je pomenuo jedan slučaj. Ima ih, nažalost, mnogo poslednjih meseci, gde se u pojedinim slučajevima ljudi anatemišu pre nego što ijedan državni organ da potpunu informaciju; ili predstavnici državnih organa samoinicijativno istupaju, daju informacije koje nisu tačne.
Skrivanja informacija je bilo, i to ne treba posebno obrazlagati, posebno prethodnih godina kada je sve ono što je bilo vezano za surčinski klan imalo jednu konotaciju, da bismo tek sad, u vreme suđenja i u vreme naknadne pameti pojedinih učesnika zbivanja i pojedinih članova tih zločinačkih udruženja, dobijali potpuno drugačije informacije i ta priča dobija potpuno drugačiji sadržaj.
Mislim da bi Vlada trebalo da prihvati određene amandmane koji su se i na Odboru čuli. Mislim da bi trebalo u budućem periodu da pojedine formulacije koje su sastavni deo ovog zakona, a koje su opšteg karaktera i daju osnov za široko tumačenje, jednostavno skloni. Neke kolege su pomenule neke primere, neki i nisu.
Šta znači formulacija - ozbiljno ugroziti odbranu zemlje? Ako je odbrana zemlje ugrožena, ona je ugrožena, ozbiljno ili neozbiljno, mislim da takvom određenju ovde mesta nema. Ili, šta je to pretežniji interes; šta znači – bitno umanjiti sposobnost zemlje; bitno ili nebitno, ako je umanjeno onda je umanjeno i u odnosu na to treba činiti određene stvari; kao i formulacija - preveliki broj informacija, ipak se ostavlja subjektivnom tumačenju šta to znači.
Moram pomenuti da je institucija poverenika, kako smo čuli od predlagača na matičnom odboru, nešto što je primereno iskustvu određenog broja zemalja; nije kod svih, negde je ministarstvo obavljalo poslove poverenika, negde poverenik postoji kao institucija i izgrađen je položaj poverenika. Predlagač je pribegao ovom rešenju.
Ne sporim to, ali stvarno ne vidim razlog da u opisu kvaliteta čoveka koji treba da obavlja posao poverenika stoji određenje da je priznati borac za ljudska prava. Naime, ko je taj koji može odrediti ko je borac za ljudska prava ili šta je to što ga ocenjuje uspešnim, odnosno neuspešnim. Ako ovu informaciju pridodamo čuvenom Zakonu o lustraciji, koji je suštinski propao, jer se videlo da ima političku konotaciju, mogu da kažem, eventualno, da se kroz Zakon o lustraciji daju određenja ko je borac za ljudska prava, odnosno ko je onaj ko je kršio ljudska prava, pa ne može biti kandidat.
Dobra strana poverenika, odnosno njegovog izbora jeste što će suštinski narodni poslanici biti inicijatori predloga za izbor poverenika, jer predlog za izbor poverenika određuje Odbor za informisanje i kulturu.
Konačno treba da se skinu maske i da ne pribegavamo rešenjima koja više unose haos i zabunu nego što stvaraju red u oblasti informisanja. Primera radi, naš čuveni Savet za radiodifuziju bio je zamišljen tako da stvori pravni osnov da nevladine organizacije u ime države rade državni posao. Znate i sami, kad kažem nevladine organizacije, postoje jasni lobiji koji stoje iza tih nevladinih organizacija.
Mislim da je dobro kad država uzima odgovornost za određene poslove, izborom ljudi, opisom posla koji ta osoba treba da radi i da se zna ko šta radi i kome se podnose računi za tako nešto.
Poslanička grupa SPS smatra da je suviše dug rok izbora poverenika na sedam godina. Mislimo da se moglo pribeći i drugačijem rešenju. Moram reći da oko njegovog načina izbora, odnosno razrešenja postoje nesaglasnost u Predlogu zakona. Naime, on se bira na jedan način, a mnogo se teži uslovi postavljaju za njegovo razrešenje. Očigledno da je predlagač u toku pisanja ovog zakona bio pokoleban drugim rešenjima, što se vidi i iz obrazloženja ovog zakona, jer tamo se konstatuje da se pravila o izboru i razrešenju poverenika oslanjaju na pravila o izboru sudija.
Ko prati izbor sudija u Skupštini zna da se sudije javljaju na javni konkurs, onda postoji mišljenje suda gde su radili ranije, postoji mišljenje Advokatske komore. Ti predlozi, a i oni koji nisu, stižu na Visoki savet pravosuđa, pa Visoki savet pravosuđa to utvrđuje, šalje matičnom odboru Skupštine Srbije, koji može a ne mora osporiti predlog, o čemu se izjašnjava Skupština Republike Srbije.
Ovde imamo predlog Odbora, koji dolazi na izjašnjavanje Republičkoj skupštini. Ne može se povući takva paralela. Kod razrešenja, to se još manje može podvesti pod ovu formulaciju. Naime, u zakonu se predviđa da inicijativu postupka za razrešenje poverenika pokreće trećina poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. To je jak uslov.
Ako pogledate Ustav Republike Srbije, videćete u članu 132. da npr. 50 poslanika Narodne skupštine Republike Srbije može pokrenuti postupak za promenu Ustava Republike Srbije ili svega 20 narodnih poslanika može podneti predlog za izglasavanje nepoverenja vladi ili pojedinom ministru. Priznaćete, ako 20 poslanika može pokrenuti postupak za izglasavanje nepoverenja vladi, onda je ovaj uslov od trećine poslanika da bi se pokrenuo postupak za izglasavanje nepoverenja povereniku neprimeren poslu koji poverenik radi.
Ovo namerno pominjem, jer njegov posao je ograničenog dometa. Nesporno je da će on imati značaj u primeni ovog zakona i u oblasti poboljšanja stanja u informisanju, ali i mogućnosti poverenika su ograničene. Šta kada državni organ kaže da određene informacije, opet iz razloga koji su sadržani u zakonu, ne mogu biti dostavljene na zahtev tražioca? On se žali povereniku i poverenik će konstatovati da ovaj nije dobio traženu informaciju, objaviće njegovu žalbu, ali ne može ni on da učini ništa da se ta tražena informacija učini dostupnom i stavi na uvid javnosti.
Sem kazne kao mere, državni organi ne podležu nikakvoj drugoj kazni, a kazna je, videli ste i sami, skromna.
I to skromna u odnosu na ono što može biti predmet zahteva ili u odnosu na ono što može biti sadržano u formulaciji informacija od javnog značaja. Znači, kazna ostaje, ali mogućnosti poverenika su skromne.
Na kraju, nesporno je, i moram to još jednom reći, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije smatra da će se poboljšati stanje u oblasti informisanja sa ovim zakonom. Jedan korak se čini, ali videćemo i sami koliko, jer i u prethodnom periodu dešavalo se da je bilo situacija, pa čak i u ovom cenjenom domu, koje su mogle biti predmet obaveštavanja i informisanja, a nije trebao zakon nikom od novinara da piše o izbornoj krađi, mandatima u Narodnoj skupštini Republike Srbije ili o krađi prilikom glasanja za izbor guvernera Narodne banke. Nije trebao zakon da bi se o tome pisalo.
Međutim, ne mogu se setiti da je neko od novinara želeo da utvrdi činjenično stanje, recimo, prilikom izbora guvernera Narodne banke Srbije. Nema istraživačkog novinarstva, kod nas se stvari zakopavaju, umesto da se kroz istraživačko novinarstvo dođe do informacije koja će biti celovita i dostupna javnosti.
Moram da pomenem da do dana današnjeg mi socijalisti ne znamo, a ni javnost Srbije, a kolega Ivica Dačić i ja smo više puta u ovom cenjenom domu i na Odboru za bezbednost tražili tu informaciju, ko je u vreme "Sablje" u ime MUP-a pisao saopštenja u kojima je anatemisao političke protivnike, u ovom slučaju socijaliste i poslaničku grupu SRS. Pitali smo više puta ko je u ime MUP-a pisao takva saopštenja i nismo dobili odgovor. Dobili smo odgovor od ministra Mihajlovića da MUP to nije pisao. Imate saopštenje MUP-a koje MUP nije pisao.
To samo po sebi najbolje govori u kakvom je stanju bila država. Još jedan podatak, naslanja se na moju prvobitnu konstataciju da je u vreme DOS-a Biro za informacije bio sve i svašta u oblasti informacija, da se iz dokumentacije koja postoji vidi da je vanredno stanje ukinuto na predlog Vlade i da je osnov za taj predlog formiran na osnovu izveštaja koji je podneo Biro za informisanje, a taj izveštaj se ne nalazi u zvaničnoj dokumentaciji i arhivi Vlade Republike Srbije.
To samo po sebi najbolje govori kako smo imali jedan sistem gde se javno pričalo o slobodi informisanja, pravu, transparentnosti, o dostupnosti informacijama, o tome da građani treba sve da znaju, a sa druge strane se u tišini završavao posao kako je to politički odgovaralo.
U svakom slučaju, mislim da ovaj zakon treba usvojiti. On ima određenih nedostataka. Neki od tih nedostataka će biti ispravljeni usvajanjem amandmana, a mislim da će praksa pokazati da postoje potrebe da i neki drugi delovi zakona budu izmenjeni.
S obzirom da je ovo objedinjena rasprava i neće biti vremena za raspravu o amandmanima SPS-a želim da, koristeći poslovničko pravo, kažem nekoliko reči o ta dva amandmana, jer oni jesu suštinski za ovu raspravu o Predlogu rezolucije o pridruženju Srbije Evropskoj uniji.
Mnogo govornika i juče i danas nam je držalo lekciju o tome da nije bilo potrebe, niti razloga da pominjemo Partnerstvo za mir kao sadržaj ove deklaracije, niti da je to problem za usvajanje ove deklaracije, ne pružajući nijedan konkretan dokaz da je Partnerstvu za mir mesto u ovoj deklaraciji. Više puta nekoliko naših poslanika je juče i danas ponovilo da Partnerstvo za mir nije program koji je vezan za pridruživanje i članstvo u Evropskoj uniji i bili smo apsolutno u pravu.
Ukoliko je eventualno naše izlaganje imalo neku dimenziju koje nije utemeljeno, ja sam bio slobodan da nađem jedan dokument koji je izdala Vlada Republike Srbije i u kojem se kaže – Partnerstvo za mir, značenje tog pojma, ''Severnoatlanski savet za saradnju osnovan decembra 1991. godine. Severnoatlantski savet okuplja saveznike iz redova NATO i države bivšeg Varšavskog ugovora u okviru foruma posvećenog pitanjima bezbednosti i saradnje.
Tri godine kasnije 1994. godine pokrenut je program Partnerstvo za mir kako bi se zemljama partnerima omogućilo da razviju individualne programe saradnje sa NATO-m. Kao zamena za Severnoatlantski savet za saradnju 1997. godine osnovan je Evroatlantski partnerski savet itd. Osnovni ciljevi Partnerstva za mir jesu javnost u procesu planiranja odbrane i vojnog finansiranja, demokratska kontrola oružanih snaga, kao i razvijanje kapaciteta za zajedničko delovanje snaga partijskih zemalja i onih koje su članice NATO.''
Crno na belo Partnerstvu za mir u ovoj deklaraciji mesta nema i ne treba da bude. Uzeo sam takođe i ovaj dokument koji smo juče dobili kao poslanici, kao jedno edukativno štivo za raspravu o ovoj temi.
Detaljno sam pregledao knjigu koja se zove ''Proces evropske integracije'' i nisam nigde našao Partnerstvo za mir.
Postavljam jedno logično pitanje. Zašto Partnerstvo za mir u deklaraciji kada Partnerstvo za mir nije nešto što je vezano za pridruženje bilo koje članice Evropskoj uniji. Da li se na mala vrata želi usvojiti stav da smo u Skupštini dali podršku pridruženju Partnerstvu za mir. Ako se stvarno želi stav Skupštine i pojedinih stranaka, onda smo to trebali staviti kao posebnu tačku dnevnog reda.
Nama članovima SPS-a, poslanicima SPS-a nije prihvatljivo da deklaracija koja govori o pridruženju Srbije Evropskoj uniji sadrži odnos naše države prema programu NATO-a, Partnerstvu za mir. Mi ne želimo da to pitanje bude ovde pomenuto, a sadržaj tog programa sam po sebi je dovoljan.
Jedan od naših kolega danas je pomenuo da niko ne govori o onome što sledi nakon Partnerstva za mir, to je čistilište NATO-a, to su neki i priznali. To je pitanje nekoliko desetina milijardi troškova da bi se ceo sistem odbrane prilagodio standardima NATO-a. To neko treba da plati, a to će biti naši građani, a pogotovo ono što se radi po pitanju uništenje državne vojne industrije.
Ako nastavimo da ovako reformišemo vojsku izgubićemo predmet reforme, jer smo ih ostavili bez ičega, ostavili smo ih bez osnovnih uslova za život. Ako se želelo da se raspravlja o Partnerstvu za mir onda je to trebalo javno reći. Partnerstvu za mir u ovoj rezoluciji mesta nije bilo i ne treba da bude i mi smo predložili jednostavno da se taj stav briše.
Druga stvar vezano za Hag. Tačno je, SPS ne može da prihvati stav iz ove rezolucije gde se izričito traži transfer haških optuženika tom sudu. To je deo rezolucije koji se ne vidi, ali ja sam juče našao taj dokument iz Soluna i citirao. Za nas to nije prihvatljivo i to treba da se zna. Nemojte da nam držite predavanja o tome da su potrebne bolne odluke. Koje bolne odluke? Nisu pomenute.
Pominje se Hag. Zašto ne pomenete Kosovo i Metohiju? Da li je to deo bolnih odluka koje treba da saopštimo Srbiji da bi bili članica Evropske unije? Ako treba da budemo članica Evropske unije, a da se odreknemo Kosova i Metohije, onda ne treba da budemo članica Evropske unije. Haški sud ima svoj vek trajanja. Šta ćemo primera radi, ako je trajanje Haškog suda predviđeno do 2008. godine, a pominje se da ćemo 2012. godine biti članica Evropske unije?
Haški sud ima svoju političku potrebu i on je tu potrebu gotovo ispunio. Nedostaje mu dokaza i zato mu trebaju saradnici u dokazima. Jer Haški sud je osnovan da bi opravdao ono što su zemlje NATO-a zajedno sa Amerikom učinile našoj zemlji.
A to je da su nas 78 dana i noći bombardovali, načinili brojne ljudske i materijalne žrtve i štete i traže opravdanje za taj svoj postupak.
Predmet međunarodnih obaveza podrazumeva i saradnju sa stalnim sudom, krivičnim, međunarodnim u Rimu. Zašto to da ne pomenemo? Na kraju krajeva ili na početku stvari mi u Srbiji imamo još uvek važeći Ustav. Čak i ova rezolucija pominje predlog, odnosno zasnovana je na Ustavu Republike Srbije. Naš Ustav zabranjuje izručenje građana i to mora da se zna.
Na kraju, zanimljivo je pomenuti kako pozicija u parlamentu menja stavove pojedinih poslanika. I zanimljivo je da obavezu izručenja četvorice generala, pošto je to aktuelna tema, pominju i oni koji su u decembru mesecu prošle godine, ali tada kao vlast, doneli odluku da ta četiri generala ne treba izručiti.
Da li je to principijelnost o kojoj se govori, ili je reč o politikantstvu. Naravno, reč je o politikantstvu. Znači, sada mi nismo Vlada, nismo vlast, sada smo mi nešto drugo, e pa sad mogu da idu ljudi u Hag, mogu da se izruče. To nije odgovoran odnos ni prema tom pitanju, a ni prema državi.
Mi smatramo da za ova dva stava u dokumentu, koji se nalazi pred parlamentom Republike Srbije, nije bilo mesta i ne znamo razloge predlagača - zašto se išlo po svaku cenu na ovakve formulacije. Smatrali smo, a i danas smatramo da ukoliko je predlagač stvarno želeo da iskaže jedinstvo Narodne skupštine Republike Srbije, da je mogao naći drugačiji način da iskaže to jedinstvo i da sve parlamentarne stranke, zastupljene u parlamentu Republike Srbije, glasaju o tome. Hvala.
Poštovane kolege, narodni poslanici, moram reći da mi jako smeta i razočarava me kada čujem neke mlade kolege, a uz to poslanike, kada pitanje Kosova i Metohije pokušavaju da vežu za jednu političku stranku ili za period zadnjih deset ili petnaest godina. Pitanje Kosova i Metohije je staro dva veka i to je valjda svima poznato. Ono što nekima nije poznato i neće da znaju je činjenica da je Jugoslavija uložila preko dvadeset milijardi dolara u ekonomski razvoj Kosova, u obrazovanje, kulturu i sve ono što čini poboljšanje ukupnog života na Kosovu.       
Činjenica je da je separatistički pokret na Kosovu i Metohiji izazvao kasnija zbivanja na Kosovu i Metohiji, iz prostog razloga što su imali potpuno selektivan pristup u odnosu na prava i obaveze. Želeli su sva prava kao građani SFRJ i kasnije SRJ, ali nijednu obavezu i to je poznato. Ako neko misli da je borba protiv terorizma koju je država Srbija sprovodila devedesetih godina uzrok zbivanja na Kosovu i Metohiji, onda on ne zna jednostavno šta se zbiva.
Čak ni Kisindžer u svojim dokumentima, knjigama i ostalim elaboratima o zbivanjima na prostoru Kosova i Metohije, odnosno Balkana, ne govori o bilo čemu drugom do o borbi protiv terorizma.
Govori o preteranoj upotrebi oružane sile. On izbegava da upotrebi termine koje neki domaći poslanici koriste.
Inače, čak i da prihvatimo da je politika prethodne vlasti bila loša postavljam jedno prosto i, čini mi se, logično pitanje. KFOR i UNMIK su od 1999. godine neko ko vrši vlast na prostoru Kosova i Metohije. Od 1999. godine pa na ovamo 280.000 Srba i drugih građana različitih nacija i nacionalnosti su proterani sa Kosova i Metohije, 1.200 je ubijeno, 1.200 je oteto, 1.400 je ranjeno i povređeno, 899 naselja je ostalo bez Srba. Da li je to etničko čišćenje? Da. Šta je DOS uradio povodom toga? Ništa. Zašto? To je pitanje.
Lako je pričati o prošlosti nego dajte odgovore na sadašnjost i zašto nije DOS reagovao. Oni koji nam drže sada predavanja o zbivanjima na Kosovu i Metohiji trebali su juče, prekjuče, pre dve ili tri godine da kažu koje je to obaveze međunarodna zajednica preuzela i zašto ih nije izvršila. Zašto se priča o našim obavezama? Zašto aktuelna vlast, prethodna vlast upotrebljava kategoriju konačan status Kosova i Metohije?
Konačan status je utvrđen Rezolucijom 1244. Puna autonomija. To je sadržaj razgovora. Zašto mi prejudiciramo stanje stvari? To su pitanja koja traže odgovore, a ne zamena teza pa su onda odgovorni socijalisti i radikali. Zašto nismo uradili da stanje bude bolje? Ako je DOS bio miljenik Zapada, a jeste bio miljenik Zapada, zašto nešto nije uradio? Vi smatrate napretkom da se konstatuje stanje da je 280.000 Srba proterano. To nije politika i ti ljudi onda ne treba da se bave politikom nego da kažu – radimo posao u interesu drugih.
U teoriji međunarodnih odnosa postoji izraz za te ljude. Neću ga koristiti zbog dostojanstva Narodne skupštine, ali tako ne može biti. Ako želimo nacionalni konsenzus, ako želimo skupštinski konsenzus onda moramo da radimo na konsenzusu, a ne da nudimo dokumenta i da imamo priče koje vode podeli Srbije.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade, danas razgovaramo o Rezoluciji o pridruživanju Evropskoj Uniji. Ta tema sama po sebi nameće odgovor na dva vrlo prosta pitanja da li postoji saglasnost svih političkih snaga u Srbiji o potrebi pridruženja Srbije Evropskoj uniji i mislim da je odgovor svih – da. Da li postoji konsenzus? Da. Da li ovaj dokument obezbeđuje konsenzus? Ne. Zašto ne? Zato što u svom sadržaju ima teme koje nisu predmet pridruženja Srbije Evropskoj Uniji.
Da li se želi na ovoj temi pokazati nejedinstvo je drugo pitanje. Ako se želi stvarno pokazati saglasnost Narodne skupštine Republike Srbije onda predlog ove rezolucije treba da ima samo dva stava. Prvi stav je – sve političke stranke u Narodnoj skupštini i Narodna skupština izražava želju, potrebnu nadu, očekivanja Srbije za priključivanje Evropskoj uniji, formulišite kako hoćete, a drugi stav – zadužuje se Vlada Republike Srbije da uradi nacionalnu strategiju pridruženja Srbije Evropskoj uniji. Sve drugo nije konsenzus i jeste podela.
Zašto u ovom dokumentu postoji potreba da stoji – Partnerstvo za mir? Zašto? Da li je Partnerstvo za mir program Evropske unije? Da li je Partnerstvo za mir uslov za punopravno članstvo u Evropskoj uniji? Ili je nešto treće. E, to nešto treće nama smeta. Partnerstvo za mir je program NATO-a, predvorje NATO-a, čistilište NATO-a. To treba da se zna.
Građani Srbije treba da znaju da temi - Partnerstvo za mir nije mesto u ovom dokumentu. Ako želimo da raspravljamo o Partnerstvu za mir onda je trebalo da zakažemo posebnu sednicu Narodne skupštine sa tom temom.
Da vidimo da li ko i zbog čega želi da bude članica tog programa Partnerstvo za mir. Zna se da je Partnerstvo za mir NATO, a tim ugovorom, jer svaka zemlja članica potpisuje bilateralni ugovor, članica NATO-a prihvata niz političkih, vojnih i finansijskih obaveza, dok NATO ne preuzima nikakve obaveze. Čak ni da pomogne u odbrani te zemlje kad je napadnuta.
I nije korektno pominjati Srbiju i zemlje u okruženju, jer je zemljama u okruženju NATO pomogao. Ne treba pominjati šta je NATO uradio za Hrvatsku kada je bilo reči o proterivanju Srba 1994-1995. godine. I, nije ista uloga NATO-a u zemljama u okruženju i u odnosu prema Srbiji. O tome treba da se javno govori.
Partnerstvu za mir ovde nije mesto i zašto je stavljeno – videćemo. Mi smo predložili amandman da se ta rečenica skloni, ako se želi konsenzus. Drugo, postoje delovi ovog dokumenta koji prikriveno, da kažem – na mala vrata, uvode za nas jednu vrlo bolnu temu. To je Haški sud.
Svi znamo, ili bar većina zna, šta je sadržaj odredaba Dejtonskog sporazuma, obaveza tadašnje SRJ da sarađuje u istraživanju zločina na prostorima bivše Jugoslavije. Od tog istraživanja zločina bivše Jugoslavije došli smo do Haga i onog što ovde ne piše, ali se na mala vrata ubacuje, jer se u sadržaju rezolucije lepo pozivamo na Deklaraciju iz Soluna.
Pošto predlagač nije imao mogućnosti da nas upozna sa tom deklaracijom iz Soluna, biću slobodan da samo citiram jedan deo te deklaracije koji govori o tome da je potrebno da ta nedvosmislena saradnja sa Haškim tribunalom uključuje i transfer preostalih optuženika u Hag. Za nas, za SPS, to je neprihvatljivo.
Znači nije tek tako neka međunarodna obaveza u pitanju, nego je u pitanju transfer optuženih u Hag. Pre tri godine, pre hapšenja predsednika Miloševića, tadašnji DOS je govorio – ili on ili svi mi. Samo on i niko više. Pa, ne samo da je predsednik Milošević kidnapovan, nego su i drugi ljudi isporučeni Hagu, neki su i dobrovoljno otišli, da kažem – postigli određenu saglasnost sa Hagom, a ni te obaveze Hag nije poštovao.
Zanimljivo je pitanje zašto Evropska unija toliko insistira na poštovanju rada Haškog tribunala, institucije koju je osnovao Savet bezbednosti. Odgovor je vrlo prost – zato što taj sud treba da aminuje agresiju NATO-a na našu zemlju, jer su zemlje Evropske unije učestvovale u toj agresiji; treba da da konačan sud o zbivanjima 1999. godine i da kaže da mi nismo bili žrtve nego da smo bili krivci. Da jednostavno preokrene istoriju, jer mu je to i namena.
Zašto se ne govori o obavezi primene pravila stalnog Međunarodnog krivičnog suda, osnovanog Rimskim sporazumom. To se ne želi, jer, naravno, takve odredbe ne idu u prilog.
Četvrta stvar, stalno se priča o vrednostima, obavezama, obavezama, obavezama i samo obavezama. Da li je pitanje obaveza dvosmerna ulica? Nije. Da li obaveze važe samo za nas? Da. Pre par minuta sam izašao da repliciram jednom mladom kolegi i pomenuo situaciju na Kosovu i Metohiji. Da li je međunarodna zajednica, to što se zove međunarodnom zajednicom, izvršila makar jednu od svojih obaveza od 1999. godine pa na ovamo?
Govorim i o Rezoluciji 1244, o Sporazumu Hakerupa i Čovića i o drugim dokumentima koji su potpisani. Da li je međunarodna zajednica vratila nekog od 280 hiljada proteranih Srba i drugih građana, pripadnika raznih nacionalnosti? Jeste. Znate li koliko? Nepuna 2 procenta. Da li je obezbedila mir, slobodno kretanje, protok robe i kapitala? Nije. Da li je obnovila neku kuću? Nije. Da li je našla nekog ko je počinio ubistvo? Nije. Da li je makar jedno lice privedeno pravdi, od onih koji su dole počinili taj teror? Nije.
Sem, pod znacima navoda, snažne zabrinutosti, ništa nisu uradili. Da li to neko konstatuje? Ne. Stalno se priča o obavezama. Možda je u pitanju igra reči, različito značenje istih reči, moć, sila ili je u pitanju ucena ali onda nazovimo stvari pravim imenom. Recite – jeste, mi smo ucenjeni od strane te međunarodne zajednice i moramo da radimo tako; ili – mi smo obavezni da radimo tako; ili – mi hoćemo da radimo tako.
Srbiji se to duguje. Nemojte da pričamo o priključenju Srbije Evropskoj uniji 2012. godine. Da, ali u kojim granicama. Princip nepovredivosti granica u Evropi je proklamovao Helsinki još 70-tih godina, ali ga naše diplomate ne pominju. Princip poštovanja rezolucija Saveta bezbednosti je opštevažeći, ali mi o njemu najmanje govorimo.
Status Kosova utvrđen rezolucijom je nešto o čemu mi najmanje govorimo i što najmanje tražimo, a stalno govorimo o obavezama, o obavezama. Pa, gde su obaveze te iste Evropske unije kada je u pitanju odnos prema nama? Da li je neko od diskutanata ili predlagača, pomenuo koje su to obaveze?
Kada je reč o zastoju u odnosu prema Evropskoj uniji, ovaj dokument, koji smo dobili na ulazu u salu danas, vrlo zanimljivo, na 52. strani sam po sebi govori šta je uzrok zastoja. Tokom 2003. godine, citiram, dolazi do zastoja, najpre u političkim i ekonomskim reformama, krize državne zajednice i zloupotrebe preferencijalnog tretmana na izvoz šećera.
Pitanje šećera je nešto što se rešava. Ali postavlja se pitanje funkcionisanja državne zajednice. Ko je potpisao Beogradski sporazum i druge dokumente kojima je stvorena državna zajednica? Pa, isti ti predstavnici Evropske unije i domaći političari a mi sada kritikujemo što je državna zajednica nefunkcionalna, što nema ugovorni kapacitet. Pa kome to pričamo? Da opravdamo sebe ili Solanu? Ili i jedno i drugo? Ako radimo za interese drugih, za potrebe drugih, onda to Srbiji treba da kažemo.
Na kraju, ono što sam preskočio da pomenem o Kosovu i Metohiji i s tim ću završiti. Ovaj dokument sam po sebi govori kakav je odnos Evropske unije prema Kosovu i Metohiji. Ovde se veoma lepo kaže da se modalitet pregovaranja na Kosovu i Metohiji odvija odvojeno od onog predviđenog za Srbiju i Crnu Goru tj. da se odvija po posebnom programu. To najbolje govori kakav je odnos Evropske unije po tom pitanju.
Ako je neko spreman da se odrekne dela teritorije Srbije zarad priključenja Evropskoj uniji onda to treba danas reći, a ne pričati priču o vrednostima i drugim stvarima koje su nešto što je daleka budućnost. Evropska unija da, ali bez gubljenja državnog i nacionalnog suvereniteta, a pogotovo bez gubljenja teritorije Srbije. Hvala.
Kolege narodni poslanici, moram reći da je ovo za mene strašno. Razumem da je svako od nas doživeo agresiju na svoj način i da nosi različite utiske, osećanja. Mogu razumeti da se na različit način tumači sve ono što se dešavalo. Ali sada, 2004. godine, pričati ovakve stvari koje sam čuo od kolege Krstina, stvarno je nekorektno, nemoralno i sramota.

Nismo mi bombardovali NATO, nego su oni bombardovali nas. Nismo mi mogli prekinuti agresiju posle tri, dva, pet ili osam dana, nego je prekinuta agresija kada se nešto u rukama moglo imati. O tome nečemu i dan-danas pričamo. To nešto je osnov da eventualno povratimo Kosovo i Metohiju. To nešto je garantovano u Ujedinjenim nacijama. To nešto će biti osnov za pregovore. Stvar je vrlo jednostavna.

Moram da kažem da me kolega iznenadio ovom svojom današnjom pričom, jer je kao učen čovek valjda bio u situaciji da pročita da Amerikanci nisu želeli pregovore, da nisu želeli suštinsku autonomiju za Albance na Kosovu i Metohiji.

Juče sam pomenuo, ali to moram još jednom da kažem, Bi-Bi-Si je preneo izjave Ričarda Holbruka da se još 1998. godine dogovorio sa OVK da im bude desna ruka na Balkanu. Madlen Olbrajt je rekla da nisu želeli da se u Rambujeu postigne sporazum, koliko god Srbi garantovali suštinsku autonomiju. Oni to neće. Zašto to neće? To morate da pitate njih.

Da smo prihvatili Rambuje, imali bismo NATO u Jugoslaviji, imali bismo ga i na Kosovu i Metohiji, a tri godine posle toga imali bismo referendum. Šta mislite kakva bi bila odluka većinskog naroda na Kosovu i Metohiji?

Recite pošteno ovoj Srbiji da se ova tužba povuče. Nemojte pokušavati da odbranite neodbranjivo, da izjednačavate Vladislava Jovanovića i Vuka Draškovića.

Jedan kolega mi je juče rekao da to nema veze, sve ovo što se priča, da je čovek to rekao pa je rekao i tako dalje. Rekao sam, na primer, ako bi izašao guverner Narodne banke i rekao da je inflacija 30%, videli biste haos na finansijskom tržištu. Znači nije baš da to nema veze. Ima, gospodo, sve ima veze.

Ako ste za povlačenje tužbe, izađite i recite to, bolje nego da kažete da vi niste za to ali da ovo nije dobro. Ne možete menjati činjenice. Činjenice su vrlo jednostavne: NATO je odlučio da bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju, da uspostavi protektorat na Kosovu i Metohiji, NATO je odlučio da da podršku OVK, NATO je bombardovao našu zemlju 78 dana, NATO je načinio materijalnu štetu od sto milijardi dolara.

(Predsednik: Vreme.)

NATO ima obavezu da to plati. Ako cenite da sami treba da povučemo tužbu, recite to. Onda bismo povukli tužbu i onda nas ne bi bilo. Recite to, nemojte da se skrivate iza različitih formulacija koje nemaju smisla.
Hvala. Kolege narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS, a u skladu sa članom 90. stav 3. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, predlažem da vreme rasprave o ovoj tački dnevnog reda bude 10 sati. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, iskreno rečeno, do pre par meseci mislio sam da tema kao što je ova danas nikada ne može biti predmet rasprave Skupštine Republike Srbije, zato što sam smatrao da u ovoj našoj državi postoje teme o kojima postoji apsolutni konsenzus svih političkih stranaka.
Mislio sam da pitanje agresije NATO-a na SRJ, zahtev, tužba naše zemlje protiv agresora, pitanje Kosova i Metohije, pitanje bezbednosti, pitanje pridruženja EU jesu teme koje niko ne može dovesti u pitanje. Međutim, tako nije.
Jedna izjava državnog službenika, ministra spoljnog državne zajednice Srbija i Crna Gora, gospodina Vuka Draškovića, taj konsenzus dovodi u pitanje. Potpuno sam ubeđen da će taj konsenzus biti uspostavljen u raspravi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali bi bilo još bolje taj konsenzus uspostaviti kroz glasanje o Predlogu rezolucije.
Glasanjem za Predlog rezolucije se poništavaju negativni efekti izjave ministra spoljnih poslova. Glasanjem za rezoluciju se pokazuje i odgovoran odnos prema državi, prema žrtvama agresije, prema svemu onome što je agresor učinio.
Moram reći da je pozitivno što je Vlada Republike Srbije protiv povlačenja tužbe. Loše je što nije imala petlju da predloži i usvajanje ove rezolucije. Iza formalno-pravnih razloga se ne treba zaklanjati. Vlada Srbije je bila dužna da predloži da se rezolucija usvoji.
Da li je gospodin Vuk Drašković imao ovlašćenja da da jednu takvu izjavu? Pazite, ministar spoljnih poslova jedne države nije običan državni službenik. Kada kaže nešto u ime države, to ima svoju težinu.
Podsećam, on je rekao da tužbu protiv agresora treba povući jednostrano i bezuslovno i, naravno, dao jednu krajnje ličnu političku kvalifikaciju, da je reč o Miloševićevim tužbama.
Podsećam da u Ustavnoj povelji državne zajednice SCG stoji vrlo decidno ko je nadležan za utvrđivanje spoljne politike i ko je obavezan da tu utvrđenu politiku sprovodi. U članu 33. stoji da Savet ministara utvrđuje i sprovodi politiku Srbije i Crne Gore, saglasno zajedničkoj politici i interesima država članica. U članu 40. se kaže da ministar spoljnih poslova sprovodi i odgovoran je za sprovođenje spoljne politike Srbije i Crne Gore.
Ovo pitanje nije bilo na dnevnom redu ni Skupštine državne zajednice SCG. Moram reći da su poslanici SPS, kada je gospodin Drašković bio izabran, tražili da se podnese ekspoze o spoljnoj politici. Rečeno je da će to biti za nekoliko dana. Naravno, do dana današnjeg nije usledilo.
Ovo pominjem iz razloga što ni Skupština državne zajednice SCG, ni Savet ministara, nisu ni raspravljali niti doneli odluku da bilo ko, pa ni ministar spoljni, može da govori u ime državne zajednice i da govori ovakve teške reči.
Gospodin Drašković sprovodi spoljnu politiku državne zajednice. On je ovim izjavama naneo i političku i državnu štetu Srbiji. Naravno, naneo je političku štetu državnoj zajednici, ali pominjem Srbiju.
Pokušaj jednostranog povlačenja ove tužbe je loš po državu. Ako ministar spoljnih poslova ima iole političkog morala, morao bi da podnese ostavku. Ako to neće, država Srbija je dužna da, u okvirima svojih ovlašćenja i mogućnosti, tog ministra spoljnih poslova smeni i da predloži novog ministra spoljnih poslova.
Srbija je to dužna da učini, jer je Srbija za 78 dana bombardovanja mnogo propatila, baš zbog toga nijedan pojedinac ne sme da daje takve izjave.
Zašto to kažem?
Pre dva meseca čuli smo tvrdnju da su Srbi na Kosovu i Metohiji učinili etničko čišćenje. Ko će kome - ako neće svoj svome, nama ne treba niko drugi do mi sami sebi da nanosimo štetu.
U vreme agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u okviru propagande koju su vodile zapadne zemlje pojavljivale su se informacije da na stadionu u Prištini postoje masovne grobnice, da postoje masovne grobnice širom Kosova i Metohije, da su naše oružane snage sprovodile etničko čišćenje.
Danas, četiri godine posle, niko na Zapadu, nijedan relevantni politički subjekt, a ne govorim o nekome ko se bavi istorijom, istraživanjem onoga što se desilo, ne usuđuje se da tako nešto kaže.
Zašto? Zato što su sami agresori, u nastupu oduševljenja, zato što su uspešno završili posao, kao što se to dešavalo i posle 5. oktobra, davali razne intervjue BBC-ju i ostalim medijima, kojih se sada stide i hteli bi da ih zaborave, ali šta ćete, traka je tu, pa se vidi.
Sada neko nas treba da ubeđuje da se Srbija nije borila protiv terorista, a Holbruk priznaje da je 1998. godine, u Ženevi, postigao dogovor sa OVK da podrži njihove ciljeve i borbu za nezavisnu Albaniju. Sada nas neko treba da ubeđuje da je trebalo prihvatiti Rambuje, a čuli smo šta je sadržaj Rambujea, što je tačno. Madlen Olbrajt sama kaže da je Rambuje bio uslov koji se nije mogao prihvatiti, jer je to njima bila prilika da započnu rat protiv Savezne Republike Jugoslavije. To govori Madlen Olbrajt, a mi ovde imamo ljude koji tvrde da je to drukčije.
Ko li je tu u pravu? To bi bilo zanimljivo čuti.
Rekao bih nešto oko humanitarne katastrofe, jer je to bio neposredan povod za agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Tog 24. marta 1999. godine nije bilo izbegličke katastrofe na našim prostorima. U prilog ovoj tvrdnji naveo bih dve različite procene UNHCR-a. Jedna, neposredno pre agresije NATO-a na Jugoslaviji u Albaniji je bilo oko 17.000 albanskih izbeglica sa Kosmeta. Druga, da je pre 24. marta 1999. godine u Albaniji bilo 18.500, u Makedoniji 16.000 izbeglica.
No sve da ih je ukupno bilo 35.000, što je maksimalna procena, ne može se ni izbliza uporediti sa cifrom oko 780.000 izbeglica, koliko je prema drugim podacima UNHCR-a pobeglo pre početka agresije.
Izbeglice su počele masovno da napuštaju Saveznu Republiku Jugoslaviju tek tri dana nakon početka agresije, 27. marta, logično, bežeći od bombi i raketa koje su navodno trebale da ih zaštite.
Pogledajte knjigu Henrija Kisindžera "Da li Americi treba spoljna politika", na strani 296 piše da su Albanci bežali pred NATO bombama.
Sada nas neko treba da ubeđuje da to nije tako. U toj intervenciji da bi se navodno sprečila humanitarna katastrofa, NATO je, sa druge strane, izazvao humanitarnu katastrofu, i to na dva osnovna načina. Prvo, nakon početka bombardovanja veliki deo stanovnika Kosova i Metohije, uglavnom Albanaca, a i pripadnika drugih etničkih zajednica, pobeglo je u susednu Albaniju, prema zvaničnim podacima 439.000, a u Makedoniju 246.000. Istovremeno je, što se zaboravlja, što niko ne pominje, prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 ljudi, mahom Srba i Crnogoraca, ali i Albanaca i drugih, pobeglo je u centralnu Srbiju i u Crnu Goru.
Moram da podsetim određene kolege ali i javnost Srbije na to da je divljačko bombardovanje pogodilo celu Jugoslaviju i praktično nijedan njen deo nije izuzet. Za 79 dana neprekidnog bombardovanja ubijeno je ili ranjeno nekoliko hiljada civila, uništene su najveće fabrike, čime je na desetine hiljada radnika ostalo bez posla, uništeno je ili teško oštećeno na hiljade kuća, u više navrata su namerno uništavana postrojenja elektrodistribucije, zbog čega je cela zemlja po nekoliko dana bila bez struje, vode i hleba. Prema podacima Crvenog Krsta, oko 200.000 građana, koji žive u Srbiji van Kosova i Metohije, napustilo je svoje domove i našli su se u internom raseljenju u gradovima Srbije.
Sve to ukazuje na to da je ratom, koji je izazvao NATO, stvorena prava tragedija, koja je pogodila ne samo stanovništvo Kosmeta već i sve ostale stanovnike Jugoslavije.
Upravo su NATO snage, svojim bombardovanjem, pored vojnih ciljeva i gusto naseljenih stambenih gradskih četvrti i sela, bolnica, škola, fabrika, poljoprivrednih dobara, komunikacija, neposredno prouzrokovale smrt, ranjavanje, nestašicu hrane i vode, teška razaranja infrastrukture, uništavanje i zagađivanje prirode.
Time je, umesto navodne humanitarne katastrofe, počinjena istinska humanitarna katastrofa, koja je neuporedivo veća od one koju je NATO pretendovao da spreči. Može se definitivno reći da je NATO izazvao, napadom, agresijom na Jugoslaviju, najtežu humanitarnu krizu u Evropi posle Drugog svetskog rata. Nije tu potrebna neka velika mudrost, jer podaci to apsolutno potvrđuju.
Bio sam u situaciji, razumevanjem predsednika Narodne skupštine, da podelim poslanicima jedan materijal, koji govori o šteti koju je utvrdila Komisija Vlade Republike Srbije, zvaničan državni organ. Ako pogledate ovaj dokument, biće vam jasno koje su razmere katastrofe koju je počinio agresor za tih 78 dana bombardovanja. Sva priča, sva politika bledi pred ovim podacima.
Ako su kolege poslanici imali imalo vremena, u odnosu na neke druge svoje obaveze, da pogledaju ovaj dokument, videće šta u njemu piše.
(Više poslanika iz poslaničkih klupa govori u isto vreme: "Nismo dobili taj materijal".)
Taj dokument je zvanično podeljen svim poslanicima. To je zvaničan izveštaj Komisije Vlade Republike Srbije. Znam da je taj materijal umnožen. Rečeno mi je da su svi poslanici taj materijal dobili.
Ovo su podaci vezani samo za štetu, bez podataka vezanih za Vojsku Jugoslavije i bez podataka vezanih za Kosovo i Metohiju. Direktna materijalna šteta, kao i indirektna materijalna šteta, kao što i sami vidite iz ovih podataka, zapanjujuća je. Neću vam čitati sve, samo bih vas podsetio o kakvim je objektima reč.
Kada je reč o saobraćajnim objektima, uništene su: železničke pruge, stanice, depoi, železnički mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, tuneli i galerije. U drumskom saobraćaju su uništeni: putevi, drumski mostovi, nadvožnjaci, podvožnjaci, vijadukti. U vazdušnom saobraćaju uništene su: aerodromske piste, aerodromske zgrade i objekti . Što se tiče elektroenergetske mreže, uništene su: trafostanice, i to 119 trafostanica, 11 elektrana, 51 poslovna zgrada i objekti na 277 lokacija, vodova i mreža. U objektima komunalne infrastrukture uništeni su radio-televizijski objekti, instalacije, 14 predajnika, 45 repetitora.
Pet kuglana je pogođeno i uništeno. U industriji i rudarstvu 101 objekat, u proizvodnji naftnih derivata dva kompleksa i 28 objekata, moj kolega Sveta Krstić će govoriti o tome šta se zbivalo u Novom Sadu, šta je agresor bombardovao u Novom Sadu i koje su posledice tog bombardovanja. U građevinarstvu, u poljoprivredi, u tercijarnim delatnostima. Koji su objekti verski pogođeni, kulturno-istorijski spomenici koji su uništeni.
Osnovne i srednje škole - 196 škola je pogođeno, to je ratni vojni cilj; 81 srednja škola, 11 viših škola, 22 fakulteta, 17 objekata učeničkog i studentskog standarda, 149 predškolskih ustanova, oko 55.000 stambenih jedinica je oštećeno za vreme 78 bombardovanja.
Kada je reč o ljudima, onom najdragocenijem, ovaj materijal sadrži gde je prijavljen gubitak života 944 osobe, taj podatak je daleko veći. Prijavljeno je 2.010 povreda telesnog integriteta.
Ovo vam pominjem iz prostog razloga što treba vrlo taksativno pobrojati i videti šta se tih dana zbivalo. Ovo pominjem iz razloga što postoji jedan suštinski razlog zašto se insistira na povlačenju tužbe.
Pre svega, čiji je interes da povučemo tužbu? Logično da je to interes tuženih zemalja i NATO-a u celini. Da nije tako, ne bi bilo pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu ovi pritisci su bez presedana u istoriji međudržavnih sporova pred Međunarodnim sudom pravde.
Ovo se jedino može objasniti time da je NATO svestan svoje krivice, odnosno da je izvršio agresiju, prekršio Povelju UN, osnovne principe međunarodnog javnog prava, prekršio je i Ženevske i Haške konvencije, i mnoge druge izvore međunarodnog javnog prava, prekršio je sopstveni osnivački akt, a zemlje učesnice u agresiji su prekršile i svoje sopstvene ustave, pošto su odluke o agresiji donete izvan, a najčešće protiv nacionalnih parlamenata.
Otud je normalno da NATO i njihovi lideri, posebno lideri koji su igrali ključnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ, svesni posledica eventualnog prihvatanja naših tužbi i moguće osude od strane Međunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to unapred spreče. Naravno, logično da je najbolji način za to povlačenje tužbe protiv NATO zemalja.
Zanimljivo je i koincidencija nije slučajna da se ova druga faza suđenja predsedniku Miloševiću poklapa sa ovom pojačanom medijskom kampanjom i zahtevom za povlačenje tužbe. Očigledno da su agresori i lideri zemalja koje su činile agresiju svesni da će u ovoj fazi biti ozbiljnije nego pre stavljanja na optuženičku klupu, a povlačenje tužbe bi umanjilo takvu opasnost.
Na kraju, koje su posledice odustajanja od ove tužbe? Nabrojaću ih nekoliko.
Prvo, oslobađanje NATO i zemalja agresora od odgovornosti za sve zločine koje su počinili za vreme 78 dana i noći bombardovanja. Pobrojao sam mnogo toga. Ne samo ono što su činili nama, nego što su učinili pomažući UČK, činili sve ono da ostvare svoj strateški cilj.
Drugo, odustajanjem od tužbe NATO i zemlje agresori se oslobađaju obaveze za nadoknadu ratne štete, koja, prema proceni Vlade SRJ, iznosi preko 100 milijardi dolara.
Treće, formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv za agresiju, već naša zemlja i naš narod. Kada odustanete od tužbe, priznali ste da je njihova intervencija bila apsolutno opravdana.
Četvrto, time se vrši legalizacija nelegalno osnovanog Haškog tribunala i daje puna legitimizacija optužbi tog tribunala, kako protiv predsednika Miloševića, tako i protiv drugih najviših državnih i vojnih rukovodilaca srpskog naroda za navodne ratne zločine. To je način da se legitimna borba protiv terorizma na Kosovu i odbrana SRJ od agresije prikaže kao ratni zločin, a agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim razlozima.
Peto, to znači legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i reviziju Rezolucije 1244, koja garantuje teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije.
Šesto, to znači učvršćivanje, odnosno jačanje pozicije BiH i Hrvatske u njihovim neosnovanim tužbama protiv SRJ, uz perspektivu nametanja ogromnih obaveza današnjim i budućim generacijama u Srbiji i Crnoj Gori za nadoknadu ratne štete.
Zbog toga je energično suprotstavljanje pokušajima da se povuku tužbe protiv zemalja NATO za agresiju i brojne zločine ne samo naš vitalni nacionalni interes, da se tim putem izdejstvuje osuda agresora i obezbedi pravična nadoknada ratne štete.
To je i u interesu rehabilitacije i jačanja osnovnih principa međunarodnih odnosa, Povelje Ujedinjenih nacija, međunarodnog prava i izgradnje međunarodnog poretka. Hvala.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospodine ministre, poštovano predsedništvo, mi danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji.
Podsećam da je Zakon o radio-difuziji usvojen jula 2002. godine uz veliku pompu, sa tada izrečenim ocenama, da je savremen, proevropski, da na novi način uređuje radiodifuznu politiku u Srbiji, da je u skladu sa iskustvima zemalja članica Evropske unije i sa mnogo drugih pozitivnih ocena.
Nije uvažena nijedna ocena ili amandman poslanika Socijalističke partije Srbije da zakon nije dobar, da je u pojedinim odredbama suprotan Ustavu Republike Srbije da sadrži nejasne, neprecizne odredbe, da je u pojedinim delovima, članovima, odredbama kontradiktoran, konfuzan itd.
Zanimljivo bi bilo pomenuti da je pomenuti zakon imao zdušnu podršku u javnosti Srbije, elektronskim i štampanim medijima, i od različitih nevladinih organizacija i medijskih udruženja, kako u pripremi donošenja, tako i prilikom usvajanja ovog zakona u Skupštini Srbije. Sve je bilo u najboljem mogućem redu do trenutka izbora članova Saveta radiodifuzne agencije. Tada su počele stvari da se menjaju, najpre prikriveno, a posle izbora članova Saveta i otvoreno. Počela je kritika Zakona i članova ponaosob, i to najpre od nazovinezavisnih medija, koja je imala i personalni karakter, a ponekad je bilo reči o samom zakonu.
Vremenom stvari su isplivale na površinu. Suština cele priče je bila da je navodno Zakon dobar, ali nisu dobri ljudi koji su u Savetu, jer ne mogu ili ne žele da obezbede da se određeni interesi realizuju, naravno, interesi kritičara, bilo da su ti interesi esnafski, bilo da su politički, a gotovo sigurno finansijski interesi.
Dakle, jedan loš zakon, uz personalni sastav Saveta, uz podnošenje ostavki pojedinih članova i neizbor novih članova, stvorili su haos u radiodifuznom prostoru Srbije, koji, naravno, najbolje koriste medijski i finansijski mešetari, jer se pod firmom slobodnog, demokratskog, istinitog, transparentnog informisanja plasiraju informacije finansijske oligarhije, određenih interesnih grupa, uz eliminisanje bilo koje kritičke reči ili suprotnog opozicionog stava u odnosu na takozvanu uređivačku politiku.
Zato u izborima nema prostora za sve kandidate ili stranke. Jedni se besomučno prate i medijski promovišu, a drugi skoro i da ne postoje. Najbolji primer su predsednički izbori koje smo imali pre nekoliko meseci. Da ne pominjem da druge brojne odredbe Zakona o radio-difuziji i posle dve godine od usvajanja Zakona nisu sprovedene, jer u tom haosu neki vrlo dobro plivaju i usput stalno u medijima kukaju da im je loše.
Najbolje bi bilo kad bi se usvojio novi zakon o radio-difuziji, to je stav Socijalističke partije Srbije, i kada bi se precizno utvrdili svi elementi koji uređuju ovo složeno pitanje. Ali, od toga se za sada odustalo. Zato je dobro, po našem mišljenju, što smo dobili ovaj predlog izmena i dopuna Zakona, predlog koji ima određenih nedostataka, reći ću koji su kasnije, ali i takav kakav je, on predstavlja jedan mali korak napred u odnosu na postojeće stanje i pokušaj da se deblokira rad Saveta izborom novog saveta.
Oko izbora članova Saveta vredi pomenuti ovde u Skupštini Republike Srbije kakva su iskustva drugih zemalja, kakva je uloga država u određivanju članova Saveta i prilikom određivanja strukture Saveta, jer smo imali permanentnu priču tokom donošenja Zakona, i sve vreme od 2002. godine pa naovamo, da, kao, uticaj medijskih i drugih udruženja i nevladinih organizacija treba da bude dominantan.
A država, eto, treba da stoji po strani i da gleda šta se zbiva pod navodnom firmom, obrazloženjem, da je to jedini osnov i uslov nezavisnosti medija.
Primera radi, pomenuću neke zemlje Evropske unije i kakva su iskustva kod njih. Holandija, primera radi, ima Komesarijat za medije od tri člana; imenuje se kraljevskim dekretom na predlog državnog sekretara za medije. Italija – Italijanska komunikacijska uprava; četiri člana, koja predlažu oba doma parlamenta, a imenuje dekretom predsednik Republike.
Austrija - Komunikacijski odbor; pet članova; članove i direktora imenuje federalni kancelar na osnovu uobičajenih pravila za civilne službenike. Grčka - Nacionalni savez RT; sedam članova bira posebno telo parlamenta, u kojem su predstavljene sve političke stranke. U Španiji - devet članova, koje imenuje Vlada na predlog ministra ekonomije i ministra za nauku i tehnologiju. Vreme mandata tih članova je različito - četiri, pet ili šest godina.
U Velikoj Britaniji - devet članova, šest imenuju državni sekretari za industriju, kulturu, medije i sport, a tri člana imenuje ovih pomenutih šest članova. U Portugalu - 11 članova, pet bira parlament, ostali su članovi nekih drugih udruženja. U Ukrajini - osam članova, predsedavajući Vrhovnog saveta Ukrajine i predsednik Ukrajine imenuju četiri.
Ove primere pominjem iz razloga što oni više nego bilo šta drugo pokazuju koliko je bila isprazna priča da država treba da ostane van sfere radiodifuzne politike u Srbiji, i da ostane van uticaja, i samim tim da ovo vrlo važno pitanje bude predmet rada, a naravno i interesa različitih medijskih grupa. Ovo možda više nego bilo šta pokazuje da država mora, da treba da ima važnu ulogu, jer smo imali da je u Srbiji način izbora članova saveta implicirao različito nepoverenje u organe vlasti i to je davalo tzv. civilnom sektoru ovlašćenja koja nisu poznata u zemljama Evropske unije, što najbolje pokazuje primer koji sam naveo.
Rekao bih reč - dve oko većine potrebne za izbor članova saveta, s obzirom da se izmenama i dopunama Zakona o radio-difuziji i to pitanje stavlja na dnevni red. Dobro je što se ukida neustavno rešenje, a to je da većina od ukupnog broja poslanika Narodne skupštine jeste uslov za izbor članova saveta. Moram pomenuti da taj uslov - većina od ukupnog broja poslanika, Ustav Republike Srbije predviđa kod izbora predsednika Vlade i za opoziv Vlade, u članovima 92. i 93. Ustava, ili kod donošenja ustavnog zakona, a nigde nije, naravno, poznato da se ovako strog uslov postavlja.
Mi smo lakše promenili Ustav nego što smo, na osnovu zakona koji menjamo, bili u situaciji da izaberemo člana saveta za radio-difuziju, što govori, samo po sebi, nonsensu pomenute odredbe.
Dobro je što ima više kandidata, to je jedan od potrebnih uslova kod izbora članova Saveta. Ovaj predlog koji smo dobili ima i sam određenih nedostataka, pomenuću dva, i podnosim određene amandmane, mislim da su vrlo logični u odnosu na izmene i dopune pomenutog zakona i da mogu rešiti pojedina otvorena pitanja, koji ovakav tekst izmena i dopuna zakona rešava.
Vezano za član Predloga zakona, koji predviđa praktično pravo veta pojedinim članovima saveta, u ovom slučaju iz Autonomne Pokrajine Vojvodine, što bi po mišljenju Socijalističke partije Srbije usporavalo, blokiralo, a time i onemogućavalo efikasan rad i Saveta i Radiodifuzne agencije u celini. Zadržavanjem predloženog rešenja ostali članovi saveta se suštinski stavljaju u neravnopravan položaj, što ne sme biti pravilo, pogotovu ne zakonsko rešenje.
Davanje prava veta jednom od devet članova saveta za radiodifuzuju jeste suštinski stavljanje prepreke da se odluke donesu. Jedan interes jednog člana saveta, u ovom slučaju, dobija takvu snagu da poništava sve druge interese.
Završiću brzo.
Davanjem prava veta jednom članu saveta u odnosu na ostalih osam se suštinski uvodi neravnopravnost među članovima saveta.
Drugi amandman mislimo da poboljšava izmene i dopune predloženog zakona. Ovim amandmanom se predlaže da za domaće nevladine organizacije, udruženje građana i profesionalna udruženja, koja predlažu listu sa više od dva kandidata, nadležni odbor utvrdi dva kandidata, u skladu sa odredbama Poslovnika.
Zašto smo mi poslanici SPS ovaj amandman podneli? Rešenje koje je utvrđeno Predlogom zakona u vezi sa načinom utvrđivanja kandidata za Savet radiodifuzne agencije, koje predlažu domaće nevladine organizacije, udruženja građana, necelishodno je, jer može da uspori odnosno blokira postupak konstituisanja saveta.
Amandmanom je stoga predloženo adekvatnije rešenje koje je u funkciji bržeg konstituisanja saveta, a time i u funkciji efikasnijeg rada Radiodifuzne agencije. Naime, malo je poznato, ali stoji da je u Republici Srbiji registrovano oko 25.000 nevladinih organizacija, a približno je toliko i profesionalnih udruženja i udruženja građana.
Teško je očekivati da bi se ovoliki broj ovih organizacija mogao brzo i jednostavno dogovoriti oko kandidata za Savet radiodifuzne agencije, zato što je dogovor nešto što je predviđeno ovim zakonom, o kome mi danas raspravljamo.
Postupak dogovaranja, u slučaju kada bi ostalo ovo predloženo rešenje u zakonu, trajao bi dugo i na taj način bi, po našem mišljenju, blokirao rad Radiodifuzne agencije, koja mora imati Savet, kao najviši organ upravljanja. Suštinski, ukoliko nevladine organizacije ne žele da se dogovore, a ta situacija je praktično moguća, Savet će biti blokiran. Ako je dogovor nešto što se podrazumeva kao jedini način izbora tog člana odnosno predlaganja, pa posle preduslova za izbor, onda u slučaju da neka nevladina organizacija ne želi da se dogovori, taj član Saveta neće biti suštinski izabran.
Iz tog razloga smo predložili amandman, prema kome u slučaju da nevladine organizacije ne mogu da se dogovore, ne žele da se dogovore, tada nadležni odbor Skupštine Srbije može utvrditi predlog kandidata za člana Saveta za radio-difuziju.
Iz tog razloga, smatramo da predloženim izmenama i dopunama Predloga zakona stvaramo zakonske pretpostavke za izbor novog saveta. Izbor novog saveta je, po našem mišljenju, jako važan i on će verovatno uslediti u mesecima nakon usvajanja izmena i dopuna zakona, jer bez konstituisanja Saveta nije moguće raspisati nijedan konkurs za dodelu dozvola za emitovanje, nije moguće sprovesti kontrolu zakonitosti rada elektronskih medija, niti u skladu sa zakonom imenovati organe radiodifuzne ustanove Srbije i radiodifuzne ustanove Vojvodine.
Sadržaj rada Saveta je ogroman, pretpostavkom izbora članova stvaraju se pretpostavke da Savet može da radi. U tome je najveći kvalitet ovog predloženog teksta izmena i dopuna Zakona o radio-difuziji.
Socijalistička partija Srbije smatra da ovim amandmanima rešavamo i neka pitanja koja su otvorena i da na taj način stvaramo uslov da Savet konačno dobije legitimno izabrane članove i da konačno počne da radi i da rešava pitanje radiodifuzne politike u Srbiji. Hvala vam.
Poštovani predsedniče, kolege narodni poslanici, na Predlog ovog zakona o porezu na dodatu vrednost predložio sam dva amandmana – na član 23. i 24.
U članu 23. predložio sam amandman koji suštinski zadržava stav 1. ovog člana zakona i glasi: "Opšta stopa poreza na dodatu vrednost za oporezivi promet dobara i usluga ili uvoz dobara iznosi 18%"; a ostali deo deo člana ovog zakona se briše.
Naravno, bio sam rukovođen onim razlozima o kojima sam govorio i u načelnoj raspravi o ovom zakonu da posebna stopa poreza na dodatu vrednost za dobra i usluge ili uvoz dobara koji su predviđeni u ostalom delu člana ovog zakona ne treba da postoji. O tome ću govoriti kada budem govorio o amandmanu na član 24.
Moram reći da sam razumeo stvari o kojima je ministar govorio kada je reč o visini stope poreza na dodatu vrednost, i iz tog razloga u ovom amandmanu to pitanje nije pokrenuto, jer predloženo je ukidanje posebne stope poreza na dodatu vrednost. Razumem potrebu države da prikupi potrebna sredstva za budžet, s obzirom na velike obaveze koje država ima.
Mora se suštinski reći, jer sve vreme pričamo o porezu na dodatu vrednost, da li će biti ili neće biti vraćen deo poreza onima koji proizvode, da li će lanac biti ispunjen do kraja. Zapostavlja se, naizgled, jedna mala sitnica, a to je da će ovaj porez suštinski biti još jedan dodatni udar na džep građana, jer i proizvođači će, kada realizuju svoje proizvode, tražiti deo povraćaja poreza, ako ostane ova stopa od 8%, od poreza na dodatu vrednost, ali će to uticati na cenu nekih proizvoda i, suštinski, potrošač će biti pogođen.
Posle ću to dokazati praktično, jer juče smo čuli od strane gospodina ministra da bi voleo da čuje neki primer kako to izgleda, pa ću kada budem govorio o članu 24. vrlo taksativno nabrojati kako se povećava cena jednog proizvoda, koji je proizvod u pitanju i šta će to značiti za građane.
Istine radi, jeste, porez na promet je bio 20%, a sada je porez na dodatu vrednost 18%, ali kada sam juče govorio, postavio sam jedno logično pitanje, da li je stanje naše privrede takvo da može ovu stopu da izdrži, i čuli smo i juče i danas da će ukupan prihod budžeta porasti sa 37%. Koliko sam shvatio, biće veći priliv u budžetu, i da je to razlog zašto se zadržava ova stopa od 18%, odnosno zašto se predlaže.
Ali, istine radi, moram podsetiti i građane Srbije na ono što se ne govori dovoljno jasno, a to je ona teza koju sam juče zastupao, da u trenutku uvođenja poreza na dodatu vrednost u više zemalja Evrope stope su bile niže, jer je stanje privrede bilo takvo, pa kako se podizao nivo ekonomskog razvoja, povećavane su stope, jer očigledno su rasle državne funkcije koje je trebalo podmiriti iz tog poreza na dodatu vrednost.
Pa je, primera radi, u Danskoj 1967. godine stopa poreza bila 10%; u Nemačkoj 1968. godine 10%; u Španiji 1986. godine 12%; u Francuskoj 1968. godine 16,66%; u Irskoj 1972. godine 16,37%; u Luksemburgu 1970. godine 8%; u Holandiji 1969. godine 12%; u Austriji 1973. godine 16%; u Portugalu 1986. godine 16%; u Švedskoj 1969. godine 11%; u Velikoj Britaniji 1973. godine 10%.
Nisu oni bili, da tako kažem, mutavi, kada su ovako radili i kada su uvodili ovakve stope poreza na dodatu vrednost, vodili su računa o stanju svoje privrede i o mogućnostima, ali vodili su računa i o onoj zadnjoj karici u lancu, a to se zove građanin, običan potrošač, jer će i na jedan i na drugi način, i kroz opštu i kroz posebnu stopu, to uticati na povećanje cena proizvoda, a ima ih mnogo koje utiču na život, na životni standard.
Iz tog razloga sam ovaj amandman podneo, dakle, da opšta stopa ostane, jer ona podmiruje potrebe, odnosno garantuje priliv budžeta u obimu koliko državi treba, ali da se ukine posebna stopa poreza na dodatu vrednost.