Ovaj amandman je čisto pravno pitanje i mislim da sam u stanju da ubedim guvernera da ga prihvati.
Član 29. govori o prestanku funkcije guvernera, viceguvernera i članova Saveta. Vi ste rekli da su razlozi za prestanak funkcije istek mandata, a pre isteka mandata ako podnesu pismenu ostavku, ako im radni odnos prestane zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju, kao i u slučaju razrešenja s funkcije.
Ovde obavezno mora da se, kao uslov za prestanak, doda i – ako se na osnovu nalaza i mišljenja nadležne zdravstvene ustanove utvrdi da je zbog zdravstvenog stanja trajno izgubio radnu sposobnost za vršenje funkcije.
Vi u obrazloženju kažete da ne možete da prihvatite amandman zato što član 32. predviđa ovaj uslov. Ali, član 32. govori o razrešenju. Prestanak funkcije i razrešenje su pravno dve potpuno različite stvari. Kada se neko razrešava funkcije, onda ste predvideli da Odbor za finansije ispituje postojanje razloga.
Nemam vremena da govorim o tome da je naš stav da to može da radi samo Savet, a ne Odbor za finansije, ali, kada je u pitanju prestanak funkcije, gospodine Jelašiću, onda tu nema ko šta da utvrđuje. Nadležan organ je ta lekarska komisija, koja, narodski rečeno, kaže nekome da ispunjava uslove za invalidsku penziju - 100% invalid, ne može da radi.
Kao što niko ne može da vas pita zašto ste podneli ostavku. To je vaša volja i vaša stvar, i vama automatski, naravno, kada to dođe na Skupštinu, prestaje mandat. Isto tako, kad neko odlazi u penziju, po sili zakona mu prestaje mandat. I ovo je slučaj kada po sili zakona prestaje mandat, odnosno ta funkcija.
Ovo treba da prihvatite kao doprinos pravnom razrešenju.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Ako imate pravnika pored sebe (završavam, izvinjavam se), neka vam objasni da su razrešenje sa funkcije i prestanak funkcije dva potpuno odvojena slučaja.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas smo u jednim dnevnim novinama mogli da pročitamo da je Vlada Republike Srbije odgovorila na 19 postavljenih pitanja od ukupno 37 koja su narodni poslanici postavili članovima Vlade Republike Srbije.

Moram da kažem da ovaj podatak nije tačan i, naravno, ne mislim pri tom da su te dnevne novine nešto pogrešile, nego očigledno da nisu dobile pravu informaciju od nadležnih skupštinskih službi jer su samo poslanici SRS postavili mnogo više od 37 pitanja, što odavde, a što u pisanom obliku, kako to dozvoljava naš Poslovnik.

Pitanja koja Dragan Todorović ovde pokreće već nekoliko meseci odnose se na privatizaciju Luke "Beograd" i "Novosti". Nažalost, mi ne dobijamo nikakve odgovore na ta postavljena i pitanja i, što je još gore, očigledno je da nadležne službe nemaju nameru da na tu temu bilo šta ozbiljno urade.

Danas smo takođe mogli da čujemo da je VAC preuzeo 32% akcija "Novosti". "Novosti" kažu da je to prevara, a mi pitamo – dokle će ovaj narod da bude u zabludi i kada će nadležni državni organi da raščiste tu situaciju šta je prevara, da li je prevara i šta je stvarna istina vezano za privatizaciju "Novosti"?

Javnost je mogla da se upozna takođe sa činjenicom da je Bodo Hombah rekao da je njemu Boris Tadić obećao da će VAC preuzeti određeni procenat akcija "Novosti". Naše pitanje je – odakle Boris Tadić crpi svoje pravo, a u Ustavu ga nema, da se on na taj ili na bilo koji način meša u privatizaciju preduzeća u Srbiji?

Takođe, sve ovo što se dešava uvereni smo da je posledica upravo onoga što SRS pokreće, pa se onda Miljko Radisavljević, specijalni tužilac za organizovani kriminal, pojavio sa informacijom da to tužilaštvo ispituje navode Stanka Subotića Caneta da je jednoj stranci dao 500.000 evra za neku predizbornu kampanju.

Nije sporno da tužilaštvo treba da se bavi finansiranjem stranaka, kao i ostali nadležni organi. Mi već dve godine pitamo – odakle pare za lokalne kampanje stranci koja nijedan jedini dinar ne dobija iz budžeta? Evo, i pre dva dana u Boru ta stranka je na jednom mestu došla sa hladnjačom punom suhomesnatih proizvoda. Na nekoliko mesta su delili stočno brašno, brašno za ljudsku ishranu, 55 puta je intervenisala policija, ali, nažalost, nema nikakvih konkretnih rezultata od nadležnih organa.

Pitanja koja želimo da potenciramo odnose se opet i na "Novosti" i na Luku "Beograd". Pitanje koje je gospodin Dragan Todorović postavio Agenciji za privatizaciju i o koje se Agencija oglušuje jeste pitanje – koje su to tri firme kojima je za Luku "Beograd" pare dao Stanko Subotić Cane, po njegovoj izjavi?

Nemamo odgovor na to pitanje, kao što nam Agencija za privredne registre nije rekla šta je sa 2.700.000 akcija Luke "Beograd" koje su se pojavile, koje nikako ne mogu da se uklope u računicu onu koju je ta Agencija dala u odgovoru na pitanje, gde je 22. aprila 2005. godine bilo upisano ukupno 5.972.057 akcija, koliko je Luka "Beograd" u to vreme posedovala.

Preuzimanjem akcija, broker koji je radio taj posao je rekao da je ukupno izdato 4.270.237 običnih akcija sa pravom glasa. Pitanje je – šta je sa tom razlikom? Šta je sa 2.700.000 akcija? Kako, odakle su se pojavile? Kako su nestale? Gde su nestale?

Dakle, insistiramo od gospođe Dolovac i ostalih nadležnih organa odgovore na ova veoma ozbiljna pitanja, jer je očigledno da jedino SRS istinski želi da se bori protiv korupcije i kriminala, a ne samo deklarativno, kao predsednik Srbije i stranke na vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, interesantno je obrazloženje Vlade Republike Srbije zbog čega ne žele da prihvate amandman o kojem je upravo reč. Kažu – amandman ne treba prihvatiti iz razloga što je visokoškolska ustanova dužna da uskladi obavljanje delatnosti sa zakonom, pa ovu obavezu nije potrebno posebno propisivati.
Razumela sam da danas govorimo o Predlogu zakona. Ne znam koji je onda to drugi zakon na koji bi se ovo odnosilo, ako mu nije mesto upravo u ovom zakonu?
Problem ovog zakona o visokom obrazovanju potiče još od njegovog donošenja 2005. godine. Ovo mu je treća izmena. Sećam se, gospodine Obradoviću, kada smo govorili o ovom zakonu 2005. godine da ste imali slične stavove sa stavovima koje su u to vreme iznosili poslanici SRS.
Mislim da treba, kada je ovaj zakon na dnevnom redu, da govorimo i o suštini. Suština je da je eksperiment sa Bolonjskom deklaracijom potpun promašaj. To je ono što treba da zna javnost Srbije.
Kažem eksperiment zato što, podsećam, i kada je donet ovaj zakon 2005. godine govorili smo o tome da Bolonjska deklaracija nije nikakav obavezujući akt, jer sama činjenica da se zove deklaracija znači da ne mora da se primenjuje. Takođe je činjenica da Bolonjsku deklaraciju nisu prihvatile mnoge zemlje, a da je Srbija potrčala potpuno nespremna u nešto što je ličilo na mačku u džaku i što je i dan-danas ostala mačka u džaku.
Treba li da se podsetimo na nekoliko izgubljenih generacija iz vremena kada je srednjoškolsko obrazovanje Stipe Šuvar u Srbiji, odnosno u celoj Jugoslaviji organizovao i te propale Šuvarice i, nažalost, nedovoljno obrazovani ljudi koji su završili te tzv. Šuvarice i danas-dan imaju posledice takvog lošeg obrazovanja? Tvrdimo da će i posledice Bolonjske deklaracije imati i te kako negativne posledice na mlade ljude, na mlade generacije koje se školuju u Srbiji.
Nismo paranoični, ali je činjenica, i to se pokazuje iz dana u dan da smo u pravu, da se Bolonjskom deklaracijom htelo da se generacije mladih, pametnih, vrednih ljudi, potpuno obrazovno unište i to se dešava na delu. Vi ćete svake godine očigledno menjati ovaj zakon, menjati broj bodova, a to ne menja ništa u suštini.
Jer da je ovo dobar zakon i da je ovo dobar sistem obrazovanja, onda ne biste imali ni, sećate se, prošle godine, studentske proteste, sećate se, i sada su aktuelne razne primedbe, pa onda kada studenti protestuju vi im udovoljite u jednom delu, procenite, prebrojite koliko ima onih koji protestuju zbog ovog razloga, koliko onih koji zbog drugog razloga, pa onda onih kojih ima više njihovim zahtevima udovoljite. Ponavljamo, u suštini se ništa ozbiljno ne dešava.
Potpuna je dekadencija visokog obrazovanja u Srbiji. Vi ste univerzitetski profesor i uverena sam da ste i vi svesni toga, gospodine ministre. To što način na koji se sprovodi ovaj zakon, odnosno ta Bolonjska deklaracija, ne ide u prilog niti širokom obrazovanju, niti stručnom obrazovanju tih mladih ljudi. Sigurni smo da svi oni koji upišu fakultet žele i da ga završe, bar većina od njih, ali da se sami šire ne obrazuju izašli bi sa završenim fakultetima, a poluobrazovani ljudi, verovali ili ne.
Ne želim da uvredim nijednog studenta kada ovo govorim, jer svi dobri studenti su toga svesni, pa se i sami trude da saznaju i nauče više od onog što je potrebno da bi zadovoljili neki broj bodova.
Zašto možemo da tvrdimo da smo bili u pravu da je ovaj koncept potpuno pogrešan? Naravno, hoću da podsetim i na programske stavove SRS, kada je u pitanju visoko obrazovanje, kada su u pitanju upisi na fakultete, naravno i u srednje škole, vidite koja je euforija sada ovih dana oko upisa u srednje škole, šta će biti za desetak dana kada krenu upisi na fakultete. Prijemni ispiti koji su uvedeni su, naravno, prema stavu SRS potpun promašaj i nešto što je apsolutno nepotrebno.
Vi kažete, ministre, da deca i roditelji ne treba da brinu zato što ima više slobodnih mesta u srednjim školama, to je sad aktuelno, pa mala digresija, da ima više slobodnih mesta nego što ima prijavljene dece za upis u srednje škole. Pitanje je – koliko će dece moći da upiše baš onu školu koju želi da upiše?
Znate, nije isto, ako je neko dete pripremljeno da završava gimnaziju, da mu vi kažete - u gimnaziji nema mesta, ali imate mesta za kuvara. Dakle, nije stvar u tome da li ste vi obezbedili ukupan dovoljan broj, ukupno mesta za buduće srednjoškolce, nego je pitanje koliko će te dece moći da ide u onu školu u koju zapravo želi da ide?
Imate primer iz Kraljeva, ovih dana aktuelan, i vas sam slušala u medijima, govorili ste na tu temu. Tamo su i roditelji i deca veoma uznemireni, zato što ispunjavaju uslove, ne mogu da se upišu zato što je pitanje, da li tamo postoji još jedna prostorija gde bi moglo da se formira još jedno odeljenje.
Mnogo su ozbiljnije stvari od ovih koje ste vi pokušali ovde formalno da promenite i zato kada biste išli u pravu reformu školstva, ne da sledite ovo što ste nasledili od 2005. godine, nego da menjate suštinu, za to ste se nekad zalagali. Dobro se sećam da smo imali slične diskusije i vi ste tad bili narodni poslanik, da se promeni suština visokog obrazovanja, od upisa pa do samog završavanja fakulteta.
Dakle, da se vratim šta će se desiti ovih dana kada se budu upisivali fakulteti. Deca koja su mladi ljudi, koji su završili dobrim, kad kažem dobrim, onda mislim pre svega i na odlične, vrlo dobre, ne samo formalno dobre sa ocenom tri, koji su bili primerni učenici u osnovnoj školi, pa u srednjoj školi, sada treba na nekom prijemnom ispitu da, eventualno, toga dana budu indisponirani, da imaju temperaturu da imaju tremu, da nisu celu noć spavali zbog straha, zbog tog prijemnog ispita i da toga dana ne polože prijemni ispit i onda džabe im što su sve te godine bili vredni, radni, što su učili i što su naučili.
To je pogrešan pristup i to treba da zna, pre svega, javnost Srbije, građani Srbije treba da znaju, a mi srpski radikali se za to zalažemo od osnivanja stranke. To su naši programski principi kada je u pitanju visoko obrazovanje.
Šta vi radite u jednom od prvih članova, u članu 4. ovog zakona? Vi menjate jednu odredbu, veoma opasno, gospodine Obradoviću, verujte, iznenađeni smo da ovo dolazi od vas. U članu 4. je stajalo, između ostalog, šta je delatnost visokog obrazovanja, na kojim principima se zasniva, između ostalog, na uvažavanju humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Šta vi kažete? Sada je to uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Šta to znači, gospodine Obradoviću? Šta su to univerzalne vrednosti kulturnog nasleđa i šta vas je nateralo da brišete nacionalne tradicije kao jedan od principa visokog obrazovanja?
Ovo je veoma opasno, ovo veoma štetno. Ovo je krenulo od Gaše Kneževića, od njegove denacifikacije obrazovanja. Sećate se, tada smo bili kolege u skupštinskim klupama i najoštrije napadali taj princip. I sada imamo to i u ovom zakonu. Šta to znači, da više naši studenti neće da se bave nacionalnom istorijom, nacionalnom tradicijom?
Nemojte da se igrate, gospodine Obradoviću, sa tim mladim ljudima i sa budućim generacijama, jer ako mi budemo imali nedovoljno obrazovane i nedovoljno nacionalno svesne mlade ljude koji će završiti fakultete, onda će biti vrlo lako manipulisati sa njima kad budu u nekoj struci koju budu završili u međuvremenu.
Mnogo je problema, gospodine Obradoviću, u obrazovanju na delu naše teritorije na KiM. Nikada nijednim zakonom još ne potvrđujete da taj zakon može da se primenjuje na celoj teritoriji KiM, a dobro znate činjenicu da neki prosvetni radnici na KiM dobijaju dve plate: jednu od države Srbije, a jednu od lažne države Kosovo. Priča se da je jedan od takvih nastavnika i žena ministra za KiM. Dakle, vrlo ozbiljno, a vrlo neodgovorno je ovo što radite.
Da li vi znate, gospodine Obradoviću, da vlada lažnog Kosova priprema u tajnosti izbore u Kosovskoj Mitrovici i da postoji 12 ljudi imenom i prezimenom, vi znate za njih u Vladi Republike Srbije - 12 ljudi, među njima, nažalost, i nekoliko Srba, ostalo Šiptari, kojima je Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo im je obezbedilo da ih čuva policija u Kosovskoj Mitrovici, a zadatak im je da pripreme te izbore na KiM. Da li imate objašnjenje zašto ste, ako ste lično glasali, ako niste, zašto je Vlada Republike Srbije ukinula vlast, odnosno uvela prinudnu upravu u šest opština na KiM?
Šta je obrazloženje? Puno košta. Postavićete, kao, neke koordinatore, šta će oni biti volonteri ili će i to nešto da košta? Zar sme neki iznos, ma koliki da je, koji se troši na lokalnu samoupravu u svim opštinama na teritoriji KiM, zar sme biti razlog da se tamo poništi izborna volja građana i da se uvede prinudna uprava? Zapravo, da priznate posredno da te opštine više nisu u sastavu Republike Srbije. Da li ste vi svesni u Vladi Republike Srbije šta radite?
Jedno prosto pitanje – kad dođe do izbora na lokalnom nivou, neka to bude 2012. godine, ako ne budu pre vremena, da li to znači, gospodine ministre, da ćete raspisati izbore samo za deo KiM? Šta ćete tada da uradite sa ovih šest opština u kojima sada kažete, da ne treba da postoje lokalne vlasti onako kako su ih građani tih opština izabrali? Da li vi to već sve otvorenije i otvorenije pripremate nekakve dobrosusedske odnose sa lažnom državom Kosovo, ili eventualno, otcepljenje dela KiM?
Nisam bez ikakvog razloga ovo povezala, jer postoje i studenti iz tih delova Srbije koji studiraju u izmeštenim fakultetima sa KiM. Tamo su im izmeštene i matične knjige itd, pa ne znam zašto je problem da im budu izmeštene i lokalne samouprave?
Stav SRS je, i govorile su to kolege koje su govorile o ovom predlogu zakona, da se ovaj zakon povuče iz procedure, jer on ne znači ništa. Biće samo jedan od niza zakona, nekoliko stotina koliko ste ih usvojili, a koji u suštini ne znači ništa, već samo da se hvalite kako vi štancujete zakone kao da radimo na traci.
Vi, gospodine ministre, treba da zaista sprovedete reformu visokog obrazovanja i ne samo visokog obrazovanja, da se oslobodite nasledstva još Gaše Kneževića, da ne prihvatate po svaku cenu ono što ste dobili u nasleđe i mislite dovoljno je da taj loš zakon, suština je da je zakon o visokom obrazovanju loš, opasan, da ne daje dovoljno obrazovanja, da mladi ljudi koji će završiti fakultete po tom zakonu neće biti dovoljno dobri stručnjaci, da sad kad im ukinete da je princip visokog obrazovanja i nacionalna tradicija, da će se kroz školovanje odreći i tog nacionalnog što, uverena sam, svaki mladi čovek u Srbiji nosi u sebi, pre svega, iz kuće, dakle, to sve morate da stavite van snage, da vratite obrazovanje, gospodine ministre.
I vi i ja smo završili fakultete. Tvrdim da sam dovoljno obrazovana, da sam mnogo naučila na svom fakultetu. Ako vi to možete da kažete za sebe, onda ne vidim gde je problem u onom ranijem načinu studiranja i zašto su morale ovako drastične promene da se dese u ovom zakonu.
Dakle, ne sprovodite reformu zato što menjate broj bodova, što menjate jedan ili dva člana ovog zakona, reforma visokog obrazovanja je veoma dublji, veoma širi i veoma ozbiljniji problem.
Znate, gospodine ministre, to što je DOS uništio fabrike, doći će neka odgovorna vlast, napraviće fabrike. To što su neke fabrike na kriminalan način, od "Sartida" pa dalje, privatizovane, doći će neka odgovorna vlast pa će to da se stavi ozbiljno u razmatranje i da se isprave te greške.
Dakle, ono što je materijalno može da se nadoknadi, pa i ako ne može, bez toga se nekako i preživljava. Ali, duhovno, obrazovno uništavanje generacije je greh na duši onoga ko ga sprovodi i to je, nažalost, nešto što nikada ničim ne može da se nadoknadi.
Ponavljam, kao što obrazovanja iz vremena Šuvarica ničim ne može da se nadoknadi, nikada ničim neće moći da se nadoknade uništene generacije mladih ljudi na kojima eksperimentišete primenom Bolonjske deklaracije, samo ne znam u ime čega i u čije zapravo sve to radite.
Dakle, gospodine Obradoviću, samo vas podsećam da se prisetite kakvi su vam stavovi bili nekad. Primenite ih na Zakon o visokom obrazovanju i imaćete podršku SRS. Očigledno niste spremni na to ali, verujte, zbog svoje dece, gospodine Obradoviću, pokušajte da visoko obrazovanje vratite u nacionalne okvire i da ga vratite na nivo koji je nekad imalo.

Počeću, ministre, od ove vaše poslednje primedbe koja se odnosi na KiM. Dobro je da ste uočili da se pare na KiM ne troše na način kako bi trebalo, odnosno da se ne prate tokovi novca, kako vi kažete, ali to nije razlog da se ukidaju lokalne samouprave u Metohiji.
Vi treba da vodite računa o tome i gde se troše pare, i da imate spiskove ko prima pare na KiM, kome se kupuje ogrev, kako se troše, to je javna tajna na celom KiM kakve se sve manipulacije dešavaju sa tim parama. To, ponavljam, nije razlog da vi ukidate lokalne samouprave na delu KiM, jer je to protivustavno, to je suprotno Ustavu Republike Srbije, prema kojem je KiM sastavni deo Republike Srbije.
Bila mi je interesantna vaša primedba kada ste rekli – ako propadne EU, a mi kažemo kada propadne EU, jer je to već izvesno, šta će biti sa našim obrazovanjem ako se ne ubacimo u kolotečinu Bolonjske deklaracije? Ministre, neko ko nije odavde mislio bi da smo mi tek počeli da se školujemo otkad je uvedena Bolonjska deklaracija i da tek od tada imamo obrazovni sistem, što sami znate da nije tačno.
Kao što nije tačno da je u vreme koje ste vi pomenuli kada ste vi studirali, kada sam ja studirala, da nije mogao svako da upiše fakultet. Mogao je i treba i sada da upiše, svako da upiše fakultet o državnom trošku i to onaj koji želi, a ako posle prve godine studiranja pokaže da nema volju, želju, smisao, onda neka se školuje o sopstvenom trošku, odnosno o trošku roditelja.
Kažete da su nekada naši fakulteti bili među prvima u svetu. To sam vam i ja rekla. Upravo zato se pitamo zašto ste krenuli da se to uništava. Zbog čega ne bi bili i dalje među prvim fakultetima, pa i da nije uvedena Bolonjska deklaracija?
Interesantno mi je bilo, gospodine ministre, kao da ste govorili o zemlji dembeliji, a ne o Srbiji, gde se svaki dan dobijaju otkazi, gde mladi ljudi ne mogu da se zaposle.
Pričali ste kako država obezbeđuje posao, kako ste vi u kontaktu sa privrednim društvima pre pravljenja planova za upise i u srednje škole i na fakultete da biste obezbedili posao tim mladim ljudima. To jeste posao države, ali nažalost, to država Srbija ne čini.
Koliko je mladih ljudi na spisku nezaposlenih? Koliko je mladih ljudi završilo fakultete pa se razočaralo jer već nekoliko godina ne mogu da dobiju posao. Da li se sećate onog mladog čoveka koji je bio odličan student na medicinskom fakultetu, završio medicinski fakultet, pa je otišao u beli svet negde da radi, jer u Srbiji nije mogao da se zaposli, pa je morao da se vrati u Srbiju da završi srednju medicinsku školu da bi tamo negde počeo kao medicinski tehničar, pa možda jednog dana bio i lekar?
Da li to hoćemo od naših generacija da radimo ili hoćemo da naša deca uče u Srbiji i da se u Srbiji zapošljavaju? To je ideal kojem treba da teži svaka vlada, pa i vaša vlada?
Kažete – 85% upisano u željene škole u srednjim školama. Šta je sa onih 15%? Gospodine ministre, nemojte na taj način da kažete – vi ste završili posao jer je 85% dece upisalo ono što je htelo. Da li će od tih 15% koji nisu upisali hteti da se upišu negde drugde? Da li će imati jednu godinu kao ova deca iz Kraljeva?
Čuli ste i sami. To sam gledala na televiziji, nije nikakva politička priča, nego činjenično stanje koje ste i vi sada potvrdili. Dakle, ako ta deca kažu i njihovi roditelji da će oni ove godine imati pauzu, neće uopšte nigde da se upišu, znate, gube godinu dana života, gube godinu dana u kojoj mogu da krenu nekim pogrešnim putem, ne daj bože, umesto da se školuju.
Znate, ministre, to što ste vi, kažete, konsultovali nekakvu radnu grupu, univerzitetske profesore itd. kod ovog zakona, odgovornost je Vlade RS. Vlada RS mora biti sposobna da napravi predlog zakona. Koga će da konsultuje, to je stvar Vlade, ali je odgovornost Vlade, a ne tih ljudi koji su da li eksperti ili nisu, ili su samozvani eksperti.
Znate, morate da priznate da ne znači da su svi univerzitetski profesori, profesori sa kredibilitetom. Ne želim nikoga da vređam, ali recimo svi znamo za profesora Stevana Lilića koji je dokazani plagijator i to je stajalo na oglasnoj tabli.
(Predsedavajuća: Narodna poslanice, molim vas da pažljivije birate reči, u skladu sa Poslovnikom, ako hoćete da diskvalifikujete i vređate i da se setimo da je to zabranjeno Poslovnikom.)
Slažem se, gospođo Čomić, ali govorim o pravosnažnoj presudi Vrhovnog suda, koja može da se citira. No, dobro, Stevan Lilić nije bitan. Njega će ispitivati na temu umešanosti u ove privatizacije o kojima se pisalo ovih dana, a o kojima govorimo već danima.
Problem, gospodine ministre, koji ste izneli kada su u pitanju fakulteti i upisi na fakultete koji slede – kažete teška ekonomska situacija, nasleđena, nenasleđena, ispravljena, neispravljena. Da li mislite, gospodine ministre, da tu tešku ekonomsku situaciju u državi i na fakultetima treba da rešavaju roditelji dece koja treba da se upišu na fakultete?
Kako će neki roditelj, čije se dete nađe ispod crte na Arhitektonskom fakultetu, talentovano, željno da studira arhitekturu, da plati, čini mi se, 200 i ne znam koliko hiljada dinara za upis ili na Medicinskom fakultetu 125 hiljada dinara?
Ministre, morate da vodite računa o tome da svako dete može da upiše fakultet, a ne samo deca roditelja koji imaju puno para. Da li je vama zamislivo da prosečna porodica u Srbiji može da uplati svom odličnom učeniku, talentovanom detetu, koje iz nekog razloga nije imalo dovoljan broj bodova da upiše Medicinski fakultet, nego je ispod crte, da plati 125 hiljada dinara da bi upisalo taj fakultet, a roditelji su ili ostali bez posla ili rade za platu od 15.000 dinara?
Ministre, to je velika grehota prema tim mladim ljudima. Mora država o tome da vodi računa. Verujte, ovo nije demagogija. Ovo je nešto čime su opsednuti i mladi ljudi i njihovi roditelji ovih dana.
Zamislite decu pod takvim pritiskom, koja izlaze na prijemni ispit u strahu – šta ako budem ispod crte, roditelji neće moći da mi plate školarinu, šta ću da radim sa svojim životom? Sa takvim pritiskom to dete, taj mladi čovek izlazi na prijemni ispit. Teško je očekivati da može da ga položi baš dobro. Zato tvrdimo da su prijemni ispiti nepotrebni i da ne treba da postoje.
Na kraju, ono što ste rekli na početku, mi uopšte nismo iznenađeni što su ti stručnjaci sa Kembridža rekli da su oni iznenađeni da je sedam đaka iz jedne škole imalo takve rezultate da se upišu na Kembridž. Kako rekoste, imamo fantastičnu decu. To smo od samog početka pričali.
To sam i ja rekla u prvom delu svog izlaganja, da, imamo fantastičnu decu, pametnu, vrednu, koja žele da se obrazuju i država mora da omogući svima da se obrazuju, ne samo srednje obrazovanje, nego i visoko obrazovanje, da to ne bude cena prestiža, ko ima para može, a ko nema para ne može. Samo toliko tražim od Vlade u ime svih tih mladih ljudi i njihovih roditelja.

Dame i gospodo narodni poslanici, povod za ovu raspravu je amandman koji je Vlada prihvatila i koji je nadležni odbor usvojio. To, zaista, jeste dobar povod iz dva razloga. Vi koji branite ovaj zakon pokušavate da ubedite javnost, pretpostavljam, teško da možete nas da ubedite, jer, pratimo, čitamo, znamo šta dobijamo, da se radi o tome da Zaštitnik građana nije podneo amandman, već je podneo inicijativu. E, sada je pitanje, da je podneo amandman, da li biste, onda, vi taj amandman prihvatili. Zašto o tome ne govorite? Da ste ga prihvatili onda ste mogli vašom većinom u Odboru, zato kažem da je ovo dobar povod, tu inicijativu da pretvorite u amandman Odbora. Ali, radi se o tome da vi ne prihvatate, ja, evo, hoću da kažem amandman, a vi kažete inicijativu Zaštitnika građana, a potpuno je svejedno, radi se o tome da ste vi to mogli da prihvatite da ste imali želju.
Vi ste doneli mnogo zakona, kojima ste, pre svega, obmanuli javnost Srbije, kojima ste obmanuli vaše evropske mentore, koji, opet, vas obmanjuju ili ucenjuju na tom vašem evropskom putu, kako vi volite da kažete, pa ste, ne znam, doneli Zakon o informacijama od javnog značaja i, vašom većinom, izabrali Poverenika za te informacije. Pa ste, recimo, doneli Zakon o zaštitniku građana i, sa silom od 126, izabrali Zaštitnika građana. Pa ste doneli Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, pa ste, opet, silom zvanom 126 glasova, izabrali i direktora te agencije.
I, šta sad mi imao od tih zakona i imenovanja tih lica, koja su, neka od njih, predviđena čak i Ustavom, odnosno obaveza parlamenta regulisana Ustavom.
Imamo činjenicu da vi ne poštujete te ljude, da ne poštujete njihovo mišljenje, da ne poštujete ono što oni rade. Onda je dobro bilo ovde postavljeno pitanje – ako je to vaše mišljenje o njima, vi ste ih birali, zašto ih ne menjate? A, ako mislite da ne treba da ih menjate, onda znači da oni dobro rade? Tu postoji jedan nesklad koji biste trebalo da objasnite, pre svega, građanima Srbije koji prate rad ovog parlamenta.
Treba li da vas podsetimo da je pre mesec ili dva dana bio upad, odnosno pljačka prostorija ovog istog Zaštitnika građana i to, zamislite, zbog čega, tako je zvanično rečeno, jer država nije imala sredstava da obezbedi normalna vrata i normalnu bravu na prostorijama gde je smešten Zaštitnik građana i njegove službe, kompjuter i tako dalje, da ne pričam koliko su tavorila sva ova takozvana nezavisna regulatorna tela; te, nisu imali prostorije, te, nisu imali opremu, te, nisu imali pare da zaposle određeni broj ljudi. Vi to radite sve reda radi.
Evo, poslednji slučaj, ova agencija za borbu protiv korupcije, toliko ste najavljivali da će ta Agencija da objavi imovinske karte, kako vi to zovete, javnih ličnosti i funkcionera u Srbiji. I šta se desilo? Sada Srbija treba da kuka i da plače za ministrima koji spavaju na grani, koji žive jedući vazduh, koji idu peške, jer, kažu, u njihovi imovinskim kartama nemaju stan, ne primaju platu, nemaju automobil. Zaista, treba da se sažalimo nad sudbinom tih ljudi. Ovo je mala šala, ali to pišu svakog dana mediji na osnovu onog što su našli na sajtu te agencije. To govori o vašoj neozbiljnosti i vašem neodgovornom poslu prema onom što ovde želite da predstavite kao vaš odgovoran odnos i prema građanima i prema poslu koji radite.
Kada je Državni revizor pokrenuo određene prekršajne prijave, ne znam da li i krivične, a mogao je, protiv nekih ministara, onda je predsednik Vlade rekao da će da šalje na nekakvu obuku knjigovođe, jer nisu dobro uradile svoj posao.
Sada vidimo, kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije, da je problem u sekretaricama koje nisu dobro unele podatke na sajt. Zaista, neverovatno kako vi vređate inteligenciju građana i kako se vi ismevate sa strpljenjem građana Srbije.
Da se vratimo sada na ovaj amandman, zapravo, na ovaj zakon, koji ne dozvoljava da se zove zakon o prisluškivanju, a on to jeste, ali dobro, on je zvanično Zakon elektronskim komunikacijama i neka tako bude, ali ću kroz raspravu da vas ubedim da je on zakon kojim će se na najgrublji mogući način kada on bude primenjivan kršiti osnovna ljudska prava.
Vi dobro znate da danas u Srbiji i vi, gospođo ministre, trebalo bi da znate, da svaki bolestan um koji ima sto hiljada evra može da prisluškuje koga god hoće. I vi, trebalo bi da znate, to je javna tajna u Srbiji, da jedan takav bolestan um, čiju stranku finansira Stanko Subotić Cane, prisluškuje iz nekog svog kol-centra funkcionere i članove SRS.
Da li ste vi u ovom zakonu predvideli kako to možete da sprečite? Naravno, niste. Baš vas briga za to, vi imate neka druga viđenja i neki drugi način, zapravo, donosite zakon samo da biste ispunili nekakvu, kako volite da se hvalite, evropsku normu, a on u suštini ne znači ništa. I dobro znate, takođe, da su novine vrlo često preplavljene raznim transkriptima, ne samo transkriptima zaštićenih svedoka, već i transkriptima telefonskih razgovora ministara, bivših, sadašnjih. I, nikada niko nije znao na pravi način da demantuje ili da objasni odakle to u medijima.
Dakle, mi smo i do sada imali, to je suština i početak onoga o čemu hoću da govorim, na delu i praćenje i prisluškivanje i praćenje elektronske pošte. Znate, kada ste taj zakon najavljivali o praćenju elektronske pošte da se cela stručna javnost podigla na noge. Vi ste to tada, kao, zaustavili, ali, sada, kroz ovaj zakon to dozvoljavate. Mislili ste da to može da prođe nezapaženo. Nije tačno da ovaj član 128. i član 130, ovog zakona, ne omogućavaju na određeno vreme kršenje ljudskih prava na način da se prate telefonski razgovori, da se prati elektronska pošta.
Mnogo smo mi loših i negativnih iskustava imali sa službama bezbednosti u proteklih i 20 i 30, ali ne zaboraviti, i ovih poslednjih 10 godina. Nisu naše službe bezbednosti radile, i ne rade ni danas, ono što je posao službi bezbednosti, a to je, da vode računa o bezbednosti države, o teritorijalnom integritetu države, već su se bavili, nekim, tako, odrede nekoga ko bi mogao biti po nečijem mišljenju državni neprijatelj i taj se prati, taj se snima, njegovi razgovori se prate.
Da li neko ozbiljan, da ne upotrebim težu reč, danas može da veruje, recimo, da su takozvani ''dnevnici'' Ratka Mladića, kažem, takozvani, jer još niko nije dokazao da to jesu njegovi dnevnici, u njegovoj kući bili svih ovih godina i da su, tek, pre dva-tri meseca pronađeni i otkriveni, a iz te kuće službe bezbednosti, policija, BIA, CIA, MIA, ne izlaze. Da li u to neko ozbiljan može da poveruje? Ne, to je bio povod da se prolongira završetak suđenja Vojislavu Šešelju, da bi haško tužilaštvo tražilo od Pretresnog veća da uvrsti u spis ''dnevnik'' ili deo ''dnevnika'' Ratka Mladića u spis predmeta Vojislava Šešelja. Naravno, mogli ste da čujete pre dva dana na Statusnoj konferenciji da je on insistirao na tome da dobije ceo transkript celog tog ''dnevnika'', jer je to, ako postoji zaista i ako je verodostojan, oslobađajući materijal za Vojislava Šešelja.
Dalje, zbog čega je to rađeno? Zašto su to službe radile? Da bi mogle da se iživljavaju na supruzi Ratka Mladića, Bosi Mladić, da bi ženu privodili, hapsili, podizali krivične prijave. Zašto to rade? Da bi im se odnekle pojavio Ratko Mladić i rekao – nemojte da mi maltretirate porodicu, evo, ja ću da se predam. E, vidite da vam ništa ne pali, džabe vam i ''mie'' i ''cie'' i ''bie'' i maltretiranje porodice Ratka Mladića i pokušaj produžavanja boravka u Haškom tribunalu Vojislava Šešelja, ništa vam ne pomaže! Prkosni srpski junaci se na svoj način bore i protiv vašeg totalitarizma i protiv diktature u Srbiji, i protiv onoga što prenosite u Haški tribunal na način na koji vi to možete, naravno.
Čuli smo, takođe, na Statusnoj konferenciji Vojislava Šešelja, da Sekretarijat Haškog tribunala traži neke podatke od nekih službi u Srbiji, a da su to poslali pre tri godine, ako su poslali, i da postoji ta nepostojeća ili nedovoljna dobra komunikacija između ovog Komiteta u Srbiji za saradnju sa Haškim tribunalom i Haškog tribunala, što je, naravno, laž, jer je istina da je Tužilaštvo Haškog tribunala imalo pristup svim mogućim dosijeima koji su postojali u Srbiji, svim mogućim, i uzeli su šta god im je trebalo.
Mi smo govorili pre nekoliko dana, ovde, o dosijeu Vojislava Šešelja, knjizi od 4.000 strana, i to ima mnogo veze sa ovim zakonom o kojem danas govorimo i sa članovima 128. i 130. ovog predloga zakona, kao i sa potrebom, kako vi kažete, da su se one inicijative Zaštitnika građana pretvorile u amandmane i da su ovde bili usvojeni. Imamo i mi, srpski radikali, amandmane na članove 128. i 130, govorićemo i kada ti članovi dođu na red o tome.
Ali, želim da upozorim vas koji ćete glasati za ovaj zakon, opet, na primeru policijskog dosijea Vojislava Šešelja. Ovaj zakon neće ugroziti samo vas lično ili samo nas lično. Ovaj zakon je mnogo opasan i zbog toga što će on ugroziti članove vaših porodica, vaše prijatelje, kumove, jer neće prisluškivati samo vas, odnosno samo nas.
Pogledajte dosije Vojislava Šešelja, tamo, na te 4.000 strana složena su dokumenta službi bezbednosti, pa da vidite i kako na osnovu nekog dokumenta može da se izvede lažan zaključak i kako se izvode lažni zaključci o nekome. Kako se ne ostavljaju na miru, ne samo taj ko se prati, nego i članovi njegove porodice, pa da vidite dokument koji ćemo svi mi imati posle usvajanja ovog zakona, verovatno imamo i sada, ali kada bude zakon usvojen, onda će moći to i da se koristi, da vidite dokument gde se kaže – Vojislav Šešelj bio u Francuskoj, zvao telefonom suprugu Jadranku, pa joj pričao kako je tamo bilo. I to je interesantno za službe bezbednosti, jer je dozvoljeno da se Vojislav Šešelj prati.
Onda, videćete, sestra Vojislava Šešelja, Dragica, telefonom zvala Kostu Čavoškog da mu se požali da ima informaciju da u zeničkom zatvoru tuku Vojislava Šešelja i da ona, kao prijatelja, poziva Kostu Čavoškog da pokuša da pomogne. Dakle, šta zabrinuta sestra, u nekom momentu, s nekim telefonom razgovara, to prate službe bezbednosti. Pa, podmetnuti razgovor nekog koga su službe bezbednosti podmetnule, recimo, majci Vojislava Šešelja, pokojnoj Danici, pa se, taj, neko, javlja, pa kaže – evo, pošto je Vojislav u zatvoru, ja bih da vam ponudim materijalnu pomoć od nekih 100, 200 maraka. Ona, žena, promućurna, pametna, hvala Bogu, rodila Vojislava Šešelja, samo takva može i da bude, shvati da se radi o podmetanju i kaže – ne, hvala, meni ne treba vaša pomoć. A to je trebalo da bude podmetnuto da se na osnovu toga dokazuje sa kim je sve Vojislav Šešelj sa, tada, nazivanim nekim antidržavnim elementima, bio u kontaktu u inostranstvu i tako dalje.
Dakle, vodite računa, ovim primerima iz dosijea Vojislava Šešelja stavila sam vam do znanja i skrenula pažnju na njih da bih vam još jedanput ukazala na to da donošenjem ovog zakona ne ugrožavate samo sebe lično. Ako ugrožavate sebe lično, imate na to pravo. Ali, vi ugrožavate i vaše porodice, prijatelje i kumove, vaše, naše, svih nas. Mi želimo tome da se suprotstavimo, i mi želimo o tome javno da govorimo i zato i govorimo.
Moram da kažem samo još jednu rečenicu i time završavam. Iskreno sam zabrinuta za kolege koje brane ovaj neodbranjivi zakon, pod uslovom da misle ovo što govore i što brane. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, sve današnje rasprave o Predlogu zakona o sudskim veštacima su, zapravo, u prilog tvrdnji nas iz SRS da ne postoji nijedan razlog da se ovaj zakon stavi na dnevni red u vanrednom zasedanju i to po hitnom postupku. Kada je to već tako, onda je ovaj predlog trebalo uraditi mnogo ozbiljnije. Imali smo ovde i imamo svakodnevno predloge zakona o kojima poslanici SRS iznose stavove stranke i puno primedbi pre svega iz koncepcijskih razloga, iz koncepcijskog pristupa rešavanju neke oblasti društvenog života na način kako bi to radila SRS i onako kako predlažete vi iz sadašnjeg režima. Naravno, to je potpuno suprotstavljeno, ali ovako šupalj, ovako prazan, ovako paušalan i loš predlog zakona, gospođo Malović, verujte, ne znam da li sam videla u ovoliko godina koliko sam narodni poslanik.
Čuli ste da slično misle i kolege poslanici koji će glasati nakon rasprave za ovaj zakon. Nije dobro da se donosi zakon samo da bi se skinuo sa dnevnog reda.
Gospođo Malović, ušli ste u jednu ozbiljnu reformu pravosuđa. Koliko ste to dobro uradili i koliko su vam reforme dobre, svakodnevno vas demantuje vreme i demantuje vas život. Naravno, sve ono što smo govorili kada je bilo reči od samog početka ovih reformi, svaki dan se susrećemo sa dokazima, i u medijima i od stručne javnosti, da smo u potpunosti bili u pravu.
Sećate se kada ste nam govorili – čekajte, krajem godine će se videti dobrobit ovih reformi. Pa ste onda rekli – čekajte, od februara će početi da se vidi kako su dobre ove reforme u pravosuđu. Pre neki dan sam vas čula da ste rekli da treba da se strpi narod, otprilike krajem ove godine, videće se pomaci, odnosno nekakvi pozitivni efekti ovih vaših reformi.
Ovaj predlog zakona ste nam predložili i tražite da se usvoji u sklopu svih tih reformi. Zašto mislimo da to nije moralo ovako da se radi? Najpre, postojao je zakon, istina, iz 1987. godine, ali to samo govori o nečemu drugom, da se živelo pravno, i u pravosuđu i veštaci, i pre vas. Ne mislim sad na vas lično, mislim na sadašnji režim.
Postojao je zakon koji je, istina, u mnogočemu zastareo, ako ni u čemu drugom, onda zbog činjenice da je to zakon iz vremena kada smo živeli u SFRJ, pa smo onda živeli u SRJ, pa ste je vi uništili, pa smo živeli u zajednici Srbija i Crna Gora, pa ste i to uništili. Danas smo u Srbiji. I to gledate da uništavate maksimalno u svakoj oblasti.
To može da bude razlog da se izmenama i dopunama možda promeni Zakon o sudskim veštacima, jer problemi o kojima se danas govorilo nisu u postojanju lošeg ili nepostojanju nikakvog zakona, ne, problemi su u sistemu, problemi su u korumpiranom društvu, u korumpiranom vrhu vlasti.
Gospođa Đukić-Dejanović kaže – zahvaljujem veštacima koji su radili savesno, objektivno, nepristrasno. Svaka čast, pridružujemo se, ali šta ćemo reći za primere o kojima je govorio kolega Čikiriz, o onom nemuštom objašnjenju da li je nešto uticalo ili nije uticalo, sada da ne ponavljam, čuli ste malopre i svi ste se nasmejali, ali i to je nalaz veštaka.
Dakle, problemi su mnogo dublji. Nalaz i mišljenje veštaka u sudskom postupku, bilo da se radi o krivici, parnici, o prekršaju jeste od izuzetnog, izuzetnog značaja. Mnogo puta se desi da neko izgubi ili dobije spor na osnovu laži, na osnovu zloupotrebe, lažnog nalaza i mišljenja, na osnovu korumpiranosti, na osnovu bliske veze između veštaka i sudije, odnosno veštaka i advokata ili u trojstvu advokata, veštaka i sudije. I svi znamo da je to istina.
Kada mi, srpski radikali, govorimo, mi vam tvrdimo da se u našim diskusijama prepoznaje ogroman broj građana u Srbiji, sada ko prati rad ovog parlamenta, zamislite koliko će ljudi da kaže, da, imam takvo iskustvo, u pravu su ovi radikali kada kažu, imam iskustvo da je angažovan jedan veštak koji je radio za neku drugu stranu, odnosno za veće pare od onih koje treba da dobije u redovnom veštačenju. Ne radi se o tome da su ti veštaci nestručni, ne, ne, naprotiv. Svi su oni i ti korumpirani su i te kako stručni, svi ti nalazi se tako lepo upakuju da vi ne možete da kažete, ovo je nestručno. Ima i nestručnih, to je posebna tema. Ali, najveći problem su veštaci koji nisu objektivni, koji su korumpirani, koji nisu nezavisni, koji nisu nepristrasni, takvi veštaci su najveći problem.
Šta vi sada hoćete ovim zakonom? Hoćete još da napravite od tih, takvih, veštaka jednu kastu, kao što je već urađeno, recimo, sa licenciranjem stečajnih upravnika. Kada smo mi tvrdili da je to najveća besmislica, onda su nam se smejali. Danas sve više o tome govore i stručnjaci i mediji pišu itd. Tako će biti i sa ovim. Dakle, nikakvo dodatno obrazovanje nije potrebno za ljude koji mogu da budu veštaci, ali vaši kriterijumi u ovom predlogu zakona su potpuno paušalni, a mogu slobodno da kažem, i ne postoje. Ko će biti veštak? Kako će biti izabran? Koliko veštaka u kom sudu treba? Koji kriterijumi će presuditi o tome?
Kako ćete vi, gospođo Malović, da raspišete taj javni poziv za veštake? Koliko ćete da tražite kojih veštaka? Na osnovu čega ćete doći do tog broja da kažete treba nam 500 veštaka medicinske struke, treba nam 200 veštaka saobraćajne struke, treba nam pet veštaka ove ili one struke?
Gde su kriterijumi u ovih tridesetak članova zakona? Nemate to. Niste to predvideli. Kako?
Dogovaraćete se, opet ćete i od veštaka praviti nekakve partijske klanove, kao što ste napravili od sudova, pa vas i danas boli glava zbog toga i danas vas prozivaju.
I taj problem sa reizborom sudija i vi sami znate da još nije završen. Trebaće nama, kako stvari stoje i kako odlučuje Ustavni sud i Bosa Nenadić i veštaci pravne struke da veštače i takve presude i takve odluke. Ovo sada malo karikiram, ali, nažalost, zaista je tako, i vi znate da je tako i znaju građani Srbije da sam potpuno u pravu za sve ovo što iznosim.
Vidite, mi smo vas zato i optuživali, a vi ste kroz ove vaše reforme pokušali, i u dobrom delu uspeli, da tribunalizujete srpsko pravosuđe, specijalni sudovi, specijalna tužilaštva, svedoci saradnici itd. Niste hteli da nas slušate da su to loša iskustva. Vidite, jedan od dokaza zašto nije trebalo da tribunalizujete naše pravosuđe jeste ovo što se desilo u Haškom tribunalu. Kako vi reagujte kao čovek, kao Srpkinja, kao ministar pravde?
Da li ste se kao ministar pravde, pre svega, oglasili na činjenicu da je danas u Haškom tribunalu, da su Srbima izrečene dve doživotne robije i ukupno 87 godina vremenske kazne zatvora: Vujadin Popović doživotna, Ljubiša Beara doživotna, Drago Nikolić 35 godina, Ljubomir Borovčanin 17 godina, Radivoje Miletić 19 godina, Milan Gvero pet godina, Dinko Pandurević 13 godina. Da li je moguće da niko u državi Srbiji ne reaguje na ovakve presude? Ne! Vama je sve potaman, samo vam fale još Mladić i Hadžić. Umesto Mladića…
(Predsednik: Samo bih vas zamolila da se vratite na dnevni red. Govorimo o veštacima, molim vas.)
Gospođo Đukić-Dejanović, govorim o veštacima kao o delu pravosuđa i ilustrujem primerima, mislim da je to dozvoljeno. Je l' tako? Dozvolićete. Dakle, umesto Mladića hapsite njegovu ženu, ali, evo, ne daju da se o tome priča.
Evo, o veštacima. Kada su u pitanju, govorio je kolega Čikiriz, o nekim primerima veštačenja iz Srbije. Moram da pomenem nekoliko sudskih veštaka Haškog tribunala koje je Vojislav Šešelj do te mere ismejao da su postali predmet sprdnje, ne samo u srpskoj javnosti, nego i u evropskoj i svetskoj javnosti. Neki Oberšal, fizičar, nije znao da odgovori Vojislavu Šešelju na pitanje – šta je imaginarni broj.
Mi ćemo imati ''nekog Oberšala'' u našoj grupi veštaka, zato što nemamo kriterijume, niste predvideli kriterijume na osnovu čega će se birati, niste ustanovili opipljive kriterijume.
Ne znam, veštak Haškog tribunala Tunens, veštak za naoružanje, nije znao da odgovori Vojislavu Šešelju na pitanje – kako se rasklapa puška, nije znao razliku između puške i automata. Zašto govorim o ovim primerima? Zato što se mi, srpski radikali, zalažemo da izbegnemo takve stvari u našem pravosudnom sistemu, na onaj tamo ne možemo da utičemo mi odavde, ali može, hvala bogu, Vojislav Šešelj onoliko koliko utiče, a to je maksimalno da ih sve ismeje i da napravi budale od njih, da celokupnoj svetskoj javnosti pokaže da ne postoji niko ko može da dokaže bilo kakvu krivicu, jer je nema. Mi odavde sa ovog mesta apelujemo i na vas kao ministra i skupštinsku većinu da ne pravite takve gluposti i takve greške u našem pravosudnom sistemu.
Gospođo Malović, u članu 6. gde govorite o uslovima za obavljanje poslova veštačenja, šta će vam ovaj stav gde kaže da, izuzetno od stava ovog člana, za veštake može biti imenovano lice koje ima najmanje završenu srednju školu, ako za određenu oblast veštačenja nema dovoljno veštaka sa stečenim visokim obrazovanjem. Da li vi donosite zakone da se spuste kriterijumi ili da se podignu kriterijumi? Ako kažete da je ovo što je rađeno po dosadašnjem zakonu bilo loše, pa onda dajte da sada bude nešto bolje. Kako može da bude veštak u bilo kojoj oblasti neko ko nije visoko obrazovan? Uz sva uvažavanja svih ljudi koji to nisu, ali postoje neke oblasti, postoje neki delovi društva, sistema, gde zaista mora da se poštuje struka i obrazovanje.
Kažete u članu 9, ovo moram da priznam, hajde, recimo, nisam razumela i očekujem da ćete vi da nam objasnite, ako nije greška, onda je zaista neverovatno – pravno lice može obavljati veštačenja ako ispunjava sledeće uslove. Nije sporno da pravno lice može da obavlja veštačenje. Vi kažete, između ostalog, uslov je da su u tom pravnom licu zaposlena lica koja su upisana u Registar veštaka. Ovo ne mora. Ovo je besmisleno. Ovo je nepotrebno.
Angažovaće sud, recimo, građevinski fakultet da veštači u nekom sudskom predmetu. Da li po ovom, kako ste vi napisali, svi profesori građevinskog fakulteta moraju biti upisani u Registar veštaka? Ne moraju. Mora biti građevinski fakultet i mora da se dokaže, da pruži dokaz, a što je naravno nesporno, da su na građevinskom fakultetu zaposleni profesori, doktori iz određene oblasti, iz građevinske struke. Potpuno nepotrebno i ne samo nepotrebno, nego će stvoriti zabunu. Da sam stranka u postupku, kada bi mi, recimo, saobraćajni fakultet veštačio u nekom predmetu, potrudila bih se da pronađem nekog profesora ili nekog zaposlenog, nekog iz obezbeđenja saobraćajnog fakulteta koji nije upisan u Registar veštaka i oborila bih na osnovu ovog vašeg takvo mišljenje veštaka.
Postupak imenovanja i razrešenja, to sam vas već pitala, dakle, postojanje potrebe za veštacima za određene oblasti veštačenja, predstavnici prvostepenih sudova dostavljaju ministru nadležnom za poslove pravosuđa. Ovo će zaista biti problem, gospođo Malović, jer ne znamo, ne znam da li vi znate koliko će koji sud da traži i na osnovu čega veštaka, koje struke. Tu dugujete odgovor. Ovaj zakon duguje odgovor na to pitanje.
Ministarstvo vodi Registar veštaka, o tome govori član 16. Ovde su se čula različita mišljenja da li treba taj registar, da li ne treba. Naravno, treba da postoji, sada postoji i spisak veštaka, objavljuje se u "Službenom glasniku". Sad smo tehnički osavremenjeni, pa onda pored "Službenog glasnika", nisam gledala, ali pretpostavljam da spisak sudskih veštaka postoji i na internetu. Ako ne postoji, treba da bude, pored ovog u "Službenom glasniku". Ali, da li mora poseban registar?
To što sada imamo je, takođe, registar. To što se objavljuje u "Službenom glasniku" piše – sudski veštaci za oblast tu i tu, objavljeno u "Službenom glasniku" tom i tom, poimenice nabrojani, to je registar. Nije morao baš zakon zbog toga. Ali, u svakom slučaju treba da se uredi i tu se apsolutno ne sporimo.
Treba da se uredi, treba da se zna i ko su veštaci i kako ih bira sud, kako ih određuje, ali nažalost ovaj zakon to ne reguliše. Opet ćemo imati haos, opet ćemo imati zloupotrebe, opet ćemo imati korupciju. Niste našli dobro rešenje da to regulišete u ovom zakonu.
Ovo je zaista, gospođo Malović, interesantno, član 18. kaže – sud, odnosno organ koji vodi postupak prati rad veštaka i o svojim primedbama i novčanim kaznama koje su izrečene veštaku obaveštava Ministarstvo. Kako sud može da izrekne neku kaznu veštaku? Gde to piše? Može za nepoštovanje suda, može ako veštak opsuje u sudu, pa onda sud može da ga kazni na licu mesta zato što se nepristojno ponašao u sudnici. Dakle, to nije dobro rešeno, zapravo, nije nikako rešeno. Nije! Ne piše u zakonu, gospođo Malović.
Veštak će biti razrešen, između ostalog, ako se utvrdi da nisu postojali, odnosno da su prestali uslovi na osnovu kojih je imenovan. U ovom zakonu nigde ne piše – ko će biti odgovoran ako se desi da se utvrdi da nisu postojali uslovi da neko bude imenovan za veštaka. Zakon ako nema kaznu, ništa ne znači. Ako nije zaprećena neka kazna, ako neko nešto ne uradi, ništa ne znači.
Vi ste sada izvršili reizbor sudija, isto u onom zakonu na osnovu kojeg ste to uradili, nigde nije stajala odgovornost vas i Visokog saveta sudstva šta vama može da se desi u krivično-pravnoj oblasti ili radno-pravnoj ako ne uradite taj posao dobro. Vi ste taj posao uradili loše i danas se posledice osete i nikom ništa, pojeo vuk magarca. Tako je i ovde.
Dakle, kaže – ako se utvrdi da nisu postojali uslovi da neko ima uslove za veštaka, on će biti sklonjen sa liste veštaka. A onaj ko ga je izabrao i ko ga je pustio da veštači, možda godinu dana, pa posle godinu dana se utvrdi da on ne ispunjava uslove, u međuvremenu ko zna koliko sudskih postupaka bude završeno na osnovu njegovog veštačenja i nikom ništa – niti je odgovoran on, niti ste odgovorni vi koji ćete da ga birate.
Kada će biti razrešen veštak, između ostalog, ako neuredno obavlja veštačenje, ako neopravdano odbija da veštači, ako se ne odaziva na pozive suda, ako veštak nestručno obavlja veštačenja, ako daje nepotpune, nejasne, protivrečne ili netačne nalaze? Nigde, gospođo Malović, nema šta će se desiti ako se utvrdi da se desila zloupotreba, da je veštačio, odnosno da je uradio nalaz iz koristi, iz koristoljublja, da je zloupotrebio taj položaj, da je bio u dilu sa advokatom, drugim rečima, da je učinio krivično delo.
Verovatno ćete u obrazloženju da se pozivate na Krivični zakonik. Mi srpski radikali se zalažemo i stalno to govorimo za kodifikaciju krivičnog zakonodavstva, zalažemo se i godinama o tome pričamo, ali vi nas ne slušate. Vi nas ne slušate i zato onda niti imate uredno kodifikovana krivična dela u Krivičnom zakoniku, niti ih imate u ovim zakonima u kojima, zapravo, ne bi ni trebalo da stoje krivična dela. Ali, to su propusti kompletne oblasti, kompletnog sistema. Problem je u tome što vi ne želite da vam se skrene pažnja na nešto što je potpuno argumentovano. Ne prihvatate da ste pogrešili, a jeste, svi smo, pa ste i vi, naravno.
Član 25. – pravno lice neuredno ili nestručno obavlja veštačenje kada veštaci zaposleni u tom pravnom licu neuredno ili nestručno obavljaju veštačenje, u smislu člana 19. st. 2. i 3. ovog zakona. Ovo je, takođe, potpuno nepotrebno, to sam već objašnjavala kada sam govorila o veštačenju pravnog lica. Najinteresantniji su članovi 27. i 28. Oni su u Glavi V koja govori o pravu i obavezama veštaka.
Član 27. kaže: ''Veštak je dužan da se pridržava rokova određenih rešenjem suda i da veštačenje obavlja savesno i nepristrasno.''
Član 28. kaže: ''Veštak je dužan da čuva tajnost podataka koje je saznao obavljajući poslove veštačenja.''
Pitanje za milion dolara – šta će se desiti, gospođo Malović, veštaku koji se ponaša suprotno čl. 27. i 28? Ništa! Vi ste rekli šta je dužnost veštaka, a nigde niste propisali šta će se desiti ako se veštak ne ponaša u skladu sa onim što stoji u zakonu da je, u čl. 27. i 28, dužnost veštaka.
Dakle, mnogo vremena potroših mojim dragim kolegama koje će nastaviti gde sam stala, ali u jednoj rečenici – povucite Predlog zakona, verujte, lošijeg predloga, praznijeg, nepotpunijeg, rekla sam već, u svojoj višedecenijskoj pravničkoj praksi nisam videla. Hvala.(Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, formalni razlog zbog čega sam izdvojila mišljenje jeste činjenica da smo mi ovaj predlog zakona dobili samo jedan radni dan pre nego što je počela ova sednica. To je, zaista, manir vladajuće većine. To, već, postaje drsko i bezobrazno. Mi nemamo drugog načina da se protiv toga borimo, nego da javnost sa ovog mesta obaveštavamo kako, zapravo, radi ova skupštinska većina.
Drugi razlog, suštinski razlog, i vrlo ozbiljniji, jeste da SRS smatra da je potpuno nepotrebno da država Srbija zaključuje ovaj sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu. Ministar je rekao, a i u obrazloženju piše, da je sedam država potpisnica ovog sporazuma, ali treba svakako reći koje su to države. To su: Republika Albanija, BiH, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Crna Gora, Republike Srbija i Privremena administrativna misija UN na Kosovu, koja istupa u ime Kosova shodno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, u prisustvu Evropske komisije. Ovako, tačno, stoji u obrazloženju Predloga ovog zakona.
Mislimo da postaje suviše opasno to što malo-malo pa u parlamentu dobijamo predloge zakona u kojima je potpisnik neko u ime te samoproklamovane i lažne države Kosovo i u situaciji kada nam zvaničnici evropskih sila sve više otvorenije skreću pažnju da Srbija neće ući u EU ukoliko ne prihvati činjenicu koju su oni prihvatili, da je Kosovo samostalna država, mi se poigravamo ovakvim zakonima sa nekim ko to radi u ime lažne države Kosovo. To je za SRS apsolutno neprihvatljivo.
Treba li da podsetimo da je pre nekoliko dana održana nekakva konferencija u Sarajevu gde su predstavnici Srbije sedeli, takođe, pored predstavnika te lažne države Kosovo i onda, bože, kažu ispred njih neće pisati koju državu predstavljaju nego samo ime i prezime. Javnost Srbije treba da zna da ovo već postaje veoma opasno i da vi iz vladajuće većine sve više naginjete ka činjenici da ćete ovako, polako, korak po korak, zapravo, i prihvatiti tu samoproklamovanu državu Kosovo.
S druge strane, smatramo da vi ovim sporazumom degradirate i obrazovanje u Srbiji, kao i ljude koji su se obrazovali i koji su stekli radno iskustvo u radu organa državne uprave, pa ne vidimo zašto bi neko išao da se edukuje o tome kako će primenjivati zakon u Srbiji. Vi rekoste, ministre, da je, već, ne znam, šezdesetak zaposlenih u državnoj upravi bilo na nekakvim edukacijama, ali s obzirom na to da je centar ove Respe, kako ste je skraćeno nazvali, u Crnoj Gori, u Danilovgradu, onda, verovatno, vodite računa kada zimi edukujete ove da to bude na Žabljaku, a u letnjem periodu da to bude, recimo, u Herceg Novom, pa da se ljudi lepo provedu i da se odmore o državnom trošku.
Takođe, građani, a pre svega zaposleni u državnoj upravi treba da znaju da ovo podučavanje nekoga ko, možda, već 20 godina radi u državnoj upravi državu košta 12 miliona dinara. Vi, istovremeno, pretite otkazima desetinama hiljada zaposlenim u državnoj upravi i, sada, zamislite da ste ovih 12 miliona dinara stavili u budžet u namenu za zarade tih ljudi koliko biste porodica poštedeli da ne ostanu bez hleba, da neko ko radi u državnoj upravi i dalje ostane …
(Predsednik: Vreme.)
… na svom poslu, a potpuno bespotrebno trošite državne pare …
(Predsednik: Vreme. Zahvaljujem.)
… da se nekome …

Dame i gospodo, iz istih razloga kao i juče povodom ona dva zakona izdvojila sam mišljenje na Zakonodavnom odboru, jer je zaista neverovatno da mi danas imamo, kao, dva zakona, a radi se zapravo o dva člana.
Kada je u pitanju zakon o izmenama i dopunama Zakona o odlikovanjima Republike Srbije, ovo je poseban kuriozitet, jer ovaj zakon maltene nije ni stupio na snagu, a već nam Vlada predlaže njegove izmene i dopune. Ovo je takođe jedan od dokaza, koji sam juče iznela, da Vlada manipuliše Narodnom skupštinom zato što to skupštinska većina prihvata bez pogovora.
Čulo se ovih dana u javnosti, a mislim da je i na Zakonodavnom odboru predstavnik Vlade rekao da ovo što je sad predviđeno u ovom zakonu niko od narodnih poslanika nije podneo u obliku amandmana, a da jeste, oni bi to prihvatili. To je takođe nešto što je neprihvatljivo. Vi imate danas jedan amandman gde je predviđeno mnogo eventualnih odlikovanja, pa ne znam da li ćete to da prihvatite za svaki slučaj, da vam ne bi na pamet palo u međuvremenu da je Srbija u istoriji imala i Karađorđa, i Miloša Obilića itd., srpske junake, i da smo imali nekad takva odlikovanja.
Zaista je neozbiljno da na ovaj način manipulišete Skupštinom, a posebno se obraćam poslanicima skupštinske većine, jer mi je neverovatno da ovako nešto sebi dozvoljavaju.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, ovaj zakon se menjao. Poverenik za informacije od javnog značaja se trudi i pokušava da radi u skladu sa postojećim zakonom i da inicira izmene zakona. Podsetimo se koliko je vremena trebalo čoveku da uopšte formira tim da bi mogao da radi, koliko je imao problema sa prostorijama, sa osnovnim sredstvima za rad, sa zaradama itd.
Sve ovo pokazuje da su zapravo ova tzv. nezavisna regulatorna tela samo forma koju mi, kao, izglasamo u ovom parlamentu, a koja se ili ne primenjuje ili ne može da se primenjuje tamo gde bi neko postavljen na tu funkciju možda imao želju da to primenjuje.
Ispred mene je skoro objavljena knjiga Vojislava Šešelja „Policijski dosije“. Budite uvereni da je najviši javni interes da se objavi i obelodani upravo ovo što je objavljeno u ovoj knjizi, koja je inače u četiri toma, gde se vidi kako se krše osnovna ljudska prava, kako je Vojislav Šešelj praćen od 1982. godine do kraja 2002. godine, dakle, do samog odlaska u Haški tribunal.
Obelodanjivanje ovih dokumenata je najviši javni interes, zato da bi se skrenula pažnja svim državnim organima, pa i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja, pa i vama ministre, i celoj Vladi i pravosuđu, da bi svi trebalo da pročitate ovo i da se pozabavite sadržajem ove knjige, jer je očigledno da se radi o nezakonitom prisluškivanju i praćenju Vojislava Šešelja svih tih godina.
Zapravo, u ovoj knjizi razobličava se rad tajnih službi u Srbiji, koje ne rade ono što bi trebalo da rade, a to je da čuvaju interes Srbije, nego se bave pronalaženjem nekih ljudi koji im smetaju iz političkih razloga, koji smetaju vladajućim režimima. Onda, da bi se iz političkih razloga bavili tim čovekom, u ovom slučaju Vojislavom Šešeljem, njegovim radom, njegovim kretanjem, praćenjem svakog koraka i svake izgovorene rečenice, naravno, konstruisanjem mnogih laži... Umesto da se bave onim što jeste interes države Srbije i što jeste u nadležnosti tajnih službi, umesto da se čuva država, počev još od SFRJ, sada do Srbije, Srbija...
(Predsednik: Vreme.)
.... završavam i dozvolite, hvala, i Srbija se...
(Predsednik: Molila bih da knjigu spustite. Prosto, nije dozvoljeno reklamiranje svega onog što se prodaje.)
Izvinite, to nigde ne piše i ne možete da nam zabranite da knjigu stavimo ispred sebe, a ovo što sam govorila je apsolutno u okviru Predloga zakona...

Dame i gospodo narodni poslanici, svako ko se ozbiljno bavi ovim našim poslom vidi da se Vlada Republike Srbije već više meseci zapravo poigrava sa Narodnom skupštinom. Ono što dobijamo u predlozima za dnevni red i o čemu se ovde raspravlja i odlučuje najčešće su manje bitni zakoni ili zakoni koji zapravo ne bi trebalo da uopšte postoje u našem pravnom sistemu. Dnevni red za ovu sednicu sastavljen je po onoj narodnoj: „Selo gori, a baba se češlja“.
Gospodin Rasim Ljajić, ministar u Vladi Republike Srbije, redovno obaveštava javnost, kao da je najžešći opozicionar u odnosu na Vladu, o tome koliko je u Srbiji stotina hiljada gladnih, koliko je stotina hiljada na ivici egzistencije, koliko je stotina hiljada nezaposlenih. A onda, umesto da izađete sa rešenjem, gospodine ministre, kako da se ti problemi reše, vi nam ovde dajete da raspravljamo o zakonu o volontiranju.
Zaista, s obzirom na činjenicu koliko je nezaposlenih u Srbiji, koliko ih je dobilo otkaze i koliko njih svakodnevno dobija otkaze, izgleda da u Srbiji još malo, pod ovakvom vlašću, više neće ni biti zaposlenih. Svi će izgleda morati da rade za koricu hleba, ali u najbukvalnijem smislu reči.
Ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu nije morao da se nađe na dnevnom redu, ne zato što nema zlostavljanja na radu, naprotiv, i te kako ga ima, već zato što je ova materija već regulisana u Krivičnom zakoniku.
Kada smo pre skoro godinu dana raspravljali o onom jednom jedinom članu, kada se menjao Zakon o radu, i kada smo vam izneli koji su sve propusti u Zakonu o radu, koliko su zaposleni zapravo nezaštićeni, vi ste, gospodine ministre, rekli da se skoro apsolutno slažete sa svim onim što smo vam rekli, ali da razmišljate ozbiljno da Narodnoj skupštini predložite potpuno nov tekst zakona o radu, što je naravno neophodno.
Umesto da ste izašli sa takvim tekstom zakona u kome biste ispravili sve greške postojećeg zakona i u koji je svakako moglo da bude inkorporirano i ovo što je predviđeno u zakonu o volontiranju i u zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, vi ovde dajete ove predloge zakona, koji nažalost u praksi neće značiti ništa.
Ni sada zlostavljeni na radu nažalost nemaju, niti mogu da dobiju bilo čiju pomoć. Ako se neko obrati nekom iz vašeg ministarstva, redovno dobija odgovor da to ministarstvo nije nadležno. Vi sada ovde za eventualno zlostavljanje na radu predviđate nekog posrednika koji će, kao, da izmiri strane u sukobu, uslovno rečeno. To je potpuna besmislica. Ako istinski želite da se spreči zlostavljanje na radu, onda je jedini način da to regulišete, odnosno da se na to primenjuje Krivični zakonik, da se sankcioniše onaj koji zlostavlja zaposlenog na radu, a tim formalnim posrednikom nećete dobiti ništa. Takav propao pokušaj je već bio i u pravosuđu; ispostavilo se da od tog posla nije bilo ništa.
Ko će zaštititi, recimo, narodne poslanike Srpske radikalne stranke od zlostavljanja na radu, zato što mi ovde jesmo na poslu, jesmo na radu, zato što se nama ovde na najgrublji mogući način krše naša osnovna prava? Nama se ne dozvoljava da kažemo ono što želimo da kažemo, prekidamo se svaki čas, uzima nam se reč, kažnjavamo se. Treba da govorimo samo ono što predsedavajući trenutno misli. Dakle, najgrublje zlostavljanje na radu dešava se upravo u ovom parlamentu. Ne vidim da će ovaj zakon koji ste nam dali ...
(Predsedavajuća - Gordana Čomić: Pet minuta.)
Izvinjavam se, hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 3. govori koji su to organi u Republici Srbiji, AP i jedinici lokalne samouprave u obavezi, odnosno koji obezbeđuju zbrinjavanje i pružanje pomoći u integraciji i povratku izbeglica. U 2. stavu kaže – da neposredno pomoć izbeglicama mogu pružati: organizacija Crvenog krsta, druge humanitarne, verske i druge organizacije, udruženja i građani.
Stav SRS jeste – da je besmisleno mi zakonom da obavezujemo građane ili uopšte da navodimo da građani mogu da pružaju neposrednu pomoć izbeglicama, jer zakon ne može nikoga da obaveže da li će dobrovoljno da uradi ili neće.
Nažalost, jeste činjenica da su najveću pomoć izbeglicama u ovom prethodnom periodu zapravo pružali građani – ne zato što ih je zakon na to obavezivao, već zato što su lično imali osećaj saosećanja sa ljudima koji su morali da napuste svoja ognjišta. Odlično je o tome govorio gospodin Buha. Dobro je da su građani Srbije čuli šta je sve rekao o problemima izbeglica.
Kolege, koji će glasati za ovaj zakon, nažalost, nisu baš pokazale interes da ga čuju. Kolega Buha u ulozi predsednika Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu ima i te kako podataka i kontakata sa ljudima koji su u statusu izbeglica ili su bili u tom statusu, pa osim statusa ništa im se nije u međuvremenu ni promenilo.
Malopre smo čuli i primedbu da tema ovog zakona nije ono što je govorio kolega Buha ili što govore srpski radikali, a govorili smo o tome i u načelnoj raspravi. Moram da vam kažem – sve što je vezano za izbeglice jeste tema ovog zakona i jedinstvena prilika da se sa ovog mesta upute određeni apeli i resornom ministarstvu i Vladi Republike Srbije, naravno, i predsedniku države, koji po Ustavu predstavlja zemlju, između ostalog.
Ali, s obzirom na to, da se ovih dana prečesto susreće sa predsednikom države Hrvatske, to moramo da prokomentarišemo. Kolega koji je nama stavio primedbu i sam je govorio posle ono što mi zameramo predsedniku Srbije. On je to izneo kao pohvale za predsednika Srbije i to je legitimno pravo kolege koji je deo vladajuće koalicije, ali zato treba da dozvoli i nama da mi stavimo, da iznesemo svoje primedbe.
Istina je da ovi susreti predsednika Hrvatske i predsednika Srbije, barem po onome što nas mediji izveštavaju, više liči na neki parti-susrete u nekim izletničkim i turističkim destinacijama. Ono što u medijima saznajemo i zato kažemo da su to više nekakvi tajni ili polutajni razgovori, jer mi u medijima nemamo, kolega, informacije da su razgovarali o tome, što ste vi ovde malopre izneli. Možda vi imate više informacija.
Bilo bi dobro da ipak javnost Srbije te informacije dobije kao zvanično saopštenje kabineta predsednika Srbije, nakon svakog susreta sa predsednikom Hrvatske.
Ne čini nam se da je predmet njihovog razgovora bio status izbeglica, niti omogućavanja povratka izbeglica na teritoriju Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Nismo čuli ni da su razgovarali o pokušaju formiranja Hrvatske pravoslavne crkve, koja je nastavak svojevrsnog ekumenizma na teritoriji Hrvatske države, ali jesmo čuli da su razgovarali o uspostavljanju, odnosno definisanju granice između Republike Srbije i Republike Hrvatske, što nam govori da se ti susreti, zapravo, dešavaju zbog toga što je to interes Hrvatske i što oni hoće da reše neke svoje probleme koji su im preduslovi za ulazak u EU.
I zato mi sa pravom tražimo od nadležnih državnih organa kada se susreću sa predstavnicima hrvatske vlasti, u kojem god obliku, da su u obavezi da razgovaraju o izbeglicama, o njihovom povratku na njihova ognjišta, o povratku njihove imovine.
Ovo što predviđate ovim zakonom da će oni moći pod određenim uslovima sticati imovinu u Srbiji, dovodite ih otprilike u sličnu situaciju kakvu su imali i u Hrvatskoj. Vi znate koliko sada građana Republike Srbije nema mogućnost da ostvari stanarsko pravo u Hrvatskoj da bi mogli da otkupe stan.
Vi im danas ovde danas, takođe, nudite neke stanove koje ne mogu da otkupe i pitanje je – ko će da ostvari i koliko će ljudi uopšte da ostvari to pravo koje promovišete u ovom predlogu zakona.
Kad smo govorili u načelnoj raspravi o Predlogu ovog zakona, u SRS su se javljali mnogi građani koji imaju status izbeglice, prepoznali su da smo mi jedina politička partija u ovom parlamentu koji poznajemo njihove probleme i koji znamo kako problemi treba da se rešavaju, i koji u tom pravcu apelujemo na nadležne u državi Srbiji da to i urade.
Jedno od karakterističnih pisama u kojem su, čini nam se, sadržani svi aktuelni problemi tih ljudi govori o strahu lica sa statusom izbeglica zbog izmene ovog zakona. Kažu od kada su došli, od kada su u tom statusu u Srbiji, svaki zakon ili svaka izmena zakona, svaka aktivnost nadležnih organa svodila se na to da se od njih tražilo da im se ponovo utvrđuje status izbeglice, a to je, možda vi i ne znate za te probleme, ministre, veliki problem za te ljude. Inače, status koji je poslednji utvrđen trebalo bi da važi do sredine 2011. godine i ti ljudi vas mole da taj rok ne pomerate, bez obzira na usvajanje ovog zakona.
Koju vrstu problema imaju svi ti naši građani kada treba, kada ih država pozove da im se ponovo uspostavi, odnosno produži ili ukine status izbeglice? Imaju problem u tome što država nema razumevanja za njihov stvarni status, za njihovo stvarno stanje. Najveći broj tih ljudi, ili gotovo svi, nemaju rešeno stambeno pitanje, žive kao podstanari. Vi im tražite svaki put kada žele da produže status izbeglice da donesu ugovor sa onim kod koga stanuju.
Nažalost, u državi Srbiji status podstanara i onih ljudi koji izdaju stanove podstanarima nije tema ovog zakona i ne treba da bude, ali jeste problem koji je u Srbiji evidentan i kad god nekom treba potvrda da je kod nekog podstanar teško to može da dobije zato što ljudi imaju neke svoje razloge. Ne želim ovom prilikom da te ljude prozivam, jer to je problem države a ne tih ljudi koji neće da prijavljuju podstanare. Onda, ovi ljudi koji treba da produže status izbeglice ne mogu da dobiju potvrdu od tog svog stanodavca da zaista stanuju kod njega kao podstanari i onda je to problem koji njima onemogućava da produže status izbeglice, a iza toga sledi mnogo, mnogo problema. Ti problemi su evidentni, postoje.
Ima jedan broj ljudi koji žive u Srbiji, koji nemaju nikakav status. Oduzeli ste im status izbeglice, a ne date im lične karte, državljanstvo još nekako i dobiju, ali kad dođe do lične karte ne mogu da dobiju ličnu kartu zato što nemaju stan, zato što nemaju kuću, nemaju rešeno stambeno pitanje. I ti ljudi su ni na nebu ni na zemlji. Sa jedne strane, ne dozvoljavate im da produže status izbeglice, jer nemaju dokaz da su podstanari, a sa druge strane, ne mogu da budu ravnopravni građani sa ličnom kartom, koji mogu da se identifikuju u nekom mestu u Srbiji gde žive zato što nemaju stanu.
Dakle, to je jedan od problema koji morate da rešite, jer se državni organi ponašaju kao da međusobno ne razgovaraju, kao da ne znaju kako jedni rešavaju problem a kako drugi rešavaju problem, a problem postoji i dalje je aktuelan.
Šta proizilazi dalje iz ovog problema? Problem zdravstvene zaštite. Ti ljudi kojima oduzmete status izbeglice, a ne omogućite im, ne dozvolite im da dobiju ličnu kartu i da postanu ravnopravni građani u državi Srbiji, oni imaju problem jer ne mogu da dobiju zdravstvenu knjižicu i imaju ogroman problem. To su ljudi ili sa nekom penzijom od 50 evra ili bez ikakvih primanja, bez ikakve penzije, to su uglavnom stariji ljudi i trebalo bi da imate malo više saosećanja i da malo više prilagodite zakonsku regulativu za stvarno rešavanje problema ovih ljudi.
Kažu, ako neko i dobije prijem u državljanstvo Srbije, ovo što rekoh, ne date mu ni ličnu kartu ni pasoš zato što nema vlastiti stan. Ljudima koji primaju penziju u Hrvatskoj, kažu, ne date u Srbiji zdravstvenu knjižicu ukoliko ne plate 2.000 dinara mesečno, a oni moraju da plaćaju, najčešće, od tih svojih mizernih penzija, izdržavanje svoje odrasle dece, jer je veliki problem nezaposlenosti u Srbiji, i kad su u pitanju izbeglice i kad su u pitanju ljudi koji su rođeni u Srbiji, i problem o kojem ova vlast očigledno ne vodi računa ili bar dovoljno ne vodi računa.
Naravno, problem o kojem nam pišu ovi ljudi i koji jeste problem za koji mi inače znamo, ali, jednostavno, imala sam potrebu zbog svih tih ljudi koji su nam se obraćali da vam sve ovo prenesemo i da im kažemo da smo spremni da im pomognemo onoliko koliko kao opoziciona partija možemo, ali, nažalost, vi koji ste vlast niste spremni da to uradite.
Kada je u pitanju državljanstvo, iako postoji dvojno državljanstvo vi ga ovim građanima ne dajete. Tražite od njih da se odreknu državljanstva u Hrvatskoj, a samim tim gube mogućnost da eventualno realizuju neka svoja imovinska prava, a još uvek je ogroman broj tih ljudi koji nisu rešili pitanje svoje imovine i njima je onda to zaista veliki problem. Zato mi mislimo da je trebalo da prihvatite i ovaj amandman, jer sve ovo što su problemi lica sa izbegličkim statusom ne mogu da rešavaju, kako ste vi ovde naveli, građani, te probleme mora da rešava država sistemski, organizovano i dobronamerno.
Zato vas pozivamo ministre, da prihvatite i ovaj amandman i da u okviru vašeg resora, naravno, i u okviru resora ministra koji je od strane Vlade pre vas bio zadužen za predstavljanje ovog zakona u parlamentu, da uradite sve što možete, a možete mnogo. Vi ste vlast, vi ste državni organi i gledajte da ljude sa izbegličkim statusom ne tretirate kao ljude drugog reda, jer oni to nisu, oni to ne zaslužuju. Nisu oni svojom voljom napustili svoja ognjišta i došli u Srbiju, već su došli zato što su genocidnom politikom ustaške hrvatske vlasti isterani sa svojih ognjišta. Hvala. (Aplauz)

Vrlo kratko. Žao mi je što nam ne dozvoljavate vreme za replike, mimo našeg vremena, ali, zaista, neću mnogo vremena da koristim. Gospodine ministre, ne možemo da prihvatimo ovo što ste rekli, da vi u zakonu skrećete pažnju građanima da pomažu ili ne pomažu izbeglicama, niti o tome možete da imate evidenciju niti će neko da vam dođe. Ako sam ja pomogla i pomažem svojoj užoj i široj porodici koja je bila, a neki još uvek jesu, u statusu izbeglice, šta to vas briga? Ne pada mi na pamet da dođem da se vama hvalim time i da vi dobijate time neke poene, da je neko rešio neko svoje pitanje zato što sam mu ja ili neko drugi ili treći pomogao. Dakle, to je neprihvatljivo.
Što se tiče ovog problema i ovog što ste se javno obavezali da ćete se potruditi da saznate kako je moguće, naravno, protivzakonito, da se nekom uslovljava izdavanje lične karte posedovanjem imovine, odnosno rešenog stamenog pitanja, verujte, mnogo ima takvih slučajeva. Najviše sam se javila zbog toga, pošto ljudi sa izbegličkim statusom prate rad ovog parlamenta, jer se brinu da li će ovaj zakon još više da im pogorša položaj, takođe, sve ih pozivam da svako ko bude imao problema prilikom traženja lične karte ili produžavanja izbegličkog statusa, kada budu imali problem koji su do sada imali, da se obrate gospodinu ministru Čipliću. Zaista lepo od vas što ste javno prihvatili da ćete im u tom smislu pomoći. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je obrazloženje koje je upravo iznela koleginica Plavšić apsolutno na mestu, jer ne znamo šta je to što je rukovodilo Vladu da u ovom predlogu kaže da je Komesarijat dužan da na zahtev Vlade podnese izveštaj o utrošku sredstava za zbrinjavanje izbeglica.
Posebno je interesantno da se pomene koja su to sredstva. To su kako član pre ovoga kaže – sredstva budžeta Republike Srbije, AP, jedinice lokalne samouprave, prilozi, pokloni i drugi oblici dobrovoljne pomoći, druga sredstva utvrđena zakonom i drugim propisima. U dodatom stavu na ovaj predlog zakona na član 9. osnovnog zakona kažete – radi prikupljanja novčanih sredstava kao dobrovoljne pomoći za zbrinjavanje izbeglica i stvaranje uslova za njihov povratak, odnosno integraciju, Komesarijat otvara poseban račun.
Zaista je neverovatno zašto bi i taj račun i raspodela tih sredstava bili na izvestan način bili tajna. Ako vi kažete, da će o tome da se izveštava Vlada samo na zahtev Vlade, to može da bude nekada, a može i nikada. Verovatno će i biti nikada, ili bi bilo nikada, ukoliko ne prihvatite ovaj amandman.
Svako ko je u statusu izbeglice ili ko je nekada bio u tom statutu pa pokušao da dođe do nekih materijalnih sredstava od državnih organa ili organa lokalne samouprave, Komesarijata itd. zna na kakve je prepreke nailazio.
Najpre, ta pomoć je odavno ukinuta i to treba da se zna. Odavno! Nikada nije ni bila u pravom smislu reči pomoć od kojih su ta izbegla lica mogla barem da preživljavaju, a da ne kažem da pristojno žive. To je bila pomoć u hrani, u nekim higijenskim paketima.
Strašno je i sećati se šta se sve tada dešavalo. Hvala Bogu, mnogi od tih ljudi su u međuvremenu uspeli nekako da reše svoj status, pre svega pitanje svog materijalnog položaja. Ali, još uvek veliki broj ljudi, uglavnom starih, bolesnih, lica koja nisu u stanju da rade oni su i po tim izbegličkim centrima u strašnim uslovima i godinama, već decenijama, može se reći, žive na taj način.
A, ovo što ste naveli da se sredstva koja se prikupljaju za pomoć izbeglicama obezbeđuju u budžetima, pa, sami znate da je to toliko malo u budžetu Republike Srbije i AP Vojvodina, pogotovo u lokalnim samoupravama, to je toliko malo da je zaista beznačajno.
Sredstva koja pokušavate da prikupite uglavnom su neke donacije inostranih vlada ili eventualno nekih nevladinih organizacijama. Ne troše se ni pravično, ni ravnomerno i to je razlog više da se prihvati ovaj amandman i da postoji obaveza da se Vladi podnosi izveštaj, i da kao takav, naravno, podleže i kontroli Državnog revizora itd.
Velika je grehota da se ti ljudi zloupotrebljavaju i da se sredstva na ime izbeglih lica koja se slivaju na koji god račun ne koriste na pravičan način, da se ne koriste na osnovu određenih unapred utvrđenih kriterijuma.
Svi znamo, nažalost, javna je tajna, znaju ljudi koji su pokušali da reše stambeni problem da se u nekoj opštini izgradi zgrada nekom donacijom, sa nekih, ne znam, 10, 15 stanova. Nikakvi realni kriterijumi, nažalost, nisu primenjivani za raspodelu tih stanova, već su određeni čelnici na nivou lokalnih samouprava tražili mito da bi neko dobio stan, traže po deset hiljada evra da bi nekoj izbeglici, petoročlanoj porodici dali jednu garsonjeru.
Dakle, mnogo je zloupotreba takvog statusa tih ljudi, mnogo je zloupotreba sa sredstvima koja se, eventualno, prikupe za materijalnu pomoć tim ljudima. Materijalne pomoći, rekoh, odavno nema, osim što se tu i tamo napravi poneki stan. Pitanje je da li je i jedan procenat podeljen na osnovu, zaista, unapred utvrđenih kriterijuma i na osnovu stvarnih potreba tih ljudi.
Verujte, ministre, ovo vam govorim, mogla bih da vam nabrojim koliko god hoćete primera, zato što imamo apsolutno tačne podatke o svemu ovome. Zato bi bilo dobro da koliko-toliko zaštite to malo sredstava koja dolaze za pomoć izbeglicama, da ih zaštite tako što ćete prihvatiti ovaj amandman. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS svoj stav o Povereniku za diskriminaciju iznela je u vreme kada smo govorili o Zakonu protiv diskriminacije, koji je ovde usvojen pre nekoliko meseci. Govorio je i kolega Krasić, dobrim delom, o tome. Neću to da ponavljam, ali želim da skrenem pažnju zašto to tako mislimo i zašto smo to tako tada tvrdili, naravno i danas se ništa nije promenilo.
Najpre, imamo Ustav Republike Srbije koji garantuje svim građanima Srbije sva ljudska i manjinska prava iz korpusa ljudskih prava, koja postoje u najsavremenijim evropskim državama i demokratijama. Mislimo da je to dovoljno, naravno, u smislu da su sva ta prava, i ljudska i manjinska, na neki način regulisana određenim zakonima, ali zakonima koji su, izvinite, ozbiljniji od ovog zakona. Jer, ako imate zakon, odnosno mi imamo zakon i imaćemo nakon ove sednice i tog poverenika za diskriminaciju, a kakve su nadležnosti tog poverenika?
Mogu da kažem da ih nema. Postoje te nadležnosti u Zakonu, ali te nadležnosti ne obavezuju nikog, faktički nikog.
Naravno, navešću nekoliko primera tih tzv, kako ih zovete, nezavisnih regulatornih tela, na koji način oni rade svoj posao i koliko su zapravo uzaludan posao.
Sada, ne mislim ništa loše i niša lično protiv bilo kog imena koje ću spomenuti kroz funkciju koju obavlja, na osnovu određenih zakona.
O čemu se svojevremeno pričalo, pisalo, postigli smo vrhunac demokratije kada smo kao nezavisno regulatorno telo izabrali Savet za borbu protiv korupcije? Taj savet, odnosno Verica Barać na čelu tog saveta, počela je ozbiljno da se bavi korupcijom, počela je da proziva državne funkcionere, počela je, da, da, govorim o Savetu, gospodine Novakoviću, a kasnije ću o Agenciji.
Kada je gospođa Barać, verovatno, počela da smeta nekima iz vlasti, jer ih je puno pominjala, jer je pominjala i imena nekih ministara i drugih funkcionera, njihovu umešanost u neke afere, kada je pokušala da pokrene, odnosno da podrži gospodina Todorovića kao tada predsednika Odbora za bezbednost u raskrinkavanju afere ''Luke Beograd", pa "Večernjih novosti", i pre toga nekih, vi ste onda shvatili da vam ne treba baš toliko nezavisno regulatorno telo, pa ste onda u nekom međuvremenu doneli Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, pa ste onda, ne znam, ni danas ne mogu kao pravnik, pre svega, da razumem kako je i šta, i u kom je sad statusu taj savet, a sad poslove Saveta obavlja Agencija za borbu protiv korupcije, na osnovu opet zakona, i ovo prvo je bilo na osnovu zakona.
E, sada, kako Agencije za borbu protiv korupcije funkcioniše? Opet smo imali sve novine prepune hvalospeva o gospođi Zorani Marković, ako sam dobro zapamtila da se gospođa tako zove i, o njoj nismo lično raspravljali, niti ćemo sada, ali je obećavala najoštriju borbu protiv korupcije, neće biti povlašćenih, jedva čeka da zasuče rukave da se uhvati u koštac sa kriminalom, sa korupcijom.
Prvi ispit na kome je ta agencija pala jeste sukob interesa! Prvi ispit na kojem ste pali svi vi iz vladajuće većine, jer ista vladajuća većina je u i Skupštini Srbije i Skupštini Vojvodine, jeste što ste dozvolili, vi kao vlast, da Skupština Vojvodine derogira i Zakon i nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije, tako što su funkcioneri koji žive na teritoriji AP Vojvodina rekli – za njih ne važi zakon, oni hoće da budu, recimo, i predsednici opština i pokrajinski poslanici ili već koje su funkcije u pitanju. I, oni su doneli nekakvu odluku, ne znam ni kako to može da se nazove, zapravo, kao pravnik znam da to uopšte ne može da se donese, da ne postoji nijedan akt kojim može da se stavi zakon van snage, osim zakona. Dakle, zakon može da stavi van snage neki zakon ili odredbe nekog zakona. I, to je očigledno prihvaćeno.
Sada, opet, tako čitamo u novinama kojem funkcioneru to jeste dozvoljeno, a kome nije, ali je to apsolutno ismevanje te značajne funkcije. Apsolutno, nesporno značajne funkcije, kao što je bila značajna i funkcija Verice Barać. Izvinjavam se što sada govorim imena, ali pošto govorim zbog javnosti i građana Srbije onda je svima sigurno bliže kada pomenem ime, nego kada pomenem Agenciju ili funkciju o kojoj je reč.
Šta imamo kada je u pitanju Državni revizor? Nije bilo spora da treba da postoji Državni revizor, da treba da postoji Zakon o Državnom revizoru. Donet je taj zakon i prošlo je, iii.. mnogo, mnogo vremena. Prekoračen je rok iz zakona dok je konačno izabran Državni revizor, pa onda, jedan dug period Državni revizor nema kancelarije, Državni revizor nema kompjuter, Državni revizor nema sa kim da radi. Uradi Državni revizor jedan delić svog posla, delić, sam je rekao ovde u parlamentu, da je svega jednu četvrtinu posla, koji je trebalo da uradi, završio. Videćemo kakva će biti sudbina i tih prekršajnih prijava koje je podneo. Najavljivao je i krivične prijave, pa ih nije podneo.
Vi ovde kao vladajuća većina, niste dozvolili da narodni poslanici raspravljaju o Izveštaju Državnog revizora. Izmislili ste onu varijantu kada narodni poslanici mogu da postavljaju pitanja predstavnicima Vlade, odnosno predsedniku i ministrima, i onda ste vi iz vladajuće većine iskoristili tu sednicu da postavite nekoliko pitanja vezanih za Izveštaj revizora, da bismo sutradan u medijima pročitali kako su narodni poslanici raspravljali o Izveštaju revizora. Što, naravno, nije tačno! Recimo, poslanici SRS su toga dana mogli samo dva puta po pet minuta da postavljaju pitanja. Da je to bilo na dnevnom redu, onda bismo imali sat i 27 ili 28 minuta da govorimo o tome.
Vi sami radite nešto suprotno od onoga što tvrdite u vreme kada donosite zakon. Kada je donošen Zakon o Revizoru, onda su se svi zaklinjali, u međuvremenu, dok revizor nije počeo da radi bar ovo što je do sada uradio, onda smo svaki dan i na svakom mestu mogli da slušamo – kada državni revizor počne konačno da radi, onda više neće biti nikakvih problema. Znaće se onda ''ko kosi, a ko vodu nosi''. Znaće se onda gde ide svaki državni dinar, odnosno svaki dinar građana Srbije, jer pare u budžetu su, zapravo, pare građana Srbije, koji po osnovama, koje jesu u skladu sa zakonom, pune taj budžet.
Međutim, kada dođe do onog konkretnog, vi tu nekako povučete ručnu, nemate više volje da se ozbiljno bavite takvim poslom. Dozvolite, mogu da sumnjam i možemo da sumnjamo, da je to zato što u nekom momentu, kada bi ta nezavisna regulatorna tela počela ozbiljno da rade da su prepreke u tome što u toku svog posla moraju da kažu gde je pogrešio jedan ministar, a gde je predsednik Vlade, koji je prekršio zakon, koji je napravio prekršaj, koji je krivično delo itd. Onda tu nema više mesta za dalji rad. To je utisak koji stiču u SRS i mi imamo taj utisak. Tvrdimo da je to tako, ali takav utisak imaju i građani Srbije.
Opet imamo problem sa Državnim revizorom. Sada treba da radi reviziju poslovanja javnih preduzeća. Opet, čovek, kuka da nema sa kim da radi. Dajte više, zaposlite koliko treba. Govorili smo o tome i kolega Krasić je posebno govorio kao predsednik Odbora za finansije. Dajte da se stvore uslovi da konačno Državni revizor ima onoliko službenika koliko on tvrdi da mu je potrebno da taj svoj posao radi. Dajte im i pristojne plate, jer, ako dobro budu radili taj posao, te plate će, kolike god da su, i te kako da se isplate.
Vi imate konsenzus za rešavanje takvih problema i u ovom parlamentu, ali vi to nećete. Bar pokazujete da nećete, da to ne želite.
Imamo slučaj Poverenika za informacije od javnog značaja, gospodina Šabića. Da li se sećate koliko je taj čovek, to je već godinama, kukao u javnosti, opet nema uslova za rad, nema prostorije, nema platu, nema mogućnost da zaposli ljude. Konačno, kada se steknu takvi neki uslovi, kada čovek počne da radi, opet isti problemi. Iz medija opet saznajemo da gospodin Rodoljub Šabić ne može da dobije informaciju ni od određenih ministara, ni ministarstava, ni javnih preduzeća itd.
Obesmišljava se potpuno funkcija na koju je on biran i nije bitno da li je to Rodoljub Šabić ili je neko ime, govorimo o Povereniku za informacije od javnog značaja.
Onda, imamo Zaštitnika građana, gospodina Sašu Jankovića i opet je nebitno kako se zove. Volela bih da nam neko od vas kaže šta je to gospodin Saša Janković uradio kao Zaštitnik građana, na koji način, koliko građana, kojeg građanina je on zaštitio, koje pravo kojeg građanina je on zaštitio. Opet ne želim da govorim o Saši Jankoviću, niti bilo šta loše za njega lično, ali, jednostavno, takve su okolnosti, takva je politička klima da vi ne dozvoljavate da senka padne na nekoga ko je deo vladajuće većine, i vladajuće koalicije i vlasti u Srbiji. Ne možete vi biti bogom dani i ne može biti bezgrešni. Nadam se da se slažete sa tim.
Imamo predsednika države koji najavljuje u nekoliko navrata ozbiljnu borbu protiv korupcije, ozbiljnu borbu protiv kriminala i onda kada Dragan Todorović, kao srpski radikal, na Odboru za odbranu i bezbednost, nakon pojavljivanja pisma Borisa Tadića koji poziva sve državne organe da krenu u borbu protiv korupcije, traži da se sazove Odbor sa takvim dnevnim redom, onda ima opstrukciju iz DS i ima zahtev i konačno razrešenje sa te funkcije. Zašto vam smeta ako neko ko nije iz vaše političke opcije hoće da vam pomogne da se borite protiv korupcije i kriminala? Izvinite, mi mislimo da to znači da vi to iskreno ne želite. Drugačije ne može da se tumači.
Ovde je bilo reči, koleginica Trivan je pričala o raznim oblicima diskriminacije, ne želim da izazivam repliku, ali samo da podsetim šta smo to danas ovde čuli, zbog kojih je bilo neophodno da se donese ovaj zakon, pa onda da se bira Poverenik za diskriminaciju. Onda je koleginica pričala o diskriminaciji prilikom zapošljavanja, diskriminaciji zaposlenih, diskriminaciji žena, diskriminaciji starih ljudi, diskriminaciji ljudi u ruralnom području.
Izvinite, šta može Poverenik kojeg ćete da izaberete da uradi kada su u pitanju ove diskriminacije? Sve ovo što je nabrojala koleginica Jelena Trivan jeste diskriminacija države prema ovim grupacijama.
Evo kako. Objasniću vam. Ako postoji diskriminacije protiv zaposlenih ili prilikom zapošljavanja, a postoji, u smislu, kada dođete da se zaposlite da vas pitaju – koliko imate godine, da li ste udati ako je u pitanju žena, da li imate svoje vozilo, ono što nema veze sa onim što je vezano za radno mesto i poslove koje treba da obavljate.
Ovde smo pre nekoliko dana čuli da su u jednom ministarstvu u okviru smanjenja republičke administracije otkaze dobile tri ili četiri trudnice. Ili, ako znamo da je u lokalnim samoupravama i državnoj administraciji u okviru primene ovog zakona koji ste doneli, o smanjenju broja zaposlenih u republičkoj administraciji, u celoj Srbiji prisutno da otkaze dobijaju ljudi koji ne pripadaju partijama koje su na vlasti u nekoj opštini ili ne pripadaju partijama koje vrše republičku vlast.
Ti ljudi dobijaju otkaze, a istog dana ili dan ranije, imate koliko god hoćete takvih primera, zapošljavaju se ljudi koji su partijski, koji partijski pripadaju onima koji vrše vlast, ali ih primaju, ako je zakon rekao, na određeno vreme, odnosno ugovorom, da bi ih kasnije preveli u stalni radni odnos. To jeste svojevrsna diskriminacija. Nažalost, ovaj vaš poverenik tu ne može ništa da uradi. Ovo je nadležnost Zakona o radu. Ovo je nadležnost ministarstva koje je resorno nadležno za primenu Zakona o radu i ovo je, pre svega i najviše od svega, nadležnost određenih sudova.
Kada je u pitanju diskriminacija, kako reče koleginica, prema starim licima, pa, nema veće diskriminacije nego ovo što ste obmanuli penzionere pre dve godine i što se ne držite obećanja da penzionerima usklađujete penzije onako kako ste im obećali. To je najveća diskriminacija. Da li može gospođa Nevena Petrušić, kada je izaberete, da se bori protiv takve diskriminacije? Ne može. Nema nadležnosti i ne može i niko je neće ni pitati za tako nešto.
Govorila je koleginica o diskriminaciji žena u okviru porodica, dece, takođe. Da li može gospođa Nevena Petrušić, makar bila 50 puta bolja od onoga što ste je vi ishvalili, nešto da uradi protiv te i takve diskriminacije? Ne može. Slažete se, ne može. Ko može? Nadležni državni organi. Nadležni državni organi su u ovom slučaju Centar za socijalni rad kao deo Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, sudovi, tužilaštva, MUP. Ti organi moraju da rade svoj posao i onda nećemo imati potrebu za ovim poverenikom.
Sve ovo govorim da bih vam objasnila zbog čega smo bili i protiv ovog zakona i protiv postavljenja ovog poverenika. Dakle, ne daj bože da nismo protiv diskriminacije svake vrste i da nismo za zaštitu svakog ko je diskriminisan po bilo kom osnovu. Apsolutno jesmo, ali smo mislimo da način nije dobar i da nije dovoljno iskreno to što vi takvu diskriminaciju, odnosno zaštitu protiv takve diskriminacije pokušavate da sakrivate nekakvim kvazidemokratskim institucijama ili demokratskim, ako tako hoćete, umesto da se insistira da nadležni organi rade svoj posao.
Zaštita ljudi u ruralnom području koji su, kako reče koleginica, diskriminisani, opet, ako postoji diskriminacija, onda je to diskriminacija od strane države i od strane lokalnih samouprava. Kako ti ljudi u ruralnim područjima mogu biti diskriminisani u odnosu na urbana područja? Tako što nemaju asfaltirane puteve. Da li će to Nevena Petrušić da uradi? Ne može. Zato što nemaju vodovodnu mrežu, kanalizacionu mrežu, telefonske linije, dostupne mobilne telefone, kablovske televizije. Sve to jeste svojevrsna diskriminacija i strašno je da građani svakog našeg sela nemaju isto što imaju u gradu, ali nemaju, ali Poverenik ne može to da im omogući. To može država. To može ministarstvo koje ima pare, koje drži NIP, to može lokalna samouprava, a ovaj poverenik može samo da konstatuje i pitanje je da li bi to i prihvatila gospođa Petrušić kao diskriminaciju ljudi koji žive u ruralnim, odnosno seoskim sredinama.
Slažem se sa gospođom Trivan da to jeste diskriminacija i jeste obaveza države da reši i taj problem takve diskriminacije.
SRS je protiv diskriminacije u ovom društvu i u ovoj državi, protiv diskriminacije svake vrste. SRS se zalaže da nadležni državni organi rade svoj posao samostalno, nezavisno bez, političkih pritisaka, bez partijskih pritisaka, da MUP radi svoj posao, tužilaštva da rade svoj posao, da sudovi rade svoj posao i da jedinice lokalne samouprave budu servisi građana, da predstavnici ministarstava rade svoj posao onako kako im zakon propisuje, čak i loši zakoni a mnogo je, prema mišljenju SRS, loših zakona ali, kakav god je, zakon je da se primenjuje i to da se primenjuje jednako za svakog i da su svi isti pred zakonom. E, kada bismo to postigli onda bi Srbija bila pravna država, onda bi bile ili zanemarljive ili ne bi postojale te diskriminacije protiv kojih pokušavate da se borite na pogrešan način, zato što vi izborom Poverenika za diskriminaciju abolirate neke druge organe koje sam spominjala, nadležne državne organe koji su jedini pozvani.
Dakle, ne možete vi da imate neki organ koji ima nekakva ovlašćenja ako nema sankcije. To jednostavno ne znači ništa. Znate dobro i dok nije donet ovaj zakon o Agenciji za borbi protiv korupcije, videćemo, pominjala sam ga na početku, kako će se on, u suštini, primenjivati sad kad se objave podaci te agencije, itd, ali smo videli dok je bio Savet koga obavezuju te ''no, no'' primedbe, nekakve javne ili tajne opomene, koga to obavezuje. Onaj koga to obavezuje ima toliko morala da nikada sebi neće dozvoliti da dođe pod takvu normu da mu bude izrečena nekakva mera ili neka opomena.
Govorili ste o tome kako je mišljenje nevladinih organizacija i ovom kandidatu i o nekim drugim kandidatima koji su bili na prethodnoj sednici. To je sa aspekta SRS pogrešan stav. Zašto bismo vodili računa o tome šta nevladine organizacije misle o nekom koga bira Skupština. Naravno, uopšte kada se spominju nevladine organizacije svakog građanina Srbije asocira na Sonju Biserko, Natašu Kandić i te omražene likove u Srbiji, ali čak i da su u pitanju neke druge nevladine organizacije više ne znam koje su to. Sada bih rekla humanitarne, pa se, onda, setim Katarine Rebrače. Jednostavno i to je dokaz, i te nevladine organizacije koje su i te kako vladine, ali ne Vlade Republike Srbije. U odnosu na Vladu Republike Srbije jesu nevladine, ali su i te kako vladine u odnosu na neke druge vlade koje ne misle baš dobro građanima Srbije. Zato, što se nas srpskih radikala tiče, nije vam neki argument to koliko nevladinih organizacija podržava ili ne podržava ovaj predlog.
Primetili ste da o kandidatu gospođi Neveni Petrušić nisam govorila, kolega Krasić je rekao nekoliko rečenica i to više kao o koleginici iz studentskih dana, ali zašto? Zato što mi retko govorimo o imenu i prezimenu kada je u pitanju neki predlog, osim ako je u pitanju neki drastično loš izbor vladajuće većine onda iznesemo argumente zbog čega je to tako loše, ako nije takav slučaj onda uglavnom ne govorimo o imenu i prezimenu koje je predloženo jer to nama nije ni bitno, to je vaša stvar, vas koji ste vlast, koji ste vladajuća većina. Vi predlažete, vi birate. Baš vas briga šta mi mislimo o tome, je l' tako? Tako je. Pa, i ako vas je i briga, izvolite, birajte sami, preuzmite odgovornost, u svakom slučaju.
Zašto još ne želimo da govorimo konkretno o tim predlozima? Zato što je za nas neprihvatljivo da vi i za ovog sada poverenika i sve ove poverenike, revizora, itd, koje sam pominjala u toku svoje rasprave, stalno tvrdite, ne znamo zašto, da su to ljudi koji ne pripadaju nijednoj stranci, koji nisu stranački opredeljeni. To jednostavno nije tačno. Ne vidimo zbog čega se vi toga stidite. Da li je Nevena Petrušić formalno član DS, G17, SPS, koje sad sve u vlasti, možda nije, možda jeste. Ali, da nije politički opredeljena i da to jasno ne pokazuje, kao neka od političkih stranaka koje su na vlasti, to je nemoguće.
Mi vama to ne zameramo, zameramo vam zašto nas obmanjujete, zašto obmanjujete javnost da se radi o nekome ko je nestranačka ličnost. To vam zameramo. A ne zameram vam ako ste vlast da kažete – da, Nevena Petrušić je, sve ovo, divna, krasna, sve ono što ste pričali o njoj, i uz to je član DS. Zašto se toga stidite? Zašto na taj način omalovažavate ljude koji se bave politikom i koji se opredeljuju stranački? Zašto neko treba da se stidi da kaže– ja sam odličan stručnjak, imam radno iskustvo, imam stručno iskustvo, imam iza sebe takav i takav rad, ali sam član te i te stranke? Zašto neko treba da se stidi toga i da mu to bude smetnja da bude izabran za neko regulatorno nezavisno telo?
Ako neko primenjuje zakon i ako zaista radi striktno po zakonu onda nikom normalnom neće smetati zašto pripada ovoj ili onoj stranci, ali nam smeta licemerstvo. Na tome ne insistiramo samo sada, kada god ste govorili o nekom regulatornom telu, o nekom povereniku, o nekoj agenciji i tvrdili nam da to nema veze sa strankama, uvek smo vam govorili da to nije tačno.
Ne znam, kako se ne desi za sve ove godine, za ovih deset godina, koliko birate te nestranačke ličnosti, kako vam se ne desi da izaberete nekog simpatizera SRS? Verujte, imamo i pametnih i stručnih i obrazovanih, koji nisu članovi, kao što Nevena Petrušić nije član DS. Znate, neće niko da ulazi u evidenciju članstva i da proverava da li je ova gospođa član nekih od stranaka koje su na vlasti ili nije, ali ne treba ni da krijete tu činjenicu.
Još samo dve stvari. Član 28. ovog zakona kaže da Poverenik ne može obavljati drugu javnu ili političku funkciju niti profesionalnu delatnost. Pitanje na koje očekujem odgovor, ako ga znate, naravno, da li će gospođa Nevena Petrušić i dalje biti dekan na Niškom pravnom fakultetu? Znam da nema pravo.
Ako se neko bavio toliko godina, decenija, profesionalno naučnim radom, univerzitetski profesor, dekan fakulteta, interesantno bi bilo kada bismo to od gospođe Petrušić mogli da čujemo šta je to motiv da se odrekne takvog svog profesionalnog angažmana, naučnog rada, rada naučnika, profesor na univerzitetu je naučnik, da se odrekne toga a da se bavi ovim poslom koji, nažalost, u suštini ne znači ništa?
To, što je gospođa Petrušić radila volonterski u tom "SOS kanalu" itd, ona ništa više od toga neće moći da uradi ni sada, kao neko koga će na ovu funkciju, na ovo mesto, postaviti Narodna skupština, nema više drugih nadležnosti. Isto, kada se neko požali da kaže da mu je povređeno neko pravo, da je diskriminisan, onda će gospođa Petrušić da mu citira član 41. evo sada ga ja citiram, ovog zakona, kaže – svako ko je povređen diskriminatorskim postupanjem ima pravo da podnese tužbu.
Da li je moguće da će neko ko je doktor pravnih nauka da se bavi tim i da se odriče svoje karijere da bi nekom, kome je diskriminatorskim postupkom povređeno pravo, rekla – možeš da podneseš tužbu, zato što ti je povređeno pravo? Malo nelogično, morate da priznate. Naravno, gospođa Petrušić ima pravo da bira.
Ali, sada ja pitam vas – vi ćete da birate, takođe, nesporno, vaše pravo. Mi nećemo glasati, kolege, tako da odmah raščistimo to.
Šta vas pitam – ovo je drugi pokušaj da se bira Poverenik? Danas smo čuli sve najlepše i mnogo pozitivnih stvari o gospođi Neveni Petrušić. Pitanje, zašto, a imali smo jedan propao pokušaj izbora Poverenika, odnosno kako je moguće…
(Uzvici: Nismo!)
Nismo?! Ovo je izbor Poverenika? A, nije bio na Odboru, pa propao pokušaj? Predlog, naravno. Imali ste jedan predlog koji nije prošao.
Pa, nemojte sada da obmanjujete javnost, jer je to bilo na Odboru, koleginice Čomić, nije bilo u ovoj sali. Nije bilo u direktnom prenosu, pa građani ne znaju.
Dakle, dobro, vi ćete da replicirate, pa ćete da kažete – nije sporno. Evo, ipak pitam, pošto je rok za izbor Poverenika bio 1. mart, rok je prošao a bio je na Odboru za ustavna pitanja, je li tako – tako je, zašto tada niste, odnosno gde vam se krila gospođa Nevena Petrušić tada, i zašto tada niste izišli sa tako idealnim predlogom? Tako ste je danas opisali i uopšte neću da dovodim u pitanje ništa od toga što ste rekli za gospođu Petrušić. Ako je zaista sve tako, onda prvo pitanje za vas je – gde vam se krila do tada, kako je tada niste predložili?
Pitanje za nju, javno je pitam – da li misli da je dobro da svoju karijeru naučnika, profesora Univerziteta, dekana, zameni ovim poslom koji, tvrdimo, nema nikakvu funkciju, nema nikakvu svrhu? Dakle, verujemo mi da je gospođa Petrušić borac protiv diskriminacije. To je pokazala baveći se nekakvim humanitarnim poslovima, preko ovog svog profesionalnog, zvaničnog, stručnog angažmana, ali bi trebalo da zna da joj ovaj zakon ne daje nikakva posebna ovlašćenja.
Još jedanput apelujemo – vi ste vladajuća većina, angažujte se da oni koji vrše vlast, u izvršnoj vlasti, u sudskoj grani vlasti, da rade svoj posao i da ga rade u interesu građana.
Pozivali smo vas i juče. Zamolili smo vas da tražite od nadležnih organa da zaštite građane Aranđelovca, jer njih ni gospođa Petrušić ovih dana ne bi mogla da zaštiti od najezde, od najgrublje agresije jedne političke partije, za koju još niko ne zna odakle se finansira, a zove se nekakva "Napredna stranka". Niko ne zna odakle se finansira.
Tražili smo od Revizora, evo opet se vraćam na Revizora, da utvrdi kako se finansiraju sve političke stranke u Srbiji, odakle pare svakoj političkoj stranci u Srbiji. Verovatno mu ne bi bio veliki problem da utvrdi kako se finansiraju stranke koje se finansiraju iz budžeta, neke verovatno i mimo budžeta. Pričao ovaj Stanko Subotić Cane o tome – o Šarićevim parama, o svojim parama, o Miškoviću i o Beku. Mnogo para se vrti oko političkih partija, nekih, naravno, a sigurno je pod najvećom sumnjom i pod najvećim pitanjem kako može da se finansira stranka koja iz budžeta Srbije ne dobija ni jedan jedini dinar? Sada, kada bi ovaj vaš revizor svoj posao radio onako kako mu piše u zakonu – mi bismo, vi biste, svi bismo i javnost Srbije bi do sada imala odgovor na to pitanje.
Iz takvih razloga, dakle, iz konkretnih primera o kojima već pola sata pričam – mi ne verujemo ni u ovu instituciju, ni u ovaj zakon, ni u iskrenu nameru vladajuće većine, ni da se bori na pravi način protiv diskriminacije. Sada opet ne govorim o onim diskriminacijama o kojima ste vi govorili, naravno, jer protiv svake diskriminacije moramo najoštrije da se borimo i da joj se suprotstavimo, ali sam ilustrovala primere koje je koleginica Trivan ovde navela i pokazala vam – da zapravo država diskriminiše građane. Država diskriminiše i invalidna lica, jer im ne dozvoljava, ne omogućava u dovoljnoj meri da se zapošljavaju, jer ne obavezuje u dovoljnoj meri da imaju pristup.
Koliko danas ustanova, evo u gradu Beogradu, da ne kažem u celoj Srbiji, ima onaj prilaz za invalidska kolica, koliko? Nažalost, nedovoljno – a nedovoljno je, čim nemaju svi. Tu moramo, a tu ne može, odnosno Poverenik može svaki dan da piše, tj. da prolazi pored neke opštine, na primer, i da u toj opštini nema onog spusta za invalidska kolica, kome će da piše – predsedniku opštine, kaže "baš me briga" i baci u korpu? Dakle, nema nadležnosti, nema mogućnosti da ga natera.
Zato, gospodo iz vladajuće većine, naterajte svoju vladu, vi ste ih birali, naterajte ih da svoj posao rade ozbiljno, svako ministarstvo. Naravno, to podrazumeva da ćete naterati i lokalne samouprave tamo gde vršite vlast i mi gde mi vršimo vlast, i sve stranke koje vrše vlast u lokalnim samoupravama – da se najoštrije bore protiv svake vrste diskriminacije. To kao stranke možemo i moramo i svojim javnim nastupima, mi jedino tako i možemo, ali je i to dovoljno od stranaka – pa ne bi moglo da se desi ono što se desilo pre nekoliko dana, pre tri dana, u Leskovcu, kada je opet Odbor Srpske napredne stranke pričao kako je romska populacija nemoralna grupacija, kako su oni to rekli, zato što se rano udaju i rano žene.
Dakle, postoji mnogo način da pokažemo i humanost i borbu protiv diskriminacije, a oni koji vrše vlast, oni koji su izvršna vlast, oni koji su sudska grana vlasti, oni su ti koji ne samo "treba", nego koji "moraju". A, vi, kao vladajuća većina, možete da ih naterate – moraju da se suprotstave i svakoj vrsti diskriminacije u društvu i da se ozbiljno pozabave borbom protiv svake korupcije i kriminala. Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o predlozima devet zakona kojima se potvrđuju ugovori između vlada nekih država i Republike Srbije o saradnji u oblasti odbrane. Zašto sam rekla nekih država? Da ne čitam svih devet jer je to gubljenje vremena, a zato što je ministar rekao da se radi o zemljama koje su nama veoma važne.
Zaista bi bilo lepo radi javnosti da nam se objasni kako su to nama veoma važne države koje su priznale Kosovo kao nezavisnu državu. Mi srpski radikali mislimo, uostalom to stoji i u Ustavu, da je KiM sastavni deo Republike Srbije. Nedopustivo je da se bilo ko krije iza nekih floskula, a nama se prebacuje da mi koristimo tako nešto kada govorimo o patriotizmu. Za nas patriotizam jeste ljubav prema svom narodu i prema otadžbini, i to ne samo za nas, nego to je jednostavno definicija patriotizma.
Sad je pitanje ko prihvata, ko se oseća patriotom, a ko misli da nije in, da nije popularno u nekakvom današnjem modernom svetu biti patriota. Mi srpski radikali smo to bili, to jesmo i to ćemo biti uvek i ponosimo se time. Uostalom, ideologija srpskog nacionalizma je osnov formiranja i postojanja SRS.
Ne znam zaista zašto nekome smeta što se ovde posebno izdvaja Slovenija kao nekad naša susedna država. Zašto je problem kada govorimo o Sloveniji i kada pominjemo ime Jelka Kacina, kao čoveka, a i državu i politiku koju zastupa, koji su otvoreni neprijatelji države Srbije.
To što on ovde dolazi i što ga primaju na različitim nivoima, to je opet stvar ove politike i ove vlasti koja, kada je u pitanju suverenitet i teritorijalni integritet, očigledno ne poštuje Ustav, jer ako poštujete Ustav Republike Srbije, onda vam neće pasti na pamet da prijateljem smatrate nekoga ko podržava da 15% teritorije Srbije bude pod nečijom komandom, a ne u sastavu Republike Srbije.
Dakle, to je vrlo jednostavno i to svaki građanin naše države razume. Verovatno razumete i vi koji govorite suprotno od ovog što piše u Ustavu, ali to je valjda takva politika ove vlade, politika koja, nažalost, nije u interesu građana Srbije i nije u interesu države Srbije.
Ministre, vi nam kažete, molite, tako ste rekli, molim vas, da se okrenemo ka budućnosti. Naravno da mi srpski radikali želimo ovoj državi i ovom narodu svetlu budućnost, ali ne postoji razlog zbog kojeg bi bilo ko od nas prihvatio da sa porodičnog stabla otkine dedinu granu. I u tome se mi razlikujemo. Vi potpuno otvoreno zastupate ono što čak nije zvaničan stav ostalih državnih organa, saradnju sa NATO. Čak, naravno, govorite otvoreno da Srbija i treba da postane članica NATO.
Rekao je kolega Krasić, prerano je da se razmišlja i o toj i o svim ovim saradnjama koje vi nama nudite, jer ako tražite da ovaj narod zaboravi svoju prošlost, a to tražite, onda vas pitam da li mislite da je moguće da narod može da zaboravi nešto što je sada aktuelno, a to je KiM? Da li može da zaboravi nešto što je bilo pre deset godina, a to je agresija NATO snaga na Srbiju i na građane Srbije i sve one žrtve koje su veoma sveže?
Da se ne vraćamo na te 90-e o kojima vi govorite. Naravno, vi o 90-im, tzv. 90-im godinama govorite na drugačiji način, ali je veoma opasno šta ste vi kao DOS uradili u ovoj svojoj vladavini i na koji način želite, i o tome ću posebno da govorim, na koji način se vi maksimalno trudite da Srbi definitivno ostanu zapisani kao zločinački i genocidni narod.
To je, nažalost, ono što se krije i u vašoj saradnji sa Haškim tribunalom i vaša priča da smo mi taoci Ratka Mladića itd. To naravno nema veze sa onim što je suština. Možda neko od vas nije ni svestan šta zapravo to radi, možda ne razumete dobro vaše mentore, ali možda oni vama pričaju neku drugačiju priču, pa niste u stanju između redova da pročitate.
Vi morate da budete svesni, građani Srbije i te kako jesu svesni, da je ceo vojni vrh Jugoslovenske narodne armije, tadašnje, odnosno kasnije Jugoslovenske armije, u Hagu. Vi se ponosite kad kažete koliko je Srba u Haškom tribunalu i vi ste zadovoljni odlukama Haškog tribunala, baš vas briga koliko je stotina godina robije izrečeno Srbima koji su u Haškom tribunalu.
Vi ispunjavate nešto što zapadne sile traže od vas i vi mislite da je to dobro. To što je vojni i državni vrh Srbije u Haškom tribunalu i što, kako reče Krasić, u svakoj haškoj optužnici stoji da su srpske snage odgovorne za sva zla koja su se dešavala na teritoriji bivše Jugoslavije, to je direktan udarac na državu Srbiju, na građane Srbije, a pre svega na srpski narod, ne samo koji živi u Srbiji nego koji živi i van Srbije.
Naravno, ovde ne možemo a da se ne prisetimo i nedavno donete ove sramne Deklaracije o Srebrenici. I tu ste pokazali da vam je stalo više do interesa nekih drugih, odnosno da ispunjavate naloge da podležete uticajima i propagandi nekih drugih i da u ime toga pljujete sopstveni narod.
Naravno, predsednik SRS, dr Vojislav Šešelj je odlično znao zašto treba da ode u Haški tribunal, zašto se nudio Haškom tribunalu i pretpostavljam da ste nameravali i danas to da nam kažete, jer svaki put iskoristite svaku priliku da kažete - zašto ste vi srpski radikali protiv saradnje sa Haškim tribunalom, kad je vaš predsednik dobrovoljno otišao tamo?
E pa, da vas preduhitrim i da podsetim da jeste Vojislav Šešelj otišao sam u Haški tribunal, naravno tome je prethodila optužnica koja je napisana u Beogradu od čelnika DOS-a u to vreme i predsednika Vlade u to vreme, i naravno da Vojislav Šešelj nije otišao u Haški tribunal i da svih ovih sedam godina ne priča istinu o događajima iz tih, kako vi volite da kažete, 90-ih, da on nije otvorio oči i svetskoj javnosti i većini sudija u Haškom tribunalu, bez obzira kakve presude izriču, mi znamo da je Haški tribunal politički sud i da oni tamo rade opet po nalogu velikih zapadnih sila, svi oni ipak razumeju, a pre svega razume svetska pravnička javnost kakva je uloga Haškog tribunala i šta se zapravo dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije.
Vojislav Šešelj je uspeo i pogotovo će uspeti kada se uskoro vrati u Srbiju, vrtite glavom, gospodine Šutanovac, ne znam šta vam to znači, ali zaista ne verujem da postoji neki veliki broj građana, naprotiv, ogroman broj građana Srbije čeka da se Vojislav Šešelj vrati i uvereni su da je Vojislav Šešelj politički pritvorenik u Haškom tribunalu.
Svakako da ovo što on radi tamo i sa ekspertima koje dovodi Tužilaštvo i sa svedocima koje dovodi Tužilaštvo, da odlično objašnjava da za raspad bivše Jugoslavije nije kriva država Srbija, da za zločine nisu krive, koji su se nažalost dešavali svim narodima, srpske snage, u koje su svrstani svi oni koji su sa puškom branili svoje domove, koji su branili delove države koja je danas okupirana.
Ali, naravno, vama to ne smeta. Evo intervju vašeg državnog sekretara od pre nekoliko dana u jednim dnevnim novinama pa, između ostalog, s kim Srbija najbolje sarađuje u regionu kad je u pitanju odbrana, kaže: "Najbolje odnose u ovoj oblasti u regionu imamo sa BiH, a potom i sa Makedonijom, Slovenijom, Crnom Gorom, Bugarskom, Rumunijom, Mađarskom".
Dakle, osim Rumunije, sve zemlje koje su nekada bile u zajedničkoj državi sa nama, jedva dočekale da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Vi sa njima imate najbolju saradnju. Onda kaže vaš državni sekretar, do kraja aprila posetiće on Zagreb, gde će usaglasiti međudržavni sporazum u oblasti odbrane koji dva ministarstva treba da potpišu u prvoj polovini ove godine.
Gospodine Šutanovac, kakav međudržavni sporazum u oblasti odbrane može Srbija da potpiše sa Hrvatskom pored činjenice da je Republika Srpska Krajina okupirana od strane države Hrvatske?
I neverovatno je da vi ne priznajete takve činjenice, da niste svesni da to zaista jeste nešto što se desilo i nešto što je nažalost aktuelno. Kaže vaš državni sekretar – izvinjavam se što pominjem, ne mislim ni na kog lično, jednostavno pretpostavljam da državni sekretar, kao i vi, zastupate stavove Vlade kada su u pitanju poslovi odbrane, u tom smislu samo naglašavam ko to kaže – bilateralnu saradnju imamo sa više od 50 zemalja. Za poslednje dve godine smo potpisali 23 međudržavna ugovora, od toga u prošloj godini sa Velikom Britanijom, Španijom i Portugalom, saradnja sa oblasti odbrane sa SAD je najbolji deo ukupnih bilateralnih odnosa Srbije i SAD.
Hvalite se nečim što zaista nije za hvalu i ne želim da kažem onu narodnu poslovicu koja bi odlično opisala ovo čime se vi ovde hvalite. Kakvu saradnju u oblasti odbrane možemo i treba da imamo sa SAD? Šta je to što SAD nama daju, osim što tamo školujemo naše ljude, školujemo ih u kojekakvim obaveštajnim agencijama, zbog čega drugog bi oni išli, odnosno zbog čega bi Amerika prihvatala da idu tamo u njihove centre za obuku? Time se naravno hvali državni sekretar u ovom intervjuu.
Dalje kaže – u javnosti se često može čuti da je Srbija izvoznik bezbednosti. Pitanje je šta to znači? To znači da doprinosite bezbednosti van granice svoje zemlje, a uvoznik bezbednosti znači da druge države pomažu da održite bezbednost u sopstvenoj zemlji. U ovom trenutku mi jesmo izvoznik bezbednosti, što je poseban kuriozitet, s obzirom na činjenicu da na 15% naše zemlje deluje mirovna misija pod mandatom UN. Onda dalje kaže da u okviru UN naša vojska učestvuje u mirovnim misijama u Obali Slonovače, Kongu, Liberiji i Čadu.
Da li ste nekada pokušali, kada već jeste KiM nažalost privremeno okupirana teritorija i kada tamo postoje snage UN, da li ste nekada učinili nešto da u okviru tih UN bude vojska Srbije, pripadnici Vojske Srbije, da bar na taj način zaštitimo, koliko je moguće, svoj narod na teritoriji KiM.
Naravno, to vama ne pada na pamet zato što vi, bez namere da bilo koga uvredim, ne mislite svojom glavom nego ispunjavate naloge nekih kojima to nažalost jeste interes i koji su u DOS-u našli pogodnog saradnika za ispunjavanje svih interesa zapadnih sila na teritoriji Srbije, koja svakako strateški jeste interesantna, ali nažalost nema vlast koja bi mogla da ''iskoristi'' upravo taj strateški položaj. Zašto konačno ne uspostavite neke bliže kontakte sa Ruskom Federacijom? Kaže vaš državni sekretar da je to tek u planu.
Neko je ovde rekao da mi hoćemo da se zavadimo sa celim svetom. Nikada mi nismo izazivali svađu sa celim svetom, svađali su se sa nama, gospodo, oni koji su nas bombardovali, oni koji su ubijali srpsku decu, oni koji su rušili srpske gradove i sela.
Ako vi ovakav naš odnos prema njima nakon samo deset godina smatrate svađom, onda verujte nije problem u nama, problem je u vama što ste vi spremni da tako brzo i tako olako zaboravite sva zla koja su se dešavala srpskom narodu.
Molimo vas, okrenite se u vođenju politike prijateljima Srbije i srpskog naroda, ima takvih u svetu, ali pokušajte njima da se približite. Pustite ove, nemojte da se svađate, niko vas ne tera da se svađate, ali nemojte ni da uspostavljate nikakve bliske odnose sa otvorenim neprijateljima Srbije i srpskog naroda. Hvala.

Javljam se na osnovu člana 104, zato što mislim da sam trebalo da dobijem pravo na repliku, jer je posle mog izlaganja ministar rekao da imamo problem sa inteligencijom i da imamo kratko pamćenje, pa je u okviru toga pitao – šta je to nama neko dao i šta smo to očekivali od nekog? Misli na zemlje o kojima smo govorili, odnosno na neprijatelje srpskog naroda, na zapadne sile.
Gospodine ministre, naše pamćenje nije kratko. Odlično pamtimo i znamo da smo od zapadnih sila dobili kasetne bombe, obogaćeni uranijum, a zauzvrat uzeli su nam KiM. Zato mi sa takvim ne želimo ni vojnu, ni bilo koju drugu saradnju. Hvala.