Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na naslov iznad člana 1. ovog zakona, gde sam tražio da se ovaj naslov briše. Jednostavno, smatrao sam, da naslov iznad ovog člana nije neophodan, jer iz ovoga što ovde stoji, može da se zaključi suština onoga šta zakon, odnosno šta ovaj član tretira. Ali, naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, nije prihvatila ni mnoge amandmane SRS, to dešavalo i sa prethodnim vladama, ali vreme će pokazati, ono je u mnogim stvarima i pokazalo da sve ono o čemu je govorila i na šta je ukazivala SRS da se ostvarivalo, i da je to bila greška.

Mi uporno upozoravamo sve vlasti, od 5. oktobra na ovamo, da je evropski put Srbije, put u propast, da mi nemamo šta da tražimo na tom putu. U EU su uglavnom svi naši neprijatelji koji nam ne misle i koji nam nikad kroz istoriju nisu učinili ništa dobro, ali Vlada tako smatra, narod je tako hteo. Mi tu ne možemo ništa, osim da upozoravamo sa ove govornice, da put kojim ide ova Vlada put koji svakako ne treba slediti.

Čuli smo sada da su već neke italijanske firme, kada im je istekao ugovor koji su sklopili sa Vladom Srbije, već napustili ili se spremaju da napuste tržište, odnosno proizvodnju u Srbiju, ne znam čime su se bavili, to će uraditi sve firme. Slediće ovaj primer kada za to dođe vreme, odnosno kada procene da je to njihov interes. Hvala.

Gospodine ministre, sve bi to bilo u redu što vi govorite, da država Srbija ne daje ogromne subvencije za otvaranje ovakvih radnih mesta. Mi u SRS smatramo da su te subvencije, koje se daju određenim firmama, mogle da se iskoriste i upotrebe na mnogo bolji i mnogo korisniji način po građane Srbije.

Kada sam govorio o, nisam govorio samo o vašoj vladi, nego i o vladama koje su vladale od 5. oktobra na ovamo, znači mnogo pre vaše naprednjačke Vlade, ali ono što nas zabrinjava je da većina tih ugovora, pogotovo tih vrednih ugovora, još uvek je netransparentno, nije poznato počevši od Fijata, pa sada sa ovom firmom francuskom koja je kupila aerodrom „Nikola Tesla“ i još mnogo toga ima tu zakulisnog.

Ne dao Bog da dođemo u situaciju da ova Vlada prizna Kosovo, da uvede sankcije Rusiji. Kada dođe taj trenutak, a polako se taj manevarski prostor sužava, onda ćemo videti koliko su isplative te investicije, ti strani investitori i koliko će u toj situaciji ostati radnih mesta.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na naslov iznad člana 4. Predloga zakona o NOKS.

Međutim, moram da podsetim da mi imamo još dva zakona iz oblasti prosvete i kako sada stvari stoje, mi nećemo stići ni reč da kažemo o njima. Znači, cela ova diskusija, objedinjena rasprava završava se sa ovim Zakonom o NOKS.

To što mi ceo dan i ovih svih dana ove rasprave slušamo hvalospeve od poslanika vladajuće većine na račun ove Vlade i na račun ministara, nije dokaz da je stanje u obrazovanju onako kako bi ono trebalo da bude. Svakako stanje u obrazovanju je još uvek na nezadovoljavajućem nivou i treba mnogo toga da se uradi da bi ono bilo onakvo kakvo treba.

To što mi imamo veliki broj škola, veliki broj univerziteta, veliki broj fakulteta, veliki broj učenika i studenata koji imaju visoke ocene, to nije obavezan dokaz da oni poseduju i veliko znanje.

Ja ću to ilustrovati jednim primerom. U pitanju je Elektrotehnički fakultet u Beogradu, a svi dobro znamo da je to jedan od naših najprestižnijih fakulteta.

Pre dve godine, čini mi se, organizovan je prijemni ispit na tom fakultetu i komisija za sastavljanje zadataka kod prijemnog ispita svesno je dala malo teže zadatke nego inače.

Prijavilo se oko 1200 kandidata, otprilike dva kandidata na jedno mesto i od 1200 kandidata koliko je polagalo prijemni, samo jedan kandidat je uspeo da uradi svih sto poena, odnosno kompletne zadatke iz prijemnog ispita, što je manje od jednog promila.

Zamislite, taj jedan kandidat nije bio Vukovac. Na rang listi, među prvih 20, takođe nije bilo ni jednog Vukovca, što znači da ocene i nagrade koje slede iz toga ne mora da znači da apsolutno iza toga stoji odgovarajuće znanje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na sve ono što smo čuli u ovoj sali na temu obrazovanja, bez obzira na sve hvalospeve koji su upućeni i Vladi i ministru, ja odgovorno tvrdim da je stanje u srpskom obrazovanju daleko od onoga što bi trebalo da bude.

Ako već nismo u prilici da to obrazovanje podignemo na željeni nivo, ako nismo u prilici da svima pružimo odgovarajuće znanje, barem se moramo truditi da ih udaljimo što dalje od neznanja.

Pokazatelj uspešnosti neke obrazovne ustanove nije nivo usvojenih profesionalnih znanja već, pre svega, neke druge stvari. Obrazovanje se mora bazirati na moralnim i patriotskim principima. Bez toga, obrazovanje je nepotpuno. To vam je poput leve i desne cipele, jedna bez druge jednostavno nema smisla.

Da je to tako, da je važno usađivati u obrazovanju i moralne principe i patriotizam, daću jedan podatak. Vojnici će bolje usvojiti ono šta treba da rade uz neku patriotsku pesmu nego uz sva predavanja iz borbene taktike. Takođe, recimo, iskusni piloti, oni bolje procenjuju ko će biti dobar letač nego svi medicinski testovi zajedno.

Dakle, stanje u našem obrazovanju nije onakvo kakvim se ovde prikazuje i ja, kao čovek koji radi dugo vremena u obrazovanju, ceo svoj radni vek, znam da je to tako. Želeo bih da to bude bolje, ali nije ni približno onako kako želite da se prikaže.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije.

Mojim amandmanom sam tražio da se na bolji i razumljiviji način definiše transparentnost kvalifikacija i njihova međusobna povezanost. Vlada, naravno, nije prihvatila ovaj amandman i to je njeno pravo, ali ja ću samo kroz par primera pokušati da dokažem da Vlada nije bila u pravu i da je trebala da prihvati ovaj amandman koji sam ja podneo.

To ću pokazati na primeru prekvalifikacija i dokvalifikacija u srednjim školama. U ovoj oblasti ne postoje jasni podzakonski akti koji bi upućivali na to čime treba da se rukovodi kod priznavanja određenih predmeta, odnosno određenih ispita kod prekvalifikacije ili dokvalifikacije kada se prelazi sa jednog na drugo zanimanje. Doduše, postoje neki podzakonski akti, ali oni su totalno neprecizni i iz njih se ne može ništa zaključiti čime treba da se rukovodi.

U praksi postoji veliki broj različitih primera od kojih su neki potpuno apsurdni. Ja ću navesti samo jedan takav slučaj. Recimo, jedan diplomirani mašinski inženjer završi Mašinski fakultet, ne može naći posao sa svojom stručnom spremom, sa odgovarajućim stepenom stručne spreme, pokušava da nađe neki drugi posao i, recimo, nađe posao na nekom tehničkom pregledu vozila i znamo da je to posao koji zahteva četvorogodišnje zanimanje mašinske ili saobraćajne struke. Naravno, taj posao će verovatno biti privremen za njega dok ne nađe neki odgovarajući, ali ako je to lice, odnosno takav mašinski inženjer pre Mašinskog fakulteta završio gimnaziju, on formalno ne zadovoljava uslove da radi na takvom tehničkom pregledu i šta se onda dešava?

Ilustrovaću jednim primerom, kroz jedan predmet. Predmet mašinski elementi izučava se na Mašinskom fakultetu, i to u veoma širem obimu nego što je to slučaj u srednjoj školi. Komisija koja tamo upoređuje svedočanstva i gleda o čemu se radi vidi da takva osoba nije imala taj predmet i ustanovljava da taj mašinski inženjer mora kod prekvalifikacije da polaže predmet o kojem je reč.

Da apsurd bude veći, diplomirani mašinski inženjer ima pravo da taj isti predmet predaje u toj istoj školi gde mora da vrši prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Naravno, tih slučajeva ima još mnogo.

Kada smo već kod ove prekvalifikacije i dokvalifikacije, postoje tu još neki drugi različiti problemi gde treba doneti čitav niz podzakonskih akata koji će regulisati ovu oblast, jer za sada u ovoj oblasti vlada bukvalno, da ne kažem neki izraz, stvari tumači kako ko hoće ili onako kako mu se sviđa ili onako kako mu se čini da je to najbolje u datom trenutku.

Svaka obrazovna ustanova koja se bavi prekvalifikacijom ili dokvalifikacijom formira svoju internu komisiju koja treba da ustanovi koji su to ispiti, odnosno predmeti koje treba priznati, a koji su ispiti, odnosno predmeti koje ne treba priznati i koji treba da se polažu.

Sada znamo da se nazivi predmeta vrlo često menjaju, a zavisno od zanimanja do zanimanja nazivi predmeta su gotovo identični, sa vrlo malom razlikom, ali suština je potpuno ista. Znači, gradivo koje se izučava je apsolutno ili gotovo identično, ali te komisije unutar obrazovnih ustanova ne rukovode se time da li je neko gradivo slično ili približno slično ili u najvećoj meri slično, nego se rukovode činjenicom da škola, obrazovna ustanova treba da ima finansijsku korist iz toga i kaže – nije potpuno isti predmet, mora ponovo da ga polaže. Znači, to je baš zbog toga, zbog nedostatka ovih podzakonskih akata i zato, gospodine ministre, treba da, kada ovaj zakon zaživi, kada se stavi u promet, ozbiljnu pažnju posvetite ovoj stvari, jer ovo je zaista veliki problem.

Hajde još jedan primer. Recimo, ovde sam naveo primer diplomiranog mašinskog inženjera, ali imamo lice koje je završilo elektrotehničku školu i sada treba da se prekvalifikuje za neko od zanimanja mašinske, saobraćajne, građevinske ili neke druge struke, sasvim je svejedno. Opet komisija o kojoj sam ovde govorio, znači interna komisija obrazovne ustanove, pogleda tamo, oni imaju predmet, recimo, elektrotehnika sa elektronikom, a ovo lice nije imalo takav predmet, ali je, recimo, imalo predmet elektrotehnika jedan, elektrotehnika dva, elektronika jedan, elektronika dva, formalno gledajući, a pre svega vodeći računa o finansijskim interesima škole, jer se ispiti naravno plaćaju, kaže – vi morate, oprostite, kod prekvalifikacije, odnosno dokvalifikacije da polažete taj ispit.

Još ako se desi da u dotičnoj školi imamo profesore kod kojih je teško položiti, pa onda zaista neko ko je završio elektrotehničku školu može da ima veliki problem sa predmetom iz oblasti elektrotehnike koju je deset ili ko zna koliko puta više izučavao u matičnoj školi.

Kada sam već za govornicom da kažem još jednu stvar. Danas se u ovoj sali mnogo razgovaralo o gradu Nišu, inače ja dolazim iz Niša, i, pre svega zbog građana Niša, o aerodromu Konstantin Veliki koji treba da potpadne pod ingerenciju Republike Srbije. O tome su najviše govorili ljudi koji nisu iz Niša i ljudi koji su nekada živeli u Nišu, a više tamo ne žive. Zaista ovu materiju ne želim da koristim u dnevnopolitičke i stranačke svrhe da bih neke poene sabirao, ali želim da kažem da kao pripadnik SRS i moja stranka imamo stav o ovome, a o tome ću obavestiti javnost na sednici Skupštine grada Niša koja će biti uskoro zakazana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog ovog zakona i to tako da se naslov ovog zakona izmeni. Kao što su govorili većina mojih kolega, zaista, zakon je nezgrapan, naziv zakona je nezgrapan, jer u prvi mah ne odražava suštinu onoga o čemu se radi i materiju koju tretira.

Naravno, ja neću da kažem da je zakon nepotreban, kao čovek koji radi u obrazovanju smatram da je svakako potreban jedan ovakav zakon, ali ovaj naslov svakako ne treba da stoji.

Kada se pogleda ovaj zakon, prvo što pada u oči jeste da se opet ovde formira nekakva agencija, kao da ova zemlja i ova država nemaju dovoljno agencija, pa hajde sada da formiramo još neku agenciju. Ionako imamo mnogo administracije, pogotovo u oblasti obrazovanja i smatram da je ovde ova agencija koju zakon predviđa potpuno nepotrebna.

Zakon pored agencije predviđa još neke stvari, kao što je, recimo, savet nacionalnog okvira kvalifikacija Republike Srbije, sektorsko veće i još mnogo toga. Kao što rekoh, mislim da je ovo nepotrebno, pre svega što ima još mnogo drugih tela u oblasti obrazovanja i čije se nadležnosti međusobno prepliću.

Kada dolazi do međusobnog preplitanja nadležnosti, onda svakako da niko ne radi ono što treba da radi, nego da radi samo ono što mu odgovara, a ono što mu ne odgovara pokušava da prebaci na nekog drugog.

Evo, ministar to zna, ali podsetiću javnost i narodne poslanike da je odavno formiran i postoji Nacionalni prosvetni savet, onda Nacionalni prosvetni savet za visoko obrazovanje, Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, Savet za nauku i još mnogo toga. Ono što je najgore, sva ova tela ne bira Narodna skupština, nego ih bira Vlada, a ja lično smatram i SRS smatra da sva ova tela treba da budu birana u Narodnoj skupštini jer će se na taj način videti o kakvim kadrovima je reč. Sigurno narodni poslanici bolje znaju i javnost Srbije bolje zna jer ovde je više ljudi gde mogu osporiti neke kandidate, a neke i pohvaliti ukoliko je to potrebno.

Zamolio bih predsedavajućeg ovo vreme koje prelazi preko dva minuta da mi računa od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija, gde sam mojim amandmanom tražio da se na bolji i precizniji način definišu određeni pojmovi koji predstavljaju predmet ovog zakona. Međutim, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, mada je SRS podnela dosta amandmana na ovu temu, jer smo ubeđeni da se pojmovi koji se odnose na predmet zakona bolje definišu na onaj način kako smo mi to predložili, ali dobro, šta je tu je.

Samo da kažem nešto o samom predmetu zakona. Zakon, između ostalog, predviđa i zakonske rokove do kojih se neke stvari moraju urediti odnosno usvojiti. Recimo, rok za osnivanje saveta predviđa da bude tri meseca, rok za osnivanje agencije devet meseci, dok je rok kojim se određuje da moraju biti uređeni podzakonski akti predviđa u trajanju od godinu dana.

Lično mislim da se ovde krenulo obrnutim putem, da je prvo trebalo doneti podzakonske akte koji će urediti ovu materiju, a tek kasnije formirati savete i agenciju. Evo, recimo, ovaj savet o kome je ovde reč broji 25 članova, s tim što se nigde u zakonu ne kaže koje su ingerencije tog saveta i na koji način i po kojim kriterijumima se oni biraju. Valjda je jasno da bi zakon zaživeo prvo se moraju doneti podzakonski akti, pa tek onda agencije i saveti, ali čini mi se da je ovde vođeno računa o tome da se zbrinu ljudi iz vladajuće većine, a sami podzakonski akti su u drugom planu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, slušajući danas ceo dan kolege iz SNS običan čovek uopšte ne bi mogao da zaključi da se radi o zakonima, pre svega, iz oblasti prosvete i oblasti obrazovanja. Ovde se govorilo o svemu i svačemu, a najmanje o zakonima koji se odnose na obrazovanje i vi ste to gledali blagonaklono.

Kada bih ja sada ovoga trenutka iskoristio ovu govornicu i po mom amandmanu govorio recimo o problemima niškog aerodroma i o protestima koji se …

(Predsedavajući: Izvolite, možete i o tome da govorite.)

… vi bi me svakako opomenuli, ali ja ću ispoštovati Poslovnik i vratiću se na zakon i govoriću o mom podnetom amandmanu.

Podneo sam amandman na član 2. Zakona o Nacionalnom okviru kvalifikacija gde sam tražio da se posle reči „kompetencija“ dodaju reči „i stručnih znanja“.

Naravno, Vlada je odbila ovaj amandman i ja nisam iznenađen uopšte zbog toga. To je praksa koju rade sve vlade od 5. oktobra na ovamo. Zato i ne čudi činjenica, kada je u pitanju predmet kojim se bavi ovaj Zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija, da je u ovoj oblasti došlo do prave zbrke i da ste u ovom, a i u prethodnim sazivima, više osluškivali ono o čemu su govorili poslanici SRS sigurno je da ne bi došlo do ovakvih problema. Znači, ovde je jedna zbrka iz koje ćemo se dosta teško izvući.

Konkretno mislim da ste vi, gospodine ministre, krivi za ovo. Čak naprotiv, ja prepoznajem iz ovih nekih rešenja i iz onoga što govorite sa svog mesta da imate, pokušavate, dajete dosta toga od sebe da stvari rešite, ali sve dok ste na putu koji je trasirao Gaša Knežević, prvi ministar posle 5. oktobra, ja sam siguran i ubeđen da od svih tih napora koje ulažete vi ili bilo ko drugi nema ništa.

Danas niko ne može pohvatati sve konce kada su u pitanju kvalifikacije, kompetencije, itd, jer kažem to je sve posledica onih zakona koji su nastupili posle 5. oktobra, odnosno onog puta kojim su krenuli DOS-ovci, odnosno evropskog puta koji ste vi naprednjaci tako zdušno nastavili.

Kada je u pitanju problematika kojom se bavi ovaj zakon, kada su u pitanju srednje obrazovanje i srednje škole problem je i nekako rešiv, jer Ministarstvo prosvete još uvek drži pod kontrolom sve stvari koje su predmet ovog zakona.

Glavni i osnovni problem je kada je u pitanju visoko obrazovanje. Poplava privatnih fakulteta i univerziteta dovela je do toga da ne znamo koliko sve ima zvanja, znanja, kvalifikacija itd, stručnih zvanja, jer na privatnim fakultetima, pre svega, nazivi zanimanja izmišljaju se ne prema realnim potrebama privrede i tržišta, ne prema realnom napretku nauke, nego prema tome kako privući i namamiti što veći broj studenata da se upišu na željene fakultete. Tako da ja zaista vidim da pokušavate rešite, da nađete, da sistematizujete ove stvari, međutim zaista ne znam kako ćete izaći iz svega ovoga.

Recimo, kada sam pomenuto te privatne fakultete, sećamo se da je u zadnje vreme, poslednjih godina, odnosno fakulteti u čijem je nazivu zvanja bilo menadžment za ovo ili ono, to su bila konkurentna zanimanja gde su se studenti na osnovu samog tog naziva upisivali, a da li su oni imali realne potrebe za tim, da li to može sutra da im pomogne kod njihovog zapošljavanja o tome niko nije vodio računa.

Danas su najkonkurentnija zanimanja ona koja se odnose na IT sektor, odnosno na informacione tehnologije, i to je i logično, jer to je oblast koja se najbrže razvija, ali je pitanje koliko u toj oblasti informacionih tehnologija imamo stručne kadrove koji su u stanju da prate najnovije trendove, jer to se bukvalno osavremenjuje iz dana u dan, odnosno tu treba čovek da bude apsolutno prisutan danonoćno i da prati najnovije stvari oko ovoga.

Hoću da kažem još jednu stvar koja se odnosi na ovo, a to je priznavanje diploma naših i stranih studenata koje su stečene u inostranstvu. Ovo je veoma ozbiljna stvar, ozbiljan zadatak koji se ne sme tek tako prepustiti slučaju i Ministarstvo prosvete i država Srbija mora ovome da posveti jednu ozbiljnu pažnju.

Najnoviji primer ovih problema koji se javljaju u ovoj oblasti su na Niškom univerzitetu gde je došlo do naglog povećanja broja nostrifikovanih diploma građana, ili naših, ili stranih, koji su te diplome stekli u inostranstvu. Tako imamo slučajeve da se vrši nostrifikacija diploma koje su stečene na Kosovu, a na tim diplomama piše republika Kosovo i vas, ministre, pozivam da tu stvar ispitate do kraja i vidite šta treba konkretno da se preduzme po tom pitanju.

Nisu samo u pitanju diplome koje su stečene na Kosovu, nego imamo i diplome sa nekog Tetovskog univerziteta, imamo i diplome koje su stečene na univerzitetima u državi Albaniji i niko ne zna koliki je kredibilitet tih diploma i da li zaista iza tih diploma stoji stručno znanje.

Zamolio bih vas da o ovome još jednom razmislite i kada budete doneli konačnu odluku o tome izvestite i javnost Srbije i, naravno, narodne poslanike. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set od pet zakona u objedinjenoj raspravi, od čega se tri zakona odnose na oblast prosvete.

Osvrnuću se na ova tri zakona koja se odnose na oblast prosvete. To što mi danas donosimo ova tri zakona nije obavezno da će ti zakoni rešiti sve probleme koji postoje u prosveti. Nažalost, danas ima mnogo, mnogo problema u našoj prosveti.

Ako se vratimo samo na neki period od pre petnaestak godina, na period od pre 5. oktobra, pogledamo tadašnje propise i zakone koji se odnose na obrazovanje, uporedimo ih sa današnjim propisima i aktima, u prvi mah ćemo pomisliti da je u oblasti obrazovanja došlo do prave revolucije. Međutim, ako malo detaljnije pogledamo sve ovo, možemo zaključiti da nije u pitanju revolucija, pre bih rekao da je u pitanju kontrarevolucija.

Današnje naše obrazovanje je na nižim granama nego što je to bilo pre petnaestak godina, to odgovorno tvrdim kao čovek koji je svoj ceo radni vek proveo u oblasti obrazovanja. LJudi koji rade u obrazovanju još uvek ne mogu ovladati svim pojmovima koji su u međuvremenu za ovih petnaestak godina uvedeni u obrazovanje. Po meni, svrha obrazovanja je valjda da se dođe do nekog odgovarajućeg znanja, da se za takvo zvanje dođe do diplome, kao ulaznice za vršenje odgovarajućeg posla. Međutim, danas u oblasti obrazovanja, pogotovo u propisima koji se odnose na obrazovanje, pojam diplome gotovo da se i ne koristi. Zato postoji ogroman broj pojmova koji su jednostavno neprijemčivi i neprihvatljivi za ljudsko uho i prosvetni radnici se još uvek nisu navikli na njih, ne znaju ni šta znače, a kamoli da ih primene u praksi.

Samo ću nabrojati neke od tih pojmova koji danas dominiraju našim obrazovnim sistemom: razvijenost kompetencija, ishodi učenja, standardi kvalifikacija, integrisani skup znanja, fleksibilnost puteva u obrazovanju, informalno učenje, validacije informalnog i neformalnog učenja, međupredmetne kompetencije, karijerno vođenje i savetovanje, sektorsko veće, javno priznati organizatori aktivnosti obrazovanja, deskriptori nivoa kvalifikacija, dualno obrazovanje, evropski okvir kvalifikacija, bolonjski proces, dablinski deskriptori, pedagoški asistenti. Mogao bih da nabrajam još mnogo, mnogo toga, ali samo na osnovu ovoga što sam ovde rekao može da se vidi kojim putem ide naše obrazovanje.

Verujte mi da prosečan čovek u obrazovanju ne može da savlada ovakve pojmove, niti može da se nosi sa njima. Pored ovoga imamo čitav niz različitih timova za ovo, za ono i onda ako bi se sve ovo dosledno primenjivalo u praksi, prosvetni radnik ne bi imao nikakve šanse da se posveti onom osnovnom, a to je da svoje znanje prenese na učenike i studente.

Obrazovanje je od izuzetnog značaja i to je uvek tako bilo kroz istoriju, jer sve što je čovek stvorio i unapredio u svojoj istoriji to je urađeno zahvaljujući obrazovanju. Koliko je obrazovanje važno, evo, navešću samo jedan primer. Filip Makedonski je pisao o Aristotelu – zahvaljujem se bogovima što su mi podarili sina, zahvaljujem se što se to desilo za vreme tvog života. Nesumnjivo da je Aristotel i zaslužio ovako nešto, ali ovo je najlepša oda koja je ikada napisana ljudskom umu. Međutim, danas otprilike kao da se od obrazovanja pravi nešto što ono ne bi trebalo da bude.

Srbija danas istinske obrazovne ustanove, to moramo svi priznati. Naš evropski put je uništio naše obrazovanje i ako se ovako nastavi za određeni period, posle izvesnog vremena biće još gora situacija nego što je sada. Šta se danas uči u školama? Uči se kako napraviti CV, kako napraviti video prezentaciju, doduše, uči se i šta je marketing, ali se pri tome ne kaže da je to nauka kako nekome utrapiti nepotrebnu stvar. Fizika, hemija i neke druge fundamentalne nauke, to su oblasti iz nekih prošlih vremena gde se smatra da to više nije važno.

Učenici se danas uče da ne treba ništa znati, u smislu ništa ne treba držati u glavi, sve se može naći na Guglu. Ali ako čovek ništa ne zna, njemu se može nametnuti bilo šta. Prazna glava je vrlo pogodna da se u nju strpa sve što poželite. Danas dominira potrošačko društvo, a glavni resurs potrošačkog društva su nepismeni. Takvom društvu ne treba čovek, ne treba obrazovan čovek, nego treba potrošač koji je uvek spreman da troši. Šta da troši? Da troši sve što mu se kaže. Današnjem čoveku, pogotovo mladom čoveku, treba Ajfon 8, iako još nije upoznao ni funkcije Ajfona 4. Ali, društvo i obrazovanje i opšti trend koji se kreće ne samo naše društvo, nego uopšte u svetu ga upućuje na to. Čim se potrošač dočepa neke nove igračke, gleda na bilo koji način da se otarasi one stare. Za potrošačko društvo bi bilo idealno da kupite neku stvar, da je držite određeno vreme kući, da je ne otpakujete, da je bacite na smeće, da onda zatim kupite još noviju stvar i da sa njom uradite to isto.

Dakle, odsustvo ozbiljnog obrazovanja dovodi do ogromnog broja obrazovanih neznalica. Takvim ljudima je uvek moguće manipulisati i nikakva matematika, nikakav engleski ne može ih spasiti od toga. Takvi ljudi ne znaju da se njima manipuliše. Zbog toga imamo mnogo onih koji su bili i odlični studenti, odlični učenici, ali to im nije donelo sreću, nije im donelo ni materijalnu korist. To iz razloga što im je društvo nametnulo lažne orijentire i oni su pošli za tim orijentirima.

Učenicima i studentima danas se smišljeno uskraćuje integralno znanje. Skoro sam negde pročitao …

…da je u jednoj školi radila jedna profesorka istorije koja nije znala odgovor na pitanje ko su bili Boljševici. Doduše, moram da priznam to nije u našoj zemlji, ali je u jednoj od zemalja regiona.
Pošto vreme ističe, imam još mnogo toga da kažem, ali ću kroz amandmane. Hvala.

Gospodine ministre, sve ovo što sam govorio, ja pre svega nisam ni mislio na vas, čak imam utisak da se vi i trudite da neke od ovih stvari o kojima sam ja govorio da ispravite, ali ovo su stvari koje su nasleđene od 5. oktobra pa na ovamo. Čini mi se da ne činite dovoljno da se masa ovih stvari koje su ne samo nepotrebne, nego su štetne. Da ne činite dovoljno da se one eliminišu.

Mi danas imamo milione i milione raznoraznih seminara od čega se na tim seminarima gotovo i ne uči da prosvetni radnici ovladaju informacionim tehnologijama. Nego se uče tamo neke sasvim bezvezne stvari. Tako da, ukoliko se još drastičnije se nešto ne promeni, verujte mi da na ovakav način naše obrazovanje nema perspektivu. Hvala.

Evo, ja odgovorno tvrdim da 99% radnika u prosveti danas ne zna da rukuje „eksel“ programom i da napravi neki najosnovniji programčić koji će vršiti onu statistiku oko prosečnih ocena i svih ostalih. Ali, zato neke druge stvari koje po meni i po većini prosvetnih radnika nemaju nikakve koristi, e zato one uvek imaju prioritet.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 32. ovoga zakona odnosi se na način sprovođenja i polaganja završnog, odnosno maturskog ispita. Ovim članom, između ostalog, je predviđeno da predstavnik poslodavca obavezno treba da prisustvuje završnom, odnosno maturskom ispitu. To nije sporno i svi akteri koji učestvuju u obrazovnom procesu i treba da budu prisutni kada se polaže završni, odnosno maturski ispit, ali je, po meni, ovde sporno nešto drugo, što predstavnici poslodavaca to treba da čine bez naknade, kako ovde stoji u zakonu.

Obzirom da se maturski, odnosno završni ispiti po pravilu održavaju u školi, a da su predstavnici poslodavaca u smislu ovoga zakona predstavnici privrednih komora, a znamo da se privredne komore nalaze, po pravilu, u sedištima u regionalnim centrima, znači u sedištima okruga, a škole, odnosno stručne škole u smislu ovog zakona se nalaze po celoj teritoriji Srbije, u svim opštinskim mestima, vrlo je mala verovatnoća da će predstavnik poslodavca iz ovog zakona, kako to zakon predviđa, prisustvovati polaganju završnog ili maturskog ispita, pogotovo što za to i nema svoju naknadu.

Znamo mi koji je posao Privredne komore. Ti ljudi imaju i mnogo važnije obaveze od one da idu da prisustvuju polaganju završnog, odnosno maturskog ispita nekog učenika tamo iz nekog tamo sela, nekog mesta koje može biti udaljeno i po 80 ili možda čak i 100 kilometara od sedišta gde se nalazi Privredna komora. Da je to zaista tako govori primer i srednjih stručnih škola, gde u radu sa vanrednim kandidatima, takođe se javljaju slični problemi, pošto nastavnici rade u više škola i ne mogu odgovoriti ovom zadatku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 39. zakona odnosi se na licence. Kada se malo bolje pogleda ovaj, a i svi zakoni, svi evropski zakoni koje donosi ova vlast i prethodna vlast, videćemo da je suština svih ovih zakona - licenca. Da li iza tih licenci postoji realno znanje, realne veštine, to apsolutno nije bitno. Danas je licenca važnija od diplome. Sa diplomom ne možete uraditi ništa, ali sa licencom možete uraditi sve.

Sada da vidimo kako se dolazi do licence? Do licence se dolazi po principu „keš end keri“, plati i nosi. To je suština, ne samo ovog zakona, nego svih zakona koji se donose zbog evropskog puta i evropske perspektive Srbije.

Licenca ne služi kao instrument koji će pokazati da neko zna posao, veštine za koje je zadužen, nego je licenca postala instrument za jedan legalni reket koji nameće obaveze svim akterima u procesu sticanja licence. Da li onaj kod koga se polaže za licencu poseduje neko znanje, to uopšte nije bitno. Često puta imamo paradoksalnu situaciju da lice koje polaže kod lica za licencu ima bolja znanja i bolje veštine, nego onaj kod koga polaže, ali to je naš evropski put, to je naša evropska perspektiva i zato smatram, pošto se ova rasprava privodi kraju, da ovaj zakon definitivno treba povući iz procedure. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je još jedan od amandmana kojim SRS izražava svoj stav prema celokupnom ovom zakonu.

Članovima od 13. do 28. regulišu se ugovori i ako se to malo bolje pogleda i vidi se da bezmalo svaki drugi član odnosi se na predmet ugovora. Ako je nešto tako dobro, ako je neki zakon tako dobar, kao što vi tvrdite ovde, i kao što tvrde poslanici vladajuće većine, zašto onda to nešto što je dobro, uspešno i kvalitetno podupirati sa tolikim brojem članova zakona koji se odnose na ugovore?

Mi smatramo da su ovi ugovori nepovoljni i za sve ugovorne strane, i za poslodavca i za učenike. O učenicima su juče govorili gotovo ceo dan moje kolege, a što se tiče poslodavaca, takođe, ja sam juče naveo jedan ilustrativan primer, gde bi bukvalno sve trebalo da padne u vodu, vaša koncepcija ukoliko bi prihvatili ovo, ali mislim i smatram da je ovaj celokupan zakon, pre svega da se donosi zbog nekih stranaca, zbog neke strane firme koja će u nekom narednom periodu doći, jer bukvalno nijedna naša firma domaća i nijedan naš domaći poslodavac neće moći ovo da ispuni.

Poslodavcu se nameće da učenje kroz rad vrši o svom trošku, što je, jednostavno, suprotno svakoj logici. On ima svoj interes, a interes je da ostvaruje profit. Ne može neko ostvarivati profit na taj način što će o svom trošku, besplatno i plus uz druge nematerijalne troškove nekog obučavati. Takvih neće sigurno biti. Zahvaljujem.