Dame i gospodo narodni poslanici, ovim, a i ostalim amandmanima SRS izražava svoj stav prema ovom zakonu. Mi smo najiskrenije ubeđeni da je ovaj zakon neprimenjiv u praksi. Neprimenjiv je iz više razloga, a ja ću ovde navesti samo jedan o kojem su malo govorile danas moje kolege poslanici.

Naime, ogromna većina poslodavaca neće biti u stanju da ispuni uslove koji se traže ovim zakonom. To će možda ispuniti mali broj njih i neke strane firme. Nešto mi sve miriše na to da se ovaj zakon, poput još nekih drugih zakona, i pravi zbog tih stranih firmi. Da je to tako, evo jedan primer.

Pre nekoliko dana imao sam prilike da razgovaram sa vlasnikom jedne privatne firme koja se bavi iskopom zemlje. On mi je rekao doslovce ovako – pitaj ti gore te tvoje kolege u Skupštini i ministra da li oni znaju koliko košta jedan sat rada sa buldožerom, sa bagerom? Onda nastavlja dalje, bukvalno ga citiram, pa kaže – da li sam ja lud da o svom trošku, sa svojim mašinama obučavam nekog, obučavam ga besplatno, pa još za sve to i da mu platim?

Onda ja sada dodajem ovde, čak i kada bi pristao čovek na sve to, postavlja se pitanje – a gde naći tu bazu gde bi mogli da se obučavaju, gde naći njivu, livadu, utrinu, pašnjak ili šta već sve, a znamo da je, recimo, bagerista, viljuškar, dizaličar, da su to deficitarna zanimanja koja potpadaju pod odredbe ovoga zakona?

Dakle, ovaj zakon se pre svega odnosi na profit. Očigledno mu je interes profit, a nije obrazovanje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo set zakona iz oblasti obrazovanja. Kada je u pitanju obrazovanje, slobodno se može reći da je to oblast koja je jednako stara koliko i ljudska vrsta.

Sve što je čovek stvorio i unapredio u svojoj istoriji može zahvaliti obrazovanju. Zato i ne čudi činjenica da su sve najjače, najrazvijenije zemlje u svetu postale to pre svega, zahvaljujući ulaganju u obrazovanje.

Osvrnuću se kakvo je naše obrazovanje danas, šta imamo danas od obrazovanja. Umesto da se učenicima prenose istinska znanja, moralne i svake druge vrednosti, obrazovanje je pre svega postalo instrument za njihovo zatupljivanje.

Stalne reforme obrazovnog sistema napunile su zemlju poluobrazovnim elementom koji predstavlja idealan materijal za sve vrste manipulacija. Šta se danas uči u školi? Pre svega uči se kako napisati biografiju, kako napraviti video prezentaciju i još tako neke trivijalne stvari.

Što se tiče fundamentalnih nauka oko fizike, hemije i drugih nauka, preko tih stvari se prelazi sasvim površno, bukvalno se te stvari ne dotiču. Deca se danas uče da ne treba ništa znati. Sve što trebaju znati nalazi se na „guglu“, ali ipak smatram, a i većina kolega će se složiti samnom, da je najvredniji i najznačajniji onaj „gugl“ koji imamo u glavi, inače svi drugi „guglovi“ su nešto sasvim drugo. Prazna glava je idealna da se u nju natrpa sve što može da stane.

Zato, zaista ne samo naše obrazovanje, nego i obrazovanje uopšte, u svetu, jedan opšti trend obrazovanja je da se od učenika odnosno onoga kome se prenosi znanje napravi jedan najobičniji potrošač koji će biti spreman da prihvati sve ono što od njega zahteva potrošačko društvo.

Glorifikacija bogatog načina života i glorifikacija brzog bogaćenja ponižava ljudsku prirodu. Mi ne možemo biti sigurni da su to stvari koje doprinose opštem trendu i razvoju nekog društva. Deca se danas ne uče stvarima da je nešto što je uzvišeno, da je to ono što treba da znaju, nego jednostavno, deci se kaže – ajde birajte, birajte ono što je isplativije. Šta je to što je isplativije? Mi znamo. Sve ono što je isplativo i sve što je na prvi pogled korisno to nije ni dugotrajno, a da ne govorimo o tome da je normalno, itd.

Naša država nema ispravnu strategiju kada je u pitanju obrazovanje. Novac je ušao i u ovu oblast. Znači, kapital se ustremio i na ovu oblast. To se najbolje vidi na primeru dualnog obrazovanja koje smo ovde danas spominjali i koji je najveći broj mojih kolega pominjao i govorio.

Danas je, nažalost ispada tako, glavni resors liberalnog kapitalizma su nepismeni. Zato, nije cilj da se učenik nauči nekim osnovnim ljudskim vrednostima, nego samo da se nauči osnovnim komandama da može da izvršava ono što se od njega traži. Profit je na prvom mestu, a obrazovanje na drugom ili možda i na poslednjem mestu.

Ni biznismeni, koji su danas ušli u sektor obrazovanja, nemaju pojma u suštini šta je obrazovanje. Za njih je obrazovanje, pre svega, prenošenje nekih osnovnih veština učenicima i onima koje oni uče. U stvarnosti takvo obrazovanje i takva znanja ne stvaraju čoveka, već stvaraju biošrafove za ekonomsku mašineriju.

Još je Tomas Mor govorio da je prvi i osnovni cilj obrazovanja unutrašnje saznanje onoga što je ispravno, i to takvo saznanje koje ne zavisi od tuđih reči i ne zavisi od tuđeg mišljenja.

Naravno, danas nema ništa od toga. Obrazovan čovek je, pre svega, onaj čovek koji zna odgovor na najvažnije pitanje. Obrazovati znači završiti čin stvaranja, stvoriti, itd. Pred učiteljima, kad kažem učiteljima mislim, pre svega, na sve one koji učestvuju u procesu obrazovanja, nalazi se sirovi materijal koji zna govoriti, koji zna hodati, koji ima veliki broj želja, koji je zaražen masovnom kulturom, i od takvog materijala treba napraviti čoveka, pre svega, a kad imamo čoveka onda ćemo imati i sve ostalo. Bez čoveka nema ničega.

Učitelj, a već sam rekao, kad kažem učitelj na šta mislim, učeniku, pre svega, daje glavne i osnovne životne smernice. Majstor pruža učeniku zanatske veštine. Učitelj stvara čoveka dok majstor stvara zanatliju. Potrošačko društvo danas minimizira ulogu učitelja jer nemu ne treba čovek nego potrošač.

Što se tiče škola i postupka na koji način se dolazi do reforme obrazovanja, moramo biti svesni da bez ideje, bez idejne sfere nema prave reforme školstva i nema prave škole. Gde nema ideje, nema nauke, nema proizvodnje i nema ničega.

Gospodine ministre, želim da verujem da ste vi iskreno ušli u ovaj projekat, da ste uložili veliku energiju i svoje veliko iskustvo koje imate u ovoj oblasti, međutim nisam siguran, mada bih želeo da ćete uspeti u ovome. Pre svega mislim na ovo dualno obrazovanje, jer po meni i po stavu koji ima SRS, ovo je jedan propao projekat, jedan promašaj koji sigurno neće moći da zaživi. Ovo je jedna obmana, ili bolje reći samoobmana, ne želim da kažem da ste imali loše namere, jer svaka obmana se ne vidi na početku nego se vidi na kraju puta kada se žele dodirnuti očekivani rezultati.

Evo, toliko. Hvala.

Evo, samo kratka replika.

Vi mislite da je tako, ja i poslanička grupa SRS i ogroman broj mojih kolega, a 33 godina punih radim u obrazovanju, upravo misle suprotno od vas, ali ja bih želeo da ste vi u pravu, a ne ja.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 47. Predloga ovoga zakona kojim sam tražio da se briše navedeni član koji se odnosi na formiranje stručnih komisija. Jednostavno smatram, a i moje iskustvo i dugogodišnje obrazovanje mi govori da sam u pravu, da ovakve stručne komisije ne treba da postoje. Mi imamo ogroman broj drugih institucija i ostale administracije koje se bave ovim poslovima, saveti, zavodi, centri, razne komisije, školske uprave i ove stručne komisije nam nisu potrebne.

Obrazloženje Vlade za odbijanje ovog amandmana po meni nije kvalitetno, jer se ovde kaže da to neće uticati na budžet.

Moje mišljenje je potpuno suprotno. Ovde se, pre svega, ne govori o kakvim komisijama je reč i koji posao trebaju da imaju.

Lično mislim da će ove komisije imati, pre svega, funkciju za pranje novca iz budžeta, kako bi se novac preusmerio sa jednih na druge stavke.

Možda on neće uticati na povećanje budžeta, ali sigurno na preraspodelu novca iz budžeta hoće.

Ove komisije su nepotrebne još iz razloga ako ova Vlada smatra i ministar ako smatraju da su one neophodne, a znamo da nažalost ima veliki broj tehnoloških viškova u svim školama i ako se ukaže potreba za ovim komisijama, onda gospodine ministre, iz reda onih koji su postali tehnološki viškovi po bilo kojim osnovama, sigurno se mogu naći ljudi koji će se angažovati i obavljati ove poslove ukoliko za njima postoji potreba.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 33. ovog Predloga zakona o osnovom sistemu obrazovanja i vaspitanja. Kao što vidite mnoge moje kolege iz moje poslaničke grupe i drugih poslaničkih grupa su podneli amandman na ovaj član zakona, što samo po sebi govori da se radi o jednoj izuzetno važnoj materiji.

Svi znate da je u pitanju Nacionalni prosvetni savet i neću ovde govoriti o načinu na koji se imenuje taj prosvetni savet, o tome je bilo dosta reči. Pre svega reći ću o sastavu Nacionalnog prosvetnog saveta.

Videli smo ovde da postoji veći broj asocijacija iz kojih se popunjava Nacionalni prosvetni savet, od 35 članova i uglavnom je zastupljeno manje više najveći broj tih asocijacija koje treba da čine ovaj savet. Međutim, amandmanom sam pre svega intervenisao na kraju ovog amandmana koji govori da iz redova reprezentativnih sindikata treba da postoje četiri člana ovog prosvetnog saveta. Apsolutno sam ubeđen da to nije dobro rešenje, da iz redova sindikata treba da postoji manji broj članova Nacionalnog prosvetnog saveta, jer jednostavno nisu jasni kriterijumi i ne postoje jasni kriterijumi koji govore o tome koji je to sindikat reprezentativan. Imamo veliki broj obrazovno-vaspitnih ustanova koje i nemaju sindikalne organizacije i koje nisu sindikalno organizovane.

Sa druge strane, ovi sindikati koje danas imamo, ne samo u ovim obrazovno-vaspitnim organizacijama nego i u većini drugih organizacija, ne štite, ne u dovoljnoj meri, nego bukvalno uopšte ne štite interese zaposlenih nego pre svega štite lične interese. Na taj način štite interese Vlade. Nekadašnji sindikati u komunističko vreme makar su vodili računa o zimnici, ogrevu itd, za najsiromašniji deo kolektiva u kojem rade. Danas situacija nije čak ni takva.

Kada su u pitanju škole, predstavnici sindikata imaju procenat uvećanja plate čija je plata u nekim školama čak i veća od plata direktora, pa se dešava da je veće interesovanje za mesto predsednika sindikata nego za mesto direktora škole, odnosno neke druge ustanove.

Vi ste ovde u obrazloženju za odbijanje amandmana naveli kao razlog za odbijanje amandmana da je rešenje koje zakon predlaže celishodnije. Apsolutno i odgovorno tvrdim kao čovek koji 33 pune godine radim neprekidno u obrazovanju, da je rešenje koje sam predložio celishodnije. Sve ove asocijacije koje se ovde taksativno navode u ovom zakonu imaju po jednog svog predstavnika izuzev Asocijacije univerziteta Srbije, a sindikatima o kojima sam rekao da ne štite dovoljno interese zaposlenih se daju četiri mesta.

Gospodine ministre, da li ste razmišljali o tome da recimo, Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici treba da ima obaveznu prohodnost, da ima jednog člana Nacionalnog prosvetnog saveta. Iz ovoga kako je dato rešenje u ovom zakonu, zaista nisam mogao to da vidim i zato apelujem na vas da još jednom ovo o čemu sam ja govorio pogledate i analizirate i eventualno da ispravite to, ako je to moguće. Hvala.

Samo kratko.

Gospodine ministre, verujem da ste vi dali sve od sebe da ovaj zakon bude što bolji. Međutim, samo gledano kroz sastav ovog Nacionalnog prosvetnog saveta zaista, ko se bavi ovom materijom, odnosno čija je to bila delatnost tokom dužeg vremenskog perioda može zaključiti samo jednu stvar.

Ovde imamo da u sastav Nacionalnog saveta zajednica srednjih stručnih škola daje određeni deo svojih predstavnika u ovaj sastav Nacionalnog prosvetnog saveta, što nije sporno. Međutim, nijedan mehanizam ne postoji koji obezbeđuje da će bilo koji profesor stručnih predmeta u osnovnoj ili srednjoj školi i obavezno doći, odnosno ući u ovaj Nacionalni prosvetni savet iako, to vi sigurno imate bolje podatke, ali prema nekoj mojoj proceni, ukupan broj svih prosvetnih radnika u osnovnim i srednjim školama najmanje 30% čine profesori stručnih predmeta, a ovde ne postoji nijedan mehanizam da će takvi ljudi postati članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, jer iz neke srednje stručne škole opet može ući profesor srpskog jezika, profesor fizičkog vaspitanja ili bilo kog drugog predmeta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 36. ovoga zakona. Ovaj član se odnosi na ovaj pominjani Savet za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, odnosno na nadležnosti ovoga Saveta. Ako sada pogledamo ovaj zakon, videćemo ovde da se taksativno navode nadležnosti toga Saveta.

Ja sam svojim amandmanom mogao intervenisati na svaki stav ovoga člana i svaku tačku i svaku njegovu podtačku, ali sam to učinio samo u stavu 1. tačka 4, podtačka 1, gde sam tražio da se na kraju ove rečenice doda – uz prethodno pribavljeno mišljenje zajednica srednjih stručnih škola.

To nisam radio bez razloga, jer vidimo da se ovaj Savet bavi, pre svega, i pitanjima obrazovnih profila i pitanjima učenika, a pošto ste vi, ministre, imali prilike da kroz svoju bogatu prosvetnu karijeru prođete sve strukture, od osnovne škole do ministra, sigurno znate šta je u pitanju i o čemu se radi.

Naime, danas se deca i roditelji, kada su u pitanju obrazovni profili, pre svega odlučuju prema nazivu obrazovnog profila, a ne prema njegovoj suštini. Ako je nešto lepo, zvučno, oni se upisuju tamo, dok neki profili za kojima se danas ukazuje, posle dužeg vremena, potreba, nemaju takvo interesovanje.

Kroz svoju dugogodišnju praksu imao sam velikih problema govoreći i učenicima i roditeljima i mojim prijateljima koji imaju svoju decu, kad me konsultuju gde da upišu decu, šta treba da rade. Međutim, kasno sam shvatio da je u pitanju zvučnost tog zanimanja. A ima tako zvučnih zanimanja, gde bukvalno se skoro nijedan učenik nije uspeo zaposliti posle srednje škole, a ako je neko i imao sreće da se zaposli sa tim zanimanjem, to je neko ko je našao neku vezu da se zaposli, pa je išao na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju. Tako da o tome treba da se vodi računa.

Ovde je bilo reči i o udžbenicima. Ja ću samo da kažem par rečenica o tome. Neću govoriti sa aspekta da li treba da budu besplatni ili ne, o tome su govorile kolege iz „Dosta je bilo“ i to je stvar koja za mene ne predstavlja temu ovog trenutka, ali, kada su u pitanju udžbenici za srednje stručne škole, verujte, tamo imamo svega i svačega. Tamo ima, hajde, ne samo pravopisnih, štamparskih i tehničkih grešaka, toga ima svugde, videli smo da se i ovde danas u nekih 14 amandmana potkrala štamparska greška, ali ima materijalnih grešaka. Zato treba da povedete računa kome, kako i pod kojim uslovima se poveravaju ti poslovi pisanja udžbenika, pogotovo za srednje stručne škole, gde, opet kažem, imao sam prilike da nailazim na materijalne greške, nešto što nema veze sa realnošću. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, podneo sam amandman na član 38. zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ovaj amandman se odnosi na zavode koji se pominju u zakonu. Amandmanom sam tražio da se u prvom stavu ovog člana briše tačka 2.

Tačka 2. se odnosi na zavode za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Zbog čega sam to tražio? Jednostavno, imamo preglomaznu administraciju, ovde je ministar pomenuo da se ovde nije ništa menjalo od 2003. godine. Tačno je, ja sam i 2009. godine bio poslanik u ovoj Skupštini, kada je donošen onaj, da kažem opšti zakon i prvi sveobuhvatni zakon o osnovama sistema obrazovanja i tada sam podneo sličan amandman. Vidimo ministarstvo, u redu, to je stvar bez koje se ne može. Imamo i ova dva nekakva saveta, koja smo progurali, možemo i to nekako da shvatimo.

Ali, idemo Zavod, pa posle Zavoda imamo centre, imamo razne vrste tih centara. Pa onda, dalje, ako se spuštamo po vertikali niže, imamo bukvalno neograničen broj raznih timova. Naravno, da ne preskočim isto vrlo važnu kariku, a to su školske uprave, pa sve do škola i do onih koji upravljaju školama. Kada se sve to uzme, to je jedna preglomazna administracija i, što je najvažnije, nema sinhronizacije. Ne postoji dovoljna sinhronizacija između svih tih institucija, a ako imamo u vidu činjenicu da broj učenika, nažalost, svakim danom sve više opada, onda vidimo ovde da broj administracije raste.

Zato mislim da je trebalo, u ovom pogledu, gospodine ministre, nešto učiniti, da se malo, nešto od ovoga izbaci, jer jednostavno je nemoguće ljudima koji prate samo obrazovanje pobrojati sve ove institucije dok se dođe do direktora škole, odnosno nadalje do onoga koji vrši neposredni rad, do nastavnika. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 41. ovoga zakona. Ovaj amandman je u duhu mojih prethodnih amandmana, odnosno amandmana na član 38, koji se odnosi na Zavod za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. Razlika je samo u tome što je sada u pitanju, ne Zavod nego Centar za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih.

Ono što sam rekao u amandmanu koji se odnosio na Zavod, sve isto važi i za Centar koji se odnosi na stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih. Naime, poznata je činjenica, nažalost, da se broj učenika sve više u našim školama smanjuje, ali tu tendenciju ne prati smanjenje broja administracije, nego naprotiv, administracija se na neki način, čini mi se sve više uvećava.

Ako znamo da postoje raznorazni centri školske uprave itd, pa imamo i uprave na nivou jedinice lokalne samouprave, to je još jedna institucija, međutim svim institucijama nema dovoljno sinhronizacije, tako da smatram da treba smanjiti broj ovih centara, zavoda, itd.

Amandmanom sam tražio da se briše tačka 14. koja kaže – Pomoć, ovaj Centar, između ostalog radi šta radi, pruža pomoć u koordinaciji socijalnog dijaloga i partnerstva na različitim nivoima, planiranja, razvoja i ostvarivanja stručnog obrazovanja i obrazovanja odraslih. Po meni, ova odrednica ne znači ništa, nejasna je sama po sebi, a samim tim je i neprimenljiva u praksi.

Ako imamo u vidu član 35. ovog zakona, gde se kaže da članove ovog zakona čine i stručnjaci iz oblasti stručnog obrazovanja, mislim da je ta odrednica, nekako nespretno rečena, u srednjim stručnim školama ne postoje stručnjaci za stručno obrazovanje, jednostavno, to su profesori, odnosno nastavnici stručnih predmeta u stručnim školama. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 43. ovog zakona i ovaj amandman se odnosi na Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Ja sam jednim od mojih prethodnih amandmana tražio da se ukine ovaj zavod i da je usvojen moj amandman, sada verovatno ne bih imao potrebe da obrazlažem. Znajući kako funkcioniše ova Vlada, onda sam podneo amandman na ovaj član, i to na jednu njegovu tačku gde sam tražio da se Centar za međunarodno-nacionalna ispitivanja i razvojno-istraživačke poslove ukine, makar ako nećete da ukinete ceo zavod, da se ukine ovaj centar, jer on u suštini ništa ne znači i ničim se ne bavi.

U obrazloženju amandmana, zbog čega je odbijen, stoji da je odbijen iz razloga što se on koncepcijski ne uklapa u predloženi zakon, ne uklapa se u koncepciju zakona. Imajući u vidu ono što je maločas govorio ministar, baš kada su u pitanju ovi zakoni, da su ti zavodi predimenzionirani sa brojem zaposlenih i čuli smo od ministra, što je pohvalno da je on učinio nešto po tom pitanju, da je smanjen broj zaposlenih i čuli smo, nažalost, jednu činjenicu koja ne ide u prilog našem obrazovanju, a to je da tamo vlada nepotizam, da je bilo zapošljavanja rođaka itd. Ta sama činjenica ne bi bila najstrašnija po sebi, ali obično nepotizam prati i neznanje. Znaju oni da su rođaci, ali onaj koji je zaposlio svog rođaka zna da on nije nešto mnogo sposoban, pa se ne može iskazati na nekom drugom mestu i stavio ga je tamo gde je bio u poziciji.

Dakle, gospodine ministre, smatram da ste trebali da prihvatite ovaj amandman, jer ovaj centar sam po sebi ništa ne znači.

Poslanička grupa SRS podnela je amandman na ovaj član zakona, koji govori o učenicima sa izuzetnim sposobnostima, jer nažalost danas je sve manje takvih. Meni je neshvatljivo da ministar i ova Vlada nisu prihvatili ovaj amandman, jer znamo da obrazovanje ima strateški značaj za svaku državu i svako društvo.

Obrazovanje, u suštini prevedeno bukvalno znači – stvaranje čoveka, i to čoveka sa velikim slovom „č“. Obrazovati znači završiti proces obrazovanja. Obrazovan čovek nije samo onaj koji poseduje određena znanja i iz matematike, engleskog ili nekog drugog jezika, obrazovni čovek je onaj koji, pre svega zna odgovor na najvažnija pitanja i koji ta svoja znanja može podrediti normama moralnog ponašanja.

Nažalost, danas mi u Srbiji, pa i šire imamo sve manje pravih učitelja. Kada kažem - učitelj, tu pre svega mislim na sve one koji pružaju proces obrazovanja, odnosno sve one koji prenose znanje i takvih je, kao što rekoh, sve manje.

Studentima i učenicima i svima se danas pružaju sekundarna znanja, dok im primarna znanja nisu pružena i pitanje je da li je neko u stanju da im pruži ta znanja.

Vrednosna skala kojom se povode naši ljudi koji prenose znanje, pre svega ne rukovode se time da daju lepotu uzvišenog i da pokazuju učenicima i studentima odvratnost nedostojnog, nego to ide po nekom šablonu i na kraju sve to završi tamo gde ne treba. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Ovim svojim amandmanom sam tražio da se ovaj član briše. Jednostavno, smatram da je Vlada i vladajuća većina imala sasvim dovoljno vremena da uradi sve predviđene radnje kako bi se ispoštovali ovi rokovi koji su predviđeni u ovom zakonu. Ovo tim pre što znamo da je ovaj zakon donet tokom ove godine, 2016. godine i ovo je možda jedna od retkih situacija gde se jedan zakon dva puta menja u jednoj te istoj godini i evo vidite još uvek smo u 2016. godini, a mi vršimo izmene i dopune ovog zakona.
Jednostavno, smatram da nije postojao ni jedan razlog da se vrše izmene i dopune ovog zakona, a to što Vlada nije ispoštovala ono što je trebalo da ispoštuje, to je pre svega njen problem. Jednostavno, građani ne bi smeli nikako da trpe zbog toga što Vlada nije odradila svoj posao onako kao što treba.
Vidite sada, ovo je možda i jedan od najboljih pokazatelja da vam ne može pomoći ni spajanje od nekih 30 tačaka, kao što imamo situaciju na ovom zasedanju, gde ste oko 30 tačaka spojili sve u jednu jedinstvenu raspravu kako bi, navodno, donosili što brže zakone i što više otaljavali posao, ali vidimo kako to radite, jedan te isti zakon menjate u jednoj te istoj godini. Čak i ova predložena rešenja u ovom zakonu ne verujem da će vam pomoći, jer mislim da, imajući u vidu dinamiku koju poštujete i kako radite, i ovi zakoni neće vam biti dovoljni nego ćete morati vršiti još neke izmene. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o upravljanju aerodromima gde sam mojim amandmanom tražio da se pomenuti član briše. Iz kog razloga sam to tražio? Jednostavno, iz razloga što postojeći propisi ne dozvoljavaju da jedno lice upravlja, a drugo lice da koristi neki aerodrom.
Međutim, ovo nije jedina stvar i jedina mana ovog zakona. Ovaj zakon ima mnogo nedoslednosti, mnogo nelogičnosti, tako da bi i najbolje bilo da se on povuče iz procedure.
Kada je u pitanju vlasnička struktura nad aerodromom, zakon je apsolutno diskriminatoran, jer neke odredbe ovog zakona govore o tome da članovi zakona ne važe u slučajevima kada je upravljanje aerodromom predmet koncesije. Zaista ne znam zbog čega se Vlada odlučila na ovaj korak i zbog čega se favorizuju koncesionari. Ovo ne govorim iz razloga što dolazim iz Niša, a znate da u Nišu postoji pored beogradskog još jedini aerodrom koji je trenutno u funkciji i koji radi, ali ove koncesije su zaista nešto što po opštem mišljenju svih ljudi u ovoj sali i široj javnosti će doneti samo štetu aerodromima.
Niški aerodrom je još uvek u toj fazi da ove koncesije ne mogu biti, on ne može biti predmet koncesije, još uvek nije došao do tog nivoa razvitka ali pre svega ovo se odnosi na beogradski aerodrom. Kada je u pitanju niški aerodrom „Konstantin Veliki“ koji je zadnjih godinu, godinu i po dana pokazao izuzetne rezultate gde je broj putnika mnogostruko povećan. Recimo u 2014. godini broj putnika je bio negde oko dve, tri hiljade, a sada u 2016. godini završavamo sa brojem putnika od negde 125.000 s tim što sve analize i sve tendencije govore da će taj broj putnika i te kako rasti.
Mi smo od ministarke čuli da se na sva usta hvali kako je Vlada, odnosno njeno ministarstvo u ovu oblast uložilo nekih 4,5 miliona evra, a koliko je meni poznato kada je u pitanju niški aerodrom „Konstantin Veliki“ otkad je ona ministar nadležan za ove poslove u taj aerodrom nije uložen ni jedan jedini evro. Kada završimo ovu moju diskusiju voleo bih da čujem odgovor na tu temu.
Inače, niški aerodrom „Konstantin Veliki“ ima izuzetan značaj za Srbiju. Niš i taj sam aerodrom ima izuzetan geografski značaj, on u slučaju potrebe predstavlja alternativu mnogim aerodromima, kao što je sofijski aerodrom, aerodrom u Skuplju, pa čak i beogradski aerodrom i aerodrom u Prištini. Kažem, da Vlada nekako ne vodi dovoljno računa o tom aerodromu, jer vidimo da nisu uložili u zadnje vreme dovoljno sredstava u taj aerodrom. Naravno, moram da budem objektivan pa da priznam da je u prethodnom periodu Aerodrom „Nikola Tesla“ dao neku opremu, ali to je bilo u vreme dok je vlast vršila DS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.
Ja sam ovim mojim amandmanom tražio da ovaj zakon o kome je ovde reč prestane da važi od Nove godine, znači od 1. januara 2017. godine. Zbog čega sam to tražio i šta to u suštini znači? To znači da je isteklo ono vreme koje je bilo potrebno da se penzije smanje i da penzije treba vratiti na nivo od pre dve godine, do 2014. godine, a svako povećanje koje eventualno bude doneto i propisano treba da se odnosi na ovaj iznos koji je važio pre ovog povećanja.
Sve drugo bi bila manipulacija i bila bi medveđa uloga penzionerima, priča o povećanju od jedan ili 1,5% nije ništa drugo nego vređanje penzionera, pa čak i ono jednokratno povećanje u iznosu od 5.000 dinara koje je Vlada opredelila penzionerima ništa ne znači penzionerima, bar većini penzionera ništa ne znači. Ja pretpostavljam da je Vlada razmišljala o ovome. Imajući u vidu činjenicu da smo se od Vlade, od ministara, od premijera, od svih ovde iz vladajuće koalicije naslušali na svakom koraku, i u ovoj sali, kako nam dobro ide, kako je ova Vlada postigla nezapamćene rezultate, jednostavno, evo, ovo vam je prilika da pokažete da nam je zaista krenulo, da su ti rezultati zaista onakvi kakvim ih vi predstavljate i da izađete napokon u susret penzionerima i da im vratite ono što su pošteno zaradili. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Dajmanović i ja, podneli smo amandman na član 3. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije. Ovaj amandman se odnosi na stanje javnog duga Republike Srbije i to na onaj njegov segment koji se odnosi na projekte modernizacije škola. Pošto više od 30 godina radim u obrazovanju, jasno mi je kakvo je stanje sa modernizacijom naših škola i ne treba tu i neka pamet da bi se videlo u kom stanju su te škole, a hvala Bogu to vide i obični građani. Neću ovom prilikom govoriti o tome iz prostog razloga što je ovo jedna tema koja zahteva mnogo, mnogo vremena. Samo ću se osvrnuti na jednu stvar koja mi je pala u oči ovde u ovom Predlogu zakona o budžetu.
Naime, ovde se radi o otplati glavnice koja dospeva tek 16. aprila 2041. godine. Ovim amandmanom sam tražio da se ovaj rok skrati, pogotovo što vidite da je stanje oko modernizacije škola takvo da to zahteva mnogo intenzivnije i mnogo veće angažovanje Vlade i Ministarstva prosvete. Posebno mi je pala u oči jedna činjenica, a to je da ovaj iznos o kojem ovde govorimo prevashodno iznosio 20 miliona 968 hiljada 892 evra i sada neka volšeban način taj iznos se povećao na 27 miliona 703 hiljade 992 evra. Jednostavno, nije mi jasno kako i zbog čega je ovaj iznos naprasno porastao za oko sedam miliona evra, pogotovo ako znamo, iako smo videli, da zadnja rata za dospevanje otplate ove glavnice je za više od 20 godina. Hvala.