Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 3. Predloga zakona o kontroli predmeta od dragocenih metala. Naime, svojim amandmanom sam tražio da se na bolji i precizniji način definiše pojam finoće. Smatram da moja definicija to omogućava a, s druge strane, ako imamo u vidu član 7. postojećeg zakona, koji se takođe odnosi na definiciju pojma finoće, onda se može zaključiti da se mojim amandmanom uspostavlja bolja korelacija između ovih pojmova i da je na taj način zakon jasniji.
Moram da priznam da je Vlada usvojila veliki broj amandmana SRS, što je dobro. Imali smo oko osam amandmana, od toga je više od polovine usvojeno. Ono što hoću da kažem je činjenica da je ovaj amandman, koji sam podneo, jedan od amandmana koji je svakako trebalo da bude prihvaćen. Ne znam zbog čega je ovaj amandman odbijen. Možda se Vlada rukovodila činjenicom – eto, usvojili smo veliki broj amandmana SRS, dosta im je, hajde sad neki i da odbijemo.
To se može videti i iz obrazloženja koje je dala Vlada za odbijanje ovog amandmana. U obrazloženju se kaže: "Amandman se odbija iz razloga što je suština predloženog amandmana identična ili gotovo identična Predlogu zakona." Ipak smatram da nije baš tako. Iz samog obrazloženja zaključujem da je Vlada na indirektan način priznala da ovaj amandman treba da se prihvati.
Ovo govorim i kao čovek koji je po profesiji diplomirani mašinski inženjer, kome je materija o kojoj se ovde radi veoma bliska. Apelujem na prisutne predstavnike Vlade da usvoje i ovaj amandman, jer zaista poboljšava tekst zakona. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, danas u objedinjenoj raspravi govorimo o nekoliko različitih stvari iz različitih oblasti, iz oblasti kulture, prosvete i finansija.
Ovlašćeni predstavnik SRS gospodin mr Marko Milenković je u svom izlaganju, zaista na briljantan način, objedinio sve ove stvari, sa posebnim osvrtom na stanje u kulturi grada Niša, grada u kojem on radi i grada u kojem živim. Zaista mogu da stanem iza svega onoga što je on rekao o tome. Pošto je on govorio o svim tim stvarima, u svojoj diskusiji ću se pre svega bazirati na one vezane za prosvetu i za Nacionalni prosvetni savet.
Mi danas razmatramo listu kandidata za izbor druge polovine članova Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i izbor jednog kandidata za člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Odbor za prosvetu, kao ovlašćeni predlagač, u skladu sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja dostavio je kandidate pred narodne poslanike.
I kada je u pitanju Nacionalni prosvetni savet moram da vam kažem da je ispoštovana demokratska procedura, pri kojoj poslanici imaju mogućnost da biraju između više kandidata.
A kada je u pitanju izbor člana Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ta mogućnost ne postoji, to praktično može da se kaže i da nema izbora, već se samo konstatuje da sa liste Konferencije univerziteta Srbije član Saveta postaje izvesni gospodin redovni profesor Evropskog univerziteta Milan Aleksić.
Ne znam, ali je možda to i zbog toga što je u pitanju Evropski univerzitet u Srbiji, koji ne sme da ima konkurenciju, jer po vama, sve što je evropsko nema alternativu. Na ovaj način se ovom univerzitetu obezbeđuje da ima svog predstavnika u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje.
Pored ova dva saveta, ipak ću više pažnje u svom izlaganju posvetiti Nacionalnom prosvetnom savetu. Odmah na početku moram da kažem da je šteta što nacionalni saveti nacionalnih manjina još nisu dostavili svoje kandidate, kako bi se na taj način kompletirao ovaj savet. Nadam se da će oni to uskoro učiniti, da će to uskoro biti i da će prevazići probleme koje imaju unutar svojih saveta.
Kad je u pitanju ovaj savet, umesto dosadašnjih 42 člana, broj članova Nacionalnog prosvetnog saveta sa povećava za jedan, dakle, 43, i to iz razloga što su pored onih koji su do sad imali pravo da daju svoje predstavnike u ovaj Nacionalni prosvetni savet, to pravo su stekli i Državni univerzitet u Novom Pazaru, Sociološko društvo Srbije i visokoškolske ustanove za obrazovanje vaspitača. Naravno, uopšte nije sporno što su navedene ustanove dobile pravo da imaju svoje predstavnike u Nacionalnom prosvetnom savetu. Naprotiv.
Međutim, po meni sporno je nešto drugo. To drugo je činjenica da je ovo pravo koje dato gorepomenutim institucijama, ostvareno gubitkom prava nekih drugih asocijacija, a pre svega to pravo je izgubila Zajednica srednjih stručnih škola, čiji broj predstavnika u Nacionalnom prosvetnom savetu je smanjen za polovinu, znači od četiri na dva člana. Moramo svi da znamo da u našem obrazovnom sistemu ubedljivo je najveći broj onih koji neposredno izvode nastavu, počevši od vaspitača do profesora univerziteta.
Ako za trenutak izdvojeno i posebno posmatramo samo visoko obrazovanje, videćemo da za razliku od ostalih vidova obrazovanja ovo obrazovanje ima svoj poseban savet o kome se ovde govori, Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Imajući u vidu ovu činjenicu, logično se da zaključiti da ovaj drugi savet, Nacionalni prosvetni savet, najviše treba da se bavi problematikom ostalih vidova obrazovanja, nižih vidova obrazovanja, počevši od predškolskog do srednjoškolskog.
Međutim, moram da kažem da predstavnici ovih vidova obrazovanja ubedljivo najmanje participiraju u Nacionalnom prosvetnom savetu. To se da uočiti ako se pogleda sastav i struktura Nacionalnog prosvetnog saveta i vidimo opet da je u ovom savetu najviše predstavnika visokoškolskih ustanova i to najviše onih predstavnika sa akademskim zvanjima, profesor, doktor i slično.
Više od 80% predstavnika u ovom savetu je sa ovim akademskim zvanjima, pa se onda može zaključiti da i ovaj Nacionalni prosvetni savet nije ništa drugo nego opet nacionalni savet za visoko obrazovanje, a zaista to ne bi smelo i ne bi trebalo da bude tako.
Postavlja se onda pitanje – šta je sa onim ljudima koji učestvuju u neposrednom obrazovnom procesu, a takvih ima najviše negde oko skoro 95-96%, prema nekim podacima? Ti ljudi koji učestvuju u neposrednom obrazovnom procesu valjda najbolje znaju sve probleme posla kojim se bave, bolje sigurno od onih koji iz nekih svojih kabineta donose nekakve strategije i nekakve reforme obrazovanja.
Moramo svi da se zapitamo koliko ima učitelja u Nacionalnom prosvetnom savetu i koliko ima profesora osnovnih ili srednjih škola? Prema onome koliko sam video, ima samo jedan predstavnik učitelja iz Učiteljskog društva Srbije, i to čovek, odnosno osoba koja i nije radila neposredno sa decom, nego je radila neke druge stvar, znači, nije nikada u životu nosila dnevnik. Naravno, kada su u pitanju profesori osnovnih i srednjih škola, njih ima samo nekoliko u ovom savetu, što je zaista malo.
Što se tiče predstavnika članova iz raznih društava, znači, filozofskog, sociološkog, društva istoričara, društva fizičara, geografa itd, opet svako društvo ima svog predstavnika, ali to opet nisu oni neposredni izvršioci i učesnici u nastavi, nego su opet to ljudi sa akademskim zvanjima - profesor, doktor itd.
Nekoliko puta sam sa ove govornice u ovoj skupštini govorio o ovim temama vezanim za obrazovanje i Nacionalni prosvetni savet i uvek sam pominjao da teritorijalno kad se pogleda ni približno nije ispoštovana cela teritorija Srbije, već se da zaključiti da više od dve trećine članova, i jednog i drugog saveta, Nacionalnog prosvetnog saveta i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dolazi iz Beograda i Novog Sada, dok na ostale delove Srbije otpada manje od jedne trećine. Zato se moramo svi zapitati kako nam je stanje u obrazovanju?
Neću više pominjati probleme sa teritorijalnom zastupljenosti članova Nacionalnog saveta, ali znamo svi da je tokom ove godine bilo najviše štrajkova prosvetnih radnika u poslednjih možda 20 godina u Srbiji. Znamo da je ova školska godina već na samom kraju, kao i da je ona specifična po tome što su prvi put zaživele neke novine koje su uvedene zakonom, kao mala matura itd.
Znamo da je izgubljeno mnogo časova, ali to izgleda i Ministarstvo prosvete i Nacionalni prosvetni savet shvataju tek olako i ništa nije konkretno urađeno na tu temu. Može se onda opravdano postaviti jedno pitanje – da li su ovi saveti, i nacionalni i prosvetni saveti, i Nacionalni savet za visoko obrazovanje, da li su opravdali svoja očekivanja? Lično mislim da nisu opravdali ono što se od njih tražilo. Znamo da se njihove sednice veoma retko zakazuju, ali jedan moj kolega, opet ću se pozvati, Marko Milenković, rekao je da oni ipak tamo primaju jednu solidnu apanažu za svoje učešće u tim savetima.
Videli smo da je formalni predlagač ove liste Odbor za prosvetu. Moram da kažem da je šteta što ovde nema predstavnika Ministarstva prosvete, jer zaista bih imao da mu postavim jedno pitanje. Bez obzira što ovde niko nije prisutan iz Ministarstva prosvete, moram ovde da iznesem jedan problem, opet iz grada Ništa, iz kojeg dolazim.
Naime, ovo moje pitanje tiče se grupe diplomiranih sociologa iz Niša koji su završili prekvalifikaciju u dvosemestralnom trajanju, za obavljanje poslova socijalnih radnika. Radi se o nemalom broju, 59 takvih ljudi je to uradilo. Pravo na rad u institucijama koje su pod okriljem Ministarstva rada osporava im se, i to na taj način što se direktorima tih ustanova sugeriše, ali usmenim putem, ne pismenim, to bi bilo protivzakonito, da ne primaju ovakve osobe.
Što se tiče drugih ustanova, koje su u nadležnosti nekih drugih ministarstava, taj problem se ne javlja. Naravno, ukoliko ima potrebe za njihovim radom i ukoliko imaju sreće da nađu posao, oni rade bez problema.
Međutim, to nije jedini problem grupe ovih ljudi, ovih diplomiranih sociologa. Imali smo primer dve takve osobe iz Niša, dva diplomirana sociologa, koji su ove godine konkurisali na master studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Naravno, zadovoljavali su uslove konkursa, jer uslov konkursa je tražio da mogu konkurisati svi oni koji su završili humanističke nauke.
Oni su uredno predali dokumentaciju za master studije, i to baš na odseku za socijalni rad. Nažalost, odbijenu su, nisu primljeni, i to sa obrazloženjem da oni imaju dovoljno kandidata sa svog matičnog fakulteta. Ovde se radi zaista o klasičnoj diskriminaciji i ova stvar bi trebalo da se ispita.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o prevozu u drumskom saobraćaju i odmah ću vas podsetiti da se taj član 1. odnosi na definicije pojmova. Dobro je što su u ovom zakonu date dodatne definicije pojmova, kao što su daljina, trasa, takse i tarife itd.
Srpska radikalna stranka je u ovom delu podnela nekoliko amandmana s idejom i ciljem da se poboljša tekst ovog zakona. U tom smislu je i moj amandman koji se odnosi na bolju definiciju pojma daljinar.
U predlogu Vlade koji je u zakonu dala pojam daljinar se nejasno definiše i on predstavlja uzajamnu vezu različitih fizičkih veličina, doduše, one su sadržane u ovoj definiciji pojma.
Međutim, mojim amandmanom sam tražio da se na jedan jasniji način uoče dve različite fizičke veličine, a to su pređeni put i vreme potrebno za prelazak puta. Naravno, shodno zakonima fizike, iz tih činjenica proizilazi i treća fizička veličina, a to je brzina kretanja vozila.
Vlada je odbila moj amandman i to sa obrazloženjem da je amandman istovetan tekstu Predloga zakona. Mada smatram da to i nije baš tako. Kada se malo detaljnijim uvidom u sam tekst zakona i detaljnijim uvidom u ono što sam tražio mojim amandmanom uđe u tu materiju, može se videti da to nije tako.
Smatram da je Vlada mogla usvojiti ovaj moj amandman, kao što je usvojila neke amandmane SRS na ovu temu. Baš je na ovu temu bio i amandman mog kolege Milana Avramovića. On se odnosio na pojam trase i usvojen je. Mogu da kažem da ima dosta amandmana SRS koji su usvojeni od strane Vlade.
Imam utisak da zbog te činjenice, što je veliki broj amandmana SRS usvojen, da ovaj amandman nije usvojen zbog toga. Otprilike, Vlada se rukovodila jednom činjenicom – dosta smo usvojili amandmana SRS. Dosta im je. Ako usvojimo i ovaj amandman, to će možda biti previše. Što je najgore, videćemo i kroz neke kasnije amandmane na ovaj zakon da je isto obrazloženje.
Znači, ima nekoliko amandmana koje je podnela SRS i oni su odbijeni, takođe sa obrazloženjem da su istovetni predloženom tekstu zakona, što smatram da nije tačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 12. Predloga zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. Cilj ovog amandmana je bio da se rok za registraciju i overu reda vožnje produži u odnosu na ono što je predvidela Vlada.
Podsetiću vas da je Vlada predvidela da ovaj rok bude od 15. do 30. aprila, a mojim amandmanom tražim da taj rok bude od 1. do 30. aprila, odnosno da on bude dosta duži.
Međutim, imam utisak da Vlada meša dve stvari. Jedna stvar je rok koji se daje prevoznicima u kojem moraju da podnesu ove zahteve za overu reda vožnje i zahtev za registraciju, a sasvim druga stvar je rok u kojem Vlada treba da rešava po ovim stvarima. Dok je Vlada ovde propisala prevoznicima ovaj rok, po meni suviše kratak, nigde se ne kaže koji je rok u kojem Vlada treba da rešava to.
Najvažnija stvar je ipak da Vlada u nekom razumnom roku rešava po ovom zahtevu prevoznika. Njihova je stvar, odnosno stvar Vlade da li će to odobrenje na zahtev za registraciju reda vožnje dati ili ne, ali moram da kažem da je ovaj rok suviše kratak.
Zbog toga sam i intervenisao amandmanom na ovaj član zakona, pogotovu što znamo da u vremenu od 15. do 30. aprila, i to je baš ovo vreme u kome se sada nalazimo, a danas je 20. april, najčešće pada Uskrs, a znamo da se ti uskršnji praznici poklapaju s 1. majem, nekada se vezuju s vikendom, i onda to može da stvori dodatne probleme.
Pošto sam pomenuo ovaj rok i pošto se radi baš o ovim danima, to ću pokazati na primeru, danas je 20. april, a prvi rok prema onome kako je Vlada predvidela je bio 15. april, petak, a posle toga ide vikend 16. i 17. april i ovaj rok počinje od 18. aprila, i tu su između dani za ovaj posao, a već je 22. april, Veliki petak koji je neradan, pa onda ide Veliki ponedeljak koji je takođe neradan dan, i vidimo da taj rok nije realno onako kako se na papiru čini.
I ne samo to, ove godine 30. april je subota i praktično, posle ovih uskršnjih praznika, mogućnost za rešavanje po ovom pitanju je od 26. aprila do 29-30. aprila, to je subota, onda idu prvomajski praznici i kada se sve uračuna ovaj rok od 15 dana realno se svodi na osam radnih dana.
To može biti dodatna okolnost da se ovaj rok još dodatno redukuje. Tako da smatram da Vlada treba da razmisli još jednom, da razmotri sve ovo i da se ovaj rok produži na period od 1. do 30. aprila. Želim da naglasim da je jedan rok za one ljude, za prevoznike, koji podnose zahtev, to je rok za registraciju reda vožnje, a sasvim je druga stvar rok u kojem Vlada treba da rešava o ovome i da donese rešenje. I naravno, kada je u pitanju taj rok u kojem Vlada to treba da učini, taj rok treba da bude što kraći. Hvala.

Još samo kratko nešto, vezano za ovaj amandman kolege Dejana Mirovića. Moja koleginica Nataša Jovanović je lepo obrazložila sve ono što je on tražio amandmanom i samo još jednu stvar da dodam.
Vi se ovde ponašate potpuno suprotno od onoga što praksa pokazuje i što se dešava u praksi. Najlakše je oduzeti nekome registarske tablice, oduzeti saobraćajnu dozvolu, narediti mu da parkira vozilo negde pored puta, ali time se problem ne rešava. Pri tom ćete vi još da propišete i kaznu. Videli smo da kazna može da se propiše i na licu mesta od strane inspektora, ali da li ste rešili problem.
Lično smatram da u uslovima sadašnjim, ove ekonomske krize, kada naši prevoznici jedva sastavljaju kraj s krajem, oni nisu u stanju da možda zatvore finansijsku konstrukciju svojih poslova, možda nisu za one najosnovnije stvari u stanju da zarade, a ne samo da plate sve ove kazne koje su predviđene ovim zakonom.
Zato je traženo ovim amandmanom, a i lično smatram da je praktičnije da se prevozniku u nekim slučajevima da određeni rok u kojem mora da otkloni nedostatke koji su uočeni od strane inspektora, a za to vreme neka on radi, a ne da vozilo stoji, jer nema veće štete i nema većeg gubitka za svakog prevoznika nego kada vozilo stoji. Dok se točkovi okreću, dok se nešto radi, on ima neku šansu da nešto zaradi, ali čim mu se oduzme saobraćajna dozvola, čim vozilo stane on praktično tone u dubiozu i gubitak.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 42. Predloga zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. Da podsetim, moj amandman se odnosi na visinu propisanih kazni. O tome su govorile i moje kolege. Tražio sam da se cifra od "80.000" zameni cifrom "30.000", a cifra od "150.000" zameni cifrom od "50.000".
Naravno, svima nam je jasno da je važna stvar svakog zakona, pa i ovog, visina kaznene odredbe. Jednostavno kaznene odredbe u svakom zakonu predstavljaju jedan instrument koji garantuje da će se te odredbe u tom zakonu primenjivati.
Međutim, kada se pogledaju svi zakoni ili većina ovih zakona koje predlaže i donosi ova vlada, oni se najviše donose ili zbog žurbe u Evropu ili zbog toga da se povećaju kazne. Pogotovo je slučaj povećanja kazni vidljiv sa ovim zakonom i svim drugim zakonima koji se odnose na oblast saobraćaja.
Uvek se poseže za jednom proverenom praksom. Najlakše je udariti po džepu vozača i po džepu prevoznika. Oni moraju, da bi ostvarivali svoj posao, da plate kazne kada budu kažnjeni. Zato apelujem na vas da smanjite sve kazne, i ovu o kojoj govorim i druge kazne koje se odnose na ovaj zakon.
Morate da znate da se ambijent u kojem se trenutno obalja prevoznička delatnost ne nalazi u nekoj dobroj situaciji. Posla je sve manje, a cene benzina, osiguranja i svih drugih stvari su sve veće. To možete videti iz činjenice da se na našim benzinskim pumpama sve manje prodaje benzina i za toliko je sigurno opao promet.
Pošto je ovo zadnji amandman koji je podnela SRS na ovaj zakon, vratiću se na ovaj zakon. Moram da kažem da ima dosta stvari gde nema ništa da se prigovori ovom zakonu, ali ima i dosta stvari koje su mogle na bolji način da se definišu. Zbog toga je SRS intervenisala velikim brojem amandmana.
Imamo situaciju da već u članu 1, koji definiše nove pojmove, dobro je što definiše te pojmove, neki pojmovi nisu na najbolji način definisani. Mi smo intervenisali ovde amandmanima na ove pojmove, ali Vlada je neke naše amandmane usvojila, recimo, usvojila je amandman gospodina Milana Avramovića na pojam "trase", a nije usvojila moj amandman na pojmove "daljinar" i "taksi tarifa".
Da smo bili u pravu mi i SRS govori podatak da je usvojeno dosta naših amandmana.
Juče je Odbor za saobraćaj i veze dostavio Vladi i Narodnoj skupštini 11 amandmana. O njima treba da se razmatra, ali dok je gospodin Mrkonjić bio tu on je usvajao sve te amandmane i verovatno će oni biti usvojeni i kada se bude definitivno odlučivalo.
Ono što je interesantno, da se u ovih 11 amandmana koje je dostavio Odbor za saobraćaj i veze, kao razlog za usvajanje nekih od njih navodi – pošto je usvojen taj i taj amandman SRS. Dakle, ne da se hvalimo mi iz SRS, ali očigledno je da mi temeljno i na jedan principijelan način pristupamo svakom zakonu.
Reći ću nešto i o problemima koji postoje u ovom zakonu. Najveći problem je što se neki podzakonski akti, koji su sastavni deo ili koji su kompatibilni sa ovim zakonom, ne donose na vreme ili su praktično u nekim slučajevima u suprotnosti sa samim odredbama zakona, tako da oni i devalviraju suštinu ovog zakona.
Recimo, kod ovog zakona je vidljiva još jedna stvar, a to je da se on menja pod pritiskom određenih struktura, raznih udruženja, prevoznika itd. Videli smo da smo zimus imali proteste vlasnika kombi vozila itd. Da li je ova vlada podlegla pritiscima ili je nešto drugo u pitanju, ostaje da se vidi.
Ali, meni se ipak čini da je Vlada podlegla pritiscima određenih struktura, jer iz analize efekata ovih zakona ovde stoji da ne postoji obaveza da se ovi zakoni usaglašavaju sa zakonima EU, što opet daje neki odgovor sam po sebi da je Vlada podlegla pritiscima nekih udruženja.
Član 30. ovog zakona propisuje obavezu redovnog održavanja, neophodnu opremu za održavanje, ali zato ukida potrebnu stručnu spremu lica na održavanju. Ipak smatram da bi ta odredba o potrebnoj stručnoj spremi morala da postoji. S druge strane, nigde se ne kaže na koji način se ustanovljava da je izvršena kontrola tehničke ispravnosti, jer zakon ne govori o tome kako se popunjavaju i overavaju dokumenta o tehničkoj ispravnosti.
U članu 11. ovog zakona govori se o vrstama prevoza putnika, a nigde se ne pominju pojmovi – gradski i prigradski autobus, što je, po meni, jedna od mana ovog zakona.
Kada se govori o redu vožnje, on se ne definiše na najsrećniji način, pa se tako u jednoj odredbi zakona kaže da je red vožnje neprenosiv. Kada se tako kaže, može neko pomisliti da se radi o hartijama od vrednosti ili nečem sličnom, jer upravo su to ti termini koji se koriste za ovu materiju.
"Jedinstveno određivanje najnižih cena", protiv čega generalno mi u SRS nemamo ništa, može imati i loše strane, pa nam se može desiti da imamo situaciju kao u Grčkoj, da, recimo, ako ste pratili, kolege su kolegama razbijali šoferšajbne i bušili gume baš zbog ovoga.
S druge strane, jedina vrsta prevoza koju zakon prepušta lokalnim samoupravama je ovaj taksi prevoz i ako se pogleda efekat zakona u kojem piše da je cilj jedinstveno tržište, mislim da se na ovaj način to isključuje.
Dalje se kaže da sprovođenje zakona neće imati nikakvih dodatnih troškova, ali, po meni, njih će ipak biti. Imaćemo nove pravilnike, nove odredbe, uputstva, kvote itd.
Žao mi je što gospodin Mrkonjić nije tu, otišao je i nije bio ni u vreme načelne rasprave prisutan kada sam govorio, ali imamo situaciju o kojoj je govorio i moj kolega Lapčević. Naime, dolazim iz Niša i zaista potvrđujem da je u niškom SUP-u ogromna, ogromna gužva za izdavanje novih vozačkih dozvola, saobraćajnih dozvola, registarskih tablica itd. Nekako, kada je u pitanju grad Niš, kao da je grad Niš, pored svih onih drugih loših stvari koje su ga snašle, da ništa ne radi, ne radi privreda, industrija, ljudi nemaju nikakva primanja, izuzetno teško žive, i pored svih tih stvari, moraju danonoćno da čekaju u redovima da bi došli do nečega.
Ali, ovo nije prvi put, kada je u pitanju grad Niš, kada su u pitanju vozačke dozvole i registarske tablice. Takva situacija je unazad godinu dana i kada je u pitanju izdavanje ličnih karti, novih pasoša itd.
Naravno, ovo se možda ne odnosi direktno na Ministarstvo infrastrukture, na čijem čelu je gospodin Mrkonjić, ovo je pre svega pitanje za Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali u okviru MUP je i saobraćaj. U Nišu nemamo ni načelnika SUP-a, ni načelnika saobraćajne policije, ni neke još vrlo bitne načelnike i to je možda razlog što su takve gužve, jer nema ko da organizuje taj posao.
Prošli put sam govorio o manjkavosti i raznim pravilnicima koji su u suprotnosti sa samim zakonom, sada neću. Sećate se, bila je prisutna gospoda. Pravi haos vlada u oblasti polaganja vozačkih ispita, gde su testovi po starom, polaganje po novom i mnogo drugih stvari. Ljudi ne znaju ni ko koju kategoriju polaže, koje vremenske uslove ispunjava i još mnogo toga.
Pošto mi je vreme pri kraju, ovim bih završio. Apelujem na predstavnike Vlade da razmotre još neke od amandmana SRS i da sve one za koje nađu za shodno usvoje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o javnom beležništvu. Moj amandman se odnosi na 23. član ovog zakona. Taj amandman sam podneo s namerom da se pomenuti član briše.
Naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, kao što nije prihvatila ni ostale amandmane SRS, ali meni je indikativna jedna stvar, a to je obrazloženje koje Vlada daje povodom odbijanja naših amandmana. Naime, Vlada uporno daje jedna te ista obrazloženja za odbijanje ovih naših amandmana. To obrazloženje sadržano je, pre svega, u činjenici da se uspostavlja nova pravosudna profesija, odnosno javni beležnici.
Naravno, SRS nije protiv toga da se beležništvo vrši. Beležništvo postoji i sada, ali se ono i te kako obavlja u sudovima i opštinama, odnosno lokalnim samoupravama. Moj kolega Krasić je ovde s puno argumenata govorio o tome zbog čega ne treba da se prihvati ovaj zakon, odnosno zbog čega treba da se prihvate naši amandmani.
Jer, kada se Srbija nalazi u situaciji u kakvoj jesmo, gde nemamo poverenja ni u sudove, ni u lokalne samouprave, zar baš tako važne stvari od značaja za interes građana treba poveriti nekim javnim beležnicima koji su završili određene kurseve, ovih prvih sto na pravnom fakultetu, a oni sledeći verovatno kod ovih prvih sto. To je taj pilot-projekat i oni će se boriti za to da edukuju ove buduće javne beležnike.
I ovim zakonom, kao i svim drugim vašim zakonima, vi uspostavljate sve i svašta, a to, naravno, pravdate nekim evropskim standardima. Na kraju ipak praksa pokaže da su poslanici SRS uvek bili u pravu kada su kritikovali sve vaše zakone i sve vaše predloge. Duboko sam uveren da ćemo i ovoga puta biti u pravu, jer vaše bahato ponašanje na sve naše argumente, na kraju, ispostavi se da je samo na štetu građana.
Zato apelujem na prisutnu gospođu Malović da još jednom razmotri i pogleda amandmane SRS i da ovu materiju, koja je veoma važna, tako i tretira i shvati.

Ministar izlazi, ali verujem da će se ubrzo vratiti. Dame i gospodo narodni poslanici, danas u okviru zajedničkog pretresa razmatramo Zakon o prevozu u drumskom saobraćaju i još dva ugovora iz ove oblasti, od kojih se jedan odnosi na elektronska brojila, a drugi ugovor se odnosi na Koridor 10.
U svojoj diskusiji najviše ću se ograničiti na ovaj zakon o prevozu u drumskom saobraćaju. Znamo da je osnovna verzija ovog zakona doneta 1995. godine, s tim što je još nekoliko puta posle toga vršena intervencija, odnosno vršene su izmene i dopune 2001, 2005. i 2006. godine.
S obzirom da se radi o jednoj veoma važnoj temi, smatram da bi bilo bolje da se pristupilo donošenju jednog potpuno novog zakona. Ovo iz razloga što se ovaj zakon tiče velikog broja subjekata, a materija, kao što rekoh, nije objedinjena, nego je razbacana kroz više tih akata. Onda će se javiti poteškoće u njegovoj primeni, jer svi oni kojih se na najdirektniji način tiče ovaj zakon nisu baš obučeni, nisu vični i nisu vešti da tumače zakone.
Kao razlog za donošenje ovog zakona predlagač navodi da su se bitno promenili uslovi u obavljanju drumskog saobraćaja na teritoriji Republike Srbije. Naravno, nigde se ne kaže kako i na koji način su se promenili ti uslovi. Slažem se, apsolutno se slažem da su se promenili uslovi, ali nažalost ti uslovi su se promenili nagore kada su u pitanju prevoznici.
Učesnici u drumskom saobraćaju danas jedva preživljavaju, mnogi su i propali, mnogi propadaju, a ovim zakonom se povećavaju kazne i neki drugi nameti, tako da se praktično dodatno otežava položaj prevoznika u drumskom saobraćaju u Republici Srbiji. Mislim da to nije način da se uvodi red u ovu oblast i zato SRS ima velike zamerke u tom smislu i intervenisali smo velikim brojem amandmana.
Ovo je samo jedan uvod, ali to i nije ono najgore u ovom zakonu. Najgore u ovom zakonu je to što se raznim podzakonskim aktima vrši razvodnjavanje, devalviranje i u suštini menjanje njegovog sadržaja putem raznih pravilnika, uredaba, mišljenja, direktiva i slično.
Doduše, zakoni se donose po formalno regularnoj proceduri. Znači, tu je javna rasprava i sve ono što ide uz nju, ali se zakoni uglavnom prevode sa engleskoj jezika, s tim što se u zadnje vreme sve više koristi hrvatska varijanta tog prevoda. Samo se možda sa hrvatskog prevede tako što se sa ijekavice prebaci na ekavicu i izbace se neke reči hrvatskog novogovora. Na taj način se odrađuje domaći zadatak koji ste dobili iz Brisela, ali i ono što se donese, što donese ova skupština, posle se pokvari pravilnicima, uredbama i svim ostalim stvarima koje idu uz to.
Najbolji primer za ovo o čemu govorim i kakvi su vaši zakoni je Zakon o bezbednosti saobraćaja koji je donet pre dve godine, kako znamo. U okviru i u sklopu tog zakona doneto je ili tek treba da bude doneto negde oko četrdesetak pratećih podzakonskih akata, a u praktičnoj upotrebi nalaze se i neka rešenja i neke odredbe starog zakona iz 1982. godine.
Odmah po stupanju na snagu ovog zakona nastao je problem sa njegovom primenom, zato što odgovarajuća ministarstva, kao što je Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravlja, ekologije i neka druga ministarstva, nisu na vreme donela odgovarajuće podzakonske akte. Naravno, za ovo ne može biti krivo Ministarstvo infrastrukture, ali načelno i generalno govorim o čemu se radi ovde kada su u pitanju zakoni koje donosi ova vlada.
Kao što rekoh, mnogi pravilnici još nisu doneti, a među njima, recimo, nisu doneti i najvažniji pravilnici, set pravilnika koji se odnose na obuku vožnje i na način polaganja vozačkih ispita, a u ovoj oblasti važe i dalje neke odredbe iz 1982. godine. Doduše, skoro ste doneli, možda pre nepunih mesec dana, jedan pravilnik o obuci iz prve pomoći, ako se ne varam, ali kao i da niste doneli taj pravilnik zato što u tom pravilniku nigde ne stoji odredba od kada se on primenjuje, tako da on u suštini predstavlja mrtvo slovo na papiru.
Ranijim uvidom na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova imali smo priliku da vidimo nacrte nekih veoma važnih pravilnika. Međutim, sada više tih pravilnika nema, a mnogi od njih zaista su neophodni, kako bi ova materija bila potpuna i kompletna.
Zato, kada je u pitanju Ministarstvo unutrašnjih poslova, u čijem delokrugu je saobraćaj, ekspresno je donet Pravilnik o novim vozačkim dozvolama i Pravilnik i registraciji, odmah su počeli da se primenjuju. Zbog čega se to radi, naravno, to je svima jasno, tu su pare, znači, za vozačke dozvole vozače odmah treba udariti po džepu, treba da se sliva novac u budžet Republike Srbije.
Ali, s druge strane, kao što sam rekao, obuka vožnje, polaganje teoretskog i praktičnog dela vozačkog ispita i dalje se vrši prema Zakonu iz 1982. godine. U ovoj oblasti Vlada pravi haos, a ona treba da predstavlja suštinu i ona jeste suština Zakona o bezbednosti saobraćaja iz 2009. godine.
Tako imamo situaciju da se upis kandidata vrši po novom zakonu, obuka kandidata se vrši po starom zakonu, starosni uslovi za upis kandidata vrše se po novom zakonu, polaganje se vrši po starom zakonu, teoretski deo ispita se vrši po starom zakonu, izdavanje dozvola po novom, i to, što je najgore, bez ikakvog prelaznog roka, a taj prelazni rok, ta prelazna rešenja su predviđena zakonom i ona su tri meseca. Onda zaista tu niko živ ne može da se snađe.
Najveći problem kod ovoga imaju srednje saobraćajne škole, jer su one, praktično, morale u jednom danu, kada je stupio na snagu ovaj pravilnik, i tamo ga nazivaju dan "D", doneti i usvojiti nastavne planove i programe o obuci, izvršiti obuku, organizovati polaganje ispita i sve ostalo, što naravno nije bilo moguće, i tu sada vlada jedan pravni vakuum i niko živ ne može da se izvuče iz svega ovog.
Da je ovo zaista ovako, da ne govorim ništa napamet, pokazaću vam na jednom konkretnom primeru, recimo jednog lica koje je ima 18 godina i želi da se obučava za dozvolu "C" kategorije, znači na direktan način da dođe do te kategorije, a takav je slučaj i sa učenicima srednjih stručnih škola koji se obučavaju za tu istu kategoriju, za zanimanje "vozač motornih vozila".
Kada krene u tu kompletnu proceduru to lice se obučava po starom, a dozvolu dobija po novom, i to ne dozvolu "C" kategorije za koju je imalo nameru da se obučava, već dobija probnu dozvolu "B" kategorije za koju se nije obučavalo, a dozvolu "C" kategorije dobija tek sa 21 napunjenom godinom, s tim što u međuvremenu može ako želi da dobije i dozvolu C1 kategorije.
Za to vreme tri puta mora da vadi lekarsko uverenje, tri puta dolazi u prostorije MUP-a za odgovarajuće dozvole i naravno da plaća takse koje su povećane za 200%. A da ironija bude veća, na probnim dozvolama greškom stoji da i za lica koja su starija od 18 godina važi nadzor lica sa iskustvom. Eto kako se radi u pojedinim ministarstvima u okviru Vlade Republike Srbije.
Ali, nije to jedina greška, uz zahtev za izdavanje vozačke dozvole obavezno se prilaže lična karta i kada su u pitanju lične karte, nove lične karte, prilikom stavljanja novih ličnih karata u čitač ime i prezime se očitava ćirilicom, a ime roditelja se očitava latinicom. To je nekakav program, ljudi su mi rekli pod nekim nazivom "čelik", koji su radili ljudi iz MUP. Sada ispada, ako je ime roditelja Vesko, onda nije jasno da li je u pitanju Vesko ili Becko ili Vojko ili Bojko itd. Dakle, jednom rečju, zaista vrlo neozbiljno i pravi problem u vezi s ovim.
Ali, ima još i gore od ovoga. Posebna priča su testovi za polaganje teoretskog dela vozačkog ispita, koji se još uvek nisu menjali iz starog programa. Tako imamo situaciju da na testovima za polaganje vozačkog ispita stoji podatak iz starog zakona, da je brzina kretanja vozila u naseljenom mestu 60 km na čas, a znamo da po sada važećem zakonu ta brzina je 50 km na čas. Kada je u pitanju dozvoljena količina alkohola u krvi, po starom zakonu taj iznos je bio pet promila, a po novom zakonu je tri promila.
Po auto-školama ljudi ne znaju šta da rade. Doduše, došla je neka preporuka, neko uputstvo, ne znam kako bi to mogli nazvati, od strane MUP, da se priznaje i jedno i drugo, i staro i novo. Drugim rečima, priznaje se i tačan odgovor i netačan odgovor, što predstavlja pravi nonses.
Još nešto vezano za ovo, pa ću se vratiti na suštinu ovog zakona. Kada su u pitanju registarske tablice, znamo da na našim putevima od Nove godine ima sve više vozila sa novim registarskih tablicama, da ima i novih registarskih područja, što je sve dobro, ali svakom građaninu Srbije palo je u oči da se na tim novim registarskim tablicama koriste slova koja ne pripadaju srpskom alfabetu, kao što su slova x, w, y, možda još neko slovo. Pošto dolazim iz Niša, tablica NI, pa Đ i W. Zaista morate da shvatite da to odudara jedno od drugog.
Postoje milioni kombinacija za svako registarsko područje. Kada bi svaki građanin i svako dete sa jednog registarskog područja imalo sopstveni automobil ili više njih, opet bi imalo mogućnosti da se to reguliše, a da se ne koriste ova slova.
Nije mi jasno zbog čega je ovo ovako urađeno, kad znamo da u susednim zemljama, npr. BiH, tamo se ne koriste slova x, w, y. Naprotiv, iako je BiH zemlja pod, praktično, okupacijom EU, tamo se koristi samo sedam slova, i to samo ona slova koja su ista i u ćirilici i u latinici. Znači, oni su bili veće patriote nego što smo mi. Vidim da se gospodin smeje, ali sve ovo o čemu pričam zaista je tako.
Evo vam primer i Bugarske, koja je zemlja EU, tamo se isto koriste samo ona slova koja su ista u ćirilici i u latinici, jer bugarsko pismo je zvanično ćirilica. U Makedoniji takođe nema slova x, w, y itd. I u Hrvatskoj takođe nema tih slova, a samo neki pametnjaković u Srbiji se setio da u taj pravilnik ubaci slova x, w, y itd.
Da li je to način da se neko dodvori EU, čini mi se, pošto ovde nema naloga EU, jer da ga ima, bilo bi u Bugarskoj ili u drugim zemljama. Možda je neko pretpostavio neku nameru ljudi iz EU i onda je sam požurio što pre da to uradi, da eventualno zadovolji nečije želje i apetite.
Što se tiče ostalih stvari, recimo, MUP se hvali pozitivnim efektima zakona, a realna je suština da su ti pozitivni efekti bili samo u prvih nekoliko meseci, a svi kasniji pozitivni efekti, u stvari, predstavljaju odraz povećanja cene goriva i pada standarda i onda se manje vozi i, na svu sreću, shodno toma, proporcionalno tome, ima manji broj nezgoda na putu.
Vi hvalite mnogo ovaj zakon o prevozu u drumskom saobraćaju i to je vaše pravo, navodite određene argumente za ovaj zakon. Moram da kažem da ovde ima i dobrih stvari, da ne ispadne samo da nešto kritikujem. Kaže se da donošenjem ovog zakona prevoznici dobijaju mogućnost za povećanje obima rada i sigurnost u bavljenju svojom delatnošću. Možda je to i tačno, ali mislim da se povećanje obima rada ostvaruje samo povećanjem proizvodnje, a ne donošenjem ovih ili onih propisa.
Dalje se kaže: "Primena zakona neće stvoriti građanima i privredi nikakve troškove", što po meni nije tačno, jer ako se prevoznicima povećavaju troškovi, a očigledno je iz zakona da je to tačno, oni to moraju fakturisati kroz cenu prevoza i privredi i građanima i na taj način indirektno i prevoz, i građani i privreda će imati i te kako povećane troškove.
S druge strane, svi subjekti u prevozu, u delatnosti prevoza, nisu podržali donošenje ovog zakona, a vi ste tvrdili suprotno ovde u Predlogu zakona. Najbolji dokazi za to su da su nedavno vlasnici kombi vozila iskazivali proteste po ulicama, pre svega Beograda i nekih drugih gradova.
Moram da kažem i da budem iskren da neke odredbe ovog zakona u suštini nisu loše zamišljene, s kojima mogu da se složim. Međutim, problem je upravo što se one ne primenjuju u nekim drugim podzakonskim aktima i od njih nema na kraju ništa.
Pozdravljam nameru ovog zakona da se eliminiše nelegalno bavljenje prevozom, kao i druge negativne pojave u vezi s ovim. Zaista, to je stvar koju niko normalan ne može da prigovori. Dobra strana je recimo i to što se utvrđuje cena prevoza, koja ne može biti manja od najniže propisane po pređenom kilometru. Zaista, to je takođe dobra stvar.
Ima tu jedna stvar kada je u pitanju lizing. Neki se slažu s time, neki se ne slažu, po meni je ipak problematična mogućnost da se prevoz obavlja vozilima koja su nabavljena putem lizinga, jer ovo može da predstavlja i mač sa dve oštrice.
Danas je sve više onih koji ne mogu izmirivati svoje obaveze prema lizingu, a ako krenete malo južno od Beograda, odmah ovde kod Bubanj potoka, videćete s desne strane ima veliki broj vozila koja stoje tamo na nekom parking prostoru, koja su oduzeta baš zbog toga što primaoci lizinga nisu bili u mogućnosti da servisiraju svoje obaveze.
Samo još kratko, ako malo prošetamo kroz sam zakon videćemo da ima mnogo stvari koje bi mogle da se urade na drugačiji, na bolji način i zato je SRS intervenisala velikim brojem amandmana. Ovde sam nezvanično čuo da su neki prihvaćeni, ako je to tako, zaista se zahvaljujem.
Velika mana ovog zakona je što se on najviše bazira na inspekcijskom nadzoru. Smatram da inspekcijski nadzor nikada i nigde nije rešio sistemske probleme. To se rešava na drugi način. Naravno, inspekcija treba da postoji, treba da radi svoj posao, a problemi, glavni problemi su na nekoj drugoj strani i njih treba otklanjati.
Samo jedna rečenica. Što se tiče izjave o usklađenosti propisa sa propisima EU, moram da kažem da se ova stvar kod ovog zakona razlikuje od većine zakona koje smo doneli u ovom parlamentu. U zakonu se kaže da ne postoje odgovarajući propisi EU s kojima treba uskladiti ovaj zakon, a ako je Srbija u nekoj oblasti integrisana sa EU, to je u oblasti saobraćaja.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas u objedinjenoj raspravi razmatramo veći broj međunarodnih sporazuma i ugovora o saradnji u različitim oblastima između Republike Srbije i različitih zemalja, među kojima se pre svega nalaze i zemlje sa prostora bivše Jugoslavije.
Pošto, kao što se vidi, tačka dnevnog reda obuhvata više različitih tema, o tim temama su govorile mnoge moje kolege, ja ću svoju diskusiju ograničiti na dva sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Jedan od ova dva sporazuma odnosi se na režim pograničnog saobraćaja između dve države, a drugi sporazum se odnosi na predaju i prihvat lica čiji je ulazak ili boravak nelegalan.
Kao što možemo zaključiti, ove dve teme su kompatibilne i međusobno su povezane, jer od kvaliteta režima pograničnog saobraćaja u dobroj meri zavisi i to koliko će biti nelegalnih ulazaka i nelegalnih boravaka, sa jedne na drugu stranu i obrnuto.
Kada pogledamo ovaj prvi sporazum, njegova osnovna namera je da se stanovništvu koje je nastanjeno u pograničnom području, i sa jedne i sa druge strane, olakša prelaženje zajedničke granice radi regulisanja svakodnevnih životnih potreba, koje, naravno, stoje. Jedan od načina da se ovo postigne je i otvaranje novih graničnih prelaza i o tome se i govori u ovom sporazumu. Međutim, mi moramo biti svesni jedne činjenice, a to je da deo državne granice između Republike Srbije i Republike Makedonije otpada na Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, koja je, nažalost, pod okupacijom stranih trupa. Srbija zbog toga nije u mogućnosti da na jednom delu svoje teritorije ostvaruje nadležnosti koje se predviđaju i koje stoje u ovom sporazumu.
Na granici prema Makedoniji, ne računajući granicu na delu sa Kosovom i Metohijom, trenutno postoje samo dva granična prelaza, to su Prohor Pčinjski i granični prelaz Preševo, i to je zaista malo, pogotovo ako imamo u vidu da preko ove granice ide jedan veoma frekventan saobraćajni koridor prema Grčkoj. Zbog toga, kao što rekoh, postoji realna potreba da se ovaj granični prelaz rastereti, jer videli ste da tu zaista postoje veliki problemi.
Doduše, moram da kažem da se govori i o otvaranju novih graničnih prelaza. Imali smo priliku da čujemo i znamo da je nešto urađeno na otvaranju novog graničnog prelaza, zove se Ogut, u opštini Trgovište. Ali, taj granični prelaz još uvek nije zaživeo u pravom smislu, jer potrebna infrastruktura (znači, pristupne saobraćajnice i sve ostalo što prati jedan granični prelaz) nije završena, tako da praktično na ovaj prelaz i ne može da se računa u pravom smislu.
Mnogi od nas su bili svedoci velikih gužvi na tom glavnom prelazu prema Makedoniji, kod Preševa. Pogotovo su te gužve izražene u turističkim špicevima. Ako imamo u vidu političke prilike u nekim severnoafričkim zemljama kao što su Egipat, Tunis itd., gde je dosta turista iz Srbije odlazilo, onda će ove gužve biti još veće u ovoj predstojećoj zoni.
Ali, dobro, da se vratimo malo ovom sporazumu. Sam sporazum o regulisanju pograničnog saobraćaja daje određene definicije određenih pojmova, kao što su, recimo: kopnena granica, pogranično područje, pogranični saobraćaj, dozvola za pogranični saobraćaj itd.
U ovom sporazumu se spominju i razni aneksi, ali narodni poslanici nisu imali prilike da se upoznaju sa tim aneksima. Smatram da su na ovaj način narodni poslanici u Skupštini Srbije uskraćeni za odgovarajuće informacije, na osnovu kojih bi njihova diskusija možda bila kvalitetnija i argumentovanija. Iz iskustva i prakse znamo da se u aneksima vrlo često nalaze neke stvari koje čine i suštinu samih sporazuma.
Kada sam pomenuo određene pojmove, kada je u pitanju definicija dozvole za pogranični saobraćaj između dve države, mislim da je procedura za izdavanje ovih dozvola suviše komplikovana. Mogu da pretpostavim da je to neki evropski standard, i svetski, ali u praksi će to zaista izazvati velike probleme. Sporazum predviđa da se spisak podnosilaca zahteva za dozvole obavezno dostavlja drugoj strani ugovornici. Naravno, to nije sporno, ali imamo dosta slučajeva... Kada je u pitanju granica sa Makedonijom, to nije slučaj, ali u nekim drugim graničnim područjima jeste. Ako je pogranično područje gusto naseljeno i sa jedne i sa druge strane ili ako se u blizini pograničnog područja nalazi neki veliki grad, onda bi u praksi do ovih dozvola bilo veoma teško doći, jer bi se čekalo i po nekoliko godina, tim pre što znamo kakva je situacija u policijskim stanicama nekoliko poslednjih godina, ionako su velike gužve za pasoše, a i zbog ličnih karata. Doduše, ta gužva je malo splasnula, ali sada imamo novu situaciju, vrši se zamena starih vozačkih dozvola i saobraćajnih dozvola, i te gužve su opet prisutne u policijskim stanicama. Tako će i sa ovim biti još veće.
Što se tiče administrativnih troškova pribavljanja dozvola za pogranični saobraćaj, u Sporazumu se kaže da će oni biti minimalni i da njihov obim ne sme da pređe administrativne troškove koji su predviđeni za izdavanje putnih isprava. Zaista želim da kažem i konstatujem da troškovi za izdavanje putnih isprava i administrativni troškovi nisu baš minimalni. U vreme ove krize i siromaštine ti troškovi predstavljaju jedan ozbiljan izdatak za naše osiromašeno stanovništvo, tim pre što znamo da su u pograničnim područjima stanovnici još siromašniji, tako da je to za njih jedan veoma veliki izdatak.
Samo da pomenem ovaj drugi sporazum, o nelegalnom prelasku granice i boravku. Bez obzira na to koliko mi graničnih prelaza otvorili, moram da kažem i da budem iskren da ti granični prelazi neće sprečiti nelegalan boravak i nelegalan prelazak. To je pojava koja je prisutna ne samo kod nas, nego i svugde u svetu, ali na tom planu treba nešto da se uradi.
Kod ovog sporazuma sam primetio, i protokola, da se u ovim prelaznim i završnim odredbama kaže da nije potrebno angažovati dodatna budžetska sredstva za sprovođenje ovog sporazuma. Tako stoji u onome što ste dali narodnim poslanicima. Međutim, pogledao sam malo sam Sporazum i tamo u članu 11. protokola stoji da sve troškove predaje, prihvata i tranzita koje snosi država molilja u skladu sa članom 14. Sporazuma refundira u roku od 30 dana nakon dostavljanja fakture sa opisom troškova. Dakle, vidimo da ste ovde praktično obmanuli narodne poslanike, ipak ti troškovi postoje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o učešću pripadnika Vojske Srbije i pripadnika Ministarstva odbrane u multinacionalnim operacijama u 2011. godini. Predlagači ove odluke, dakle, Ministarstvo odbrane, pozivaju se na Ustav Republike Srbije, odnosno na član 140. Ustava,  gde se, između ostalog, kaže da se odbrana zemlje ostvaruje i u multinacionalnim operacijama. Naravno, ovde se pozivaju i na Zakon o odbrani. Međutim, ako se pogleda ova odluka, sa jedne strane, ona je formalnopravno ispravna i moguća. Ali, s druge strane, postavlja se jedno veoma važno i krucijalno pitanje, da li Republika Srbija i građani Srbije imaju koristi od jedne ovakve odluke, odnosno učešća u ovim operacijama. Ovde, pre svega, mislim na one operacije gde naši pripadnici oružanih snaga i Ministarstvo odbrane treba da učestvuju u jedinicama koje se formiraju pod okriljem EU.
Naravno, duboko sam ubeđen da građani Srbije od ovog nemaju nikakvu korist. Naprotiv, mislim da ćemo imati samo i odgovarajuću štetu. Zbog toga nećemo ni podržati slanje ovih naših snaga, a pogotovo u okviru snaga EU. Ovaj parlament treba da donese odluku o slanju naših snaga u više različitih zemlja i ako se pogleda ovde iz Predloga odluke o kojim zemljama je reč videćemo da su u pitanju neke zemlje iz zapadne Afrike, Liberija i Obala Slonovače. Tu je i centralnoafrička zemlja Kongo, tu je i istočnoafrička zemlja Somalija. Jedan centralnoafrički pojas od obale Atlantskog okeana do obale Indijskog okeana. Tu su još i Kipar, Haiti i, kako se u Predlogu odluke kaže, Bliski istok, ovde se pre svega misli na Liban i Golansku visoravan, a znamo iz geografije da od Golanske visoravni gravitira nekoliko zemalja Bliskog istoka.
Ovde se još kaže da se angažovanje kapaciteta Vojske Srbije predviđa i u okviru takozvanog stand by aranžmana pri UN. Predviđa se još i početno angažovanje dva oficira rečnih jedinica u okviru pomorskih snaga EU u Republici Somaliji. Ne znam zbog čega se ovo radi, kad svi dobro znamo i svi u svetu znaju da Srbija nije pomorska zemlja, ali, dobro, vi ste tako odlučili i to je vaša stvar.
Početak operacija, o kojima je ovde reč, uspostavljen je rezolucijama Saveta bezbednosti u različitim vremenima, pa, tako vidimo da je jedna od prvih ili, da kažemo, najstarijih operacija gde idu naši predstavnici uspostavljena još 1964. godine na Kipru, dok je, da kažemo, najmlađa rezolucija uspostavljena 2009. godine i to u cilju obuke bezbednosnih snaga Republike Somalije i to u Ugandi. Kroz Predlog odluke daje se i pregled bezbednosne situacije u zemljama u koje se šalju naši predstavnici.
Ocena te bezbednosne situacije je različita, počevši od stabilne, u većini ovih zemalja, kako se kaže, do potpuno nestabilne u Somaliji i možda je i to razlog što se obuka ovih snaga za Somaliju vrši i u Ugandi.
Međutim, ovu ocenu stabilnosti bih uzeo sa odgovarajućom rezervom. Videli smo, i tu se mogu složiti sa ministrom, on je u replici nekom od poslanika rekao da je stabilnost relativna kategorija. Videli smo samo šta se u poslednjih mesec, dva dana dešavalo u zemljama Severne Afrike, koje su važile za stabilne zemlje, tako da ovu ocenu koju vi ovde prezentujete narodnim poslanicima i javnosti Srbije treba uzeti sa rezervom. Jer, ako je situacija zaista tako stabilna, kako se ovde kaže, onda se postavlja pitanje zbog čega se šalju misije? Prema tome, tamo gde je stabilno ne šalju se misije, a ovde vidimo da se to radi.
Recimo, imamo primer Kipra. Tamo se situacija konstantno ocenjuje kao stabilna, a već više od 46-47 godina, koliko ima od toga, tamo su prisutne međunarodne trupe, u ovom ili onom obliku.
Jedan od razloga za donošenje ovakvih odluka je održavanje mira i bezbednosti u svetu. To se kaže u vašem obrazloženju. Međutim, tu bezbednost bih definisao na drugačiji način. Pre svega, to doživljavam prema tome, sada se vraćam na našu vojsku, na naš teren, koliko je brojna naša vojska, koliko je sposobna, koliko je tehnički i materijalno osposobljena i koliko predstavlja respektabilan faktor u odnosu na sve one koji imaju nekakve aspiracije prema nama, pogotovo u odnosu na one koji su okupirali deo naše teritorije, reč je, naravno, o Kosovu i Metohiji.
Nažalost, svi znamo kakva nam je vojska. Ona je danas takva da nikome ne predstavlja ozbiljnu prepreku u eventualnim lošim namerama prema državi Srbiji. Znamo i ko je krivac za sve to. Glavni krivac za stanje naše vojske i situacije do koje je došla naša vojska jesu sve vlasti od 2000. godine do danas, a znamo ko je bio prvi ministar na čelu te vojske, kada je ona počela da se urušava.
Međutim, ova Vlada ima nekakvu koncepciju da se sve rešava diplomatijom, i da je sve moguće rešiti diplomatijom, a videli smo mnogo puta tu vašu diplomatiju na delu. Zato i imamo jedan deo okupirane teritorije i zato ima mnogo problema, ne samo kod nas, nego i u ostatku sveta.
Podsetiću vas ovde, pre svega mislim na gospodina ministra, da je Oto fon Bizmark jednom prilikom rekao "Diplomatija bez oružja je isto što i orkestar bez instrumenata". Dakle, mi smo neopravdano doveli svoju vojsku, i brojno i na svaki drugi način, do tog nivoa da ona, nažalost, ne predstavlja jedan ozbiljan faktor ni za koga u svetu.
Ako ste već namerni da šaljete naše ljude u određene misije, smatram da bi bilo mnogo bolje da se te misije prave na taj način da svi ti naše ljudi idu u jednu misiju, pod srpskom zastavom, pod srpskim grbom, pod srpskim znamenjem, pod srpskim imenom i da se zna da je u nekoj od ovih država, gde se ide, nekoga zaštitio srpski vojnik, da je nekome pomogao srpski vojnik, da je srpski vojnik pomogao da se negde uspostavi mir ili, eventualno, neka druga korist za to stanovništvo gde se ide. A, ovako, šalje se po nekoliko ljudi u ovu misiju, nekoliko ljudi tamo, nekoliko ljudi onamo. Jednostavno, kada bi bilo moguće izvršiti anketu u zemljama gde idu naši predstavnici, pošto tamo nema naših znamenja, sigurno da ti ljudi ne bi ni znali da se na njihovoj teritoriji nalaze i predstavnici srpske vojske.
Smatram da ovako parcijalno slanje u različite misije mali broj ljudi, nema nikakve koristi. Zaista, mislim da bi, i pored ovih misija o kojima ovde govorimo i koje predlažete, Ministarstvo odbrane trebalo više pažnje da posveti nedavno formiranom Centru za vanredne situacije sa Ruskom Federacijom. Reč je o Centru koji se nalazi u Nišu. Pošto znamo da uskoro u zvaničnu posetu Srbiji dolazi ruski premijer Vladimir Putin, evo, imate idealnu priliku da se produbi saradnja o ovome, pa da Centar za vanredne situacije, o kojem govorim, i zaživi.
Ako se pogledaju predlozi ovih vaših odluka, može se videti da je vrlo interesantno obrazloženje ciljeva koji se postižu upotrebom naše vojske u ovim operacijama. Tamo se kaže, citiraću to: "Učešće naše vojske daje konkretan doprinos poštovanju međunarodnog prava i zaštiti međunarodnog mira". Ovde se zaista vidi sva vaša doslednost i dalekovidost vaše politike.
Te iste zemlje, sa kojima danas branite međunarodno pravo, samo pre desetak godina su na najgrublji način kršile taj međunarodni mir i to međunarodno pravo, i to, baš na primeru naše zemlje. Zaista je desetak ili jedanaest godina mali period da bi se neke stvari mogle tako brzo zaboraviti. Mislim da građani Srbije dobro pamte i da će uvek pamtiti, a to pamćenje je još uvek sveže, ko ih je bombardovao. Mi sada imamo naše predstavnike u sadejstvu sa njima u nekim drugim zemljama. Da li za vas međunarodno pravo važi od onog trenutka kada ste odlučili da šaljete naše vojnike u ove misije ili je ono važilo i onda kada su te iste zemlje, o kojima je ovde reč, sejale bombe po Srbiji. Tamo gde nema pravde za sve, nema je ni za kog. Tamo gde pravda ne važi uvek, ona ne važi nikada.
Pri kraju moje diskusije želim još jedan osvrt na finansijski aspekt ovih odluka. Čuli smo da su ovde u pitanju sredstva od 640 i nešto miliona dinara. Suma od 640 miliona dinara je suma koja ovoj osiromašenoj zemlji i osiromašenom narodu predstavlja ipak neku značajnu sumu i mislim da su se ta sredstva mogla upotrebiti na jedan bolji i svrsishodniji način.
Čuli smo od ministra da je, praktično, učešće u ovim operacijama dobrovoljno, ljudi se prijavljuju dobrovoljno, a onda ljudi iz Ministarstva odbrane vrše selekciju onih koji će zaista uzeti učešće u ovim mirovnim misijama.
Imajući u vidu da je samo pre desetak godina kod nas na Kosovu bilo NATO bombardovanje, da imamo mnogo ljudi koji su uzimali učešće u direktnim borbama u suprotstavljanju neprijatelju, agresoru, pitam gospodina ministra – da li ima u ovim misijama onih ljudi koji su učestvovali u neposrednim borbama na Kosovu i Metohiji protiv NATO agresora? Hvala. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o budžetu Republike Srbije za 2011. godinu. Amandman sam podneo na član 7, ekonomska klasifikacija 416, koja se odnosi na nagrade radnicima zaposlenim u prosveti.
Naime, mojim amandmanom sam tražio da se ovaj iznos višestruko poveća, i to na račun dotacija nevladinim organizacijama. Svi koji rade u prosvetu, a takvih je mnogo u Srbiji, znaju da poslednjih nekoliko godina nisu isplaćivane jubilarne nagrade prosvetnim radnicima i, nažalost, ne mali broj njih je i preminuo ne dočekavši ono što im po zakonu pripada. Ovo je zaista jedna ozbiljna tema za sve radnike u prosveti i ja sam ovo pitanje prošle nedelje u ovoj istoj sali postavio ministru prosvete gospodinu Žarku Obradoviću.
Gospodin ministar mi je odgovorio da je ovo stavka koju treba da snose lokalne samouprave. Mi svi dobro znamo u ovom parlamentu kakvo je stanje u lokalnim samoupravama. O tome su govorile sve naše kolege poslanici kada su bili amandmani vezani za transport sredstava. Znamo da su sve lokalne samouprave u Srbiji uskraćene za ogromna sredstva koja Vlada Republike Srbije treba da opredeli lokalnim samoupravama i jednostavno lokalne samouprave nisu u stanju ni da finansiraju materijalne troškove po osnovnim i srednjim školama, znači, struju, telefon i ostale komunalije. Zato u Nišu, u gradu iz kojeg ja dolazim, svi direktori i osnovnih i srednjih škola i drugih obrazovnih institucija se hvataju za glavu zbog ogromnih naraslih troškova koji su iz meseca u mesec sve veći i veći, a naravno, nisu u stanju da to regulišu.
19/1 VS/MS 13,05-13,15
Ovo je posebno osetljiva tema pogotovo u Nišu, u gradu gde znamo kakva je situacija u zadnjih 15 godina, vezano sa računima za komunalnu infrastrukturu. Znamo da mnoge niške porodice i dan danas nemaju struju zbog tih neplaćenih računa, i strah me je da u nekom narednom periodu mnoge niške osnovne i srednje škole neće moći izvoditi redovan nastavni proces baš zbog ovoga što neće moći da plaćaju struju i ostale komunalne troškove. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo listu kandidata za izbor članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
U vezi ove teme, u vezi sa obrazovanjem, ova skupština je donela još neke važne i slične odluke, kao što je Odluka o izboru članova Prosvetnog nacionalnog saveta. Videli smo da smo u zadnjih godinu i po dana otprilike doneli sve strateške i važne zakone vezane za obrazovanje, kao što je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o viskom obrazovanju, Zakon o udžbenicima i nastavnim sredstvima, Zakon o učeničkom standardu itd.
Sa aspekta zakona koji se odnose na obrazovanje Vlada, odnosno Ministarstvo prosvete je uradilo dobar deo posla. Sada se postavlja jedno krucijalno pitanje – da li obrazovanje u RS bolje od kako smo doneli ove zakone i od kada smo formirali pomenute savete, među kojima je i ovaj o kome sada govorimo u okviru ove tačke dnevnog reda?
Nažalost, moj odgovor je negativan, da verujem da je Vlada, odnosno Ministarstvo prosvete uradilo sa jednim iskrenim ciljem za poboljšanje nivoa i kvaliteta obrazovanja u Srbiji.
Znamo da danas naše celokupno obrazovanje sve više zaostaje za savremenim trendovima, mada svi znamo i to da je u neko ne tako davno vreme prednjačilo naše obrazovanje nad mnogim obrazovnim sistemima, ne samo u Evropi, nego i u svetu. Imali smo jedan obrazovni sistem, koji smo mogli da se ponosimo, u odnosu na veliki broj zemlja. Šta je tu je. Situacija je kakva jeste i smatram da treba i mora sve da se čini da obrazovanje zauzme ono mesto koje mu pripada.
Ne želim da kritikujem niti ministra niti Ministarstvo prosvete. Očigledno je da na osnovu ovih zakona oni čine to, ali to još uvek nije dovoljno. Treba i mnoge stvari paralelno sa ovim odraditi, kao bi ovaj proces uspeo.
Znamo da obrazovanje mora da se tretira kao najprofitabilnije ulaganje i svaki drugačiji tretman obrazovanja od ovoga može doneti, a videli smo da donosi velike probleme i državi i narodu.
Ovo je bio samo jedan uvod, da se vratim osnovnoj temi, da se vratimo Nacionalnom savetu za obrazovanje. Čim se pogleda ova lista, vidljivo je odmah na početku da nešto nije u redu. Šta to nije u redu? Vidi se da fali jedan član Saveta za visoko obrazovanje. Naime, zakon predviđa da ima 21 član Saveta za visoko obrazovanje, a mi smo dobili predlog sa 20 imena.
Naravno, Konferencija univerziteta Srbije, koja po zakonu ima pravo da predloži 12 kandidata, dostavila je listu sa 11 svojih kandidata. Neću govoriti o tome još, a vidljivo je iz ovog broja da Skupština u suštini i nema šta da bira, jer kada se vrši izbor, vrši se između većeg broja kandidata.
Ovde ne samo da nemamo veći broj kandidata od onog broja koji treba da izaberemo, nego imamo manji broj kandidata, od 21 kandidata, imamo 20 imena i ova skupština će u danu za glasanje samo konstatovati ono što smo dobili, odnosno ono što su predložile one institucije koje na to po zakonu imaju pravo.
Ovde ću izneti jednu principijalnu primedbu koju sam iznosio i kada su se birali članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, a to ću isto ponoviti i u okviru sledeće dve tačke dnevnog reda, jer se one odnose na Nacionalni prosveti savet.
Kada se samo površno pogleda lista predloženih kandidata, kada se pogledaju institucije sa kojih su predloženi ti kandidati i kada se pogleda mesto gde se nalaze te institucije ili mesto boravka tih kandidata, odmah se može uočiti sledeća konstatacija. Od 20 kandidata, koliko ih ima na listi 12 je iz Beograda, četiri su iz Novog Sada, a ostatak, četiri kandidata iz ostatka, odnosno iz cele Srbije. Jedan je iz Niša, jedan iz Novog Pazara, jedan iz Kragujevca i jedan ne znam odakle beše. Znači, 60% predloženih kandidata je iz Beograda, 20% predloženih kandidata iz Novog Sada i samo 20% tih kandidata je iz cele Srbije.
Neću da budem maliciozan, jasno mi je da se radi o Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, da je najveći broj institucija ovog tipa locirano u Beogradu, da je Beograd glavni grad Srbije i po toj osnovi treba da ima najveći broj kandidata.
Jasno mi je i to da Vlada nema uticaja na to koga će predložiti konferencija Univerziteta Srbije, jasno mi je i to da Vlada nema uticaj na to koga će predložiti Akademija strukovnih studija. Verujem da se Vlada ne meša u to koga će predložiti AP Vojvodina, koja ima pravo na jednog svog kandidata.
Međutim, moram da kažem da Vlada Republike Srbije i sama po zakonu predlaže šest svojih kandidata. U okviru ovih šest kandidata koje je Vlada trebalo da predloži, trebalo je da vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti celokupne teritorije Srbije u onoj meri u kojoj je to moguće. Ne možemo očekivati da iz Babušnice, Trgovišta, Ljubovije, bilo kog manjeg mesta u Srbiji, imamo člana Nacionalnog prosvetnog saveta za visoko obrazovanje, međutim Srbija nije samo Beograd, osim Beograda u Srbiji postoji i Univerzitet u Nišu, Univerzitet u Kragujevcu, Univerzitet u Novom Sadu, Univerzitet u Prištini, koji je trenutno lociran u Kosovskoj Mitrovici.
Dakle, Vlada treba da predstavlja jedan korektivni faktor jer to je njena osnovna uloga, ne samo ovde nego i u svim životnim sferama. Recimo, navešću primer grada iz koga dolazim.
Poznato je da je Niš univerzitetski centar. Niški univerzitet ima dugu tradiciju, to je univerzitet na kome se iškolovao veliki broj vrhunskih stručnjaka i ne samo u našim državnim razmerama, nego i u svetskim razmerama, a iz Niša i cele jugoistočne Srbije predložen je samo jedan član.
Naime, radi se o izvesnom gospodinu prof. dr Vladislavu Stefanoviću sa Medicinskog fakulteta u Nišu. O čoveku neću da govorim jer ne poznajem dovoljno njegovo naučno stvaralaštvo, ali verujem da je Niški univerzitet imao za pravo i da je doneo pravu odluku kada je ovoga gospodina predložio za ovaj savet.
Međutim, pored Niša, ista je situacija i sa Kragujevcom, i Kragujevac i cela okolina ima samo jednog člana. Pored Niša, još u nekim drugim delovima Srbije postoje fakulteti, visoke strukovne škole, pa recimo, tako postoji Tehnološki fakultet u Leskovcu, postoji Učiteljski fakultet u Vranju, postoje i neki privatni fakulteti u Zaječaru itd, a i u ostalim većim mestima jugoistočne Srbije postoje gotovo u svakom mestu i visoke škole strukovnih studija.
Iz tog razloga smatram da je mali broj ljudi, da je mali broj predstavnika ovog saveta ne samo iz jugoistočne Srbije, koja u geografskom smislu obuhvata gotovo polovinu teritorije Srbije, nego je to slučaj i sa ostalim delovima Srbije.
Ovo nije samo slučaj sa ovim nacionalnim savetom za visoko obrazovanje, ovakav slučaj je i sa članovima Nacionalnog prosvetnog saveta, ali to je već sledeća tačka dnevnog reda, o tome ću govoriti kada to dođe na dnevni red.
Smatram da je Vlada morala da vodi računa o ovome, jer Vlada je ta koja treba da ispegla sve to, da bude jedan korektivni faktor i da vodi računa o ravnomernoj zastupljenosti, jer to je njena uloga.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta. Napraviću jednu malu digresiju, jedan uvod. Ovde se na najbolji način vidi kako i na koji način funkcioniše ova Skupština i kako se ponaša ova parlamentarna većina.
Naime, juče smo imali i razmatrali Predlog budžeta Republike Srbije za 2011. godinu.
(Predsednik: Samo da vas podsetim, na dnevnom redu je Odluka o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta.)
Upravo i dolazim do toga. Rekao sam, gospođo predsedavajuća da pravim jednu digresiju. Videćete iz moje diskusije na kraju da vam neću oduzimati vreme i neću koristiti sve vreme koje mi pripada po Poslovniku.
Kao što rekoh, juče smo razmatrali Predlog budžeta Republike Srbije za 2011. godinu i to u objedinjenoj raspravi sa još sedam drugih zakona, od kojih je jedan izuzetno važan zakon, a to je Zakon o PIO.
Danas imamo, po meni, jednu sasvim drugačiju situaciju, a to je da razmatramo dve tačke dnevnog reda, dve odluke. Znači, nisu čak ni zakoni, nego odluke, i to, svaku za sebe pojedinačno, znači ne u objedinjenoj raspravi. Da paradoks bude veći, ove obe tačke koje danas razmatramo posebno svaku za sebe, nose potpuno isti naslov – Predlog odluke o razrešenju člana Nacionalnog prosvetnog saveta. Razlika je samo u tome, u datumu kada je akt stigao pred poslanike Narodne skupštine. Razlika je samo i u imenu, odnosno dva imena. U jednom slučaju je gospodin Pavlović, a u drugom slučaju je gospođa Dimov.
Gospodin Pavlović se razrešava iz razloga što je prešao na drugo radno mesto koje predstavlja sukob interesa, a gospođa Dimov zbog odlaska u penziju. Inače, ove obe tačke dnevnog reda apsolutno su kompatibilne i apsolutno se odnose na drugu materiju, ali verovatno u onoj žurbi da progurate budžet i sve ono što je išlo zajedno sa njime, ispustili ste ili ste zaboravili na ove tačke koje su po prirodi stvari apsolutno kompatibilne i apsolutno saglasne da ih razmatrate zajedno.
Toliko samo o vašoj demokratičnosti. Sada ću se vratiti na ono o čemu želim da pričam. Iz tog razloga ću spojiti u svojoj diskusiji ove dve tačke dnevnog reda, na taj način, što se neću javljati dalje po sledećoj tački dnevnog reda, jer zaista smatram da nema smisla, pošto su apsolutno tačke iste i nose isti naslov, tretiraju istu materiju. Razlika je, kao što sam već rekao, u imenu i u datumu.
Vezano za samu tačku dnevnog reda, odnosno možemo slobodno reći, ovo sve što ću reći sada se odnosi na sledeću tačku dnevnog reda. Ponovo ću, gospodine ministre, izneti svoju principijelnu primedbu kod sastava Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje koju sam tamo izneo i kod ovog Nacionalnog prosvetnog saveta.
Videli smo onda, a i vi ste podsetili ovde narodne poslanike da Nacionalni prosvetni savet ima duplo veći broj članova od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Znači, Nacionalni prosvetni savet ima 43 člana, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje ima dvadeset i jedanog člana. Mislim da je, kada je u pitanju Nacionalni prosvetni savet, pošto ima veći broj članova, Vlada imala mnogo veće mogućnosti da do izražaja dođe onaj korektivni faktor o kome sam ovde i govorio.
Naravno, to je sada stvar koja je iza nas. Mi ovde sada samo razrešavamo, još uvek ne biramo. Želim da verujem da, kada se budu popunjavala ova dva mesta u Nacionalnom prosvetnom savetu, da će ukoliko to bude zavisilo od Vlade i od ministara, ministarstva, da će možda povesti računa o ovome što sam govorio.
Ovde postoji veći manevarski prostor. U ovoj savet ulaze stručnjaci, odnosno svi profili prosvetnih radnika, od učitelja pa do doktora nauka i akademika. Tamo, pošto se radilo isključivo o Savetu za visoko obrazovanje, sigurno je da su tamo samo mogli da učestvuju ljudi sa visokim obrazovanjem, doktori nauka.
U ovaj savet, Nacionalni prosvetni savet mogu ući i ljudi iz Babušnice, iz Gadžinog i Vladičinog Hana, ljudi iz Koceljeve, ljudi iz Bajmoka, ljudi iz Malog Iđoša i iz svih krajeva Srbije, tako da o tome mora da se vodi računa. Opet, podsetiću na sastav ovog saveta, uz napomenu da sada ne birao njihove članove, vidimo opet da je tamo najveći broj tih ljudi iz Beograda i iz Vojvodine.
Opet ću se osvrnuti na deo, na kraj Republike iz kojeg dolazim, a dolazim iz Niša iz jugoistočne Srbije. U Nacionalnom prosvetnom savetu se iz Niša nalazi samo predstavnik Niškog univerziteta, i to, samo zato što zakon predviđa da svi univerziteti u Srbiji moraju imati svog predstavnika u ovom savetu. Taj član ovoga saveta je tako tamo, što bi se ono reklo, informacijski po difoltu, a da nije tako, da to zakon nije propisao, pitanje je da li bi se uopšte neko i našao iz Niša tamo.
Koliko se sećam, evo, sad mi je palo na pamet, mislim da se tamo nalazi i jedna učiteljica iz Leskovaca, ne mogu baš da se setim njenog imena i to bi bilo sve iz južne i jugoistočne Srbije. Mislim da je malo.
Još jednom ću vas podsetiti, gospodine ministre, da kada se bude se popunjavao ovaj savet ukoliko, naravno, postoje mogućnosti, da se povede računa da ti ljude ne moraju biti obavezno iz Beograda, nego iz nekih drugih delova Srbije.
Dakle, moja generalna primedba je opet slična, u stvari identična kao i kod ovog prethodnog saveta. Želeo bih ovde još na kraju da iskoristim vaše prisustvo, gospodine ministre, da vam uputim jedno konkretno pitanje – zbog čega se prosvetnim radnicima već zadnjih nekoliko godina ne isplaćuju jubilarne nagrade?
Pogledao sam ovaj predlog, odnosno stavke budžeta koje se odnose na to, predviđena su neka sredstva, zaista nisam stručnjak za ta ekonomska pitanja, ali koliko sam mogao da tamo primetim, ta sredstva nisu ni približno dovoljna da bi se to moglo učiniti u ovom budžetu.
Nažalost, znamo da ljudi koji rade u prosveti, to su uglavnom ljudi koji vole svoj posao, koji su posvećeni svojoj profesiji. Veliki broj njih je i preminuo ne primivši tu jubilarnu nagradu u zadnjih nekoliko godina. Moje pitanje bi bilo – da li će to biti u narednom periodu i da li će to Vlada i Ministarstvo ispoštovati?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 35. Predloga zakona o igrama na sreću. Ovim mojim amandmanom sam tražio da se objekti u kojima se priređuju igre na sreću ne smeju otvarati na udaljenosti manjoj od 500 metara u odnosu na objekte obrazovnih ustanova.
Naravno, videli smo ovde da su još neke kolege poslanici iz drugih poslaničkih grupa podneli takođe iste ili slične amandmane na ovaj član zakona. Mogu da kažem da možda nije idealno moguće odrediti koje bi to rastojanje u odnosu na škole i ostale obrazovne ustanove bilo, ali pre svega smatram da ipak treba učiniti nešto kada je ovo u pitanju.
Idealno bi bilo kada objekti igara na sreću uopšte ne bi postojali, ali sa druge strane vidimo da to u okolnostima u kojima se nalazimo nije moguće, jer je to jedan od načina za punjenje budžeta, koji je ionako u deficitu i u krizi.
Vlada, naravno, nije prihvatila ovaj amandman, ali moram da kažem da je u obrazloženju po prvi put napisala jednu stvar za odbijanje mog amandmana s kojom u principu i mogu da se složim, a to je da amandman nije prihvaćen iz razloga što bi u slučaju prihvatanja amandmana došlo do deficita u budžetu, došlo bi do toga da se budžet manje puni od onoga što je predviđeno. Naravno, opet se sa time mogu složiti, ali je to samo još jedan dokaz da je ovaj amandman trebalo prihvatiti.
Međutim, ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Znate, kada izgubite na jednoj strani, dobijete na drugoj, i obrnuto. Znači, ono što dobijete na mostu, izgubite na ćupriji. Ovde ćemo imati veće punjenje budžeta po osnovu stavke kladionica i igara na sreću, ali ćemo izgubiti nešto drugo. Znamo svi koliko ljudskih sudbina je otišlo u nepoželjnom smeru zbog kocke, znamo svi koliko je brakova razvedeno zbog kocke i sličnih stvari, znamo koliko je mladih života stradalo zbog toga i znamo koliko se mladih ljudi okrenulo ka kriminalu i ka nekim drugim stvarima koje nisu u duhu onoga što bi svako društvo želelo da ima.
Kao čovek koji je svoj celokupni dosadašnji radni vek proveo u obrazovanju, iz iskustva znam da je otvaranje objekata za igru na sreću u blizini škola i te kako štetno i da to veoma štetno utiče na mladu populaciju. To vam je isto kao kada vam neko dođe na kućna vrata i pokušava da vas ubedi, i na kraju vas možda i ubedi, da kupite nešto što vam možda i ne treba. Sve što se nalazi u blizini obrazovnih ustanova mami tu mladu decu koja nisu u stanju da se odupru svim porocima.
Znam da je mnogo toplih obroka, mnogo užina, mnogo drugih stvari koje roditelji daju decu otišlo u kladionice, znam da je mnogo školskih časova i drugih oblika nastavnog rada izgubljeno baš zbog ovih kladionica i zato smatram da Vlada treba da razmisli, da još jednom razmotri ovaj amandman i da usvoji, ako ne moj amandman, onda amandman od neke druge opozicione stranke. Videli smo ovde da je koleginica Janković podnela istovetan amandman, samo je razlika u udaljenosti tih objekata od obrazovnih ustanova.
Dakle, radi se o jednoj veoma delikatnoj stvari. Nešto što im je nadohvat ruke, veoma je teško suprotstaviti se tome, pogotovo ako su u pitanju mladi životi, mladi ljudi, a oni su u najvećem delu poročnici i zavisnici od ovoga. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune dva zakona: Zakona o duvanu i Zakona o igrama na sreću.

Naravno, nije ni potrebno naglašavati da se radi o izuzetno važnim zakonima, jer od pripreme i primene ovih zakona u najvećoj meri zavisi i način na koji se puni budžet Republike Srbije.

Pošto se vodi objedinjena rasprava, većina mojih kolega više je govorila o Zakonu o igrama na sreću, zato ću se ja osvrnuti i govoriti o ovom drugom zakonu, Zakonu o duvanu.

Kada se pogleda ovaj zakon može se primetiti da je glavni razlog, barem se tako navodi, za izmene i dopune ovoga zakona sveobuhvatna reforma propisa, odnosno giljotina propisa, kako se to danas savremeno i obično kaže.

Međutim, ako je to zaista tako i ako je to glavni motiv za izmene i dopune ovoga zakona, šta je onda sa reformom, odnosno sa giljotinom propisa u drugim oblastima, u drugim zakonima, jer te stvari paralelno treba da se odvijaju, taj proces i u drugim zakonima?

Mi bismo onda, u tom slučaju, ako bi ovo zaista bio glavni razlog, morali hitno da pristupimo izmeni ogromnog broja zakona, što možda jeste potrebno, verovatno i jeste potrebno, ali bi bilo nemoguće u jednom kratkom vremenu to sve ostvariti.

Jednostavno, smatram da vas je na izmenu ovog zakona, govorim o Zakonu o duvanu, navelo nešto drugo, a šta je to nešto drugo, videćemo, odnosno pokazaće vreme.

Predstavnik Vlade koji je ovde obrazlagao pred narodnim poslanicima ovaj zakon, gospodin Đelić, koga ovde ne vidim, doduše, tu je gospodin ministar Milosavljević, rekao je pred poslanicima da je pre desetak godina promet duvanskih proizvoda u procentu od 90% išao time švercerskim nelegalnim kanalima. Takođe je rekao da je sada, trenutno, sasvim drugačija situacija, da je to sve stavljeno u legalne tokove. Pri tome je pomenuo da je i aktivnost vezano za ovu oblast, a koja se odnosi na fri šopove, svedena na najmanju moguću meru.

Zaista bih voleo da je to tako, ali ako se pogledaju odredbe nekih članova zakona, pre svega one odredbe koje se odnose na stavljanje u promet duvanskih proizvoda koji će se prodavati u avionima i brodovima koji napuštaju našu zemlju, vidimo da te odredbe mogu dovesti do velikih zloupotreba. Možda se ovde i krije odgovor na ono moje pitanje sa početka priče, da je možda i ovo jedan od glavnih razloga zbog čega se vrše izmene i dopune ovog zakona.

Shodno ovome može se čovek zapitati da li to Srbija ima ili priprema svog Mila Đukanovića, jer poznato je da je Milo Đukanović bio majstor u ovoj oblasti. On je i avionima, i brodovima, i gliserima, i svim drugim sredstvima vršio šverc duvana i na taj način je i stvorio svoju imperiju, obogatio se i to jedan od razloga što i danas vlada Crnom Gorom. Ali, dobro, to nije tema, vidim da me gospođa Čomić gleda, nije teme Crna Gora i Milo Đukanović, ali njegove veza sa duvanom su i te kako poznate svima.

Da se vratim zakonu, ovaj zakon predviđa na jednom mestu da opšte poruke na duvanskim proizvodima mogu biti napisane i na stranom jeziku. Naravno, mogu da se saglasim sa tim, i tu ništa nije sporno da u posebnim slučajevima kada se to traži zakonom da te poruke mogu biti napisane i na stranom jeziku, ali pošto se ipak radi o proizvodima koji su proizvedeni u Republici Srbiji, mislim da bi bilo neophodno da se te poruke napišu i na srpskom jeziku. To je bar lako kada je u pitanju paklica cigareta, sa jedne strane se može napisati na stranom jeziku, da li je to engleski, francuski, ili neki sasvim drugi, zavisno od zemlje kojoj se transportuje, a na drugoj strani na srpskom jeziku da bi se videlo na neki način poreklo, odakle te cigarete dolaze. To bi možda bio jedan od kriterijuma gde bi se moglo ustanoviti da li se eventualno dolazi do zloupotrebe ove odredbe.

Posebno su interesantne u ovom zakonu analize efekata donošenja ovog zakona. One su potpuno paušalne, a rekao bih i smešne. To baš i stoji u zakonu. Tamo se, baš, bukvalno kaže da se samo pretpostavlja kako, na koji način i na koga mogu uticati ova zakonska rešenja i njihovi efekti. Naravno, svaki zakon koji se donosi, bez obzira na koju oblast, na koju delatnost se odnosi, mora da bude precizan, tačno da se zna, da nema nikakvog paušalnog tumačenja, približnog tumačenja očekivanih efekata, nego je zakonodavac ovde u analizi ovih efekata morao i trebalo je da jasno kaže šta se očekuje od efekata donošenja ovog zakona.

Kaže se još da će predložena rešenja iz ovog zakona uticati na privredne subjekte, čija je delatnost propisana odredbama ovog zakona. Naravno, to nije bilo potrebno ni stavljati, to je stvar koja se podrazumeva sama po sebi. Valjda se efekti ovog zakona neće odnositi na proizvode teške industrije ili neke druge industrije koja sa duvanom nema nikakve veze.

Sada se opet može videti iz svega ovoga da se navodi samo jedan pozitivan efekat ovog zakona, a taj pozitivan efekat je znatno smanjenje transportnih troškova u okruženju. Međutim, sa druge strane, uporno se izbegava da se kaže kome će i kako, i u kojoj meri ovaj zakon izazvati dodatne troškove, a sigurno da će biti takvih.

E, sada, da se vratim na ovaj jedini pozitivan efekat ovog zakona koji ovde prikazujete, zaista moram da budem iskren. Transportni troškovi biće nešto smanjeni, ali će biti zanemarljivo smanjeni. Generalno gledano, oni gotovo uopšte neće uticati niti pozitivno, niti negativno na subjekte poslovanja.

Trgovci na veliko i proizvođači i do sada su koristili prevozna sredstva koja su namenjena za prevoz duvana, a to je i praksa pokazala. Trgovci na malo, koji se bave prometom duvanskih proizvoda i do sada su vršili prevoz ovih proizvoda sa ostalom robom i čovek koji ima jedan dragstor, pošto dolazim iz Niša, a dođe, recimo, iz Dimitrovgrada da nabavi za svoj mali dragstor, a znamo kako dragstori danas rade, neće valjda sa dva vozila da dolazi, ni do sada nije dolazio. Naravno, sada mu zakon omogućava da može zajedno, što je dobro. Ali, opet kažem, nisu to nešto posebno pozitivni efekti, niti neko posebno olakšanje, jer se to i do sada radilo.

Onda, zakon dalje tvrdi da će se povećati broj privrednih subjekata koji se bave prometom duvanskih proizvoda. Sada vas pitam, gospodine ministre, možda i niste jedini nadležni za to, kako će se povećati broj privrednih subjekata koji se bave prometom duvanskih proizvoda?

Doneli smo najrigorozniji zakon, možda i u Evropi, o zabrani pušenja i svedoci smo, kad god prođemo ulicom pored neke institucije, neke škole, ambulante, bolnice itd, da se ljudi, bukvalno, ispod nekih streha, ispod nekog drveća kriju kao mala deca kada nešto kriju od svojih roditelja, pa će, verovatno, mnogi od njih kada shvate i kada im prevrši ta mera poniženja koju je doneo ovaj zakon i ostaviti duvan, tako da ne verujem da će se povećati broj privrednih subjekata koji se bave prometom ovih proizvoda, naprotiv, smatram da će se taj broj subjekata i smanjiti.

A da ne govorim o standardu koji imaju naši građani. Došlo je do toga da se ljudi odriču i paklice cigareta i svega ostalog. Nešto malo što imaju u svojim novčanicima, kupuju mleko i ono najneophodnije za svoju decu. Pogotovo, to će biti prisutno Nove godine, kao što se najavljuje, povećanje akciza na duvanske proizvode. Doduše, moram da kažem da su duvanski proizvodi uglavnom sa cenama niži u našoj zemlji, nego u okruženju, ali ako se to prevede po jedinici proizvoda prema primanjima, ispada, opet, da naš prosečan čovek, prosečan građanin više mora da izdvoji procentualno od svoje plate za cigarete. Ne govorim ovo, nisam pušač, nekad sam bio, na svu sreću više nisam, ali čisto objektivno govorim zbog velikog broja ljudi koji su pušači.

Od kada je prodata ili privatizovana naša najveća fabrika duvana "Duvanska industrija Niš", broj privrednih subjekata o kojima smo ovde govorili sve je manji i samo se smanjuju. Džabe menjamo zakon i navodimo da će se povećati broj privrednih subjekata. Nije tačno, smanjiće se, i analize su pokazale da se samo smanjuju.

Ne samo to što ste prodali najveću fabriku duvana, ovo moram da kažem, pošto dolazim iz Niša, sa time su uništeni i proizvođači duvana, kojih je najveći broj bio na jugu Srbije. Znate i vi, gospodine ministre, verovatno i još mnogi u Vladi, da ti ljudi, proizvođači duvana sa juga Srbije, već godinama tuže državu Srbiju, tuže "Filip Moris", imaju izuzetnih problema. Nažalost, ne mogu ostvariti svoja prava. Često su prinuđeni da štrajkuju. Nedavno su u Nišu štrajkovali ispred Apelacionog suda, čak su neki štrajkovali glađu, ali se niko u ovoj vladi nije našao tu da pomogne ovim ljudima.

Zajedno sa fabrikom duvana nisu uništeni samo ovi proizvođači duvana, nego možda i najviše što je ova država izgubila, praktično smo dali svoje tržište, a da ne govorim o onome koliko je od fabrike duvana pripalo lokalnoj samoupravi. Prodaja "Duvanske industrije Niš" jeste najveća privatizacija koja je donela najviše novca u budžet Srbije. Nažalost, Niš od toga nije video skoro ništa ili veoma malo. I to malo što su dobili predstavnici vladajuće elite u Nišu, ni to nisu znali da iskoriste.

Završavam polako ovu moju priču. Promet duvanskih proizvoda je jedan monopol, to je stvar kojom treba da raspolaže svaka država i tu nema i ne sme da bude popuštanja. Evo, recimo, u Nišu, pošto sam odatle, Niš ima preko 100 godina, nekih, 130 godina tradiciju u proizvodnji duvana i duvanskih proizvoda, jednu zgradu, gde se nekad davno vršio otkup i prerada duvanskih proizvoda i dan-danas građani Niša nazivaju ''Stari monopol''. Kažu – vidimo se kod ''Starog monopola''. To još govori da država ovde ne sme, ali baš, da napravi ni jednu jedinu grešku, jer svaki dinar od prometa duvanskih proizvoda je namenjen budžetu, a imali smo, nažalost, prilike da vidimo da je u ovoj oblasti ranijih godina bilo mnogo zloupotreba. Hvala. (Aplauz)