Ja sam ovde, pre svega govorio o projektu modernizacije škola. Vidimo iz ovoga Predloga zakona da otplata glavnice dospeva za 25 godina. Moja ideja je da vam kažem, da vas upozorim, da to nije u saglasnosti sa onim što se stvarno dešava na terenu.
Mi ćemo 25 godina narednih otplaćivati, nije bitno koliki su iznosi, i da li su povoljni ili nepovoljni, ja ne ulazim sada u to, jer ja nisam stručnjak za finansije, ali 25 godina narednih ćemo otplaćivati glavnicu za projekte modernizacije škola, a na terenu se u suštini ništa ili gotovo ništa ne dešava.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. ovog zakona. Moj amandman se odnosi na stav 5, o kome je govorila i moja koleginica gospođa Vjerica Radeta.
Ovim mojim amandmanom tražio sam da se reči u stavu 5: „ministar uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zaštite životne sredine i ministra nadležnog za poslove vodoprivrede“ zamene rečju „Vlada“.
Zbog čega sam to tražio? Jednostavno, Vlada je ta koja pred ovu Skupštinu donosi sve zakone i nije neophodno da se u svakom zakonu navede određeni ministar, pogotovo ako znamo da se vlade u zadnje vreme smenjuju na godinu ili dve dana, pa imamo i situaciju da se vrši promena Zakona o Vladi i onda može da se desi da i jedan dobar zakon mora da se menja i da ide pred narodne poslanike samo iz razloga što je promenjen Zakon o Vladi i sad, kaže se „ministar nadležan za ovo ili ono“, a to ministarstvo sad može biti preimenovano ili promenjeno tako da je neki drugi ministar nadležan za te stvari. Jednostavno, reč „Vlada“ je sigurno reč koja više odgovara i nikad ne može da bude nekih problema.
U vašem obrazloženju kaže se – to je obuhvaćeno podzakonskim aktom. Naravno da svaki zakon, bilo o kom zakonu da se radi, ima i svoje podzakonske akte gde se na precizniji i detaljniji način uređuju neke stvari, ali mislim da je Vlada trebalo da prihvati ovaj amandman, ne samo ovaj, nego sve amandmane ovog tipa koje je podnela SRS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. i koliko vidim ovo je poslednji amandman na predlog ovog zakona.
Naizgled ovo je samo jedan rutinski zakon gde treba prolongirati određene rokove kako bi se još jednom izašlo u susret studentima. Međutim to ipak nije tako, pogotovo što se tiče mog amandmana.
Principijelno većina ljudi u ovoj sali se slaže da treba izaći u susret studentima, produžiti taj rok kako bi u zakonskom roku završili svoje fakultete, ali verujte mi, time se uopšte ne rešava problem. Zbog čega? Mnogo je onih koji i u ovom predviđenom roku neće moći da završe fakultete. Tu ne govorim o večitim studentima, o onoj kategoriji večitih studenata. Večiti studenti su oni koji zaglave već na prvoj ili drugoj godini i odavno rade neke druge poslove, samo se formalno vode kao studenti, a ima mnogo onih koji su zaista studenti koji su svoje studije priveli skoro do kraja, ali iz nekih objektivnih razloga to nisu uspeli da urade.
Evo, dobio sam mejl jedne studentkinje koja ima prosek gotovo devet. Neću navoditi odakle je i njeno ime, od 47 ispita koliko predviđa njen fakultet, položila je 43 i još uvek nije u situaciji, možda, neću navoditi prirodu njenih problema, nije u situaciji da to završi.
Sigurno ćemo doći u situaciju ili iduće godine u ovo vreme da produžavamo te rokove i u tom smislu sam podneo amandman da fakulteti svojim opštim aktima trebaju na jedan bolji i precizniji način da definišu šta u tom slučaju. Znamo da kod priznavanja ispita iz prelaska sa studijskog smera na…

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune još jednog zakona koji se tiče obrazovanja. Ovaj put u pitanju je visoko obrazovanje. Na prvi pogled, ovo je samo rutinska stvar gde treba da se prolongiraju određeni rokovi kako bi se još jednom izašlo u susret studentima. Međutim, obrazovanje ni pod kojim uslovima nije rutinska stvar, obrazovanje ima strateški značaj za svaku zemlju.
Ja ću u mom izlaganju govoriti o jednom posebnom aspektu obrazovanja, a o kojem niko nije ovde govorio, ali pre toga treba da vidimo šta je to u stvari obrazovanje.
Da bi se video breg, mora se doći do njega. Da bi se videla planina, mora se udaljiti od nje. Obrazovanje, to je stvaranje čoveka, i to čoveka sa velikim slovom Č. Ali kako stvoriti takvog čoveka? Ko su ti koji treba da stvore takvog čoveka? Na žalost, danas u Srbiji ima malo takvih, danas ima malo pravih učitelja i kad kažem „učitelj“, tu pre svega mislim na sve one koji učestvuju u obrazovnom procesu. Učitelj, odnosno onaj koji obrazuje, ima izuzetno važnu ulogu. U svim kulturama najveći ljudi nazivani su učiteljima. U Indiji je Mahatma Gandi nazivan učiteljem. Znamo svi da je Sveti Sava kod nas nazivan učiteljem. Apostoli su Hrista nazivali učiteljem. Dakle, učitelj treba da bude onaj koji je u stanju da pruži odgovarajuća znanja, da otvori vidike i, pre svega, da da odgovor na najvažnija pitanja.
Pokazatelj uspešnosti neke obrazovne ustanove nije samo nivo usvojenih profesionalnih znanja. Pokazatelj uspešnosti obrazovne ustanove je i čovečnost njihovih diplomaca. Kvalitet obrazovne ustanove ne meri se kvalitetom fasade, nego, pre svega, kvalitetom ljudi, kvalitetom diplomaca koji izlaze iz te ustanove.
Ako čovek odlično zna matematiku, ali nema časti, nema visoke ciljeve, to je neobrazovan čovek. Apostol Pavle je u svojoj poruci Korinćanima govorio – ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kimval koji ječi i zvono koje zveči.
Srbiji danas trebaju istinske škole i istinski fakulteti. Međutim, naš evropski put uništio je sve ono što je ostalo od našeg obrazovanja. To je posebno izraženo i posebno je došlo do izražaja kada je uveden bolonjski sistem obrazovanja.
Obrazovne ustanove koje se danas predstavljaju za elitne su to samo prema spoljnom sjaju. Pitajte diplomce takvih ustanova šta je dobro, šta je zlo i oni će početi lupati gluposti. Ako ih pitate kakav pogled na svet pruža njihova ustanova, dobićete isti odgovor. Međutim, ne treba kriviti takve diplomce zbog toga. Oni su napumpani sekundarnim znanjima dok im primarna znanja nisu ni pružena. Takvi diplomci su pošteđeni svih važnih znanja, kao što je recimo teorija o evoluciji, skup religija, filozofske škole i tako dalje.
Vojnik koga su obučili da rukuje oružjem, a nisu mu rekli kuda treba da puca, pucaće na onu stranu gde mu je najzgodnije. Evo, na primer, našim diplomcima danas niko ne govori da su po završetku Drugog svetskog rata SAD se zalagale da se pogube sve nacističke vođe, i to bez suđenja i da su se Rusi tome suprotstavili. Ili takvim diplomcima niko ne govori danas da je jedna od najdemokratskijih evropskih država, Švajcarska, dala pravo glasa ženama tek 1971. godine, čak šta više u jednom od kantona to se desilo i mnogo kasnije 1990. godine. Zato i ne treba da čudi što naši današnji diplomci, naša današnja omladina Ameriku i zapadne zemlje doživljava kao ideal slobode, demokratije, prosvećenosti i svega ostalog, dok Rusiju doživljava na sasvim drugačiji način.
Bolonjski sistem obrazovanja studentima smišljeno uskraćuje integralno znanje. Ovo je neko uradio namerno, namerno iz Evrope je stiglo, a naravno naši ljudi, koji su bili na vlasti, nisu mogli da se odupru tome, i to su prihvatili.
Bolonja pruža samo opismenjavanje, ali nikakvo integralno znanje. Obrazovan čovek poseduje potpuno znanje u svetu u kome živi. Obrazovan čovek zna kuda, gde i odakle ide, i to u punom smislu tih reči. Obrazovan čovek ne može biti prevaren zato što poznaje socijalne zakone. Opismenjeni prema Bolonji, namenjen je samo prodaji na tržištu rada. On upada u sve zamke koje mu stoje na putu, ali uhvatio sam se jedne ozbiljne teme i nastaviću u tom tonu.
Ovde postoji jedan objektivan problem. O čemu se radi? Čovek ne može posedovati ogromno znanje, bez obzira o kome se radi i sada je pitanje kako kofu nasuti u čašu. Međutim, čovek može posedovati apsolutno znanje. Ovo je teško objasniti trodimenzionalnom logikom, ali apsolutno znanje je vera, ljubav, čast, rodoljublje, itd. i ova znanja ne podležu racionalnoj logici.
Ovakvoj vrsti znanja nije potrebna eksperimentalna i logička potvrda. Čovek se od drugih bića razlikuje po tome što ima mogućnosti da veruje. Sva verovanja su apsolutna i isključiva i netolerantna. Nijedno verovanje ne podleže, kao što sam rekao racionalnoj logici. Čoveku se apsolutno znanje ne može dati u racionalnom obliku, ali mu se može dati u iracionalnom.
Što se tiče ostalih stvari, najveća verovanja zasnivaju se na metafizici, dok su najslabija verovanja zasnovana na logičkim i eksperimentalnim ispitivanjima. Dakle, većina ljudi nema mogućnost da sve shvati i sada, ako ih učimo nečem drugom, osim matematike, fizike, engleskog, itd, oni ne mogu to da shvate. Nepotpuno shvatanje neke situacije gore je od potpunog neshvatanja. Ovo možda izgleda kao paradoks, ali je tako.
Evo jednog primera za to. U carskoj Rusiji, pri Svetom Sinodu Ruske pravoslavne crkve, velikodostojnik ili ober-prokurator, kako su ga tamo zvali, koji je bio zadužen za odnos crkve i države po pitanju obrazovanja. Jedan od takvih Konstantin Pobedonoscev istupao je u korist ograničenja obrazovanja. On je govorio – navodnjavanje polupismenih ljudi u društvu predstavlja navodnjavanje zemlje materijalom koji je idealan za manipulaciju, odnosno materijalom, topovskim mesom raznih revolucija. U to vreme su ga optuživali zbog toga, ali ispostavilo se da je čovek zaista bio u pravu.
Odsustvo ozbiljnog obrazovanja dovodi do ogromnog broja obrazovanih neznalica kojima je lako manipulisati. Takvima je uvek moguće manipulisati i nikakva matematika, nikakav engleski i nikakvo poznavanje nekih drugih predmeta ne može ih spasiti od toga.
Imamo situaciju da je bilo mnogo onih koji su bili odlični studenti, ali to im nije donelo sreću, nije im donelo ni materijalnu korist, a to je zbog toga što su pošli za lažnim orijentirima koji im je sistem pružio i naravno zalutali su. Evo možda odgovora na jedno političko pitanje – zbog čega u našem političkom sistemu, pa i u ovoj sali, ima mnogo onih, veliki broj onih koji su promenili sve moguće stranke?
Danas u Srbiji ne postoji nijedna obrazovna ustanova čiji je cilj da obrazuje čoveka u punom smislu. Praktično, sve škole i svi univerziteti namenjeni su samo opismenjavanju. Čak, i one obrazovne ustanove koje se predstavljaju i koje se smatraju za elitne, u suštini predstavljaju samo zanatlijska učilišta. Zbog toga imamo i situaciju da na konkurse za policijske i vojne škole prijavljuje se veći broj kandidata za jedno mesto i to u momentu kada služba u vojsci, u policiji, u armiji, nije više tako kurentna i popularna kao što je to nekada bilo.
Imamo i situaciju da nam studenti odlaze i u inostranstvo. Međutim, tamo opet ne nalaze ono što traže i opet dolaze, dopadaju u škole drugog nivoa, i to je problem koji takođe ova Vlada i ovo ministarstvo treba da razmatra.
Pravo obrazovanje nikada se ne svodi samo na intelekt. Goli intelekt je lakše kupiti nego jeftini kompjuter. Prava nauka se hrani mislima. Pametan zna koliko ne zna dok budala uvek sve zna. Pošto vreme ističe, da privodim kraju.
Centralna tema ovoga moga izlaganja u stvari je tvrdnja da glavni kvalitet obrazovanja nije samo goli intelekt, videli smo da se on može kupiti, nego intelekt koji proizilazi pre svega iz moralnih principa. Zato imamo situaciju da imamo mnogo poštenih ljudi, časnih ljudi, ali koji nisu nadareni intelektom i kojima je mnogo lako manipulisati i koji baš zbog toga su u stanju da urade neke nečasne stvari iako to nije primereno njihovoj prirodi. I obrnuto, imamo mnogo onih koji su obrazovani, poseduju intelekt, ali nemaju časti, nemaju moralne i ljudske kvalitete i opet prave isto kao i ovi prvi. Jednostavno, jedno bez drugog ne može ili se pokazuje kao nedovoljno.
Na kraju, da zaključim, obrazovan čovek nije onaj koji odlično zna matematiku, fiziku, engleski ili bilo šta. Obrazovan čovek je onaj čovek koji zna odgovor na najvažnija pitanja. Hvala na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas u objedinjenoj raspravi razmatramo predlog dva zakona, Zakon o policiji i Zakon o vanrednim situacijama.        
O Zakonu o policiji argumentovano i sadržajno je govorio kolega Petar Jojić kao ovlašćeni predstavnik SRS. Takođe je to isto učinio i kolega Dušan Marić, tako da ću se u svojoj diskusiji osvrnuti na ovaj drugi zakon, Zakon o vanrednim situacijama.
Zakon o vanrednim situacijama bi sam po sebi trebao da predstavlja jedan veoma važan dokument, a s obzirom na to kakav je vaš pristup svemu ovome, imam utisak da će ovo biti samo još jedan u nizu zakona koji predstavljaju mrtvo slovo na papiru. Naravno, odgovoriću odmah i zbog čega.
Mi smo pre mesec dana na dnevnom redu ovog parlamenta imali odnosno usvojili Nacionalnu strategiju za zaštitu i spašavanje u vanrednim situacijama, a ta nacionalna strategija predstavlja kompatibilan dokument ovom zakonu o vanrednim situacijama.
Interesantno je da se kao razlog za donošenje pomenute strategije navodi postojanje Zakona o vanrednim situacijama koji, kako se tamo kaže, predstavlja korak ka sistemskom regulisanju sigurnosti građana.
Sa druge strane, analizom efekata ovog zakona odnosno njegove primene vi ste sami došli do zaključka da ovaj zakon ne valja i zato ga menjate. Danas menjamo ovaj zakon, a na osnovu ovog zakona doneli smo Nacionalnu strategiju koju sam spomenuo. Dakle, vrtimo se u krug i iz ovoga se može izvesti jasan zaključak, da nam i strategija koju smo doneli pre mesec dana nije dobra i da je treba promeniti pošto menjamo zakon na osnovu koga je ta strategija proizašla.
Ovo je najbolji dokaz da sami ne znate šta radite i kakve zakone donosite, da to donosite da zakona ima što više na broju, da se zadovolji ta evropska agenda i da što brže dođete u situaciju da uđete u EU, ali kako stvari idu do te stvari ćete pričekati dosta vremena.
Sada, ako se malo bliže pogleda sam zakon, može se zaključiti da se on pre svega donosi zbog dve stvari. Prva stvar zbog koje se donosi ovaj zakon je – uspostavljanje monopola uvođenjem licenci i polaganjem stručnog ispita za lica koja se bave procenom rizika, jer ako se pogleda opet zakon, videćemo da ovaj član zakona koji o ovome govori ujedno je i najobimniji član ovog zakona. Znači, to je prva stvar zbog čega se donosi ovaj zakon.
Druga stvar zbog koje se donosi ovaj zakon je – brisanje dosadašnjeg člana 50. iz starog zakona, kojim je država Srbija bila obavezna da učestvuje u pružanju pomoći jedinicama lokalne samouprave kod otklanjanja šteta većeg obima, koje su izazvane elementarnim nepogodama i drugim nesrećama.
Znači, vi brišete i taj zakon i praktično ostavljate lokalne samouprave na cedilu, a država Srbija pere ruke, njih to ništa ne interesuje. Kako će lokalne samouprave otkloniti posledice velikih elementarnih nepogoda i nesreća, jasno je da one to nisu u stanju.
Ako se malo još dublje zaviri u suštinu ovog zakona i ovog starog i ovog novog, može se doći do još jednog zaključka da uslovno i kao treća stvar, ovde koja se javlja, i možda jedina suštinska novina je uvođenje novog univerzalnog sistema, odnosno broja 112 za hitne pozive, umesto dosadašnjih dobro poznatih brojeva 92, 93 i 94.
Podsećam, to je bilo i u onom starom zakonu, ali svi znamo da iako je on donet 2009. godine, da te stvari nisu zaživele. Znači, niste uspeli da uvedete ta tri nova broja, da izvršite tu primenu, a očekujete nešto od kompletne primene ovog zakona, a ubeđen sam da od toga nema ništa.
Kao razlog za hitan postupak kod donošenja ovog zakona navodite štetne posledice po život i zdravlje ljudi, kao i bezbednost zemlje, koje bi mogle nastupiti nedonošenjem ovog zakona. Ubeđen sam i tvrdim da štetne posledice po život i zdravlje ljudi, pa i po bezbednost zemlje, pre svega, su sadržajne u činjenici da vi vladate Srbijom, tako da se ove štetne posledice neće otkloniti, bez obzira da li mi ovaj zakon donosili po hitnom ili po redovnom postupku. Potrebno je da se ova nesposobna vlast pomeri, da ustupi svoje mesto boljima i sposobnijima i te posledice štetne po zdravlje i bezbednost ljudi će se otkloniti same po sebi, jednim delom, naravno.
Ove stvari o kojima govori ovaj zakon nisu za igranje, u pitanju je sudbina i naroda i države, a vi kao, i svakom drugom zakonu, pristupate veoma površno, neodgovorno i što je najgore, iako je nešto dobro u zakonu, neću da negiram, ima i takvih stvari, to se ne primenjuje.
Tako zakon nigde ne pominje KiM, iako je, a to svi dobro znamo, situacija tamo vanredna punih 12 godina, a zakon, naravno, je zakon o vanrednim situacijama. Znači, to je vanredna situacija, ali ovaj zakon to ne tretira.
Nažalost, mi danas u Srbiji imamo i mnogo drugih vanrednih situacija, a jedna od tih situacija nad kojom treba da se zamisli svaki građanin Srbije su rezultati najnovijih popisa. Eto vam najvanrednije moguće situacije, gde cela država i celo društvo, naravno ne samo Ministarstvo policije, nego celo društvo, cela Vlada i Srpska akademija nauka i sve strukture treba da se pozabave time. Znači, to je najveća vanredna situacija, ali opet u ovom zakonu o tome nema ništa.
Znamo da se deca ne rađaju i ono malo mladih što ima ne mogu se zaposliti i zaista sa tog aspekta gledano, Srbiju zaista čekaju teški dani.
Ali, postoje još mnoge vanredne situacije. Evo jedna od tih vanrednih situacija je nedostatak padavina, i letos i u ovom periodu i zbog manjka padavina plovni put i vodostaj Dunava je toliko nizak da je praktično plovidba Dunavom apsolutno dovedena u pitanje. To se na najdirektniji način odražava na smanjenje izvoza naših proizvoda, pre svega žitarica, doduše moram da primetim i da priznam da je i na bugarsko-rumunskoj strani Dunava situacija takođe slična, možda i još gora kada je u pitanju plovidbeni put Dunavom, ali te dve zemlje su članice EU, a vi ovaj zakon donosite po preporuci EU i to sve u cilju, to citiram iz zakona, navodne pomoći i solidarnosti sa EU. Gde vam je sada solidarnost EU da pomogne i ublaži posledice po budžet Srbije? Nema nigde EU, ona vodi računa o svojim interesima, o interesima nekih drugih zemalja, a za interese države Srbije baš njih briga. Oni, hajde kada sam pomenuo ovaj plovni put Dunavom, oni ne mogu da čekaju da padne kiša i da se normalizuje stanje što se tiče vodostaja Dunava, ne mogu da čekaju više naše žito, nego odmah uvoze žito iz Ukrajine, a pitanje je šta će biti sa našim žitom, odnosno našim žitaricama.
Poznato je da su žito i žitarice jedan od proizvoda koji se kontinuirano izvozi i jedan od strateških izvoznih proizvoda Srbije.
Videli smo na delu solidarnost te EU na koju se pozivate ovde u zakonu, a podsećam vas da EU nije naš strateški partner. U EU nema mnogo naših prijatelja, čak naprotiv, rekao bih da ih gotovo i nema. Naši strateški prijatelji su na drugoj strani. Pre svega, znamo da je to Rusija.
Zato vas pitam – zašto se kasni sa implementacijom Centra za vanredne situacije u Nišu? S obzirom na činjenicu da dolazim iz Niša, znam odgovor, ali zbog građana Srbije, razlog za to je pre svega u činjenici što je Ruska Federacija noseći stub ovog centra, a taj centar treba da deluje u nekoliko zemalja regiona, ne samo u Srbiji i izgleda da se neko u Srbiji uplašio da će naši NATO prijatelji dobiti konkurenciju i zbog toga ide sporo sa implementacijom ovog centra.
Ovom prilikom bih hteo da jednim delom delimično izuzmem lokalnu samoupravu u Nišu. Ima tu i dosta poslova koji zavise od njih. Oni, čini mi se, bez obzira na njihovu nesposobnost u nekim drugim situacijama, ipak se jednim delom trude da makar u ovoj stvari ne koče, ali ipak mislim da je to do Ministarstva policije i Ministarstva vojske.
Dakle, vama je samo bitna EU, a kada vetar duva samo na jednu stranu, onda svo drveće raste nakrivo. Zato promenite pravac vetra, ispravite Srbiju, okrenite se i na drugu stranu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 66. Predloga zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama.
Da podsetim, ovaj član se odnosi na Komisiju za javno-privatno partnerstvo. Mojim amandmanom sam tražio da se izbriše ova komisija, da ne postoji jednostavno.
Pitam ministra prisutnog koliko mi to komisija imamo, odnosno koliko ova vlada ima komisija. Ako tome dodamo savete, agencije, to niko živ ne može da izbroji. Defakto je istina da svaki novi zakon, svaka nova komisija, nova agencija, novi savet, sve zavisi od toga koji je tip zakona. Najbolje je da ova vlada formira komisiju za komisije, formira savet za formiranje saveta, formira agenciju za formiranje agencija itd. Ljudi, ko će sve ovo da plati? Da li imate uvid u to kako žive građani Srbije? Građani danas jedva sastavljaju kraj sa krajem. Više od pola Srbije je, maltene, na ivici gladi, a mi samo komisije, komisije, komisije, savet, agencije itd.
Izgleda da vi ne znate da Srbija nije izašla ni iz krize u kojoj se nalazimo, a na vrata kuca nova ekonomska kriza. Jednostavno, ove stvari Vlada mora da ima mnogo više u vidu.
Obrazloženje je interesantno. Pozivate se na obrazloženje pod rednim brojem 6. Tamo se kaže da se amandman odbija zato što se iz obrazloženja ne vide razlozi koji upućuju na neophodnost usvajanja amandmana. Ljudi, jasno i glasno sam u obrazloženju svog amandmana naveo da nam ne treba komisija, ali SRS nije apriori protiv koncesije i javno-privatnog partnerstva. Rekao sam da poslove koje bi trebala da radi komisija koju treba da formirate, treba da obavljaju stručne službe u ministarstvu. Očigledno je da se iz amandmana vidi obrazloženje logično, racionalno i svrsishodno, ali Vlada se ponaša onako kako oni hoće, ali još malo, izbori su na pragu, pa videćemo kakva će biti njihova sudbina. Hvala.

Kratko ću, jednu rečenicu. Vi pričate, ministre, jednu priču, a u članu 66. ovoga zakona, ovaj član na koji sam podneo amandman, u pravom stavu piše – sredstva za rad komisije obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Ovo što ste vi rekli ispada da nijedan jedini dinar neće biti potreban za tu komisiju. Upravo sam jasno i glasno govorio - aman ljudi, manite se vi više tih komisija, agencija, saveta i svega ostalog, građani Srbije ne mogu to da izdrže. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima i to na član 81. ovog zakona.
Mojim amandmanom sam tražio da se pored ostalih stvari koje su predviđene zakonom, kao što su dokaz o plaćenoj republičkoj i administrativnoj taksi, dokaz o rudarskom projektu, obavezno dostavi i dokaz, odnosno fotografski i video zapis sa terena na koji se ispitivanja odnose.
To sam smatrao iz razloga što u današnje vreme kada je tehnika napredovala do nivoa da to ne predstavlja nikakav problem, da je tako nešto i neophodno i veoma moguće i potrebno. Ali, to nije samo iz razloga što je tehnika napredovala, nego postoji i konkretan razlog, jer bez ovih video zapisa i fotografskih zapisa moguće je izvršiti određene zloupotrebe onih koji vrše geološka i rudarska ispitivanja.
Danas su to najčešće strane kompanije, jer naše kompanije nažalost nisu osposobljene da takva ispitivanja vrše. Te strane kompanije mogu da sakriju podatke o svojim istraživanjima ili da daju nepotpune podatke državi Srbiji i na taj način oštete građane i budžet Republike Srbije. Da je tako nešto moguće i da se tako nešto radi u praksi imamo mnogo dokaza, gde u svetu razne kompanije vode sporove oko nekih područja, pa čak se vode i ratovi, da kažem, resursa i zbog toga ko će imati nadležnost nad tim resursima.
Samo ću podsetiti da je Prvi zalivski rat počeo tako što su Amerikanci snadbeli Iračane horizontalnim bušilicama i oni su bukvalno tim horizontalnim bušilicama prodrli ispod zemlje na iračku teritoriju i krali njihovu naftu. Znamo šta je bilo posle toga.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 137. Predloga zakona o obigacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju.

Podsetiću da se ovaj amandman koji sam podneo odnosi na uslove po kojima se vrši prodaja vazduhoplova zbog raznih potraživanja. Naime, konkretno sam u svom amandmanu tražio da se reči: "Usled čega nastupa smrt ili telesna povreda" brišu iz Predloga zakona. Zbog čega sam to tražio? Srpska radikalna stranka smatra da štetu koja je nastala iz bilo kojih razloga moraju nadoknaditi i zato ovde ne treba mešati te dve stvari.

Nije valjda da je uslov da bi se neka šteta nadoknadila taj da, ne daj Bože, neko smrtno strada ili da doživi neku veću telesnu povredu?

Vlada, po običaju, nije prihvatila ovaj amandman, kao što nije prihvatila ni većinu amandmana SRS i interesantno je obrazloženje, gde se kaže da je uslov što se nije prihvatio amandman prioritet prilikom određivanja toga koja će šteta biti prvo naplaćena. Jednostavno, mi upravo tražimo amandmanom da se šteta naplati nezavisno od toga i ne treba ovde praviti prioritete, ne treba mešati babe i žabe. Jednostavno, svaka šteta mora da se naplati.

Videli smo iz diskusije naših ostalih kolega da je ovaj zakon nedorečen. Zato pozivam Vladu i ovde prisutnog gospodina Mrkonjića da razmisli i usvoji neke od amandmana SRS. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo Predlog zakona o prebivalištu i boravištu i nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i to ove dve stvari raspravljamo u objedinjenoj raspravi, mada mi zaista nije jasno, a o tome su govorile mnoge moje kolege pre mene, šta ove dve stvari imaju zajedničko, ali imajući iskustvo sa vama, spajali ste vi i drastičnije stvari, tako da smo mi na neki način i oguglali na to.
U svojoj diskusiji ću se pre svega osvrnuti na nacionalnu strategiju za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama. Nije potrebno ni podsećati da je ova strategija veoma važna karika u funkcionisanju svake države i njen sadržaj, odnosno koncpecija treba da bude u potpunosti saglasna sa interesima dotične države. Da li je tako kada je u pitanju država Srbija, ostaje da se vidi, odnosno videćemo iz ove strategije koju razmatramo.
Dovoljno je samo baciti jedan kratak pregled na sadržaj ove strategije i onda ćemo dobiti odgovor na ovo pitanje, a odgovor glasi – ova strategija koju razmatramo nije u saglasnosti sa interesima države Srbije. Zbog čega? Ima mnogo stvari, a ja ću pomenuti ovde dve stvari.
Kao prvo, u strategiji se nigde ne pominje Kosovo i Metohija kao sastavni deo Republike Srbije, a znamo da Srbija najveće probleme ima upravo na Kosovu i Metohiji i smatram da ova vlada, ova vlast na ovaj način želi da zaobilaznim putem izvrši priznanje Kosova i Metohije. Sa druge strane, odnosno druga stvar, uočljivo je da se u strategiji i te kako vodi računa o interesima EU.
To se doduše malo kamuflira nekim strategijama o smanjenju rizika od katastrofa u zemljama u razvoju, kao navodno, eto EU vodi računa o zemljama u razvoju i pomaže im u ovim njihovim strategijama. Moram da kažem, a to treba da je jasno svakom ko se imalo razume u sva dešavanja i zbivanja danas u svetu, pre svega u Evropi, da EU predstavlja faktor koji zemlje u razvoju ugrožava više od bilo koje prirodne katastrofe, i to ugrožavanje se odvija pre svega u dva pravca.
Jedan pravac, se ostvaruje kroz izvoz prljavih tehnologija i izvoz nuklearnog i svakog drugog opasnog otpada u zemlji u razvoju, a drugi pravac, se ostvaruje na način kroz ekonomsko i medijsko porobljavanje država u razvoju, gde naravno spada i Srbija.
Međutim, vi danas ovde u ovoj skupštini nudite, i kad bude vreme za usvajanje, usvojićete deklaraciju po preporuci EU i na taj način ćete vodećim zemljama EU dati alibi za sve ono što loše rade pre svega našoj zemlji za uništavanje naše privrede i svih drugih resursa koje poseduje država Srbija, a da su u tome otišli toliko daleko i da se strategiju podredili pre svega Evropi i EU, to može potvrditi i glava dva, poglavlje dva, gde se po preporuci EU kaže – katastrofe se mogu izveći.
Pa ljudi to jednostavno nije tačno. Katastrofe se ne mogu izbeći. Mogu se smanjiti rizici od posledica koje će izbeći te katastrofe, ali čovek još uvek nije dostigao taj nivo da se može uspešno nositi sa prirodom.
Najbolji primer za to vam je jedna nuklearna katastrofa koja je prouzrokovana zemljotresom u Japanu. Znamo da je Japan jedna od tehnološko najrazvijenijih zemalja u svetu, znamo da su Japanci jedan od najvrednijih i najodgovornijih naroda u svetu, ali nisu mogli da spreče i da zaustave katastrofu njihove nuklearke. Dalje, ova strategija prikazuje i daje jednu analizu dosadašnjeg stanja i navodi nedostatke ovog sistema, počev od institucionalno - organizacionih do materijalno – tehničkih i kada se upravo u analizi govorite da sve ono što je do sada da smo imali da ništa ne valja, ama baš ništa ne valja, baš tako stoji na ništa nije dobro. I sada odavde se može izvesti jedan logičan zaključak, ako je ova vaša analiza uspešna onda ispada da sve ono što je valjalo da ste vi upropastili u zadnjih desetak godina koliko vladate Srbijom.
Inače, kako drugačije objasniti činjenicu da su u vreme NATO agresije naši vatrogasci i naši ljudi koji su radili na sistemima za distribuciju za napajanjem električnom energijom, taj posao odlično odrađivali i bili su primer svima u svetu i tadašnji ljudi iz NATO pakta su se divili, zaista, našim ljudima kako su uspešno sprečavali požare, i kako su uspešno osposobljavali te sisteme za prenos i napajanje električnom energijom.
Dakle, vi ste upropastili mnogo toga. Imajući u vidu ovo iskustvo iz NATO bombardovanja ova, a i svaka druga strategija trebalo bi da se bazira na onim stvarima koje su potvrdili u praksi i koje su dale pozitivne efekte u praksi.
Tamo vi u strategiji, recimo, navodite i zaista neke bezvezne stvari, pa tako jedno poglavlje nosi naslovi "vizije i misije" i sad lepo zvuči, lep naslov i kada se pogleda to poglavlje sadrži svega tri rečenice u tri reda, i strategija obiluje i nekim bezveznim terminima, pa tako možemo tamo svesti termine povećanje kulture otpornosti na katastrofe ili recimo potreba za boljim mafiranjem, itd.
Zaista, to što ste vi tamo radili i što to ništa ne vredi. Moram da vas podsetim da država Srbija nema prijatelja u EU, ili gotovo da ih nema, ako ne računamo Grčku, a naši prijatelji se nalaze u drugim zemljama iznad EU, i trebalo bi da se okrenemo na drugu stranu.
Rusija je naš najveći strateški prijatelj i zato treba da što više poradimo na ovom centru za vanredne situacije koji je formiran i čije je sedište u Nišu, nažalost iako je tamo juče boravio ministar Ruske federacije Sergej Šojgu, znam lično da taj posao ide traljavo i da na tom poslu se nije mnogo odmaklo i neko se iz ove vlasti uplašaio da će Rusija ugroziti interese naših navodno prijatelja iz NATO-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. predloga ovog zakona. Podsetiću, ovaj amandman se odnosi na razdeo 57v, odnosno na Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj.
Na žalost, poznato je svima da je ovo ministarstvo ukinuto. Svojim amandmanom sam tražio da se sredstva koja su bila predviđena za ovo ministarstvo, prenesu u rezerve. Naravno, od tih sredstava je neophodno i potrebno isfinansirati sve one potrebe koje su proizašle kao posledica ukidanja ovog ministarstva, da ne nabrajam, a to su zbrinjavanje radnika i sve ostalo.
Vlada naravno nije prihvatila ovaj amandman. Interesantno je obrazloženje koje je dato za neprihvatanje ovog amandmana. Kao obrazloženje za odbijanje amandmana navodite iste razloge koje sam i ja naveo za njegovo prihvatanje. Zaista moram da se zapitam ko ovde nije u pravu, da ne iskoristim neku težu reč. Tražio sam da se sredstva prebace u rezervu, a u obrazloženju za neprihvatanje se kaže – amandman se ne prihvata zato što sredstva treba prebaciti u obavezne rezerve.
Naravno, jasno mi je da ne prihvatate amandmane SRS i da se ne ceni naš trud i naši napori prilikom pisanja amandmana i analize svih zakona, pogotovo o jednom ovakvom zakonu kakav je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije.
Ono za čim žalim i ono što nije dobro, a to je, zbog čega je uopšte i ukinuto ovo ministarstvo. Njegovim ukidanjem je ukinut i onako usporen razvoj srpske nauke i srpske tehnologije, a to će imati dalekosežne posledice po srpsko društvo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dve odluke, od kojih se jedna odnosi na Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a druga odluka se odnosi na Komisiju za akreditaciju i proveru kvaliteta. U svojoj diskusiji ću se zadržati na ovoj prvoj odluci koja se odnosi na visoko obrazovanje.
Naime, ova skupština treba da donese odluku o visini novčane nadoknade predsedniku i članovima Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Kao što se predlaže u ovoj odluci, nadoknada predsedniku treba da iznosi 1,8 prosečnih plata u Republici Srbiji, dok članovima treba da pripadne jedna i po takva plata. Naravno, nije sporno da svi oni koji rade, koji obavljaju neki posao, treba da imaju novčanu nadoknadu za svoj posao.
Međutim, smatram da bi trebalo imati u vidu i opštu ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi država Srbija. Danas u državi Srbiji negde oko milion ljudi ne prima nikakvu platu, oko 75% onih koji rade imaju platu koja je manja od prosečne. Zato nekome, ko već po nekom drugom osnovu ima platu, a to su uglavnom ljudi koji su zaposleni na univerzitetima ili nekim drugim telima, imaju negde oko dve prosečne plate, davati 1,8 ili 1,5 prosečnu platu je stvar o kojoj bi možda moglo da se diskutuje. Mislim da iznos tih plata nije primeren ekonomskom trenutku u kome se nalazi država Srbija.
Ne bih želeo da se ovo shvati kao demagogija, već treba, pre svega, da se zapitamo da li je Savet, o kome govorim, ispunio ono zbog čega je formiran. Lično, a i svi mi u SRS smo duboko ubeđeni da ovaj savet nije ispunio ono zbog čega je formiran. To je činjenica koja je mnogo važnija od toga koliku će novčanu nadoknadu imati članovi ili predsednik ovog saveta.
Nažalost, imamo situaciju da današnji univerziteti i fakulteti obrazovanje prevashodno shvataju kao biznis, umesto da mladima prenose znanja, kao i moralne i svake druge vrednosti. Dakle, univerziteti i fakulteti su uvučeni u jedan menadžerski lanac, što na neki način predstavlja pravu tragediju za obrazovanje.
Iako ima fakulteta i naučnih radnika na univerzitetima i pojedinaca koji se iskreno i svom snagom odupiru ovoj pojavi, čini mi se da borba za profit preuzima primat nad borbom za znanjem. Znamo da je znanje ipak ono zbog čega i postoje univerziteti i sve naučne ustanove. Onda u takvim situacijama dolazimo u priliku da se odgovornost prebacuje na drugu stranu, a uvek je najlakše odgovornost prebaciti na nekog drugog. To se, po pravilu, prebacuje na one koji su najmanje krivi, a u ovoj situaciji su to studenti.
Aktuelna vlast u Srbiji je potpuno nesposobna da rešava probleme obrazovanja, a Nacionalni savet za visoko obrazovanje, o kojem ovde govorimo, nije u stanju da vlasti ukaže način i put za rešavanje tih problema, a to bi bio jedan od njegovih zadataka, ako ne i jedan od osnovnih zadataka ovog Nacionalnog saveta.
Danas se mladi školuju ali, nažalost, većina onih koji završe škole i fakultete više neće moći da se zaposle, jer sa ovom vlašću vidimo da je posla sve manje i oni koji rade ostaju bez posla. Tako među mladima nastaje određena nesigurnost, nastaje strah, a strah je uvek najbolje sredstvo za ostvarivanje ciljeva onih koji su na vlasti. U takvim situacijama otupljuju se kolektivni instikti i slabi sposobnost grupe da se bori za svoje interese i da se odupire negativnim pojavama.
Dolazimo do onoga što je najgore i najtragičnije u obrazovanju i u ovakvoj situaciji, bez problema može potpuno da se menja smisao i cilj obrazovanja, ali ne samo smisao i cilj obrazovanja, već i smisao i cilj i ekonomije i mnogih drugih stvari u društvu.
Kroz obrazovanje se danas najviše insistira na nacionalnoj indokrinaciji, koja se radi sistematski i na dugi rok, a svima nama je jasno da mladi predstavljaju najpogodnije tlo za to. Mladi treba da zaborave ko su i šta su, da bi moćnici lakše ostvarivali svoje ciljeve. Oni se ponašaju po onom sistemu: ako već prošlost ne možemo da menjamo ili ne možemo potpuno, onda možemo uticati i učinićemo sve da utičemo na njeno viđenje.
Da su moćnici u mnogome uspeli, govore i mnogi primeri koje ću ovde navesti. Pre nekoliko dana je bio Dan pismenosti i tamo su saopšteni neki primeri i govoriću o tome i navešću nekoliko primera iz EU i neke primere iz naše zemlje. Tako u EU više od 20% mladih i 15% odraslih nije savladalo osnove čitanja i pisanja. Govorimo o EU. Dalje, samo u Nemačkoj živi oko 7,5 miliona funkcionalno nepismenih, koji nisu u stanju da pročitaju ili napišu više od nekoliko jednostavnih rečenica. Ovo su izvori nemačkih organizacija koje se bore protiv pismenosti.
U EU 20% mladih ima teškoće u čitanju i pisanju. Te iste teškoće u SAD ima 18% mladih, u Japanu 14%, u Kanadi 10%, a najmanje takvih je u Južnoj Koreji oko 6%. Druga studija je pokazala da je najveća stopa nedovoljno pismenih među mladima u 2009. godini bila u Bugarskoj, čak 41%, Rumuniji 40,4%, a najniža stopa u EU među ovom populacijom bila je u Finskoj 8,1% i u Estoniji 13,3%.
Podatak koji postoji takođe, više od 75 miliona odraslih u EU savladalo je samo osnovni ili niži nivo čitanja i pisanja. Mnogi odrasli u EU nisu dovoljno savladali veštine čitanja i pisanja da bi mogli da se nose sa svakodnevnim zahtevima na ličnom, društvenom i ekonomskom planu.
Što se tiče naše zemlje, navešću samo nekoliko primera vezano za to. Neka istraživanja su pokazala da je broj nedovoljno pismenih učenika u Srbiji i dalje veoma visok i da iznosi 33% u oblasti čitanja, znači tačno jedna trećina ili svaki treći učenik ima problema sa čitanjem. Preko 34% imaju takve probleme u oblasti nauke i čak 40% učenika imaju takve probleme kada je u pitanju matematička pismenost.
Prema popisu stanovništva iz 2002. godine osnovnu školu u Srbiji nije završilo oko milion ljudi, odnosno više od 20% starijih od 15 godina. Zvanična statistika pokazuje da je oko 50% odraslih u Srbiji završilo samo osnovnu školu ili je funkcionalno nepismeno.
Zato smatram da je ovo o čemu sam govorio i ovi podaci koji su ovde navedeni, a koji su zaista frapantni, mnogo važniji od činjenice da li će neko imati jednu, pet, deset prosečnih plata za neki svoj rad. Najvažnije je da ono zbog čega je neko telo formirano da ostvaruje svoju ulogu, ali ovde kada je u pitanju Nacionalni savet za visoko obrazovanje to nije slučaj. Ali dobro, to su evropske vrednosti kojima vi težite, a videli smo da čak i u EU je ogroman broj ljudi nepismen i ima problema sa čitanjem i pisanjem. Sada je po tim evropskim vrednostima era ljudskim prava, svako je slobodan da bira da li hoće da ide u školu ili ne. Zaboga, vi nemate prava sada da nekoga terate da uči i da ide u školu, jer je njemu lakše da i kada ode u školu da se za vreme časa igra i radi nešto drugo nego da uči čitanje i pisanje.
Još jednom ponavljam da je od toga kolika će biti nadoknada ovim ljudima važnije da ipak se donese jedna sveobuhvatna strategija obrazovanja i da se zaista krene iz jednog ćorsokaka ovde. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o železnicama i najkraće ću obrazložiti ovaj svoj amandman.
Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, mada moram da priznam da je prihvatila neke od amandmana SRS, ali jedan od onih koji je po meni obavezan, trebalo je da prihvati, to je upravo ovaj amandman.
O nekim stvarima koje su baš vezane za ovaj amandman, govorio sam i u načelnoj raspravi, ne vidim ovde gospodina Mrkonjića, ali su ovde njegovi saradnici i verovatno se sećaju o čemu se radi.
Naime, ovde se govori o pružnim prelazima i smatram da je mnogo efikasnije da svi pružni prelazi koji su bili u vlasništvu Republike Srbije, odnosno, da se stručnije izrazim, na kojima su pravo korišćenja imale lokalne samouprave, u svojinskom pogledu treba da pripadnu železnici. Zbog čega sam tražio ovo amandmanom? Jednostavno iz tog razloga što železnica i ovako i onako održava sve ove putne prelaze, a sa druge strane dešava se da jedinice lokalne samouprave žele da se otarase svog vlasništva nad ovim pružnim prelazima, jer im oni samo predstavljaju određeni teret i određeni balast.
Imamo mnogo primera iz prakse gde se vode dugogodišnji sudski sporovi između lokalnih samouprava i železnice oko nekih stvari čija je nadležnost kada se desi neka havarija ili neka nepredviđena stvar.
Imamo, takođe, jednu situaciju koja je vezana za ove pružne prelaze, da su neki privredni subjekti posedovali sopstvene, neki i danas poseduju, industrijske koloseke i oni kao takvi, mislim na privrede subjekte, više ne postoje, ili su doživeli jednu veliku ili znatnu vlasničku transformaciju, tako da tu praktično pravog titulara i nema i to opet dodatno otežava situaciju koja je vezana za pružne prelaze.
Jedan takav slučaj, a ima ih mnogo imamo u Nišu, bivša fabrika EI poseduje u svom vlasništvu, znači ispred dva ulaza u fabriku, prolazi pruga Niš – Dimitrovgrad ili Niš – Sofija, prema Istanbulu i ta dva kružna prelaza su vlasništvu EI. Znamo i kakvom je stanju, nažalost fabrika EI i praktično što se tiče tih putnih prelaza ako ovako ostane u zakonu njih nema niko, na neki način ingerenciju nad njima.
Naveo sam samo ovaj slučaj iz Niša, pošto dolazim iz Niša, naveo slučaj EI, a takvih primera ima u gotovo svakom gradu u Srbiji i želim da kažem na kraju da je isto čudno što Vlada nije prihvatila ovakav jedan razuman amandman. Zato apelujem, ali ne vidim da je tu ministar da se ovaj amandman prihvati. Hvala.

Kolega Mirko Munjić podneo je još jedan amandman na član 4. Predloga zakona o železnici. Ovaj član 4. odnosno prvi stav ovog člana definiše železničku infrastrukturu i kolega Munjić je primetio da u ovoj definiciji nedostaje pojam "ranžirne stanice".
To je zaista tako. Ako pogledamo detaljnije malo ovaj član 4, videćemo da se ovde taksativno nabraja šta sve to spada u železničku infrastrukturu, pa se nabrajaju pruge, tuneli, mostovi, ograde, telekomunikaciona oprema, sigurnosna oprema, ali nema ranžirnih stanica.
Srpska radikalna stranka smatra da pojam ranžirnih stanica i same ranžirne stanice su nezaobilazan faktor u komunikaciji saobraćaja, železnice, pogotovo kada je u pitanju teretni saobraćaj i da je to trebalo da se nađe u Predlogu ovog zakona, odnosno drugim račima, da je Vlada treba i morala usvojiti ovaj amandman.
Jednostavno, ako se to još malo dublje proanalizira, može se doći do zaključka da neko namerno iz ovog sistema izdvaja ranžirne stanice, jer znamo značaj i suštinu tih ranžirnih stanica i sutra kada se bude privatizovao železnički transport ili jedan deo njega, onda će neko možda samo biti zainteresovan da kupi te ranžirne stanice, jer su one vrlo bitan i, kao što rekoh, nezaobilazan faktor, a ostatak ove železničke infrastrukture, o kojoj ovde je reč i o kojoj ovde govorimo, će ostati kao balast železnici, odnosno društvu, odnosno Republici Srbiji.
Zato apelujem na ministra da razmotri i da ovaj amandman usvoji. Samo da vas obavestim gospođo Čomić, sve ovo vreme koje budem koristio odbijte mi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo ću kratko nešto da kažem o ovom amandmanu kolege Gorana Mihajlovića zato što je kolega Radiša Ilić na jedan stručan i kvalitetan način elaborirao sve stvari vezano za ovo.
On je ovde dokazao da su strujni udari jedan poseban vid opasnosti koji se ne može nikako podvesti pod životnu sredinu. U ovom amandmanu kolega Mihajlović je hteo da naglasi da je i buka jedan poseban vid, pogotovo znamo kada je u pitanju železnički saobraćaj, kada vozovi idu, a nažalost uglavnom idu kroz naseljena mesta i stvaraju mnogo buke i mnogo vibracije svim našim građanima koji žive u okolini tih pruga i mesta kuda prolaze vozovi.
Smatram da je trebalo usvojiti amandman pošto se odavde vidi da obrazloženje nije ni najmanje korektno, obrazloženje Vlade. Nema ovde gospodina Mrkonjića, želeo bih da ga pitam, pretpostavljam da zna sa kakvim potencijalima raspolaže u njegovom ministarstvu, pretpostavljam da su tamo sve stručni ljudi koji imaju neko fundamentalno znanje i stručni ljudi koji nisu kupili diplomu kao što su to neki učinili koji sede u ovoj sali ovde, a to je "Vikiliks" objavio. Hvala.