Poštovani građani Srbije, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, danas razgovaramo o dve povezane teme koje su veoma bitne. Jedna je zakon o izmenama i dopunama služenja vojne obaveze, a drugo je donošenje odluke zapravo o obustavi obaveze služenja vojnog roka, zapravo odluke o kompletnoj, potpunoj profesionalizaciji Vojske Srbije.
S obzirom da poslanički klub Srpske napredne stranke Napred Srbijo ne deli u potpunosti vaše mišljenje o vašim predlozima, pokušaću da u svom izlaganju budem kritičan, ali s obzirom da se radi o Vojsci Srbije koju veoma poštujem, trudiću se da budem maksimalno i krajnje dobronameran u svojim kritičkim predlozima.
Uvaženi gospodin ministar je u svom prvom delu izlaganja govorio o istorijskom razvoju srpske vojske, ali je čini mi se taj prikaz nekompletan, jer je krenuo tek od Stefana Prvovenčanog, prvog kralja da, ako se radi o kraljevskoj vojsci, gospodin ministar je u pravu, ali srpska vojska se u dokumentima svetskih putopisaca i svetskih istoričara pominje mnogo ranije.
Tako je Plinije 75. godine pre nove ere zapisao u svom spisu govoreći o Srbima, pored Kiberana stanuju Meotici, Vali i Serbi, a oko 150. godine Klaudije Ptolomej je rekao u svom spisu Geografija, s obzirom da se bavio geografijom, između Keronskog gorja i reke Ra nalaze se Orinei, Vali i Srbi. Svi ovi narodi su imali svoje vojske i međusobno su ratovali, najčešće radi teritorija.
Prvi put se srpska vojska pominje u jednom istorijskom spisu, veoma obrazovanog vizantijskog cara Konstantina Sedmog Porfirogenita, koji je u svom delu zapisao da su se Srbi doselili sa svojom vojskom i sa svojim stanovništvom oko Soluna, po odobrenju cara Iraklija 610. godine nove ere.
Srbi su oduvek imali svoju vojsku, otkad postoje Srbi postoji i srpska vojska, bilo da je bila nomadska, plaćenička, najamna, vojska vlastele, narodna vojska. Svi narodi u to vreme su imali svoje vojske, praktično svi sposobni muškarci su činili tu vojsku.
Ne treba zaboraviti veliku vojsku Stefana Nemanje, ne treba zaboraviti vojsku Cara Dušana, koja je poslednja srpska vojska koja je imala osvajački karakter. Nakon toga nikada srpska vojska nije osvajala, već je samo branila svoje teritorije. Ne treba zaboraviti vojsku Kneza Lazara, pre njega Mrnjavčevića. Ne treba zaboraviti ni bitke koje su vodile te vojske, Maričku i Kosovsku bitku.
Sve do 1883. godine, kad je zaista ustanovljena aktivna srpska vojska po osnovu obaveze služenja vojnog roka i taj se datum, ta godina se računa kao početak narodne srpske vojske, kao početak aktivne srpske vojske koja je nastala po osnovu obaveze služenja vojnog roka.
Da je ova vojska bila dobra, pokazuje i Prvi balkanski rat, kad smo se konačno oslobodili od ropstva Turaka i oslobodili, kao poslednji deo Srbije, Kosovo i Metohiju 1912. godine, zatim Drugi balkanski rat kad smo pobedili Bugare koji su nas s leđa napali nakon završetka Prvog balkanskog rata.
Da ne govorim o Prvom svetskom ratu, kad smo dokazali celom svetu da jedna mala, ali dobro organizovana vojska može na početku Prvog svetskog rata da savlada daleko brojniju i opremljeniju Austrougarsku vojsku u čuvenim bitkama Kolubara, Cer itd.
Da bi onda pokazali opet celom svetu putem osvajanja, probijanja Solunskog fronta i prodiranja silovitom brzinom ka oslobađanju cele Srbije. Jedna vojska koja je pre toga bila izbegla, bolesna, izmučena i iscrpljena, na zadovoljstvo i pohvale mnogih evropskih savezničkih generala, koji su se čudom čudili, otkud toliko žara, snage i volje jednoj maloj vojsci da oslobodi svoju zemlju.
Ne treba govoriti da je i posle Prvog svetskog rata naša vojska bila organizovana, ali kao vojska Kraljevine Jugoslavije, sve do početka Drugog svetskog rata, kad su nam, naravno, leđa okrenuli, kao i često puta u istoriji i Slovenci i Hrvati, koji su stali uz Hitlera, a protiv tadašnje Jugoslavije.
Kasnije, posle Drugog svetskog rata se stvara komunistička JNA. Treba reći da i u Prvom svetskom ratu i u drugom svetskom ratu su i Sloveniju i Hrvatsku oslobađali upravo srpski vojnici, u Drugom svetskom ratu, srpski i crnogorski vojnici, iako su bili na potpuno suprotnim stranama i većina Hrvata i većina Slovenaca.
Ponovo se konsolidovala srpska vojska, sve do napada NATO pakta, kad smo zaista pokušali da odbranimo Kosovo i Metohiju. Nažalost, politički loše vođena vojska Srbije je poražena u tom ratu, ali su ipak NATO generali, neki odmah posle završetka ratnih dejstava, a neki kasnije u svojim memoarima priznali da je srpska vojska i te kako vešto i hrabro vodila rat na Kosovu i Metohiji protiv daleko brojnijeg neprijatelja kojeg su sačinjavale gotovo sve zemlje NATO pakta.
Poslednja istraživanja javnog mnjenja u poslednjih nekoliko godina pokazuju da Vojska Srbije ima znatan ugled u našem društvu i da se visoko kotira. Sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je vojska imala veliki i da ima veliki rejting, čak u jednom periodu, naravno, to se menjalo zavisno od datuma, ali u jednom periodu je bila izjednačena skoro sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Dokaz za to jeste da se čak 98% regruta odazivalo vojnim pozivima u poslednjim generacijama regruta, što je samo po sebi dovoljan dokaz o popularnosti Vojske Srbije.
Zašto se onda želi ukinuti ta narodna aktivna vojska, koja je zasnovana na obavezi služenja vojnog roka? Pitanje je da li to želi vlast ili nam to neko drugi diktira? Rekao bih da je druga solucija u pitanju.
Mislim da većina generala Vojske Srbije to ne želi. Ne bih se složio sa ministrom da većina građana Srbije smatra da je potpuna profesionalizacija vojske najbolje rešenje. Ne, taj podatak ne postoji i ja i te kako sumnjam u taj podatak, mislim da on nije tačan. Mislim da većina srpskog naroda želi da ima svoju narodnu vojsku koja će čuvati njegove granice.
Iskreno, mislim da je NATO projektovao ovakvu profesionalizaciju vojske i mislim da je to sasvim jasno. To je i logično, jer nikome danas nije potrebna jaka srpska vojska, osim naravno Srbiji.
Zašto? Mislim da tome doprinose i javne izjave ministra vojnog, uvaženog gospodina Šutanovca, koji neskriveno teži ka ulasku Srbije u NATO pakt, uprkos odluci Skupštine Srbije o vojnoj neutralnosti Srbije.
Naravno, i ja bih odmah sutra glasao za ulazak Srbije u NATO pakt pod uslovom da nam vrate Kosovo i Metohiju i da garantuju Srbiji suverenitet i teritorijalni integritet. Naravno, prvi bih glasao pod tim uslovima, ali ako nam neko otima KiM, a mi trčimo njemu u zagrljaj, ne mislim da je to ispravno.
Naša situacija unutar Srbije i kada se radi o granicama nije blistava. Imamo problem Kosova i Metohije, koje neumitnim putem klizi ka neutralnosti, potpunoj nezavisnosti i odvajanju, otimanju dela Srbije uz pomoć NATO pakta.
Da ne govorim o tome da su pripadnici OVK odmah posle akcije Vojske Srbije i policije Srbije pobegli sa KiM i vratili se tek kada su pripadnici NATO pakta došli u Srbiju, vratili su se i nastavili da čine ono što su činili.
Spalili su i uništili ili teško oštetili 150 srpskih crkava i manastira, stotine i stotine srpskih grobalja je porušeno, a da ne govorim o čitavim selima spaljenim, naseljima, srpskim kućama. Najteže od svega je što je ubijeno mnogo, mnogo Srba i što je preko 250.000 Srba moralo da ostavi svoja ognjišta i da se presele u Srbiju kao izbeglice, odnosno kao raseljena lica.
Danas isti ti OVK pripadnici čine slične zločine, ali nažalost u tome im ponekad pomažu i pripadnici KFOR i pripadnici Euleksa. Primer je, recimo, uništavanje naših trafostanica, odnosno relejnih stanica telekomunikacije Srbije.
Nije samo u pitanju KiM, imamo ovih dana i izjave mnogih političara sa jugoistoka Srbije, Preševa, Bujanovca i Medveđe, albanske nacionalnosti, koji otvoreno kažu u razgovoru sa belgijskim diplomatama da jugoistok Srbije, odnosno kako oni to zovu Preševska dolina – Bujanovac, Preševo i Medveđa treba da budu u sastavu Kosova, a da se automatski isključe iz sastava Srbije. To je rekao predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, i gospodin Orhan Redžepi, u razgovoru sa stranim diplomatama iz Belgije.
Da se samo setim onoga što je rekao moj uvaženi kolega Zoran Babić iz SNS, da su se 28. viorile samo albanske zastave u tim mestima, a pametnom čoveku je dovoljno da zaključi šta takvi ljudi misle o jedinstvu Srbije i o priključenju tog dela Srbije nekakvom nezavisnom Kosovu.
Šta je sa Raškom oblašću? Setimo se utakmice Srbija-Turska. Koliko mladih ljudi muslimanske veroispovesti je izašlo na ulice i vikalo – ovo nije Srbija, ovo je Turska? Nijedna srpska zastava, samo turske zastave u neprekidnim povorkama kolona automobila koji su slavili pobedu Turske. Stekao sam utisak kao da se nalazimo ne u Srbiji, nego usred Turske, usred Istanbula.
Naravno, potpuno sam svestan i nemam nikakvih iluzija da će vladajuća koalicija ovaj zakon ili ovaj predlog odluke izglasati, iako sam siguran da se mnoge moje kolege, a to se i danas delimično moglo videti iz njihovih diskusija, ne slažu baš u potpunosti sa ovom odlukom i sa izmenama i dopunama ovog zakona.
Siguran sam takođe i da velika većina srpskog naroda ne želi da se u potpunosti sprovede profesionalizacija srpske vojske, već želi da srpska vojska ostane jednim delom stajaća, jednim delom aktivna vojska, a jednim delom narodna vojska, kakva je od postanka uvek i bila.
Navešću nekoliko primera zemalja koje se nisu povele za profesionalizacijom vojske, iako su mnogo bogatije od nas i mnogo razvijenije od nas. Kolega Samardžić je govorio o Švajcarskoj koja je neutralna, koja ima 130.000 vojnika, od toga samo 5% profesionalnih vojnika, ali ću pomenuti primer i Grčke. Grčka ima 180.000 vojnika, nijedan veliki razlog za držanje tako velike vojske, uz obavezu služenja vojnog roka, ni nikakve pretnje kakvih Srbija, nažalost, ima, Grčka nema. Nemačka takođe.
Nisam siguran kada gospodin ministar kaže da se i u Nemačkoj radi i razmišlja o profesionalizaciji vojske. Ne, razmišlja se o poluprofesionalizaciji vojske, što je dobar primer i što bi bilo dobro iskustvo i za Srbiju.
Turska je druga sila u NATO paktu po vojnom naoružanju, po modernizaciji, po brojčanom sastavu svoje vojske, a nema nekih posebnih rizika i nekih posebnih pretnji i takođe ima obavezu služenja vojnog roka.
U Nemačkoj se služi obavezan vojni rok takođe, to sam već napomenuo, iako je to jedna od bogatijih zemalja, koja je jedan od glavnih stubova EU.
Vojska Srbije bi trebalo, s obzirom na situaciju u kojoj se Srbija nalazi, da ima poluprofesionalnu vojsku. Profesionalci bi trebalo da budu podoficiri, oficiri, sastav koji rukuje skupom ratnom tehnikom, mašinerijom i mehanizacijom, kao i sastav specijalnih vojnih jedinica, takođe i pripadnici obaveštajnih vojnih službi, kao i činovnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Jedan deo redovnog sastav bi trebalo zaista profesionalizovati, tako da uvek imamo udarnu pesnicu Vojske Srbije.
To bi bila profesionalna vojska u stalnom radnom odnosu, ali dobar deo Vojske Srbije bi trebalo da budu vojnici regruti na obaveznom služenju vojnog roka. Uvođenje oko 2.000 dobrovoljnih vojnika nije dovoljno za zemlju kakva je Srbija. Mislim da bi bilo bolje da se uvede od 20 do 30 hiljada dobrovoljnih vojnika koji bi stekli pristojnu vojnu obuku i bili spremni da u rezervnom sastavu uvek budu na raspolaganju Generalštabu i vrhovnom komandantu.
Ovde je predviđeno da predsednik Srbije može u slučaju neposredne ratne opasnosti ponovo da uvede obavezu služenja vojnog roka, ali se postavlja praktično pitanje – kako u tako kratkom intervalu obučiti te mlade ljude? Čini mi se da je potpuno nemoguće.
Treba reći jednu stvar koja je veoma važna, o čemu je govorio i uvaženi ministar Šutanovac, a to je da profesionalizaciju vojske mora da prati modernizacija opreme i naoružanja. To je zaista potpuno tačno, ali to kod nas nije slučaj. Mi smo suviše siromašna zemlja da bi ulagali ogromna finansijska sredstva u modernizaciju ratne opreme i naoružanja. To sebi mogu da priušte samo bogate zemlje, Srbija svakako ne.
U našem slučaju, profesionalizacija srpske vojske, kada nemamo uslova za modernizaciju, znači praktično slabljenje odbrambene moći Srbije. To je ono što je veoma, veoma važno istaći.
Siromašne zemlje, kakva je Srbija, koje nemaju sredstava da stalno i u kontinuitetu modernizuju svoju ratnu opremu i ratno naoružanje, moraju da se oslone na masovnost, odnosno na obavezu služenja vojnog roka kao jedini element koji joj ostaje usled nedostatka finansijskih sredstava, jer se naoružanje po najnovijim tehnologijama i standardima mora stalno obnavljati, za šta Srbija, kao što svi znamo, zaista nema nikakvih sredstava.
U odnosu na odluku Vlade da se vojska u potpunosti profesionalizuje, da li je uzeta u obzir činjenica da su poslednje generacije regruta čak 98% se odazvale vojnom pozivu? Motiv je postojao, postoji i dalje. U čemu je onda problem, zašto onda ukidate obavezu služenja vojnog roka?
Istovremeno sa slabljenjem odbrambene moći, a u to sam duboko uveren, jer ću pomenuti i ono što je ministar ponovo rekao, i to ću apostrofirati, da je profesionalizacija vojske moguća samo ukoliko se sprovodi redovna modernizacija ratne opreme i naoružanja.
Slabimo automatski odbrambenu moć Srbije, ali ukidanjem ove obaveze služenja vojnog roka ukidamo i jednu lepu tradiciju u Srbiji, ukidamo služenje vojnog roka, praznik za svaku porodicu koja ima mušku decu. Veoma je ponosno bilo služiti vojsku i mladi ljudi su sazrevali u vojsci. Od dečaka su postajali muškarci.
Mnoge devojke u ovim krajevima nisu htele da se udaju za mladiće koji nisu iz raznih razloga služili vojsku. Bilo je to sramota za porodicu, ali čast za sve porodice koje su imale decu.
S ponosom sam ispratio svog najstarijeg sina pre par godina u vojsku i nadam se da ću i svog najmlađeg sina, koji sada ima osam godina, s ponosom ispratiti u aktivnu Vojsku Srbije. Nisam siguran da će ova vlast večito trajati i mislim da će sledeća vlast dobro razmisliti o svemu ovome i uvesti poluprofesionalnu vojsku.
Dakle, profesionalizacija da, ali delimična, ne potpuna, kakvu vi zahtevate. Hvala.