Danas smo čuli, pored ostalog, narodnog poslanika profesora Ljubišu Stojmirovića da ove izmene i dopune ovih zakona treba da prihvatimo, jer se donose u nenormalnim uslovima, pa će valjda danas kad se to usvoji da uslovi budu normalni. E, neće biti normalni, jer godinama zakoni koji se ovde usvajaju, na terenu se ne sprovode, ili se sprovode selektivno.

Gospodo narodni poslanici, bili bi ovde danas normalni uslovi da ste primenili zakon kada su različiti batinaši ulazili u zgradu RTS-a, kada su raznorazni dolazili ovde ispred Skupštine i napali i nasrnuli fizički na našeg kolegu. Pokušali su oni jednom i na radikale, ali su se prevarili, nisu dobro prošli, pa kad su nas videli, bežali su sa onih stepenica. A onda imamo potpuni paradoks i smejuriju, da se posvećuje pažnja onima koji danas sede na stepeništu. Umesto da se zapitate kako ste kršili pravo svog naroda, jer niste hteli da stavite čak ni na dnevni red da raspravljamo o ukidanju Zakona o javnim izvršiteljima, koji je podnela SRS, a koji je potpisalo preko 100.000 građana Republike Srbije. Zato uslovi nisu normalni.

Ali, s druge strane, ja vas još jednom pozivam i pre neki dan sam rekao u istoj ovoj sali – dešavalo se šta se dešavalo i prošli smo kroz težak period, hajde da jednom, makar na kraju ovog saziva, poslušate poslaničku grupu SRS. Poštujmo heroje, poštujmo ljude koji su u ovo doba pandemije dali život za svoj narod, za svoju zemlju. Dajmo, evo, kao jedan od dobrih primera, dajmo i najprikladnije bi bilo da Klinički centar u Nišu ponese ime po hirurgu Miodragu Laziću i da ne zaboravimo sve ostale heroje, jer će nam heroji biti potrebni ako se ovako u ovoj zemlji Srbiji nastavi.

Prošle nedelje smo od predsednika Vlade čuli da nije na nama da se mešamo u delatnost Ustavnog suda i da će Ustavni sud doneti po prioritetu odluku po našem pitanju da li je Ustav prekršen pri uvođenju vanredne situacije. Evo, ja vas danas pitam, s obzirom da je na dnevnom redu ukidanje vanredne situacije, da li je Ustavni sud zasedao, da li je doneo neku odluku ili se možda čekaju neka bolja vremena, kao što su i za druge stvari odlučivali godinama kasnije?

S druge strane, interesuje me da li se ukidanje vanrednog stanja odnosi i na sever Kosova i Metohije, pošto su na tom delu teritorije Srbije važile mere zabrane kretanja i to je više puta s ponosom isticano, što je dobro za sve građane Srbije da znaju, ali isto tako vas pitam da li za vas iz Vlade Republike Srbije postoje Srbi južno od Ibra? Evo, proverite informaciju, ja vam danas garantujem da npr. u srpskoj enklavi u opštini Štrpce za svo ovo vreme ni jedna jedina maska nije stigla, a kamoli nešto drugo.

S druge strane, kada ste govorili o ekonomskim merama, davanje minimalca za period od tri meseca i to samo za one koji su otpustili manje od 10% radnika, zaposlenih, je zaista s jedne strane diskriminišuće, jer ste morali da kada ste donosili ekonomske mere, da kažete i da donesete mere koje bi se donosile od privrednog subjekta do privrednog subjekta u zavisnosti čime se bave i kako su bili pogođeni. I s druge strane, trebalo je razmišljati, kada je rečeno da mogu dobiti pomoć samo oni koji su otpustili manje od 10% zaposlenih, da se automatski izbacuje iz sistema mnoštvo privrednih subjekata, pogotovo onih koji su bili zaista ugroženi i iz tih razloga su možda morali da otpuste jedan broj radnika, dok za ove druge odlaganje je zapravo samo pravljenje duga za narednu godinu.

Vi ste morali, kada govorim o merama i pomoć privrednicima, da tražite i da date otpis, a ne dug, ne da ih zadužujete. S druge strane, trebali ste da razmislite ili da donesete odluku da se barem za ova tri meseca država odrekne plaćanja poreza i doprinosa od strane preduzetnika za mikro i vezano za mala preduzeća, jer država nikako ne pomaže tim privrednim subjektima, ukoliko im samo odrede da u narednoj godini plate sva svoja dugovanja. Opet se vraćamo na ono osnovno da je zapravo država trebala privrednicima da omogući otpis, a ne dug.

Treće, vrlo bitno pošto ste da kažemo hvalili i taj deo pomoći privrednicima i govorili o kreditima koje mogu da uzmu od Fonda za razvoj, trebali ste da shvatite da, ukoliko ste želeli da pomognete privrednicima, kako ih ne bi zaduživali, im omogućite jedan deo bespovratnih kredita od 25 do 70, 75%, u zavisnosti od slučaja do slučaja bi se odobravali. Kao što znamo nisu svi privredni subjekti isti, neki su u doba ove pandemije dobro radili, svoje usluge dobro prodavali, čak im je prodaja skočila, npr. apoteka, a s druge strane, uzmimo primer opet ovih koji malo zarađuju, primer frizerskih salona, koji su bili zatvoreni.

Ne možete uvek kada donosite odluku, kao i za ovu pomoć od 100 evra, kao što kažete hoćete da pomognete privrednicima, linearno donositi da odluka važi za sve. Nisu svi socijalno istog statusa, nisu svi privredni subjekti jednak broj zaposlenih, nisu svi likvidni, nemaju svi privredni subjekti milione. Svaka čast onima koji su se odrekli javno, velika preduzeća, rekli su da im nije potrebna ova pomoć. Ovde se govori o tome da ovim vi niste pomogli, već zadužili i od vas kao srpski radikali tražimo da se privrednicima izvrši otpis, a ne ostavljati im dug. To je ključno u celoj ovoj priči mere ekonomske politike.

Kao i u svakoj teškoj situaciji, da li ona bila zdravstvena, vanredna ili ratna, pored svih glavobolja i teških stvari ipak uvek treba pamtiti i heroje. Pamtimo heroje sa Paštrika i Košara u ratnom stanju, ali mislim da ovim putem želim da naglasim da trebamo da pamtimo i da se neke određene inicijative izvrše, da se govori o herojima, a jedano od zaista velikih heroja je sada već pokojni dr Miodrag Lazić, hirurg iz Niša, koji je samo dva meseca pred penziju mogao da se povuče, ali on je ostao da se bori na prvoj liniji odbrane protiv koronavirusa. Čovek je bio dobrovoljac u ratovima u Republici Srpskoj Krajini, gde je branio srpski narod u Republici Srpskoj, živa legenda svih Srba. U svom oproštajnom pismu rekao je da je on hirurg napaćenog srpskog naroda. Takve ljude trebamo isticati i nadam se da će mu se Srbija makar posthumno na neki način zahvaliti. Hvala.

Što aplaudirate?

Pa nažalost gospođo Brnabić, evo dokaza da vi govorite ovde paušalno, jer šta znači to poslata je veća količina? Koliko tačno? Vi ste predsednik Vlade.

Kažete veća količina je poslata alkohola opštini Štrpce. Ja sam rekao, maske, evo sada vam kažem i viziri. Nije poslato. Pitajte građane južno od Ibra da li su oni dobili, građani na kraju, da li je do njih stigla pomoć? Ne, nije stigla. I ja sam informisan na dnevnom nivou i verujte mi, bolje od vas.

Sa druge strane kažete, poslato je u Gnjilane. Pa evo pošto vi to znate, verovatno ste informisani bolje od mene, a koliko to Srba živi u opštini Gnjilane? Koliko je to tačno poslato? Na koliko adresa je to stiglo? Koliko tačno Srba živi u opštini Gnjilane, predsedniče Vlade?

Sa druge stane, kada govorite o ekonomskoj pomoći, pa vi ste prvo trebali da ta pomoć ide, da se usmeri vezano za finansijska sredstva da imaju za likvidnost i za obrt privrednih subjekata, a ovo, ovo samo može biti potpora.

I sa treće strane, vi uredbe koje ste donosili, samostalno kršite. Uredbom Vlade Republike Srbije da roditelji koji imaju decu mlađu od 12 godina ostanu kod kuće i prate sa njima nastavu preko RTS-a, dobra odluka. Šta se to onda desilo tim roditeljima? Saznali su da im je silom zakona skinut stari odmor i pri tom se vraćaju sada na radna mesta od sutra i prekosutra, a nastava se nastavlja. Da li to sada znači da ta deca mlađa od 12 godina, sada mogu normalno da im pustite RTS i da prate i ostanu sami kući?

Znači, kada vama odgovara ta uredba važi, kada se ukine onda ne važi? Da li je ovo tačno? Da li je tačno da je ministar prosvete uveo ove nedelje radnu subotu? Ukidamo vanredno stanje, govorimo treba da se izađe na Sunce. Oni koji su poštovali 45 dana izolacije, umesto da u subotu izvedu decu na Sunce, oni će morati da prate RTS. Zaista imate neverovatne odluke, ali bih voleo ovo da mi odgovorite zašto nije urađeno na ovaj način?

Hvala.

Poslanici SRS kao i uvek, a i u ovom mandatu bili su opozicija režimu ali ne i opozicija narodu. Zbog toga smo uvek podržavali ona zakonska rešenja koja su u interesu naroda i koji su u skladu sa politikom SRS.

Shodno tome i ovim amandmanom predlažemo da se ovaj rok koji je stavljen za produžetak do 5. marta 2022. godine produži do 5. oktobra 2022. godine. Mada, ono što ostaje nepoznanica, da kažem jedna nejasna situacija, jeste činjenica da je ovlašćeni predstavnik danas više puta govorio kao predstavnik opozicione stranke, govoreći o tome gde su nastajali problemi, zašto je to bilo skupo, zašto su takse izgledale ovako ili izgledale onako. Ostaje čudno ako uzmemo kao činjenicu da je upravo taj zakon, prethodni zakon, odnosno ovaj osnovni zakon, koji su danas amandmani na izmene zakona, donela upravo stranka koja je u vlasti bila i te godine.

Ostaje, takođe žal ili drugo pitanje da dok govorimo da su takse, troškovi, lekarski pregledi i sve ostalo koštalo i nešto preko 10.000 dinara, da oni koji su najrevnosniji, oni koji poštuju zakone Republike Srbije, a njih oko 150.000 je u ovom roku regulisalo dozvolu za posedovanje i nošenje i oružani list, a sada razgovaramo, naravno, kako treba umanjiti troškove jer troškovi se moraju umanjiti. Ostaje pitanje i žal kako ćete rešiti, žal ostaje ako ne rešite, a pitanje kako ćete rešiti da oni koji su poštovali zakone i u zakonskom roku sve to uradili, kako onda vratiti novac onim građanima Srbije koji poštuju zakone Republike Srbije? Hvala.

Gospodine predsedavajući, zaista posle ovakve divne diskusije i replika poslanika vladajuće većine, gospođe Tomić i Marijana Rističevića, po principu – ja tebi vojvodo, ti meni serdare, postavlja se pitanje – da li mi ostali uopšte treba da govorimo i da li je ovom parlamentu opozicija potrebna? Ukoliko već imaju nerazjašnjenih računa, mislim da bi trebalo organizovati posebnu sednicu za poslanike vladajuće većine ili pozvati na primer temu, gospodina Zukorlića i gospodina Vukadinovića, ko je pravi predstavnik nacionalnih manjina. Danas samo to još nismo čuli. Mislim da bi gospodin Zukorlić to sjajno objasnio, a ne znam kako bi se snašao gospodin Vukadinović.

Sve u svemu, danas imamo vrlo bitnu tačku dnevnog reda, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Aneksa 1 Sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.

Ono što je nama potrebno, naravno, ovakav vid sporazuma je i potreban, a prvi zbog činjenice da Srbija i Azerbejdžan nemaju nikakvih otvorenih pitanja, međusobno se podržavaju po očuvanju teritorijalnog integriteta i celovitosti. Ono što je za nas srpske radikale veoma bitno to je da je Azerbejdžan država koja nije priznala terorističku, lažnu, kako god hoćete, državu Kosovo i koja je učinila i korak dalje, a to je da su glasali protiv prijema tzv. države Kosovo u Interpol.

Ono što je takođe vrlo značajno jeste da mi ovakvu državu treba da gledamo kao zaista ozbiljnog ekonomskog partnera, ne strateškog. Nama je potrebno da strateški partner bude Kina, da se u potpunosti integrišemo sa Ruskom Federacijom, ali ovakvi sporazumi sa ovakvim državama, koja u prethodnim godinama ima pozitivan ekonomski rast, su nam i te kako potrebni, pogotovo ako se ima u vidu da je ovo država koja je među prvih 20 zemalja u svetu po dokazanim rezervama nafte.

Kada govorimo o sporazumima poput ovog, postavlja se pitanje – zašto onda naša država Srbija, zašto naša Vlada, zašto ovaj režim upada sam sebi u usta? Sa jedne strane imamo sporazume koji su i te kako dobri za ovu zemlju, a sa druge strane moramo da postavimo pitanje – šta ćemo u onim u kojima imamo samo obaveze, a nemamo nikakvih prava, kao što je CEFTA?

Evo koliko je već vremena prošlo, a takse terorističke države Kosovo prema Srbiji su i dalje na snazi. Obećanje sadašnjeg predsednika Vlade, kada su to uradili, bilo je da će tužiti odmah po tome, a najkasnije u roku od tri meseca, ali to se nije desilo.

Evo prošlo je ako se ne varam preko godinu dana, godinu i po dana će sada skoro i naravno po tom pitanju Srbija ništa ne radi, kao da je to u našem interesu i izjave koje dobijamo od predstavnika režima u najblažoj formi reči jesu sumanute. Sa jedne strane mi danas imamo radosnu vest da je još jedna država povukla priznanje tzv. nezavisnog Kosova. Najavljeno je čak da će u narednih nekoliko dana biti sigurno još jedna.

Ukoliko se ne varam, time u UN je sada veći broj onih država koje priznaju celovitost i teritorijalni integritet Republike Srbije, a ne one koje se zalažu za tzv. nezavisno Kosovo, ali se onda postavlja pitanje kako je moguće da kažemo – znate, mi se zalažemo samo za mir, pa makar nam u prevodu rečeno, budu otimali i deo po deo teritorije.

Takva je bila poslednja izjava predsednika države nakon razgovora sa američkim predstavnicima, gde je rečeno da, eto dobro je da su nas saslušali, saslušali su naše probleme, ali mi se ne slažemo oko tog pitanja, ali evo unapred da kažemo mi ne želimo nikakve sukobe.

Kakvu mi poruku šaljemo suprotnoj strani koja je upravo ratom otela našu teritoriju i trenutno je ta teritorija pod okupacijom? Da li će se desiti da se to na mala vrata završi i da nam se onda desi kao godinama kasnije, da niko više iz vladajućeg režima, baš kao što ne spominje Republiku Srpsku Krajinu, neće pominjati ni KiM?

Da li je za osam godina vladavine SNS pred bilo kojim međunarodnim institucijama pokrenuto pitanje Republike Srpske Krajine? Da li je pokrenuto pitanje te okupirane teritorije? Zašto se i dalje ponašamo i povlačimo u defanzivu kada je u pitanju naš narod koji je proteran sa tih teritorija, jedan veliki broj, nažalost likvidiran na najmonstruozniji način? Koje su to sile gde ćemo poput ovog današnjeg, gde pravimo ekonomskog partnera, buduća Vlada Republike Srbije zauzeti kurs prema strateškim partnerima?

Da li su to partneri koji žele da i na ekonomskim pitanjima sarađuju na osnovama koje su pozitivne za obe strane potpisnice, ili ćemo sarađivati kako kažete, a to nije saradnja tako što će jedna strana imati veliku dobit, a druga strana, odnosno nažalost Srbija, veliki gubitak?

Koji su to zvanični pokazatelji kada govorimo o ekonomiji i saradnji, a govorimo o zvaničnim podacima na kraju 2018. godine, kada je u pitanju spoljnotrgovinska robna razmena? Da li smo mi bili u suficitu ili deficitu?

Prema podacima Vlade Republike Srbije, kaže se da je pokrivenost uvoza izvozom bila 74,3% i manja je nego 2017. godine. Da li mi treba da budemo zadovoljni što imamo mnogo veći uvoz od izvoza? Odakle dolazi taj uvoz? Ja razumem da mi uvozimo mango i banane, ali ne mogu da razumem da je država slepa pred činjenicom da se u poljoprivredu ulaže nedovoljno kako bi naši poljoprivrednici, seljaci bili konkurentni na našem tržištu, jer oni nisu sada u mogućnosti ni na našem tržištu da budu konkurentni kamoli na tržištima EU.

Pompa se digla kada je Ruska Federacija pozvala Srbiju da uđe u Evroazijsku ekonomsku uniju i tu smo imali na prečac neke informacije gde je Srbija konačno rešila da potpiše Sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama Evroazijske ekonomske unije, 25. oktobra prošle godine. Tada je rečeno od predstavnika našeg režima da taj sporazum nije u suprotnosti sa evropskom politikom Srbije, zapravo izjavila je Ana Brnabić i tada je rekla da je to ekonomski, a ne politički sporazum i da je on komplementaran sa evropskom politikom Srbije.

Prvo, kao prvo, mi tada nažalost nismo postali članica ovog saveza, već je tim sporazumom samo proširena lista proizvoda iz Srbije koji mogu da se izvoze na teritorije Evroazijske ekonomske unije, a zbog građana Srbije, kada pokušavate da ih obmanjujete pričama o tome da je saradnja sa EU uspešna za Srbiju, građani Srbije, poljoprivrednici, privrednici, industrijalci, preduzetnici, treba da znaju da sporazum koji imao za određene artikle i proizvode sa Evroazijskom ekonomskom unijom su identične kao sa bratskom Ruskom Federacijom, a to je da su bez carine.

Tu je jedina mogućnost da ukoliko država ozbiljnom politikom, petogodišnjim planovima za početak, strategijom razvoja privrede može biti konkuretna i na taj način, ako se već deklarativno zalažete nadam se svi, za obnovu sele, kako se kaže, očuvanje sela i povratka ljudi na selo, onda je potrebno i dati podršku zakonsku, proceduralnu i direktnu.

Ovim sporazumom tada, koji je Ana Brnabić potpisala tada je samo povećanja kvota za izvoz robe za koju važe ograničenja i šire zonu slobodne trgovine na Jermeniju i Kirgistan. Znači, samo je povećanja kvota.

Ono drugo što nam je bitno jeste da pored toga što smo čuli da prosto nemamo problem sa EU, tada se odma oglasila potparolka EU Maja Kocijančić u izjavi za Radio "Slobodna Evropa" i istakla da Srbija može sklopiti sporazume sa drugim zemljama i organizacijama pre pristupanja EU, međutim, da ovi sporazumi morajau da se povinuju obavezama koje je Srbija preuzela na osnovu Sporazuma o stabilizaciji, pridruživanju između EU i Srbije, te se procenjuje od slučaja do slučaja.

U kontekstu pregovora o pridruživanju EU, Srbija se obavezala da će se povući iz svih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, znači i sa Evroazijskom ekonomskom unijom i sa Ruskom Federacijom, sa onima sa kojima imamo bezcarinsku mogućnost izvoza i gde možemo biti konkurentni, na dan svog pristupanja EU.

Sada, šta je bilo interesantno čuti. Doktor Marijan Rističević je danas ovde izneo, profesor doktor Marijan Rističević, akademik Marijan Rističević je danas ovde izneo jednu interesantu formulaciju. On je rekao - mi ne treba da se odričemo puta ka EU, ali trebamo da iskoristimo put ka EU zbog evropskih fondova koje treba da uzmemo. Zamislite, mi ćemo, jedna Srbija će prevariti EU, najveće sile EU. Jedna Srbija će prevariti Nemačku, Francusku, Španiju, Italiju, otećemo im novac. Verovatno bi prevarili i Veliku Britaniju, ali sada nismo u mogućnosti, jer su se oni na vreme spasili i pobegli sa broda koji tone.

Zaista, očekujem da u narednom mandatu akademik Rističević u najmanju ruku bude ministar spoljnih poslova, jer ovakvom politikom građanima Srbije može da se obeća da će sedeti kući i da neće morati da rade ništa. Ali tu je jedan mali problem, akademik Rističević nije slušao Emanuela Makrona koji je rekao da u narednom periodu i ne tako bliskoj budućnosti neće biti proširenja EU i da najveća članica, najveći predstavnici, najveće zemlje EU treba da se iznutra restruktuiraju i verovatno će se oni tako restruktuirati, po nalogu akademika Rističevića, da velike zemlje svoje povlastice, svoja ovlašćenja prebace na prvo, zemlje koje tek trebaju da pristupe, da im daju sve, zatim pristupe i biće vodeće sile Srbija i Bugarska. Verovatno Hrvatska neće pošto sa njima imamo neprijateljske odnose.

To je najbolja stvar koju smo danas mogli da čujemo, a onda su u replikama sa svojim koalicionim partnerom iznosili podatke kakve sve uspehe možemo i dalje da dobijamo povodom ovakve ekonomske politike koju vodimo.

Ja zaista verujem da će posle današnjeg tog izlaganja i ekonomskog koncepta koji ste izneli, da gospodin Aleksandar Vučić sigurno će uzeti taj koncept za predizbornu kampanju i u narednom periodu, u narednoj Vladi ukoliko bude bio, onda će tim konceptom stvoriti stvarno zlatno doba. Do danas smo bili na putu za zlatno doba, ali današnjim konceptom ja verujem da će budući predsednik Vlade od gospodina akademika, gospodina Rističevića, tražiti da napiše ekspoze za budućeg predsednika Vlade i verovatno će to biti od uvođenja višestranačja da se prvi put desilo da 250 poslanika glasaju za. Jer, pazite ukoliko ja kao otac dvoje dece, čekam hvala Bogu treće, ukoliko se ovo ispuni ja ću morati i četvrto i peto, jer živeti u takvoj onda zemlji blagostanja biće pravo uživanje. Moram priznati da se nikada više neću baviti politikom i na kojoj god listi gospodin akademik Rističević bio, kao 2000. godine do danas, pošto je bio na raznim listama, ja ću pratiti samo gde je on, da bi zaokružio zbog ekonomskog koncepta koji smo danas čuli.

Prevariti EU na ovaj način, ovo me podseća na film „Pljačka Trećeg rajha“. Ja da sam gledao taj film, ja bih pomislio da je akademik Rističević tu bio glavni glumac. Oni su uspeli da opljačkaju Berlin, pobede u Drugom svetskom ratu, a vi ste uspeli danas da rasturite u komade EU i ja zaista očekujem da će Srbija put blagostanja današnjim konceptom krenuti.

Ono što je dalje bilo vrlo interesantno, a to je da, kada govorite o putu ka EU i kažete – ne, mi ćemo, mi ne treba da se odričemo nego da ih koristimo, verovatno mislite da ih koristimo i po principu kako oni nama otvoreno prete oduzimanjem Kosova i Metohije, kako od nas insistiraju da preuzmemo i primimo u državi jedan broj migranata, verovatno isto tako smatrate da je ovaj put pravi put kada nam se mešaju unutrašnja pitanja države poput baš ovih izbora i onih koji danas nisu ovde da nam određuju izborne zakone i da nam objasne šta je demokratija, na sve to šalju neke bivše poslanike i time dokazuju i pokazuju da smo za njih minorni, da moramo biti ponizni, jer ako ne sednemo sa njima mi nismo dovoljno pametni da ovde donosimo ispravne zakone.

Vidite, tu se mi srpski radikali sa vama ne slažemo i za razliku od vas i vama sličnih, mi ne sedamo sa onima koji su nas na taj način isto tako bezuslovno bombardovali kao što su nam sada slali i pokušavali da nam objasne da treba sesti sa nekakvim Jeremićima, Đilasima, ili ne znam kako se sve zovu, koji pobogu bojkotuju ove izbore.

Što se mene tiče, ne da treba da ih bojkotuju, oni ne treba više da se bave politikom. Oni su imali dovoljno godina i bili su u vlasti, videli smo koliko su znali i umeli. Za razliku od vašeg ekonomskog koncepta, njihovom ekonomskom konceptu će se na nažalost prepričavati još sto godina. Uništili su sve fabrike, uništili su bankarski sistem, nema šta nisu uništili. Jednostavno, moramo za neke stvari da budemo ozbiljniji i da ovom parlamentu vratimo ono što je potrebno, da se ovde razgovara, da se ovde nedvosmisleno donose zakoni i da i ukoliko imamo probleme, rešavamo ih ovde svih zajedno. Hvala.

Hvala.

Ja nisam zaista ništa uvredljivo mislio kada sam za gospodina Rističevića iskoristio termin akademik. Svestan sam da, naravno, nije član Srpske akademije nauka i umetnosti, ali sam prosto napravio paralelu zbog onoga što je iznosio sa ekonomskog aspekta, da je to zaista nivo jednog akademika. Mislim da apsolutno tu ne treba da bude sporno. Možda sam ja bio dosta uverljiv za jedan broj kolega, pa je on to prihvatio na jedan negativan način, ali ja sam zaista to izneo zbog onoga kada bi to bilo uspešno, rekao šta bi bili rezultati takve ekonomske politike.

Ali, sa druge stane bih, pošto mi je replicirajući akademik Rističević rekao da on u svojoj izbornoj jedinici uzima, osvaja, kako god, 20% glasova, ja onda verujem da će akademik Rističević izaći na ove izbore samostalno, jer je Srbija jedna izborna jedinica. Sada verujući zbog toga što je akademik Rističević mlad poslanik i političar i tek je nešto više od 25 godina u parlamentu, da li je prosto zaboravio ili nije učestvovao u promenama zakona, ali izborna jedinica je jedna Srbija, a biračko mesto je potpuno nešto drugo. Tako da, trebalo bi možda raspravljati oko toga da li je misleći na to mislio da on nosi 20% na svom biračkom mestu.

Samo da odgovorim i gospodinu Vukadinoviću. Nije knez Lazar niti izgubio bitku, niti je bilo nerešeno, nego je srpska vojska tada pobedila.

Gospodo poslanici, koliko nas ima ovde u sali, ja sam očekivao od ministra resornog koji je zadužen za ove zakone da nekoliko puta reaguje, minimum, iz razloga što dok su čitani određeni referati poslanika vladajuće većine, govorilo se o vidno određenim stvarima koje su neistinite, od toga da su borci i razna udruženja prezadovoljni ovim Predlogom zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, gde verovatno, gledajući svoje referate, nisu znali ili nisu želeli da kažu i da se čuje da su upravo predstavnici onih ljudi koji još od oktobra meseca u Pionirskom parku protestvuju, od jutros od ranih jutarnjih sati, oni su svoj mirni protest napravili danas i nastavili ispred ulaza u Narodnu skupštinu i tražili da se povuče ovakav nakaradan zakon, jer im faktički ništa od onoga što je bilo najbitnije, za šta su se zalagali, nije ispunjeno. Znači, posle toga, oktobar, novembar, decembar, januar, februar, evo mart će mesec, šest meseci zimskih dana je provedenih u parku, u šatorima, a Vlada Republike Srbije nije imala sluha.

Onda sam se zapitao – zašto ministar nije reagovao i objasnio poslanicima da verovatno nisu pročitali Predlog zakona, jer govoriti u superlativu u ovom delu je zaista bilo nekorektno? Ovo je najmanja reč koja može da se upotrebi. I onda je bilo verovatno i razlog toga što nije uzimao reč i odgovarao tim poslanicima jeste činjenica da koliko je Vladi Republike Srbije ovaj zakon bitan govori i činjenica da ste u zajedničkom načelnom jedinstvenom pretresu danas, pored ovog zakona, koji jeste jedan od najbitnijih možda, stavili još 27, 28, 29 drugih zakona i onda ste Zakon o pravima boraca, da bi građani koji prate prenos znali, stavili zajedno sa Zakonom o igrama na sreću, o raznim konvencijama, o klimatskim uslovima, o oblasti održivog upravljanja prekograničnim vodama sa Rumunijom, itd, itd, sa mnogim drugim zakonima koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što je danas Srbiji bilo potrebno. I zato ministar nije reagovao, jer bi onda izašla na videlo ova istina.

Zašto je država, kao stožer društva, kao stožer sutra jedinstva svoje nacije, naroda, svih onih koji poštuju Ustav i zakone države Srbije, zašto mora da brine o borcima? Kada kažem borcima, tu ujedno mislim i na veterane i na ratne vojne invalide. Ne samo da bi se odužili onim borcima koji su branili svoju državu u prošlosti, već iz razloga da bi imao, na kraju krajeva, ko da nas brani u budućnosti.

Ovde se postavlja pitanje moralnog integriteta. Ukoliko ne izađete u susret onima koji su bili spremni da daju svoj život za otadžbinu u najtežem trenutku za zemlju, koji su dali, takođe, svoj život, koji su prolivali krv, koji su vodili najteže bitke u istoriji čovečanstva, jer nijedna zemlja se kao 1999. godine nije suočila, jedna tako mala zemlja, da ratuje sa najvećom svetskom vojnom silom, pritisnuta iznutra terorističkom organizacijom, zatim, regularnom vojskom Albanije i celim NATO paktom.

Da li se sećate istinitih priča kako su ih tepih bombama, kasetnim bombama danonoćno gađali? Da li se sećate tih jauka majki onih vojnika i boraca koji su poginuli? Da li su oni zaslužili danas da im se posle svega što su dali ovoj zemlji, posle 20 godina ćutanja, predlažu najminimalnija novčana sredstva?

Ja negde razumem da mi živimo u zemlji gde čak imamo i ministra vojnog koji je bio vojno nesposoban u vreme kada smo ratovali, ali to ne znači da ne treba da se odužimo onima koji su bili vojno sposobni i ostali invalidi i krvarili za ovu zemlju.

Pre neki dan predsednik države je izjavio, citiram :“Šiptari nikad više neće biti u sistemu Srbije“. Možda oni neće biti u sistemu Srbije, ali Kosovo i Metohija mora i hoće. Kakva je to izjava predsednika države pred nastavak pregovora, gde kaže – oni neće biti u sistemu. Oni ne moraju, ko od njih i traži da budu u sistemu? Mi tražimo poštovanje Ustava i zakona Republike Srbije.

Ono što je sramna činjenica, a nadam se da će se gospodin ministar Zoran Đorđević prisetiti, jeste samo jedan od heroja koji danas ovde živi sa nama i koji je spreman ponovo da ratuje za ovu Srbiju.

Govori se i radi se, čini mi se, o čoveku koga ste vi primili na jedan razgovor, o Albertu Andijevu koji je bio specijalac i starešina Vojske Ruske Federacije, koji je bio borac i mogu slobodno reći heroj sa Košara i Paštrika, koji je bio ranjen kod Suve reke, vrlo teško, ostao bez oka i posle samo 15 dana se vratio na ratište, tada bio u jedinicama MUP, Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koji je svojim umećem i ono za šta je postao specijalac, gospodin Đorđević to dobro zna ko je i šta je i kako je likvidirao i koliko je likvidirao, broj terorista koje je likvidirao, koji je u najtežem momentu podigao moral naše vojske svojim ophođenjem i svojom ljubavlju prema hrišćanstvu, pravoslavlju i Srbiji, koji je oženio Srpkinju sa kojom je zasnovao porodicu. Takav čovek od 2000. godine, tačno 20 godina, ima papire za privremeni samo boravak, a od naše države, iako je uredno poštujući zakone Republike Srbije podneo zahtev za državljanstvo, zatim nakon godinu dana podneo urgenciju, do dan danas nikakav pismeni odgovor nije dobio od institucija i predstavnika institucija države Srbije.

Ujedno, treba da znamo da je to čovek koji je ratni invalid druge kategorije 100% i to je čovek koji je prvih 10 godina živeo bez ikakvih sredstava. Da li taj čovek ima zasluge po vama ili nema? Da li ste imali makar moralnu obavezu da takvom čoveku odmah izdate državljanstvo? Šta je trebao još taj čovek da uradi za ovu zemlju? Šta je takav čovek trebao da uradi?

Da pogledamo drugi primer, gospodine ministre, pojavi se neki stranac i zaigra za naš neki košarkaški ili fudbalski klub, taj fudbalski ili košarkaški klub, nebitno je, sportski klub pošalje državi molbu, zahtev da se za stranca koji igra u tom klubu izda po hitnom postupku državljanstvo i čovek koji trči za loptom, koji pri tome nema veze sa Srbijom, koji pri tome zarađuje novac, jer naše klubove uglavnom pomaže država, dobije preko noći državljanstvo Republike Srbije.

Da li je to po vama problem ili nije? Time se postavlja pitanje kako uopšte tretirate borce?

Ono što je drugo interesantno, kada pogledamo, da bi jednostavno narod shvatio da su sve neistine, kada su borci u pitanju, danas ovde govorile, jeste član 33. Zakona koji kaže u stavu 4. „Za pravo na borački dodatak najniži iznos penzije u osiguranju zaposlenih u Republici Srbiji, prema propisima iz PIO“. Znači, najniži iznos penzije.

Hajde sada da vidimo gde ste stavili ljude koji su žrtvovali svoj život, gde ste stavili ljude koji su branili našu državu, gde stavljate unapred te ljude i pokolenja koja će trebati da brane. Da vidimo kako ste to regulisali…

Gospodine Markoviću, ovo nije šala, ja vas molim da ne dobacujete.

Ovako ste rešili pitanje boraca – najniža penzija. Hajde da vidimo kako ste rešili za sportiste i šta ste predložili.

Vlada Srbije je pre nekoliko godina donela rešenja o dodeli nacionalnih i sportskih priznanja državljanima Srbije u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja. Ove nacionalne penzije, kako se navodi u rešenju, dodeljuju se sportistima koji su osvojili medalje itd. u skladu sa odličjem posle navršene 40. godine života.

Prvo, sportistima nakon navršene 40. godine, borcima po zakonu koji ste predložili tek nakon 60, s tim da do 60. nema prava ni na kakva primanja.

Zatim, sportistima su namenjene penzije u iznosu od 111 do 166 hiljada dinara na mesečnom nivou, bez obzira na materijalno stanje.

Dalje se navodi da je u javnost, kaže, nedavno je u javnost dospela informacija da su ove penzije više od primanja istaknutih članova SANU. Najveća penzija u Srbiji koja može da se dobije na osnovu 45 godina radnog staža iznosi oko 100.000 dinara, dok sportisti koji su osvojili bronzu na olimpijskim igrama primaju mesečno najmanje 111.000 dinara a za zlato se taj iznos uvećava do 166.000. Tako je zlato vredno tri prosečne plate, srebro dve i po plate, meni gospodine ministre to ne bi bilo smešno kao vama sada, dok je bronza vredna dve prosečne plate.

Pošto prosečna plata u Srbiji skače, to znači da će naredne godine ovaj borac koji je izgubio nogu, oko, ne može da prehrani porodicu primati između 7.000 i 13.000 dinara, a zaslužni sportista koji, treba naravno odužiti se takvim ljudima, dobiće ni manje ni više nego 30 puta više. Ukoliko kažete da će prosečna plata i da je prosečna plata 60.000 dinara, to znači da se će oni na mesečnom nivou primati 180.000 dinara.

Građani Republike Srbije treba da znaju da ste ovim zakonom ponizili borce predloženim rešenjem i trebaju da znaju da, kada rešite da odete da branite državu i da date život, ako kojim slučajem ostanete živi, možete dobiti između 7.000 i 13.000 dinara, a ukoliko ste dobar sportista i osvojite jednu medalju, bez obzira koliko ste imali nastupa u reprezentaciji, bez obzira da posle i prestanete i ne želite da igrate za reprezentaciju, primaćete sredstava od više hiljada evra.

Pošto je bilo nekih dobacivanja od kolega, da neko ne pomisli da ja improvizujem, ja ću vam pročitati kako to izgleda kada je u pitanju član 86. i član 87.

Član 86. Prvo na šta mora da se stavi tačka jeste da za borce treba da bude nacionalno, a ne socijalna pomoć. Znači, vi ovamo dajete nacionalne penzije, a borce stavljate u socijalnu kategoriju.

Kada pogledamo član 86, da bi ispunio uslove, nakon navršene 60. godine, ako doživi 60 godina, on praktično mora biti beskućnik, da mu niko u porodici ništa ne radi da bi dobio određena sredstva.

Član 86. kaže, prvo i osnovno, pravo na borački dodatak samo ukoliko je stariji od 60 godina života i ukoliko on ili član njegove uže porodice, koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nije u radnom odnosu, nije korisnik penzije, ne obavlja poslove po osnovu ugovora van radnog odnosa, ne obavlja samostalnu delatnost, nije preduzetnik, nije član privrednog društva, nije obveznik doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, ne ostvaruje pravo na vlasništvo ili plodove uživanja na poljoprivrednom zemljištu površine više od pet hektara, nije korisnik prava na mesečna primanja po ovom zakonu, ne ostvaruje materijalnu podršku putem novčane socijalne pomoći i drugih prava po propisima iz oblasti socijalne zaštite i, po osnovu svojstva boraca za isti period učešća u ratu, odnosno oružanim akcijama preduzetim za vreme mira, ne ostvaruje mesečna novčana primanja od strane druge države.

Znači, treba biti beskućnik, prosjak da bi došao da mu vi udelite 7.000 do 13.000 dinara. Zašto govorim od 7.000 do 13.000 dinara, pa da i to bude jasno?

Član 87, dalje, kaže, borački dodatak iz člana 86. priznaje se u odgovarajućem mesečnom iznosu, i to borcu prve kategorije u iznosu od 100%, borcu druge kategorije u iznosu od 80% i borcu treće kategorije u iznosu od 60% od osnovice. Kažete najmanje penzije, i to izgleda ovako: borac prve kategorije, koji je sve izgubio, imaće mesečnu naknadu od čitavih 13.221 dinar, ukoliko ispunjava sve uslove beskućnika; borac druge kategorije u ovom trenutku će moći da računa na sredstva u neverovatnih 10.577 dinara, to je novac sa kojim u Srbiji može lepo da se živi; borac treće kategorije 7.933 dinara. Znači, lepo jednom odete do nekog većeg marketa i lepo sa tim novcem potrošite i kažete - to je to. Ovo je ukoliko uzmemo da je prosečna penzija 24.200 dinara, nešto preko.

Sve ste omanuli, namerno, i trebalo je u najmanju ruku dati prosečnu penziju ovakvim licima i, naravno, ono za šta su se borili, koliko je moguće u ovom trenutku, dozvoliti im i vratiti im deo poštovanja koji su, nećemo trošiti reči, zaslužili.

Koliko je u međuvremenu za ovih 20 godina tih boraca, invalida preminulo? Nažalost, kada mogu da kažem, koliko ste uštedeli na onim ljudima koji nisu dočekali penziju.

Gospodine predsedavajući, ja sam uvek pristalica dobre demokratske rasprave i drago mi je što ste i malopre dozvolili da razna mišljenja i stavove suočimo, razmenimo, pa neka građani procene na kraju ko je u pravu, ko nije.

Ono čemu bih se vratio jeste da je ovlašćeni predlagač danas govorio o ceni električne energije kao jednom pokazatelju najjeftinijeg dela u ovom delu Evrope i za razliku od Zapadne Evrope koliko je više puta jeftinije i na taj način povezala standard građana Srbije i borbe da se bude veći i da je, kako je tada rečeno, prosečna plata od 320 evra, citiram, bolje je imati 500 nego 320 evra, jer je sa većom platom lakše plaćati komunalije, lakše se plaća električna energija i životni standard građana je bolji.

Evo, ja bih samo tu spomenuo da je ukoliko je plata 2.000 evra, a ostanu ove cene energenata i komunalnih usluga, onda je verovatno još lakše da se plaća, jer prosto, to je valjda matematička i ekonomska logika da ukoliko plate rastu, životni standard građana raste, a ne raste porez na imovinu, ne rastu cene energenata, naftnih derivata, različitih akciza, pa čak onih delova u društvu što je potrebno za egzistencijalnu potrebu, kao što su mlečni proizvodi itd, ima toga koliko hoćete. Naravno da sa platom od 2.000 evra verovatno bi ljudi u našem društvu bili mnogo zadovoljniji i nasmejaniji i onda bi i oni konstatovali da sa platom od 2.000 evra je bolje mnogo nego imati 500 evra.

To je jedan pokazatelj koji će nam pomoći da građani Srbije bolje žive. Verujem da posle ovakvih govora ovlašćenog predlagača i predstavnika vlasti, poslanika, koji su danas zastupali interese ovih finansijskih planova, kako vezano za energetiku, tako i ostalih predloga, da će prosto u Srbiji procvetati ruže pre proleća verovatno već sutra.

Ono što je bila druga tema, bila je tema, lako se nekako ispolji rečenica da je sve dobro u ovoj zemlji, pa je rečena jedna poluistina, a to je da nema više gubitaša među javnim preduzećima u Srbiji, pa bih ja podsetio građane Srbije čisto da to baš nije tako. Da je bolje u ovom trenutku, jeste, nego što je bilo ranije, ali u 2018. godini npr. ukupna dobit je bila pet milijardi dinara, za čak 80% manja nego 2017. godine i to su zvanični pokazatelji.

Znači, u odnosu na 2017. godinu 2018. godine je bilo lošije stanje kada su u pitanju profitabilna javna preduzeća. Broj profitabilnih javnih preduzeća u 2018, odnosno u 2017. godini je smanjen za 24. Bilo ih je 393, dok je gubitaša bilo 135 ili 10 više nego 2017. godine. To su zvanični podaci. Pa, na primer, kada razmatramo zašto i zbog čega, treba podsetiti da se javna preduzeća, lokalna javna preduzeća finansiraju sa 0,6% BDP-a, što onda ovi pokazatelji ne govore baš da je sjajna slika u tim javnim preduzećima.

Postoji jedan kolega ovde u parlamentu, gospodin Milija Miletić, čini mi se da dolazi iz Svrljiga i on često ističe svoju opštinu kao uspešnu, kao neku gde ljudi vode uspešno tu opštinu. Mene interesuje, nisam uspeo da pronađem podatke, pa pošto i oni imaju, čini mi se, dva javna preduzeća u toj opštini, kakva je tamo situacija? Prosto ne poklapa se sa onim što su govorili predstavnici režima, da su svi odjednom, preko noći postali profitabilni.

Iz ovih podataka možemo da vidimo da je namerno neko ili prosto neko zbog neznanja hteo da obmane građane Srbije. Naravno da bi mi voleli da su sva javna preduzeća dobrostojeća, da su profitabilna, onda bi upravo bila ona ekonomska logika SNS – onda, kaže, ide veći broj radnih mesta, pa sa 320 evra plata skače na 500 evra, sa 500 evra na 2.000 evra, pa lepo, imaćemo problem da će svi biti zaposleni, moraćemo da uvozimo radnu snagu i otprilike Srbija će postati zemlja gde će se na graničnim prelazima čekati redovi, redovi ljudi koji će dolaziti da žive i rade u našoj Srbiji.

Ono što je isto interesantno jeste drugi predlog koji je vezan za Regulatorno telo za elektronske medije. Ono što odmah para oči i ova vlast je nastavila kao prethodna, nekako je valjda to lepo kada se koristi reč nezavisno, svi su nezavisni, pa i ovo regulatorno telo u svom pravnom statusu stoji da je samostalno i nezavisno. Ono što je interesantno jeste činjenica da u nadležnosti regulatora stoji da, pored ostalih stvari, prva, kaže, podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika.

Sad pitam kolege narodne poslanike –da li su oni reagovali i gde je to, koliko je zastupljeno u našim elektronskim medijima ova, slažem se, obavezna stavka koja bi morala da se poštuje? Ponoviću ponovo, podstiče očuvanje i zaštitu srpske kulture i jezika, jer je sve manje takvog programa i, drugo, podstiče razvoj profesionalizma i unapređenje uređivačke nezavisnosti.

Izvinite, kolega Marinkoviću, koliko imam minuta?

Da završim misao, hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući, vrlo ću kratko.

Sve u svemu poslednji pokazatelji javnog mnjenja kažu da samo 15% građana Srbije veruje da su ovakve institucije nezavisne. Ukoliko zaista budemo došli do tog nivoa demokratije da dozvolimo institucijama da budu nezavisne, biće onda i demokratija u ovom parlamentu mnogo bolja i rasprava mnogo interesantnija za sve nas. Hvala.

Gospodine Miletiću, moram da priznam i potpisao bih svaku reč koju ste ovde izgovorili i drago mi je što čujemo od vas da je, ne samo vi u Svrljigu, nego i u drugim opštinama i u većini opština Srbije, prosečna neto zarada i plate zaposlenih, pa čak i vodećih ljudi, čelnih ljudi tih opština manja nego u mnogim ovim tzv. nezavisnim agencijama, vladinim agencijama.

Postavlja se pitanje – ko je onda uspostavio taj parazitski sistem da onaj ko ne doprinosi razvoju opštine, privrede, na kraju krajeva, dovođenje, kako sami ste rekli, potrebne su firme i kompanije, ko je taj koji menja te zakone, ko je taj koji menja tu klimu? Mi poslanici SRS to trenutno nismo, jer smo u opoziciji i ona postavljamo vama pitanje, ukoliko ste svesni svega ovoga što ste rekli. Potpuno se slažem sa vama da se vrlo teško živi i ne samo da su Svrljigu potrebne nove investicije, što naših ljudi, što iz inostranstva, potrebno je i u ostalih 170 i više opština po Srbiji da bi se bolje živelo.

Postavlja se pitanje – kada ćete krenuti da dajete predloge? Mi ćemo vas zdušno podržati i ono obećanje koje ste dali, gospodine Mirčiću, kada beše, 2014, 2016. godine, da ćete ukinuti preko 300 vladinih agencija, ako se ne varam. Mi ćemo zdušno podržati predlog SNS da se ono obećanje koje niste ispunili, da se ukinu vladine agencije koje nisu potrebne, pogotovo ukoliko budemo stavili na papir i videli da ovo što priča gospodin Milija Miletić, da jedan direktor tamo ima veću platu nego bilo ko u celoj opštini Svrljig, a taj u Svrljigu treba da razmišlja kako ćemo živeti i kako da ostane narod na svom zemljištu, kako da prehrani porodicu i kako da obrađuje zemlju i sve ostalo što je potrebno.

Danas smo mogli da čujemo od predstavnika režima različite izjave, stanovište, pa možda čak da kažemo i jedan deo obrazloženja ovakvog predloga.

Prvo na šta bih se osvrnuo jeste malo čudna reakcija narodnog poslanika Maje Gojković, koja je komentarišući izlaganje prof. dr Vojislava Šešelja iskazala nekakav vid zaprepašćenja što SRS i njen lider daju podrške ženama na političkoj sceni Srbije, a s druge strane, onda je sama rekla da je bila jedan od prvih poslanika u Skupštini 1990. godine ispred SRS i odmah formiranjem predsedničkog kolegijuma i rukovodstva SRS postala njen potpredsednik, ako to gledamo, kao žena. Zaista ostaje malo čudan taj vid komentara, ali dobro.

Ono što je meni pogotovo bilo interesantno jeste kada su poslanici vladajuće većine obrazlagali ovaj predlog, obrazlagali su u teoriji, sve što su rekli, zaista bih ja lično potpisao i gospodin Martinović je juče rekao, ja ću ga citirati, da prosto u Srbiji bavljenje politikom ne bude borba na život i smrt i to je potpuno tačno. Ali, jedno isto to reći da čuju građani Srbije, postavlja se pitanje - šta je to SNS za ovih osam godina uradila u demokratskom i parlamentarnom životu Srbije da upravo ne bude to kako trenutno jeste situacija ako smo ovde, i ja kao narodni poslanik, svedoci svakodnevne satanizacije opozicionih poslanika, satanizacije političkih protivnika?

Postavlja se pitanje - da li je to merilo, ako ćete promenom zakona sa 5% na 3% reći – evo uvodimo demokratiju u Skupštini, a s druge strane, samo zbog ličnog animoziteta predsedavajućih svakodnevno kažnjavati poslanike opozicije, s tim da poslanicima vladajuće većine dozvoljava se da se krši Poslovnik svakodnevno i koristi jedan vid neprimerenog vokabulara, odnosno rečnika. Sa druge strane se kažnjavaju poslanici opozicije samo kada nekome zasmeta jer ne želi da čuje činjenicu koja njemu ne odgovara, a opet za ove četiri godine pokazalo se da je jedan od predsedavajućih, koje je delegirala SRS, gospođa Vjerica Radeta, ponovo žena, za razliku od predstavnika vladajuće većine i potpredsednika koji su vodili, pokazala šta znači demokratija u ovoj sali, šta znači kada ne postoji, kada se izbaci lični animozitet i sujeta i kada se dozvoli jedna ozbiljna politika rasprava bez toga i pokazujući kojoj političkoj opciji pripada i vi ste samo ovim pokazali jedan veliki poraz.

Sa druge strane, gospođa Tomić je rekla – evo, dobra je volja SNS i Aleksandra Vučića jer ukoliko se ne bi spustio cenzusni prag od pet na 3% nakon sledećih izbora samo bi dve liste ove vladajuće prešle cenzus i ona kaže da ne žele da budu prepreka demokratizaciji društva. Onda se opet sa razlogom postavlja drugo pitanje – kako je te demokratija nestala i ko je kriv za to što je nestala ta demokratija? Da li možda zato što danas na terenu, medijskom terenu imamo samo dve vrste predstavnika medija gde nema razlike nikakve principijalne između te dve vrste medija, sa jedne strane, režimskih gde se predstavnici vladajuće većine 24 pojavljuju neprestano i non stop satanizuju predstavnike drugih političkih opcija koje nisu sa njima u koaliciji ili, sa druge strane, N1 i slične televizije i neki njihovi štampani mediji koji isto suprotno rade i opet pokazuju da je novinarstvo u Srbiji mrtvo jer objektivnost ne postoji?

Onda se postavlja pitanje – šta je na tom polju za ovih osam godina urađeno i ko je zapravo doprineo da demokratizaciju u društvu ne postoji pored, naravno javnog ponašanja u Skupštini poslanika vladajuće većine? Jer, dok se kritikuju oni koji danas nisu u sali imam utisak kao da se mole da prestanu sa bojkotom, treba podsetiti građane Srbije da je upravo vladajuća stranka preuzela sve mehanizme Demokratske stranke i svih tih „žutih“, prvo po osnovu i prvo ako uzmemo to je Poslovnik, koji su lično oni u ovoj sali kritikovali u periodu od 2008. godine do 2012. godine, a onda kada su došli na vlast, sve mehanizme Demokratske stranke, kako ubijati politički, naravno ili na drugi način, neću da kažem bukvalno, političke protivnike, sve mehanizme, sve ovo vreme su koristili.

Ono što je morala biti osuda vladajuće većine i da kažemo i to predstavlja drskost i bezobrazluk onih koji smatraju da šta god budu radili ostaće nekažnjeni, a iza kojih stoje poslanici vladajuće većine, jeste i najnoviji primer ministra Zorane Mihajlović, koja dok sa jedne strane ovde poslanici SNS govore da izvršna vlast mora da radi svoj deo posla, da ne sme biti uticaja od strane drugih ljudi, mi imamo situaciju da Zorana Mihajlović, šalje službeno vozilo uhapšenom Poledici, koga puštaju iz pritvora, dočekuje ga i grli i ljubi i na taj način šalje…

Meni je bitno da građani Srbije razumeju šta je tema. To što vi ne razumete, to je vaša stvar.

Takođe, još jedan od dokaza da je vrlo čudna izjava i predsednika države, koja kaže da će predlogom smanjivanja cenzusnog praga se vratiti život u parlament, postavljam opet pitanje – a, ko je taj život iz parlamenta oterao? Zbog čega, kako kaže – mora postojati veća demokratija u samom parlamentu?

Kako može biti veća demokratija ukoliko je upravo vladajući režim i televizija poput, evo državne nacionalne RTS-a, nema, da kažem u ovom trenutku je i prekid, nema prenosa sednice, za sve ove godine, ukinula okrugle stolove koji su upravo služili da mi koji predstavljamo narod, svoje stavove suočavamo.

Kome smetaju okrugli stolovi? Da li, za vas iz vladajuće većine, smatrate da je dovoljno organizovati format emisije „Upitnik“, jednom u iks vremena i obavezne sekunde po pet, 10, 15 u kampanji, da biste rekli – evo, sada je na delu zavladala demokratija i narod može da bira između politika? Ne, onog momenta kada ste ukinuli javne TV duele ostala je prosto nemoguće, jer kao na primer, malo pre onda imate predsedavajućeg koji predstavnika opozicije u pola rečenice prekine. postavlja se pitanje – koji je vaš cilj?

Vama onda ne treba da bude cilj, kao što je pričao kolega iz Koceljeve, 72 i 82%. Vama treba biti cilj 100%. Ako vi mislite da je dobro što ste na prevremenim izborima u četiri opštine koji su održani prošle godine, angažovali sve mehanizme države da biste svuda osvojili peko 70% glasova, gde su direktori fabrika pozivali i terali zaposlene da glasaju za vladajuću stranku i to direktno u prenosu pred televizijama, onda nema potrebe da razgovaramo o bilo čemu. Nema potrebe ni za 3%, ni za 1%. Dovoljno je onda da se kandidujte samo vi i da kažete kao što je govorio gospodin iz Koceljeve, da sačekamo da prođe cela vaša lista, pa ko je prešao 3% da sačeka, možda stavi po jednog svog predstavnika.

Jel mislite da ćete tako razvijati opštine, gradove i državu? Apsolutno nećete i to će vreme pokazati. Pozivate se na uređene demokratije, pa uzmite gospodo primer Bundestaga, kolika je razlika u procentima glasova u tom Bundestagu na koji se toliko pozivate, između prvog, drugog i trećeg? Koliko je lista prošlo? Ključne stvari jesu, da bi demokratija bila i da bi svaka vlast dobro radila, svaka vlast treba imati jaku opoziciju, ali ne može biti jake opozicije, ukoliko opoziciji zatvorite kompletno sve medije i svaki nivo borbe koji je potreban da bi mogao da dopre do birača.

Ono što mene plaši jeste da vi ovim predlogom zakona samo lečite posledicu zbog upravo toga, što vrlo mali broj lista ima neku veću podršku u narodu zbog onoga što ste učinili na terenu za sve ove godine. Tome doprinosi stvaranje neprincipijelnih kolicija još od 2000. godine DOS-a, koji je samo pretvoren u SNS, jer tih parazita iz DOS-a, tih malih stranaka su danas paraziti SNS, vladajuće stranke.

Onda ste trebali da u ovom predlogu stavite i cenzusni prag za predizborne koalicije. Ukoliko je vas 15 stranaka koje ste angažovali, stranaka DOS-a, onda za dve stranke cenzus 7%, za tri 9%, za više od pet 15, 20, 30% da ne bi slušali danas predstavnike minornih stranaka koje nikada nisu izašle na izbore, da nam govore danas da li je ovaj predlog dobar ili nije.

Izvolite gospodo, izađite samostalno na izbore. Samostalno je SRS uvek izlazila. O tome se trebalo raspravljati. Ono o čemu se trabalo raspravljati kroz ove zakone, jeste o čemu je govorio o Vojislav Šešelj, a to je kao što je SRS pokazala, izborna lista, poslanički klub i to je to. Mi građane prevarili nismo. Danas ovde ima sijaset poslaničkih grupa, samostalnih poslanika, izmišljenih poslaničkih grupa, jer su pokazali da nekada izbori i ne treba da budu. Tu je dovoljno da se pojavi neko ko će kupiti određeni broj poslanika i formirati poslaničke grupe.

Ako želite demokratiju, ako želite pravu političku scenu i stabilno političko društvo, onda morate prihvatiti političku odgovornost za sve ono što ste uradili ovih osam godina.

Mogli smo sad u štampi i danas da vidimo, ali čuli smo lično od Zorane Mihajlović da ona priča o novom projektu koji treba da se izgradi u Srbiji, koji ona svakako neće graditi na ovom mestu u budućoj vladi, ali i da ne zna kako će to da izgleda. Reč je o novom Projektu „Vožd Karađorđe“. Mi svi znamo da je vožd bio hrabra i odlučan čovek i da je, naravno, kada je krenuo sa ustanicima da oslobađa Srbiju znao šta mu je cilj. A imamo ministra koja kaže – da, to možda bude kombinacija autoputa i puta koji bi imao drugu kategoriju puta prvog reda ili već kako kroz deo Srbije i kroz deo Šumadije da se još ne zna kako to izgleda.

Najpre moramo da vam kažemo da je ovo što je danas pomenuo jedan kolega iz druge stranke veoma važno. Vi ste trebali, imali ste puno novca, u Ministarstvu da do sada uradite kompletnu rekonstrukciju deonice puta od Topole prema Kragujevcu. Zbog činjenice da je svako odlaganje da se to uradi opasno, ljudi izbegavaju da koriste autoput, mnogi od njih, iz razloga, pre svega, što im je jeftinije da idu preko Topole, kraće, naravno, a i mnogi zbog poslova koji povezuju ta dva mesta.

Slušali smo puno o tome da će ako se odlučite na ovu varijantu, i to smo pre svega čuli i od Aleksandra Vučića i od vas, da spojite industrijski kompleks fabrike „Simens“ sa Koridorom, što je, u principu, dobra ideja, ali ne možete vi da ostavite jedan ceo deo Šumadije nepokriven i da prenebregnete činjenicu da je ipak Kragujevac mesto koje treba da bude obuhvaćeno budućim autoputem.

Danas smo u ovoj raspravi mogli da čujemo uglavnom odgovore na ona pitanja koja suštinski nisu bila određena u onom izlaganju ministra koji je davao odgovor između, kako on reče, nacionalnog i savremenog i zašto je savremeno zastupljenije.

Gospodine ministre, vi ste, citiraću vas, rekli u jednom trenutku da biste mnogo više voleli da sami odlučujete i da onda svako odgovara za svoje rezultate. Onog momenta kada ste se prihvatili funkcije ministra verujem da ste bili upoznati kako svako ministarstvo funkcioniše i onda morate da prihvatite odgovornost na sebe i onih stvari koje možda vi niste direktno doneli odluku, ali isto tako i verovatno onih delova, evo, čuli smo i jednog od poslanika vladajuće većine koji vas je, imali ste priliku da vas upozna na jednoj od opština lokalne samouprave gde se šta radi po pitanju kulture, jer verovatno niste bili informisani, pa smo, eto, doživeli danas da poslanici svog ministra informišu o tome ko, gde šta organizuje.

To da nacionalna tematika gubi od savremenih scenarija i nije dovoljno zastupljena, jer je trenutno trend savremenih scenarija apsolutno je netačno. Ono o čemu mi ceo dan govorimo jeste kako i na koji način godinama unazad, to nije sada samo za vreme vašeg mandata, godinama unazad na delu je finansiranje antisrpskih projekata. I kada smo govorili o tome, onda smo pitali – jeste li vi onaj predstavnik Vlade? Kako je moguće?

Moje kolege su govorile o onom čuvenom projektu koji finansirate, Inicijativu mladih za ljudska prava, nevladinu organizaciju, da vaši predstavnici, rekli smo, bivši ministar kulture, niste dali odgovor, vaše kolege funkcioneri vladajućeg režima, odu na tu sramnu manifestaciju „Merdita“. Ja bih da vas podsetim, sada ću vam reći šta su trenutno na sajtu glavne aktivnosti ove nevladine organizacije koju finansira Vlada Republike Srbije i oni se hvale sledećim. Prva vest je pismo ministru Stefanoviću, citiram, inicijativa: „Iako se rat na Kosovu završio pre dve decenije, zločini srpske policije, vojnih i paravojnih snaga nad albanskim stanovništvom ne sme da se zaboravi“. To finansira ovaj sadašnji režim, na čelu sa SNS, ovakvu nevladinu organizaciju.

Zatim, druga stvar čime se hvale – održali komemorativni skup za žrtve genocida u Srebrenici 11. jula kod Predsedništva Srbije, uz zahtev predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Prvi, da se prizna genocid u Srebrenici, drugi, da predsednik i premijerka sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u BiH i šire prestanu, treći, da se prestane sa veličanjem i rehabilitacijom osuđenih ratnih zločinaca, četvrto, da se negiranje genocida u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo i peto, da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici i Srbiji.

Postavlja se onda pitanje – kada govorite predstavnici Vlade istinu? Kada kažete da jeste patriotski, želite Srbiju uspravnu, poštenu, dostojanstvenu, da vas poštuju u Evropi, da vas poštuju u svetu? S druge strane kažete da se u Srebrenici nije desio genocid, baš kao i mi, kako je onda moguće da Vlada Republike Srbije finansira ovakve nevladine organizacije?

Podsetiću vas dokle ide krajnje neprimereno ponašanje ministara u ovoj Vladi prema takvim organizacijama. Godine 2015. je bila održana, zvali su 7.000 na paljenje sveća za mrtve genocida u Srebrenici, isto ispred predsedništva, i oni nisu imali prijavljen skup. Mi dođemo kao srpski radikali da se suprotstavimo, jer vi ne želite da se suprotstavljate, i onda policija uhapsi mene i kaže – vi nemate prijavljen skup. E, nemaju ni oni, ali hajde ćuti. Znači, za nekoga zakon u ovoj zemlji važi, za nekoga ne važi. Onda zašto donosimo te izmene i dopune zakona ukoliko se neće primenjivati?

Kada ste govorili o filmu, film kao medij sam po sebi ima propagandni efekat. Umesto da Srbija poput filma „Balkanska međa“ finansira i takvih bude sijaset filmova na tematiku i bombardovanja i uništavanja i ubijanja Srba i progona 2004. godine i ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine, s druge strane vi kao ministar, naravno, onda doživite da treba da vam dođu predstavnici stradalih Srba koji su izgubili sina, dete, bebu, silovanih itd. od strane Šiptara, ustaša i svih drugih u ratovima, koji su bili decidno, da vas podsetim, 22. septembra 2018. godine članovi Udruženja porodica stradalih Srba. Tada je Filmski centar, naravno, ponovo preko ministarstva i Filmskog centra ponovo su na konkursu dobili neki da snimaju koji su imali antisrpski scenario.

Podsetiću vas da se u tim filmovima, u srpskim filmovima, kao zločinci predstavljaju u filmu „Teret“ Ognjena Glavonjića, „Enklava“ Gorana Radovanovića, zatim scene neprikladne, najneprikladnije moguće, koje nikada u Srbiji nisu uspevale, ja se ne sećam da su uspevali. Koji je uspešniji film bio, da li „Maratonci trče počasni krug“ i dan-danas ili, na primer, film „Klik“ autorke Maje Miloš, gde imamo eksplicitne scene seksa i golotinje maloletnih glumaca, a piše se – zabranjeno mlađima od 18 godina? Glumica je imala, ako se ne varam, 15 ili 16 godina kada je taj film snimljen? Da li je bolje „Tri karte za Holivud“ ili vam je bolji srpski film „Šišanje“, „Parada“ i ostali koji su čak i zabranjeni u Ruskoj Federaciji? Nije bitno što su u Ruskoj Federaciji zabranjeni, pitanje je što se ogoljava na taj način srpsko društvo.

Srpski film, je li to današnji Beograd, je li to današnja Srbija, je li to kultura koju ćemo predstaviti mlađim generacijama? I onda se čudimo kada se desi neki zločin, još daju nadimak nekom „berberin“ i umesto da se kaže silovatelj, ubica, monstrum, treba ga najstrože kazniti, još mu se nadene nadimak. Zašto tako postajemo bolesno društvo? Upravo zato što se film kao jedan od najozbiljnijih medija predstavlja na taj način.

Umesto da veličamo junaštvo, da podižemo patriotizam kod naših mladih. Da li je sramota poistovetiti se sa Milošem Obilićem? Da li je sramota poistovetiti se sa carom Lazarom ili sa sada živim generalima koji su branili Srbiju, što u ratnom pohodu, što u Haškom tribunalu? Da li treba da se stidimo pobede dr Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu? Da li treba da zaboravimo Ratka Mladića i Radovana Karadžića?

Umesto da je to prvo što je uradila SNS, kada je došla na vlast, krenula upravo u kontra propagandu u odnosu na ono što je radila izdajnička DS, vi ste prećutali i ostavili, čak naprotiv, nastavili da finansirate mnogo takvih projekata koji veličaju raznorazne, netradicionalne delove društva i gde se Srbi predstavljaju apsolutno u negativnom kontekstu i to su činjenice. Kada je izvršena promocija premijera filma Balkanska međa. Ko se prvi oglasio? Pa, engleski „Tajms“, recite, onda lepo. Ne, nismo suvereni i imamo problem, moramo uvek da radimo kako nam kažu ovi sa zapada i završena priča, ali nemojte nam plasirati laži, povezivaćemo se lokalnim samoupravama. Šta ste radili, sedam godina ste na vlasti. Nismo znali da se nešto dešava.

Lično sam ovde držao nekoliko konferencija za novinare i tražio da se zabrani i manifestacije Merdita i da se zabrani finansiranje nevladine organizacije „Mladi za ljudska prava“, čak naprotiv, i dalje ih finansirate i dalje podržavate takve projekte i predstavnici ove vlasti idu tamo i učestvuju u takvim propagandama koje su antisrpske.

Pa, meni je drago kad neko unese žar u, slobodno mogu da kažem pred dobru političku borbu i ovaj deo rasprave, podsetio bih govornika pre mene, odnosno dao bi mu odgovore, jer traži odgovor, prvi je to uradio prof. doktor Vojislav Šešelj za vreme Vlade SRS potpisan je bescarinski Sporazum sa Ruskom Federacijom, zatim saradnja sa Kinom je bila najveća kada je SRS bila na vlasti i prof. doktor Vojislav Šešelj u saveznom parlamentu ustao posle 2000. godine, 5. oktobra je rekao da sunce je na istoku i da je naš put, iako se svi smejali da će Rusija kad tad ponovo se dići na noge, biti jaka. Ne vidim ništa problem s tim, i naravno, tada je bio Aleksandar Vučić u SRS i ne vidim čemu vi imate taj problem da se nama na taj način obraćate.

A podsetiću vas da ste i vi tada bili, gospodine Atlagiću u SRS, lično ste me podučavali istorijskim momentima, govorili za granice velike Srbije da su Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Da, sa vama, išao sam i u Narodnu biblioteku i pomagao vam oko nekih simbola, ako se ne varam, vezano za Herceg Novi i još neke druge gradove. Vidite, ja se ne stidim toga da kažem. Vi ste bili ugledan profesor. Znam da ste imali tada problema za vreme DS u Kosovskoj Mitrovici i na fakultetu u Nišu ili gde beše, ne mogu tačno da se setim. To je bio period 2007. godine i 2008. godine. Vrlo mi je drago kada ste tada punog srca posećivali i potpisivali knjige Vojislavu Šešelju i pisma koja ste mu slali u Haški tribunal.