Gospodine predsedniče, razumem da po prirodi položaja koji zauzimate vi zaista možete da trpite šikanu. Naravno, ja neću da trpim šikanu gospođice iz Kragujevca. Maločas sam je zaista opomenuo da snizi ton za oktavu i da je to način da sačuva postojeću publiku.
Inače, u dobrim cirkusima, znate, ako hoćete da igrate morate sami da obezbedite publiku. To što ja čitam knjigu, to je, u stvari, moj odbrambeni mehanizam od vas. I, naravno, kao što sam obećao, zaista ja da slušam vas neću i ovog momenta ja idem i pozivam i ostale poslanike koalicije da to takođe učine. Da, eto, tako je.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub Nove Srbije je pre dve godine učestvovao u raspravi o Ustavnoj povelji državne zajednice Srbija i Crna Gora. Tada smo se izjasnili protiv teksta Povelje, i to ne iz razloga što smo protiv zajedničke države sa Crnom Gorom, nego sumnjajući u ustavna rešenja propisana Ustavnom poveljom.
Naravno, mada ne likujemo zbog toga, pokazalo se da rešenja prosto nisu dobra, jer ta državna zajednica nije dobro funkcionisala. Kao potvrda toga jeste da institucije, propisane Ustavnom poveljom, nisu zaživele.
Sada smo prosto dovedeni u jednu mat poziciju. Ova skupština je proglasila zakon o neposrednim izborima, učestvovao sam u toj raspravi i čini mi se da sam rekao da činimo račun bez krčmara, iz razloga što sam sumnjao da će do izbora doći, makar ne u Ustavnom poveljom propisanom roku. Crna Gora se nije ni izjasnila po pitanju tih izbora i taj zakon nije ni donela.
U ovom momentu imamo jedno iznuđeno rešenje i poslanička grupa Nove Srbije i njenog predizbornog koalicionog partnera podržava donete amandmane, iz razloga što je u pitanju jedno zatečeno stanje. Dakle, ovi amandmani, poštujući činjenicu da su rokovi za izbore protekli, služe da se Ustavnom poveljom takvo stanje ozakoni. Taj potez je, opet kažem, iznuđen i poštujući političku realnost mi ćemo podržati ustavne amandmane.
Ono što nam opet ostaje kao gorak ukus jeste činjenica da je Srbija, kao veća članica te zajedničke države ili državne zajednice, dovedena u poziciju da očekuje kako će na to reagovati Crna Gora. Prateći medije, vidimo da vlast u Crnoj Gori, u principu, ne odustaje od referenduma.
Mada se ne usuđujem da budem prorok, jer prosto ta nezahvalna uloga mi ne priliči, čini mi se da će se Crna Gora, ipak, pre opredeliti za referendum, nego za sprovođenje neposrednih izbora. Moja sumnja u tom smislu je opravdana, jer 2006. godine, odnosno naredne godine je redovan rok za izbore u Crnoj Gori.
Sasvim je izvesno da bi se predloženim amandmanima održali i neposredni izbori za državnu zajednicu. Da bi izbegli tu činjenicu, siguran sam da će vlast Crne Gore pristupiti referendumskom izjašnjavanju građana, koji uživaju rezidencijalno pravo u Crnoj Gori.
Ono što sumnjam jeste činjenica da li će to baš svet moći da nametne Crnoj Gori demokratske standarde, koji su opisani u Ustavnoj povelji i predviđenim amandmanima. Ali, bilo kako bilo, u svakom slučaju to je samo problem Crne Gore.
Srbija je u toj stvari u fazi čekanja. Ona će postupiti po zakonu koji je izglasala, postupiće po amandmanima koje će sada izglasati i još jednom, dakle, poslanička grupa Nove Srbije i njenih predizbornih koalicionih partnera će podržati izmene Ustavne povelje, odnosno predložene amandmane. Hvala.

Razumljivo je zalaganje opozicije da obara Vladu. Ali, nerazumljiv je ovakav tekst amandmana, iz prostog razloga što se oba poslanika tj. poslanice zalažu za amandman koji ima dva stava. Zaista, prvi stav je neobavezujući, jer glasanje o poverenju Vladi je akt dobre volje Vlade. Ne možete vi iz tog čina sada zaključiti da njena dobra volja mora biti nakon toga kažnjena ukoliko se ne izglasa poverenje. Ako to tako učinite, ona nikada neće tražiti da se glasa o poverenju, jer do sada nikada to nije ni tražila. U tome je ceo problem, ako se vi pravite Toše pa ne razumete.
Shvatio bih vas pod jednim uslovom, ako biste napisali da je Vlada obavezna da traži da se glasa o njenom poverenju i drugo, da trpi posledice ukoliko se izglasa nepoverenje. Ali, ako vi prvi put govorite prosto voluntaristički, Vladi ostavljate na volju da to čini ili ne čini, ne možete je zbog toga sankcionisati.
Gospodine ministre, s obzirom na to da ova stvar može da teče do beskonačnosti, usvojite ovaj amandman. On ništa neće proizvesti, kao ni sada, Vlada kojoj je stalo da opstane neće postavljati pitanje poverenja i vi ne možete provesti sankciju koju ste želeli. Dakle, još jednom insistiram na tome da se završi ova rašomonijada, usvojite ovo, jer to ništa ne škodi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, Predlog zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine je jedan tekst, slažem se sa gospodinom ministrom, koji prosto ne oduševljava, ali ono što je sigurno, i ne šteti.
On, zapravo, da budemo iskreni, ako bih govorio neutralno kao analitičar, nije zakon. Ovo je jedan podzakonski akt ili uredba koja prethodi nekom zakonu. Iz tog razloga ovaj zakon, koga će poslanička većina usvojiti, jeste primenjiv, iz prostog razloga što se njime samo utvrđuje obim oduzete imovine. Bivši vlasnici traže od države da ih obešteti ili od nekih budućih vlasnika itd.
Prema tome, taj način evidencije je sasvim moguć. Iz tog razloga, ovaj zakon ima svoje opravdanje. Da bi ova vlast, odnosno oni koji sprovode denacionalizaciju mogli da obeštete bivše vlasnike, moramo da ustanovimo koliki je obim tog dugovanja, koja je vrsta tog dugovanja, način i modus kako će se to uraditi. Nijedna denacionalizacija, po prirodi stvari, ne može biti apsolutno pravedna, ali može težiti tom cilju da bude iole pravična.
Prema tome, bivši vlasnici će se obeštetiti budućim zakonom. Zato ne stoje kritike opozicije kako je ovaj zakon neprimenjiv. On jeste primenjiv, ali moglo je i bez njega. Motiv vlasti da ga donese jeste u njenom cilju da se omogući potpuna evidencija o dugovanjima koja stoje kao balast pred ovom državom.
Istorijski gledano, može se polemisati o datumima. Međutim, 9. marta 1945. godine je ondašnja revolucionarna vlast donela zakon o suspenziji svih pravnih propisa koji su doneti pre 6. aprila, kao i onih koji su doneti u vreme okupacijske vlasti. Od tada pa do izbora za Konstituantu 11. novembra, postajalo je ozakonjeno bezvlašće u Srbiji, odnosno u Jugoslaviji. Postojalo je jer je prethodni pravni poredak stavljen van zakona, a novi još nije zaživeo.
Dakle, ako govorimo o 9. martu, znam da nekome to proizvodi neprijatne asocijacije na 9. mart 1991. godine, meni naprotiv, ponosan sam na 9. mart 1991. godine i tužan zbog 9. marta 1945. godine.
Kada govorimo o rokovima, možemo polemisati, ali oni koji su protiv zakona i smatraju da je njegovo donošenje nepotrebno, čemu onda priča o rokovima, ako smatrate da su takvi zakoni štetni, ako pričate da je nacionalizacija završena stvar, da su istekli svi rokovi, čemu onda priča o rokovima, kako je taj period primene odložen. Ako biste išli tako daleko i ako bi ovako rigidno primenjivali vašu logiku, bojim se da vi možda ne biste pomenuli Maričku bitku, a to je zaista i suviše dug rok.
(Predsedavajući: Gospodine Ćirkoviću, vreme je isteklo.)
Dakle, za one političke opcije koje su protiv donošenja zakona o denacionalizaciji rokovi ne igraju nikakvu ulogu. Ako ste za priču o rokovima, onda ste i za priču o zakonu. Međutim, očito se to vama ne dopada.
Takođe, primedba je bila zašto je rok samo godinu dana da bi oštećeni vlasnici mogli da prijave svoju oduzetu imovinu. Smatramo da je taj rok razuman. Možda nešto nedostaje ovom zakonu - da se predlagač zakona obaveže da će u određenom roku, nakon primene ovog zakona, biti donet zakon o denacionalizaciji i restrukturiranju.
(Predsedavajući: Gospodine Ćirkoviću, imali ste samo tri minuta. Molim vas da privedete kraju.)
Naravno, to je propušteno. Ako bismo to učinili, onda bismo stvar uozbiljili. Slažem se sa gospodinom ministrom, posle donošenja ovog zakona treba staviti potpunu zabranu na pravo raspolaganja imovinom koja je sporna. Znači, ta imovina se ne sme otuđiti.
Dame i gospodo, istina je da se srpska demokratska opozicija u genezi svog nastanka i razvoja zalagala da nepravedno oduzeta imovina i nacionalizacije koja izvršena...

Posle primene revolucionarnih zakona mora ta istorijska nepravda biti ispravljena. Ovaj zakon jeste uvid u ispravljanje, on nije dovoljan, dakle, uslov, on je samo preduslov da se donese neki drugi zakon. Propust ovog zakona je što te rokove nije čvršće postavio. Hvala lepo.

Moj uvaženi prethodnik mi je spočitnuo da ne znam geografiju. Istina je da sam jednom, za ovom govornicom, govoreći o zemljama kojima je najduži rok za ulazak u evropske integracije, pomenuo Ukrajinu, Belorusiju i, misleći na Moldaviju, naravno, omaklo mi se, pa sam rekao Mongoliju. Tu se radi, prosto, o jednom najobičnijem lapsusu lingve.
Od tada mi taj gospodin večito spočitava kako ne znam da je Mongolija u Aziji, nego da je Mongolija u Evropi. Čak i da nisam znao, obavestite ga da sam naučio.
Drugo, on, siroma, pokušava da bude duhovit, ali mu očito to ne polazi za rukom i, zaista vam tvrdim, on je najduhovitiji kada ćuti. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam prisustvo ministra za državnu upravu i hteo sam da mu postavim pitanje, uveren da je ovaj član 17, koga osporava gospođa Radeta, u dobroj meri šupalj. Prosto, on je neprimenljiv.
Pitanje glasi: ako primenimo formu kojom se određuje broj mandata, da se broj glasova koji je dobila izborna lista pomnoži sa 91, a sve to podeli sa brojem važećih glasačkih listića i dobijeni rezultat bude 0,9, da li stranka nacionalne manjine ima mandat? Kreativnim tumačenjem ovog zakona mogli bismo zaključiti da ima, iz prostog razloga što u celobrojnom delu nije osvojila mandat, ali u decimalnom delu je sasvim izvesno da će biti pri vrhu liste, a to je ono što nije dobro.
Dakle, ako je zakonodavac hteo da favorizuje stranke nacionalnih manjina i da im uvaži pravo na pozitivnu diskriminaciju, morao je utvrditi kako se dobijaju mandati. Iz tog razloga bilo je poželjno da se definiše izborni prag i da se utvrdi da su stranke nacionalnih manjina osvojile mandat ukoliko su prešle izborni prag. Ovako će osvojiti mandat i ukoliko ga nisu prešle, a u tom delu se slažem sa gospođom Radetom, jer bolje je da stvar definišemo i utvrdimo.
Međutim, ima drugi problem. Ova skupština je odmah nakon svog konstituisanja vrlo urgentno intervenisala u postojećem Zakonu o izboru narodnih poslanika i tu je ovo pravo nacionalnih manjina, da imaju pravo na mandate i ukoliko ne pređu izborni cenzus, verifikovano.
Bilo bi sada neozbiljno da u ovom zakonu o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore to pravo bude suspendovano. Zalažem se da to pravo ostane, ali da se u zakonu i u ovom članu izbegne šupljina koja očigledno postoji.
Smatram da ovaj član nije dovoljan i videćete da će biti problema u praksi. Ukoliko bi nacionalne manjine, odnosno njihove stranke, mogle da osvoje mandate ukoliko ne pređu izborni prag, onda je to stvar koju nemaju drugi, onda se radi o neravnopravnosti. Sve ostale stranke osvajaju mandate ako pređu pet posto. U našem odnosu snaga pet posto je garant šest do sedam mandata. Ako neko osvoji pet posto minus jedan na trećoj decimali, on nije prešao izborni cenzus. Kada su u pitanju druge stranke, one mogu prostom primenom člana 18. i primenom te formule imati pravo na mandate, mada ih objektivno nisu osvojile.

Govorim o slovu zakona. Ovaj zakon je ranjiv samo u dve tačke. Ranjiv je u članovima 17. i 18, on tu nije jasan. Koristim prisustvo gospodina ministra i postavljam mu pitanje, a maločas nije bio prisutan, ako stranka nacionalne manjine dobije izborni količnik 0,9 ili 0,6, nije važno, i decimalni deo bude najveći ili u spisku najvećih delova, da li je tada osvojila mandat ili ne. Iz prostog razloga što u članu 17. kaže da cenzus ne postoji za stranke nacionalnih manjina.
Zato sam mišljenja da je u zakonu trebalo da se kaže, neka ne postoji, ali neka postoji prag koji se mora osvojiti. Ako je 5% potrebno za sve, onda neka se kaže da je prirodni prag, odnosno izborni prag koji se dobija kada se broj važećih listića podeli sa ukupno poslaničkom kvotom proglasi pragom.
Drugo, Dontov količnik nije tekovina razgovora opozicije sa vlašću pre 10 godina. Razgovori su tekli po pitanju promene izbornog sistema. Usvojeno je da se izborni sistem u Srbiji promeni i da ne bude većinski, nego da bude proporcionalni, a pravi proporcionalni sistem jeste ovaj. Dontov količnik je tekovina iz 19. veka, ali on je na neki način hiperproporcionalan, jer on nekoga favorizuje, a kažemo, to nije pravično.
Zašto je bilo potrebno promeniti izborni sistem? Iz prostog razloga što u većinskom izbornom sistemu možete biti drugi na svakoj izbornoj jedinici i da nemate nijednog poslanika u parlamentu, iz prostog razloga što niste prvi, jer samo onaj prvi prođe. U proporcionalnom sistemu takva bojazan ne postoji, odnosno takav hendikep je u startu isključen.
Setimo se 1990. godine, posle prvih višestranačkih izbora koji su bili većinski i glasalo se za ime, izborna lista SPO je tada osvojila oko 850.000 glasova. Primenom proporcionalnog sistema njoj je sledovalo od 45 do 50 mandata, a ona je osvojila svega 19, iz prostog razloga što je samo u 19 izbornih jedinica nakon prvog, odnosno drugog izbornog kruga osvojila najviše glasova.
Kada se radi o decimalama, nema razloga za strah, gospodine Krasiću. Iste te decimale postoje i kod Dontovog količnika. Nije uopšte problem u tome. I tamo se upoređuje koji je količnik veći. Prema tome, on se izražava decimalnim delom. Ali, postoji još jedna manjkavost ovog zakona - što moguće situacije ne može razrešiti.
Dakle, predlagač zakona smatra da ukoliko dve izborne liste imaju isti decimalni deo, tada se prednost utvrđuje žrebom, a ja kažem da je to zadnja mera. Kada se ne može utvrditi ni na koji način, onda nam ostaje kocka.
Ali, postoji način. Trebalo je da stoji u zakonu da ukoliko dve izborne liste imaju isti decimalni deo, prednost ima ona lista koja ima veći celobrojni deo u onom izbornom količniku, a ukoliko se desi da je i to isto, onda prednost ima lista koja je predata ranije. Ukoliko se desi da dve izborne liste osvoje isti količnik, odnosno osvoje isti broj glasova i predate su istog dana, samo tada ostaje žreb kao rešenje, jer nema nijednog drugog kriterijuma.
U praksi, ukoliko do ovih izbora dođe, mada nisam siguram da će ih biti, i ukoliko ovaj zakon ostane na snazi, a verujem da hoće, bojim se da će stvoriti nedoumice glavnom biračkom odboru, odnosno RIK, pošto je Srbija jedna izborna jedinica, ona određuje taj konačni rezultat u ovom slučaju. Ako se to desi, onda to nije u redu, jer svi moraju da imaju cenzus, samo neka neko bude favorizovan, neka postoji pozitivna diskriminacija, ali se mora utvrditi da postoji prag koji nešto znači. U zakonu to, nažalost, ne stoji.

Zapravo sam se javio za repliku povodom prvog izlaganja gospodina Dačića, ali u vatri ove polemike ili možda nebudnošću predsedavajućeg nije registrovana moja podignuta ruka, pa sam tek sada dobio priliku da kažem.
Dakle, gospodinu Dačiću je verovatno omaklo kada je rekao da je Nova Srbija podržala Beogradski sporazum i Ustavnu povelju. Nije glasala ni za jedno ni za drugo. To se može prosto ustanoviti stenogramom. O tome smo se mi politički opredelili u to vreme kada je to bilo aktuelno. Naravno, gospodin Dačić tada nije bio u ovoj skupštini, pa mu je to možda promaklo i nije registrovao.
Druga omaška, da je Nova Srbija bila na vlasti u prethodnom skupštinskom sazivu. Nije, Nova Srbija je zaista pripadala pobedničkoj koaliciji koja je pobedila posle 5. oktobra i to nije sporno. Tada su svi politički pametni ljudi bili na toj strani, šta da radimo, 5. oktobar je to, to je prava stvar.
Istina je da Nova Srbija nije bila na vlasti, jer nije učestvovala u izvršnoj vlasti, nije imala nijednog ministra i, opet zarad istine, Nova Srbija jeste podržavala Vladu sve do 13. decembra 2002. godine, do krsne slave kuće Karađorđevića, Svetog Andrije Prvozvanog. Kasnije, od tada Nova Srbija je prešla definitivno i neopozivo u opoziciju i to je ono što su istorijske činjenice.
Usput, pošto nisam hteo da učestvujem u raspravi o prethodnoj tački dnevnog reda, da još jednom čestitam svim preživelim veteranima Jugoslovenske vojske u otadžbini, svim pripadnicima Ravnogorskog pokreta, svim pripadnicima Jugoslovenske ravnogorske omladine i svim ljudima dobre volje da je konačno istorijska nepravda ispravljena i naši veterani dobili pravo na penziju. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, govoreći o Predlogu zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore možemo stvar posmatrati dve strane, političku i onu tehničku. Govoriću o ovoj drugoj strani ovog zakona, iz prostog razloga što sam imao prilike da se po pitanju zajedničke države, odnosno Beogradskog sporazuma i Ustavne povelje, izjasnim na vreme kada je to bilo aktuelno.
Naravno, tada SPO nije bio parlamentarna stranka, tako da o toj stvari se Nova Srbija samo mogla izjašnjavati. Da ipak posmatram u ovoj stvari činjenicu koja može biti problematična. Zaista, ona nema veze sa ovim zakonom. Mi ovaj zakon donosimo u dobroj nameri da propišemo pravila izborne utakmice u Srbiji. Problemi mogu nastati ukoliko predsednik državne zajednice gospodin Marović ne poštuje slovo Ustavne povelje i ne raspiše izbore.
To nije isključeno, jer prosto u nekim njegovim izjavama on ostavlja mogućnost i državama članica da se o toj stvari dogovore. Ukoliko Srbija bude insistirala na tim izborima po bilo kom zakonu koji je donela, a Crna Gora ne bude na tome insistirala, odnosno ukoliko ih bojkotuje ili prosto ne donese zakon, mada je u Beogradskom sporazumu napisano da će taj zakon biti prema modernim evropskim demokratskim standardima i opširna formulacija je kasnije u Ustavnoj povelji pretočena na ovaj neposredan način izbora.
Da se vratim ovoj tehničkoj stvari. Mi u ovom momentu zaista govorimo da je preko potrebno da se to izborno zakonodavstvo uredi. Zaista, krajnje je vreme da do toga dođe. Sada zaista, izbori na lokalnom nivou i izbori na nivou državne zajednice, imamo dakle, proporcionalni i to čist proporcionalni izborni sistem, jer se primenjuje ta formula čiste proporcionalnosti ili ta Her-Nimajerova metoda, što u stvari nije ništa naročito, to prosto znači, prevedeno na običan jezik, koliko para toliko muzike. Koliko imate glasova, toliko dobijete i mandata, a na nivou države Srbije mi primenjujemo taj metod Dontovog količnika.
Da objasnimo kako tu stvari stoje. Dontov količnik nije čist proporcionalni sistem, iz prostog razloga što favorizuje stranke koje imaju veći politički uticaj, a on se naravno očituje sa većom podrškom biračkog tela.
Dakle, zaista se zalažem da se primeni čist proporcionalni sistem i da on važi na svim nivoima izbora, i na lokalnom, i na nivou države i na nivou državne zajednice.
Nezavisno od toga da li će izbora biti u vreme koje je propisano Ustavnom poveljom ili neće, Srbija treba da donese izborni zakon, jer se obavezala potpisom na Beogradskom sporazumu i potpisom Ustavne povelje.
Komentarisaću, pošto sam nagovestio stvar koja se po meni čini spornom, ove članove 17. i 18. Predloga zakona, a tim članovima je ustanovljen metod raspodele poslaničkih mandata.
Zaista, čini mi se važnim reći da već u stavu 1. člana 17. treba doći do preformulacije i on bi po mom skromnom uverenju trebalo da glasi ovako – da u raspodeli poslaničkih mandata učestvuju samo izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja važećih glasačkih listića, a ne glasova birača koji su glasali. Zašto smatram da je to važno i zašto to treba tako da stoji?
Iz prostog razloga, ako birač izađe na izbore i spreman je da izrazi svoju političku volju, onda on mora da preda uredan glasački listić. Ako on hoće da demonstrira, on ima pravo. Ako je on nezadovoljan, on ima pravo na to, on može da preda neuredan glasački listić. Neuredan glasački listić ne učestvuje u raspodeli mandata, iz tog razloga ne bi smeo da učestvuje ni u formiranju cenzusa.
Još nešto, možete da imate jedan ozbiljan bojkot, inače imali smo takve prilike u prethodnom periodu, bilo ih je zaista mnogo, kao što kažu, kao pečuraka posle kiše.
Sećam se, na jednim predsedničkim izborima bilo je šest kandidata, a samo su tri kandidata imala više glasova nego nevažećih, a sledeća trojica su imala glasova manje nego što je bilo nevažećih glasova. Takvi izbori su u stvari doživeli fijasko.
Dakle, još jednom, bilo bi zaista potrebno da se to uredi.
Ako glasački listići jedini opredeljuju raspodelu mandata, onda nevažeći listići ne bi smeli da utiču na cenzus.
Dozvolio sam sebi da definišem izborni prag kao količnik broja važećih glasačkih listića i ukupnog broja poslanika koji se biraju, iz prostog razloga što je to lepa srpska reč – izborni prag. Šta je izborni prag? Izborni prag je, dakle, "cena" jednog poslanika. To je broj glasova koji su potrebni da bi se dobio jedan poslanik.
Ovako, prirodni cenzus ili izborni prag, dakle, reći ću izborni prag, u našim okolnostima kada Srbija bira 91 poslanika u državnu zajednicu, iznosi 1,1%. Ako mi propisujemo 5% za sve izborne takmace, osim stranaka i koalicija koje predstavljaju nacionalne manjine, mi u stvari to činimo iz razloga da bi onemogućili paralisanje parlamentarnog rada.
Ukoliko je manje političkih subjekata koji učestvuju u parlamentu, utoliko se pretpostavlja da je dogovor moguć sa jedne strane. Sa druge strane, ako predstavnicima nacionalnih manjina poštujemo pravo na pozitivnu diskriminaciju, onda zaista njihov izborni prag jeste 1,1 a ne nametnutih 5%. Izborni prag, broj mandata koje osvajaju stranke, odnosno koalicije nacionalnih manjina se dobija tako što se ukupan broj važećih listića, dakle njihovih političkih stranaka, podeli sa brojem 91.
Sada taj dobijeni količnik postaje delitelj. Znači, ovako, još jednom, broj važećih listića se podeli sa 91 i to je izborni prag, a izborni prag je delitelj važećih listića stranke nacionalne manjine. Dakle, o tome sam se izjasnio, nisam protiv izbornog praga iz prostog razloga što smatram da nacionalne manjine treba da učestvuju u našem javnom političkom životu.
Istina je još jedna, da ostale stranke mogu biti oštećene samo u jednom slučaju, ako na svoju listu stave i predstavnike nacionalnih manjina, to pod jedan. A pod dva, ukoliko za njih ne glasaju nacionalne manjine, onda prosto na uštrb svog biračkog tela daju im mandate, ali to je druga tema.
Samo dva člana su bila pod ovim naslovom raspodele, to su članovi 17. i 18, i zaista, činilo mi se da se u članu 18. mogao postojeći tekst popraviti tako da u stavu 3. stoji – ako više izbornih lista ima isti decimalni deo prethodnog broja mandata.
Zadržao sam ovu formulaciju, mada mi se čini rogobatnom, ali dobro. Prednost ima lista sa većim celobrojnim delom i ono za šta se zalažem, a ovde piše – dobro, broj neraspodeljenih mandata je manji od broja tih izbornih lista i žrebom se određuje koja od njih dobija mandate.
Stvar treba urediti ovako. Količnik koji se dobija primenom pomenute formule, onaj celobrojni deo određuje broj mandata. Kada se saberu svi ti brojevi, neće izaći do broja 91. U broju 91 učestvuju oni decimalni delovi i, naravno, te decimalne delove treba urediti po opadajućim veličinama i tako raspodeliti mandate.
Ako se desi da dve izborne liste imaju isti decimalni deo, onda prednost treba dati onoj izbornoj listi koja ima veći celobrojni deo.
Ako se desi, što je teoretski moguće, a praktično vrlo retko, prosto i nemoguće, ali ako se desi da dve izborne liste imaju isti celobrojni i decimalni deo, onda to znači da imaju isti broj važećih listića, u tom slučaju prednost ima lista koja je ranije predata, a ukoliko se desi da su predate istog dana, tek tada treba primeniti žreb, iz prostog razloga što ne znamo koji je parametar koji ćemo favorizovati.
Dakle, još jednom, zalažući se za izborno zakonodavstvo koje mora biti pravedno i pravično, smatrao sam da je potrebno da o ovoj stvari govorim.
Ovaj zakon Nova Srbija i SPO će podržati, iz prostog razloga što se njime uređuje stvar koja sada nije uređena, jer prosto nije donet nijedan zakon, osim onog prethodnog gde su poslanici birani posredno, a slažemo se da to nije dobro.
Zalažemo se takođe da se ovo uredi tako da otkloni sve moguće nedoumice i nedoslednosti i da bude pravičnije za sve učesnike u izbornoj utakmici. Hvala.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Predlogom zakona o obimu sredstava i učešću opština u porezu na zarade i porezu na promet, kako je to glasilo u ovoj godini, Priboj je dobijao preko 59 miliona. Ovim predlogom zakona o raspodeli transfernih sredstava Priboj učestvuje sa sumom preko 39 miliona, što je u odnosu na ovu godinu manje za 20 miliona dinara i za jednu malu opštinu je to ozbiljan problem.
Nosio sam se mišlju da povučem ovaj amandman, ukoliko Odbor za finansije i resorni ministar prihvate amandman gospodina Radojka Obradovića. Sada sam spreman da odustanem od ovog amandmana, ukoliko dobijem čvrsta uveravanja da će se taj amandman usvojiti. To činim iz prostog razloga jer ona rešenja koja je predložio gospodin Obradović su povoljnija za Priboj, pa bi umesto 59, koliko mu je pripadalo u ovoj godini, dobio 66 miliona dinara.
Predviđeni obim je sada svega 39 miliona i zaista, još jednom ističem, 20 miliona dinara je ozbiljan problem za jednu siromašnu sredinu koja ima jednog devastiranog giganta FAP, koji prosto ne funkcioniše.
Nisam učestvovao u načelnoj raspravi, ali u okviru ovog vremena koje mi pripada mogao bih da sugerišem ministru sledeću stvar. Ne znamo zaista metodu kako je došao do ovog znatnog smanjenja, ukoliko su ostali isti kriterijumi kojima se raspodela sredstava vrši. Tih kriterijuma ima šest, od tih šest četiri su zaista egzaktna i samim tim merljiva, a dva su nemerljiva. Navešću te kriterijume koji su zadržani iz prethodnog zakona, moguće je samo sa promenjenim redosledom.
To su kriterijumi broj stanovnika, što je merljivo, broj odeljenja i objekata osnovne i srednje škole, što je takođe merljivo, broj dece obuhvaćene društvenom brigom o deci i broj objekata društvene brige; zatim, status životne sredine i stepen razvijenosti pojedinih lokalnih sredina, što je zaista nemerljivo, jer ne znamo koji se parametri uzimaju. Na kraju, šesti kriterijum, veličina teritorije koji je takođe egzaktan.
Dakle, neka ministar Dinkić faktore koji utiču direktno izrazi numerički i stavi u brojilac, faktore koji utiču indirektno ubaci u imenilac i tako će dobiti formulu kojom se može vršiti raspodela sredstava, i ne samo to, dobiće konačno objašnjenje kako se vrši raspodela.
Još jednom, ukoliko tako ne postupi, a očito nije postupio tako, onda je dužan da za svaku opštinu i za svaki grad da posebno obrazloženje. Priznaćete, mnogo bi bolje bilo da je napisana ta formula, uvažavajući parametre i kriterijume koji su zakonom predviđeni i rezultati, odnosno iznosi koji bi se dobili na taj način. bili bi generalni i ne bi se mogli osporavati.
Video sam da je veliki broj predlagača odustao od amandmana, od ovih amandmana koje bih nazvao zavičajnim, jer mi tu otprilike protežiramo našu sredinu. Istina je, mi zaista nismo poslanici izbornih okruga ni izbornih jedinica, pošto je Srbija jedna izborna jedinica, nego smo samo poslanici naših političkih stranaka koje su nas kandidovale.
Pored svega toga, ukoliko su okolnosti takve da neki poslanici odustaju od svojih amandmana, onda me to raduje i to je prilika da se ovaj amandman usvoji i neće uticati na ona sredstva koja je dobio Beograd i, uzgred rečeno, on je dobio preko 25% više nego što mu je pripadalo u 2004. godini, a siromašan Priboj je dobio 30% manje nego što mu je pripadalo u ovoj godini.
Dakle, ukoliko je broj predlagača smanjen, onda će namet na Beograd biti manji i zaista uvažavam stav resornog ministra da će nakon tri meseca da ispita metodologiju kojom se vrši raspodela sredstava. Bojim se prosto, da li imamo čvrste garancije da će do toga doći.
U svakom slučaju, čini mi se da za male sredine, koje su oštećene ovim zakonom, postoji način da se obeštete.

Slutim da je uvaženi gospodin sa mnom polemisao. Ali, rezultate koje je izneo - ne znam čemu služe. Prosto one kriterijume koje sam naveo, koji su kumulativno po dva, on ih je raščlanio na jedan plus jedan.
Dalje, ministar ne može promeniti te kriterijume. Ti kriterijumi su propisani članom 99. Zakona o lokalnoj samoupravi. Dragi gospodine, isti su važili i za 2004. godinu i važe predloženim izmenama i dopunama postojećeg zakona. Prema tome, ne znam odakle vi nađoste tih deset kriterijuma, osim ako niste postupili na sledeći način - pa kaže ovde: broj dece obuhvaćene društvenom brigom o deci i broj objekata, e, vi ste to raščlanili na dva. Prvo je broj dece, a drugo je broj objekata.
Pa, dalje, broj odeljenja i broj objekata osnovne i srednje škole, pa vi ste to raščinili na dva, pa su odeljenja i objekti osnovne škole, odnosno odeljenja i objekti srednje škole. Ali u principu tu se radi o istim kriterijumima kao i u prethodnom zakonu.
Ne mogu da shvatim kako se to iz istih kriterijuma dolazi do različitih rezultata. Zaista, znam da nije u pitanju matematika, nego da je u pitanju najobičniji račun, ali mene iznenađuje kako to najobičnijim računom dolazimo do podataka koji su kontradiktorni. Prosto, ona sredstva koja su planirana i da lokalne sredine dobijaju po nekom drugom osnovu, opet ne mogu da nadomeste tu razliku, a razlika od 20 miliona dinara je, dragi gospodine, drastična. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, rezolucijom o pridruživanju  Evropskoj uniji, Narodna skupština donosi rezoluciju kojom potvrđuje da je ubrzani ulazak Republike Srbije, kao članice državne zajednice SCG u punopravno članstvo u EU njen strateški cilj.
Spremnost pod a) da ispuni sve uslove neophodne za ubrzanu integraciju u Evropsku uniju. Pod b) da poštuje prava čoveka i manjinska prava. Pod v) da ispuni sve međunarodne obaveze Republike Srbije i privede pravdi lica osumnjičena za zločine počinjene tokom ratnih sukoba od 1991. godine do 2000. godine na prostoru bivše SFRJ. Pod g) za stalnu i konstruktivnu saradnju koja proističe iz članstva u Savetu Evrope i Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju.
Pod d) za dalji razvoj i unapređivanje svih vidova saradnje sa susedima, regionalne inicijative i regionalne saradnje, da pozove građane Srbije, medije, političke stranke, nevladine organizacije, poslodavce i sindikalne organizacije u zajednički napor da se proces pridruživanja ubrza na svim područjima zakonodavne, sudske i izvršne vlasti, kao i svake slobodne društvene aktivnosti.
Obavezu da će usklađivanjem nacionalnog zakonodavstva sa pravnim tekovinama Evropske unije dobiti prednost u radu Narodne skupštine, uključujući i uvođenje posebne procedure kojom se poboljšava efikasnost tog procesa. Vladu Republike Srbije će obavezati da jednom u tri meseca obaveštava Narodnu skupštinu o planiranim i ispunjenim obavezama u pogledu realizacije programa i aktivnosti potrebnih ubrzanja i procesa pridruživanja državne zajednice SCG Evropskoj uniji.
Da će od Vlade Republike Srbije tražiti da u što kraćem roku predstavi nacionalnu strategiju Srbije za pridruživanje SCG EU. Obavezu da razvija i unapređuje saradnju sa evropskim parlamentom, parlamentima zemalja članica, parlamentima zemalja kandidata za Evropsku uniju, kao i parlamentima zemalja uključenih u proces stabilizacije i pridruživanja. Obavezu da aktivno doprinosi afirmaciji evropskih vrednosti kroz upoznavanje naše javnosti sa značajem ulaska naše zemlje u EU, odnosno pridruživanja evropskoj porodici slobodnih naroda i naprednih država.
Dame i gospodo, otprilike ovo je tekst rezolucije koji se meni dopada. Delimično sam intervenisao na postojećem tekstu, smatrajući da su neke stvari suvišne i da nema potrebe da stoje. Slažem se da je pominjanje Partnerstva za mir bilo nepotrebno, i to ne zbog toga što mi nećemo u partnerstvo, jer to nije predmet ove rezolucije. Možemo doneti drugu rezoluciju u kojoj ćemo izneti svoj rezolutan stav da uđemo u Partnerstvo za mir kao predvorje NATO pakta.
Inače, i Putinova Rusija je članica Partnerstva za mir i tu nema prosto problema kada je u pitanju određeni odnos prema rezoluciji. Možemo da prihvatamo ideju pridruživanja, a da ne prihvatamo tekst rezolucije. U tom slučaju mi kažemo, prihvatamo ideju i predlažemo ovakav tekst. Jedna poslanička grupa kaže deklarativno da se zalaže za pridruživanje, ali ne nudi rešenje, ne predlaže kakav bi to tekst rezolucije bio po meri i po njihovom ukusu.
To bi bilo prosto dobro, bilo bi najbolje kada bi ova Skupština konsenzusom donela odluku o pridruživanju.
Time bi se mi prosto i pred svetom deklarisali da nećemo da budemo evropske parije. Hoćemo da budemo u zajednici slobodnih evropskih država. Sada ću navesti stvari koje su stajale u prvobitnom tekstu, a koje će verovatno ostati. Naša poslanička grupa će podržati tekst rezolucije iz razloga što se oduvek zalagala za evropske integracije i asocijacije.
Kažem, ovo što sam malopre pročitao je, i to sam bez uvoda saopštio, tekst koji bi se nama, ili da budem precizniji, meni dopao. U tački 3., recimo, stajao je ceo stav i nisam ga predvideo i ne predlažem i ne zalažem se da on bude integralni deo rezolucije koju će ova Skupština usvojiti. Njega ću pročitati, kaže, ukazuje na neophodnost što efikasnijeg rada zajedničkog organa državne zajednice Srbije i Crne Gore i formiranje svih neophodnih institucija i preduzimanje mera za jačanje saradnju sa EU. To je prosto ono što svet ne zanima šta ćemo da uradimo. Mi kažemo šta to nudimo svetu i kako se to preporučujemo.
Kako stvari stoje, nećemo biti zadnja zemlja u Evropi koja će ući u Evropsku uniju. Otprilike, zadnja će ući Mongolija, Ukrajina i Belorusija, ako uopšte uđu. Moguće je da uđemo pre njih, ako proces pridruživanja bude zaživeo i ako naše zalaganje bude ozbiljno i ukoliko naše zakonodavstvo bude takvo da se možemo preporučiti... (iz sale: Moldavija).
Izvinjavam se, Moldavija, greška, zahvaljujem na poznavanju zavičajne geografije, znam da znate Belorusiju itd.
Dakle, nemam više ništa značajno da kažem u pogledu ove rezolucije. Tekst rezolucije podržavamo uz određene izmene, uz određeno stilsko peglanje. Moguće je da radna grupa može još jednom da sastavi i napravi tekst koji će biti u duhu rezolucija evropskih.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, iako nisam sklon da bilo koji dan u našem parlamentarizmu proglašavam istorijskim, čini mi se da će onaj  dan, kada će Srbija konačno dobiti svoje simbole i svoja znamenja, biti istorijski dan za Srbiju, jer time se narod, time se građani Srbije legitimišu pred svetom, time se naša država konačno reafirmiše.
Srbija je imala žalosnu sudbinu da se, nakon ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, zarad viših ciljeva, čiji smo ceh na kraju platili, odrekla i svoje državnosti, odrekla se i svojih simbola. Mi, u stvari, od 1918. godine pa do sada nismo imali svoju himnu. Imali smo grb i zastavu. Naravno, to je pripadalo onom žalosnom periodu komunizma od 1945. godine.
Maločas je neko govorio o zalaganjima poslanika i poslaničkih grupa da se promene postojeći simboli, odnosno da se makar ti komunistički simboli suspenduju. Gospodin Nikolić je preskočio da pomene i mene.
Dakle, posle petooktobarskih promena sam na konstutivnoj sednici parlamenta izašao sa zahtevom da se žalosni amblem Đorđa Andrejevića Kuna, koga nazivaju i grbom Republike Srbije, skine sa mesta na kome stoji. Eto, prošle su tri i po godine i on je ostao tu.
Podneo sam 12. februara 2001. godine Predlog odluke o suspenziji komunističkih simbola. I taj predlog odluke, nažalost, zbog inertnosti i nezalaganja ondašnjeg predsednika Skupštine, gospodina Maršićanina, a i sledećeg predsednika Skupštine, gospođe Mićić, nikada nije stavljen na dnevni red.
Hoću da pohvalim zalaganje Srpske radikalne stranke, koja je imala razumevanja za taj predlog i bili su spremni da ga podrže.
Dakle, sada su konačno sazreli uslovi da Srbija vrati svoja znamenja. Neko je već rekao: "Za stare države su stara znamenja, za nove države su nova znamenja". Srbija je stara država i istorija srpske državnosti je duga. Iz tog razloga je potpuno nepotrebno intervenisati na njenim simbolima. Oni su već zatečeni.
To što su zbog nekih istorijskih prilika ili neprilika jedno vreme bili zatomljeni, i bili zabranjeni, i bili suspendovani, ne daje nam za pravo da to stanje, koje je uvedeno revolucionarnim činom, ozakonimo.
Podsećam na sledeće: od bivših jugoslovenskih republika postojeći grb, odnosno grb Socijalističke Republike zadržala je samo Makedonija. To je potpuno razumljivo, jer Makedonija nikad nije imala državu, pa grb na koji će se pozivati, osim na grb koji su im komunisti napravili. Hrvatska je imala verovatno grb u vreme kralja Tomislava ili Zvonimira, ne sećam se.
Grbove Hrvatske nastojim da ne pamtim. Nisam istoričar, ni po zanimanju, ni po vokaciji. Pretpostavljam da postoje znamenja nekih država. Da ne pričamo sada konačno o Hrvatskoj. Mi smo nenadležni za Hrvatsku, a nećemo se njome ni baviti. Mi ćemo se baviti samo znamenjima i simbolima naše države.
Bilo bi dobro da ovo ne bude u formi preporuke, nego u formi odluke, mada i odluka ne može da angažuje represivni aparat, i odluka u principu nije obavezujuća. Možda bi neka forma odluke bila prijemčivija, ali dobro.
Pozivate se na presedan koji je napravljen 1992. godine, kada je zalaganjem srpske opozicije, Srpskog pokreta obnove posebno, skinuta konačno petokraka, jer znate, bili su javni skupovi, bile su manifestacije, koje su tražile da se sa obraza Srbije skine taj sramotni pentagram. To je zaista učinjeno.
Podsećam, 1992. godine bili su u maju mesecu izbori za Saveznu skupštinu novoformirane države Jugoslavije. Tada je to bila Savezna Republika Jugoslavija.
Bili su i lokalni izbori u Srbiji, i bio je raspisan referendum za državne simbole. Zaista su figurisala po dva predloga za grb i po dva predloga za himnu.
Da podsetim, gospodin Nikolić nije tada bio u parlamentu, pa je zato zaboravio drugi predlog za grb. Nije bio "Beli orao bez krune", nego je bio samo "Ogoljeni krst sa četiri ocila". Taj znak je bio predviđen i Sretenjskim ustavom, odnosno taj predlog za državni grb.
Tada je srpska opozicija bojkotovala izbore. Bojkotovala je i savezne izbore, bojkotovala je i lokalne izbore. Nakon toga su savezni izbori ponovljeni za pola godine, a lokalni nisu.
Žalosna je činjenica da je Socijalistička partija Srbije tada dve godine održavala delegatski sistem na nivou lokalne samouprave, a već su bili održani višestranački izbori na nivou države Srbije.
Zbog rigidnog zahteva u referendumu tada himna "Bože pravde" nije pobedila, iako je imala većinu. Poskočica "Marš na Drinu" je imala znatan broj glasova, ali ni blizu onom koliko je dobila ta himna.
Međutim, znate da je odredba referenduma predviđala, da bi se ta himna usvojila, trebalo je pola birača od ukupnog broja birača da glasaju za nju. Dakle, iz razloga što je srpska opozicija bojkotovala izbore, referendum nije uspeo.
Podsećam da sam tada, kao član Srpskog pokreta obnove i kao poslanik u svojoj lokalnoj sredini u Priboju, pozvao birače da bojkotuju lokalne i savezne izbore, ali da izađu na referendum i podrže himnu "Bože pravde", odnosno da podrže "Belog dvoglavog orla sa krunom", kao grb naše države. Okolnosti su bile kakve su bile. Konačno su se sada, pretpostavljam, stekli uslovi da Srbija dobije svoja znamenja. Da kažem još jednom, žalosni amblem Andrejevića Kuna ide u istoriju, a Srbija se vraća svojim korenima.
Ispred Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije podneli smo amandman da se zadrži autentični, odnosno originalni tekst himne. Zato imamo opravdanja, i istorijska, ali i pravno. Pravno, na tekstu može intervenisati samo autor. Naravno, autor je sada sprečen da to uradi, a niko drugi nema pravo da to uradi.
Istina je da je autor promenio tekst, ali to je bilo iz razloga što je pesma bila posvećena knezu Milanu, a kada je knez odlučio da postane kralj, intervencija je bila potpuno prirodna. Kasnije, nova dinastija je prilagođavala postojeći tekst svojim potrebama, tako da se pominjao i kralj Petar Oslobodilac i kralj Aleksandar Ujedinitelj.
Ostaće jedan mali opori ukus zbog toga, ukoliko parlament usvoji ovu izmenu teksta himne. Naravno, bili bismo srećni ako tekst himne ne bi bio menjan i ako bi ostao originalan, odnosno autentičan. Ako se to ne desi, šta da radimo, nemamo izbor, nemamo alternativu. Srbija nema svoju himnu i mora da dobije svoju himnu.
Raduje me što je ogromna većina poslanika spremna da podrži predložena rešenja.
Potpuno sam uveren da, ukoliko bismo postigli potpuni konsenzus, ustavna rešenja vezana za državne simbole bila bi ona koja su narodni predstavnici već podržali.
U svakom slučaju, Srbija ima razlog da se raduje, jer posle pedeset i više godina vraća se svojoj istoriji, svojim korenima, svojim starim simbolima.
Još jednom, ponovio bih da su za stare države stari simboli, za nove države su novi simboli. Nema potrebe intervenisati na simbolima srpske državnosti, jer to niko ne može prepraviti, nju neće prepraviti istorija, nju neće prepraviti narodni poslanici, mi ćemo državu Srbiju sačuvati i njene simbole vratiti. Hvala.
(Aplauz u sali.)

Znam, gospodine Nikoliću, da vi i dalje imate postizborne traume, ali pravo da vam kažem, nemoćan sam da vam tu pomognem. A, kada se radi o onim manirima, da bih imao te manire morao bih da ličim na vas, a to je prosto nemoguće. Hvala lepo.