Puno primedaba uzgred, a meni je sasvim svejedno kako se ona potpisuje. Čovek se potpisuje pismom koje mu je draže, je li tako, prema tome, to razumem. To uopšte nije problem. Problem je u drugome.

Dakle, 16. aprila je stigao dopis, u kome kaže - "s obzirom da do sada niste dostavili predloge svojih kandidata, molimo vas da to učinite najkasnije do ponedeljka, 21. aprila 2003. godine ..." itd.

Tog 21. aprila, zamenik šefa poslaničke grupe Nova Srbija, gospođa Zlata Đerić, blagovremeno, o roku, dostavlja pisarnici predlog poslaničke grupe Nova Srbija. Nakon toga dolazi ovaj vaš tekst, u kome ste vi Novu Srbiju brisali iz evidencije.

Pratim trag, pa odlazim u pisarnicu i ustanovim pisarnici da je ovo predato, ali papira nema. Srećna je okolnost što naša sekretarica ima taj dopis. Dalje, sekretarica u pisarnici pokušava da na terminalu nađe trag. Međutim, ni u terminalu nema. I u terminalu je izbrisano iz evidencije da je predat zahtev.

A onda, prateći dalje trag, ustanovimo da je određena osoba odnela ove predloge kandidata, ali po tvrdnji sekretarice koja se nalazi ispred kabineta gospođe Mićić takav predlog kod njih nije stigao. I naravno, ne možemo da ustanovimo na kojoj relaciji je nestao papir. Zaista priznajem da sam glup, to ste vi samo slučajno pogrešili. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista se pridružujem kritikama poslanika da su ovi predlozi nepotpuni. Bilo bi poželjno da uz imena i prezimena lica, predlažu se za visoke pravosudne funkcije, zaista stoje i elementi biografije. To je bilo posebno zanimljivo da vidimo šta piše u biografiji izvesnog Zlatana Kurtovića, koga predlažu za predsednika suda u Novom Pazaru.
Ne poznajem ostale kandidate, i o njima ne mogu da svedočim. Poznajem imenovanog Kurtovića. Usput ističem, dok je "Nova Srbija" bila u DOS-u bio sam na nekim koordinacijama (mi smo sa Bogom i sa pravdom, a vi gde ćete, ne znam to). Svedočim samo o onome što znam. Tada sam opominjao ljude da je u pitanju kontroverzna, opskurna ličnost, vrlo sumnjivog moralnog digniteta, a i sada svedočim o tome.
Prvo, osuđivan je jer je vršio carinski prekršaj, uvozio je auto na ime lica koje je umrlo. Bio je sudija u Novom Sadu i kada sam bio u skupštinskom sazivu 1992. godine, tada su komunisti, kao vlast, imali jedan dobar običaj da su pozivali poslanike iz krajeva odakle se biraju sudije, a naravno sistem je bio većinski i poslanici su po tom principu birani, da kažu reč o tim ljudima. Ni onda nisam mogao ništa lepo reći o Kurtoviću, ni sada ne mogu ništa. Ni pre godinu dana u DOS-u nije se moglo ništa lepo reći, ali za ovih godinu dana očito se čovek naglo popravio. Ne znamo samo kako je to bilo moguće, nije bilo moguće popraviti njegovu biografiju.
Usput, nezavisno od svega toga, ističem da je Kurtović bio organizovani član Komunističke partije, da je 1988. i 1989. godine bio aktivista ispred Komiteta i ubeđivao nas u prednosti sistema u kome su komunisti avangarda. Ne znam šta je sada, da li se sada ovaj DOS odriče svoje antikomunističke orijentacije, koja se meni činila poželjnom. Onog momenta kada je moja stranka pristupila DOS-u verovala je da je DOS prekinuo kontinuitet sa ranijom komunističkom vlašću. O ostalim kandidatima za visoke pravosudne funkcije neću reći ništa iz prostog razloga što ne znam o njima ništa. O onome što znam, o tome svedočim.

Kada sam bio na koordinaciji osporio sam.

Izvinite, da li vi to mene saslušavate?

Ja sam slobodan čovek i kažem samo ono što hoću da kažem.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, zamoljen sam od strane profesora Simonovića (a želim i u svoje lično ime) da pročitam neke odredbe brošure koje je Ministarstvo finansija i ekonomije - Sektor poreske uprave uputilo poreskim obveznicima. Naravno, to ima dodirnih tačaka sa ovom temom, a u načelnoj raspravi to su, zaista, slične stvari.
Ovde se radi o tzv. izračunavanju kontrolnog broja koji važi za poreske obveznike. Molim prisutne poslanike da pažljivo saslušaju ovo što je Ministarstvo uputilo svojim obveznicima. Tu se govori, prvo, o modelu, a onda su promenili stvar pa govore o izračunavanju kontrolnog broja po modulu 97. Ako kažemo "po modelu", to jeste neka finansijska kategorija; ako kažemo "modul", to je jedna matematička kategorija.
Pročitaću šta kaže ministar Đelić u pozivu svojim obveznicima.
"Izračunavanje kontrolnog broja po modulu 97. Kontrolni broj se sastoji od dve cifre i izračunava se tako što se ukupan niz numeričkih cifara poređa tako da predstavlja numerički podatak. Dobijeni numerički podatak se pomnoži sa sto, nakon čega se podeli sa 97. Dobijeni rezultat se sastoji iz celog dela i decimalnog dela. Kada se decimalni deo pomnoži sa 97, dobija se rezultat koji je zaokružen na najbliži celi broj, a predstavlja ostatak deljenja i on se oduzme od broja 98. Tako dobijena razlika izražena sa dve cifre jeste kontrolni broj i on se stavlja na početku niza cifara. Tome se dodaju slovne oznake" itd.
Sada sledi moje pitanje: ko je razumeo ovde o čemu se radi?
Ovu brošuricu je profesoru Simonoviću dao njegov brica, dugogodišnji. On mu je rekao: "Profesore, objasnite mi".
Naravno, imao je sreću što ima takvog klijenta, da mu je klijent matematičar. Pretpostavljam da nisu svi ostali.
Rekao je: "Profesore, aman-zaman, spasite nas od toga. Moja radnja je sa dugogodišnjom tradicijom. Mi smo pre rata takođe plaćali porez, jer ne postoji država bez poreza, ali smo plaćali tako što smo imali poresku knjižicu. Poreska knjižica je bila jedna rubrika, pa na tu rubriku mi nalepimo markicu, pa se ta markica overi (isto kao što su komunisti plaćali članarinu, nešto slično tome, setiće se mnogi). Onda kad dođe poreznik, on traži poresku knjižicu i uveri se, i nema nikakvih računanja".
Ali, to nije sve. Pričali smo o 97, ali ima i izračunavanje kontrolnog broja po modulu 22. Kontrolni broj se sastoji od jedne cifre i izračunava se tako što se utvrdi ukupan broj numeričkih cifara, iz kojih se sastoji drugi po redu niz u pozivu na broj, koji se odnosi na šifru obveznika. Prvi niz od tri cifre odnosi se na oznaku opštine. Tako dobijeni numerički podatak se pomnoži sa prvom cifrom niza, a sledeća cifra se množi sa ukupnim brojem numeričkih cifara, umanjen za jedan i tako redom, gde je poslednji proizvod, proizvod poslednje cifre u nizu sa brojem sedam. Ovi proizvodi se sabiraju, zbir se deli sa 11, celobrojni ostatak dobijen ovom operacijom se oduzme od broja 11 i taj rezultat predstavlja kontrolni broj.
Molim vas, svi oni koji su razumeli, neka mi se kasnije jave. Za one koji nisu, pomoći nema.
Još jedno. U pitanju su ti mučenici grdni. Da su znali da računaju, ne bi držali makaze, i radili bi neki drugi posao. Ne potcenjujem. Svi ljudi su za poštovanje. Ali, šta mislite, ako pogreše, šta da radimo? Pogreši pop u čitu, pogreši DOS na vlasti, mogu da pogreše i ovi mučenici u računanju svog kontrolnog broja. Pogreše u računu i onda uplate taj porez na pogrešan kontrolni broj. Novac zaluta i nikako ne mogu da dokažu gde su pare. Nikako ne mogu da se opravdaju pred poreznicima, a poreznici zakucaju na vrata i spremni su da vrše zaplenu itd.
Zato prenosim žaljenje ovog siromaha beogradskog frizera - brice. Njegov prigovor je opravdan. Aman-zaman, uprostite ovo. Ako im već uzimate pare, učinite to na način da oni znaju kako to vi radite.
Usput još, da ne preskočimo. Kaže, predviđeno je da se slovne oznake upisuju samo latinicom. Ne znam zašto. Imaju sledeće vrednosti kod izračunavanja modela poziva na broj, i onda počinje od "A" pa se završava sa "C". A je 10, a zadnji broj C je 35.
Ono što je zanimljivo, pošto sam učio nemački jezik, video sam da je ovde napisana abeceda, nemačko pismo (sledi navod cele abecede).
Međutim, to nisu jedina slova. Postoje i druga pisma. Ne znam zašto je to nemačko pismo bilo preferirano. Iz kog razloga je ono bilo favorizovano.
Žao mi je što ovde nije resorni ministar, jer on je autor ovog kapitalnog dela. Da je tu, bio bih slobodan da ga pitam da mi objasni o čemu se ovde radi. Dakle, još jednom, oni koji su razumeli, neka mi se jave.
Gospođo predsednice Skupštine, dostaviću vam spisak onih koji su razumeli. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodine članu Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, nakon ukidanja prethodnog rigidnog zakona o javnom informisanju imali smo pravni vakuum u ove dve godine i raduje me činjenica što je konačno novi zakon o javnom informisanju došao na dnevni red.
Nije dobro što se donosi u okolnostima vanrednog stanja, tu se slažem sa prethodnim govornicima, to je prosto limitirajuće, jer ako govorimo o javnim slobodama onda nije dobro takav zakon donositi u okolnostima kada se neće moći primenjivati. Generalno gledano ovaj zakon je dobar. On uvodi institute i rešenja saglasna sa nekim evropskim standardima. Govoreći prosto kao konzument javnog informisanja našao sam neke stvari na koje bih mogao kritički da se osvrnem. Navešću ih taksativno, naravno sa uverenjem da taj spisak nije konačan, ali i sa nadom da je u dobroj meri kompletiran. Broj primedbi je dovoljno mali i to ću otprilike da kažem.
Recimo, u članu 30. govorimo o uređivačkoj koncepciji javnog glasila i onda pitam: ko utvrđuje saglasnost mišljenja novinara sa uređivačkom koncepcijom i ko arbitrira u slučaju spora. U članu 37. navedeno je taksativno pet razloga kada je zabranjeno objavljivanje određenih ideja i informacija i kao peti razlog je seksualna opredeljenost. Mislim da spisak nije konačan i šta ćemo sa onima koji su seksualno neopredeljeni. Baštinici nesvrstane politike znaju da je bilo svrstanih i nesvrstanih i priznajem da sam u toj stvari potpuni laik, ali ima naravno ljudi koji o tome mogu meritorno suditi.
U članu 39. tačka 1) govori se da informacija bude deo objektivnog novinarskog izveštaja i postavljam pitanje - ko to utvrđuje namere i objektivnost. U članu 41. govorimo o zabrani izlaganja štampanih stvari sa pornografskim sadržajem. Naravno da se slažem, to treba zabraniti, ali ne samo štampane, nego i kada se pornografski sadržaji plasiraju na drugim medijima.
Zaista, u nameri da u ovoj stvari dam konstruktivan predlog, sugerišem Vladi da bi bilo dobro da odmah nakon stupanja na snagu ovog zakona v.d. predsednika Srbije ukine vanredno stanje na predlog Vlade Republike Srbije, jer bi to zaista bio akt dobre volje vlasti, pošto se ovaj zakon može primenjivati samo u miljeu koji nije opterećen vanrednim stanjem.
To činim još iz jednog razloga. Otprilike taj datum bi se poklopio sa četrdesetnicom od smrti, odnosno od mučkog ubistva predsednika Vlade. Ističem to kao značajnu stvar, jer pokojni premijer Đinđić je sahranjen po hrišćanskom obredu. Po hrišćanskom obredu je 40 dana obavezne žalosti, tako da bi se i vanredno stanje moglo poklopiti sa danom četrdesetnice. Taj dan pada 21. ovog meseca.
Usput da kažem da je taj hrišćanski obred bio obogaćen divnom besedom Njegovog visokog preosveštenstva Amfilohija Radovića. Još jednom delim zadovoljstvo sa besednikom, govoreći o njemu kao o političaru govorio je i sa tog duhovnog aspekta vrlo lepo, uzvišeno i žao mi je zaista ako postoje neki članovi Vlade kojima se to nije dopalo.
U svakom slučaju, da se vratim na temu, mada smatram da nisam izašao, smatram dobrim predlogom, koji će Vlada naravno usvojiti, da onog momenta kada saglasno poslednjem članu ovaj zakon stupi na snagu da tog dana stupi na snagu i prekid vanrednog stanja.

Gospođo predsedavajuća, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u pogledu ovog zakona biću kratak i neke ću stvari telegrafski da saopštim. Dakle, navešću šta su dobre strane ovog zakona.
1. Zakon je konačno podnet, a odavno je najavljivan i on zaista uređuje važnu oblast odnosa u sedmoj sili.
2. Zakon je većim delom podržan od novinarske branše i to znači da je dobar, ukoliko ga većina novinara i ljudi od zanata podržavaju.
3. Zakon je u priličnoj meri liberalan i mislim da će ispuniti svoj cilj da širi prostor medijskih sloboda, a naravno i zahteva veću odgovornost za javno izgovorenu reč.
Sada ću navesti dve osnovne, krucijalne primedbe na ovaj zakon. Nije dobro što se zakon donosi u vreme vanrednog stanja. To nije dobro za afirmaciju ovog zakona, dobrih odnosa u novinarskoj branši i u sferi javnog informisanja.
Druga stvar, takođe veoma značajna, a u svom prethodnom izlaganju sam propustio da je istaknem, pa to sada činim, jeste da zakon nije uredio pitanja procedure osnivanja medija i to je njegova velika manjkavost. Smatramo da je to ozbiljna mana ovog zakona, jer zakon treba da bude celovit tako da celu materiju informisanja uredi na jednom mestu. Držaću se obećanja da ću biti kratak, završavam ovo i saopštavam da će poslanička grupa Nova Srbija podržati u načelnoj raspravi donošenje ovog zakona.

Gospođo potpredsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, bio sam član Komisije koja je donela ovaj predlog zakona o načinu promene Ustava Republike Srbije.
U početku izražavam zadovoljstvo zbog efikasnosti u radu. Naravno, ovaj bi rok bio i skraćen da nije bilo više sile, odnosno tragičnog događaja, atentata na predsednika Vlade Republike Srbije.
Naravno, zadovoljstvo zbog tog roka ne delim u pogledu rešenja, u pogledu odredbi koje je ovaj zakon doneo.
Ono što je sigurno i što niko ne spori jeste činjenica da se Ustav mora promeniti. Rokovi su obavezujući iz razloga što je to i Ustavna povelja propisala. Ono što je najznačajnije, jeste da je postojeći Ustav anahron i da je posle petooktobarskih promena trebalo doneti ustav koji bi mogao da pospeši reforme.
Postoji nekoliko dilema, postoji nekoliko problema koji su otvoreni na ovaj način. Činjenica je da se mi zalažemo za diskontinuitet. To znači da su prethodna ustavna rešenja prevaziđena i da ćemo u najboljoj demokratskoj formi, da ne kažem tradiciji, pošto smo mi zemlja koja nema posebnu demokratsku tradiciju, doneti nova, na način koji bi najbolje mogao da odražava narodnu volju.
Iz tog razloga izražavam žaljenje što Komisija koja je donela ovaj predlog zakona nije imala sluha za jedno rešenje koje bi moglo da reši mnoge probleme. To je pitanje referenduma, odnosno pitanje referendumskog izjašnjavanja o Ustavu. Nova Srbija i ja kao njen predstavnik smo se zalagali za jedno malo originalno rešenje. Ono jeste dobro, jer u pravoj meri odražava volju naroda.
Zalagao sam se da građani Srbije učestvuju u kreiranju ustavnog teksta. Iz tog razloga sam predlagao našim vrsnim pravnicima da prosto identifikuju koje su to ustavne kategorije koje stvaraju određene dileme. Meni se čini da tu postoje tri pitanja koja su se mogla razjasniti na tzv. predreferendumskom izjašnjavanju.
Referendum ima smisla ako zakonodavcu ukaže na ono za šta se narod zalaže, ono što u tom momentu predstavlja narodnu volju.
Kad govorim o ove tri stvari, na Komisiji sam istakao, drago mi je što je te iste stvari primetio i uvaženi profesor Lilić. On treću stvar koju ću ja pomenuti nije pomenuo. Ja ću reći zbog čega mi se čini da sam u pravu, a ne on.
Smatram da su tri stvari nerazjašnjene. Prvo, pitanje državnog uređenja. Ako mi zaista shvatimo da je komunistička revolucija bila jedan nonsens u revoluciji, jedan incident, onda je stanje koje je nakon toga trajalo bilo incidentno stanje. To je prosto jedan režim koji predstavlja u srpskoj istoriji crnu rupu. To je ono što mi ne priznajemo. Diskontinuitet u tom smislu jeste da pitamo građane - da li se vama dopada da i dalje imate republiku, mada pre komunizma to niste imali. Ako građani kažu - to nam se dopada, to je činjenica koju moramo uvažavati.
U tom slučaju, ako bi se građani izjasnili za republiku kao oblik državnog uređenja, može se postaviti pitanje da li će se šef države birati posredno u parlamentu ili neposredno na izborima. To je potpitanje ovog pitanja. Znači, tek onda kada ustanovimo da je republika ono što građani Srbije preferiraju, to pitanje se postavlja. To pitanje je stvar ustavnog koncepta, a ustavni koncept kaže da li mi zagovaramo kancelarski sistem, tj. smatramo da je izvršna vlast ono što je dobro, ili zagovaramo predsednički sistem, kao što je to, recimo, u Francuskoj.
U zavisnosti od tog ustavnog koncepta bi se moglo otvoriti ovo pitanje. Ovo pitanje se ne otvara pre nego što utvrdimo na referendumu da li su građani Srbije za promenu državnog uređenja, jer smatraju da je postojeće nametnuto revolucijom i revolucionarnim nasiljem. Ja nemam nikakvih drugih saznanja o raspoloženju građana osim onoga što mi saopštavaju mediji.
U razgovoru sa svojim prijateljima stičem utisak da je monarhija ono za šta se građani Srbije zalažu. Ne tvrdim da je to tako, ali zašto ih ne bismo pitali. Ako ih pitamo, oni će reći, i kad nam kažu, onda znamo. Do sada sam u nekim anketama na televizijskom programu video da je veliki broj građana Srbije rojalistički raspoložen. Moguće je da su u tom momentu samo rojalisti smatrali da je potrebno da se jave.
Profesor Lilić kaže - čini mi se da su argumenti za republikanski oblik uređenja jači. Naravno, oni su jači republikancima, ali je monarhizam jači monarhistima. Prema tome, argumenti su nekima jači, a to zavisi od toga za šta su se opredelili. To je stvar o kojoj nećemo polemisati.
Druga stvar koja stvara određene dileme, i ne samo dileme nego, rekao bih, čak i konflikte u našem političkom životu jeste pitanje regionalizacije. Prateći ova četiri ustavna rešenja koja su u medijima objavljivana, vidimo da su tu stavovi podeljeni.
Neki se zalažu za 12 okruga, srezova ili pokrajina, nije važno, a neki se zalažu za šest. Ne znam šta je tu prava mera. Hajde da pitamo građane šta oni misle da je dobro.
Treća stvar je pitanje državnih simbola. To pitanje sam postavio na prvoj konstitutivnoj sednici ovog saziva, već 2001. godine u mesecu januaru. Sada opet izražavam žaljenje, zbog čega ovaj žalosni amblem Đorđa Andrejevića - Kuna još predstavlja ovu zemlju. Ako je već pitanje diskontinuiteta, onda da ustanovimo, jer nijedna od zemalja koje su nastale iz bivše Jugoslavije nije zadržala ovaj amblem, osim Makedonije. Makedonija nije imala drugi, Makedonci su dobili državu tek kada su im je komunisti napravili. Srbima nije bilo potrebno da komunizam pravi državu, oni su je imali pre nego što su komunisti, nažalost, došli na vlast.
Ako bi ta tri pitanja zaista razrešili jednim referendumom, onda je naknadno referendumsko potvrđivanje nepotrebno. Građani Srbije su učestvovali, kreirali su postojeći ustavni tekst. Time će nama, kao narodnim predstavnicima, da pošalju signal u kome će reći - to je ono za šta se mi zalažemo. Ako dobijemo takvu povratnu informaciju, onda bi i parlamentarna većina koja podrži određeno ustavno rešenje imala veću potporu u narodu.
Zbog čega sam se zalagao za ovakav način komunikacije sa narodom? Iz još jednog razloga: na ovaj način će svaki referendum da uspe. Mi ćemo ova tri pitanja sa dve dileme, naravno, sa dve alternative da razrešimo i dobićemo odgovor. Postojećim predlogom referendumskog izjašnjavanja referendum može da ne uspe na dva načina. Prvi način je, prosto, da se građani ogluše o naš apel da izađu na referendum. Znači, to je tehnički problem, ali jeste problem jer nismo dobili odgovor. Drugi način da referendum ne uspe jeste da građani ne podrže ono za šta se ustavna komisija zalaže.
Ako bismo usvojili ovaj model za koji sam se zalagao, onda ne bismo došli u ove neprilike za koje ne tvrdim da će ih biti, ali su moguće. Nakon toga priča kako je to prosto politički neuspelo ništa ne znači, jer ustavna komisija je onda blokirana. Ako referendum ne uspe, onda smo mi prosto trošili vreme i novac i nismo došli ni do kakvog rešenja, a postojeći ustav i dalje je na snazi i petooktobarske promene ništa u stvari nisu donele.
(Predsedavajuća: Da li koristite i sledećih deset minuta?)
Završiću ovo moje prvo izlaganje sa još jednom rečenicom. Smatram da nam nedostatak sluha za ovo rešenje može stvoriti probleme. Moguće je da zaista tesna većina izglasa ustav i da to kasnije bude signal da svaki novi saziv Skupštine posegne za promenom ustava, a to zaista ne bi bilo dobro. Hvala.

Gospođo Čomić, možda vam je promakla jučerašnja rasprava, ona se završila u 18 časova i to time što je ministar diskvalifikovao prethodnog govornika, slučajno člana poslaničkog kluba Nove Srbije, profesora dr Stamenkovića, kada je isti pokušao da replicira; ne vi, nego gospođa Mićić ga je u tome onemogućila. Moguće je da niste upoznati s tim.
Iz tog razloga vam je gospodin Stamenković diskretno stavio do znanja da ima pravo na repliku. Naravno, replika postiže efekat ako se dobije blagovremeno. Sada, doduše i sa zakašnjenjem, pravo je ostalo.
Dakle, kao šef poslaničke grupe protestujem, ukazujem na član 97. koji ste prekršili, ukoliko vaš odgovor bude bio da nije član prekršen, onda tražim da se o tome izjasni Administrativni odbor, ali cela stvar se može prevazići na taj način što ćete gospodinu Stamenkoviću dati reč, doduše sa zadrškom, ali on ima pravo na reakciju.
Da podsetim, ministar ga je optužio za političku demagogiju i populizam. Dobro, prosto tu stvar ustanovite u stenogramu, možda je to bila zbirna optužba, ne znam, to je stvar koju ćete vi raspraviti sa govornikom koga ste apostrofirali. Hvala lepo.

Gospođo predsedavajuća, gospodo ministri kojih nema, dame i gospodo narodni poslanici, danas je 26. februar, praznik svetog Simeona mirotočivog, oca srpske državnosti, i krsna slava političke organizacije Nova Srbija. Svim članovima i simpatizerima Nove Srbije čestitam slavu.
A sada o temi, pridružujem se onima koji su se žalili da su tekst ove povelje o ljudskim i manjinskim pravima dobili kasno. Ja sam se maločas upoznao sa njim i ako mi neka od ovih primedbi i promakne, to je prosto zbog brzine kojom sam tekst čitao.
Poznato mi je da ovaj tekst "male ustavne povelje" kompletira onu Ustavnu povelju kojom su uređeni odnosi između dve države članice Srbije i Crne Gore u novoj državnoj zajednici, koja, hvala bogu, više nije Jugoslavija. Naravno, naše rezerve koje smo imali prema tom tekstu, prema Ustavnoj povelji, ostaju i sada, iako deklarativno Nova Srbija smatra da je tekst povelje o ljudskim pravima dobar, iz prostog razloga što su to neki stečeni evropski standardi o ljudskim pravima. Postoje konvencije koje to uređuju i postoje stare deklaracije, počev od Džefersonove deklaracije o slobodama, pa počev od Sretenjskog ustava Srbije koja je 1835. godine umela da napiše da i rob kada kroči u zemlju Srbiju postaje slobodan čovek.
Iz tog razloga zaista univerzalno pravo azila za sve progonjene kojih ima u svetu jeste u Srbiji jedna tekovina i ona prosto nije istorijski domet ove vlasti. To je nešto što je pozitivno u našoj nacionalnoj istoriji i to je nešto što je zatečeno.
Ja ću sada navesti otprilike neke prigovore ovom tekstu, svestan toga da to ne može nikakvog uticaja ostaviti, iz prostog razloga što se na postojeći tekst ne može amandmanski intervenisati. Ono što sam rekao za tekst Ustavne povelje i ovde stoji: zaista je nedostajao stilista koji bi tu stvar mogao malo da izbrusi.
Recimo, u preambuli ove povelje kaže - opredeljene za demokratiju, mir i toleranciju, poštovanje ljudskih prava, vladavinu prava.... Narodna skupština... nije dobro upotrebljeno, nije "opredeljene" nego opredeljeni.
Što se tiče manjinskih prava i sloboda, Srbija je taj nivo oslobodila posle srpske revolucije 1804. godine. Pre toga su stanovnici Srbije bili samo njeni podanici, odnosno podanici suverena.
Opet prigovor vezan za član 4. - po odredbama članova ove povelje treba utvrditi ono što se može, a ne ono što se ne može. U principu, mnogo su lepše rečenice koje su afirmativne nego one koje su negativne.
Član 21: "Niko ne može biti dva puta kažnjen za isto delo". To je stari pravni princip. Ne vidim potrebe zašto je samo tu ekskluzivno zadržana latinska sentenca ne bis in idem, da ne može dva puta, kada se to prosto moglo reći na ovaj način kako sam ja rekao srpski i da to bude svima jasno.
Kada govorimo o slobodi udruživanja, stvar se može popraviti i da kažemo da svako ima pravo na slobodu udruživanja, neudruživanja i razdruživanja i stvar opet postaje jasna. Već sam govorio da je pravo na utočište, odnosno azil, u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora tekovina prava koje je Srbija imala u svojoj ustavnoj istoriji.
Sada nešto o pravima pripadnika nacionalnih manjina. Generalna primedba ovom tekstu jeste što nije definisan pojam nacionalna manjina. To je prosto bilo potrebno. Mi moramo da znamo na šta se to odnosi. Slutim da su to oni građani ove zemlje koji imaju van nje matičnu državu, a ovde prosto žive, jer su zatečeni sledom istorijskih prilika ili konačno svojom slobodnom voljom, ali neka se to kaže. Doduše, taj termin kasnije ima nekih manjkavosti, jer šta ćemo da radimo za one koje smatramo nacionalnim manjinama, a nemaju svoju matičnu državu, recimo za Šokce, Bunjevce, Vlahe i Rome.
U tom članu 47. zadnji stav kaže da pored termina nacionalne manjine mogu se ravnopravno koristiti drugi termini koje ustavima i zakonima utvrđuju države članice. Koji to drugi termini? Prosto smatram da preterana upotreba mnogo termina stvara konfuziju u našoj međusobnoj komunikaciji, a ono što stvara zabunu treba prosto izbegavati. Dakle, treba utvrditi standarde, šta je to i samo o tome govoriti. Ako to tako radimo, onda će nesporazumi u startu biti onemogućeni.
Idemo na član 52. Opet prigovaram da se nacionalna manjina nije definisala. Ne znam na šta se odnosi pravo na upotrebu svojih simbola na javnim mestima. Ne znamo na koje se to odnosi. Mi nismo naveli spisak nacionalnih manjina i nismo definisali šta je to.
Ali, sada ukazujemo na nešto što će biti paradoks. U ovom trenutku Srbi nemaju svoje simbole, jer su ih komunisti suspendovali, a ova nova vlast zadržala one komunističke. Prema tome, ono što je izvršeno kao nasilje sada nam se može vratiti kao bumerang.
U ovom momentu nacionalne manjine imaju svoje simbole, jer ih njihove države imaju i one mogu da ih ističu, a mi ne znamo šta ističemo. Mi prosto nemamo šta da ističemo i u ovom momentu smo hendikepirani. Dakle, ovde su zaista zakinuta prava većinskog naroda ili matičnog naroda, ako to nekome ne bode uši.
"Da u sredinama sa značajnom manjinskom populacijom", itd. "nazivi ulica i naselja, kao i topografske oznake budu ispisani na jeziku manjine" - slažem se i opet postavljam pitanje koje su to nacionalne manjine. Dokle god to ne utvrdimo, imaćemo problema da znamo o čemu se radi.
U ovom kratkom izlaganju sam ukazao na neke manjkavosti ovog teksta. Generalno gledano, ono što u momentu predstavlja nivo dostignutih sloboda, ono što je usvojeno međunarodnim sporazumima i konvencijama, jeste tekst koji je sadržan u ovoj "maloj ustavnoj povelji" i on se, naravno, implementira zajedno sa Ustavnom poveljom koja je prethodila ovome. Prigovor da nije bilo dovoljno vremena prosto ne stoji. Bilo je više od devet, deset meseci da se dođe do ovog teksta, a nije trebalo napraviti neki poseban napor. Dovoljno je prepisati međunarodne konvencije koje uređuju ta ljudska i manjinska prava.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nemam naviku da za skupštinskom govornicom mitingujem, mada priznajem da imam dosta mitingaškog staža. To mi ne dopušta ni moje parlamentarno iskustvo, a i ozbiljne godine kojima raspolažem. Naravno, pošto ja uvek pričam zanimljivo, nadam se da ćete biti pažljivi i da ćete saslušati ono što kažem. Neki koji nisu nešto naučili imaće prilike da nauče. Za neke koji neće da uče možda je svaki pokušaj beznadežan.
Moramo da utvrdimo sledeće: postojeći Ustav Srbije je anahron, prevaziđen i štetan po očekivane ustavne reforme. Istina je da je izvršna vlast u dobroj meri delegitimisana da takve reforme izvrši, iz tog razloga što uživa nelegitimnu podršku nelegitimne skupštinske većine u ovom parlamentu. Potreba za donošenjem novog ustava je prosto imperativna. Diskontinuitet sa prethodnim komunističkim režimom, sa prethodnim ustavnim rešenjima, takođe je neophodan.
Sećam se 1990. godine, kada je donošen Ustav Republike Srbije, bila je velika dilema u javnosti da li izbori pa ustav ili ustav pa izbori. Istina je da su i neki vajni opozicionari tada zagovarali rešenje da postojeća komunistička skupština donese takav ustav. Ustav je na neki način kasnije upodobljen referendumom. Pretpostavljam da je narodna volja bila da taj ustav dobije narodnu podršku. Nemam nikakvog razloga da sumnjam u to, mada priznajem da su bile određene euforične okolnosti u kojima je to učinjeno. Naravno da je to učinjeno pod određenom nacionalnom tenzijom.
Tada sam kao predstavnik udružene opozicije Srbije u mom gradu obišao biračka mesta. Osnovna primedba je bila što su biračka mesta bila okićena komunističkim simbolima. Stajala je tu petokraka koja stoji i sada iznad pulta predsednice Narodne skupštine, ali ne stoji preko puta, iznad bivšeg Karađorđevića dvora. Ne razumem što je skidana noću, kada su komunisti stavljali petokraku u toku dana. Ne razumem zašto je u toku dana skidana sa bivšeg dvora Obrenovića, a u toku noći sa bivšeg dvora Karađorđevića. Da li su se srca neokomunista zaledila te noći kada su ostali bez tog simbola? Zbog kontinuiteta bi možda bilo dobro da se vrati ona petokračina itd.
Ako hoćemo da već pričamo o tome, skinite ovu petokraku, gospođo Mićić, iznad predsedništva, skinite petokraku i iz vašeg kabineta. Preporučivano vam je da ponesete tu petokraku kući, da je ostavite na mestu koje vam se najviše dopada. Pohranite je gde god ona može da koristi. Ona u ovom trenutku šteti. Ako govorimo o diskontinuitetu, o tome smo morali da vodimo računa.
Najbolji način da se dođe do ustavnog diskontinuiteta jeste ustavotvorna skupština. Moguće je da su 2000. godine posle petooktobarskog puča postojale okolnosti da se postojeći skupštinski sastav proglasi ustavotvornom skupštinom. Podsećam, poslednja ustavotvorna skupština u zemlji Srbiji, odnosno u komunističkoj Jugoslaviji je bila posle izbora 11. novembra 1945. godine, ali tada su revolucionari pokrali narodnu volju. Bila je jedna kutija za Broza i bila je jedna kutija za monarhiju, koju su nazivali "ćorava kutija", pa kada je "ćorava kutija" bila mnogo teža nego ona koja je bila za monarhiju, samo su došli agenti Udbe i izvršili presipanje. Doduše, sada ima neke razlike. To presipanje se u ovom parlamentu ne čini baš na tako bezočan način, ali otprilike sa istim posledicama.
Da se vratim na temu. Dakle, da bi napravili ustavni diskontinuitet, najbolja stvar bi bila da se sada organizuju izbori za ustavotvornu skupštinu, ako su već rokovi sa 5. oktobrom poodmakli. Doduše, neki su i izdali ideale te petooktobarske revolucije. Zato je pokret 6. oktobar pravo rešenje, da se vratimo izvornim principima i zalaganjima izvornog DOS-a.
Nova Srbija je za ustavnu i parlamentarnu monarhiju. Iz tog razloga, zaista bi jedan referendum morao da verifikuje narodnu volju, da utvrdi da li je narodno raspoloženje da se vaspostavi monarhija u zemlji Srbiji. Taj bi kontinuitet onda bio, naravno, sa Kraljevinom Srbijom, u njenim istorijskim granicama.
Još jednom, ako bismo hteli stvar da zaista upristojimo, kao ozbiljni ljudi tome treba da težimo. Dakle, postoji rešenje ustavnog problema. Potreban je diskontinuitet sa prethodnom komunističkom vlašću. Njega obezbeđuju izbori za ustavotvornu skupštinu. Ustavotvorna skupština donosi ustav i proglašava ga. Nakon toga, Srbija se vraća zajednici demokratskih naroda i država.
U svakom slučaju, ako je čak i ova komisija neko rešenje koje će doneti ustavni zakon o promeni ustava, onda ćemo mi podržati i takvo rešenje. Ono sa čime nećemo biti zadovoljni jeste tempo i dinamika kojim bi se ta nova rešenja ustavnog zakona, odnosno u ustavu donosila.
Ima opet jedna manjkavost - ukoliko bi se postojeći Ustav prilagodio Ustavnoj povelji koja je izglasana u ovom parlamentu, a čini mi se da je Ustavna povelja ograničena na rok od tri godine, onda, po logici stvari, zaključujemo da bi i ovaj žalosni ustav ove naše žalosne zemlje takođe bio ograničenog trajanja. Mi zaista želimo da ustav Srbije bude večan, kao što je Magna charta libertatum, o kojoj je govorio profesor Šešelj.

Dame i gospodo, grupa potpisnika ovog amandmana predlaže da se dopuni član 3. stav 1. On glasi: "U raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke,  političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Predlažemo da se umesto tačke stavi zarez i završi rečima "srazmerno osvojenim poslaničkim mandatima na poslednjim izborima za Narodnu skupštinu Republike Srbije".
U obrazloženju se pozivam na Ustavnu povelju, član 20. stav 2, koja propisuje srazmernost, a ovaj zakon tu stvar mora samo da operacionalizuje.
Pročitaću vam član 20. stav 2. koji kaže: "Poslanici Skupštine Srbije i Crne Gore biraju se iz svake države članice u skladu sa evropskim standardima, na osnovu zakona država članica itd. (i nastavlja se tekst) tokom prve dve godine po usvajanju Ustavne povelje poslanici se biraju posredno, srazmerno zastupljenosti u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Skupštni Crne Gore".
Da ironija bude veća, iako čitam što piše u Ustavnoj povelji, članovi Zakonodavnog odbora presuđuju kako je moj amandman u suprotnosti sa Ustavnom poveljom. Neverovatno. To je u političkoj praksi ostrakizam. To je u stvari potreba da se neko kazni zbog toga što se ne slaže sa onim kako to predlagač ovog zakona predlaže.
Mislim da nema potrebe imati ostrakizma prema ljudima koji su se dokazali u svom opozicionom delovanju. Zaista nemam nameru da skupštinsku govornicu upotrebim za govore kao na mitinzima. Što se tiče mitinga, imam mnogo više nastupa nego Čeda Jovanović, čak sam mnogo talentovaniji govornik bio na mitinzima. Ali, gospodin Čeda Jovanović, kao neiživljen, za ovom govornicom zaista mitinguje, što nije u redu, jer u skupštinskoj debati ton moramo da spustimo za jednu oktavu niže i moramo da delujemo ubedljivo a ne da galamimo. Možemo da galamimo kada smo na političkim mitinzima, skupovima itd.
Još jednom molim da mi neko iz Zakonodavnog odbora objasni zbog čega ovaj amandman nije u saglasnosti sa Ustavnom poveljom, kada u njemu Ustavnu povelju doslovno citiram?

Dame i gospodo, Zakonodavni odbor je odbio amandman sa istim obrazloženjem. Kaže da ovaj amandman nije u saglasnosti sa Ustavnom poveljom, pa ću opet da čitam odredbe Ustavne povelje i sadržaj ovog amandmana pa vi procenite. Molim i predsednika Zakonodavnog odbora, pošto pretpostavljam da je on napisao ovaj izveštaj, neka objasni šta je mislio pod tim. Onda, njegov potpredsednik ili ovlašćeni predlagač itd.

Dakle, da pređemo na amandman. Predložio sam potpunu izmenu člana 5, koji u tekstu Predloga ovoga zakona glasi: "Poslanici se biraju srazmerno broju narodnih poslanika koji poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije ".

Recimo, ovaj stav je odmah u suprotnosti sa članom 3. ovog istog zakona, jer se u članu 3. kaže da u raspodeli mandata učestvuju političke stranke, političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Skupštini Srbije. Tu učestvuju stranke, a ovde ne učestvuju stranke, nego učestvuju poslanički klubovi. Zbog toga sam predložio da se ovaj prvi stav briše, iz prostog razloga što je u kontradikciji sa prvim amandmanom koji sam predložio na član 3. predloženog zakona, a maločas sam obrazložio da se taj stav dopunjava rečima koje ga bliže određuju.

Dakle, predložio sam, a Odbor je odbio, da taj član 5. glasi: "

"Administrativni odbor utvrđuje broj poslanika koji se biraju na predlog svake poslaničke grupe obrazovane po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije, a koju čine poslanici stranaka ili koalicija koje su učestvovale na poslednjim parlamentarnim izborima.

Broj mandata koji pripadaju političkim subjektima iz člana 3. ovog zaokna određuje se tako što se osvojena poslanička kvota iz decembarskih izbora 2000. množi sa 91 i dobijeni broj podeli sa 250. Strankama odnosno koalicijama pripada onoliko mandata koliko je celi broj količnika iz prethodnog stava, a preostali mandati se raspodeljuju po redosledu najvećeg decimalnog dela (u opadajućem nizu) količnika koji se dobija u prethodnom stavu ovog člana.

Administrativni odbor donosi odluku o izabranim poslanicima dan nakon stupanja na snagu ovog zakona i odmah je dostavlja poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije posredstvom predsednika Narodne skupštine."

I zaista, u obrazloženju koje sam dao piše da se prvi stav člana 5. u Predlogu zakona briše jer predstavlja negaciju prvog amandmana, koji uređuje način izbora poslanika za Skupštinu Srbije i Crne Gore. Ustavna povelja propisuje srazmernu zastupljenost poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore, a ona se predstavlja prostim pravilom trojnim, kako mi predlažemo, a ne Dontovim količnikom, kako predlaže DOS-Reforme Srbije, kao inicijator ovog zakona.

Politički subjekti u izbornoj utakmici ne mogu biti poslaničke grupe (koje su oblik tehničkog organizovanja poslanika), već samo stranke i koalicije koje su učestvovale na poslednjim parlamentarnim izborima krajem 2000. godine.

Zbog čega predlažem da se izbor poslanika vrši na osnovu proporcije - zato što je proporcija propisana Ustavnom poveljom. Iz proporcije ne proizilazi Dontov količnik, nego proporcionalni račun, s jedne strane.

S druge strane, zaista su Dontovim količnikom birani poslanici u ovaj parlament, ali kasnijim aktom koji je ova skupština donela, Zakonom o lokalnim izborima, propisano je da se odbornici biraju u skupštinama opštinama po proporcionalnom sistemu, i to korišćenjem ovog istog računa. I na taj zakon sam intervenisao, prosto da se jezički i tehnički upodobi. To nije prihvaćeno, mada se tu može shvatiti o čemu se radi.

I dalje smatram da ono što je propisano Ustavnom poveljom mora biti preliveno u ovaj zakon. Prema tome, ako govorimo o tome, dosledno sam se držao Ustavne povelje i u amandmanima na ovaj predlog zakona polazio sam od tog principa zakonitosti.

Pozvao sam se na viši akt, na Ustavnu povelju, i još jedno me čudi - kako je to Zakonodavni odbor našao da ja predlažem stvari koje nisu u saglasnosti ...

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)

Hvala lepo, mada su me u početku ometali, ali ne vredi.

 

Primećujem da me ovi ugledni pravnici ignorišu. Reklamiram povredu Poslovnika, član 24.
Poslednja sednica Administrativnog odbora legalizovala je jednu nezakonitu odluku. Skupština je konstatovala da Nova Srbija ima dva poslanička kluba. Kako takva odredba stoji u Poslovniku, gospođo Mićić, imate dve mogućnosti: da promenite Poslovnik i da napišete nedvosmisleno da stranke ne mogu da formiraju poslaničke grupe, osim Nove Srbije; na taj način ćete nas posebno favorizovati i mi ćemo postati ekskluzivni; imate drugi način, a ukoliko to uradite videćete koliko ćemo imati poslaničkih grupa. To činim iz prostog razloga, jer za ovu tačku dnevnog reda vi na osnovu jedne nezakonite odluke pokušavate da izbornim inženjeringom lažirate sastav buduće skupštine.
Gospođo Mićić, molim vas da opet Administrativnom odboru naložite da prouči da li je njihova odluka o legalizaciji vaše konstatacije o formiranju poslaničke grupe, jer u toj odluci stoji da poslaničku grupu "Srbija" čine poslanici Nove Srbije, Seljačke stranke i Koalicije Vojvodina. Seljačka stranka je zastupljena sa jednim poslanikom i on je mogao da se udružuje sa nekim. Nije se udružio sa nama, udružio se sa nekima koje mi više ne poznajemo.
Poslanička grupa Nova Srbija je formirana, njen sastav je poznat i ne može više učestvovati u formiranju drugih poslaničkih grupa. Takođe, Koalicija Vojvodina nije mogla da ima poslaničku grupu iz prostog razloga što nema poslovnički cenzus od pet poslanika, ali pitam vas još jednom da li je moguće da postoje stranke koje su zastupljene sa dve poslaničke grupe. Utvrdite to odlukom Administrativnog odbora i molim vas vodite računa o zakonitosti.