Član 88. Zakona o radu reguliše materiju kojom uopšte ne treba da se bavi. Zbog toga smo i došli malopre u ovakvu situaciju o kojoj je govorio gospodin Nikolić. Pravo je svakog poslanika i svake poslaničke grupe da iznese svoj stav u skladu sa svojom koncepcijom i svojim programom. Međutim, ovde iz jednog sistema nadležnosti Zakon o radu prelazi u sistem Zakona o zdravstvenom osiguranju, celokupna ova materija oko naknade.
Naravno, definisan je broj dana koji ide na teret poslodavca, dakle do 30 dana, i to smo obrazložili zbog čega: to je naknada zarade zbog privremene sprečenosti, bolesti, da neko obavlja posao. Sve to treba celovito da se reguliše Zakonom o zdravstvenom osiguranju, jer Zakon o radu nema to ovlašćenje ni po Ustavu. Sve ovo što se ovde dešava je u suprotnosti sa članom 40. Ustava Republike Srbije, da se Zakon o radu bavi ovom materijom.
Ovde se otvara mnogo problema. Kad ste već definisali da do 30 dana ide na teret poslodavca, a u skladu sa tim da Zakon o radu nema te nadležnosti da reguliše ovu materiju, onda se postavlja pitanje za svakoga ko tumači i ko gleda ovaj zakon - šta kada ta privremena sprečenost traje duže od 60 dana?
Ovaj zakon bi možda mogao samo, odnosno ovaj član, da reguliše koja je to osnovica na koju će da se obračunava određeni procenat. Međutim, kada ste vi već sebi uzeli u nadležnosti da se bavite i ovom materijom, ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, tražila sam da se u članu 88. broj "65 %" zameni brojem "80" i smatram da je to mnogo bolje rešenje za one koji koriste bolovanje do 30 dana na teret poslodavca, imajući u vidu da smo se uglavnom usaglasili sa stavom da samo do 30 dana treba da ide na račun poslodavca. Treba postaviti pitanje Vladi zašto je onda budžet povećan za šest ili sedam puta u odnosu na prošlu godinu. Pitanje je kako ćete da projektujete budžet za 2002. godinu. Oni koji se, ne daj bože, nađu u situaciji da moraju da koriste bolovanje, a znaju da su i porezi toliko uvećani, i budžet, pa kad to već građani iz svojih džepova plaćaju, onda zahtevaju da imaju mnogo bolju zaštitu i veći procenat nadoknade u tom periodu kada su privremeno sprečeni da obavljaju posao.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo stigli smo do sedmog poglavlja Zakona o radu i do oblasti zabrane konkurencije, do člana 95. Podnela sam amandman ispred poslaničke grupe SRS da se u članu 95. u stavu 3. reč "ili" zameni slovom "i". Do sada smo više puta obrazložili zbog čega to tražimo, a mi se zaista oštro i, kao ogromna većina zaposlenih u Srbiji, principijelno zalažemo da kolektivni ugovor bude obaveza. Protiv smo fakultativnosti kolektivnog ugovora i sada do kraja rasprave o Zakonu u pojedinostima imaćemo još nekoliko ovakvih amandmana, gde ćemo tražiti da se reč "ili" zameni veznikom "i" da bi se kolektivni ugovor, kao opšti akt, zajedno sa ugovorom o radu, takođe uneo kao obavezan svaki člana Zakona.
Međutim, sa poslanikom Novakovićem ili bez njega, kroz manipulaciju identifikacionim karticama i sumnjivim kvorumom ....

Upravo se vraćam, pažljivo me, gospođo predsedavajuća, saslušajte, član 95. stav 1. kaže: "Ugovorom o radu mogu da se utvrde poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu (u daljem tekstu: zabrana konkurencije)."
Dakle, pošto je očigledno da ćete usvojiti ovakav zakon, a nećete prihvatiti amandman, u skladu sa stavom 1. ovog člana, ispred poslaničke grupe SRS zahtevam i očekujem, gospodine ministre da će prestati funkcija u Vladi Republike Srbije vojnom liferantu, gospodinu Čoviću, vlasniku FMP-a; gospodinu Novakoviću, ministru energetike, koji je obezbeđivao i obezbeđuje sve poslove u Srbiji za "Blenkord"; gospodinu Vlahoviću ...
(Predsedniku: Gospođo Jovanović, upozoravam vas da se vratite na temu - amandman na član 95.)
... koji je izvršni direktor firme "Dilojt i tuš"; i gospodinu Mihajloviću, ministru unutrašnjih poslova, koji koristi novac iz Fonda za razvoj za svoje preduzeće "Lutra".

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Mićić, predsednik izvršnog odbora Srpske radikalne stranke gospodin Dragan Todorović mi je javio da unazad nekoliko sati na ekranu, u direktnom televizijskom prenosu rasprave o zakonu u pojedinostima, nema tabele kako su glasali poslanici u Skupštini po pitanju amandmana. Samo se pokazuje broj onih koji su glasali za, protiv i onih koji nisu uzeli učešće u glasanju. Obaveštavam vas da biste intervenisali, jer poslanička grupa SRS želi da celokupna srpska javnost zna kako mi glasamo o pojedinim amandmanima. Mi se, za razliku od mnogih drugih nikada nismo krili, uvek smo znali za šta smo i uvek ćemo znati za šta nismo.
Da se vratim na član 100. Predloga zakona, gde se ponavlja situacija iz člana 65, odnosno amandmana koji sam juče podnela, a koji je skupštinska većina prihvatila, uz saglasnost ministra Milovanovića. Naime, i ovde u tački 3) člana 100. radi se o situaciji prestanka radnog odnosa kada zbog izdržavanja kazne zatvora zaposleni mora da bude odsutan sa rada u trajanju dužem od tri meseca; ispred poslaničke grupe SRS tražim da to bude šest meseci, jer ste se juče podsetili da ste izglasali da sudije koje izdržavaju kaznu do šest meseci zatvora mogu i dalje da budu sudije.
Imamo takođe situaciju prestanka radnog odnosa koja je definisana tačkom 4): "Ako mu je izrečena mera bezbednosti, vaspitna ili zaštitna mera u trajanju dužem od tri meseca". Dakle, i tu tražim da se produži rok na šest meseci, kada mora da bude odsutan sa rada. Znate, ova tačka 4) može da pogodi i neke članove Vlade. Zaista to može da se desi, imajući u vidu način njihovog života; oni mogu da dođu u situaciju da koriste mere bezbednosti ili zaštitne mere u nekoj od ustanova za to predviđenih u našoj zemlji.
Prema tome, imajući sve to u vidu, kao i to, gospodine ministre, da vi uglavnom prihvatate one amandmane na Predlog zakona koji se tiču lično vas, ili vaših neposrednih saradnika, isto tako raspolažem informacijom da ćete da prihvatite ovaj amandman na član 100, pa vas molim da se o tome izjasnite.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 104, koji je uvod u ono što će se dešavati po članu 105. Predloga zakona, govori o opravdanim razlozima zbog kojih neko može da dobije otkaz, odnosno otkaz ugovora o radu koji zaposleni potpisuje sa poslodavcem, a u smislu člana 103. Zakona, o kome je bilo reči pre ove pauze.
Ovde je u pet tačaka nabrojano koji su to opravdani razlozi. Zaista, da je to tako u stvarnosti, mi bismo sa većinom mogli da se složimo, da smo apsolutno sigurni u to da će pod ovom DOS-ovskom vlašću da se primenjuje tačka 4) a to je da opravdanim razlogom za otpuštanje sa posla ne može da se smatra članstvo u političkoj organizaciji, sindikatu, pol, jezik, nacionalna pripadnost, socijalno poreklo, veroispovest, političko ili drugo uverenje ili neko drugo lično svojstvo zaposlenog. Mnogo je primera u proteklih 14 meseci gde se na najbrutalniji način nova DOS-ovska vlast obračunavala sa svojim političkim neistomišljenicima. Kada su pravljeni spiskovi za otpuštanje ogromnog broja radnika sa posla, uglavnom su korišćeni upravo ti aršini.
Međutim, da bi se dodatno zaštitili radnici u tako nepreciznim formulacijama, SRS je, na to se odnosi ovaj amandman koji sam podnela, predložila da prihvatite i tačku 6) u članu 104. koja kaže: "Ako poslodavac opštim aktom ili ugovorom o radu ne utvrdi šta se podrazumeva i način na koji se utvrđuje: neostvarivanje rezultata rada, nepostojanje potrebnih znanja i sposobnosti za obavljanje poslova, povreda radne obaveze i nepoštovanje radne discipline".
S obzirom da razlozi zbog kojih zaposleni može da dobije otkaz od strane poslodavca apsolutno nigde nisu precizirani Zakonom, niti je predviđena obaveza poslodavca da se bliže utvrdi šta se podrazumeva pod neostvarenim rezultatom rada, povredom radne obaveze, nepostojanjem potrebnih znanja i sposobnosti i načinom kako se utvrđuje da je taj neko upravo nešto od ovog nabrojanog prekršio, mi smatramo da je poslodavac u obavezi da utvrdi sve te navedene stvari u opštem aktu i ugovoru o radu, kako bi zaposleni unapred bio upoznat sa odredbama zbog čijeg nepoštovanja može da dobije otkaz, a ne da to bude neki subjektivni stav poslodavca, naročito kada su u pitanju kako društvena, tako i privatna preduzeća u našoj zemlji.
Smatramo da bi član 104. predloženog zakona o radu naravno ako uopšte bude bilo moguće poštovanje ovog člana kroz tačku 4) trebalo da se upotpuni kao što sam predložila.

Kao što ste već upoznati iz prethodnog izlaganja, amandman na član 106. se odnosi na rok u kome zaposleni može da dobije otkaz od strane poslodavca i mi smo tražili da se u članu 106. u prvom stavu iza: "Otkaz ugovora o radu iz člana 103. stav 1. tačka 1. do 4) 6) i 7) poslodavac može dati zaposlenom u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza", doda tekst koji glasi: "odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza".
Mi smatramo da, pored ovog subjektivnog roka od tri meseca, mora da postoji i objektivni rok, čime se sprečava mogućnost zloupotrebe prava od strane poslodavaca i obezbeđuje pravna zaštita zaposlenog.
Ali, da prekinemo ovaj smeh gospodina ministra kome je sve lepo, veseo je. Član 105. je, kroz te trule kompromise i ponovno vraćanje jednih u zagrljaj drugih, prošao, i to na način koji odgovara predlagaču zakona. Moram da iskoristim ovu priliku, jer to sam obećala jednom Kragujevčaninu, radniku koji je 31 godinu i 11 meseci proveo u Fabrici automobila grupe "Zastava" radeći na veoma teškim i odgovornim poslovima, onim u kojima vi ne biste mogli sebe ni da zamislite; kako je samo tim ljudima koji gledaju vas koji žvaćete žvakaće gume, bombone, neki grickaju i razne druge grickalice, slane i slatke, čitaju novine, ne obraćaju pažnju na ovo što se dešava, a upravo jedan od tih koji je to radio i na moje pitanje - pa, kako možeš da grickaš semenke ili bilo šta, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda se smeje na sve ovo što ću ja da vam kažem.
Dakle, u pitanju je jedan od 15.000 onih koje ste ostavili bez posla. U pitanju je radnik koga ste kroz vaše famozne sporazume, gospodine ministre, onda kada ste prilično oplavljeni pobegli iz Kragujevca, ostavili bez posla. Taj radnik me je zamolio da vam kažem sledeće: pored ultimatuma koji ste sproveli u Grupi "Zastava", u Fabrici automobila, lagali ste ih i protivzakonito i protivustavno ste im dali otkaz, ste ih i prinudili ste ih da potpišu sporazum. Njegov sporazum je ovde, izjava, da on svoj dalji status mora da ima u "Zastava - zapošljavanje i obrazovanje" (taj famozni interni zavod za zapošljavanje); obećali se mu, gospodine ministre, vi, Božidar Đelić, onaj mali koji nikako da svrati ovde u Skupštinu, kao i ministar Vlahović, ministar za privatizaciju, da ćete sedam dana od dana potpisivanja ugovora da mu date bednu nadoknadu u protivvrednosti od 200 nemačkih maraka za svaku godinu njegovog staža.
Gospodin koji mi je dao ovo pismo i zamolio me da vas obavestim (ne samo sebe radi, već zbog svih onih koji su u istoj situaciji, koji ne mogu da prehranjuju svoju porodicu, koji su sada bez posla, a mnogo gora sudbina će zateći radnike u celoj Srbiji, posle izglasavanja ovako nakaradnog zakona) rekao mi je i to da vam kažem, da do dana današnjeg, a on je ugovor potpisao 24. septembra, nije dobio ni jedan jedini dinar od 3.500 nemačkih maraka koje su mu neophodne da izdržava članove svoje porodice, a koje ste mu vi lično i dvojica vaših pajtaša, da ih tako nazovem, obećali u noći kada ste došli da napravite haos u Kragujevcu.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 65. se odnosi na situaciju kod mirovanja radnog odnosa. Pošto je ovaj zakon pun nepreciznih formulacija, moram da vas obavestim da je takav jedan neprecizan, ili bolje reći nikakav, odgovor na ovaj amandman koji sam podnela ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke stigao od strane predlagača, odnosno od strane Vlade Republike  Srbije. Nema ministar to ispred sebe, jer ne znam šta on čita; ovaj izveštaj što smo mi dobili je izveštaj Narodnoj skupštini od strane Vlade. Sada, kada tražimo da se nešto što se na najrigorozniji način smanjuje u odnosu na prethodni zakon, a to je situacija kada je neko na izdržavanju kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne i zaštitne mere u trajanju do tri meseca, što kaže predlagač, a amandmanom Srpske radikalne stranke tražimo da to bude do šest meseci, nema nigde odgovora od strane predlagača zakona zbog čega to nije moguće.
Naime, predlagač me upućuje na član 18. koji je podnela nekakva grupa narodnih poslanika, vaših bivših koalicionih partnera koji su napustili sednicu, ali uopšte se kod tog člana ne govori o amandmanu o kojem je ovde reč. Dakle, mi smo tražili da to bude u trajanju do šest meseci, za one koji odu eventualno na izdržavanje zakonske kazne. Da ste vi neprincipijelni, ne samo vi gospodine ministre, nego cela DOS-ovska vlada, govori podatak da ste pre mesec dana u ovoj istoj skupštini u paketu zakona o pravosuđu izglasali da sudija koji ode na izdržavanje kazne do šest meseci zatvora može da bude sudija, a onaj koji je zbog nečega osuđen na dužu zatvorsku kaznu od tri meseca ne može da se vrati u fabriku, bilo gde, u državnu upravu, gde je imao zasnovan radni odnos.
S druge strane, vaša rigoroznost se ogleda u smanjenju broja dana, u kojem roku je u obavezi onaj koji je koristio mirovanje radnog odnosa zbog rada u inostranstvu, odsluženja vojnog roka, prestanka funkcije, povratka sa izdržavanja kazne zatvora, da se vrati na svoje radno mesto. Trideset dana je bilo po prethodnom zakonu, mi smo našli jedan razuman broj dana - 15 dana, i smatramo da je to optimalan broj dana za koji neko ko je u takvoj situaciji može da se vrati na svoje radno mesto.
Gospodine ministre, trebalo bi malo da se zamislite i vi sami, jer, kako stvari stoje, vaš ministarski mandat se bliži kraju. Vi ćete morati da se vratite na neko tamo vaše radno mesto, pa bi bolje bilo da sebi date, da se presaberete, rok od 15 dana, ne samo pet dana kako je po Predlogu zakona.

Dame i gospodo poslanici, od konstituisanja ovog saziva Narodne skupštine, u kojoj ste vi na listi DOS - Vojislav Koštunica dobili poverenje naroda sa 176 poslaničkih mesta, Skupština Srbije je obilovala raznoraznim aferama, kršenjem Poslovnika, zlostavljanjem i terorom nad poslanicima Srpske radikalne stranke i u svemu tome je Demokratska stranka Srbije zajedno sa sadašnjim ostatkom DOS-a, prednjačila uz pomoć gospodina Dragana Maršićanina, još uvek aktuelnog predsednika Narodne skupštine.
Ali, danas treba da se zapitamo - šta je razlog ove krvoločne borbe između ostatka DOS-a i Demokratske stranke Srbije i šta je razlog za smenjivanje gospodina Maršićanina? Krađa, uz falsifikovanje glasanja pomoću identifikacione kartice gospodina Novakovića i vaše trenutno skretanje sa tzv. reformskog kursa kod zakona o radu, koji će potpuno da uništi radnike u Srbiji i našu celokupnu privredu, na ono što je sada vama u ovom trenutku najvažnije - da se obračunate između sebe i da se u pravom smislu reči, kao krvoločne zveri, kidate pred poslanicima, koji to treba da posmatraju i treba da se opredele za jednu ili drugu stranu.
Za razliku od onih koji u toj vašoj borbi imaju nameru da se opredele za trenutno jaču stranu, koju predvodi gospodin Čedomir Jovanović, Srpska radikalna stranka će i dalje uporno da ističe šta je to što nije dobro ni kod jednih ni kod drugih, a što je obeležilo proteklih godinu i nešto dana, jer ste svi vi zajedno, i iz Demokratske stranke, sa onima koji su prikačeni uz vas, iz Demokratske stranke Srbije, uz Koštunicu i Đinđića, naneli ogromnu štetu srpskom narodu i svima nama.
Međutim, ovo svoje kratko izlaganje završiću osvrtom na vašeg kandidata za predsednika Narodne skupštine. Ako je došlo do ovoga da se vi obračunate na kraju sa Demokratskom strankom Srbije, da li je moralo da dođe do toga, gospodo iz DOS-a, gospodine Jovanoviću, da predložite kandidata iz najantisrpskije stranke, ako među vama može da se nađe ko je taj koji je najviše antisrpski, nastrojen - Građanskog saveza Srbije, osobu koja je sinonim za osionost, bahatost i koja za godinu dana, uz pomoć gospodina Maršićanina, nije htela ili nije mogla da nauči kako između ostalog da se obraća meni kao narodnom poslaniku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, predlog amandmana koji sam podnela ispred poslaničke grupe SRS je da se u članu 10, posle prvog stava, doda drugi stav koji će da glasi: "Za vreme pregovora za zaključivanje kolektivnog ugovora, zaposleni i poslodavac su dužni da poštuju postojeći kolektivni ugovor i druge akte kojima su utvrđena njihova prava, obaveze i odgovornosti".
Dobila sam odgovor od Vlade i od nadležnog odbora da se to već pravno podrazumeva, da je utkano u član 10. Predloga zakona. Međutim, zaista ne mogu da se složim sa takvom konstatacijom i insistiram da se prihvati ovaj amandman, iz prostog razloga što ne samo da poslanici u Narodnoj skupštini Republike Srbije, kroz krađu glasova prilikom izglasavanja zakona, kroz razne manipulacije identifikacionim karticama, kroz laži i obmane koje se provlače sa skupštinske govornice, imaju negativno iskustvo u najvišem zakonodavnom telu, već to imaju i radnici, a pre svega će imati armija nezaposlenih, koje vi nameravate tek da otpuštate.
Jer, ako se setimo reči premijera Vlade Republike Srbije, Zorana Đinđića, koje je više puta izgovorio, pa čak i sa najvećom dozom cinizma izrekao nešto na državnoj televiziji, a to je da za radnike "Zastave", sve one koji u procesu tzv. tranzicije budu ostali bez posla, ima mesta na geografskom prostoru Srbije, a nema u fabričkim halama, onda moram od poslanika Narodne skupštine da zatražim da se prihvati ovaj amandman SRS, jer vam mi teško bilo šta verujemo, a ne radnici, naročito poučeni iskustvom onoga što se dešavalo u Kragujevcu u grupi "Zastava".
Setite se šta je sve bilo u ovom vrelom letu 2001. godine, kada je Đinđićeva trojka, Milovanović-Đelić-Vlahović, došla u grad Kragujevac, u već svima poznatu "dolinu gladi", a izgleda da će pod DOS-ovom vlašću takva biti cela Srbija, šta ste obećali radnicima? Prvo, kako ste se proveli kad ste im se obratili ispred Skupštine grada, pa ste videli na tom plebiscitarnom izjašnjavanju šta o vama, gospodine Milovanoviću, radnici misle. E, kako ste ih tada prevarili, tako ih varate kroz sve odredbe ovog zakona. Sa ovim što pišete da ćete da ih štitite, vi ih lažete i obmanjujete, pre svega zbog toga što ni vi kao ministar, ni Vlada Republike Srbije, uopšte nemate nikakvo rešenje za armiju ljudi koje ćete da ostavite bez posla.
Vi u startu niste definisali kategoriju onih koji su ostali bez posla, nezaposlenih, a da ne govorimo o tome da uopšte ne uzimate u obzir ovim zakonskim projektom one koji nikada nisu našli zaposlenje ili one koje ste ostavili bez posla; to su ljudi zaista sa tragičnom sudbinom, pod ovakvom vlašću i pod vašim ministarstvom, i pitanje je kako će oni dalje da pronalaze načina da opstaju i da izdržavaju svoje porodice?
Mi se, kao poslanici opozicione političke stranke, koja to zaista u pravom smislu jedina jeste u Narodnoj skupštini Republike Srbije, jer uvek glasa i uvek će, dok je ove vlasti, glasati protiv vaših predloga zakona, stalno susrećemo sa onima koji su nezadovoljni zbog ovakvog vašeg vladanja, zbog ovakvih zakonskih projekata. Primamo ih u svojim kancelarijama u mestima odakle smo birani za poslanike, u zgradi Narodne skupštine, i dobijamo njihova pisma.
Jedno takvo pismo, gospodine Milovanoviću, stiglo nam je pre nekoliko dana. (Glas iz sale: Diši malo.) Pa znate, stvar toga da li neko govori ono što je na dnevnom redu, kojom brzinom to priča, stvar je veštine mogućeg.
Želim da pozovem bilo koga od vas da izađe za skupštinsku govornicu, naročito sve vas koji se deset meseci cerekate, ne znate šta je na dnevnom redu, kao npr. predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda, gospodin kome je stalno sve smešno. Kako se pojavi na bilo kojoj televiziji, ne pita ga voditelj ništa, on se smeje. Ima jedan izraz u našem narodu za to, znate, kad neko počne bez povoda da se smeje, kao vi sada što se cerekate.
Ali, ovo nije smešno gospodine Bogdanoviću, nije smešno gospodo iz DOS-a, jer ovaj čovek piše sledeće (naravno, neću njegovo ime da pročitam jer on to traži od mene, ali u prilog ovoj argumentaciji pročitaću šta je gospodin napisao o lažnim obećanjima ministra): "Kao što sam vam telefonski rekao, sin mi je invalid rada treće kategorije već više od deset godina, sa telesnim oštećenjem preko 30%, i, eto, dobio je rešenje o plaćenom odmoru u "Zastavi". Iskren da budem, nisam se mnogo iznenadio, jer znam da Milovanovićevim, Đelićevim i Vlahovićevim lažima i prevarama nema kraja i od njih čovek ništa dobro ne može ni da očekuje.
Molim vas da moje ime i ime moga sina ne dospe u javnost, jer i ja, a i vi dobro znamo koji su ljudi na čelu "Zastave" i na šta su sve spremni. I uopšte, kakva je ova tzv. demokratska vlast, osvetnička, osiona i revanšistička".
Ovo vam piše penzioner grupe "Zastava", čijeg ste sina, protivno sporazumu koji je potpisao sa vama, umesto da ga stavite u zaštitne radionice, koje ste obećali da ćete da osnujete, poslali na plaćeno odsustvo, a na stotine, gospodo iz DOS-a, gospodine Bogdanoviću, ovakvih rešenja se deli ovih dana u "Zastavi". Hvala.

Amandman na član 16. na precizniji način onima koji konkurišu za zaposlenje na bilo kom radonm mestu olakšava da to u pravom smislu reči i ostvare, zato što član 16. stav 1.  glasi, da je zaposleni dužan da o svom zdravstvenom stanju obavesti poslodavca, pre zaključenja ugovora o radu. Smatramo da je nepotrebno da u ovom stavu ovog člana stoji ovako nešto, iz prostog razloga što već prethodni član, 15. stav 1. reguliše ovu oblast; tu se kaže da lice koje zasniva radni odnos mora da ima opštu zdravstvenu sposobnost. U isto vreme, u članu 27. u stavu 2. se kaže: "Zaposleni može da radi na poslovima iz stava 1. ovog člana samo na osnovu prethodno utvrđene zdravstvene sposobnosti za rad na tim poslovima, od strane nadležne zdravstvene ustanove".
Zaista su nesuvisli i veoma često šablonski odgovori Vlade Republike Srbije koja nije želela da prihvati gotovo nijedan amandman poslanika SRS. Tako u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana, iako je očigledno da je ovo apsolutno bespotrebno i da poslodavac može da manipuliše sa zaposlenima oko njihovog zdravstvenog stanja (kada je već prethodnim članom 15. i čl. 27. utvrđeno da mora da donese lekarsko uverenje prilikom konkursa za određeno radno mesto). Vlada Republike Srbije na sve to odgovara da se tu ne radi o opštoj zdravstvenoj sposobnosti već o zdravstvenom stanju. Kao da su to dva različita pojma, kao da su u pitanju dvojne ličnosti, a ne jedan zaposleni o kome se radi i koji je dužan da donese lekarsko uverenje prilikom konkurisanja na određeno radno mesto.
Šta još kaže Vlada? Ne može neko da konkuriše niti da bude zaposlen na takvom radnom mestu, ako, recimo, pati od vrtoglavice, a treba da radi na nekim višim objektima itd. To je zaista u krajnjem slučaju smešno, jer mi smo ovde imali primer, prilikom konstituisanja Republičke vlade, da pojedini ministri, a vi ste iz DOS-a na tome insistirali, prođu određene lekarske preglede. Znate da nekoliko njih nije to uspelo iz prvog puta, pa su morali da se vraćaju na te testove. Išli su na VMA i tamo su ustanovili u prvi mah da oni ne mogu da obavljaju to za šta ste ih vi predvideli. Da je to tako, da su možda i neki od tih izveštaja falširani, pokazuje njihov celokupni učinak u proteklih deset meseci, sve ono što oni rade sa pozicije ministara.
Ako je to tako, onda mi ovde, zapravo vi, koji ćete da glasate za ovakav zakon i za ovakav član 16, treba da se upitate da li ste svi vi dovoljno kompetentni; svako neka samokritički pođe od sebe samoga, kako obavlja ovaj posao ovde, kakva je vaša odgovornost, kako se ophodite prema ovako važnim zakonskim projektima, a pre svega da li imate uopšte u vidu koliko će ovo i na koji način da košta zaposlene u Srbiji, kako će da stradaju zbog ovakvih zakonskih projekata.
Zato vas pozivam da malo razmislite o ovim amandmanima i da sve dobro sagledate, ako već predagač nije imao dovoljno sluha, a naročito da prihvatite naše amandmane, gde popravljamo ovaj predlog zakona, jer nešto što je rečeno u drugim članovima na drugačiji način ne treba da se ponavlja.
Još nešto, pošto smo sa zakašnjenjem od pola sata krenuli sa nastavkom ove sednice i raspravom o Zakonu o radu u pojedinostima, ne verujem da ćete uopšte da prihvatite ovaj amandman. To je očigledno, i zbog celokupne javnosti treba da napomenemo da je sve ovo neformalno što mi radimo. Zakon o radu je poništen glasanjem u načelu. Mi se sada igramo skupštine, igramo se članova zakona, raspravljamo o amandmanima koji je trebalo da uđu u proceduru samo da ste imali validnu skupštinsku većinu, legitimnu da izglasa zakon u načelu. Toga nije bilo. Sve se to izdešavalo, a najbolje je bilo da uopšte nismo došli ni do ovakve farsične rasprave o Zakonu u pojedinostima, da je predlagač povukao ovaj zakon iz procedure. Još nije kasno i treba da razmisli o tome.

Slučajno se desilo da se amandman SRS poklapa sa onima čija ste imena pročitali, ali nismo mi ni očekivali da se oni jave za reč i brane svoje stavove jer se dosta toga menja. Preko noći se u Srbiji svašta promeni, naprave se ranorazni dogovori, različite odluke se donesu, ali ovo je veoma ozbiljan amandman i ovde dolazimo do ključnog pitanja za one koji su zaposleni u Srbiji, a koji će ostati bez posla u procesu svojinske transformacije.
Opet se vraćamo na Zakon o svojinskoj transformaciji, odnosno privatizaciji, koji je usvojen pre sedam meseci u ovoj skupštini i na amandman koji je imala poslanička grupa SRS, gde smo od vas tražili da se novi poslodavac u procesu privatizacije obaveže da određeno vreme, neće da otpušta zaposlene prilikom kupovine fabrike, dok se ne vidi kakva će biti strategija zapošljavanja i kako će da se zbrinu ti ljudi.
Očigledno je da ovi vaši eksperimenti koje ste primenili u "Zastavi", a isti recept ćete verovatno primeniti u svim ostalim gigantima u našoj zemlji, u metalskom kompleksu, u mašinskom itd, ne samo da nisu dali nikakve rezultate; niste ispunili ono što je u ugovoru napisano, iako onako ucenjivački usred noći ponuđeno radnicima; danas sam vam to demantovala jednim primerom - kod invalida; isto tako i kod onih koji su na internom Zavodu za zapošljavanje.
Ovde se otvara mogućnost budućem poslodavcu da sada u procesu svojinske transformacije ostavlja bez ikakvih prava sve zaposlene. Oni će, znači, biti radnici ostavljeni na milost i nemilost novom vlasniku, bez ikakvih obaveza. Da je to tako, govori član 22. koji kaže: "Kada dođe do promene poslodavca, (spajanje, pripajanje, podela, prodaja preduzeća i dr.) prava i obaveze iz ugovora o radu prenose se na novog poslodavca, uz pismenu saglasnost zaposlenog i novog poslodavca". Tražila je poslanička grupa SRS, ispred koje sam podnela ovaj amandman, da se brišu reči "i novog poslodavca", jer mi smatramo da novi poslodavac, onaj koji kupi fabriku, bilo koju ili bilo koje preduzeće u našoj zemlji, mora da snosi određenu odgovornost i poslovni rizik.
To mora da snosi za određeni period, ali da se kaže radnicima: za godinu, dve ili tri, nema otpuštanja, ne može da se manipuliše sa ugovorom o radu koji oni već imaju sa bivšim poslodavcem. To je rizik tih potencijalnih poslodavaca koji će da dođu u fabriku. A ne ovako, da im se daje otvorena mogućnost da sutra, kada oni to požele, otpuste zaposlene i kažu - ne sviđa mi se itd. Međutim, ta ograničenost u oblasti zapošljavanja i zarada, očigledno je sada svima u Srbiji, kao i ovaj zakon, kao i mnogi drugi prethodni zakoni, kao i projektovanje budžeta, sve je to diktirano spolja, a pre svega od MMF, Svetske banke, svih onih finansijskih institucija i svih vlada zemalja sa kojima vi tesno sarađujete.
Oni, već po oprobanom receptu u zemljama u okruženju, nameravaju, na isti takav način, uz vašu svesrdnu pomoć, da i u Srbiji naprave taj ekonomski brodolom, da se stvori armija nezaposlenih ljudi. Upravo ovakvim članom vi ćete to da im omogućite, plus prethodno onakav izglasan Zakon o privatizaciji. Zato je važno da se ovaj član izmeni i da se prihvati ovaj amandman.

Amandmanom koji sam podnela ispred poslaničke grupe SRS na član 26. pokušaću da vas ubedim da prihvatite, mada unapred znam ishod, potpunu izmenu člana 26. iz razloga što je danas veliki procenat onih u Srbiji koji su bez posla upućen na to da najpre zasnuje radni odnos na određeno vreme, a onda da vidi da li će imati sreće da u nekom društvenom preduzeću, privatnom preduzeću, u državnoj upravi, dobije posao na neodređeno vreme.        
Ali, ako je to već tako, ako je to put, možda i vaše dece, vaših poznanika, prijatelja, ili onih koje uopšte ne poznajete, a ukazali su vam poverenje da ih predstavljate u Narodnoj skupštini Republike Srbije, onda dobro razmislite po kakvom zakonu će ta deca da obezbeđuju posao; ili možda odrasli, oni koji dugo godina čekaju na tržištu rada posao, da uđu u taj projekat koji koji se zove rad na određeno vreme, da im to bude neka odskočna daska za ubuduće.
Tako sam amandmanom tražila da se član 26. menja i da glasi: "Radni odnos na određeno vreme može da se zasnuje: prvo, kad obavljanje određenog posla po svojoj prirodi traje određeno vreme (sezonski poslovi, rad na izradi određenog projekta, rad u muzičko-scenskim i pozorišnim ustanovama; specijalizacija zaposlenih - dok traje specijalizacija), drugo, kad se privremeno poveća obim rada, ali ne duže od šest meseci; treće, kad treba zameniti zaposlenog koji je privremeno odsutan, (bolovanje; rad u inostranstvu, obavljanje državne i druge javne funkcije; odsluženje vojnog roka); četvrto, u svojstvu pripravnika, radi osposobljavanja za samostalni rad.
Zaposlenom koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme prestaje radni odnos danom izvršenja posla, istekom određenog roka ili danom povratka odsutnog zaposlenog.
Zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme, zasniva radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposlenom koga je zamenjivao prestane radni odnos ili kada privremeno povećani obim rada postane trajan. Privremeno povećani obim rada, u smislu stava 3. ovog člana, smatra se trajnim ako zaposleni poslove, za čije obavljanje je primljen u radni odnos na određeno vreme, obavlja neprekidno duže od šest meseci.
Zaposleni koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme ima sva prava, obaveze i odgovornosti kao i zaposleni koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme. Radni odnos zasnovan na određeno vreme, postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovao radni odnos."
Jedino ovako formulisan rad na određeno vreme može da spreči budućeg poslodavca ili onog aktuelnog kod koga je sada zaposlen i pod ovim uslovima da dalje izrabljuje, nije teško reći ako kažem u bukvalnom smislu reči, da eksploatiše zaposlene. Šta to znači da se nama ovde nudi zakon i član 26. po kome će neko moći da radi na određeno vreme do tri godine? Kaže Vlada - pa to su fleksibilniji uslovi. Jesu fleksibilniji uslovi za dezavuisanje onih koji traže posao i onih koje ćete najpre da primite na šest meseci, pa opet na šest meseci, pa još godinu dana, pa sve tako do tri godine.
Taj čovek uopšte neće znati ni kakva je njegova buduća egzistencija, ni zašto je on završio neku školu. Imate već sada mnogobrojne primere, u mnogim privrednim granama, kao i u oblasti zdravstva, prosvete, državnoj upravi, da vam ne nabrajam dalje, da su dan-danas ti ljudi, ta deca koja rade na određeno vreme, sa potpunom neizvesnošću. Mnogo je primera, i u Kragujevcu, i u svim gradovima u Srbiji, da je njihova neizvesnost svakoga dana sve veća, a sada, sa usvajanjem ovakvog zakona, do tri godine, pa posle šta im Bog da. Pitanje je onda šta će biti sa tim ljudima.
Međutim, ovo se sve uklapa u onaj oprobani model koji vama stiže kroz internacionalizaciju i ovog pitanja Zakona o radu, kao i kroz kompletnu internacionalizaciju svega što je vezano za Srbiju i za srpski narod, za građane Srbije. To je već njihov oprobani model, onih koji uslovljavaju da u procesu svojinske transformacije kupe naše fabrike, a to je da se kompletna proizvodnja zaustavi, da se ona dovede na minimum, da se smanji, da se poveća nezaposlenost, uz uporno povećanje cene. Tako se u državi stvara haos i potpuna neizvesnost u pogledu zapošljavanja za mnoge koji su završili razne škole, bez obzira koje stručno obrazovanje je u pitanju.

Ovo o čemu već drugi dan raspravljamo, dame i gospodo narodni poslanici, je Predlog zakona o radu, tačnije njegova šesta verzija, koja je ušla u skupštinsku proceduru. Zakonodavac se oglušio o sve apele i o sve vapaje radnika, koji su dolazili iz cele Srbije od  onih koji pripadaju sindikatima, čije centrale su oštro protestovale protiv ovakvog predloga zakona, osim jedne, Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, čiji je predsednik do juče bio bivši sindikalac, a sada vaš vajni ministar, Dragan Milovanović.
Tragičnu sliku današnje Srbije, svega onoga što se dešava radnicima u Srbiji i svima onima koji žive pod diktaturom DOS-ske vlasti, odslikava upravo i ovakav predlog zakona o radu. Tu i takvu tešku situaciju i tragičnu sliku upotpunjuje činjenica da su za ministra za ovako važnu oblast, ovako važan resor u Vladi Republike Srbije, izabrali Dragana Milovanovića.
Mi smo i od ministra i od poslanika skupštinske većine samo čuli da se pozivaju na nekakve reformske kurseve, međunarodne konvencije, a još da podsetim da je u ovom šestom nacrtu zakona o radu, u njegovom stvaranju, učestvovala i Vlada Republike Nemačke, kao i Svetska banka.
Mi smo i od ministra i od poslanika DOS-ske većine mogli samo da čujemo to da je zakon reformski, da će on Srbiju da uvede u neko bolje vreme, kao da ne živite u Srbiji, kao da ne znate sa čime se danas radnici i građani suočavaju. Uopšte vas nije bilo sramota da sa tolikom dozom cinizma kažete da su radnici u Srbiji bili ti koji nisu hteli da rade, koji su možda nešto i ukrali iz fabrike (to je prethodnik rekao), koji su dolazili na posao tek onako da im prođe vreme, a te iste vredne, marljive radnike, koji godinama, decenijama izdržavaju svoje porodice, vi ste i pre usvajanja ovog zakona, u Kragujevcu njih 15.000 isterali na ulicu.
Osnovali ste nešto, a to je interni "Zastavin" zavod za zapošljavanje onih koje ste proglasili radnicima koji, po vašim tehnološkim, organizacionim i drugim standardima, više nemaju gde da rade, osnovali ste taj interni zavod, a zatim ste obećali invalidima rada da ćete za njih da osnujete zaštitne radionice u okviru Grupe "Zastava".
Ništa od toga nije bilo. Mi danas imamo situaciju da će posle usvajanja ovakvog zakona o radu (bez usvajanja amandmana, tačnije 51 amandmana, koje ste obećali kada ste razgovarali sa sindikatima) nastupiti masovno otpuštanje, nastupiti socijalni nemiri, i videćemo kako će tada da beži Dragan Milovanović. Mislim da će da beži koliko ga noge budu nosile, mnogo brže nego što je bežao pred revoltiranim radnicima isped Skupštine grada u Kragujevcu.

U članu 18. Predloga zakona tražila sam da se briše tačka 6) zbog toga što je u direktnoj suprotnosti sa drugim važećim zakonima i zbog toga što predlagač na ovaj način inspektoru za drumski saobraćaj daje ovlašćenja koja imaju pripadnici MUP-a, a i ubuduće bi trebalo da ih imaju.
Naime, o čemu se radi. Tačka 6) kaže da, prilikom vršenja inspekcijskog nadzora, republički inspektor za drumski saobraćaj (pored ostalog, a što je navedeno, što je u određenim tačkama sasvim u skladu sa nadzorom koji inspektor treba da vrši) "utvrđuje identitet putnika i lica - korisnika prevoza u obavljanju javnog prevoza i prevoza za sopstvene potrebe, kontrolom ličnih karata, identifikacionih isprava i drugih odgovarajućih isprava".
Apsolutno je nemoguće da ovako nešto stoji u Zakonu o prevozu u drumskom saobraćaju. Samo što niste dali ovlašćenja republičkom inspektoru da juri teroriste po autobusima. I, kada ste već bili nesposobni, mislim na celokupnu DOS-ovsku vladu, da donesete jedan predlog zakona o drumskom saobraćaju, koji bi važio na saveznom nivou; zbog problema koje imate sa separatistima u Crnoj Gori, kao posledicu toga, vi i donosite ovakav zakon. Kada već niste mogli da organizujete savezni inspektorat, vi sada republičkom inspektoru dajete ovlašćenja zbog kojih može da negoduje svaki putnik u autobusu.
U isto vreme vi odbijate ovaj amandman, sa jednim potpuno nebuloznim obrazloženjem koje mi je dala Vlada Republike Srbije. To vladino obrazloženje kaže - amandman se odbija iz razloga što je potrebno potpisati predložena ovlašćenja republičkog inspektora za drumski saobraćaj, koja su specifična za ovu vrstu inspekcijskog nadzora. Tačno, ali zna se dokle mogu da idu ta ovlašćenja republičkog inspektora za drumski saobraćaj. Njegov nadzor je tačno definisan u tačkama 1, 2, 3, 4, 5. i 7, a i tu su bile potrebne neke izmene. Videla sam da druge kolege poslanici imaju amandmane i na te tačke.
U isto vreme Vlada prihvata amandman poslanika DS Gorana Vesića, u kojem on traži da se: "ličnih karata i drugih indentifikacionih isprava" briše, a da se ostavi, i to je Vlada prihvatila: "prevoznih isprava i drugih isprava na osnovu kojih se koristi prevoz". Znači, na osnovu toga da se vrši utvrđivanje identiteta putnika. Pa, te prevozne isprave i druge isprave su sadržane već u tački 7.
Zašto bi uopšte, postavlja se pitanje, ne na koji način i kontrolom kojih isprava, republički inspektor za saobraćaj mogao da uđe bilo gde u autobus, da zaustavi autobus na putu i da legitimiše putnike, kada vrlo dobro znate da je to u striktnoj nadležnosti pripadnika MUP-a. Kako će uopšte jedan putnik da reaguje na nešto tako, po čemu će sada, usvajanjem ovog zakona (uopšte nemam sumnju u to da će te vi da odbijete ovaj amandman koji smo mi predložili), da uđe u autobus i da traži od bilo kog putnika da mu pokaže svoje isprave? Pošto ste prihvatili amandman kolege Vesića, sada će to biti na osnovu prevoznih karata i drugih isprava kojima se koristi prevoz; u tom slučaju, vi stavljate u nadležnost republičkog inspektora za drumski saobraćaj posao koji treba da obavljaju kondukteri.
Prema tome, to su sve neke stvari koje su potpuno nebulozne, pored niza drugih propusta u ovom zakonu. Mislim da bi najpametnije bilo za poslanike, iako je Vlada odbila, iako je nadležni odbor odbio ovaj amandman, da prihvatite da se ovakva ovlašćenja inspektora za drumski saobraćaj brišu, brisanjem tačke 6. u članu 18.

Naravno, kao i svi amandmani koje su podneli narodni poslanici SRS i poslanici drugih opozicionih stranaka na Predlog zakona, i ovaj amandman je odbijen, uz jedno šablonsko obrazloženje Vlade Republike Srbije, gde se kaže da su predložena povećanja, ovako drakonska povećanja i kazne za prekršajne i privredne prestupe u drumskom saobraćaju, usmerena na to da se te masovne pojave u ovom vidu saobraćaja, koje imaju za posledicu prisustvo različitih oblika sive ekonomije, suzbiju itd.
Predlagač uopšte nije imao u vidu trenutno stanje, što se tiče opšteg stanja u društvenim ili privatnim preduzećima koja obavljaju drumski prevoz. Ako već to niste sagledali, a trebalo je, i da je i malo imalo sluha ovo ministarstvo, išlo bi na to da se predloži Narodnoj skupštini zakon o prevozu u putničkom saobraćaju, a ne da se na ovakav način uređuje ova oblast, samo kroz izmene, i to uz drastično povećanje kaznenih odredaba, i uz očigledno nepoznavanje pravne terminologije, što u krajnjoj liniji i ne mora da zna ministar, gospođa Marija Rašeta, već sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Ovo nije prvi put da se u istom zakonu, kod potpuno istih pojava, daju različiti termini. Ja bih sada zamolila gospođu ministra da nam kaže da li je kod člana 50. u pitanju prekršaj ili je u pitanju privredni prestup. Ja sam inače svojim amandmanom tražila da se primereno povećaju ove kazne, dakle da se broj 750 zameni brojem 20.000, a broj od 7.500 zameni brojem 30.000, a ne da privredno i odgovorno lice za to plaćaju kaznu recimo od 120.000 dinara, kolika je najveća predviđena ovim članom. Molim da nam samo pokaže da li je u članu 50. u tački 6. ako, kako ste ovde naveli, autobuska stanica ne vrši uslugu u skladu sa opštim uslovima poslovanja, ova kazna za prekršajni ili privredni prestup, jer ste se već u članu 48. u tački 8. opredelili da je privredni prestup.
Takođe je potrebno da se objasni šta je sa tačkom 10. i sa putničkim automobilom koji obavlja auto-taksi prevoz, vrši linijski prevoz putnika. Koliko znamo mi koji dođemo iz unutrašnjosti da je apsolutno, skoro svih pet radnih dana u nedelji, u beogradskom javnom prevozu potpuni kolaps, naročito kada nastupi zimski period, kada počnu prvi snegovi. Obično se desi nepripremljenost i sve ono ostalo što prati jednu vlast nesposobnu da omogući građanima da se normalno prevoze.
Kada već govorite o prekršajnoj kazni koja nije mala, nego je za pravno lice 120.000 dinara, a 30.000 dinara za odgovorno lice, kod taksi-prevoza koji vrši linijski prevoz, objasnite da li sada ovim i ovakvim kaznama ukidate tu vrstu prevoza. Koliko mi znamo, član 34. koji to reguliše nije tretiran ovim sadašnjim izmenama i dopunama zakona, pa je krajnji red da, zbog ljudi koji se bave tom vrstom prevoza, objasnite o čemu se radi, da li imate nameru da ukinete to ili da ih ovako drastično kažnjavate, ali se zbog građana koji su hteli ili ne, prinuđeni da koriste i tu vrstu prevoza da bi stigli do odredišta, do radnog mesta, deca u školu itd.