Zahvaljujem.
Drugi put vam u ovom sazivu govorim da 7.000 porodica u Republici Srbiji živi isključivo od toga što uzima u zakup državno poljoprivredno zemljište, a broj porodica koji ima dodatne prihode zbog toga što uzima u zakup i obrađuje državno poljoprivredno zemljište je možda i dva puta veći. Tako da ste vi, kada ste usvajali Zakon o poljoprivrednom zemljištu pre nekoliko meseci u ovoj Skupštini direktno ugrozili egzistenciju za 15 ili 16.000 porodica, poljoprivrednih porodica koje žive od toga što uzimaju zakup i obrađuju državno poljoprivredno zemljište.
Kada ste usvajali Zakon o poljoprivrednom zemljištu vi ste u njega uneli jednu čudnu odredbu da predsednik opštine u svakoj opštini u Srbiji može da da 30% poljoprivrednog zemljišta u toj opštini investitoru po svom slobodnom izboru na period od 99 godina. Time ste uskratili pravo svim ovim ljudima koji žive od obrađivanja tog poljoprivrednog zemljišta da i ubuduće to rade, a sve će se dešavati onako kako ste vi već u prethodne četiri godine navikli, bez javnog poziva, tajno u direktnim dogovorima i sa odabranim poslovnim partnerima koje iz nekog razloga predstavljate kao investitore.
Ono što predlažem u ovom zakonu jeste da se naprave neka pravila po kojima ti investitori mogu da dobiju tu zemlju na 99 godina. Da se raspiše javni poziv, da se oni nadmeću, da moraju da daju investicione planove, da se vidi ko može i koju zemlju da dobija na to korišćenje od 99 godina zbog toga što je 99 godina životni vek nekoliko generacija u porodicama koje žive od poljoprivrede i vi ćete zapravo time naterati ljude koji se bave poljoprivredom da rade kao nadničari na zemljištu vaših poslovnih partnera koje ste odabrali bez javnog poziva, bez kriterijuma, bez pravila i bez ikakvih uslova.
Dajte da razgovaramo o ovome, da vidimo na koji način ovaj postupak može da se učini malo poštenijim, mnogo transparentnijim i da tim ljudima ne uskraćujemo pravo da žive od onoga od čega generacije u njihovim porodicama žive i da im ne ostavljamo zemlju najlošijeg kvaliteta, nego da se dogovorimo oko toga koju zemlju mogu da uzimaju vaši poslovni partneri, a koja će pripasti onima koji je obrađuju.

Zbog čega Republika Srbija tri godine kasni sa usvajanjem Zakona o nestalim bebama? Zbog čega skupštinska većina u Skupštini Srbije tri godine ne pristaje na to da se u Krivični zakonik, kao krivično delo koje ne zastareva stavi i krađa beba i zbog čega vi ne želite da date roditeljima kojima su deca ukradena više vremena da potraže pravdu i zbog čega dopuštate da ta krivična dela zastare?
Evo, ne morate ni glasati za, ne morate ni usvojiti Predlog zakona, neka samo neko od poslanika koji trideset i drugi put neće prihvatiti ovaj Predlog zakona ustane i neka kaže zbog čega je to tako. Hvala.

Od toga kakvi će nam biti fakulteti, kakvi će nam biti univerziteti, kakvo će nam biti obrazovanje na visokoškolskim ustanovama zavisi to kakvu mi zemlju želimo da gradimo, kakvo društvo želimo da budemo, da li želimo da budemo zemlja na koju će se ozbiljno računati kada se priča o razvoju regiona, o razvoju ovog dela Evrope, ili ćemo biti zemlja u koju će investitori dolaziti zbog jeftine radne snage, zbog radnika koji za 23.000 dinara pristaju na to da nose pelene i da ne mogu da odu u wc zato što drugu perspektivu nemaju?
Da li ćemo biti zemlja koja će kupovati investicije i plaćati desetine hiljada evra za radna mesta na kojima radnici rade za minimalac, a jedini uslov je da može da se stoji 10 sati?
Mi treba da donesemo odluku o tome kakve fakultete želimo, kakve univerzitete želimo, šta želimo da naši studenti znaju kada izlaze sa tih fakulteta. Da li i dalje želimo da imamo pravnike koji završe pravni fakultet, a da nisu videli ni jedan ugovor? Da li i dalje želimo da imamo nastavnike srpskog jezika koji su metodiku nastave učili po knjizi iz 1972. godine i ne znaju šta se desilo prethodnih 40 godina u savremenom obrazovanju?
Da li želimo da imamo i dalje poplavu privatnih fakulteta na kojima se kupuju diplome, plagijata, za koje se ne zna ni ko ih je pisao, ali se vrlo dobro zna ko ih je podneo? Da li želimo da imamo fakultete koji, da bi upisali što više studenata i da bi zaradili što više novca, snižavaju sve kriterijume? Da li želimo da imamo sistem u kom posle akreditacije univerzitete niko više ne kontroliše i nemamo nikakav sistem kontrole kvaliteta?
Da li želimo da imamo studente koji već upisuju fakultete sa tim da nezadovoljavaju, čak ni osnovne standarde? Da li želimo da naši najbolji studenti i dalje imaju problema kada akredituju diplome koje su, kada nostrifikuju diplome koje su stekli u inostranstvu? Da li želimo da nam obrazovni sistem stvara kadrove koji ne mogu da se bave zanimanjima za koje su se školovali i da li želimo da se na taj način obezvređuje znanje, obezvređuje trud i da pošaljemo svima u ovoj zemlji poruku da nije vredno ni učiti, ni raditi, ni truditi se?
To su stvari o kojima, ja mislim, moramo da razgovaramo. Neka ovaj moj predlog ne bude nešto što ćemo usvojiti, ali mislim da je vreme da o tome počnemo da razgovaramo u Skupštini, samo neka počne.

Zahvaljujem predsednice.
Dakle, škole su nam loše. Deca iz njih izlaze tako da ništa ne nauče, u njima sede i uče napamet. Direktori nisu sposobni za upravljačke poslove koje treba da vode. Nastavnici ne nauče mnogo na seminarima na koje odlaze. Uslovi u školama su katastrofalni, udžbenici su nam zastareli, nastavni planovi i programi preobimni i neadekvatni za savremeno vreme. Nastava se izvodi na tradicionalni način, bez uključivanja ikakvih modernih načina nastave. Škole su pune nasilja. Deca samo uče napamet ono što se od njih zahteva.
Potrebna nam je depolitizacija organa upravljanja, depolitizacija izbora direktora. Potrebna nam je obuka direktora za poslove koje treba da obavljaju. Škole treba da preuzmu društvenu brigu za decu. Predškolsko vaspitanje ne obuhvata dovoljan broj dece, nedostupno je deci iz siromašnih porodica i socijalno ugroženih kategorija.
Deca u zabavištima nemaju čak ni onakve uslove, a veoma često su vrlo skromni koji imaju kod kuće. Roditelji treba da donose u zabavište od igračaka, preko knjiga, pa sve do sapuna za ruke. Inkluzija se ne sprovodi dobro. Nemoguće je, u pojedinim mestima, nemoguće je upisati dete u vrtić bez nekakve veze.
U školama nema uslova za učenike. Kabineti nisu opremljeni, nema interneta u školi, nema podrške deci iz osetljivih grupa i oni veoma rano prekidaju školovanje. Priča se o nekakvom ukidanju škola, o racionalizaciji mreže škola. Deca su u školama gladna, nemaju čak ni za užinu. Kabineti su neopremljeni, nema biblioteka, nema interneta, nema izborne nastave. Deca se ne razvijaju, kao ličnosti, kao misleći ljudi, kao budući misleći građani ovoga društva. Dominira predavačka nastava, nema modernih disciplina. Smanjuje se broj odeljenja u školama i povećava broj dece u njima. Nastavnici nisu obučeni za moderne koncepte učenja, nema profesionalnog razvoja nastavnika. Kvalitet obrazovanja nam je ispod proseka.
Deca ne znaju da interpretiraju čak ni tekst koji su malopre pročitala, ne znaju ništa kada izađu iz škola, nisu osposobljena niti da nastave školovanje, niti da se snađu u daljem životu. Sport je privilegija za talentovanu decu. Ostala deca pokušavaju na sve načine da se oslobode od časova fizičkog vaspitanja. Škole nemaju vaspitnu ustanovu, deca izbegavaju časove, nastavnici isto tako.
Hajde da makar razgovaramo o tome.

Zahvaljujem.
Koleginice i kolege, mi se nalazimo u jednom veoma nesrećnom, začaranom krugu kada je u pitanju naše obrazovanje. Udžbenici su nam loši zato što su nam loši nastavni programi. Nastavni programi su nam loši zato što nam je loše školstvo. Školstvo nam je loše zato što nema nikakve namere da se ono inovira.
Međutim, kada su u pitanju udžbenici, možda se nove kolege ne sećaju svega što se desilo, kada smo usvajali Zakon o udžbenicima, jedna od najvećih polemika koja se vodila u ovoj Skupštini bila je da li udžbenik kao nastavno sredstvo treba da bude takav da razvija i kritičko mišljenje kod deteta.
Kod ministra je u tom momentu to bilo neprihvatljivo. On je, doduše, i nekoliko puta davao taj zakon u proceduru, pa se žalio na pritiske koje je imao, pod pritiscima povlačio, pa se verovatno onda posle nagodio sa vršiocima pritiska, pa je pustio taj zakon u proceduru.
Situacija nam je takva da trenutno jedna izdavačka kuća drži monopol nad udžbenicima, da se i dalje nastavnici tretiraju kao osnovna karika, najslabija karika u lancu, optužuju za korupciju, optužuju za razne podobštine kada je u pitanju izbor udžbenika, a ne vodi se računa o tome šta u tim udžbenicima piše. Oni su i danas prepuni materijalnih grešaka. Oni su prepuni predrasuda, prepuni diskriminacije, prepuni svega onoga što u udžbenicima ne bi smelo da bude i mi moramo naći način kako da ti udžbenici budu prilagođeni modernim potrebama modernog sveta modernog školstva i modernog obrazovanja.
Oni su i dalje preteški, preskupi. Deca i dalje kupuju gomile udžbenika koje nikada ne otvore samo zato što su im na početku školske godine rekli da su im ti udžbenici potrebni. Ne smeju da pišu u njima zbog toga što veoma često zbog cene udžbenika njihovi roditelji, da bi im kupili nove udžbenike, moraju da prodaju one stare. Projekat besplatnih udžbenika znamo kako je prošao. A ova Skupština odbija o tome da razgovara.
Mi kada pričamo o obrazovanju, mi pričamo o tome da li roditeljima treba naplaćivati kada deca izostaju iz škole. Pričamo o tome da li neko treba da studira četiri, šest ili deset godina, a o onim stvarima koje su ključne za kvalitet našeg obrazovanja, a kvalitet obrazovanja je ključan za kvalitet našeg života, vi ne želite da razgovarate.
Molim vas da prihvatite ovaj predlog i da počnemo da razgovaramo o tome, jer ako se time ne bavimo, ne znam zbog čega smo se mi uopšte kandidovali da budemo poslanici.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Zamolila bih sve poslanike da razmotre dve vrste dokumenata koje se odnose na istu stvar, a radi se o akreditaciji Univerziteta u Novom Pazaru, čiji je vlasnik nekada bio, a danas ključan čovek na njemu, naš kolega muftija Muamer Zukorlić.
Jednu vrstu dokumenata donela je Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta obrazovanja, čija je to nadležnost, i njihovi zaključci su ovakvi: master akademske studije jezik i književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, master akademske studije likovna umetnost – rešenje o odbijanju akreditacije, master akademske studije pravo – rešenje o odbijanju akreditacije, primenjena psihologija – rešenje o odbijanju akreditacije, vaspitači dece predškolskog uzrasta – rešenje o odbijanju akreditacije, bosanski jezik i bošnjačka književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, ekonomija – rešenje o odbijanju akreditacije, engleski jezik i književnost – rešenje o odbijanju akreditacije, informatika - rešenje o odbijanju akreditacije, likovna umetnost, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije, nemački jezik i književnost - rešenje o odbijanju akreditacije, pravo, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije, psihologija - rešenje o odbijanju akreditacije, srpski jezik i književnost - rešenje o odbijanju akreditacije, vaspitači dece predškolskog uzrasta, osnovne akademske studije - rešenje o odbijanju akreditacije.
Njihova rešenja i obrazloženja zašto su došli do ovakvog zaključka obiluju izrazima poput – nastavni program je necelovit i nesvrsishodan, niz razno-raznih predmeta i tema, veoma malo radova objavljenih o referentnim propisima, nekvalifikovani nastavnici za izvođenje nastava, nekompetentni nastavni kadar, ne ispunjava standarde u pogledu kvaliteta studijskih programa itd.
Pozivam vas da pogledate drugi dokument koji je potpisao Aleksandar Vučić na predlog ministra Verbića, u kome piše – do okončanja postupak akreditacije visokoškolske ustanove i studijskih programa koje sprovodi Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta za Univerzitet u Novom Pazaru, adresa, rešenje, itd, smatraće se da ima dozvolu za rad u svom sedištu i da ima pravo na izdavanje javnih isprava, a za studijske programe koje izvodi smatraće se da su odobreni.
Moje pitanje Aleksandru Vučiću, koji je potpisao jedan ovakav skandalozan dokument, je kako je ovo moguće? Kako je moguće da Komisija za akreditaciju i kontrolu kvaliteta obrazovanja odluči da ni jedan program na ovom univerzitetu ne ispunjava osnovne uslove da bude akreditovan, a da Aleksandar Vučić na predlog ministra Verbića smatra da su oni akreditovani? Da li to znači da smo mi ukinuli sve institucije u ovoj zemlji, da će umesto njihovih zaključaka, rešenja i mišljenja Aleksandar Vučić da nam govori šta će da se smatra umesto toga i da li je iko ko je ovo predložio, potpisao, ko je za ovo glasao svestan koliku štetu ovo nanosi našem obrazovnom sistemu, koliku štetu nestručan kadar, loši programi i univerzitet koji ne ispunjava uslove može da nanese svim studentima koji se u njemu školuju?
Kako je moguće da univerzitet koji ne ispunjava ni jedan uslove da bude akreditovan izdaje javne isprave za koje Vlada smatra da su ispravne i na koji način Vlada misli da odobri studijske programe za koje je Komisija za akreditaciju jasno rekla da nemaju osnova da budu odobreni?
Drugo pitanje tiče se nečega što je uznemirilo, čini mi se, veliki broj roditelja, a radi se o vesti koja se pre izvesnog vremena pojavila u našim medijima, da će od nove godine u cilju mera štednje biti ukinuto pravo na povraćaj PDV na bebi opremu. Moje pitanje ministru Vujoviću je da li smatra da nema drugog načina da se štedi? Da li će tih 14.000 do 17.000 dinara koje su roditelji dobijali kao povraćaj zaista spasiti našu ekonomiju i zar ne misli da bi negde drugde moglo da se prištedi, a ne na mladim porodicama koje se odluče da imaju decu.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Ja sam predložila za ovu sednicu, a imam nameru da to činim i ubuduće, set zakona iz obrazovanja, zato što smatram da je to jedno od najvažnijih stvari o kojima mi u društvu treba da razgovaramo, jedna od najvažnijih tema kojima mi ovde treba da se bavimo i jedno od najvažnijih pitanja i problema koje nas kao društvo muče.
Danas je u jednim novinama izašla neka svojevrsna ispovest jedne učiteljice ili nastavnice, koja se žali na to kako su deca godinama koje ona provodi u školi sve manje inteligentna. To nije tačno. Naša deca nisu neinteligentna, ali činjenica je da naša deca ostvaruju loše rezultate i na unutrašnjem testiranju i na međunarodnim testiranjima. Činjenica je da našu decu obrazuju ne kao misleće ljude, nego kao male robote koji treba da slušaju u školi šta im se kaže pa posle da reprodukuju ono što im je u školi rečeno i da se ocenjuje isključivo ono što im je u školi rečeno i činjenica je da našu decu u školama pokušavaju da svrstavaju u nekakve kalupe, da ubijaju svaku kreativnost koja u njima postoji, a da je metod učenja u našim školama i dalje onaj standardni i stari metod učenja, gde nastavnik stoji iza katedre i priča, a deca sede i slušaju.
Zbog toga naša deca ne znaju da reprodukuju tekstove koje su pročitala. Zbog toga naša deca ostvaruju loše rezultate na svim testiranjima i zbog toga naša deca dolaze nespremna na fakultete, gde ih čeka nova vrsta problema, zato što univerzitetski profesori isto tako ne žele ništa da promene, i isto ništa ne žele novo da nauče ni tu decu koja sutra kao neki novi nastavnici treba da obučavaju drugu decu.
To je suština reforme obrazovanja. To je suština, a ne dualno obrazovanje, a ne da li će se starim studentima produžiti rok za godinu ili dve ili im se neće produžiti, a time se u ovoj zemlji niko ne bavi.
Naravno, ne zamišljam da ovo što ja predlažem jeste rešenje problema u našem obrazovanju. Imamo Strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine, koja je fenomenalna, koju su radili jako ozbiljni ljudi, koji su se posvetili tome, i sve što mi treba da uradimo jeste da implementiramo to što piše u toj strategiji u ono što mi treba da implementiramo u zakonima koje donosimo.
Tako da, ja vas molim makar da razgovaramo o ovome. Ne moramo usvojiti.

Još jedan iz ove serije zakona koje sam predlagala, koji se delom implementira u ono što je predloženo u Strategiji razvoja obrazovanja do 2020. godine, koja je pripremana godinama, koju su izrađivala komisija koja je za tu namenu oformljena i koja nudi veoma kvalitetna rešenja za ono što je nama u našem obrazovanju potrebno. Potrebno nam je aktivno učenje. Potreban nam je sistem koji će da stvara kreativne, misleće ljude, koji kritički sagledavaju svet oko sebe. Potreban nam je kvalitetan nastavni kadar. Potrebni su nam nastavnici koji će znati kako da uvedu aktivno učenje u škole.
Potrebni su nam direktori koji neće zloupotrebljavati svoje pozicije na koje su, po pravilu, došli političkim linijama, bez ograničenja trajanja mandata, bez zakonskih ograničenja u pogledu toga kako obavljaju svoj posao, bez ikakvih kontrola. Potreban nam je sistem koji će vrednovati ono što su nastavnici naučili na beskrajnim seminarima na koje idu, a ne samo da se boduje koliko je seminara koji nastavnik polagao, pa čak i to nema nikakve veze sa tim da li ćete napredovati u službi, da li ćete imati veću, manju platu.
Potreban je sistem koji će motivisati nastavnike da uče nešto decu, koji će motivisati decu da dolaze u školu zato da bi učili, a ne da bi se dosađivali i potreban nam je sistem koji će vrednovati znanje. Potrebne su škole koje će opet biti ne samo obrazovne, nego i vaspitne institucije i potreban nam je sistem koji će stvarati svesne građane ovog društva koji će sutra moći da se ravnopravno uključe u društvo sa praktičnim znanjima koja su stekli u toku svog školovanja, a ne sa onim što su napamet naučili i već za mesec dana zaboravili sve gradivo koje su morali da reprodukuju.
Ja znam, iz odnosa vladajuće stranke prema aferama oko kupljenih ili plagiranih diploma velikih i visokih funkcionera se videlo, da se obrazovanje i znanje baš nešto ne ceni. Prema nesmotrenim izjavama, da upotrebim tako blagi izraz, našeg premijera o dualnom obrazovanju, mi možemo videti da se obrazovanje u vladajućoj stranci baš mnogo ne promišlja, ali dajte da se oko ovoga dogovorimo. Ne moramo ove zakone koje ja predlažem usvajati, ali nemojte da nam se problem obrazovanja svede na to da li će Vučić smatrati da treba uvesti dualno obrazovanje ili ne i na to dokle će neko imati pravo da diplomira.

Zahvaljujem.
Sedam hiljada porodica u Srbiji živi isključivo od toga što u zakup uzima državno poljoprivredno zemljište i obrađuje ga. Broj porodica koje ne žive isključivo od toga, ali uzimaju u zakup državno poljoprivredno zemljište i ono im predstavlja značajan izvor prihoda u porodici je još veći.
Mi smo zakonom, koji smo usvojili pre izvesnog broja meseci u ovoj Skupštini, predvideli da svaka opština u Srbiji diskrecionom procenom, nekom provizornom odlukom predsednika opštine u dogovoru sa ministrom poljoprivrede, može da da 30% poljoprivrednog zemljišta jednom pravnom ili fizičkom licu na osnovu nekakvog plana za koji mi ne znamo ni šta treba da sadrži, ni da li treba da ispunjava neke uslove, kakve su to investicije, da li uopšte ima investicija, itd, i to na period od 99 godina, što je, složićete se, zapravo u životima generacija poljoprivrednika njihovo sve čime i mogu da se bave.
Može se pretpostaviti da ti, nazovi, investitori, a zapravo odabrani poslovni partneri, neće uzimati zemlju koja je lošeg kvaliteta, da oni neće uzimati zemlju četvrte, pete, šeste, itd, kategorije, nego će uzeti ono najbolje poljoprivredno zemljište koje u toj opštini postoji, i to opet, kažem, po slobodnom izboru predsednika opštine u dogovoru sa ministrom poljoprivrede i možemo samo nagađati kakvi će to biti kriterijumi kojima će se ti ljudi voditi kada budu odlučivali o tome kome će dodeliti zemljište.
Znači, zapravo, da će ovim ljudima koji žive od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta ostajati ili nikakvo zemljište ili zemljište izuzetno lošeg kvaliteta, što znači da ćete opet zbog odabranih investitora vi porodice poljoprivrednika ostaviti bez ikakvih sredstava za život.
Mi, umesto ovoga kako je definisano, predlažemo da se sprovede postupak javnog poziva, da se zna ko se prijavljuje, pod kojim uslovima dobija zemlju, zbog čega dobija zemlju, koju zemlju može da dobija, da nemamo više odabrane investitore i nazovi investitore, da nemamo više predsednike opština koji zbog svojih poslovnih partnera oduzimaju ljudima jedini izvor prihoda. Da nemamo više situaciju da zaista 7.000 porodica ostane bez ikakvog izvora prihoda zbog nečijeg poslovnog partnera.
Ovo što predlažem je bilo predloženo u vidu amandmana prilikom usvajanja Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Tada niste imali sluha za to, ali evo prilike da se to ispravi.

Zahvaljujem, predsednice.
Devetog oktobra 2014. godine ističe dve godine kako je istekao rok za Republiku Srbiju da donese zakon o nestalim bebama i mi ulazimo u treću godinu skandaloznog neispunjavanja ove presude Evropskog suda za ljudska prava iz apsolutno nepoznatih razloga, i to je, čini mi se, jedna od najvećih misterija za mene u prethodnom sazivu, budući da je ovo 30 put kako predlažem ovaj zakon, zbog čega vladajuća većina ne želi da usvoji ove dopune Krivičnog zakonika koje predlažemo.
Za one kolege koji ne znaju, koji su novi, a evo prilike da sada oni to podrže, ja predlažem jednu vrlo jednostavnu stvar: da se među krivična dela koja ne zastarevaju u Krivičnom zakoniku doda i krivično delo, kolokvijalno rečeno, krađe beba, a zapravo trgovine ljudima radi usvojenja. Ne boli ništa da se usvoji. Ako treba, ja ću odustati od ovog predloga zakona i ustupiti bilo kome od narodnih poslanika vladajuće većine. Ako treba, kada bude rasprava o tom zakonu, ja se neću javljati za reč, ako se smatra da je to neka prilika za nekakve političke poene. Tim ljudima jako mnogo znači.
Veoma često se desi da se oni ne snađu u momentu kada im kažu da je dete umrlo, ne sete se. Naravno, u tom momentu im se ništa ne čini sumnjivim zbog toga što su pogođeni svojom neverovatnom nesrećom i tek kasnije, kada vraćaju film, oni shvate da je tu nešto bilo čudno, da protokoli nisu ispoštovani, da nisu dobili sve papire, ali ona veoma često bude jako kasno za njih da reaguju zato što je taj predmet već zastareo.
Molim vas da, ako ne želite da razgovarate sa mnom, razgovarate sa nekima od njih, pa da vam oni kažu kakav je osećaj kada hoće da potraže pravdu, ali ih onda obaveste da više to ne mogu da učine zato što je predmet zastareo.
Predsednica je ranije nudila nekim poslanicima da napravimo nekakve konsultacije u vezi sa ovom temom. Ako ona to ne želi da ponudi, ja nudim da se dogovorimo, ali samo dajte da ovaj problem rešimo, jer ti ljudi ničim nisu zaslužili da se 30 puta u Skupštini Srbije odbije usvajanje jednog ovakvog zakona, a koje znači samo ovo što sada govorim i ništa više.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dakle, očigledno je da i sam predlagač nema baš mnogo lepih stvari, da kaže o kandidatkinji za predsednicu Skupštine i nema mnogo stvari kojim bi je preporučio da nastavi da obavlja ovu funkciju i zbog toga na sve načine pokušava da mi govorimo o svemu osim o našoj kandidatkinji.
Međutim, Maja Gojković je 22. februara 2014. godine, izgovorila rečenicu da je potrebno da se seme zla koja personifikuje Dragan Đilas iskoreni. Nije strašno što je ona to rekla, strašno je što ona celo svoje predsednikovanje Skupštinom posvetila tome da upravo tako i bude, što je pokazala i u nekoliko navrata ovde sada se sve žaleći na nekakav ma tretman koji dobija ovde od predsedavajućeg.
Maja Gojković je, dakle, bila loša predsednica Skupštine, omogućila je Vladi da ispod žita donese u ovu Skupštinu nekoliko zakona kojima je nanela direktnu štetu građanima Republike Srbije i zbog toga mi iz DS nećemo glasati za njen ponovni izbor.
Ima jedna mnogo veća stvar kada je u pitanju Maja Gojković, naša kandidatkinja koja je preporučuje za neka druga mesta, a ne za predsedavanje Narodnom skupštinom. Naime, postoji presuda Vrhovnog kasacionog suda od 9. maja 2013. godine u kojoj je jedna od strana oko kojih se vodi presuda Maja Gojković, kao gradonačelnica Novog Sada, drugi izvesni privatnik Ilija Dević, koji potražuje od grada Novog Sada, četiri miliona evra i to samo u prvom navratu, jer to je mnogo veća tužba i šteta će biti nekoliko desetina miliona evra.
Dakle, Maja Gojković je jedan ugovornik, drugi ugovornik je Ilija Delić, koji zastupa ATP Vojvodinu. Na jedanaestoj strani ove presude piše – kriva su oba ugovornika i njihova krivica je jednaka.
Na 12 strani piše - iz dosadašnjeg izlaganja piše vezanog za savesnost, motiv, lošu nameru, nedozvoljen predmet, nesumnjivo proizilazi da je odgovornost ugovornika ista, jednaka. To podrazumeva da postoji podeljena odgovornost za nastalu štetu u jednakoj srazmeri.
Zatim kaže, nesavesni zato što su znali da ugovaraju nešto što je nedopušteno. Dakle, Vrhovni kasacioni sud je 9. maja 2013. godine doneo pravosnažnu presudu kojom je utvrdio da je Maja Gojković kriva za štetu koja je nastala gradu Novom Sadu na osnovu koje je sa računa grada skinuto četiri miliona evra. Ta žena umesto krivično da odgovara za ovu štetu koju je svesno, znajući da čini nedozvoljenu stvar, nanela gradu Novom Sadu, njegovim građanima zbog čega sam i lično oštećena podnela krivičnu prijavu protiv nje, nju danas SNS sve citirajući nekakve naslovnice tabloida kandiduje za ovako važnu funkciju.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Pa, gospođa Gojković koja je otišla iz sale, verovatno je navikla da čita papire koje joj neko da, tako da kritički misli da svi to radimo, ali ne treba, ne ugledamo se ni u čemu na nju, pa nećemo ni po tome. Ne čitam ja nikakve papire, ja čitam presudu pravosnažnu Vrhovnog kasacionog suda iz 2013. godine u kojoj piše da je ugovarajući posao sa izgradnjom autobuske stanice u Novom Sadu, Maja Gojković znala da čini ne dozvoljenu stvar i da je jednako odgovorna kao i Ilija Dević za štetu koja je nastala gradu Novom Sadu od četiri miliona evra i to je samo jedna od šteta u ovom velikom slučaju, zato što ima nekoliko tužbi koje će se, ako je sudeći po ovoj logici završiti sve na isti način.
U tom istoj presudi na drugoj strani, jedanaestoj, piše, da su upravo nižestepeni sudovi govorili o onome o čemu je Maja Gojković govorila o tome da grad nije izvršio svoju obavezu, ali da šteta nije nastala zbog toga, nego je šteta nastala zbog toga što je Maja Gojković učinila nešto što je nedopušteno i da je u momentu ugovaranja znala da čini nedozvoljenu stvar. To nisu tako neke optužbe koje ovde poslanici imaju pravo, imaju običaj da čitaju sa nekih naslovnih strana tabloida, iz nekih anonimnih izvora, priča i tako dalje. Ovo je presuda Vrhovnog kasacionog suda.
Ja sam među građanima Novog Sada koji su zbog gospođe Gojković, protiv gospođe Gojković podneli krivičnu prijavu zbog ovoga zato što sam ja oštećena kao osoba koja živi u Novom Sadu, odbačena kao zastarela. Ako je ono tada, tužilaštvo uradilo pod pritiskom DS, gospođa Gojković kaže, 2013. godine, pod čijim pritiskom je Vrhovni kasacioni sud doneo u kojoj kaže da je kriva za štetu od četiri miliona evra.

(Mikrofon nije u funkciji.)
Povreda Poslovnika.
Narodna poslanica Maja Gojković je zloupotrebila član 103. Poslovnika Narodne skupštine zato što je zatražila reč na način na koji nikada nikome iz opozicije nije dala reč, zato što je smatrala da predsedavajući tokom obrazlaganja povrede Poslovnika ne može da povredi Poslovnik, tako da niko iz opozicije u parlamentu koji je ona vodila nikada nije dobio reč ovako kako je ona dobila reč, sve zahtevajući da ukaže na to kako smatra da vi vodite sednicu na način koji je osporavajući. Imajući u vidu ono što je sve rekla i sve načine na koje u ova dva minuta…Upravo o tome govorim. Smatram da je gospođa Gojković…

Član 103. Smatram da je gospođa Gojković zloupotrebila svoje pravo da govori po članu 103. Poslovnika i sve ono što je rekla u ovih pet minuta, koji joj takođe nisu pripadali, vidi se da ona uopšte ne poznaje rad Poslovnika, sugeriše da predsedavaju kolege koje nemaju pravo da predsedavaju Skupštinom, tako da nakon dve godine predsedavanja sada saznajemo da ona Poslovnik niti poznaje, niti…