Zahvaljujem.
Dakle, škole su nam loše. Deca izlaze iz njih tako da ne nauče ništa. U njima sede i uče napamet ono što im se kaže. Uslovi u školama su gori nego oni uslovi koje imaju kod kuće, to su uslovi koji nisu ni za decu ni za ljude. Udžbenici su nam stari, programi isto tako. Nastavnici nisu obučeni da uče decu na najnovije načine na koje se to sada radi u celom razvijenom svetu. Škole su pune nasilja. Nema podrške deci iz osetljivih porodica. Priča se o ukidanju nekakvih škola. Smanjuje se broj odeljenja, a u njima povećava broj dece.
Škole nemaju, čak ni vc, ni grejanje. Deca su u njima gladna. Nema biblioteka, nema interneta, nema izborne nastave, torbe su im preteške. Ne razvijaju se kao ličnosti, kao misleći ljudi, kao budući odgovorni i ozbiljni građani ove zemlje. Svaka kreativnost u deci, u našim školama se ubija. Oni po svaku cenu moraju da se stave u kalupe, koji omogućavaju nastavnicima da sa njima rade lakše po tim zastarelim načinima, zastarelim planovima i zastarelim programima. Inkluzija u našim školama uopšte nije zaživela. Ta deca su i dalje nekakvo nužno zlo u odeljenju, a ne ravnopravni učenici.
Obuka direktora nam je neophodna zato što direktori uglavnom decenijama sede na mestima na kojima se nalaze i nisu sposobni da upravljaju školama. Nema profesionalnog razvoja nastavnika, nema nikakvog vrednovanja nastavnika na osnovu onoga šta su naučili na brojnim seminarima na koje idu. Deca ne znaju da interpretiraju čak ni tekstove koje su istog momenta pročitala. Loše prolaze na svim međunarodnim testiranjima. Loše urade maturu. Takvi loši dođu onda u srednju školu. Srednjoškolsko stručno obrazovanje je još gore od osnovnoškolskog. Deca iz srednjih stručnih škola praktično da i nemaju nikakvu šansu na fakultetima zato što nisu navikla ni da uče, ni da rade, niti znaju kako to izgleda na fakultetu.
Škola nema nikakvu vaspitnu ulogu. Deca beže sa časova. Nastavnici izostaju sa časova. Deca nemaju nikakav osećaj pripadnosti školi. Siromašnoj deci je onemogućeno da nastave sa daljim školovanjem. Hajde da razgovaramo o tome.

Zahvaljujem.
Zakon o udžbenicima je poslednja karika u tom našem začaranom krugu lošeg obrazovanja. Ne zna se da li su udžbenici kao osnovno nastavno sredstvo posledica ili uzrok onoga kako nama danas izgleda obrazovanje, a ono svakako da ne izgleda dobro.
Imali smo Zakon o udžbenicima koji je, kako je sam ministar priznao, donet pod ultimativnim pritiskom nekakvih ucenjivača koja nije želeo da imenuje, zbog kog je on i nekoliko puta povlačio, menjao, ispravljao zakon, da bi na kraju ostavio baš sve onako kako su vršioci pritisaka želeli da u njemu bude.
Udžbenici su nam i dalje preskupi, preteški i veoma često netačni. Sa preskupim, preteškim, preobimnim, prekobrojnim i netačnim udžbenicima mislim da ne možemo očekivati da naše obrazovanje bude dobro.
Roditelji su primorani da kupuju udžbenike koje deca apsolutno ne koriste. Nastavnici su, po ko zna koji put, označeni kao izvor korupcije u celom tom prljavom poslu i ogromnom tržištu trgovine udžbenicima. Mislim da je to strašno nepravedno prema nastavnicima. Ako ima nekakvih zloupotreba, onda zakon treba da se pozabavi izdavačima, a ne nastavnicima koji u tome možda učestvuju, a možda i ne učestvuju.
Udžbenici su nam prepuni predrasuda. U njima se žene mogu videti isključivo kao majke, kuvarice, spremačice. Ako imaju nekakvo zanimanje, to je onda nekakvo zanimanje medicinske sestre, negovateljice ili nešto slično. Dece sa bilo kakvim smetnjama u razvoju u tim udžbenicima nema. Dece koja rastu u porodicama koje su na bilo koji način drugačije od onoga kako se zamišljanja da porodica treba da izgleda u tim udžbenicima nema. Oni su puni netačnih informacija. Zakon koji smo doneli očigledno nije rešio ni jedno jedino pitanje, kada je u pitanju kvalitet udžbenika, a nije rešio ni ono što je reklamirano kao najveća prednost tog zakona tj. da će rešiti problem sa korupcijom koja je evidentna u našim školama, s tim što ja tvrdim da korupcija dolazi od izdavača, a ne od nastavnika.
Predlog zakona koji dajem pokušava da reši makar deo tih problema koji sa našim udžbenicima postoje, a trebalo bi o njemu da razgovaramo u paketu sa svim ostalim zakonima koji se bave našim sistemom obrazovanja, koji proizvodi ljude koji nisu onakvi kakve treba da imamo ako želimo da se razvijamo kao društvo.

Zahvaljujem predsednice.
Moje pitanje je upućeno ministru privrede. Ja sam već jednom pitala gospodina Sertića za ovu temu, međutim, odgovorio mi je na način koji nije zadovoljavajući, pa ću ponovo postaviti pitanje, sada novom ministru, verujući da će on možda imati više razumevanja za ovaj problem. Ujedno pozivam i predsednika Vlade Republike Srbije i predsednika Republike, da kada u subotu budu dolazili na ovu priredbu, koju priređuje gradonačelnik Novog Sada, koji uključuje mnogo vojne opreme, da pogledaju sa leve strane kada budu ulazili u Novi Sad, videće jedan kostur od zgrade, to je tzv. zona Sever 4. u koju je Novi Sad do sada uložio četiri milijarde dinara.
Na tom mestu će se, kažu, nalaziti fabrika koja je osim ovih 40 miliona evra od grada Novog Sada dobila još i 10 miliona evra od Republike Srbije da zapošljava radnike za 21.000 dinara, i ukoliko grad Novi Sad ne završi ovaj objekat do danas, tako piše u Aneksu II ugovora koji je Zavod za izgradnju grada potpisao 4. oktobra 2016. godine, on će kompaniji koja tu treba da se nalazi svakog dana, gospođo predsednice mislim da je to i vama važno, uplaćivati 20.000 evra penale.
Dakle, kada prođe prvi dan Novi Sad će toj kompaniji dati 20.000 evra, drugog dana 40.000, trećeg 60.000 itd, i to su sve pare koje će građani Novog Sada platiti zahvaljujući divnom poslu koji je gradonačelnik Novog Sada sklopio u nemogućnosti za privuče prave investicije, pa je malo kupio investicije parama građana Novog Sada.
Ovaj ugovor se nekoliko puta do sada menjao, imali smo nekoliko aneksa ugovora, svaki put je to izgledalo tako da se troškovi grada Novog Sada uvećavaju. Zbog tog projekta Novi Sad je odustao od mnogih drugih projekata koje je planirao. Umanjuje socijalna davanja, odustaju od asfaltiranja pojedinih ulica, odustao je od rešavanja problema lista za čekanje u novosadskim vrtićima i svaki put kada je Skupština grada verifikovala novi Aneks ugovora on je u sebi sadržavao nove obaveze za grad Novi Sad.
Da ne bude da je ta kompanija toliko crna, evo, jedan srećan podatak, oni su sklopili ugovor sa jednom taksi kompanijom iz Novog Sada, da kada radnici padnu u nesvest, pošto im se često dešava da padnu u nesvest, pošto 12 sati stoje za trakom, ta taksi kompanija ih besplatno preveze do bolnice tako da se radi o jednoj humanoj kompaniji, ne radi se o nekome ko ne ceni prava radnika.
Moje pitanje je sada novom ministru, pošto evo, ja priznajem, ne mogu da shvatim u čemu je isplativost tog posla da pokuša ponovo da mi objasni, kao građanki Novog Sada, evo, ne kao narodnoj poslanici, na koji način investicija u kojoj Novi Sad ulaže 40 miliona evra, Republika Srbija 10 miliona evra, a kroz koju će se za 10 godina, tako piše u ugovoru, Novom Sadu vratiti 10 miliona evra.
Dakle, to je investicija zahvaljujući kojoj će grad Novi Sad za 40 godini biti na nuli. Na koji način je ta investicija dobra za grad Novi Sad? I, neka objasni i predsedniku Vlade i predsedniku Republike kada budu išli u Novi Sad i u subotu da pogledaju tu zgradu i neka vide šta će građane Novog Sada koštati 20.000 evra svakog dana. Da li postoji odgovornost za to što ta hala nije završena? Da li postoji mogućnost da taj koji je trebao da završi plaća te penale, a ne grad Novi Sad, ili je ovo posao u kom zarađuju apsolutno svi privatni partneri, a plaćaju isključivo građani Novog Sada? Ja mislim da to interesuje sve poslanike, u ostalom i sve građane Republike Srbije, jer to je način na koji u ovu zemlju dolaze investicije. One da dolaze, one se kupuju, a kupuju se parama građana.

Zahvaljujem.
Kolega Stojmirović kaže da smo se složili da je ovo najbolje rešenje. Najbolje rešenje bi bilo da se to u zakon uvrsti, kao što je uvršteno za studente predbolonjce, da ih tako nazovemo. Ovo ni je najbolje rešenje, ovo je samo zadovoljavajuće rešenje zbog toga što, ako bi prošlo bez ovog zaključka o kom smo se jutros, istina, dogovorili, onako kako je to bilo u početku predloženo, ti ljudi bi zaista mahom odustali zbog studiranja, zbog toga što bi imali troškove koji prevazilaze 100.000 dinara i koje prosto oni ne mogu da finansiraju.
Najbolje bi bilo da je amandman prihvaćen, najbolje bi bilo da su i njihova prava uvrštena u zakon, ali pošto, evo, vi kažete – složili smo se da ne može biti prihvaćen, ne znam zbog čega ne može biti prihvaćen, ali evo, ne može biti prihvaćen amandman, pa, hajde makar ovako.
S tim što onda ministra molim da zaista ozbiljno shvati kako smo formulisali, ili kako ćemo tek formulisati pojačan nadzor, ili specijalnu pažnju koju će posvetiti nadzoru tih odluka zbog toga što su naši fakulteti do sada pokazivali neverovatnu jednu veštinu kada je trebalo pronalaziti rupe u zakonu i naplaćivati studentima mnoge troškove koje oni možda i nisu morali da plaćaju, tako da mislim da treba posebno pažnju da obratite na to da uputstvo koje ćete im dati zaista bude obavezujuće i da vrlo ozbiljno to shvatite, naš dogovor i naš zaključak, da vi nas izvestite o tome kako se ova uredba primenjuje.
A što se tiče vizionarstva gospodina Martinovića, gospodine Stojmiroviću, svašta je gospodin Martinović pre 10 godina govorio, i o Vučiću i o Tomi Nikoliću, nemojte posle i vama da to dođe iz pete u glavu.

Zahvaljujem.
Mislim, za nama je jako velika borba za prava ovih bolonjaca koji su se stvarno našli u toj situaciji u kojoj su se našli najmanje svojom zaslugom. Sami znate da su fakulteti različito primenjivali Bolonju, nisu ni počeli u isto vreme to da rade, nisu na jednak način to radili. Bolonja možda kao sistem nije loša, neko kaže da jeste, neko kaže da nije, ali u svakom slučaju nije dobro primenjena.
Moj kolega Balša Božović, meni se čini, je ostvario veliki uspeh zato što je uspeo da postigne ovaj dogovor samo slušajući te ljude koji su nam svima pisali danima i noćima desetine pisama. Vi ste ih savetovali i kažete. Oni nisu svi čuli vaš savet i zbog toga imam jedno jako važno pitanje. S obzirom na to da su mnogi fakulteti opet različito primenjujući propise, neko je čekao da usvojimo zakon, neko nije… Na mnogim fakultetima njima rok za reupis ističe sutra i oni su se mnogi već reupisali, mnogi čekaju da vide šta ćemo mi danas odlučiti i zato mene interesuje kada ćete vi u kom roku poslati fakultetima to uputstvo koje treba da pošaljete.
Naš zaključak je usvojen jutros, kao zaključak Odbora. Vi ne morate da čekate zakon da se usvoji da biste to uradili. Šta će biti sa onima koji su eventualno već platili troškove reupisa i sada fakultetima stiže uputstvo da neće biti troškova reupisa? Molim vas da mi samo odgovorite kada ćete poslati fakultetima tu obavezujuće uputstvo zato što sutra ističe rok na mnogim fakultetima za reupis i šta će biti sa studentima koji su već platili troškove reupisa u momentu kada fakulteti dobiju uputstvo da se to ne naplaćuje?

Zahvaljujem.
Ministar mi nije odgovorio, ponavljam pitanje – kada ćete poslati to uputstvo? Sutra se završava rok, a drugo isto u vezi sa ovim što je gospodin Živković pitao. Ako fakulteti to ne budu poštovali, kakve su sankcije, kome odgovaraju i kako taj sistem funkcioniše, šta taj vaš i naš pojačan nadzora zapravo podrazumeva?

Zahvaljujem gospodine Arsiću.
Član 116. Na ministra se kao i na ostale učesnike u diskusiji, kao i na narodne poslanike odnose određena pravila ponašanja u ovoj Skupštini. Ne znam gde je ministar mislio da je došao, da li se nalazi na jednoj od sesija na kojoj premijer vređa ministre pa i on misli da tako može da vređa narodne poslanike, ali vaša obaveza, gospodine Arsiću…

Gospodine Arsiću, ako želite mogu vam dati današnje novine pa ćete videti kao i ostali.
Činjenica je u tome da se tako ne može svugde komunicirati, da ministar ne može ovde maltene da kaže da gubi vreme i da tako nećemo doneti reformske zakone, jer se čudi zašto mi toliko govorimo o predlozima zakona sa kojima se slažemo, koji pri tom ima dovoljno drskosti da nazove da nisu zakoni.
Govorimo o njima zato što ništa niste uradili u prethodne četiri godine u oblasti visokog obrazovanja. Zato govorimo o njima. Zato vas to sve pitamo, a vi ako ste došli u Narodnu skupštinu, vi onda morate da sedite, ne da dozvoljavate, kako zamišljate, da vi nešto možete nama da dozvolite, nego ste dužni da sedite, da odgovarate na naša pitanja i da se nadate da ćemo podržati Predlog zakona sa kojim ste danas ovde došli i da snosite odgovornost za katastrofalnu politiku koju su vaši prethodnici vodili.
Molim vas, gospodine Arsiću, da ubuduće ne dozvoljavate ministru da se na ovakav način ophodi prema Skupštini, jer vama u skladu sa članom 116. na raspolaganju stoje načini da ministra upristojite ako ne može sam da se pristojno ponaša u ovoj Skupštini.

Zahvaljujem gospodine potpredsedniče.
Gospodine ministre, koleginice i kolege, pošto se gospodin ministar ljuti kada pričamo o stvarima koje on ne smatra da su tačka dnevnog reda, onda prvo da ga pitam u vezi sa tačkom dnevnog reda – a gde ste vi bili do sada? Zašto vi dolazite sa ovim predlogom zakona sada kada je školska godine završena, kada je nova školska godina počela, kada mnogi na koje se odnosi ovaj zakon ne znaju šta da rade. Fakulteti nisu znali da ih posavetuju, neki su imali dodatne troškove, neki su čekali da se usvoji zakon, neki su tražili razne pobočne kanale da saznaju šta treba da rade?
Zapravo, moje pitanje vama je – kog dana ste vi saznali da ovaj problem postoji i kog dana ste shvatili da se taj problem može rešiti zakonom i da li je to bio dan kada ste ovaj zakon predložili u Skupštini ili se to desilo malo ranije?
Drugo moje pitanje u vezi sa ovim predlogom sa kojim ste danas došli – gde se u njemu nalaze prve generacije studenata koji su upisani po bolonjskom sistemu? Potvrđivali ste kada su neki od narodnih poslanika, ovako ste gestovno potvrđivali, kada su neki od narodnih poslanika govorili o tome da Bolonja nije baš na pravi način ušla u naše visoko obrazovanje.
Neko može da govori da je sam sistem loš, neko može da govori da je dobar, ali činjenica je da to opredeljenje, tada Republike Srbije da se bolonjski sistem prima i u našem visokom obrazovanju, mnoge visokoškolske ustanove nisu primenile na pravi način.
Prvih nekoliko generacija bolonjaca su bili svojevrsni eksperiment i zaista nisu krivi za to, za situaciju u kojoj su se danas našli. Nejasno je zbog čega se ovaj zakon danas ne odnosi na njih, a odnosi se na neke koji mnogo duže od njih studiraju. I videćete kada budete razmatrali amandmane da između ostalog postoji i jedan amandman koji predlaže da se i oni uključe u ovu grupu kojima se produžava rok završetka studija.
Vi ste bez sumnje, kao i mnogi narodni poslanici, dobili mnoga pisma i od tih studenata, kao i od svih drugih. Jako je ružno što se o tim ljudima govori kao o nekakvim neradnicima, lenjivcima, ne znam kakva se sve mogu u javnosti čuti, zapravo kako se oni sve opisuju u javnosti zato što su zaista njihove sudbine različite. Oni u većini slučajeva moraju da rade. Podatak o broju ljudi koji uzimaju keš kredite zbog toga da bi mogli deci da plaćaju članarinu, školarinu je zaista apsolutno bio poražavajući.
Ono što je još dodatni problem, nadam se da se nećete ljutiti, nije direktno u vezi sa ovim zakonom, jeste to što naši studenti zapravo i ne znaju šta oni za te basnoslovne cene školarina uopšte i dobijaju, posebno na društvenim fakultetima gde realno fakultet još nema nešto mnogo troška oko studiranja i to jeste još jedna od velikih problema o kojima oni veoma teško govore.
Prema onome što su nam oni saopštili, a verovatno ste i vi dobili od njih takve informacije, ukoliko se za njih ne bi produžio rok, a neki fakulteti već do kraja nedelje kada mi možda nećemo ni usvojiti još izmene ovog zakona, završavaju taj period u kome oni mogu da se reupišu na godine, oni procenjuju da će njihovi troškovi, da bi mogli da nastave studiranje, iznositi oko 100 hiljada dinara i naravno da procenjuju da će mnogi od njih koji ne budu mogli sebi da priušte te troškove napustiti školovanje na fakultetima.
Zbog toga vas pozivam da još jednom razmislite o tome da se i oni uključe u ovu grupu ljudi kojima se produžava zakon.
Neću biti prva koja kaže da smatram da su ove promene kozmetičke. Nadam se da ono što ste rekli da pripremate zakon o visokom obrazovanju da će to biti istinito. Nadam se da ćete to raditi u saradnji sa Narodnom skupštinom, da mi nećemo videti Predlog zakona tek kada dođe i nadam se da ćete imati vremena da pogledate strategiju koju je usvojila Vlada u kojoj niste vi lično bili, ali Vlada koja se sastoji od istih stranaka koje danas čine Vladu i da ćete sledeći put kada dođete moći da nam kažete kako u naredne tri godine nameravate da implementirate to što u strategiji piše, pa da vidimo, ili da menjamo strategiju ili da menjamo Vladu. Hvala.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, zaista je ovo važno pitanje i odgovorili ste na prvi deo, ja smatram da je to trebalo, moglo i moralo malo brže. Još jednom se pokazalo da su nas izbori za koje se tvrdilo da ni na koji način neće poremetiti funkcionisanje ničega u Republici Srbiji umnogome poremetili, izbori koji su bili lična želja jednog čoveka, tako da smatram da uopšte nije bilo potrebe za ovim kašnjenjem.
Ali, ovo drugo pitanje je izuzetno važno. Zbog čega bolonjaca nema sada u ovom produženju? Kada razmišljate o visokom obrazovanju, da li razmišljate o tome šta je potrebno tom sistemu visokog obrazovanja ili se razmišlja o tome ko u kom trenutku pritiska, ko u kom trenutku je glasniji jer ako je to način funkcionisanja kada je u pitanju visoko obrazovanje, onda je to izuzetno opasno. Tako da ste dužni, zbog tih ljudi kojih uopšte nije malo, da odgovorite na pitanje – šta se sa njima dešava, da li će im biti produženo, jer sume koje ovog trenutka fakulteti od njih zahtevaju da bi izvršili taj reupis do kraja nedelje uopšte nisu zanemarljive? Mislim da smo dužni da im ovde pružimo odgovor.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Osim člana 104. stav 3. postoji i član 27. u našem Poslovniku koji vas obavezuje na to da sednicu vodite u skladu sa Poslovnikom, a ne kako vam padne na pamet, odnosno da vi o tom pravu na repliku ne određujete, ne odlučujete po tome ko je iz vlasti, a ko iz opozicije, nego po tome da li su se ispunili uslovi za repliku o čemu ipak ne možete da odlučujete sasvim slobodno, nego u skladu sa onim što piše u članu 104.
Sama činjenica da gospodin Martinović ovde pokazuje da ima problema sa interpretacijom pročitanog teksta, treba malo više da nas zabrine od toga što vi ne date ovde poslanicima pravo na repliku, ali molim vas obratite pažnju da to vaše prvo, da odlučujete da li neko ima pravo na repliku ili nema se ne zasniva na tome da li je neko iz vlasti ili opozicije, pa vam ne odgovara da se čuje nešto što opozicija ima da kaže, nego na onome što piše u ovom Poslovniku.

Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, ministre pa mi nismo baš mnogo od vas uspeli da čujemo. Mo smo čuli finansijske detalje kredita, međutim, ono što je nama važno da bismo mogli da procenimo da li uopšte ima osnova da damo podršku ovome, jer smo mogli da čujemo od ministarke koja danas nije došla. To je gospođa Mihajlović, jer ona bi jedina mogla da nam kaže zašto je do ovoga došlo, zašto se produžava rok za realizaciju, zašto se produžava za dve godine ukoliko i vi, a i ostale kolege tvrdite da evo to samo što nije gotovo.
Mi nismo dobili nikakav prateći izveštaj uz ovaj predlog zakona da bismo znali da li je to što vi govorite zapravo stvarno tako, niti ne znam da li ste vi imali prilike da vidite nešto tako, a nemojte zameriti mi baš nemamo kao ni građani razloga da vama mnogo verujemo na reč.
Neke kolege su govorile o tome kako smo došli u ovu situaciju, došli smo u ovu situaciju tako što vi niste završili projekat koji je neko drugi dogovorio, ostvario i počeo da ga realizuje. To je jedina mudrost, to je jedina odgovornost u svemu tome, leži na trećoj Vladi Aleksandra Vučića koja nije u stanju da realizuje ovaj projekat.
Međutim, vama je kao što znamo reč odgovornost potpuno nepoznata, ne znamo ko je odgovoran za ovo sada pomeranje koje će nas po svoj prilici koštati 600.000 evra. Ne znamo, juče smo pričali o Železari, niste bili tu, ne znamo ko je kriv za onaj ogroman dug od 450 miliona evra, osim reči premijera da je u pitanju nekakva dečačka svađa. On je tako okarakterisao dug od 450 miliona evra. Ne znamo ko je kriv za ovih 28 miliona evra koje Vlada Republike Srbije plaća u prethodne četiri godine kao penale za kredite koje je podigla i sredstva koja nije povukla. Ne znamo ni kako možete danas nama da kažete da nije došlo ni do kakvog smanjenja, odnosno oduzimanja sredstava lokalnim samoupravama, nego kako ste rekli do poreske nivelacije.
To da je u pitanju poreska nivelacija možete da objasnite onom detetu koje više neće imati plaćeni prevoz do škole ili nekoj porodici, mladoj koja neće dobiti paket za bebu ili nekom starom čoveku koji više neće imati nikog da mu pomogne zato što opština zbog vaše poreske nivelacije neće biti u prilici da im to više plaća.
Međutim, čuli smo jednu jako značajnu stvar od vas, a to je da zaista u prethodne četiri godine javni dug Republike Srbije jeste porastao za 10.000 evra, izvinite, kamo sreće da je 10.000 evra, za 10 milijardi evra. Vi ste čak u jednom momentu na neki način hteli da objasnite kako to zapravo znači da se dug smanjuje, pa kada je kolega Božović na početku rekao da je sa 15 milijardi porastao na 24,5, rekli ste - jeste, samo što je upravo suprotno jer se dug smanjuje. To ako se možda u prethodnih nekoliko meseci dug smanjio, nemojte zameriti ne menja činjenicu da ste vi u prethodne četiri godine povećali taj dug za 10 milijardi evra i da opet kao što je i vaš manir, odgovornost tražite negde drugde.
Molim vas samo da odgovorite na dva vrlo konkretna pitanja. Prvo, koliko će koštati ovo produženje roka građane? Da li ste vi svojim očima videli nekakvu dokumentaciju koja će nas uveriti da će ti radovi zaista biti završeni u tom roku o kom govorite? Ukoliko jeste, zbog čega niste tako nešto dostavili Skupštini pa da i mi to vidimo svojim očima? I, samo još jednom da nam objasnite gde je otišlo 10 milijardi evra za koje su se tri vlade Aleksandra Vučića zadužile za prethodne četiri godine?

Zahvaljujem, predsednice.
Mislim da je bilo osnova za repliku, ali nije sada to tema.
Danas je ono o čemu mi treba da razgovaramo veoma jednostavno – kakvu televiziju gledaju naši građani, šta je to što oni mogu da vide na televizijskim programima i da li će ljudi o kojima treba da glasamo doprineti tome da naši građani gledaju kvalitetne televizijske programe. Nisu danas tema ni šta svako od nas misli koliko je minuta dobio u kojoj emisiji na RTS, ne priča se ni o umišljenim napadima na premijera i njegovu porodicu, ne priča se ni o izložbama, ne priča se ni o tome koliko koja televizija novca dobija iz budžeta, što inače možda nije put kojim bi SNS trebalo da ide jer bolje da o tome ne razgovaramo.
Danas treba da razgovaramo o tome šta naši građani gledaju na televiziji, a ono što gledaju na televiziji, verujte, nije ni malo sjajno. Oni gledaju rijaliti programe, neću biti prva koja ih pominje i koja govori o tome šta se sve u tim programima vidi, oni gledaju emisije u kojima se dovodi žena koja trpi nasilje i njen muž koji je tuče pa da onda sučele malo stavove, da se vidi ko je tu u pravu, da li je ona zaslužila da dobije batine, da li nije dobila batine, oni gledaju kako se vlasnik jedne televizije godinama obračunava sa pojedincima, organizacijama, medijima i državama koje mu se na bilo koji način nađu na putu, njegovim biznis kombinacijama, gledaju specijalne emisije posvećene državnim udarima, gledaju kako tri televizije sa nacionalnom frekvencijom prenose rođendan stranke na vlasti i gledaju kako se REM svaki od tih puta proglašava nenadležnim, kako govori da ne može da reaguje ili da zakon nije prekršen.
Jako je strašno ono što smo nekoliko puta čuli u ovoj raspravi, da vlasnik privatne televizije može da emituje na toj televiziji šta hoće. To nije tačno. Privatna televizija koristi nacionalnu frekvenciju koja je javno dobro. Taj vlasnik se prijavio na nekakav konkurs kada se prijavio da dobije nacionalnu frekvenciju i dobio je nacionalnu frekvenciju na korišćenje na osnovu nekakvih uslova koje je trebalo da ispunjava. Zato strašno zabrinjava kada REM u svom izveštaju kaže da ni jedna do pet komercijalnih televizija nije ispunila svoje obaveze predviđene Zakonom o elektronskim medijima i ne uradi ništa. Zato je jako strašno kada REM konstatuje da na „Hepi“ televiziji se emituje 58,42% rijalitija u ukupnom vremenu u kojem ta televizija emituje program i ne uradi ništa tim povodom.
Zato ja mislim da niko ko je bio član REM ne treba da bude ponovo član REM jer su ti ljudi u prethodnom periodu pokazali da ne rade svoj posao dobro. Verujem da i vi to znate. Onda se postavlja pitanje zbog čega ste vi tako na sve načine tog Gorana Pekovića pokušavali po svaku cenu da ubacite u REM. Prvo ste preko nevladinih organizacija pokušavali da oborite glasanje, manipulisali kvorumom Odbora za kulturu, tražili autentična tumačenja, sada ga gurate kao predstavnika medijskih udruženja itd.
Odgovor mislim leži u jednoj vesti koja je prošla dosta nezapaženo, a to je da su čak šest članova REM na jednoj sednici sa liste od 52 kandidata za Upravni odbor RTS i 22 kandidata za Upravni odbor RTV zaokružili identična imena.
Tako da očigledno da taj REM ne radi baš one stvari koje treba da radi kako valja ali zato neke stvari radi baš kako treba i baš kako vi želite i zbog toga po svaku cenu neki moraju da budu u REM a to će se u danu za glasanje verujem i pokazati, odnosno vi ćete to pokazati.
(Vladimir Đukanović, s mesta: Replika.)

Hvala.
Meni se čini da mi u „Železari Smederevo“ imamo mnogo većih problema od ovog nerešenog imovinsko-pravnog odnosa o kom razgovaramo. Čak ni o tome mi nismo mogli da čujemo mnogo. Desetine hiljada parcela se pominju, a i dalje ne znamo ko su lica koja treba da imaju pristup, koliko je takvih ljudi, koliko je parcela, zašto je sve ovo pod tolikim velom tajne? Možda bi nas i čudilo da nije sve što je u vezi sa „Železarom Smederevom“ pod nekim velikim velom tajne.
Mislim da se upravo na tom primeru vidi kako poslednjih četiri godine u kontinuitetu funkcioniše ta jedna neverovatna propagandna mašinerija kojoj je jedini cilj da se sakrije ono što se zapravo radi, a zapravo se uzimaju pare od građana Republike Srbije.
Građani se verovatno sećaju da je u martu 2015. godine Aleksandar Vučić rekao da će Peter Kamaraš sa svojim stručnim timom, za kog se kasnije, u svađi koja je nastala između Vlade i tog istog Kamaraša, ispostavilo da taj tim čine njegov zet, pastorak i ostala rodbina i saradnici, da će do kraja 2015. godine on sanirati probleme, pokriti gubitke, pokrenuti drugu visoku peć, ostvariti profit, pripremiti Železaru za privatizaciju, naći strateškog partnera, itd, itd. To se sve desilo nakon neuspelog posla sa „Esmarkom“, koji je verovatno i sam premijer ugrozio time što je, dok je još trajao tender, on davao izjave o tome kako želi da baš „Esmark“ bude taj koji će dobiti posao, a posle je „Esmark“ postao najgori na svetu, baš kao što je i Kamaraš posle postao najgori na svetu, a premijer celu svađu i ceo sukob koji je nastao nazvao – dečačkom svađom. Ja mislim da su građani dužni da znaju koliko ih je koštala ta dečačka svađa, kako je naziva Aleksandar Vučić, s obzirom na to da veoma ozbiljne kuće govore o tome da je ta dečačka svađa građane Srbije koštala 450 miliona evra, a da je za to vreme „Železara Smederevo“ samo propadala i samo tonula u dalje dugove.
Ministarstvo privrede je u nekoliko navrata čak i plaćalo penale, finansijski je bilo kažnjeno zbog toga što nije nikako želelo da objavi ugovor koji je napravljen sa menadžmentom koji je trebalo da oporavi Železaru u roku od šest meseci. Mi smo samo jednoga dana čuli da oni koji su jedni druge hvalili, a to su Kamaraš i Vlada Republike Srbije, i koji su nas ubeđivali u to da Železara posluje bolje nego ikada…

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Ja vas molim da pročitate član 100. našeg Poslovnika, u kom piše da predsedavajući, ukoliko želi da se uključi u diskusiju, to učini tako što će se spustiti u poslaničke klupe, kao narodni poslanik prijaviti za reč, što ste i vi u nekoliko momenata činili, i da ne polemišete sa poslanicima sa tog mesta na kom sada sedite, jer tada oni nisu u mogućnosti da vam odgovore.
Evo, gospodin Martinović je u pravu, vrlo nas je malo ovde, prosto je neverovatno na koji način vi sve ne možete da podnesete kritiku, pa čak ni tih 18 minuta kojima mi raspolažemo, ali mislim da su razlozi u tome što očigledno ono što govorimo ima smisla.