Hvala.
Kada smo pre izvesnog vremena usvojili Zakon o poljoprivrednom zemljištu, među ostalim lošim stvarima, u njega je uvrštena i jedna koruptivna, štetna i skandalozna odredba o tome da u svakoj opštini u Republici Srbiji predsednik opštine manje-više po slobodnom izboru, bez ikakvog javnog poziva, bez ikakvog nadmetanja i bez ikakvih zakonom definisanih kriterijuma, možda da trećinu zemljišta u toj opštini dodeli investitoru, ili nazovi investitoru, po slobodnom izboru, što znači da će više od 10 hiljada porodica u Srbiji, koje žive isključivo od toga što uzimaju državna poljoprivredna zemljišta u zakup i obrađuju ga, ostati bez ikakvih prihoda.
Ta vaša politika da poslovnim partnerima, mimo zakona Republike Srbije, dodeljujete različite privilegije, pa da to nazivate investicijama, jeste nešto što je vama svojstveno. Jedine investicije koje su došle u Srbiju u prethodne četiri godine su one investicije koje su dobili vaši poslovni partneri, na koje se ne odnose ni zakoni, ni pravila, ni zabrane, ni prava, ni sudovi, ni ništa drugo. Ali, činjenica da vi ovim direktno ostavljate više od 10 hiljada poljoprivrednika bez hlebe, treba makar da vas natera da se zamislite i makar da vas natera da uradimo ono što ja ovim predlogom zakona predlažem, a to je da se naprave kriterijumi po kojima će ti ljudi dobijati zemljište.
Nemojte da dajete svojim poslovnim partnerima trećinu najboljeg i najkvalitetnijeg zemljišta u državnom vlasništvu po slobodnom izboru, nemojte da ostavljate poljoprivrednike sa lošim zemljištem, sa zemljištem lošijeg kvaliteta i nemojte im uskraćivati jedini izvor prihoda koji imaju. Dajte da napravimo kriterijume, da se vidi ko može da dobije tu zemlju, pod kojim uslovima koju zemlju može da dobije. Prosto, ovo što ste uradili Predlogom zakona o poljoprivrednom zemljištu zaista dovodi veliku grupu ljudi do ivice egzistencije i praktično ćete ih naterati da u narednih 30 ili 50 godina rade kao nadničari na poljoprivrednom zemljištu vaših poslovnik partnera, koji su to zemljište dobili samo zato što su bliski vama ili nekome iz vrha vaše stranke.

Tri su zakona koja čine magičan krug našeg lošeg obrazovnog sistema. To su Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se bavi osnovnim i srednjim obrazovanjem, Zakon o visokom obrazovanju, koji se bavi visokim obrazovanjem, i Zakon o udžbenicima, koji se bavi osnovnim nastavnim sredstvom u našim školama.
Očigledno je da je tržište udžbenika interesantno mnogima. To je tržište veliko, ima stalne kupce, ima kupce koji ne pitaju ni koliko udžbenik košta ni kakvog je kvaliteta, i ima kupce, odnosno roditelje učenika koji će, bez obzira na sve manjkavosti i tržišta i proizvoda i školstva, naravno, kupiti svaki proizvod koji se na tom tržištu nađe, zato što u našim školama nastavnici zahtevaju da deca imaju udžbenike.
Od ova tri zakona ne zna se koji je lošiji, ne zna se koji proizvodi lošije rezultate i ne zna se koji je dugoročno štetniji za ono što se dešava u našim školama. Kada smo usvajali zakon, videli smo da na tom tržištu postoje i neki koje je ministar Verbić nazvao vršiocima pritiska. On se, ako se sećate, prvo pojavio sa jednim predlogom zakona, onda je rekao da je pod izvesnim pritiscima povukao taj predlog zakona, a sada vidimo da su neki već uspostavili i monopol na tom tržištu, iako bi zakoni Republike Srbije trebalo tako nešto da im zabrane.
Ali, očigledno je da postoji velika potreba da mi uredimo ne samo tržište udžbenika, nego i ono što piše u tim udžbenicima. Ono što piše u tim udžbenicima je tragično. Oni su prepuni grešaka. Oni su preteški. Oni su preskupi. Oni su zastareli. Oni su nekvalitetni. Oni decu teraju da sede iz dana u dan i uče napamet. To nije problem izdavača udžbenika, to je problem našeg obrazovnog sistema, jer udžbenik prati ono što je nastavni plan i program.
Dok se to ne reši, a duboko sam uverena da se to može rešiti samo kada ova Vlada ili bilo koja Vlada koju vodi Srpska napredna stranka ode sa vlasti, dajte da vidimo šta možemo da uradimo sa udžbenicima iz kojih nam deca danas uče. Ja mislim da je naša obaveza o tome ovde da razgovaramo, a ako vi tako ne mislite, dajte da čujemo šta mislite o čemu treba da razgovaramo, a ne samo da sedite i ćutite.

Zahvaljujem.
Dakle, ovo je poslednji zakon iz ove grupe zakona o obrazovanju kojima se definiše naš obrazovni sistem. Imali smo izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju pre izvesnog vremena ovde u Skupštini i na insistiranje studenata koji su prva i druga generacija bolonjaca koji su nas kontaktirali, moj kolega, naš kolega iz Demokratske stranke, Balša Božović je na odboru plasirao jednu temu oko koje smo se dogovorili, to je bio zaključak odbora, to je bio dogovor sa ministrom, da se i toj deci koja su prva i druga generacija studenata upisanih po bolonjskom sistemu omogući da bez enormnim troškova nastave studije, zato što smo tako nešto omogućili i onima koji su fakultet upisali godinama pre njih, onima koji studiraju duže od njih, a nismo to omogućili onima koji su fakultet upisali kasnije.
Ministar je nakon te sednice uputio uputstvo fakultetima i univerzitetima da im se tako nešto omogući. To su deca koja će, ukoliko ostane onako kako je zamišljeno, sigurno prekinuti studije zbog toga što treba da plate nekoliko stotina hiljada dinara da bi te studije nastavila. I desilo se to da su pojedini fakulteti poslušali ministra, poslušali Narodnu skupštinu, poslušali osnivača, a pojedini fakulteti su rešili da to uputstvo ministra ignorišu i da ostanu bez desetina, stotina i hiljada studenata koji studije prekidaju isključivo iz tog razloga što njihovi roditelji i oni ne mogu više da finansiraju basnoslovne školarine za koje oni, uzgred budi rečeno, i ne znaju zapravo šta dobijaju u toku godine.
Mislim da je nemoguće da radimo u situaciji, gospodin Atlagić bi rekao – u kojoj su dekani gospodari života i smrti na fakultetima. Mislim da treba da napravimo sistem u kom će visoko obrazovanje biti onakvo kako visoko obrazovanje mora da izgleda jer treba da budemo svesni toga da kakvo nam je visoko obrazovanje danas, takva će nam biti država za pet, deset, petnaest i dvadeset godina. Tako da, možda studenti čine mali deo naše populacije, ali čine sto posto naše budućnosti.

Zahvaljujem predsednice.
S obzirom da naš amandman koji je u vezi sa ovim amandmanom, a odnosi se na zakon o kom smo prethodno raspravljali, nije prihvaćen, pretpostavljam da će to biti slučaj sa ovim amandmanom.
Naime, mi predlažemo da se razdvoje dva krivična dela – polno i seksualno uznemiravanje. Mi smatramo da je polno uznemiravanje širi pojam od seksualnog uznemiravanja i da neko može da vas verbalnim, neverbalnim ili fizičkim ponašanjem koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života uznemirava, a da to ne bude seksualno.
Drugim rečima, neko može da vas ponižava, uznemirava zbog toga što ste žena, a da to ne bude seksualno uznemiravanje.
Vi dajete nejasan odgovor u mišljenju Vlade zbog čega amandman nije prihvaćen. Vi kažete da smatrate da je ova definicija koju vi dajete preciznija. Mi baš naprotiv mislimo da je preciznije ako ustanovimo dva različita jasno odvojena krivična dela. Za njih predviđamo i različita trajanja kazne. Tako da, nejasno je zbog čega bi mislili da je preciznije nešto što je po svojoj suštini opštije.
Pretpostavljam da amandman neće biti prihvaćen, s obzirom na to da niste prihvatili ni naše amandmane koji se zasnivaju na ovom amandmanu koji se odnose na zakon o kom smo već raspravljali.
Volela bih da čujem, prosto, više informacija od toga da jednostavno smatrate da je ovo što predlažete preciznije. Kao što sam rekla, ovo što predlažete nije preciznije, nego je prosto opširnije.

Zahvaljujem predsednice.
Ovde se desilo nešto veoma čudno sa obrazloženjem koje ste dali o mišljenju zbog čega ne prihvatate ovaj amandman. Naime, ovaj član govori o predmetima pornografske sadržine nastalim iskorišćivanjem maloletnog lica. Vi predlažete da bude kažnjeno ono lice koje svesno pristupa tim sadržajima. Mi predlažemo da se ova reč – svesno izbriše zato što smatramo da se svako krivično delo, osim zaista u retkim slučajevima izvršava svesno i da ta reč u ovom kontekstu je potpuno suvišna, a to treba da se odnosi na sve, a ne samo na one koji svesno pristupaju tim sadržajima.
Međutim, u obrazloženju koje dajete se pozivate na obrazloženje koje ste dali odbijajući naš amandman na član 7. koji se odnosi na nešto potpuno drugo. Mi smo tu nudili da se definiše pojam – dečije pornografije, što inače i dalje mislimo da treba uraditi, ali ovaj amandman se ne odnosi na to. Ovaj amandman se odnosi na to da mi predlažemo da se reč – svesno izbriše i da ovaj član sada glasi – ko pomoću sredstava informacionih tehnologija pristupi slikama, audio-vizuelnim i drugim predmetima pornografske sadržine nastalim na iskorišćavanju maloletnih lica kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
Mi predlažemo da se to ne odnosi samo na one koji svesno pristupe tim sadržajima, jer ja ne znam kako se može desiti da neko nesvesno pristupa takvim sadržajima i zbog toga predlažemo nešto što vi ne dajete zapravo u obrazloženju zbog čega ne prihvatate.

Zahvaljujem.
Ovo je jedan od amandmana za koji su predstavnice Autonomnog ženskog centra rekle da ako bude usvojen da će potpuno biti besmisleno sve o čemu smo razgovarali kada smo pričali o zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Kada smo govorili u raspravi u načelu, ovo je bila naša bojazan kada smo rekli da ne sme da nam se desi da usvojimo zakon kojim ćemo zapravo još dodatno otežati položaj ženama koje trpe nasilje i koji će nasilnicima u porodici poslati poruku da će država ubuduće biti blaža prema njima.
Ako sudovi nisu primenjivali ovaj član zakona, onda je to problem sudova, a ne problem zakona. Nemojte da uskraćujemo nekome pravo koje je imao zbog toga što neko to pravo nije znao da primenjuje.
Mi smo, naravno, kao i sve druge poslaničke grupe, dali predlog da ova kazna zatvora za one koji krše zabranu prilaska ostane u zakonu. Nadamo se da će ovo biti prihvaćeno i pozivamo vas i narodne poslanike da se oko ovoga složimo, iako je sličan amandman usvojen. Zahvaljujem.

Ovde se govori o odgovornom licu koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili nevršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist, ili drugom nanese imovinsku štetu, itd. Mi hoćemo da se to – drugom, dopuni rečima – drugom privrednom subjektu, zato što je malo nedoumica šta znači to – drugom? Neodređeno je napisano, zbog toga što se ovde govori i o fizičkom i o pravnom licu. Subjekat rečenice je vrlo lepo definisan, međutim, ne zna se na koga se to drugo može odnositi.
Vi ovde kažete u obrazloženju da se zna na šta se misli kada se kaže – drugom, da nema potrebe za pojašnjenjem. Mi mislimo da ima. Sada tu zaista već dolazimo do suštine obrazloženja koje vi dajete kada nam odbijate amandmane, vi svaki put kažete da zapravo praktično odbijate amandmane zato što ste vi ovako drugačije napisali. Mi ni za jedno odbijanje amandmana nismo čuli valjano obrazloženje zbog čega vi te amandmane odbijate, osim to da mislite da je tako bolje što ste vi napisali. Mi tako da podnosimo, gospođo ministarko, amandmane, nama bi odbijali amandmane i gospodin Martinović bi nam, zapravo sada ne više gospodin Martinović nego predsednik odbora koji je nadležan za to bi nam odbijao sa pravom amandmane zato što mi ne možemo da stalno obrazloženje amandmana da dajemo zato što mislimo da je tako bolje kako smo mi napisali, a vi na svaki amandman koji mi dajemo obrazloženje zašto ne prihvatate kažete – zato što smatrate da je vaša formulacija bolja. Bilo bi dobro da nekad čujemo i neke stvarne argumente, a ne ove koje ste naveli.

Zahvaljujem.
U ovom članu se govori o uređajima i računarskim programima projektovanim ili prvenstveno u svrhe izvršenja nekog krivičnog dela, računarske šifre ili slične podatke putem kojih se može pristupiti računarskom sistemu kao celini ili nekom njegovom delu sa namerom da bude upotrebljen u izvršenju nekog krivičnog dela definisanih članovima 298. do 303.
Mi predlažemo, a vi ste to usvojili, da se ukoliko se ti predmeti nađu kod nekoga, da će biti oduzeti. Mislimo da je dobro što ste prihvatili ovaj amandman. Neću se kao drugi narodni poslanici zahvaljivati Vladi na tome što je prihvatila amandman. Nama je posao da predlažemo amandmane, a vama je posao da prihvatate dobre amandmane koje predlažemo.
Žao mi je što niste uzeli u razmatranje nekih drugih amandmana koje smo predložili, a zahvaljujući kojima bi Predlog zakona, zakon kada ga usvojimo, bio još bolji.

Zahvaljujem.
Ovim članom se dodaje novi član 340a. Zapravo, dodati član menja se i glasi, kako mi predlažemo – ko prekrši zabranu utvrđenu izrečeneom merom bezbednosti, naš dodatak je – ili ne izvrši obaveze predviđene izrečenom merom, a zatim se nastavlja onako kako ste vi predložili, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
Vi ste predvideli da se kazne zatvorom samo oni koji prekrše zabranu utvrđenu izrečenom merom bezbednosti, a mi predlažemo da se u tu grupu lica koja će biti kažnjavana u skladu sa ovim članom uvrste i oni koji ne izvrše obaveze predviđene izrečenom merom.
Ne znamo zbog čega je to nešto što je vama neprihvatljivo. Iz obrazloženja koje ste dali i dalje to ne možemo da vidimo. Ali, mislimo da bi Predlog zakona bio kvalitetniji i obuhvatio bi veći broj situacija ukoliko biste ovaj amandman prihvatili.

Zahvaljujem, potpredsedniče.
Amandman je sličan kao amandman narodnog poslanika Zorana Živković i vi nama i kažete da ga ne prihvatate iz razloga iz kojih ne prihvatate amandman narodnog poslanika Zorana Živkovića, a to je da se i u Krivičnom zakoniku to delo zove polno, a ne seksualno uznemiravanje.
Mi, međutim, amandmanima koje smo podneli na Krivični zakonik predlažemo da se ta dva krivična razdvoje, jer nije svako polno uznemiravanje seksualno. Neko vas može uznemiravati zato što ste žena, ali to ne mora da radi seksualno. Postoje razlike između ta dva krivična dela prema našem predlogu. Mi predviđamo i različite kazne. Međutim, sada se dolazi do jedne čudne situacije, o razlozima zašto odbijate amandman na Krivični zakonik kažete da ga odbijate zato što je ono što vi predlažete preciznije.
Sada objasnite, ako mi predlažemo da se nešto precizira i da se razdvoje ta dva krivična dela zato što zaista u stvarnosti ona mogu biti u realnom životu potpuno različita, kako može biti preciznije nešto što je opštije od nečega što je precizirano? Možda bi bilo bolje da ste u ovom obrazloženju zašto ne prihvatate naš amandman napisali da ga ne prihvatate zato što ste vi napisali ovako ili predložili to i smatrate da je vaše bolje. Ovo da je preciznije prosto kosi se sa logikom, kosi se sa onim što je definicija reči „precizno“.

Zahvaljujem.
Sve ono što je i ministarka rekla i poslanici koji su branili potrebu da imamo specijalizovane policijske službenike ide upravo u pravcu toga da obični policijski službenici, da ih tako nazovemo, ne mogu na pravilan način da procene u kojim situacijama je došlo do nasilja, u kojim situacijama preti dalja opasnost itd, i tim pre smo mi veoma začuđeni zašto onda nije prihvaćen naš amandman na član 13. koji upravo predlaže to da patrolni policijski službenik ne može sam da donese odluku o tome da li će nekome da odredi hitnu meru zaštite ili neće.
Tako da očekujem onda od svih narodnih poslanika SNS i od ministarske da svakako prihvate naš amandman na član 13, jer je on iz nama sada potpuno neobjašnjivih razloga odbijen.

Zahvaljujem, predsednice.
Jako dugo kod nas vlada mišljenje, plašim se opšte prihvaćeno, da su žene same krive za nasilje koje doživljavaju, ili da su same krive zbog toga što ga izazivaju ili da su same krive zbog toga što ga trpe. Mi smo pre godinu dana u ovoj Skupštini imali jednog kolegu koji je govorio o seksualnim i psihičkim manipulacijama kojima žene navedu nasilnika da ih tamo posle prebije ili ne znam već šta drugo sa njima uradi.
Ne znam ko od nas nije prisustvovao razgovoru u kom su izgovarane rečenice tipa – pa, sama je kriva, zašto to trpi, što je ćutala, što ga pušta, što ga ne ostavi, itd. Zapravo nisu žene krive zbog toga što trpe nasilje. One trpe nasilje zato što sistem apsolutno radi protiv njih. Protiv njih rade mediji, koji o eventualnim ubistvima u partnerskim odnosima, ako se radi o poznatim ličnostima, tim bolje za medije, izveštavaju kao o nekakvim modernim Romeima i Julijama.
Krivi su oni koji su znali, a u više od pola slučajeva u kojima je žena ubijena u partnerskom nasilju kasnije se ispostavi da je cela porodica, cela okolina, ceo komšiluk, svi prijatelji, da su svi znali da ona trpi nasilje. Krivi su oni koji ženama onemogućavaju da se zaposle, oni koji otpuštaju žene, kriv je sistem koji im onemogućava da dođe do posla, banke koje im ne daju kredite zato što nemaju imovinu. Krivi su oni koji osuđuju žene kada trpe nasilje i kada ostaju u tim vezama, a kada izađu iz veze u kojoj trpe nasilje, zapitajte se svi koliko ste puta čuli rečenicu – a šta je do sada čekala, a što je ćutala. Tako da, ne valja ni kada ga ne ostavi, a ne valja ni kada ga ostavi.
Kriva je i policija, za koju Zaštitnik građana u svom izveštaju kaže da u većem broju slučajeva policijski službenici daju ocene prijavljenih incidenata i klasifikuju ih, ne kao nasilje, nego kao porodične nesuglasice, verbalni sukob, narušeni porodični odnosi, loši bračni odnosi, pa je onda na osnovu toga krivo tužilaštvo koje u skladu sa tim i postupa. Krivi su sudovi koji uzimaju za olakšavajuću okolnost muškarcu ako je bio u alkoholisanom stanju, ako je otac dece i koji nalaze sve izgovore da nađu olakšavajuće okolnosti za muškarce koji tuku žene.
Zbog toga je jako važno da zakonom koji ćemo doneti onemogućimo sistem da bude prepreka tim ženama i da umesto toga od sistema napravimo podršku za te žene, da im omogućimo da izađu iz veza koje trpe nasilje i da stvorimo uslove da oni koji čine nasilje nad ženama budu kažnjeni.
Mi smo podneli nekoliko amandmana. Jedan od njih je amandman na kom je insistirao Autonomni ženski centar. Mi verujemo da su oni u pravu kada kažu da je izuzetno opasno što iz Krivičnog zakonika brišete stav koji glasi – ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici, koju mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.
Vi, dakle, to brišete, a kažete da je to zbog toga što uvodite stav koji glasi – kaznom zatvora do 60 dana kazniće se za prekršaj lice koje prekrši hitnu meru koja mu je izrečena ili produžena ili meru zaštite od nasilja u porodici koja mu je određena. Vi šaljete nasilnicima u porodici poruku da će biti manje kažnjeni i blaže kažnjeni, nego što je to do sada bio slučaj. To će biti amandman na kom ćemo mi insistirati, zato što mi ne želimo da usvojimo zakon i da damo podršku za usvajanje zakona koji će otežati položaj ženama koje trpe nasilje i koji će smanjiti kazne nasilnicima koji krše mere zabrane.
Čuli smo od koleginica SPS da su one predložile amandman kojim se definiše psihičko nasilje, zato što nije fizičko nasilje jedino nasilje koje žene trpe. To isto jeste jedna od stvari o kojoj moramo razgovarati. Tako da, mislim da ćemo imati puno toga o čemu ćemo razgovarati u raspravi o pojedinostima. Ja bih volela da se vi uključite i u ovu raspravu i kada budemo razgovarali u pojedinostima. Ovo je stvarno zakon kojim mi moramo poslati poruku ženama da nisu same i kojim ćemo konačno reći da ovo društvo ima nameru da se razračuna sa nasilnicima, a ne sa ženama koje trpe nasilje.

Zahvaljujem.
Narodni poslanici koji su bili poslanici u prethodnom sazivu setiće se da smo pred kraj tog saziva doneli Zakon o poljoprivrednom zemljištu, kojim smo načinili veliki broj nepravdi prema poljoprivrednicima u Srbiji.
Jedna od onih na koje smo mi najviše ukazivali je član kojim je omogućeno svakom predsedniku opštine u Srbiji da bez ikakvog konkursa, bez ikakvog javnog poziva, bez ikakvih jasnih kriterijuma na period od 99 godina, ustupi čak trećinu državnog poljoprivrednog zemljišta, koje se nalazi na teritoriji te opštine, investitoru po svom izboru.
Mi smo se tada protivili tome. Razlog zbog čega smo i tada mislili da je to loše, zbog čega i sada govorimo da je to loše, jeste taj što u Srbiji 9.000 porodica živi isključivo od toga što uzima u najam državno poljoprivredno zemljište, a broj porodica koje preživljavaju zahvaljujući tome što uzimaju u najam i obrađuju državno poljoprivredno zemljište je još veći.
Kada omogućite investitoru, i to nazovi „investitoru“, jer mi u zakonu nemamo nikakve uslove koje ta osoba treba da ispuni da biste ga vi smatrali investitorom, da u jednoj opštini uzme 30% državnog poljoprivrednog zemljišta vi ćete zapravo onemogućiti tim porodicama da i dalje žive od toga, vi ćete im ukinuti jedine izvore prihoda i vi ćete njihovu decu terati da budu najamni radnici na poljoprivrednom zemljištu koje će obrađivati vaši poslovni partneri.
Kada smo govorili o zakonu bilo je reči o tome da je jedan deo poljoprivrednog zemljišta u Srbiji neobradiv. Pričali smo o tome da nije svako poljoprivredno zemljište jednakog kvaliteta i ja pretpostavljam da ti vaši poslovni partneri neće uzeti ni poljoprivredno zemljište koje je neobradivo, ni poljoprivredno zemljište koje je neplodno, nego će verovatno uzeti poljoprivredno zemljište koje je najboljeg kvaliteta u toj opštini. Što znači da će tim porodicama, a koje žive od toga što uzimaju i obrađuju poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu, ostati ili poljoprivredno zemljište koje je neobradivo ili poljoprivredno zemljište koje je izuzetno lošeg kvaliteta, a vaši poslovni partneri će u svakoj opštini dobiti najbolje poljoprivredno zemljište bez ikakvih kriterijuma, bez ikakvog javnog nadmetanja, bez ikakvog javnog poziva i jednom procedurom koja je apsolutno transparentna.
Ovim zakonom ja predlažem da mi to promenimo i da napravimo nekakve kriterijume na osnovu kojih će ti ljudi moći da dobijaju poljoprivredna zemljišta u najam.

Ja sam, koleginice i kolege, razmišljala o tome da li je sramota da ja 40. put vas molim da krivična dela koja ne zastarevaju uvrstimo krivično delo – krađe beba.
Onda sam shvatila da jeste sramota, ali sramota nije moja. Sramota je vaša što vi to ne usvajate. Sramota je vaša što ni jednom rečju niste objasnili zbog čega 40 puta odbijate da se u Krivični zakonik unese jedna jedina izmena, a to je da se u krivična dela koja ne zastarevaju unese krivično delo krađe beba.
Ja vas ponovo molim da se oko ovog zakona dogovorimo. Molim vas da o njemu razgovaramo, ja ću odustati od tog zakona, ja ću ga predložiti na Ženskoj parlamentarnoj mreži, pristaću na bilo kakvu vrstu dogovora, samo da tim ljudima izađemo u susret, jer vi ne možete da zamislite količinu nesreće, nepravde i lošeg tretmana kojima su ti ljudi izloženi i količinu novog poniženja nakon svega što su pretrpeli kada im se kaže da više ne mogu da potraže pravdu zbog toga što im je neko ukrao dete u bolnici i rekao im da je to dete umrlo, zbog toga što je to krivično delo zastarelo. Ovo je jedna od meni lično najvećih misterija sa kojom se ja suočavam u ovom parlamentu zbog čega vi ne želite da se ova izmena unese u Krivični zakonik.
Ja neću više govoriti, samo ću vas zamoliti da razmislite i samo ću vas zamoliti da razmilite o tome zbog čega ne podržavate ovu izmenu zakona, a pozivam svakog ko je za to zainteresovan da se sa mnom susretne, sa tim roditeljima, da sa njima razgovara i ja verujem da će svako ko se sa njima bude sreo sledeći put glasati za, a neće čekati da predsedavajući pritisne zvonce. Zaista ne znam zbog čega smo se mi kandidovali da budemo poslanici ako ćemo o ovakvoj stvari čekati zvonce da bismo za nju glasali.

Zahvaljuje predsedavajući.
Vlada Republike Srbije je 2012. godine u manje-više istom sastavu u kom je sada, usvojila Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. U toj Strategiji se pominje i visoko obrazovanje i Vlada je postavila ciljeve kako visoko obrazovanje treba da izgleda 2020. godine.
Mi imamo još dve i po školske godine da implementiramo tu Strategiju i ja bih volela da napravimo zakon koji će omogućiti da ono što piše u Strategiji zaista do 2020. godine i sprovedemo.
Tamo između ostalog piše da će Republika Srbija do 2020. godine imati najmanje 38,5 a kasnije najmanje 40% visokoobrazovanih građana u generaciji od 30 do 34 godine. Moje pitanje Ministarstvu je koliko takvih ljudi ima danas? Mi već danas moramo znati da li će taj cilj biti ispunjen, zato što svi ti koji treba da završe 2020. godine fakultete, su te fakultete sada već morali upisati.
Zatim, planirani porez proporcija akademski obrazovanih građana trebalo bi ostvariti u onim akademskim područjima koje su prioritetno značajne za ukupni razvoj Republike Srbije, pre svega na polju tehničkih i prirodnih nauka. Da li mi znamo da li mi taj uslov ispunjavamo? Da li mi zaista upisujemo studente pojačano u one oblasti koje će doprineti privrednom razvoju Republike Srbije u oblasti prirodnih i tehničkih nauka ili mi upisujemo masovno ona zanimanja koja posle završavaju deca koja nemaju gde da se zaposle, koja ne ispunjavaju ovaj cilj?
Onda se kaže da su akademske studije dostupne svima, posebno onima koji su iz socijalno ugroženih porodica koje su na bilo koji način marginalizovani. Naše akademske studije su apsolutno nedostupne danas siromašnoj deci. Naša siromašna deca ni ne stignu do fakulteta. Njihovi roditelji dižu kredite da bi mogli da ih školuju i oni sami rade da bi mogli da se školuju, mi ukidamo lokalnim samoupravama čak i sredstva za jubilarne nagrade za nastavnike, a kamoli za to da možda pomognu nekom detetu da se iškoluje, koje ne bi moglo da dođe do fakulteta i ja samo pozivam da usvojimo zakon koji će omogućiti da se ova strategija ispune.
Iza te Strategije je stala cela ova sadašnja Vlada. Ako Strategija ne valja, onda ne treba da se ispuni, ako treba dajte da usvojimo zakon koji će to omogućiti, pa ili da menjamo Strategiju ili da menjamo Vladu.