Po ko zna koji put je pomenuta DS od ministara, ali zanimljivo je kada ministar Mali pominje DS. Više puta ste govorili o rezultatima. Do kada ste bili član DS i deo tog tima? Najčešće optužbe i napadi na DS koji su se ovde čuli od koalicionih partnera u periodu od 2000. do 2003. godine, kasnije od 2004. do 2007. i 2008. godine, to je učešće DS u privatizaciji. Vi ste bili jedan od najdirektnijih učesnika u privatizacijama, gde se priključujete optužbama za taj period privatizacije i za to pitate sada nas poslanike – a šta je to DS dobro učinila i u penzionom sistemu, a i uopšte u ekonomskom sistemu Republike Srbije?

Ja ću vas podsetiti. Kao jedan od zaposlenih u Agenciji za privatizaciju, učestvovali ste u mnogim privatizacijama, pa se dobro sećate verovatno koliki je bio javni dug 2000. godine, koji je nasledila DS od sadašnje koalicije koja je vodila državu devedesetih godina – 15 milijardi evra i učešće javnog duga u BDP-u je tada iznosilo preko 200%. To je bilo pravo ekonomsko okruženje koje je odisalo velikim ekonomskim znanjem i time što je DS tada uspela da vrati 12 penzija zaboravljenih za isplatu, uspela da vrati staru deviznu štednju. Zamislite, neko vam proglasi ono što ste štedeli čitavog života da više nemate, da se proglašava starom deviznom štednjom, a onda je ta zla DS, posle petooktobarskih promena, uspela da vrati i to. Tako će vratiti i ovo dugovanje tih ocenjenih oko 200 miliona evra godišnje. Koliko će se zakonima koji su 2014. godine usvojeni o privremenom smanjenju penzija vratiti, o tome smo govorili – za četiri godine negde oko 800 miliona evra. Ovi uslovi i kriterijumi o kojima govorite je, pod uslovom rasta BDP-a od 4%, sa ograničenjem od onih 0,03%, na proceni BDP-a od 35 milijardi, nekih ukupno do 100 miliona evra na mesečnom nivou.

Opet pominjanje DS i često se ovde pominje istina i jedan ozbiljan pristup, mislim da smo čuli od jednog kolege poslanika da je potrebno, naravno, otvoriti široku raspravu o Zakonu o PIO fondu i tražiti rešenja koja će ga učiniti zaista održivim. Na ovakav način i ovakva rasprava sigurno ne doprinosi sve većem poverenju u PIO. I o tome treba razgovarati.

Treba razgovarati i o, uzimajući u obzir podatke, jednostavne podatke, znamo i sami da je prosečni život u Srbiji za muškarce 72 godine, za žene 78 godina, da je sada ta starosna granica 65 godina i da se zbog održivosti razmišlja o povećanju te granice, koja će se moguće pomerati i ka 67 godina. I kada vidite da u Srbiji u perspektivi imamo situaciju da će se penzije isplaćivati prosečno pet godina za muškarce, a da će se uplaćivati 40 godina doprinosa, naravno da treba razmišljati o motivaciji ljudi za uplaćivanje doprinosa u PIO fond. Četrdeset godina uplaćivati, pet godina biti korisnik. Koliko je to održivo? To je tema za nas u ovoj Skupštini. Na koji način učiniti održivim PIO fond? To su teme.

Tema je onda i način na koji donosimo sistemska rešenja koja lome ovako velike sisteme. Kada donesemo zakon, kada izglasate ovde zakon o privremenom smanjenju plata i penzija, doći ćemo do situacije da nam veliki broj mladih obrazovnih ljudi koji treba da doprinose u najvećem delu uplatama u PIO fond, odlaze iz Srbije 40.000 njih godišnje, za četiri godine 160.000. Gde je perspektiva tog fonda? To su teme za nas.

Sistemska rešenja koja su donošena u ovoj Skupštini upravo smanjuju poverenje i to je ključna opasnost za sve nas. Svima je nama interes da nađemo rešenja pre svega u podizanju poverenja u ovaj državni fond i naravno da treba razmišljati i o uplatama i formiranju i privatnih penzionih fondova, jer ova rasprava tome, nažalost, nije doprinosila.

Pitanje za predsednicu Vlade.

Svi ovde pamtimo naravno da je 2011. godine usvojen Zakon o javnoj svojini, da je rok za primenu tog zakona bio tri godine prvobitni, a da smo onda našim odlukama, ovde odlukom većine pre svega, dva puta odlagali primenu tog zakona u potpunosti.

Šta je ideja tog zakona i to ću podsetiti i predsednicu Vlade Republike Srbije? To je pre svega upis imovine i gradova i opština lokalnih samouprava sa ciljem efikasnijeg upravljanja upravo tim resursima i načinom da se ne pretvaraju te institucije isključivo u izvođače komunalnih radova, nego one koji mogu da podstaknu lokalni ekonomski razvoj i to zahvaljujući upisu te imovine i stavljanje u funkciju te imovine.

Što se tiče javnih preduzeća, pomenuću, naravno, tu važnost upisa imovine zbog korporativizacije o kojoj smo često slušali. Neka od tih javnih preduzeća su korporatizovana, ali pokazaću sada šta se dešava u suštini u načinu primene ovog zakona. Zbog toga pozivam sve kolege poslanike i poslanice da uradimo nešto i na tu temu, ne samo donoseći zakone, nego i kontrolišući način na koji se primenjuju ti zakoni.

Evo, nekih primera. Da imamo potpunu primenu ovog Zakona o javnoj svojini i da su javna preduzeća upisala svoju imovinu, imali bismo definisane odnose, a imamo aktuelnu priču o glavnoj Železničkoj stanici u Beogradu koja je vlasništvo i upisana imovina „Železnice Srbije“, koje je akcionarsko društvo, da su godinama generacije ljudi koji su radili u „Železnicama Srbije“ investirali u infrastrukturu, zajedno sa državom, i da imamo usvojen Zakon o javnoj svojini koji je upravo omogućio „Železnici“ upis ove imovine.

Šta se dešava sada u toj nejasnoj primeni ovog zakona? Pozivam predsednicu Vlade da nam da odgovor upravo na to pitanje. Sva ta imovina godinama, decenijama ulagana u „Železnici Srbije“ prenosi se u funkciju, pre svega, većinskog kapitala, stranog privatnog kapitala, u projektu „Beograd na vodi“ i podsetiću vas da je 68% vlasništva „Beograda na vodi“ u odnosu na 30 privatni, a 32% je učešće države.

Imamo sličnu situaciju, a u nekoliko i različitu, daću i taj primer grada Niša, prenosa vlasništva nad aerodromom Niš gde pitam predsednicu Vlade i resornu ministarku zaduženu Mihajlović koja je na jedno moje pitanje o prenosu vlasništva aerodroma Niš na državu odgovorila da Niš i onako nije vlasnik, a onda se mesecima insistiralo na donošenju odluke Skupštine grada Niša o prenosu istog tog vlasništva za koju ministarka tvrdi da grad Niš nema. Dakle, to je način na koji se primenjuje Zakon o javnoj svojini i ja pozivam predsednicu Vlade da pokaže dovoljno hrabrosti, da izađe i pred ovu Skupštinu i pred javnost i odgovori na ova pitanja.

Isto se radi i o zgradama kada govorimo o „Beogradu na vodi“, o zgradama GEO zavoda, pominje se hotel „Bristol“ i uopšte odnos prema državnoj imovini.

Sledeće pitanje je pitanje o načinu na koji je prodata državna imovina kojom je upravljao DIPOS i Republička direkcija za imovinu. Znamo da je pre dve godine deo te imovine prenet na Republičku direkciju, da je deo te imovine prodat i moje pitanje, upoznajte sve poslanike, a ja želim upravo taj spisak novih vlasnika te državne imovine, a imamo i saznanja da je ubrzo posle prenosa tog vlasništva na nove privatne vlasnike deo te imovine i prodat po višestruko skupljoj ceni. Dakle, potrebna nam je i ta informacija.

Treće pitanje za predsednicu Skupštine Republike Srbije gospođu Maju Gojković. Već smo dali zahtev i već smo je pozvali da nam omogući uvid u snimke, koji su raspoloživi iz ove sale, nasilja koje je doživela naša koleginica Aleksandra Jerkov. Ti snimci, siguran sam, su raspoloživi. Nemamo odgovor od predsednice Skupštine. Dakle, pretnje ispisane na njenim papirima su bile vidljive za sve ovde nas prisutne u sali, ali su nam potrebni i materijalni dokazi da predsednica Skupštine sigurno neće podržati nasilje u ovoj….

Poštovana predsednice, poštovana guvernerko, poštovani ministre, koleginice i kolege, celog dana traje rasprava i mislim da smo čuli puno toga i od narodnih poslanica i poslanika o svim ovim zakonima, predlozima zakona, čuli smo i od predstavnika koji obrazlažu ove zakone. Ja ću pokušati da sistematizujem par stvari, najmanje tri teme koje su meni bile zanimljive, slušajući čitavu ovu raspravu. Tu mogu da se složim i počeću od toga da se složim sa jednom od sugestija guvernerke koja je jednom od poslanika rekla da je začuđujuće kojom lakoćom koristi lažne podatke ili neistinite podatke ili se možda iza toga krije nedovoljno znanje.

Mislim da je bilo potrebno da možda upozorite ministra kada je govorio o javnom dugu na taj način, a siguran sam da ste to primetili i mislim da je bilo bitno da i ja vas, gospodine ministre, podsetim, kada ste govorili o javnom dugu u 2012. godine, rekli 14 milijardi. Prvo, smanjili ste taj javni dug, bio je veći. Dakle, štitite taj prethodni režim na taj način tako što ste govorili. Mislim da je taj javni dug u trenutku preuzimanja odgovornosti ove većine bio u julu mesecu oko 15 milijardi ili nešto više i nije iznosio onako kako ste rekli 70% učešća u BDP, nego je u tom trenutku iznosio nešto iznad 45, možda 48, 49. Govorite o kraju 2012. godine, a ja govorim o julu mesecu u trenutku preuzimanja, jer je nova Vlada i tadašnji ministar podigao kredit od dve milijarde u septembru mesecu i ne može da se pripisuje odgovornost za taj dug.

Govorim samo o podacima, o tome da se slažem sa vama da je potrebno koristiti precizne podatke. Evo kako ste izveli vaš zaključak: 14 milijardi u julu mesecu, što nije tačno, bilo je 15 milijardi, a rekli ste da je to iznosilo 70% učešća u BDP, pa ste iz toga izveli da je te 2012. godine BDP u Srbiji iznosio 20 milijardi. To je bio vaš zaključak. Možete da zamislite kako je nama kada čujemo takve podatke. Apsolutno ne zasnovani na činjenicama. Dakle, činjenice su mnogo drugačije, činjenice su da je to bilo 15 milijardi, samo da zaključimo to, činjenicu su da je u tom trenutku, jula meseca, taj procenat učešća javnog duga u BDP prevazišao ono zakonsko ograničenje od 45% i bio negde na nivou 48% i kada izračunate, onda je BDP u toj godini iznosio oko 32 milijarde evra. Dakle, to je prilog u razgovoru o činjenicama.

Kada smo već kod ove teme, a nisam želeo o njoj da govorim, nego ste me vi motivisali. Želeo bih da kažem par stvari o zaduženjima od Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj i ja moram da kažem da su ovo teme koje je potrebno podržati i realizovati. Dakle, drugi programski zajam za razvoj politike u oblasti javnih rashoda javnih preduzeća. Svakako, transformacija javnih preduzeća je neophodna i potrebna. Nažalost, ona kasni. Preduslovi za transformaciju javnih preduzeća su bili i primena zakona o javnoj svojini. Nažalost, tri puta odlažemo primenu Zakona o javnoj svojini sa upisom imovine javnih preduzeća i ubrzanjem potrebnog procesa korporativizacije svih javnih preduzeća.

Ovde smo u drugoj fazi tog zajma. Dakle, 182 miliona evra je iznosio potpisani zajam 20. januara 2017. godine. Ovo je sada iznos zajma od 160 miliona evra. Drugi zajam je 40 miliona evra, ukupno 200 miliona, dakle, za transformaciju državnog bankarskog sektora i treći zajam u podršci finansiranja razvoja zdravstva Srbije je 25 miliona evra, dakle, negde oko 225 miliona evra duga.

Neću sporiti potrebe za boljim zdravstvom u Srbiji, neću sporiti potrebe za modernizacijom javnih preduzeća, za koorporativizacijom, i to da učinimo da budu što efikasnija. Naravno, potreban je, ubeđen sam u to, potrebna je Srbiji jaka državna banka, ili više njih. Potrebno je imati jake igrače u bankarskom sektoru koji mogu da, na neki način, budu podrška i politici Vlade, bilo koje, ove, sutra, ili prethodne vlade, koja može svoje razvojne programe da, na neki način podstiče, i u saradnji sa državnom bankom.

Dakle, ali ono što je potrebno i ono što od vas zahtevam, onako kako smo o tome razgovarali sa ministrom Vujovićem, to je evaluacija projekata, i mislim da je važno izveštavanje ove Skupštine o načinu na koji se koriste ova sredstva, i na koji su način utrošena ova sredstva.

Jer, ono što sretnemo na ovom inicijalnom papiru, kada izglasamo podršku zajmu, mi više nemamo apsolutno nikakvih informacija u Skupštini, na koji način je završen projekata za koji smo glasali. Mi smo imali obećanje ministra Vujović, bivšeg ministra finansija da ćemo to izmeniti u Skupštini i da ćemo imati prilike da dobijamo izveštaje, i puno toga smo slušali kod svakog usvajanja budžeta, a bilo ih je šest u ovoj skupštinskoj većini, ovoj koaliciji, međutim ni u jednoj od tih faza nismo dobili tu vrstu izveštaja za tako obećane stvari.

Zato vas podsećam na to da, evo, jedna od komponenti u realizaciji projekta razvoja zdravstva u Srbiji, je ta komponenta 4, koja finansijski nije najizraženija, ali mislim da je izuzetno bitna, i možda najbitnija za nas ovde u Skupštini, a to je praćenje evaluacije i upravljanje projektom za koji se izdvaja 1,5 milion evra. Evo, to je poziv i za ministra, poziv i za predsednicu Skupštine da probamo da izmenimo tu praksu u Skupštini, i da dobijamo izveštaje o tome za šta smo glasali u ovoj Skupštini.

Kada već pominjem ministra finansija bivšeg, a to važi i za sadašnjeg, mislim da je i ovo o čemu sam malopre govorio, mislim da je pre svega pitanje odgovornosti, odgovornosti kada ste na javnoj funkciji, odgovornost za izgovorenu reč i nas poslanika ovde u ovim klupama, odgovornosti guvernerke, i mislim da je potrebno razgovarati na jedan otvoren način. Siguran sam da nije ni vama drago da ste na čelu Narodne banke u trenutku kada nas je FATF stavio na crnu listu, i mislim da, ali ja govorim i ministru finansija i o nečemu što svakako znamo, a to je, Međuvladina organizacija za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, Srbiju stavilo na crnu listu. Dakle, ne optužujem nikoga, ali govorim o sumnji na to da Srbija sa svojim institucijama nema najefikasniji način borbe protiv mogućeg finansiranja ovakvih delatnosti.

Zbog toga želim da otvorim ovu temu i da govorim o tome da je mesto za razgovor u Skupštini i to na koji način donositi zakone koji će sprečavati tu vrstu i takvu vrstu transakcija, koja sigurno nije korisna za građane Srbije, nije korisna ni za koga od nas. Ali, siguran dam da delom, predlozi ovih zakona koji nose i pozitivna rešenja, treba da doprinesu tome da sprečimo mogućnosti i pranja novca, a to se najčešće pominjalo kroz nova sistemska rešenja, koja treba da onemoguće takvu vrstu aktivnosti. Nikome od nas nije drago da budemo na toj listi. Verujem da ćemo u ovoj Skupštini donositi zakone koji će ojačati finansijske institucije, pre svega, u državi, institucije koje se bave i sprečavanja te vrste kriminala.

Ovde govorimo zbog čega sam bio motivisan da govorim i o tome, želim da čuje to i od vas, jer smo ovde govorili i o potrebi razvoja modernih i elektronskih sredstava, i elektronskih alata u razvoju elektronske uprave, koji u suštini, otvara te mogućnosti.

Ukoliko mi nemamo dovoljno kapaciteta, institucionalnog kapaciteta da se na pravi način borimo sa sve većim izazovima tog sajber kriminala, posebno u delu elektronskih finansija, jer je sigurno da nam je u tom smislu potrebna jedna široka saradnja i sa institucijama u Evropi i svetu.

Mislim da ste nekim delom pominjali i to, jer kada ste govorili o kartičnim transakcijama i kada se govorili o 97%, ako se dobro sećam, procenata kartičnih transakcija na domaćem tržištu, jel tako, a da od tih 97, 83 ide i procesuira se spolja, pretpostavljam da u nekom delu želite da vratite i da onako, kako ste govorili i na Odboru za finansije, stavite neku vrstu kontrole nad tim procesom.

Zbog toga želim da razgovaram i o ovoj široj slici koja je vrlo bitna i želim da čujem od vas taj stavim, jer vidim da ste počeli jednu živu diskusiju o tome otkud sada ta priča o FATF-u, otkud ta priča o tim rizicima. Želim da o tome razgovaramo na način koji može da doprinese tim rešenjima.

Zbog toga je potrebno otvoriti onu temu. Siguran sam da ste i vi, kada ste govorili o ponosu na ovaj zakon o kome sam sada govorio, pominjali i taj član 9. Tu ste sigurno imali najviše pritisaka i najviše razgovora upravo na tu temu, a to je obaveza banaka i stranih procesora kartičnih transakcija koji bi po ovoj interpretaciji trebalo da registruju svoja privredna društva i u Srbiji, što po njihovoj argumentaciji negde demotiviše ili njima sužava tržište ili sužava konkurenciju. To je naravno ono što smo sreli i kroz javne rasprave i ono što ste i vi dobili sigurno kao sugestije, a mislim da je važno da na ovakav način razgovaramo i čujemo upravo te argumente.

Dakle, gde je granica između te vrste opasnosti i tog velikog procenta obrade kartičnih transakcija van zemlje i gde je sa druge strane, taj problem zatvaranja tržišta, kako oni kažu, taj problem skraćivanja ili limitiranja konkurencije i šta će to značiti i u tehnološkom smislu? I sami znate, a i siguran sam da bez obzira na rast našeg IT sektora u Srbiji da svakako nismo u ravni najrazvijenijih zemalja u toj oblasti i da naše zatvaranje u tom smislu ne bi bilo korisno i da ne doprinelo bezbednosti tih elektronskih komunikacija i elektronskih transakcija, jer mislim da je potrebno naći pravu meru u tom delu motivacije i stimulacije domaćeg tržišta, a sa druge strane, sačuvati taj protok informacija, protok tehnologije i način da očuvamo bezbednost, a pre svega govorim tu o interesu naših građana, jer je potrebno sačuvati maksimalnu bezbednost.

Ovi zakoni koje ćete usvojiti sigurno neće biti konačni za ne znam koliko godina, ovo je oblast koja se menja tako dinamično i tako brzo, sigurno ih treba inovirati i mislim da zbog toga treba razgovarati upravo o tim izazovima.

Ovde sam govorio o delu odgovornosti, a evo, reći ću nešto i o zakonu i Predlogu zakona o izmeni Zakona o NBS. Dakle, jasno je da se proširuju nadzorne funkcije NBS, da se dobije i nadležnost za kontrolu deviznih i menjačkih poslova.

Dakle, nove nadležnosti NBS i kada govorimo o novim nadležnostima, uvek treba sigurno govoriti i o odgovornosti. Ja sam više puta govorio i to dobro zante, jedan od predloga naših amandmana poslaničkog kluba DS je bio da se briše u tom zakonu o NBS član 86b.

Pročitaću ga zbog drugih poslanika, vi sigurno znate šta to znači, a prevedeno na ovaj aktuelni zakon, da ne biste rekli da to nije na dnevnom redu, evo u članu 23. ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o NBS se kaže da se član 86. menja i onda se proširuje funkcija. Oni koji bi praktično bili pod kapom i zaštitom tog člana.

Mi smo predložili da se taj član briše, a evo iz kojih razloga. Pročitaću vam taj član 86b i mislim da je važno to reći. Za početak, prvi član zakona stav 2. o NBS kaže – za obaveze NBS jemči Republika Srbija. Dakle, prenesno, svi građani Srbije. Nažalost, ovim članom 86b smo praktično predvideli odricanje od odgovornosti organa upravljanja NBS, čime zaista nije došlo do logičnog odnosa između odgovornosti i poverenih prava Narodnoj banci i organima Narodne banke.

Ne govorim sada to zbog vas aktuelnih ljudi u Narodnoj banci, govorim i o budućim rešenjima za Narodnu banku i vi ste govorili o toj potrebi, ali želim da pitam kolenice i kolege, a i vas – da li vam zaista deluje logično ovo rešenje?

Članom 86. je predviđeno da NBS, guverner, viceguverneri, direktor Uprave za nadzor i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova NBS, osim ako se dokaže da nisu postupali u dobroj veri. Za štetu iz stava 1. ovog člana, zaposleni iz tog stava ne mogu odgovarati ni nakon prestanka radnog odnosa u NBS, odnosno prestanka vršenja funkcije. Narodna banka Srbije snosiće troškove zastupanja lica iz stava 1. ovog člana u sudskim i upravnim postupcima pokrenutim u vezi sa poslovima iz tog stava.

Narodna banka Srbije snosiće troškove iz stava 3. ovog člana i licima kojima je prestao radni odnos u NBS. Dakle, to rešenje koje, čini mi se postoji samo u ovom Zakonu o NBS, u drugim institucijama u Srbiji, govorim o Srbiji, nema takvih rešenja. Dakle, da, čekam odgovor i naravno sa zadovoljstvom ću čuti odgovore.

S obzirom na, zaista velika poverena prava, pre svega, ključne stvari su postizanje i održavanje stabilnosti cena, zatim upravljanje deviznim rezervama Republike Srbije o kojima ste vi govorili. Hajdemo sada i to, kad smo kod deviznih rezervi Srbije, da opet govorimo i probaću da govorim o konkretnim podacima. Vi ste govorili o neto deviznim rezervama i bruto iznosu, a ja ću vam reći podatke koje imam, vi ih sigurno napamet znate. Recimo, pred ulazak u 2012. kraj 2011. godine, su devizne rezerve iznosile 12,058 milijardi evra. Ispravite me ako nije tačno, ali najnoviji podatak koji sam našao za devizne rezerve, kraj maja 2018. godine, devet milijardi i 490 miliona evra. Govorim o bruto iznosu. Dakle, govorim o bruto iznosu, znam da će vaš odgovor biti kakva je struktura neto i bruto, ali mislim da je važno reći i to šta su ti podaci.

Još jedno pitanje koje je takođe važno i mislim da smo ga imali na usvajanju, opet se vraćam na usvajanje budžeta Republike Srbije, a to je pitanje za vas – da li je u poslednje tri ili četiri godine, uplaćen neki deo dobiti Narodne banke u budžet Republike Srbije? Znam da je pre pet godina uplaćeno tri milijarde dinara, da posle toga to nismo imali u planu budžeta, bar ga ja nisam video i voleo bih da to nije tačno, ali ćete vi sigurno dati pravi odgovor o tome koliko je u poslednjih tri ili pet godina uplaćeno para budžetu Republike Srbije iz dela dobiti Narodne banke Republike Srbije? Hvala.

Evo i sada čujemo od koleginice optužbu da je 2014. godine Vlada Srbije, Republika Srbija, bila pred bankrotstvom i za to optužuje DS.

Godine 2014. je ta Vlada nasledila prethodnu Vladu, a vi ste bili većinski koalicioni partneri u toj Vladi od 2012. do 2014. godine. To je i ministar Vujović više puta izjavljivao da je 2014. godine Ministarstvo finansija zatekao pred bankrotstvom. To smo čuli i od predsednice Vlade u par navrata u ovim izlaganjima i zaista je teško prihvatiti da sa ovakvom lakoćom optužite DS za 2014. godinu.

Nasledili ste javni dug od 15 milijardi evra 2012. godine u julu mesecu. I tada ste optuživali da je država pred bankrotstvom zahvaljujući DS, a zamislite, kažete da je sada u zdravoj ekonomskoj situaciji sa dugom od 24 milijarde.

Dakle, država je 2012. godine bila pred bankrotstvom sa 15 milijardi evra javnog duga, a sada po vašim rečima smo u sjajnoj ekonomskoj situaciji sa 24 milijarde evra. Dakle, devet milijardi evra većim javnim dugom.

Dakle, to zaista nema nikakve logike, ali je vrlo važno i ovo o čemu smo govorili više puta, ta kontradiktornost u metodologiji obračuna javnog duga. Ključni argument na kom insistirate i predlog da izaberemo Sinišu Malog za ministra finansija je da je konsolidovao dug Beograda i stalne izjave 1,2 milijarde evra javnog duga, a to je opovrgao bivši ministar finansija, koji je podržao Fiskalni savet i potvrdio njihove nalaze da je taj dug iznosio 380 miliona evra.

Poštovana predsednice Vlade, poštovane koleginice i kolege, ova današnja sednica je trebalo da bude neka vrsta primopredaje dvojice ministara, bivšeg gospodina Vujovića i budućeg, jer će ga većina izglasati. Mislim da je trebalo da čujemo izveštaj i bivšeg ministra onako kako je trebalo da čujemo plan budućeg ministra. Dakle, dvojica ministara koji imaju različite pristupe pre svega u, i o tome smo malo govorili, metodologiji obračuna od javnog duga. Nisam dobio odgovor na prošlo pitanje, poštovana predsednice Vlade - na koji način objašnjavate upravo taj različit pristup?

Dosadašnji ministar, vaš saradnik, o čijim rezultatima govorite, možemo da govorimo i o tome, je potvrdio na jedno pitanje i na Odboru za finansije i ovde je sedeo baš na tom mestu gde sada vi sedite, da li podržava metodologiju obračuna duga grada Beograda obračun Malog i Vesića ili ono što je predstavio Fiskalni savet na koji ste se pozivali i za koji ste rekli da jedna kredibilna institucija, a sa čim se apsolutno slažem, koji je rekao da dug Beograda nije 1,2 milijarde evra, onako kako ste vi govorili. U obrazloženju, jedan od ključnih argumenata za izbor Malog za ministra finansija, jer je sanirao taj dug sa 1,2 milijarde na polovinu, što znači da grad Beograd sada duguje 600 miliona, je li tako, 600 miliona evra?

Sada je pitanje, ako vama bivši ministar koga je ova većina izglasala, potvrđuje nalaze Fiskalnog saveta da je dug grada Beograda iznosio 380 miliona evra, šta to onda znači? Da li se onda taj dug grada Beograda povećava ili smanjuje? To je jedno zaista ozbiljno pitanje i mislim da zaslužujemo odgovor na to pitanje.

Druga stvar koja se evo čuje u ovih šest godina, jer šest godina smo ovde u Skupštini i ovo je u ovoj godini naredno usvajanje budžeta decembra meseca ove godine za 2019. godinu, nijedna od tih vlada nije poštovala, i to je prilika i za vas i za novog ministra, nije poštovala zakon o budžetskom sistemu u kojem bi kod usvajanja budžeta Skupštini predstavila plan dostizanja zakonskog nivoa učešća javnog duga u BDP u procentu od 45% koliko naš zakon nalaže. To je zakonska obaveza.

Šest godina mi to nemamo i ja sam pet puta davao te sugestije i ministru Vujoviću i prethodnim ministrima, ali se taj zakon nije poštovao. Dakle, ovo je poziv i vama i budućem ministru da izađete sa jasnim planom, jer vidim da se hvalimo nivoom Mastrihta i dolaskom na 60% učešća javnog duga u BDP. Međutim, mi živimo i radimo i moramo da poštujemo zakone Republike Srbije koje je usvojila ova Skupština, a to je 45%. Želim da o tome govorim.

Inače, kada govorimo, mislim da ministar Vujović zaslužuje i neku vrstu analize za svoj rad, sam se žalio na to da je nasledio Ministarstvo finansija u trenutku, 2014. godine, kada smo bili na korak od bankrotstva. Kada govorimo o tom koraku do bankrotstva, a koji ste vi pominjali, još jednom, 2012. godine, tadašnja Vlada i ova koalicija, ova većina, su nasledile javni dug od 15 milijardi evra u julu mesecu 2012. godine. Kraj godine se završio sa 17 ili 17,5 milijardi evra. Do 2014. godine je enormno rastao i dostizao nekih 70-ak procenata učešća javnog duga u BDP. Mislim da je zaista čudno i mislim da treba dati jednostavan odgovor na pitanje.

Kažete da ste nasledili državu pred bankrotstvom za ukupnim javnim dugom od 15 milijardi evra, a da je sada država finansijski stabilna sa ukupnim javnim dugom od 24 milijarde evra. Kako je to moguće? Hajde objasnite jednostavno. Kada govorimo o rezultatima, treba reći i to da je upravo taj mandat gospodina Vujovića, vaše Vlade i prethodnih vlada obeležilo, pre svega, smanjenje penzija, što je uticalo na smanjenje deficita budžeta Republike Srbije, smanjenje transfera prema lokalnim samoupravama, takođe, i znamo kakvo je stanje finansija u lokalnim samoupravama i iz Izveštaja Fiskalnog saveta, koji govori o tome da su nam neki…

(Predsedavajući: Kolega Ćiriću, privedite kraju.)

… od gradova pred bankrotstvom. Mislim da je to takođe zadatak novog ministra finansija i vaš da razmišljate o načinu na koji će se popraviti stanje finansija lokalnih samouprava, ali i vratiti na… (Isključen mikrofon.)

Pošto ste me pomenuli prezimenom, mislim da je važno da se pogledamo u oči, pošto smo zajedno bili na tom Odboru za finansije kada je bio prisutan gospodin Vujović i pomenuli da je rekao da postoji samo jedna metodologija, to je bio prvi odgovor na pitanje, upravo na moje pitanje – koju metodologiju obračuna javnog duga za Grad Beograd prihvatate, da li metodologiju Siniše Malog i Goran Vesića ili metodologiju Fiskalnog saveta, pošto ću podsetiti i sve ostale i javnost, pošto smo ovde sa ove strane imali predstavljanje i sada se ponavljaju i argumentacije za izbor novog ministra finansija da je taj dug iznosio 1,2 milijarde evra, a Fiskalni savet tvrdi suprotno, da li 380,390 ili 400, znači, trostruko najmanje u odnosu na ovo što je druga strana predstavila, gospodin Vujović je dosta oprezno odgovorio pred svima nama – postoji samo jedna metodologija.

Ja sam ponovio pitanje i rekao – da li to znači da je to metodologija Fiskalnog saveta, on je jasno odgovorio sa da. To je ponovio i u plenumu i pred svima nama i to možemo da proverimo i iz stenograma. Mislim da je to potpuno jasno. Možemo da proširimo i dalje taj naš razgovor, a to je bilo pitanje – da li biste vi, gospodine Vujoviću, voleli da neko primeni tu metodologiju obračuna javnog duga za državu Srbiju koji je u tom trenutku iznosio 24,5 milijardi i koliko bi onda po toj metodologiji, kako se obračunava dug Grada Beograda, iznosio ukupni javni dug Republike Srbije. On se nasmejao i rekao da to ne bi želeo, niti bi voleo.

Mislim da je to jasno i vama. Jasno je i meni. Prisustvovali smo tome i to može da se dokaže i da bude potpuno jasno i javnosti.

Evo dokaza iz ove serije povreda Poslovnika u kojoj smo slušali direktne uvrede prema jednom poslaniku DS i dokaza da je očigledno ova tema politizovana. Iako se optužuje DS da politizuje ovu temu, imali smo apsolutni dokaz da je vi politizujete. Politizacija je krenula upravo sa tim prozivkama prema DOS-ovskom ili DS režimu, kako ga nazivate, kako nije sproveo to do sada u 12 godina.

Letimno je onda pitanje, kada ga tako pokrenete, pa dobro zašto to nije pokrenuto 1999. godine, 2000. godine, zašto nije 2012, 2013, 2014, 2015. itd. I to je politizacija. A, onda kada kažete da nemamo stav, mi smo pokazali svoj stav i poslanički klub DS će glasati za formiranje komisije.

Gordana Čomić kao ovlašćeni predstavnik je jasno rekla, besmisleno je razgovarati o tome da li je osiromašenim uranijum štetan ili ne. Da, štetan je. ovog trenutka bez rasprave možemo svi da glasamo i svesni smo toga da je štetan.

I ja sam bio na području i mislim da je važno kada govorimo na ovakav način i optužujemo druge da podržavaju OVK, da podržavaju zločince koji su činili ratne zločine u vreme 1999. godine, ja ću vam reći da sam bio u raketnim jedinicama 1999. godine u Podujevu, koje je takođe tačka koja je ozbiljno gađana projektilima sa osiromašenim uranijumom.

Lično imam dilemu na koji način će i moj organizam, kao i organizam svih pripadnika snaga bezbednosti, reagovati na to ali i svih stanovnika Srba i Albanaca na tom prostoru.

Dozvolite samo da završim, pošto ste dozvolili Nataši 40 sekundi…

Dakle, još jednom, važno je istaći sledeću stvar da će DS glasati za formiranje ove komisije, ali je potrebno naći rešenja… (Isključen mikrofon.)

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, prvo pitanje upućujem predsednici Vlade. Trećeg aprila sam postavio pitanje potpredsednici Vlade, ministarki građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u vezi sa prenosom vlasništva nad aerodromom Niš i povodom izjave gradonačelnika koji je tada rekao da Nišu nedostaje 10 milijardi dinara da bi ostvario svoje planove i buduće investicije na aerodromu Niš i da zbog toga treba prihvatiti inicijativu Vlade o prenosu vlasništva aerodroma Niš na Republiku Srbiju.

Tim povodom sam postavio pitanje – zbog čega nije aktivirana bankarska garancija od 10 miliona evra za dobro izvršenje radova i obaveze koje je Niš preuzeo prema Vojsci Srbije za prenos 10% izgrađenih kvadrata u ukupnom iznosu od 300 hiljada kvadrata i dobio odgovor koji je zaista zanimljiv. Mislim da je važno pročitati ga i zbog čega grad Niš treba da obavi tu transakciju koju nalaže Vlada Republike Srbije.

Evo zvaničnog odgovora u dve rečenice potpredsednice Vlade. Po molbi grada, Republika Srbija je sa gradom zaključila aneks jedan o produžetku roka za ispunjenje obaveza grada prema Republici Srbiji ili Ministarstvu odbrane. Dakle, nema nikakvog odgovora o tome zbog čega nije aktivirana garancija za dobro izvršenje radova, pa ponavljam to pitanje – zbog čega grad Niš ne aktivira garanciju od 10 miliona evra za dobro izvršenje radova čime bi mogao da ispuni svoje obaveze prema Vojsci Srbije?

Drugi deo odgovora koji sam dobio do potpredsednice Vlade je – poklanjanja nema jer grad nije formalno ni postao vlasnik aerodroma, s obzirom na to da nije ispunio ugovorom predviđene obaveze, a sve ukazuje da je teško da će to moći u skorijoj budućnosti.

Dakle, ovo je zvanični odgovor sa pečatom i potpisom potpredsednice Vlade Republike Srbije i mislim da njoj nema više potrebe postavljati pitanja u vezi sa tim. Zbog toga pitam predsednicu Vlade – da li je verodostojan ovaj odgovor koji sam dobio kao narodni poslanik ili podaci o nepokretnosti, koje možemo da vidimo i na sajtu katastra u Nišu gde se javno vidi, opština Crveni krst, aerodrom, vlasništvo nad aerodromom, zemljišta, pod zgradom i drugim objektom, vlasnik javne svojine grad Niš. Dakle, javna svojina, celokupno prava jedan kroz jedan i to je dokument koji se može dobiti na sajtu, zahvaljujući razvoju elektronske uprave u Srbiji. Datum kada je upisana ova imovina je 14.12.2012. godine. Dakle, još pre šest godina Niš je vlasnik aerodroma Niš.

Još jedno pitanje – da li je moguće da potpredsednica Vlade ovo ne zna i da li je moguće da uputi ovakav zvanični odgovor? Treće pitanje koje se vodi jednostavnom logikom – zbog čega onda predsednice Vlade donosite ovakav zaključak koji nalažete gradu Nišu i Skupštini grada Niša i odbornicima da donesu odluku o prenosu vlasništva, ako grad nije vlasnik aerodroma Niš?

Pošto smo na pitanjima od lokalnog značaja, drugo pitanje je – zbog čega stranačko-privatni interes proizvodi nasilje u Paraćinu? Mi smo i na prošloj sednici uputili pitanje sa jasnim i konkretnim imenima i prezimenima ljudi koji podstiču nasilje u Paraćinu i pokušavaju da na poslednjoj sednici Skupštine grada Paraćina spreče održavanje te skupštine i donošenje važnih odluka za sve građane Paraćina? Dakle, ne samo prema Skupštini, kao instituciji, nego i nasilje prema Saši Paunoviću, kao gradonačelniku Paraćina.

Treće pitanje, za predsednicu Skupštine, Maju Gojković – zbog čega nije dala odgovor na pitanje kada ćemo dobiti snimke bezbednosnih kamera u ovoj sali, gde bismo utvrdili ko je to ko je pretio i pisanom porukom izrekao pretnje prema našoj koleginici Aleksandri Jerkov? Taj dopis i taj zahtev smo uputili predsednici Skupštine i mislim da je važno da dobijemo i da je u interesu svih nas koji sedimo u ovoj sali da vidimo i utvrdimo ko je taj ko je pretio Aleksandri Jerkov ispisujući nepristojne poruke u njenoj beležnici.

Najviše vremena u ovoj raspravi očigledno koristimo za napad na jednog od bivših ministara i to sigurno neće pomoći poboljšanju ovih zakona koji su danas na ovoj sednici Skupštine. To je stari običaj koga sam se nagledao i naslušao, a to je, evo očigledno sadašnji ministar ili neki ljudi koji dođu na čelo najodgovornijih institucija u zemlji, probaju da zasluže poštovanje, autoritet, odgovornost, time što će napadati i blatiti one prethodnike.

Tako se ne stiče, gospodine ministre, autoritet prvog čoveka ovako važne institucije, ovako važnog ministarstva, time što ćete napadati i time što će vaši istomišljenici napadati bivšeg ministra. Za svaku jaku instituciju je potrebno da ima kontinuitet i da naslednici naslede i ono što je bilo dobro iz prethodnog perioda, a da poprave ono što je bilo loše.

Očigledno je da smo se naslušali, ali zaista, laži koje mogu mnogi od vas ovde da potvrde, a to je jedna od mnogih.

Bivši ministar Šutanovac je topio tenkove u Smederevskoj železari i to se ovde smatra istinom. To jednostavno tehnološki nije moguće i sami znate, ugljenički ili legirani čelici da li mogu da se pretopljavaju sa postojećom tehnologijom u Železari Smederevo. To je jedna od laži koja nije potrebna ni ministru, ni Vojsci, niti ovoj instituciji.

Mislim da je najbolje da pođete i najiskrenije, od samog sebe, od svoje iskrenosti i odnosu prema ovoj uniformi, svom ličnom odnosu i ja želim da pođem od toga, jer sam rezervni oficir i nosim ovu uniformu sa ponosom i bio sam učesnik rata 1999. godine u raketnim jedinicama. Ovde pred vama mogu da izađem jasno sa tim šta ja radim za ovu instituciju i šta ću raditi ubuduće i kao bivši predsednik gradskog odbora DS u Nišu, te 1999. godine sam nosio tu uniformu u Podujevu u raketnim jedinicama.

Šta ste vi učinili? Mislim da je to ono čime treba da svedočite i stičete svoj autoritet pred ovim generalima, pred čitavom Vojskom Srbije, a ne na takav način što ćete napadati bivše ministre i što ćemo slušati očigledne laži o mnogima o njima.

Koristim vreme poslaničke grupe, pošto zahteva više vremena na odgovor na ovo pitanje i na ove neistine, zaista.
Prvo, bio sam gradonačelnik Niša od 2000. do 2004. godine i ponosan sam da sam učestvovao zajedno sa pripadnicima vojske i onim hrabrim ljudima koji su dominirali i izvukli 30 najekskluzivnijih projektila, od 300 do 1000 kilograma eksploziva sa uranijumskim punjenjem na dva kilometra od centra Grada Niša. Da, ponosan sam zbog toga što smo obnovili niški aerodrom, što smo uspostavili tu infrastrukturu, koja je važna i za vojsku i za Grad Niš i za civilne letove i, naravno, za sve ljude koji žive u jugoistočnoj Srbiji, u čitavoj Srbiji.
Da, bio sam gradonačelnik i ponosan sam na to, a to pitanje da li je neko imao prava da uđe i da li je bilo saradnje sa tada Trećom armijom, to možete da pitate tadašnjeg načelnika Treće armijske oblasti, generala Markovića. Možete da pitate i mnoge druge oficire sa kojima smo imali saradnju i sa tadašnjim vladikom niškim, sadašnjim Patrijarhom i te kako je bila saradnje i te kako je bilo spremnosti da radimo na tome.
O politici i onome što pričate 1990. godine, da, kao pripadnik Demokratske stranke sam se uvek zalagao za saradnju na regionu i pokušaju da se nađe rešenje za tu bivšu državu koja je zaluživala, pre svega njeni građani, mirno rešenje i traganje za tim rešenjem, a ne načinom da se uđe u građanske ratove i da na kraju neuspešnom politikom dođemo u situaciju da ratujemo sa čitavim svetom i onda kada se to desilo, naravno da sam ušao u borbu i da sam branio i svoju decu i decu svih nas i da sam bio spreman da dam i život, a to jeste upravo poruka ovih ljudi koji sede ovde u prvim redovima i koje naravno poštujem, jer je to ta čast i to je taj pristup u kome kažete – da, ja sam spreman i ja želim nešto lično da uradim za svoju državu i za Vojsku Srbije.
Sada vas pitam, gospodine ministre, šta ste to vi uradili 1999. godine? Gde ste vi bili? Neću ja govoriti o vašim porukama koje smo slušali zbog čega niste bili tada pripadnik i rezervnog sastava, zbog čega niste rizikovali svoj život, zbog čega niste u tom trenutku bili pripadnik Vojske i zbog čega niste branili državu, nezavisno od politike koju su zastupali od 1990. do 1999. godine.
Još jednom kažem, želim da svedočim svojim životom, svojim postupcima i mislim da je to najpoštenije od svakoga od nas ovde u ovim klupama, pa to očekujem i od vas, a pogotovo od vas, od ministra koji vodi ovako važan resor. Želim lični primer i voleo bih da ga vidim u vama, zbog čega te 1999. godine niste bili u ovoj uniformi. Dali dva ili tri ili četiri objašnjenja koja nisu baš bila kompatibilna. To je pristup koji očekuju i narodni poslanici, a verujem i najveći deo vojnika, pripadnika Vojske Srbije.

Da bi dali odgovore na ova pitanja, mislim da je važno.

Dakle, ponoviću za one koji nemaju iskustva u ovoj Skupštini da je 1995. godine usvojen Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada je Republika Srbija postala vlasnik nad svim i nekretninama i zemljištu u Srbiji, a da su lokalne samouprave javna preduzeća bili samo korisnici te imovine. Dakle, u tom trenutku grad Niš je bio korisnik i status vojnog aerodroma u Nišu je u tom trenutku 1999.- 2000. godine bio vojno-civilni.

Da bismo obnovili taj aerodrom, obezbedili smo donaciju Norveške Vlade od šest miliona evra, grad Niš je odvojio tri miliona evra i da bismo investirali i da bi grad mogao da ulaže, bilo je potrebno dogovoriti sa Ministarstvom vojske da se status aerodroma promeni iz vojno-civilnog u civilno-vojni. To je bila jedina promena i bilo je jasno da, ne daj Bože, ukoliko dođemo ponovo do izazova, da će vojska reći - hajde sada, grad Niš više ovde nema šta da traži, mi ćemo koristiti taj aerodrom za vojne potrebe. Ali smo imali takav dogovor i tačno je da smo do 2003. godine, upravo zahvaljujući Norveškoj Vladi i toj donaciji i novcu građana Niša, rekonstruisali taj aerodrom i osposobili ga i za civilne i za vojne letove. To je istina o gradu.

Inače, sa usvajanjem novog Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije 14. decembra 2012. godine, vi ste bili na vlasti, vi ste bili većina, dakle, 14. decembra 2012. godine je grad Niš upisao imovinu nad aerodromom Niš, i to možete da vidite u katastarskim knjigama.

Dozvolite samo, koristiću i vreme poslaničke grupe za ovaj deo koji ću prekoračiti, mislim da je….

(Predsedavajući: Ne možete, kada je replika u pitanju, nemate pravo na to, završite misao, nije problem nikakav.)

Dakle, zbog toga su zaista neprimerene stvari koje se pozivaju na to, da grad Niš nije ispunio svoje obaveze. Mi smo pokazali da grad Niš ima prilike da aktivira bankarsku garanciju od 10 miliona evra za dobro izvršenje radova na kasarni „Bubanjski heroji“, kojim će se ispuniti obaveze prema Vojsci Srbije, a to je onih 10% od izgrađenih kapaciteta od 300 hiljada kvadrata, to je 30 hiljada kvadrata pripadajućih za Vojsku, i to bi bila mogućnost. Zato pozivamo one koji su odgovorni da aktiviraju tu garanciju.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani, predložiću četiri zakona koja tretiraju pre svega poreska rešenja u našoj Republici Srbiji, a sa ključnim ciljem, ciljem da doprinesemo pravednijoj socijalnoj i pravednijoj regionalnoj raspodeli.

Mislim da je pre svega bitno i na današnji dan možemo da vidimo koliko ima spremnosti da se čuju predlozi i drugih poslanika i drugih poslaničkih grupa, pre svega pokazuje koliko malo spremnosti ima za debatu o različitim rešenjima i ja ne mislim da su ovo idealna rešenja o kojima ću govoriti, ali mislim da je važno staviti ih na dnevni red i da o tome razgovaramo, jer kada pođemo od osnovnih podataka o kojima malo govorimo u ovoj Skupštini, a to je u ovom trenutku prosečna plata u Srbiji, minimalna potrošačka korpa, što su parametri koji govore najviše o standardu stanovnika u Srbiji, iako znamo da je prosečna plata na nivou između 47 i 49 hiljada dinara, u zavisnosti od meseca i da imamo minimalnu potrošačku korpu koja iznosi 36 hiljada dinara, potrebno je otvoriti teme u kojima ćemo načiniti pravedniju socijalnu raspodelu.

Ovaj predlog zakona ide u smislu motivacije poslodavaca za isplatu većih nivoa zarada prema svojim zaposlenima. Dakle, on podrazumeva da stopa poreza na dobit pravnih lica postaje varijabilna i da iznosi od 10 do 30 posto u korelaciji sa prosečnom neto zaradom po zaposlenom, prema statističkim teritorijalnim jedinicama.

Šta to znači? Da se stimulišu oni koji isplaćuju zarade u iznosu od 150% u odnosu na prosečnu zaradu u statističkom regionu na kome to privredno lice deluje.

Dakle, ukoliko isplaćuje 150 ili više procenata u odnosu na prosečnu zaradu, onda bi neto dobit njegova bila manja od ove sadašnje od 15%, iznosila bi 10% i na taj način bi smo stimulisali isplatu većih zarada prema svojim radnicima.

Sa druge strane, destimulativno bi se delovalo prema onim poslodavcima, nedovoljno socijalno odgovornim prema svojim radnicima, koji isplaćuju manje od 80% u odnosu na prosek u statističkom regionu i tada bi stopa poreza na dobit iznosila 30%, a za sve one koji su u margini između 80% i 150% u proseku svog statističkog regiona ostali bi na nivou od 15%.

Dakle, ideja je da stimulišemo rad, da kapital ima naravno svoj prinos, ali da to stimulisanje rada nagradimo kroz poresku stopu.

Suština ovog zakona je, još jednom ću ponoviti i cilj koji bi trebalo da bude cilj svih nas, a to je pravednija socijalna raspodela, pravednija regionalna raspodela, dakle, i horizontalno i vertikalno.

Član 1. predloga ovog zakona kaže da se zarade iz čl. 13. do 15b i prihoda od kapitala iz člana 61. stav 1. tačka 24) ovog zakona dodaje. Suština ove izmene u predlogu zakona je, pre svega, uključivanje prihoda od dividendi u prihode podložne obračunu godišnjeg poreza na dohodak građana.

Dakle, ideja je da učinimo pravednijom tu raspodelu i opterećenje prihoda na kapital i poreza i oporezivanja rada. Iz jednostavne analize i onoga o čemu malo govorimo, a to je pitanje siromaštva u Srbiji i velikog broja ljudi koji živi ispod granice siromaštva, a to je negde oko 8% u ovom trenutku po zvaničnim podacima koji mogu da se vide i na samom sajtu Vlade, a to je oko 500 hiljada ljudi u Srbiji, je jedan ozbiljan podatak i upozorenje da o ovome makar moramo da govorimo da bismo tražili neka rešenja.

Još jednom kažem, ovo nisu idealna rešenja, ali mogu da doprinesu pravednijoj socijalnoj raspodeli.

Kada pođete od podataka da je, još jednom ću reći, minimalna potrošačka korpa u Srbiji 36 hiljada dinara, a da je granica siromaštva za četvoročlanu porodicu u Srbiji 31.500 dinara, znači da nedostaje oko 4,5 hiljade dinara za četvoročlanu porodicu u Srbiji do iznosa od 36.000 dinara, tj. minimalne potrošačke korpe.

Dakle, podatak od 8% populacije Srbije ispod granice siromaštva je nešto što zabrinjava, a još više brine podatak koji ću vam reći, a to je 25,4% stanovništva je u riziku od siromaštva, a 38,7% u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Ovo je duplo veća stopa siromaštva od zemalja u EU.

Ovo su podaci koji bi trebalo da nas upozore da makar o ovim temama razgovaramo, a ovaj predlog zakona ide upravo u tom smeru. Prihod od dividendi oporezovati kao porez na lična primanja. Mislim da toga u ovom trenutku nemamo kao rešenje, a to je nešto što može da pomogne onima koji su u ovakvom statusu siromaštva u Srbiji.