Hvala.

Pola sata slušamo raspravu, vrlo žučnu i čini se da je pored svih ovih količina podataka koje smo mogli da čujemo neki zaključak bio – dvehiljadite godine su razlog za naše zaostajanje, ekonomsko zaostajanje u odnosu na region, zemlje koje su bile daleko iza nas po razvoju.

Pamtimo svi mi gde smo bili, i ispred Bugarske i ispred Rumunije, da ne govorim o Makedoniji, BiH, Crnoj Gori, ali kada realno pogledamo, suština je politika devedesetih godina, politika koja nije razumela da je potrebno sesti za sto, razgovarati i naći racionalna rešenja u budućem rešenju tadašnje države koja se raspadala. To smo videli na primeru Čehoslovačke i vidimo gde su sada i Češka i Slovačka koje su bile spremne da sednu i dogovore svoj razlaz, ali na jedan civilizovan način.

Demokratska stranka je devedesetih godina, kada je bilo najteže, kada je bilo najopasnije, govorila o miru i o potrebi da se dogovorimo i da u tom trenutku uz uslov dogovora unutar Jugoslavije dosegnemo evropske integracije sa mnogo boljim ekonomskim početkom. Nažalost, mnogi su tada zagovarali politiku sukoba na Balkanu, u bivšoj SFRJ i to je izvor sadašnjeg ekonomskog zaostajanja Srbije i to je jasno i nesporno i dokazivo.

Dakle, devedesetih godina nam niko nije odozgo bacao bombe kao 1999. godine, ali smo mi međusobno ratovali zbog te nespremnosti da se dogovorimo i uspostavimo politiku.

Zbog čega govorim o ovome? Mislim da je potrebno, jer su mnogi zaboravili, zbog toga što i sada čujemo poruke netrpeljivosti, poruke pretnji, poruke koje nemaju strpljenja da čuju tuđe argumente i drugačije mišljenje i to se vidi i u ovom delu rasprave.

Koristim dalje vreme…

Očigledno puno žuči, puno poruka, puno laži, puno mržnji i mislim da je sve to nešto što očigledno vodi atmosferi koju mnogi od nas pamte i 90-tih godina.

Pošto ne želimo da se sećamo tih 90-tih godina i sebe u toj ulozi u 90-tim, vidim da je lako optužiti druge, jer se najčešće govori o Zoranu Đinđiću, o tim porukama da su demokrate 90-tih godina ili 1999. godine sejale lokatore, što smo čuli u prošloj raspravi, pozivali NATO bombardere, sve vas pozivam, polazim od sebe, da kažemo gde smo bili u tim danima i šta smo radili i kako smo doprineli u odbrani zemlje u tim trenucima.

Podsetiću vas kada se govori o razvoju, pošto se govorilo o razvoju 90-tih i onome što su nam donele 2000. godine. Učešće javnog duga u BDP 2000. godine je iznosio više od 200%. Ko je to uradio? Koje vlade? Koje vlasti? Koje stranke koje su učestvovale u vlasti od 1990. do 2000. godine?

Podsetiću vas i na to, pošto se strelice uglavnom usmeravaju prema DS. Jel znate koliko godina je DS bila u vlasti u Srbiji? Od 2001. do 2003. godine. Sa premijerom Zoranom Đinđićem tačno dve godine. Živković neka bude godinu dana i manje od godinu dana, to su tri godine. Od 2007. do 2012. godine, pet godina, ukupno osam godina u 28 godina višestranačja u Srbiji.

Dakle, od 1990. do 2018. godine DS u koalicionim vladama, nikada samostalno, prvo sa 18 stranaka DOS, a onda od 2007. do 2012. godine u koaliciji i sa SPS i sa DSS i sa nekim drugim strankama, kalicionim i vašim partnerima i sa ovima koji i danas sede u vašim klupama. Dakle, to je tih osam godina od ukupno 28 godina višestranačja.

Dakle, još jednom osam godina odgovornosti DS od 28 godina višestranačja u Srbiji. Možemo da govorimo o toj podeli odgovornosti, šta nose 90-te godine, posebno od 1990. do 2000. godine, sa kakvim ekonomskim posledicama za ovu zemlju i za čitav ovaj prostor.

Pošto je ovaj amandman vezan upravo za to, za podsticaj privrednog rasta, kažem podnosiocu ovog amandmana da ću podržati i da ću glasati za ovaj amandman, ukoliko ispuni zaista sve ove uslove o kojima ste vi sat vremena govorili. Pitam i vas hoćete li vi glasati za amandman koji je vaša koleginica podnela? Evo, pozivam vas da sada Vlada izađe i kaže da se prihvata ovaj amandman, jer su svi ovi argumenti koje smo čuli od svih vas u toj podršci, u strelicama, u strelama otrovnim prema opoziciji, nešto što smo čuli od vas. Još jednom, podržaću koleginice vaš amandman želeći i radujući se da će rezultati ovog vašeg amandmana biti onakvi kakve ste ih naveli, ali znam i sumnjam da se to na žalost neće ostvariti.

Još jednom, Srbija od 2014. godine, to je bar poznat podatak, za četiri godine, zaključno sa 2017. godinom, ima rast od 1,8% ukupno BDP za te četiri godine. Nismo na samom začelju, ali smo pretposlednji u regionu po rastu BDP. To je jedan od vaših parametara na koje ste se pozivali u tom sjajnom rastu privrede u Srbiji u ovom periodu.

Još jednom, podržaću vaš amandman, radujući se da se ostvare ovi rezultati o kojima ste vi nagoveštavali da on može da donese, ali ću u to biti ubeđen ukoliko i vaša većina glasa za taj amandman, i sada i potpredsednik Vlade i ministar kažu da prihvataju vaš amandman, i evo glasaću za vas.

Traje ova rasprava. Meni je jasno i verovatno dobrom delu javnosti da je potrebno napraviti istorijsku reviziju i pogled ka 5. oktobru, a da 90-te godine u potpunosti zaboravimo. Mislim da je važno upravo iz naše odgovornosti u kojoj ne smemo da ponavljamo greške koje smo tada ponavljali 90-ih godina. Govorim o greškama o nespremnosti da se napravi dijalog tada najvažnijih predsednika republika SFRJ koji su imali svoje turneje, mnogi stariji pamte, po glavnim gradovima republika i nisu uspeli da ih tih turneja izađu sa nekim dogovorom koji će značiti mir na ovom prostoru.

Mi znamo koliko nas je koštao taj sukob na Balkanu 90-ih godina. Mi znamo koliko nas je koštao i sadašnji ekonomski status socijalni i svaki drugi je u osnovi posledica onoga što smo doživeli 90-ih godina. Tačno je, 2000. godine nisu bile sjajne, ali kolega je pozvao da govorimo o apsolutnim brojevima, pa ću govoriti o tim apsolutnim brojevima u kojima ćemo definisati, i ne izbegavam to, šta je bilo između 90-ih, 2000. i 2012. godine.

Javni dug 2000. godine iznosio je 15 milijardi evra, evo apsolutnog broja, učešće u BDP-u preko 200%, pošto je nivo BDP-a 2000. godine bio nešto iznad sedam milijardi evra, a danas je oko 35 ili nešto više, pet puta više. Da li vam je potreban neki podatak koji može da ilustruje da li je danas bolje ili je bilo bolje 1990. godine ili 2000. pogotovo? Dakle, 2000. godine sedam milijardi evra BDP-a, 15 milijardi evra javnog duga, učešće javnog duga u BDP-u više od 200%.

Godina 2012, opet u apsolutnim brojevima, u junu mesecu kada ste preuzeli odgovornost i formirali Vladu taj javni dug je iznosio takođe 15 milijardi evra i učešće u BDP-u u tom trenutku je bilo negde oko 45-46%, na granici onoga što je definisao Zakon o budžetu i nivou mogućeg zaduženja i učešća javnog duga u BDP-u od 45%. To su apsolutni brojevi o kojima ne moramo da raspravljamo, naravno, interpretirajući ih različiti ljudi na različite načine.

Još jednom, ovo je poziv svima nama u politici, u javnom govoru da ne šaljemo te strelice mržnje jer smo imali, nažalost, pre dva dana poruku jednog od naših poslanika, kolega, koji je pretio svojoj dvojici kolega da će udvostručiti svoje aktivnosti zbog kojih je osuđen i da će ih preklati. Evo, sedi jedan od tih kolega. Nažalost, ja nisam čuo osudu takvih pretnji i takvih reči. Ovde je ministar policije i ja njega pozivam da državni organi preduzmu mere zaštite naših kolega koje su doživele tu vrstu pretnji koju ja ne smatram bezazlenim, a ponajmanje su bezazlene za sve nas u javnosti Srbije jer ne želim da ponavljamo takve vrste grešaka, jer takve pretnje smo slušali i 90-ih godina i videli smo kakve su posledice za sve ljude na ovom prostoru. Borim se zbog toga da govorimo o tome otvoreno.

Pozivam sve vas da reagujemo sa dovoljnim nivoom solidarnosti, ljudskosti u odbrani integriteta i bezbednosti svakog od nas pojedinačno. To su razlozi zbog kojih želim da razgovaramo o povišenom nivou odgovornosti kada razgovaramo o svim ovim temama.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, danas smo imali raspravu o 19 zakona koji su pred nama predloženi. Mislim da smo svedoci da u ovom sazivu vrlo često donosimo stihijski zakone, bez prethodnog plana, a i često smo svedoci da se ti zakoni u praksi ne primenjuju onako kako bi to trebalo.

Počeću od analize, po meni najvažnijeg zakona, kroz koji se prelamaju i svi ostali predlozi i kroz koji možemo da analiziramo i sve ostale predloge zakona, a to je Predlog zakona o planskom sistemu Republike Srbije. I malo je mojih koleginica i kolega govorilo o Predlogu zakona, gospodin ministar je pomenuo i govorio je o tome. U načelu mogu da kažem da je to važan zakon koji može da uredi odnose, posebno hijerarhijske odnose između republičkih, pokrajinskih i vlasti lokalnih samouprava.

Na nekim primerima ću dati upravo analizu ovog zakona, predloženog zakona i šta će se dešavati i kod aktuelnih, važnih tema u ovom periodu, ali i u budućnosti.

Važno je pročitati, gde se u članu 1. kaže – ovim zakonom se uređuje planski sistem Republike Srbije, odnosno upravljanje sistemom javnih politika i srednjoročno planiranje vrste i sadržina planskih dokumenata, koji u skladu sa svojim nadležnostima predlažu, usvajaju i sprovode učesnici u planskom sistemu, međusobno usklađenost planskih dokumenata, postupak utvrđivanja i sprovođenja javnih politika i obaveza izveštavanja o sprovođenju planskih dokumenata.

Dakle, ovde se radi o javnim politikama i na nivou Republike, na nivou AP i na nivou lokalnih vlasti. Kada se usvoji ovaj zakon, a to će biti verovatno početkom naredne nedelje, to će svakako uticati na vrlo aktuelnu temu koja je sada prisutna u javnosti, a to su koncesija beogradskog aerodroma, to je dešavanje dosta nejasno oko Aerodroma „Konstantin Veliki“ u Nišu i mnoge druge stvari koje ću pokazati upravo na analizi pojedinih tačaka ovog zakona.

Ovde se radi o usklađenosti planskih dokumenata lokalne vlasti, pokrajinskih vlasti i republičkih vlasti. Šta se dešava u Nišu u vezi sa projektom Aerodroma „Nikola Tesla“. Ilustrovaću vam kroz istoriju ulaganja u niški aerodrom, šta se sve dešavalo u javnim politikama i na koji način će ovaj zakon uticati upravo na ono što bi trebalo da bude zrela odluka jedne države odgovornih ljudi i u Republici i na lokalnom nivou.

Godine 1986. grad Niš je investirao u izgradnju aerodroma iz svojih lokalnih sredstava. Grad Niš i lokalne samouprave su tada imale svoju imovinu i to je jedna od javnih politika o kojima treba da govorimo u ovoj Skupštini. Dakle, lokalne samouprave su upravljale svojom imovinom i imale su svoju imovinu. Godine 1997, posle lokalnih izbora 1996. i 1997. godine, kada je tadašnja opozicija i koalicija zajedno pobedila u najvećem broju gradova i opština, donosi se zakon 1997. godine, o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada se kompletna imovina lokalnih samouprava prebacuje na Republiku, vlasništvo Republike, a korisnici, gradovi, opštine i javna preduzeća.

Zbog čega je ovo važno? Evo, ovde, u članu 2. ovog predloženog zakona za koji ćete vi glasati, u tački 5. kaže – upravljanje sistemom javnih politika jeste proces planiranja javnih politika, analiza efekata, pripreme i usvajanje planskih dokumenata, koordinacije, sprovođenje javnih politika, praćenja sprovođenja tih politika, vrednovanje učinaka javnih politika u cilju njihovog preispitivanja i unapređenja, njihovog unapređenja na osnovu nalaza, vrednovanja učinaka, kao i izveštavanja o postignutim učincima javnih politika.

Dakle, šta je to značilo za lokalne samouprave i učešće, mislim da je važno, gospodine ministre, očekujem vaš stav i odgovore vas kao predstavnika Vlade, na ovu temu. Šta je to značilo za razvoj lokalnih zajednica? Jer, osnovna vrednost ovog zakona, i vi ste govorili o tome, je učešće građana u donošenju odluka, odluka koje se tiču njihove budućnosti, odluka koje se tiču njihovih razvojnih projekata, dakle građana koji se organizuju na nivou lokalnih samouprava.

Dakle, sa 1997. godinom u prošlom veku i oduzetom imovinom, posle 2000. godine, o kojoj govorite sve najgore sa vaših pozicija, krenulo se upravo u vraćanje mogućnosti i učešća građana u donošenju odluka koje su bitne za njihove sredine. Nažalost, to nije išlo najefikasnije i tek je 2011. godine predložen zakon o javnoj svojini, koji je podrazumevao vraćanje imovine lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama, ali i javnim preduzećima.

Dakle, 2011. godine smo usvojili, ja nisam bio tada u ovom sazivu, mnogi od vas su sedeli u ovim klupama, Zakon o javnoj svojini kojim se vraća imovina gradovima i opštinama, jer je to važna odluka i siguran sam da se oko toga slažemo, jer smo kasnije, pošto je definisan rok primene, gospodine ministre, od 2011. godine, za tri godine upisa imovine gradova, opština i javnih preduzeća koje su im tada, 1997. godine, oduzete. Nažalost, nije bilo dovoljno efikasnosti za taj upis imovine, pa smo ovde u ovom sazivu zajedno donosili izmenu samo jednog člana, a to je produžetak roka na sledeće tri godine. I to smo radili dva puta. Dakle, mi dva puta produžavamo rok primene Zakona o javnoj svojini.

Zbog čega govorim o ovome? Ja mislim da je nama potreban odgovor kod ključnih pitanja, posebno kada govorimo o ovom zakonu, otvorenih pitanja, koja nisu dovoljno približena javnosti. Mislim da ovde treba da vodimo otvorenu debatu o činjenicama i o istini. Između ostalog, i iz tog razloga su građani Niša podigli svoj glas, upravo štiteći imovinu grada Niša koji je, u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, upisao svoje vlasništvo nad zemljištem i aerodromom „Niš“. U ovom trenutku je, i to je činjenica, grad Niš vlasnik tog zemljišta. Dakle, treba poći od toga.

Kada govorimo o planskim dokumentima, to je jedna činjenica. Druga činjenica je da je grad Niš i Skupština grada, legitimno izabranih predstavnika grada Niša, govorim legitimno i govorim o predstavnicima koji su iz naše koalicione većine, dakle, predstavnici Srpske napredne stranke su i gradonačelnik i direktor aerodroma „Niš“, dakle, ovde se ne zalažem za direktore iz Demokratske stranke, ili predsednike opština ili Skupštine grada, već se ja ovde zalažem za interese grada Niša i poštovanje zakona koje smo usvojili u ovoj Skupštini, a to je Zakon o javnoj svojini.

Zbog toga pozivam institucije koje se pominju i u jednom od ovih zakona i predloga zakona, a to je Državna revizorska institucija, nezavisna institucija koju ćemo birati i na ovoj sednici, da isprati proces zakonitosti prenošenja, ukoliko Skupština grada Niša usvaja odluku o tome da prenese imovinu aerodroma na Republiku Srbiju. Dakle, to treba svakako uraditi u skladu sa Zakonom o javnoj svojini i mislim da je potrebno da upravo o tome govorimo.

Mnogi od vas pominju i novac. Naravno, i o tome treba govoriti, a ovo je jedna od stvari i javnih politika o kojima treba razgovarati. Jedan od argumenata za prenos vlasništva aerodroma „Niš“ na Republiku je bio da grad Niš nema dovoljno para, nema dovoljno sredstava, da je u finansijskoj krizi, da bi ispunio ugovorne obaveze prema Vojsci Srbije. I o tome treba razgovarati. Postoje ugovori koji su potpisivani, a istorija tog odnosa je bogata. Mislim da je važno ovde pomenuti pred svima nama, jer i to je deo definisanja javnih politika o kojima treba da govorimo, a to je da je aerodrom „Niš“ 1999. godine u bombardovanju destruiran, da je ostalo 27 neeksplodiranih bombi sa uranijumskim punjenjem, da je to bio ekološki ogroman problem za grad Niš, da je to bio bezbednosni problem, na samo kilometar ili dva od centra Niša i da je to trebalo svakako rešavati, i da je u tom trenutku imovinski status aerodroma „Niš“ bio vojno-civilne namene.

Tada je norveška Vlada bila spremna da podrži naš projekat rekonstrukcije aerodroma, a pre svega iz razloga i bezbednosti i ekološke i fizičke i svake druge, a i iz razloga budućeg razvoja i grada i čitavog regiona jugoistočne Srbije i finansirala je taj projekat. Uslov tada norveške Vlade, uz pregovore sa Vojskom tada SR Jugoslavije, bio je da se status aerodroma „Niš“ prenese na status civilno-vojni, da bismo mogli da prihvatimo tih šest miliona evra donacije norveške Vlade i da bi grad Niš učestvovao sa tri miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, da bi sanirali tu ranu i Srbije i čitavog grada. Mislim da su to ljudi iz Vojske Srbije, pre svega, herojski uradili, uz građevinsku operativu, i efikasno, za tih devet miliona evra, napravili su veliki iskorak i mogućnost budućeg razvoja aerodroma „Niš“.

Ovo govorim zbog toga što je potrebno utvrditi činjenice. Jer, govorili smo o tom razlogu zbog čega grad Niš ne može dalje da investira u aerodrom „Niš“, a to je da se utvrdi odnos i grada Niša sa Vojskom Srbije. Pominjan je jedan ugovor sa Vojskom, koji nije vezan za aerodrom „Niš“, a to je kasarna „Bubanjski heroji“ i naselje Novi Niš, potpisan 2011. godine, tačno u vreme žutih, i o tome se govori, u vreme kada je gradonačelnik Niša bio gospodin Simonović iz Demokratske stranke, ali je tačno i to da je taj ugovor aneksiran 2016. godine, uz prisustvo ministarke Mihajlović i tadašnjeg gradonačelnika Perišića, i to je odnos prema projektu i kontinuitetu jednog projekta koji je važan za grad, gde je grad tada uzeo na sebe obavezu da isporuči 30 hiljada kvadrata i preda na korišćenje pripadnicima Vojske Srbije.

Postavlja se pitanje upravo javnih politika grada Niša, ali i Republike. U tom odnosu, a ja ponovo i na ovom planu pozivam Državnu revizorsku instituciju i mislim da oko toga možemo da se složimo, jer sam to uradio i na poslednjem Odboru za finansije, a to je da Državna revizorska institucija utvrdi taj pravi finansijski odnos i međusobne obaveze grada Niša i Vojske Srbije, u ovom trenutku. Grad Niš, sa tim aneksiranjem ugovora 2016. godine, dakle, u vreme kada ste vi na vlasti, je dobio bankarsku garanciju, prema mojim informacijama, ali to treba da podrži nezavisna institucija, na 10 miliona evra za dobro izvršenje poslova, što će biti dovoljno za ispunjenje ovih uslova, jer sadašnji gradonačelnik je, bar u javnosti smo to mogli da vidimo, rekao da nije u mogućnosti da grad Niš, zbog nedostajućih milijardu dinara, nastavi sa eksploatacijom niškog aerodroma i da ne može da upravlja njime zbog finansijskog stanja u lokalnoj samoupravi, a samo ovih 10 miliona evra aktivirane garancije bi bilo dovoljno za ispunjenje tog uslova, jer je 10 milijardi u protivvrednosti osam i po miliona evra.

Mislim da oko toga možemo da se složimo, da su nama za kreiranje i lokalnih politika, ali i pokrajinskih i republičke politike, javnih politika potrebni samo objektivni podaci na osnovu kojih možemo da donosimo prave odluke. To je poenta ove moje analize i poziv nezavisnim institucijama, a to je pre svega Državna revizorska institucija, da utvrdi potpunu istinu i oko zakonitosti budućeg mogućeg odlučivanja o prenosu vlasništva aerodroma na Republiku, ali i o postojećim međusobnim finansijskim odnosima između grada i Vojske. Dakle, to su dva važna aspekta.

Kada govorimo o planiranju i poštovanju predstavnika u Skupštini grada Niša, a opet su to predstavnici u većini iz adekvatne većine i u ovoj našoj Skupštini, dakle, vaše kolege i koleginice i moji sugrađani, u situaciji su da donoseći planska dokumenta o razvoju grada, ne znam da li ste, ministre, upoznati sa tim, ali taj dokument o razvoju aerodroma „Niš“ na srednji rok, što se definiše ovim zakonom, donet je pre mesec i po dana u toj istoj Skupštini grada, za razvoj aerodroma od 2018. do 2028. godine. Dakle, predstavnici građana Niša, vaše koleginice i kolege partijske, ušle su u tu Skupštinu i glasale i izglasale dokument o razvoju aerodroma „Niš“ od 2018. do 2028. godine, podigle ruku i rekle u tom planu da je niški aerodrom u ovom trenutku samoodrživ, da je moguće investirati iz sopstvenih prihoda, da će raditi sa profitom. Posle svega toga dođu u situaciju da dobiju zaključak Vlade. E sad, gde je tu, gospodine ministre, koordinacija između Vlade i lokalne samouprave u donošenju planskih dokumenata? Da li ste vi uopšte znali da je lokalna samouprava donela ovakav planski dokument o razvoju sopstvenog grada i budućnosti svog grada da oni posle samo mesec dana u toj istoj Skupštini dobiju papir i predlog o odlučivanju o poklanjanju imovine aerodroma Republici Srbiji?

Šta sa svim prethodnim dokumentima i svim prethodnim planovima? Šta će se desiti u skladu sa ovim zakonom i da li će oni moći da donesu tu odluku ukoliko mi usvojimo ovaj zakon? Mislim da bi bilo dobro da nam to interpretirate i kažete kakva je odluka i na osnovu kojih zaključaka je doneta na samoj Vladi. To su samo neka od pitanja koja se otvaraju u ovom konkretnom slučaju.

Toliko o ovom zakonu i mislim je dovoljno, pošto, evo, 16 minuta ili 17 govorimo o tome, mislim da je potrebno govoriti i o nekim drugim zakonima, ali ovo je ilustrativno, jer je potrebno videti i razmisliti o načinu na koji će se buduće odluke donositi i u skladu sa ovim zakonom.

Ovde imamo i set drugih zakona, a pomenuli smo i DRI koju sam pozvao, i sada ponavljam taj poziv, koje je potrebno da utvrdi i zakonitost prenošenja imovine i finansijski odnos sa Vojskom Srbije i način na koji će se taj čitav proces uraditi, ali smo videli i nešto što je važno za sve nas u Srbiji, a to je način na koji se troše budžetska sredstva u Republici Srbiji. Na poslednjem izveštaju DRI, na Odboru za finansija, to smo videli u javnosti, neki od mojih kolega su govorili o tome, je utvrđeno da je negde oko 720 milijardi dinara potrošeno sredstava koje nisu u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, i očigledno je da je taj nivo sredstava od šest milijardi evra u 2017. godini nešto što treba da zabrine sve nas.

Ovde ne optužujem nikoga, jer znam da će se skočiti i da će se reći, pa da bilo je to u različitim vremenima. Da, bilo je, ali je potrebno govoriti otvoreno o tome da je šest milijardi evra evidentno potrošeno mimo zakona u skladu sa izveštajem nezavisne DRI i da o tome treba govoriti zaista ozbiljno.

Gospodin potpredsednik Vlade je ovde govorio i o zaduženjima, i mislim da to svakako treba pomenuti, a to su garancije ili prenošenje garancije za „Srbijagas“ i EPS, dakle. Ovo nisu nova zaduženja, ali je isto važno i u skladu sa ovim zakonom reći da smo primenjivali Zakon o javnoj svojini i prenos imovine i uknjižbi imovine i za „Srbijagas“ i za EPS, i za ostala javna preduzeća onako kao i za gradove i lokalne samouprave, ne bi bilo potrebe za garancijom države u ovom smislu, da su korporatizovane, da je upisana imovina i da su to postala društva, privredna društva koja mogu da se zadužuju samostalno i u skladu sa zakonom, mi sada ne bismo imali potrebu da donosimo garancije i time se posredno zadužujemo sa budžet.

Činjenica je da u 2012. godine na ovamo, 2012. godine sredinom kada je ova koalicija došla na vlast, da je javni dug Srbije iznosio 15 milijardi, da i u ovom trenutku kako smo čuli 23,5 milijardi, da je to 8,5 milijardi, u jednom trenutku je bilo 25, dakle 10 milijardi više. Dobro je da se smanjuje taj dug, ali je nasleđen dug bio 15 milijardi i važno je reći i tu činjenicu.

Dobro je da se smanjuje, govorimo o Mastriktu, govorimo o relativnom odnosu javnog duga sa bruto društvenim proizvodom, ispod 60% u ovom trenutku 59,5, ali je nasleđeni dug od 15 milijardi u tom trenutku iznosio oko 45%, 46%, u tom trenutku premašio tu granicu od 45% učešća javnog duga u bruto društvenom proizvodu 2012. godine. Mi moramo da se ponašamo i Vlada Srbija u skladu sa našim zakonom koji ograničava taj relativni odnos javnog duga i bruto društvenog proizvoda na 45%, a ne na 60% koliko propisuje Mastrikt.

Ponosan sam da sam kao gradonačelnik Niša učestvovao sa svim ljudima tada i iz Vojske Srbije i SR Jugoslavije i iz grada u rekonstrukciji aerodroma, u vađenju 30 zaostalih projektila od po hiljadu kilograma iz piste, neeksplodiranih i saniranju tridesetak kratera. Dakle, to je herojski posao koji su ljudi odradili i nismo mi uništili taj aerodrom. Mi smo ga dizali iz pepela.

Važno je to što se desilo 2008. godine. To je i deo politike koju smo od 90-te na ovamo vodili kao tad DS. To je evropski put i to jeste bio jedan od uslova za podizanje broja putnika, potpisivanje ugovora sa loukost kompanijama, potpisivanju sporazuma o slobodnom nebu na velikom projektu otvorenog evropskog neba i to je bio preduslov da raste broj putnika.

O investicijama, pošto govorimo i vi imate po desetak minuta, a ja dva minuta mogu da odgovorim na sve ovo što ste rekli, dakle, znamo da je pre šest meseci usvojen plan investicija. Dakle, Vlada pominje 3,5 miliona evra svojih investicija i neće ona ulagati u toranj niti u Nišu, niti u Beogradu. Agencija SMATSA je već usvojila plan i potpisan je ugovor o kreditiranju izgradnje ovih objekata, i tornja na niškom aerodromu i modernizacije svetla, sletanja u uslovima magle po 13 miliona evra. Nezavisno od toga će te investicije se odvijati i mimo Vlade Srbije.

Ono što govorite o ugovoru i zaduženju od 60 miliona evra, još jednom, evo zajedno možemo da pozovemo DRI i neka utvrdi obaveze grada, međusobne obaveze grada, Vojske Srbije od 2000. godine na ovamo. Neka prođe kroz sve ugovore koji su potpisani, ali tvrdim vam da postoji bankarska garancija za dobro izvršenje posla na tom objektu i na tom planu kasarne „Bubanjski heroji“. Aktivirajte tu garanciju. To nije uradio ni prethodni ni sadašnji gradonačelnik, koji su iz vaše većine. Ja ih pozivam da to urade, ali mislim da je važno da o tome razgovaramo i da govorimo o činjenicama, jedino o činjenicama i o investiranju i Republike Srbije i grada Niša, o strukturi i svemu onome što je uloženo u taj aerodrom.

Još jednom, kažem, ponosan sam na ono što sam uradio za taj aerodrom kao gradonačelnik Niša, jer smo ga digli iz pepela zajedno sa svim onim ljudima, uz čestitke za to što je urađeno potpisivanjem sporazuma o slobodnom nebu, slobodnom letenju, jer je to način da se podigne broj putnika.

Još jednom samo kratko, mislim da se samo ovde ne slažemo i ne samo tu, nego i u mnogim drugim stvarima, a to je pitanje razvoja, da li se Srbija razvija odozdo … (Isključen mikrofon.)

Ja mislim da na ovakav način govoriti o ljudima iz DS i o onima koji su nosili uniformu te 1999. godine nije niti ljudski niti korektno, pogotovo ne ovde, a ja ću vas pozvati da se ovde svako od nas i lično izjasni i kaže na koji način je dao doprinos u odbrani zemlje 1999. godine? Da vi mene optužujete za lokatore, to je u najmanju ruku neprimereno i zaista ne mogu da izaberem tu reč.

Godinu 1999. sam kao predsednik gradskog odbora DS proveo u raketnim jedinicama u okolini Podujeva. Inače sam rezervni kapetan. Mislim da je red da sada vi ustanete i kažete šta ste vi radili 1999. godine, kao i svako od nas ovde.

Ja neću dozvoliti da na takav način optužujete i želim da pođem od samog sebe i svoje uloge i svog ličnog doprinosa i 1999. godine u odbrani zemlje, ali i te 2001. godine u početku obnove od posledica bombardovanja 1999. godine.

Da, bio sam gradonačelnik, učestvovao sam u toj obnovi aerodroma Niš i ponosan sam na to, a ponosan pre svega na ljude, deminere iz vojske SR Jugoslavije tada i sve ljude iz grada Niša, iz gradske uprave koji su učestvovali u tome, i svim onim ljudima koji su deminirali prostor oko niškog Aerodroma.

Mislim da dugujete izvinjenje, pođite prvo od sebe, od svog života, od svog učešća, mislim da bi smo na takav način bili pošteni jedni prema drugima i pođimo, govorimo o činjenicama i o istini, a na način i ovakve optužbe kada probamo da govorimo o argumentima, kada probamo da govorimo o činjenicama, vi uđete u raspravu kojom probate da ljude na ličnom planu destruirate, ulazeći i u porodične i u lične odnose. Ovde ste potpuno promašili, na 1999. godinu moje učešće u tom ratu ja mogu samo da budem ponosan.

Pitanje za predsednicu Vlade.

Zbog čega javnosti Srbije nije prezentovan ugovor o koncesiji aerodroma „Nikola Tesla“? Mi vidimo u javnosti prisutno negodovanje, pre svega građana Niša, u vezi sa zahtevom i preporukom Vlade za prenos vlasništva aerodroma „Konstantin Veliki“, na državu Srbiju.

Pitanje je, mi smo u ovoj sali 2011. godine usvojili Zakon o javnoj svojini. Taj zakon je trebalo da ispravi pristup u kome treba limitirati lokalne samouprave u podsticaju lokalnog ekonomskog razvoja, a Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije je usvojen 1997. godine, da bi se tada opozicione lokalne samouprave sprečile u upravljanju imovinom. Tu nepravdu smo ispravili 2011. godine usvajajući taj zakon, sa rokom da se taj zakon primeni za tri godine. Dakle, tri godine su i lokalne samouprave i javna preduzeća imala priliku da upišu tu imovinu. Tri puta odlažemo primenu tog zakona, prvo 2014, a zatim i 2017. godina, a što je apsurdno oni koji su ažurno uradili taj posao, a to je grad Niš, upisana je imovina i vlasništvo i zemljištem nad aerodromom „Konstantin Veliki“.

Sada dolazimo u situaciju, i to je pitanje našoj predsednici Vlade, da li je to nagrada za one koji su bili ažurni, za one koji su radili svoj posao, da sada ponovo treba nacionalizovati, uslovno rečeno, tu imovinu i vratiti to vlasništvo aerodroma Niš, jednog od retkih uspešnih javnih preduzeća u Nišu, ponovo državu. I šta će garantovati svim građanima Srbije, a pogotovo građanima Niša da će se upravljanje tim aerodromom biti efikasno.

Još jedno pitanje vezano za sumnje koje su prisutne upravo zbog toga što nemamo prezentovan sam ugovor o koncesiji Aerodroma „Nikola Tesla“. Da li je razlog za ovaj prenos imovine i preporuke Vlade i taj da je uslov koncesionara bio smanjenje frekvencije i saobraćaja i broja putnika na aerodroma u Nišu. To se može jednostavno otkloniti. Iznesite javnosti Srbije taj ugovor i mislim da je važno dati odgovore na ta pitanja, a ta pitanja su sledeća. Šta je bio motiv za potpisivanje ovog koncesionog ugovora?

Mi smo iz javnosti saznali da je naknada državi u iznosu od nekih 417 miliona evra, to će biti korist budžeta i korist malih akcionara, oko 84 miliona evra, ukupno oko 500 miliona. Možemo iz javnih dokumenata da vidimo da je u ovom trenutku dobit Aerodroma „Nikola Tesla“ godišnja 30 miliona evra. Za 25 godina, koliki je rok koncesionog ugovora, to bi bilo oko 750 miliona evra, čak da nema rasta broja putnika i prihoda. Dakle, 750 miliona potencijalnih prihoda za 25 godina, u odnosu na 500 miliona. Tačno je da se predviđa investicija od milijardu evra u aerodrom, ali se i tu postavlja pitanje i to je pitanje za predsednicu Vlade – da li su uspostavljene garancije i da li je tražena bankarska garancija za izvršenje tih investicija od milijardu i šta će garantovati da će se te investicije i izvršiti?

Drugo pitanje – ko će posle završetka koncesionog roka ostati vlasnik onoga što je investirano za tih milijardu evra na zemljištu Aerodroma „Nikola Tesla“? To su sve pitanja koja su važna za građane Srbije i mislim da i ova Skupština i mi poslanici zaslužujemo odgovore na ta pitanja.

Da se vratimo na aerodrom Niš, mi smo imali zaista teško razumljive odgovore gradonačelnika koji je rekao da grad Niš nije sposoban da servisira dug koji je preuzeo u odnosu na Vojsku Srbije. Pitam ministarku Mihajlović koja je danas u Nišu i dobro je da je u Nišu, ali neće biti dobro da se vrati iz Niša sa ovim posledičnim stanjem, mislim da je potrebno redefinisati ovaj zahtev Vlade, a to je zbog čega nije aktivirana bankarska garancija od 10 miliona evra za potpisan ugovor i aneksiran 2014. godine, koji upravo tretira tu obavezu grada Niša prema Vojsci Srbije za izgradnju 300 kvadrata stanova, a od toga bi 10% pripalo Vojsci Srbije.

Mislim da je to upravo prostor i iznos koji može da kompenzuje i obezbedi ono što je po navodima gradonačelnika bio glavni razlog da treba vratiti, pokloniti aerodrom Niš Vladi Srbije.

Predložio sam četiri zakona koji imaju za cilj pre svega pravedniju socijalnu i regionalnu raspodelu i ovo je jedan od ovih zakona.

Polazeći od ključnih podataka i ključnih problema u Srbiji, to je svakako pitanje standarda naših građana, stanje siromaštva i polazeći od podataka da je prosečna plata u ovom trenutku 47 hiljada, a minimalna potrošačka korpa potrebna za život 36.500, znamo da oko 8% naših građana, dakle više od 500 hiljada građana u Srbiji živi ispod granice siromaštva.

Zbog toga je i ovaj predlog u kome je cilj pre svega stimulisati poslodavce, vlasnika preduzeća, kompanija, da svoju dobit ne stavljaju u džep time što će biti stimulisani niskim poreskim stopama na dobit, nego time što će povećati zarade svojim upošljenima.

Ovaj predlog podrazumeva sledeću stvar – da stopa poreza na dobit pravnih lica je varijabilna i iznosi od 10 do 30%, a u korelaciji sa prosečnom neto zaradom po zaposlenom prema statističkim teritorijalnim jedinicama.

Dakle, cilj je da ono pravno lice koje isplaćuju od 80 do 150% od prosečne zarade u statističkom regionu u kome funkcioniše zadrži postojeću stopu na dobit od 15%. Za sve one koji isplaćuju prosečne zarade ispod 80% od proseka na statističkom regionu, mislimo da ih treba destimulisati zbog takvog pristupa svojim radnicima i upošljenima i treba podići poresku stopu na 30%, a za sve one koji isplaćuju iznad 150% zarade u odnosu na prosečnu zaradu u statističkom regionu treba smanjiti poresku stopu na 10%.

Mislimo da je to pitanje odgovornosti države, koja treba da obezbedi plate radnicima i upošljenima koji ulažu svoj rad, koji moraju da imaju prava na dostojanstven život.

Ovo je jedna od mera i ona sigurno neće u potpunosti rešiti sve nagomilane ekonomske i socijalne probleme u našem društvu, ali mislim da je to jedna od stvari koju je moguće uraditi, povući ovaj potez i makar nekim delom ispraviti nepravdu.

Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o porezu na dohodak građana, pojednostaviću, predstavlja uključivanje prihoda od dividendi u prihode podložne obračunu godišnjeg poreza na dohodak građana. Dakle, isti je cilj, kao i kod prethodnog zakona. Dakle, sa uključivanjem prihoda od dividendi u ovaj porez znači da će se uspostaviti pravedniji odnos onih koji raspolažu kapitalom i koji ubiru prihode od kapitala, želeći da stavimo prioritet na one koji žive od svog rada i koji dobijaju naknadu za svoj rad.

Dakle, još jednom, ključni je cilj ublažavanje socijalnih razlika, socijalnih nepravdi, a ja ću vam ilustrovati i dopunom podatka o tome kakve su granice siromaštva i koliki je broj ljudi u Srbiji ugrožen zbog siromaštva.

Granica siromaštva u Srbiji je definisana cifrom od 11.694 dinara mesečno po građaninu Srbije. Dakle, svi oni koji imaju potrošnju mesečnu ispod 11.600 dinara su ispod granice siromaštva. Nažalost, podatak je da je 8% građana u Srbiji ispod ovog procenta.

Što se porodice tiče, podatak je da je svaka porodica četvoročlana sa dvoje dece ispod 14 godina starosti ispod granice siromaštva ukoliko troši mesečno manje od 31.574 dinara. Kada znamo da je minimalna potrošačka korpa 36.000, vidimo da je taj procenat od 8% mnogo viši, dakle u toj nedostajućoj cifri od 5.000 do minimalne potrošačke korpe za četvoročlanu porodicu je nešto što će sigurno obuhvatiti mnogo veći procenat. To nam potvrđuju i sledeći procenti i podaci o građanima u Srbiji – 25,4% stanovništva, dakle četvrtina stanovništva je u riziku od siromaštva, a 38,7% je u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti. Ovo je duplo veća stopa od proseka zemalja EU i ovo je jedan od ključnih razloga. Najvažniji razlog zbog čega je potrebno našu zemlju usmeriti ka EU, ka rešenjima koja mogu da doprinesu upravo boljem životu građana, ali pre svega smanjenju socijalnih razlika na ovaj način.

Zbog toga ovakav predlog zakona i zaista mislim da bi bilo racionalno podržati ovaj zakon i uopšte podržati temu koja najbolje pokazuje trenutno stanje u društvu, a to su jednostavni podaci - prosečna zarada, minimalna potrošačka korpa, potrošačka korpa, a sve ređe slušamo o tim podacima. Mislim da javni servis i mediji treba upravo o tome da govore više.

Ovaj Predlog zakona ima isti cilj, a sigurno i širi od pokušaja da uspostavimo socijalno pravedniju državu i državu koja razmišlja o ravnomernom regionalnom razvoju.

Jedan od najvažnijih ciljeva ovog zakona je sprečavanje korupcije i mislim da će biti jasno kada kažem šta podrazumeva ovaj Predlog izmene Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Prvi stav – lica su dužna da dostavljaju podatke iz stava 2. ovog člana, dva puta u toku godine i to u definisanim rokovima.

Dakle, u članu 58. dodaje se stav 2. koji glasi: „Podzakonskim aktom se formira poseban organizacioni deo u poreskoj upravi sa posebno obučenim kadrovima koji bi, u saradnji sa ostalim državnim organima - Ministarstvom unutrašnjih poslova, Katastrom, Narodnom bankom Srbije, Upravom carine, Centralnim registrom hartija od vrednosti, APR-om, Upravom za trezor, Upravom za sprečavanje pranja novca, vršio obradu podnetih prijava, kao i proveru obveznika koji nisu podneli prijavu.“

Dakle, cilj ovog zakona i osnovna ideja je da se izvrši efikasnije upoređivanje imovine fizičkih lica sa njihovim prijavljenim prihodima. Time će se svakako postići veći stepen socijalne pravde, a u narednom koraku i omogućiti harmonizacija poreskih zakona sa Zakonom o poreklu i imovini.

Mislim da su mnoge poslaničke grupe i mnogi poslanici govorili, a i poneko od predsednika Vlade, u ekspozeu, pred ovom Skupštinom, da će ključna borba u državi biti borba protiv korupcije i donošenje ovog zakona.

10/2AL/IĆ

Dakle, ovo je jedan od manjih koraka koji može da pokaže upravo spremnost da se od odgovornosti može krenuti upravo od najodgovornijih u državi. I ja sam više puta obrazlažući ovaj Predlog zakona i vama dao jedan od primera i način na koji je vidljivo, vrlo često vidljivo i na ulicama da je teško argumentovati imovinu koja se pojavljuje samo u voznom parku pojedinih ljudi i bez ikakvih prihoda i bez ikakvih poreskih obaveza prema državi i bez ikakvog porekla o toj imovini.

Kada pođemo iz ove skupštine sale, jedan od primera je da imate poslanike koji su, recimo, od 1990. godine poslanici do 2012. proveli 22 godine u Skupštini, da prosečna zarada, u periodu devedesetih godina kada je ponekad bila i pet evra ili 10 maraka, pa do nekih sada 700 ili 800 evra u protivvrednosti, bude u proseku 500 evra, za godinu dana to znači legalnog prihoda 500 evra puta 12 meseci je 6.000 evra, puta 22 godine, 120 plus 12, 132.000 evra.

A vidite imovinu koja je teško pokrivena sa ukupnim prihodom, da se čak ništa nije jelo, da se nije trošilo na račune i standardni život. Mislim da je kod nas pre svega odgovornost da uspostavimo ovakav model u kome će svako odgovarati i argumentovati svojim prihodima poreskoj upravi za imovinu koju poseduje.

Već sam rekao da jedan od ključnih motiva za podnošenje ovih zakona pre svega pravednija socijalna raspodela, ali i regionalna raspodela. Kakvu regionalnu raspodelu imamo i način na koji se živi u Srbiji može da se vidi iz ove jednostavne karte koja pokazuje podatke o zaradama u oblastima u Srbiji.

Jedino četiri oblasti u Srbiji imaju prosek zarada iznad proseka Republike Srbije. To su Južnobačka oblast, Južnobanatska oblast, Beogradska oblast i Borska oblast. Sve ostale oblasti u Srbiji su sa prosečnom zaradom ispod prosečne zarade u Srbiji.

To nije jednostavno otkloniti jednim zakonom ili jednom promenom zakona, ali ovo je jedan od jednostavnijih načina na koji možemo da učinimo i pokažemo neke efekte u pravednijoj raspodeli.

Ovaj predlog podrazumeva to da jedinici lokalne samouprave pripadaju sledeći porezi ostvareni na njenoj teritoriji, onako kako je to i do sada, 74% od poreza na zarade koje plaća prema prebivalištu zaposlenog, ali pripadaju u proporcionalnom iznosu porezi od upošljenih u čitavoj Republici Srbiji u javnom sektoru jer je po meni pravedno da svi građani u Srbiji imaju prava na tu vrstu poreza i doprinosa, od ljudi koji rade u MUP, Vojsci, EPS, javnom sektoru, državnim sistemima, koji daju proizvod za čitavu Srbiju, ali su i finansirani od svih građana Srbije.

Nepravedno je da njihovi prihodi koji se uglavnom ostvaruju u najvećim centrima se ostvaruju i vide samo na ulicama ili efekti u samim gradovima u kojima oni žive. Mislim da je potrebno taj deo prihoda preraspodeliti na čitavu Srbiju mnogo pravednije i tu se radi o ukupnom iznosu, procena je, oko 300 miliona evra, što znači da na podeljeno na sedam miliona ljudi na godišnjem nivou, to je oko 43 evra po stanovniku godišnje većeg prihoda za sve lokalne samouprave u Srbiji.

Koliko je to značajno, to najbolje znaju ljudi u gradovima i opštinama Srbije koji naravno žele i bolje zdravstvo, bolje zdravstvene ustanove jer za jedan grad od 10 hiljada stanovnika to bi značilo negde oko 430 hiljada evra više godišnje u budžetu, što znači da bi se sa tim parama mogle urediti i neke zdravstvene ustanove, da bi se poboljšao kvalitet školstva, da bi se moglo da uloži i u obdaništa i sve one sadržaje koji su značajni za život građana u Srbiji.

Ovo je jedan od predloga za koji zaista ne mogu da razumem zbog čega nemamo podršku ili saglasnost oko nečega što je tako vidljivo i tako jasno.

Predlog je da se član 86b Zakona o NBS briše, a on glasi – Narodna banka Srbije, guverner, viceguverneri, direktor Uprave za nadzor i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova u NBS osim ako se dokaže da nisu postupili u dobroj veri.

Dakle, stvarno je teško razumljivo da mi kao zakonodavni organ odustajemo od očekivanja odgovornosti za ljude koji rade u ovako važnoj instituciji, u bilo kojoj instituciji u Srbiji, a pogotovo u NBS. Dakle, odričemo se toga da ljudi kojima smo dodelili tolika prava i mogućnosti za odlučivanje o našim životima nemaju apsolutno nikakvu odgovornost za ono šta njihove odluke donose kao efekte.

Podsetiću vas šta su ključni poslovi ljudi u NBS, dakle utvrđuju i sprovode monetarnu i deviznu politiku, upravlja deviznim rezervama. Dakle, radi se o desetinama milijardi evra upravlja deviznim rezervama, a da mi imamo član koji u potpunosti oslobađa bilo kakve odgovornosti za bilo kakvo donošenje odluka ovih ljudi koji su zaposleni u NBS.

Podsetiću vas, 2011. godinu smo završili sa 12 milijardi evra deviznih rezervi. To je sada negde oko devet milijardi i 900 miliona evra deviznih rezervi u NBS. Puno je argumenata za to, ali ono što je takođe zanimljivo, pre neki dan smo na Skupštini raspravljali o kontroli, zaposlenih u Upravi za nadzor i izabrali direktora Uprave za nadzor, a da smo pre desetak dana imali podatke o tome da je naša zemlja stavljena na listu međuvladine organizacije FAT za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma.

Dakle, da li bi sa većom odgovornošću ljudi koje smo birali na ova mesta vršili kontrolu i uplata i isplata i tokova novca kroz našu zemlju i da li bi ti efekti i takav rad, odgovorniji rad, moguće sprečio ovako sramno nalaženje Srbije na ovoj listi? Mislim da to ugrožava ukupan ekonomski razvoj u Srbiji i poverenje u našu zemlju. Zbog toga je puno primera i pozivam vas da prihvatite ovaj stav. LJudi u NBS će nastaviti svoje poslove, a siguran sam mnogo odgovornije pod uslovom da skinemo ovaj član 86b.

Predložio sam par zakona koji se tiču poreske reforme, pre svega sa ciljem uspostavljanja pravednije socijalne, ali i regionalne raspodele.

Mislim da je važno da u ovoj sali govorimo o konkretnim podacima koje možemo da nađemo na zvaničnim sajtovima i dokumentima i Vlade i nezavisnih institucija u Srbiji koje govore o nivou siromaštva i sve većim socijalnim razlikama u Srbiji.

Mislim da su osnovni i najvažniji parametri, pre svega, prosečna plata, minimalna potrošačka korpa i nova potrošačka korpa na osnovu koje se može videti da procenat broja ljudi u statusu ispod granice siromaštva u Srbiji raste. U ovom trenutku je to 8% i to su zvanični podaci koje možete da vidite u ovim institucijama. Zbog toga predlažemo zakone koji mogu da pomognu ljudima i motivišu poslodavce da povise iznose zarada uposlenih i to na sledeći način.

Jedan od zakona koji sam predložio je Zakon o porezu na dobit pravnih lica, gde je sadašnja fiksna stopa od 15% nešto što bismo mi izmenili, a to je izmena gde bi se uvela varijabilna stopa od 10% do 30% i to na sledeći način. Dakle, stimulisali bismo one poslodavce koji isplaćuju veće zarade da plaćaju, jednostavno, manji porez na dobit i na taj način bismo povećali zarade, a time i motivisali ljude koji mogu da povećaju potrošnju, a time utiču i na porast proizvodnje u Srbiji.

Predlog je da se onima koji isplaćuju prosečne zarade 80% do 150% proseka regiona u kome obavlja delatnost, da se zadrži poreska stopa od 15%, za one koji isplaćuju zarade u iznosu većem od 150% prosečne zarade u statističkom regionu u kome radi pravno lice isplati i plaća porez na dobit u iznosu od 10%, a za sve one koji isplaćuju manje zarade od 80% porez na dobit bi bio 30%. Dakle, to je mera koja, verujem, može da uspostavi jedan korektniji odnos između vlasnika preduzeća koji nisu dovoljno socijalno odgovorni i koji veći deo iznosa svoje dobiti uzimaju kao svoj lični prihod, a ne investiraju, reinvestiraju u dalji razvoj ili ne isplaćuju u potpunosti bruto zarade uposlenima u njihovim firmama.

Suština ovog predloga je, pre svega, uključivanje prihoda o dividendi u prihode podložne obračunu godišnjeg poreza na dohodak građana.

Isti je cilj ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, pre svega, ublažavanje socijalnih razlika u Srbiji. U obrazlaganju prethodnog predloga zakona sam rekao deo analize vezane za status i stanje siromaštva u Srbiji. Sada ću vam reći podatke da je, naravno, prosečna plata za novembar prošle godine 47.000, da je minimalna potrošačka korpa 36.000 dinara, a da je granica siromaštva za pojedinca 11.400 dinara, a granica siromaštva za četvoročlanu porodicu u Srbiji sa dvoje odraslih i dvoje dece do 14 godina je 31.400 dinara.

Dakle, do minimalne korpe od te granice siromaštva fali 4.500 do 5.000 dinara da bi se preživelo na minimumu u Srbiji. Osam posto populacije u Srbiji je obuhvaćeno tim velikim, najvećim problemom u Srbiji. Mislim da je važno da govorimo o nekim rešenjima koja mogu da doprinesu makar smanjenju tog procenta i makar pokažemo u ovoj sali da brinemo o tim ljudima i da probamo da tražimo rešenje i da možemo da razgovaramo o tim rešenjima oko kojih bi se složili.

Dakle, ako znamo da je 28% u Srbiji stanovništva socijalno ugroženo i na ivici siromaštva, ugroženog siromaštva, oko 35% je na ivici siromaštva i socijalno ugroženo. Mislim da računicom od sedam miliona ljudi i 38% imamo skoro 2.800.000 ljudi u tako velikim problemima.

Zbog toga je važno da govorimo o ovome i mislim da bi bilo važno da stavimo ovaj set zakona, makar u raspravu ili da i Ministarstvo finansija, ali i nadležni odbori, Odbor za finansije republičke Skupštine, uzme u obzir ovakve predloge da napravi analizu i da što češće govorimo o ovim ključnim temama za građane Srbije, jer siromaštvo u Srbiji, stalni porast cena, pre svega, prehrambenih proizvoda je nešto što građani Srbije i te kako osećaju kada svakodnevno uđu u prodavnice, a sa druge strane slušaju ovde rasprave koje nemaju skoro nikakvog dodira sa realnim životom.

Zbog toga vas molim da usvojite ovaj predlog i da o ovim predlozima zakona raspravljamo u plenumu u Skupštini Republike Srbije.