A vi treba da pratite da li on to radi.
Za vreme dok on priča, pričate i vi. Malo pre sam vas gledao.
Vi treba da vodite računa o redu na sednici.

Jeste problem, pošto ste vi nadležni za to. Hvala.

Koristim vreme kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe.

Recimo, ovo je jako interesantno tumačenje koje je sada dala predsednica Skupštine o tome da nikako ne sme da se prihvati kako sve ono što nije zabranjeno je dozvoljeno. Evo vam jedan mali primer. Recimo, u članu 60. ovog zakona se kaže da planovi nastave i učenja u osnovnom i srednjem obrazovanju sadrži listu obaveznih predmeta. Jel ima u Ustavu Srbije negde ta lista obaveznih predmeta? Kako smemo da predlažemo zakon koji sadrži neku obaveznu listu predmeta kada toga nema u Ustavu? Ne znam da li shvatate koliko je ovo besmisleno kada bi tako posmatrali stvari.

Dakle, sve što u Ustavu i u zakonima nije eksplicitno zabranjeno, je dopušteno, odnosno slobodno. Bolje recite, ako već nećete ovo da prihvatite – ne želimo da srednje obrazovanje bude obavezno. Kažite to slobodno, šta je problem? Nemojte izmišljati ustavne članove ili ustavne zabrane koje ne postoje. Kažite građanima Srbije – ne želimo da srednje obrazovanje bude dostupno i obavezno za sve ljude, za svu decu. Hvala.

Poštovani građani Srbije, poštovani gosti, poštovani poslanici i poslanice, da prvo kažem o čemu raspravljamo ovde. Raspravljamo o dva zakona iz oblasti obrazovanja, odnosno obrazovne politike. Jedan se kolokvijalno naziva krovni zakon, tiče se osnova sistema obrazovanja i vaspitanja, a drugi je zakon o visokom obrazovanju.

Očekivao sam od ovih zakona da nam reše neke probleme sa kojima smo se u zadnjih, recimo, pet ili deset godina veoma često suočavali, kako mi koji smo u obrazovno sistemu tako i svi građani Srbije koji su mnoge od tih problema mogli da gledaju, prate na televiziji. Zakoni se donose u dva slučaja, ili kada je neka oblast potpuno ne uređena, pa ih onda zakon uređuje, a to nije ovaj slučaj. Ili kada je oblast uređena, a onda zakon treba da popravi, ispravi ili reši neke probleme koji se vremenom u toj oblasti pojave. To su bila moja očekivanja od ovog zakona. Na žalost, za mnogo stvari koje se nalaze u ovom zakonu nije mi sasvim jasno zbog čega su uopšte prezentovane kao novi zakon kada su mnoge stvari ostale iste. One stvari koje sam očekivao da ću naći, za koje sam očekivao da će se naći rešenje, nisam našao, a mnoge stvari su, ja mislim, ili će biti pogoršane ovim zakonom. Dakle, zakon ne samo da nije rešio ili neće rešavati neke probleme koji su se vremenom nagomilali i o kojima smo mogli da slušamo dosta dugo u javnosti, nego će stvoriti, ja mislim, neke nove probleme.

Krenuću redom, pa ću nabrojati neke od ovih problema i reći ću šta zakoni, šta bi ova dva zakona trebala o njima da kažu, a ništa ne govore.

Vršnjačko nasilje, u ovom zakonu se sada prepoznaje vršnjačko nasilje, da za razliku od prethodnih slučajeva kada to nije bio slučaj, sada možemo da nešto pročitamo o vršnjačkom nasilju. Međutim, postoje mnogi mehanizmi, korisni mehanizmi, mnogi instituti koji nisu uključeni u ovaj zakon. Vi verovatno znate da je skoro dve godine u javnosti kružila verzija zakona, dopuna ovog zakona koji se kolokvijalno nazivao Aleksin zakon i koji je imao dosta temeljnu analizu i rešenja o tome kako da se predupredi vršnjačko nasilje u školama. Mnoga od tih rešenja nisu usvojena. Recimo, rešenje kao što je privremena suspenzija učenika, sporazum sa učenikom, obaveštavanje roditelja, što je takođe bio jedan veliki propust baš mislim u ovom slučaju Alekse kada roditelji nasilnika nisu bili uopšte obaveštavani o tome šta se dešava u školi.

Mislim da je takođe izostala i eksplicirana potreba da se kaže da direktor može da izgubi licencu ukoliko ne bi reagovao. Dakle, ima neka vrsta indirektne, indirektnog rešenja, ali mislim da bi trebalo to jasnije eksplicirati.

Jedan od problema koji će biti produbljen, ja mislim ovim zakonom, a koji je već počeo da se dešava, jeste rešenje po kome ministar sada, odnosno ministarstvo, odnosno Vlada može da imenuje direktore škole. Mislim, da je to potpuno nedopustivo. Znate, imenovati osobu na mesto direktora škole koju niti želi kolektiv niti žele roditelji u nekoj školi je potpuno suprotno razumu i šta sve može da se desi u takvim slučajevima imamo prilike da gledamo ovih dana u jednoj osnovnoj školi u Beogradu, tu još uvek teče protest roditelja protiv vašeg rešenja, gospodine ministre kojim ste imenovali čoveka koga ta šira zajednica ne želi. Ne znam da li ste uzeli taj primer kao relevantan kada ste pravili procenu analize ovog člana.

Vi, kao ministarstvo, ili kao država, kako god hoćete, treba da imate jednu jedinu važnu funkciju u toku sprovođenja izbora direktora, a to je da kontrolišete da li se ti direktori biraju na zakonski odgovarajući način. I, onda da možete da se mešate u ta pitanja ili da donosite neke odluke, jedino ako je sam konkurs ili izbor direktora feleričan, ako se krši zakon ili neki drugi propust. Stvarate potpuno novi problem sa uvođenjem jedinstvenog informacionog sistema prosvete gde će škole biti u obavezi da u poseban registar unose veliki broj podataka o učenicima, a dostupnost tog registra biće obezbeđena isključivo za ministarstvo, odnosno ministra.

Da budemo još malo precizniji, pored ličnih podataka učenika, tu će se unositi takođe podaci koji će nešto da govore i o obrazovnom, socijalnom i u funkcionalnom statusu učenika. Dakle, to će biti jedna potpuno nova baza podataka, dosta kompleksna, dosta složena, dosta obimna o svim učenicima koji su trenutno aktivni u Srbiji i ona ostaje i posle toga kada oni više ne budu učenici, ka da završe školu. Piše u obrazloženju, to će služiti da bi se unapredio proces obrazovanja. Bilo bi dobro da nam objasnite, možda ovde, kako će to služiti. Samo da vam skrenem pažnju da je Poverenik za informacije od javnog značaja već doneo svoj sud ili se izjasnio o ovim članovima zakona i rekao da to nije u skladu sa Ustavom.

Dobro, da kažem još nekoliko stvari o Zakonu o visokom obrazovanju, i tu ima takođe, nekoliko problema koji su se u javnosti, koji su poznati široj javnosti već duže vreme, i za koje sam ja očekivao da će biti rešeni zakonom a koji nisu rešeni. Jedan od najvećih problema su naravno, plagijati. O plagijatima se priča već tri godine, naravno radi se o plagijatima doktorskih teza, mada mogu biti i mnogi drugi. Očekivao sam da ću naći ovde malo detaljniju razradu šta je uopšte plagijat u visokom obrazovanju i kako obrazovne institucije prema njemu treba da se postave, te kako ministarstvo, odnosno država treba da reaguje ako se te obrazovne ili visoko obrazovne institucije prema njemu uopšte nikako ne postave. To je sadašnje stanje.

Dakle, znamo svi vrlo dobro da je jedan ministar optužen za to da ima plagirani doktorat, da je jedan gradonačelnik optužen i da je dokazano zapravo u analizi koju niko neće da prihvati da ima plagirani doktorat, da postoje predsednici opština za koje se pokazalo da imaju plagirane, da li master ili doktorske radove, da za to postoje dosta precizne, sređene analize, kompjuterske, softverske analize koje su to pokazale, a da niko ne želi da reaguje.

Mi ćemo predložiti da se u ovaj zakon uvede princip akademske čestitosti koji bi onda obavezao sve zaposlene u visokoškolskim ustanovama, da onda na odgovarajući način reaguju kada treba u slučaju plagiranih doktorata.

Ovo se odnosi kako na plagirane doktorate tako i na autoplagijate, dakle bilo koja vrsta krađe čak i od samog sebe intelektualne svojine da bi se napredovalo u karijeri, dobio posao, bi trebalo sa akademske strane na bilo kojoj visoko školskoj ustanovi da bude apsolutno neprihvatljivo.

Zbog čega ste vi propustili da regulišete način na koji će ministarstvo reagovati kada ovo bude slučaj, a nije mi poznato, ako možete da mi odgovorite na to. Imamo potom poseban problem koji se javljao često prošle godine i prethodnih godina u javnosti, a koji se odnosi na izbor zvanja na univerzitetima.

Bilo je nekoliko slučajeva u zadnje tri ili četiri godine da su ljudi koji su zaposleni kao profesori na univerzitetima, gubili posao, iako ne samo da su ispunjavali sve kriterijume zakonske i one koji se nalaze u pravilnicima za izbor zvanja, nego su trebali da budu unapređeni u viša zvanja, a izgubili su posao.

Daću vam neke primere, kolega Grdešić, kolega Medenica, koleginica Blagojević, kolega Ostojić. Zamislite, kolega Ostojić izgubio je radno mesto nekoliko godina uoči penzije, zato što nije ostavio dobar umetnički dojam.

Dakle, čovek se prosto zapita na koji način se obavlja izbor na univerzitetu u više zvanje? Može li neko da jednostavno ne glasa za izveštaj za izbor u više zvanje i da ta osoba koja je kandidat, izgubi radno mesto. To se desilo u nekoliko slučajeva koje sam ovde nabrojao i to je nedopustivo. To stvara jednu potpunu neizvesnost među nastavnim kadrom, stvara jednu samovoljnost među onima koji o tome odlučuju.

Zakon je trebalo da predloži neke kriterijume po kojim bi se znalo kada neko može da bude biran u više zvanje, a kada ne može.

Mi smo predložili nekoliko amandmana koji malo preciznije regulišu ovo pitanje, a ja bih voleo da ih pogledate i da kažete šta mislite o njima.

Imamo onda razvlašćivanje ili demontažu postojećeg sistema obrazovanja, kako na nivou osnovnog, tako i na nivou visokog obrazovanja zato što su se nacionalni saveti koji su se bavili mnogim važnim pitanjima, na oba nivoa, sada ovim zakonom razvlašćuju. U slučaju visokog obrazovanja, nadležnost, najvažnija, a to je akreditacija prelazi u ruke potpuno novog tela koje ćete birati vi, ministre.

Dakle, cela stvar se sada pomera sa Narodne skupštine u ruke ministarstva i ministra, koji će postavljati ljude koji su mu politički bliski i koji će onda moći da donose odluke o tome koji fakulteti mogu da rade, a koji ne mogu.

Znate, ja sam sinoć razmišljao o tome zbog čega se ovaj član uopšte donosi. Ja sam mislio, kako u Skupštini tako i u Vladi postoji jednakost u razmišljanju. Dakle, većina u Skupštini ne bi donela nikakve drugačije odluke po tom izboru pitanja, članova Nacionalnog saveta, u odnosu na ministra, ministarstvo ili Vladu. To su isti ljudi, iz iste koalicije, iz iste grupe.

Po prethodnom rešenju je Narodna skupština birala članove Nacionalnog saveta. Zašto bi sada prelazila u ruke ministarstva? Oni mogu da se izaberu i u Skupštini i onda mi je zapravo sinulo sinoć kada sam razmišljao, ali kad ih bira ministar, onda nema rasprave, pa javnost ne može da vidi, nego, ministar lepo sedne u kancelariju, napiše spisak onih koji su mu podobni i to onda objavi javnosti kao članove Nacionalnog saveta.

Ovde, kada se ti ljudi biraju u Narodnoj skupštini, postoji neka diskusija, pa neko može da kaže da možda neko od njih nije kvalifikovan ili je radio nešto što ga ne preporučuje za tu funkciju, pa javnost barem može da zna, a sad neće ni znati. S obzirom na opšti nivo pada medijskih sloboda koji se dešava od 2014. godine u ovoj zemlji, mislim da to što ste predložili je dosta u skladu sa opštim trendom.

Dakle, javnost će imati sve manje i manje prava da zna šta se dešava u bilo kojoj oblasti javne politike, u obrazovanju, zdravstvu, gde god.

Mi smo predložili da način na koji se bira Nacionalni savet ostane kakav je bio, dakle, da ga i dalje bira Narodna skupština i da se Nacionalnom savetu ne oduzima ovaj važan prerogativ, ovlašćenje koje je do sada imalo.

Nije bio rad Nacionalnog saveta do sada idealan, bilo je mnogo problema, ali bez neke posebne analize koju nam niste dostavili o tome šta je zapravo bio problem da demontirate sistem koji se teško uspostavio u zadnjih desetak godina? Ne znam kako možete da nam predlažete potpuno novo telo, koje je zavisno od vas?

Rekao bih par reči o jednoj od takođe centralnih tačaka koje su ovi zakoni trebali barem da najave da će da probaju da reše.

Kaže se u članu 8, govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da je jedan od ciljeva sistema obrazovanja vaspitanje, širi obuhvat dece predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem i sveobuhvatna uključenost učenika u sistem obrazovanja i vaspitanja.

Da li znate, gospodine ministre, da u Srbiji danas čak 41% dece ide redovno u vrtiće? Znači, 41%, a od onog najsiromašnijeg kvintila, dakle od 20% među najsiromašnijim porodicama, tek 8% dece ide redovno u vrtić. Jel ima nekih ideja kako ćete postići taj širi obuhvat dece predškolskim vaspitanjem? Da li znate koliko dece ne ide u vrtić zato što nema dovoljno novaca da plati vrtić?

Naravno, postoji zakon po kome se predviđa da baš oni najugroženiji socijalni slojevi treba da imaju prioritet i da će njima predškolsko vaspitanje biti besplatno, ali nekako baš ispada da baš oni imaju najviše problema da dođu do mesta u vrtiću. A to je zato što gradovi i lokalne samouprave koje na terenu regulišu to pitanje, kažu ovako – pa, dobro, recimo, vi ste nezaposleni, imate decu i vi možete da čuvate svoje dete. Nezaposleni ste, jeste, imate veoma niske prihode, ali imate dovoljno vremena da čuvate dete, a evo, ovi roditelji koji puno rade, imaju velike prihode, oni zapravo nemaju puno vremena pa oni mogu da upišu dete u vrtić. Dakle, praksa je baš suprotna.

U Zakonu ste dali lep cilj, ovo je hvale vredan cilj. Ali, nema nikakvih rešenja o tome kako da se on postigne. On može da se postigne tako što ćemo, recimo, u gradu kao što je Beograd, umesto u fontane i jarbole, da ulažemo u gradnju vrtića, pošto nema dovoljno vrtića za sve u Beogradu i tako što ćemo omogućiti svoj deci da imaju besplatan pristup vrtićima.

Isto tako, u članu 71. Ustava Srbije kaže se da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Kako je besplatno? Da li znate da udžbenik za đaka šestog ili sedmog razreda dostiže sada do 17 hiljada dinara? U Kosovskoj ja mislim da je isto tako, možda je jeftinije 200 dinara, gospodine Krasiću. Dakle, 17 hiljada dinara.

Kada uzmete druge troškove koje dete treba da plati tokom školovanja. Kako mislite da porodica koja ima prosečnu zaradu u Srbiji od 57.000 dinara, ovo su zvanični podaci, može to da izdrži. Ja ne znam kako to može da izdrži, a kaže se u Ustavu Srbije da je osnovno školovanje besplatno. Neko ovde ili nije pročitao Ustav ili je debelo pogrešio.

Dakle, moralo bi da se, pored ovih lepih ciljeva visokog osnova obrazovanja, daju neka konkretna rešenja koja će nam omogućiti da ostvarimo te ciljeve.

Obdaništa treba da budu pristupačna svoj deci, da budu plaćena iz budžeta grada i lokalnih opština, a osnovno obrazovanje i srednje, takođe treba da bude besplatno tako što će udžbenici za ove đake biti takođe pokriveni iz budžeta Republike, grada ili lokalnih samouprava.

Imaćemo još prilike da razgovaramo sledećih dana kad budemo govorili o amandmanima. Mi smo predali oko 400 amandmana, imamo dosta rešenja sa kojima smo hteli da vas upoznamo da razmislite o njima. Hvala vam puno.

Dame i gospodo, poštovani građani, ovo je jedna jako važna tema i moja diskusija će uglavnom biti da kažem nešto o tome zbog čega za ovako važnu temu nismo pozvali ljude koje treba da izaberemo i o kojima danas razgovaramo.

Znam da to nije zakonska obaveza ove Skupštine, međutim, ovo je faktički, neka vrsta konkursa. Dakle, imali smo kandidate, imali smo više kandidata koji su se prijavili za razne funkcije, odnosno koji su predloženi za razne funkcije. Da li možete da zamislite bilo kakav konkurs, bilo kakav izbor, recimo za posao za neku poziciju, a da onaj ko se prijavio ko hoće da zauzme tu poziciju, ne dođe da razgovara sa onim koji treba da ga izabere. Mislim da je to besmisleno. I, ne samo to, nego u situacijama u kojima se to ipak desilo, kao što je recimo, diskusija na jednom odboru, jedan član Narodne skupštine, jedan narodni poslanik sugeriše jednom od kandidata da ne mora da ništa priča i da odgovara na pitanja narodnih poslanika koja su oni imali za njega.

Zašto smo mi uopšte ovde danas, zašto raspravljamo ovde o ovim ljudima? Zbog čega kamere snimaju ovu sednicu? Zbog toga što treba da utvrdimo kakvi su to ljudi koji dolaze na te pozicije. Dakle, da bismo to mogli dobro da utvrdimo, da bismo dobro znali o kakvim se ljudima radi onda bi trebalo da budu ovde da saslušaju naša pitanja, da odgovore na neka od tih pitanja, da bismo mogli dobro da procenimo da li sutra treba da glasamo za njih, ili ne.

Isto to dugujemo i građanima zbog toga što prenos koji se ovde odvija je za građane Srbije koje ova tema interesuje i građani Srbije koji ovo gledaju takođe bi hteli da znaju ko su ljudi koje ćemo mi u njihovo ime da biramo na te pozicije. Međutim, oni o tome ne mogu ništa da znaju.

Da su ti ljudi danas ovde, recimo da je kandidat za Zaštitnika građana danas ovde, mogao bi da kaže kako on razume svoju funkciju, kako razume funkciju zaštitnika građana, kako će on lično da se ponaša u nekim situacijama koje su tipične za tu funkciju, ili u nekim sličnim situacijama koje su se dešavale u bližoj prošlosti.

Setite se, recimo, da je otprilike nekih godinu dana, u noći između 24. i 25. aprila prošle godine, jedan deo grada u centru Beograda razrušen, a da o tome niko navodno, nije znao, da nijedan organ nije reagovao, da je policija pozvana da interveniše, a nije intervenisala, da je komunalna policija pozvana da interveniše, a nije intervenisala i da građani čija je imovina ugrožena u tim slučajevima ništa nisu mogli da urade.

Kako bi recimo, novi Zaštitnik građana, odnosno kandidat za njega, reagovao u tim slučajevima. Recimo, to su neki tipični slučajevi gde građani više nemaju kome da se obrate, a budući kandidat bi mogao nešto da nam kaže kako on to razume. Mislim da je jako loše što nemamo te ljude prisutne ovde i što ne možemo od njih da čujemo kakve bi bile njihove reakcije. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, rekao bih nešto veoma kratko o sadašnjem predlogu mandatarke, a što se odnosi na period dok je mandatarka bila u Ministarstvu lokalne samouprave, dok je bila ministarka. Imao bih možda dva pitanja ili dve opservacije. Voleo bih da mi odgovorite.

Bili ste zaduženi za birački spisak za prethodnih godinu dana. Još uvek birački spisak ima skoro milion glasača više nego što je punoletnih građana Srbije. Kako je to moguće? Ko su svi ti ljudi? Šta se uradili za prethodnih godinu dana da biste rešili to pitanje?

Drugo, ništa manje važno, čuli smo pre neki dan iz jednog izveštaja da je dug lokalnih samouprava, opština, gradova, komunalnih preduzeća preko milijardu evra. Šta ste uradili za prethodnih godinu dana da bi vas preporučilo da sada budete premijerka da biste na lokalnom nivou rešili ovo pitanje? Znate li kako je taj dug nastao? Umesto da se ulagalo u infrastrukturu, u obdaništa, u kanalizaciju, sve je otišlo na stranačko zapošljavanje.

Godinu dana ste ćutali o tome, kao ministarka. Niste ništa govorili o tome. Da li znate, recimo, da je Beograd jedini grad na Dunavu koji otpadne vode izbacuje direktno u Dunav, bez ikakvih prečišćivača? Tako je Beograd smanjio dug.

Dakle, ćutali ste sve vreme o tome, vidim ćutite i dalje. Na koji način mislite da rešite problem stranačkog zapošljavanja u javnom sektoru? Da li na isti način kao i u prethodnim godinu dana? Hvala lepo.

Hteo bih da kažem nekoliko reči o ovom ministarstvu za evropske integracije koje se predlaže za ovu buduću Vladu. Jako je interesantno da je ovo ministarstvo predloženo u državi u kojoj je, čini se, verzija evrointegracija koja postoji dobila neku potpuno neverovatnu i novu formu, novi oblik.

Da bi ovo ministarstvo imalo smisla neophodno je da evrointegracije dovedu zemlju ili teku na onaj način da bi zemlju dovele u ono stanje ili u onaj oblik ili u onu vrstu uređenja koja postoji u zemljama koje već jesu u Evropskoj uniji, pogotovo zemlje koje su dugo u Evropskoj uniji.

(Zoran Krasić: Rumunija i Bugarska.)

One nisu dugo, gospodine Krasiću, u Evropskoj uniji, nego tek neko kraće vreme. Molim vas da ne dobacujete. Pričaćemo kasnije na pauzi o tome.

Međutim, ovde su se izgleda evrointegracije izvrnule u svoju suprotnost. Umesto da pripremaju zemlju da bude jednog dana u Evropskoj uniji, ovde su se evrointegracije pretvorile u proces koji pripremaju zemlju da bude nešto potpuno suprotno onome što danas postoji u Evropskoj uniji. Daću vam nekoliko primera za to. Hteo bih da o tome diskutujem u svetlu ovlašćenja ili ingerencija koje ima ili koje bi moglo da ima ministarstvo za evrointegracije.

Glava 23. kojom se uređuje vladavina prava, pravosuđe i korupcija u procesu evrointegracija je glava kojom bi trebalo da se reguliše, recimo, slučaj kao što je Savamala. Da podsetim građane koji možda nisu još uvek čuli za to, Savamala je slučaj jedan u kome je bespravno, protivno principima vladavine prava porušen jedan deo grada na nepravan način. To je bilo pre više od godinu dana, gospodine Krasiću. Ako se to ponovo desi u ovoj državi, da li će ministarstvo…

Vreme mi teče, gospođo predsednice.

Pričam o ministarstvu za evrointegracije.

I evrointegracije su politika, ako niste znali.

Ja hoću da pričam o ministarstvu koje je predloženo u članu 1.

Ja za sada pričam samo o ovome. Jel mogu da pričam o tom ministarstvu?
Dakle, predloženo je ministarstvo za evrointegracije. Moje pitanje je – ako se ponovo desi neki slučaj kao što je Savamala, da se deo… (Isključen mikrofon.)

Uključite mi mikrofon, ja imam prednost.

Kažite mi, jel ovde ima nekih reči koje su zabranjene u ovoj Narodnoj skupštini ili o čemu se radi? Jel možete da čujete argumentaciju, da biste procenili da li govorim u skladu sa temom ili ne?
Evo, da ponovim argumentaciju. Ako se u ovoj državi ponovo desi slučaj kao što je Savamala, gde je u toku jedne noći bespravno i neovlašćeno porušen deo grada, što ni u jednoj evropskoj zemlji, članici Evropske unije, nije moguće da prođe bez posledica, kakva će ovlašćenja imati ministar i ministarstvo evrointegracija za takav slučaj? To je, recimo, jedno pitanje.
Drugo pitanje…

Već ste mi potrošili dva ili tri minuta.