Potrošili ste mi već dva ili tri minuta, a vi inače imate neograničeno puno vremena da pričate. A meni, koji imam ograničeno vreme, uzimate mi vreme.

Kažite mi predsednice, molim vas, koliko vremena nam je ostalo od ove opšte diskusije?

Dobro.Da nije vreme toliko važno, ne bi ga vi toliko često prekidali.

Dakle, da objasnim još jedanput, govorim o ministarstvu za evrointegracije koje se predlaže ovde u članu 1. Pretpostavljam da će ovlašćenja ministarstva evrointegracija biti evrointegracije, ne znam šta bi drugo bile. Jedna od tema evrointegracija su vladavina prava, pravosuđe i korupcija, to je glava 23.

Vladavina prava, da vas odmah obavestim, podrazumeva takođe i svojinske odnose, tj. ako negde piše da je svojina da imam, da posedujem neku svojinu, država bi trebalo da štiti mene od bilo koga ko hoće da je otuđi od mene ili da je uništi. Evo, sad da iz ovoga pređem na primer koji sam malopre hteo da pomenem.

Sećate se svi da je pre više od godinu dana jedan deo Beograda bez ikakvih zakonskih ovlašćenja porušen u sred noći i da za to još uvek nemamo nikakvo sudsko razrešenje. Iako je bivši premijer samo govorio kako je to nešto što je nedopustivo i kako je to nešto što bi moralo sudski da se sankcioniše.

Dakle, moje pitanje sada, ako se tako nešto desi ponovo u budućnosti, ne daj Bože, ali ako se desi, hoće li ministarstvo za evrointegracije imati bilo kakva ovlašćenja da pokrene postupak ili inicira postupak ili inicira bilo kakvu istragu, postavi komisiju ili bilo šta što bi dovelo do razrešenja ovakvog nemilog događaja? Hoće li ministarstvo evrointegracija, drugim rečima, da štiti svojinska prava što je sastavni deo procesa evrointegracija? Evo, toliko o tome. Nadam se da nije mnogo bilo strašno.

Ima još primera inače. Recimo, u ovu glavu 23, u oblast reforme pravosuđa takođe spada i izbor sudija i državnih tužilaca. Da li znate kako se oni danas biraju? Biraju se tako što postoje nekakva lista, nekakvi pravilnici koji obavezuje tela koja nama predlažu biranje ovih važnih državnih službenika, a onda ta tela Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva napravi svoju listu sudija potpuno suprotno onome kako ti pravilnici nalažu. Dakle, biraju se sudije po nekim kriterijumima koji su potpuno netransparentni.

Moje sledeće pitanje je u vezi ministarstva za evrointegracije. Ako se, ne daj Bože, to desi još jedanput u bližoj ili daljoj budućnosti, hoće li ministarstvo za evrointegracije imati bilo kakva ovlašćenja da spreči takav izbor sudija i tužilaca, ili da ga vrati na reviziju, jer ako neće imati ta ovlašćenja, kako suflira gospodin Krasić, onda ono baš i nema puno smisla. Šta će nam ministarstvo za evrointegracije ako će ono da sklapa oči ili da okreće glavu od izbora sudija koje nije u skladu sa evropskim standardima.

Daću vam još dva primera ako mogu, veoma kratka. U glavi 10. i glavi 23. takođe postoji nešto što se zove slobodni mediji. Da li će stanje u kakvom su danas mediji u ovoj državi, a to je stanje u kome najvažniji medij, najveći medij, ne raspravljaju skoro o nijednom pitanju koje je važno za evrointegracije…

Jasno.

Ako tako morate, šta da se radi.

Priča, evo, baš sam hteo da poentiram. Da li mogu da postavim jedno pitanje?
Ako će ministarstvo za evrointegracije, koje se pravi i ubuduće tolerisati ovakvu restrikciju medijskih sloboda u zemlji u kojoj je ono ministarstvo, čemu je onda smisao ministarstva za evrointegracije. Pa, evo pominjem ministarstvo za evrointegracije šest puta…

Zahvaljujem.

Hteo sam da kažem nekoliko reči o kreditu za koji će EPS dobiti garancije od Republike Srbije, odnosno iz budžeta Republike Srbije, koji se plaća novcem poreskih obveznika, odnosno svih građana ove zemlje.

Dakle, radi se o garanciji na kredit, ne o samom kredit. Da objasnim za one koji su možda slabije upućeni, država ne daje kredit, kredit daje neka druga institucija. Radi se o nemačkoj banci. Država daje garanciju da će, ukoliko EPS ne vrati taj kredit, on biti nadoknađen iz budžeta Republike Srbije novcem poreskih obveznika.

Ovo je pitanje direktno za ministra finansija, zbog toga što je on taj koji brine o novcu poreskih obveznika. Imam ovde neke podatke koje su utemeljeni na podacima Ministarstva finansija, objavljeni u jednoj studiji parlamentarne budžetske kancelarije, koji nam pokazuju u periodu od 2012. do 2016. godine kako se kreću aktivirane garancije. Dakle, to su te garancije koje dajemo uglavnom javnim preduzećima za neke svoje potrebe.

Recimo, 2012. godine aktivirane garancije 3,7 milijardi dinara, a onda raste, raste, raste, pa 2016. godine 39,1 milijarde dinara. Dakle, trend je da se garancije koje su date sve više i više aktiviraju. To je trend i to bi trebalo vas, gospodine ministre, da zabrine malkice više od svih građana ove zemlje koji učestvuju u finansiranju, odnosno u davanju tih garancija, zbog toga što ste vi prvi koji ste zakonski odgovorni za to na koji način se troši taj novac i kome se zapravo daju te garancije.

Ja ću da vas podsetim na nekoliko detalja koji predstavljaju činjenice, a to je da je pre otprilike godinu i po ili dve dana Vlada najavila da više neće biti garancija javnim preduzećima, da će se sa tom praksom prekinuti, zbog toga što se videlo da je trend takav da kada date nekome garanciju, da je to faktički kao da ste bacili novac u bunar bez dna.

Na delu je nešto što vi, gospodine ministre, sigurno znate, pošto ste ekonomista, zove se moralni hazard, kada neko zna da će bilo koja pogrešna poslovna odluka koju napravi, recimo, u tome što uzme neki kredit, pa ga onda pogrešno investira i na bilo koji način donese pogrešnu odluku i ne uspe da vrati taj kredit, ako zna da postoji neko ko će da pokrije taj gubitak, on neće mnogo ni da se trudi da ta oluka bude poslovno dobro utemeljena i da se dobro realizuje.

Dakle, mi dajemo danas garanciju jednom državnom preduzeću koje je veoma važno, koje treba da postoji i koje treba da postoji u javnim rukama, to jest u državnim rukama, koje iz godine u godinu pravi sve veće i veće gubitke, odnosno pravi sve veće i veće dugove, dok mu se, s druge strane, poslovni prihodi, odakle bi mogli da se finansiraju ti dugovi, ostaju manje, više isti.

Ja ovde imam jedan grafikon. Malopre je kolega Đurić pokazao to i ministra energetike bi takođe zamolio ako može da odgovori, pošto malopre nije odgovorio, ne znam da li kamera može to da uhvati, ali, kao što vidite, ovde ova prava linija su prihodi EPS-a od 2012. do 2015. godine, a ovo su obaveze. Obaveze rastu, rastu, a prihodi ostaju isti. Sada su obaveze daleko iznad prihoda. Neću da ulazim u brojke, da ne maltretiram ovde gledaoce, ali dajemo novac preduzeću, a ne znamo zbog čega u zadnje tri ili četiri godine, nemam podatke za 2016. godine, to preduzeće pravi daleko veće gubitke od prihoda koji je sposobna da uradi. Da li može neki, recimo, komentar u vezi toga?

Druga činjenica, od 2013. godine sadašnji izabrani predsednik, još uvek aktivni premijer, a tada prvi potpredsednik Vlade, makar jednom godišnje pomene kako je jako ljut na direktore javnih preduzeća zbog toga što pravi gubitke i kako će ih sve do jednog smeniti sa te pozicije.

Jednom je čak polomio kvaku u svojoj kancelariji zbog toga što je bio toliko ljut i neprekidno daje takva obećanja makar jednom godišnje kaže tako nešto. Mediji to prenesu, svi očekuju, samo nema tih smena. Ostaju direktori javnih preduzeća na onim mestima na kojima su i bili, iako neprekidno prave gubitke.

Smenio je, doduše, jednog prošle godine, upravo direktora „Elektroprivrede Srbije“, zbog toga što, kaže, nije se baš pridržavao Vladinih mera štednje koja je Vlada nametnula. Da li znate šta je tačno bio razlog? Pa, kupio je čovek mimo plana dva veoma skupa automobila, zaista. I to je neka vrsta finansijskog rasipništva oko koga svi treba da budu zabrinuti.

Međutim, gledajući stvari, gledajući dug koji EPS pravi u zadnjih nekoliko godina, koji ne može da se vrati, odnosno koji se vraća državnim parama kroz garancije koje dajemo, čini mi se da je to bilo smenjivanje direktora zato što je neovlašćeno kupio kutiju žvakaćih guma, iako, recimo, svakog meseca, odnosno svakog dana ide u kockarnicu i tamo troši silne pare. Zbog toga nije smenjen, nego zbog toga što je kupio dva automobila.

Sadašnji direktor, koji ima relativno nepoznatu i u informacijama neproverljivu biografiju, je tu malo više od godinu dana i na njega je premijer bio besan zbog toga što je napravio dug, ali ga ipak do danas nije smenio. Šta mislite zbog čega? Ne da ga nije smenio, nego sada šalje vas, gospodine ministre, i drugi gospodine ministre, da nas ovde ubeđujete kako treba da damo kredit istom tom preduzeću koje vodi sadašnji vršilac dužnosti direktora, koji je i napravio ovaj ogroman dug koji sada EPS ima.

Recimo, u 2016. godini, zbog neplaćenih obaveza EPS-u i „Srbijagasu“, razne lokalne samouprave, državna preduzeća, druga preduzeća koja imaju mešovito vlasništvo, nagomilali su dug u „Srbijagasu“ i EPS-u oko 160 miliona evra. Ništa ne znamo kako je to moguće. Ništa nam ne pričate o tome kako je to moguće.

Mi bismo želeli, naravno, da podržimo modernizaciju svih javnih preduzeća, to uopšte nije sporno, ali bi vas molili da ako možete sada, a ako ne sada, onda neki drugi put, kada dođete da tražite odobrenje za ovako veliki novac, za ovako veliku garanciju, objasnite poslanicima kakvo je stanje u preduzećima kojima treba da garantujemo ove dugove. Zbog čega samo preduzeće nema dovoljno sredstava da isfinansira ovu investiciju? Pa, nema dovoljno sredstava zbog toga što je, recimo, RTB Bor napravio dug od 30 miliona evra, pa onda „Politika“, PKB, „Resavica“, „Jumko“, „Industrija motora Rakovica“, zbog čega tim preduzećima tolerišu neplaćanje struje? Da su možda sva ta preduzeća plaćala struju na vreme, EPS bi sam imao dovoljno sredstava da garantuje ovaj dug.

O tome nam ništa ne govorite, a to su podaci koji nas interesuju. Mi nismo stručnjaci u tome, osim možda nekih ovde pojedinaca, ali nismo stručnjaci u tome da znamo sve te tehnikalije, detalje i na šta će tačno ovaj novac da ode u smislu modernizacije EPS-a. To znaju ljudi koji tamo rade, niti stručnjaci, i to nije diskusija na koju treba da ode najveći deo ove rasprave. Ali, kako se troši novac poreskih obveznika, o tome treba da pričamo, jer mi smo predstavnici tih poreskih obveznika u ovoj Skupštini.

Nadam se da ću dobiti neke odgovore, poštovani ministre. Hvala.

Gospodine Antiću, zaista ne znam odakle vi dobijate podatke, ali ovo su podaci iz finansijskih izveštaja EPS-a. Nisam video podatke za 2016. godinu, pošto nisam mogao da nabavim taj izveštaj. Ovo su podaci za 2015. godinu. Dvesta pedeset milijardi dinara, to mu dođe negde skoro milijarda evra duga koje to preduzeće ima. Znate, možda je ono poslovalo uspešno u nekoj godini, ako apstrakujete taj dug, ali milijarda evra, znate, to je ipak malo poveći dug. Znači, dajete dodatnih 45 miliona garanciju na dug preduzeća koji je već milijardu evra u dugu.

Da vam pročitam ukratko komentar ove činjenice, člana Fiskalnog saveta, Vladimira Vučkovića koji kaže – već nekoliko godina ukazujemo na to da je država ogroman novac davala za loše poslovanje javnih preduzeća. Kada se podvuče crta račun pokazuje da verovatno ne bi moralo da dođe do smanjenja plata i penzija da smo kontrolisali rad javnih preduzeća, EPS uključen u ovo.

Dakle, lepo je što premijer i vi neprekidno govorite i ukazujete da je poslovanje javnih preduzeća loše, ali samo nikako da uradite nešto da to poslovanje bude bolje. Znate, postavljate čoveka koji nema nikakve kvalifikacije da bude direktor bilo kog javnog preduzeća, ne znamo mu ni biografiju, držite ga u v.d. stanju, i to ne samo njega, nego još 30 direktora, odnosno vršioca dužnosti, jer vam je lako da ih tako ucenjujete. Moraju na to da pristanu, pošto veoma lako možete da ih smenite, kad god hoćete, jer su u v.d. stanju. Moraju da pristanu da rade bilo šta što im kažete, a mi sada treba da vam verujemo, ne vi lično, nego onaj ko donosi takve odluke, na reč da će novac koji sada ide u EPS biti odgovorno potrošen. Previše očekujete, gospodo ministri.

Poštovane dame i gospodo, poštovani gosti, građani Srbije, ja bih govorio o izboru javnih tužilaca i o izboru kandidata na mesta zamenika javnog tužioca. Imamo veoma odgovoran posao danas ovde. Biramo 17 zamenika javnih tužilaca po prvi put. To su mladi ljudi koji prvi put počinju da rade tu veoma odgovornu državnu dužnost. Imamo negde oko tridesetak, malo više od tridesetak, ako sam uspeo dobro da izbrojim kandidate koje biramo na mesta javnih tužilaca.

Da kažem prvo na koji način bi trebalo da priđemo današnjem poslu. Ovo je veoma odgovoran posao zbog toga što u velikoj meri način na koji se biraju ljudi na ova veoma važna i odgovorna mesta određuje njihovo ponašanje. Dakle, mi ovde u Narodnoj skupštini još uvek po postojećem sistemu, odnosno načinu izbora javnih tužilaca predstavljamo neku vrstu kontrolnog tela, dakle, mi ne ulazimo u meritung stvari, ne određujemo ko zavređuje, ko ne zavređuje da bude javni tužilac, već pokušavamo da ustanovimo da li je cela procedura izbora ljudi koji dolaze na mesta zamenika javnih tužilaca i samih javnih tužilaca bila sprovedena onako kako je ona zakonski propisana. Dakle, to je naša uloga kao poslanika u Narodnoj skupštini. Mi ovde branimo javni interes da se ovi važni državni funkcioneri biraju po zakonu. Ako se ne biraju po zakonu već mimo zakona, to može snažno da utiče na njihovo ponašanje kasnije, jer onaj ko se bira mimo zakona kasnije može veoma lako da prihvati da se ponaša mimo zakona.

Što se tiče izbora javnih tužilaca, kojih ima više od 30 ovde, dobili smo neke biografije, iako te biografije zapravo više prikrivaju nego što pokazuju detalje i informacije koje su nama potrebne ovde. Da bismo mogli da valjano odučimo da li su ljudi koji su predloženi na ta mesta, tj. da li je Državno veće tužilaca koje je predložilo kandidate i ministarstvo koje ih je nama predložilo uradilo dobar posao, bilo bi dobro da znamo malo detaljnije biografije od onih koje su nam dostavljene od strane Ministarstva i Državnog veća tužilaca.

Neki podaci su nam dostavljeni, ja ću da kažem nešto o njima, koji mogu da budu veoma interesantni i da pitam predstavnika Državnog veća tužilaca i ministarku koja ovde predstavlja Ministarstvo da li nešto o tome mogu da nam kažu malo više. Recimo, jedan kandidat za javnog tužioca rođen je 1953. godine, drugi 1954, to znači da oni sada imaju 63, odnosno 64 godine života. Oni će uskoro u penziju. Da li je bilo baš opravdano i sa kog stanovišta je bilo opravdano birati ljude koji imaju još dve, odnosno jednu godinu do penzije? Osim ukoliko možda kolega Martinović neće da predloži zakon po kome će i mandat javnih tužilaca da se produži na nekoliko godina, kada već oni budu spremni za penziju.

Čuli smo takođe juče na Odboru da je jedan koji je rođen 1956. godine zapravo već primljen u invalidsku penziju pre nekoliko dana, pa se onda njegova kandidatura povukla. Da li je moguće da je došlo već dotle i da se samo dan uoči izbora shvatilo da neko ko je u invalidskoj penziji može da bude biran za javnog tužioca? Za jednog kandidata se kaže da je radio na Poslovniku o radu Etičkog saveta Udruženja javnih tužilaca i na izradi Etičkog kodeksa tužilaca, pa se takođe u biografiji ne kaže da se u štampi njegovo ime pominjalo pre nekoliko godina u jednom slučaju novčane iznude. Da li predlagač može nešto da nam kaže o tome? Jedan je, recimo, 2010. godine biran za pomoćnika u javnom tužilaštvu, od 2015. godine radi kao sekretar višeg tužilaštva, nije nikad bio zamenik, barem iz ove biografije to ne sledi, a biramo ga već za javnog tužioca. Da li može neko ko nikad nije bio na mestu zamenika da dođe odmah na mesto javnog tužioca? Jedan je za zamenika izabran 2016. godine i posle godinu dana već ga biramo za javnog tužioca.

Hteo bih javnost da upoznam sa činjenicom da svaki od ovih kandidata, svi ovi ljudi koji se sada biraju za javne tužioce, imaju u Državnom veću tužilaca jednu malo širu biografiju koja se naziva lični list i koja je zakonom zaštićena, čije su informacije zakonom zaštićene, tj. čije informacije ni javnost, ni mi kao poslanici ne možemo da imamo. U tom ličnom listu nalaze se neki veoma interesantni detalji koji bi nama pomogli da vidimo da li su ljudi koji su kandidati za ovu funkciju zaista osposobljeni, stručni i dostojni da je obavljaju. Recimo, u tom ličnom listu nalazi se, pored različitih detalja o kretanju u karijeri, takođe i ocena o ispunjavanju norme, u prošlosti, naravno, o tome da li je kandidat imao neke disciplinske mere koje su izrečene u prošlosti, o tome da li mu je prestala funkcija u nekom trenutku, o objavljenim stručnim i naučnim radovima, o vrednovanju njegovog rada, o učešćima u programima stručnog usavršavanja itd. To su sve stravi koje su neobično važne da javnost čuje, pošto je javni tužilac, kako mu samo ime kaže, javna funkcija.

Znate, kada hoćete da obavljate nekakvu javnu funkciju, jedan deo vašeg života više ne može da bude taj. Dakle, ljudi koji žele da obavljaju javne funkcije kao što su narodni poslanici, predsednici država, predsednici Vlade, ministri, sudije, javni tužioci, moraju da se odreknu jednog dela javnog života. Ako to ne žele da urade, onda ne treba da se prijavljuju da budu kandidati za te funkcije. Skrivati te funkcije od javnosti, nije primereno.

Dakle, ne razumem šta je tačno pravni rezon da se sadržina ličnog lista skriva od javnosti. Zbog čega javnost ne može da zna, da li je recimo neko od kandidata za javnog tužioca kažnjavan disciplinski u svojoj prošlosti. Zbog čega ne može da zna kakvo je vrednovanje bilo u prošlosti od strane pretpostavljenih u tužilaštvu, zbog čega su svi ti podaci tajni, tj. zbog čega samo vi imate pristup njima, a mi nemamo? Takođe, sam javni funkcioner isto kao i vi. Ne mogu da vidim te podatke, vi možete. Zašto?

Hoću sad da kažem nešto o izboru zamenika javnih tužilaca. Dakle, to su mlađi ljudi koji se po prvi put biraju na ovo važno mesto. Funkcija zamenika javnog tužioca ponekad može da bude mnogo važnija, ili može da veći uticaj na sam tok istrage koje tužilaštvo vodi od samog javnog tužioca. Za publiku, koja malo slabije prati ovu tematiku, dakle, svako tužilaštvo ima po jednog tužioca i mnogo, mnogo zamenika koji faktički realno obavljaju poslove istrage i oni mogu značajno da utiču na sam tok istrage i na to šta će na kraju javni tužilac da odluči da radi ili da ne radi. Dobili su veoma značajne funkcije iako se nazivaju zameničke, realno one mogu da budu veoma, veoma značajne.

Sad, kako se biraju ti zamenici? Biraju se tako što se zakonski određuje da ljudi koji žele da budu zamenici moraju da imaju završenu Pravosudnu akademiju i tu dobijaju neku ocenu od jedan do pet. Ako nemaju tu ocenu mogu da polažu ispit koji organizuje Državno veće tužilaca i tu dobijaju neku ocenu od jedan do pet. To je zakonski regulisan izbor zamenika javnih tužilaca. Dakle, Zakon o javnom tužilaštvu član 77a i član 82. uređuje ove stvari.

Međutim, šta se desilo pre nekoliko meseci. Državno veće tužilaca donelo je jedan pravilnik o izboru zamenika gde se ustanovljavaju dodatni kriterijumi za izbor zamenika tužilaca, pa se onda kaže, pored ovih ocena koje neko može da dobije i na ispitu ili na Pravosudnoj akademiji obavlja se još jedan usmeni razgovor sa kandidatima, pa onda u tom usmenom razgovoru kandidat ili kandidatkinja mogu da dobiju ocene od jedan do tri. Ovo je potpuno protivzakonito, jer ovako nešto se ne sadrži u Zakonu o javnom tužilaštvu, niti se sadrži u Akcionom planu koji je Vlada Srbije usvojila prošle godine za implementaciju mera za Poglavlje 23, da vas podsetim poglavlje koje se bavi pravosuđem, gde se takođe u tački 1313 ne dvosmisleno kaže da je ocena sa Pravosudne akademije ili ispit koji organizuje Državno veće tužilaca, ono što određuje rang listu kandidata kada se predlažu za izbor Narodnoj skupštini.

Dakle, vi ste doneli pravilnik gde ste uveli nove kriterijume i tako potpuno poremetili ceo postupak izbora. Verovatno znate da je Udruženje bivših studenata Pravne akademije osporilo pred Ustavnim sudom ovaj pravilnik, da postupak trenutno teče, ako Ustavni sud donese odluku da pravilnik nije u skladu sa zakonom šta će biti sa izborom svih ovih ljudi o kojima govorimo danas? Ovih 17 ljudi o kojima govorimo danas. Mislim da to nije baš mudar potez, trebalo je da sačekate da se Ustavni sud izjasni, pa da onda kažete i da promenite zakon i da vidite da li možete da ih birate na takav način.

Dakle, vi ste utvrdili ocenu sa Pravosudne akademije ili ocenu sa ispita kao prethodni postupak u tom pravilniku, a onda dodajte nove dodatne poene na osnovu razgovora koji obavljate sa kandidatima. To nije sve, šta se zapravo dešava u tom usmenom razgovoru, da li postoji nekakv zapisnik o tome?

Da li možemo da znamo kako ste utvrdili da li neko treba da dobije ocenu jedan, dva ili tri na tom razgovoru, jer recimo na testu, na ispitu koji se polaže to možemo da vidimo veoma lako i ocena sa Pravosudne akademije to može da vam pokaže veoma lako. Ne znam da li ovaj usmeni razgovor to može da vam pokaže. I, ne samo to, vas zakon obavezuje na pravljenje rang liste. Evo, ministarka je takođe malopre pomenula rang listu, da li možemo da vidimo tu rang listu? Želeli bismo da vidimo koje su ocene dobili ljudi koji su prošli, a kako su bili rangirani ljudi koji nisu prošli. Zašto nema rang liste? Da li možemo da vidimo nekako? Znate, mi odlučujemo o tome. I, funkcijski smo zainteresovani da vidimo takve detalje.

Kako je recimo komisija donosila odluku u slučajevima kada su kandidati imali i kada je bilo više kandidata koji su imali iste maksimalne ocene, a onda je trebalo da se odlučite, recimo za jednog, dvoje, ili nekoliko od njih. Recimo, ja znam podatak za tužilaštvo u Beogradu bilo je 25 kandidata koji su imali potpuno iste ocene, maksimalnu ocenu osam, dakle, pet sa ispita i tri sa razgovora, a onda je Komisija Državnog veća tužilaca se odlučila za šest od tih 25. Kako? Dakle, bilo ih je 25 sa istom ocenom, vi ste se odlučili za šest, po kom kriterijumu, morali ste neke dodatne kriterijume da biste to odredili. Koji su to kriterijumi? To moramo da znamo da bismo mogli da vidimo da li ste dobro uradili posao. Mi smo oni koji vas kontrolišu ovde.

Znate, izgleda postoji u javnom tužilaštvu uopšte neka vrsta tendencije skrivanja biografija, skrivanja podataka o tome kako ono radi. Dakle, pored činjenice da postoji mnogo podataka o javnim tužiocima koji nam niste dostavili, pored činjenice da ne znamo kako je komisija donosila ocene sa tih usmenih razgovora.

Bilo je recimo i slučajeva, odnosno, pardon, niste takođe ni dostavili originalno, prosečne ocene svih kandidata sa studija koje ste predložili za zamenike javnih tužioca. Pa, ste onda tek na reakciju Poverenika za informacije od javnog značaja dostavili te podatke.

Da vam ne pominjem slučaj da je pre nekoliko meseci taj Poverenik tražio od javnog tužilaštva podatke o tužiocu koji je zadužen za slučaj Savamala koje javno tužilaštvo nije htelo da dostavi, pa je onda Poverenik kaznio tužilaštvo, pa onda tužilaštvo, zamislite, podiglo tužbu protiv Poverenika za informacije od javnog značaja zbog toga što je tražio te informacije. Da li možemo mi da znamo uopšte bilo šta o tome koji ljudi sede u tužilaštvu i kakve su njihove biografije. Ili ako se bilo ko usudi da tako nešto pita, dobiće tužbu od javnog tužilaštva. Ovo nema veze sa vama, samo govorim ovo kao neku vrstu trenda koji postoji u javnom tužilaštvu.

Da zaključim ovo što sam govorio. Na početku sam rekao da način na koji se ovako važni funkcioneri biraju može značajno da utiče na njihov rad u budućnosti. Ljudi koji se biraju neregularno, ne znam zbog čega ih dovodite u ovu situaciju. Verujem da najveći broj tih ljudi apsolutno zaslužuju da tu budu, ali ostavljate jednog crva sumnje o tome da li su zaista svi takvi.

Dakle, ljudi koji se na ovakav način biraju na ova mesta, veoma lako mogu da potpadnu pod politički uticaj kasnije. Ljudi koji se ovako biraju ostaju dužni nekome, a oni koji su dužni oni onda te dugove u budućnosti moraju da vraćaju. To nije dobro za pravosudni sistem.

To nije dobro za nivo korupcije u ovoj zemlji i ja bih vas molio da ako možete ponovo razmotrite ili barem date neke odgovore, možda ste vi potpuno u pravu, barem date neke odgovore o tome zbog čega je ovoliko puno propisa napravljeno u ovom postupku predlaganja? Zbog čega ne možemo da imamo pristup svim informacijama koje su relevantne. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Hteo bih da se pridružim ovoj diskusiji i da podržim koleginicu Jerkov i da obratim pažnju na sledeću stvar. Dakle, govorimo o tome da li žena koja živi sama može da učestvuje u postupku…

Zahvaljujem se.

Pridružio bih se diskusiji kolege Đurišića i takođe da ohrabrim i ministra i Vladu da razmisle još jedanput o ovoj praksi. U petak smo imali diksusiju ovde o istoj stvari. Ministar je rekao, ako sam dobro razumeo – ja to podržavam, ali pošto ne mogu da garantujem da se cela stvar sprovodi na legalan način i da se izbegnu ekonomski aspekti, komercijalni aspekti surogat materinstva, mi smo se onda odlučili da to kriminalizujemo, odnosno da proglasimo takvu vrstu prakse krivičnim delom.

Pitao bih vas jedno pitanje, ministre, ili bilo koga od vaših saradnika, mi imamo, recimo, program zaveštanja organa u ovoj državi već više od deset godina i tu su takođe moguće razne zloupotrebe. Dakle, zaveštanje organa za novac ili kupovina organa je takođe krivično delo. Da li bi trebalo da ukinemo ovu praksu zbog toga ili bilo koju drugu praksu gde su moguće zloupotrebe? Kao što znate, šta god se radi među ljudima u društvu moguće su neke zloupotrebe. Da li to znači da treba da ukinemo sve prakse gde su moguće zloupotrebe?

Podsetiću vas još jedanput na član 63. Ustava Srbije, koji kaže – svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju dece i da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome. Ako proglasite surogat materinstvo krivičnim delom, kako im pomažete zapravo u tome da imaju decu? Kako pomažete onima koji ne mogu da imaju decu? Ako pronađete ljude koji ne mogu da imaju decu i koji su pronašli nekoga ko je spreman da iz altruističkih razloga volontira da bude surogat majka, da li država treba da im pomogne ili treba da ih spreči u tome da celu stvar dovedu do kraja? Po sadašnjem ovom predlogu zakona država bi ih sprečila u tome. Kako je to onda u skladu sa Ustavom, članom 63, prema kome svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju dece?

Dakle, ovo su stvari koje se tiču ličnog izbora. Još jedanput ću da ponovim, niko ovde nije spreman, pretpostavljam, u ovoj sali, mislim zapravo samo gospodin Šešelj je bio za to, ali niko nije spreman da prihvati surogat materinstvo iz komercijalnih razloga, mislim da je to moralno neprihvatljivo, ali iz altruističkih razloga mislim da je takva praksa prihvatljiva kod nas i da bi država, zapravo zato postoji država, da uradi i da kontroliše ono što može da dođe u nekakvo sumnjivo područje. Hvala lepo.

Gospodine Lončar, ako možete da ipak tumačite moje izlaganje kako je bilo nameravano. Nisam uopšte pomenuo da je bilo bilo kakvih zloupotreba u praksi zaveštanja organa, nego sam rekao da je moguće da se desi da bude takvih praksi iz komercijalnih razloga, ali vi ste upravo dali odgovor o čemu mi sada ovde pričamo.

Dakle, rekli ste da kriminalnih radnji u praksi zaveštanja organa nema upravo zbog toga što je sve tačno ili strogo propisano, što država kontroliše ceo postupak. Zar ne bismo mogli da to primenimo i na praksu surogat materinstva? Sve se lepo propiše, strogo se kontroliše i gde će biti mesta za zloupotrebe? Kolega Đurić je upravo to rekao, država treba da kontroliše takve stvari i mi zapravo i predlažemo to, sa namerom ili sa prećutnom premisom da će država kontrolisati. Svakako neću da predložim ovakvu vrstu veoma rizičnih praksi i da kažem – država zapravo ne treba uopšte da se meša, neka se građani sami dogovore šta će da rade.

Dakle, podrazumeva se da će država kontrolisati tu praksu kao i celu ovu praksu biomedicinski potpomognute oplodnje koja se reguliše ovim zakonom. Država je ključna da bi se to sve odradilo u skladu sa principima.

Ovo je pitanje koje uređuje anonimnost donatora, o tome smo takođe pričali u petak, a ja i dalje nisam dobio odgovor na pitanje – do koje mere je ovaj član usaglašen sa Ustavom Republike Srbije.

Dakle, u članu 57. se kaže da deca imaju pravo samo pod određenim uslovima da znaju ko su im biološki roditelji, naravno, ako su začeta u ovom postupku. U Ustavu član 64. piše veoma precizno da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet.

Mene interesuje, vi ste gospodine ministre rekli u petak da je ovaj zakon usaglašen sa nekim drugim zakonima, a ja bih vas zamolio da mi odgovorite da li je usaglašen sa članom 64. Ustava Srbije.

Daću vam samo jedan primer opasnosti koje može da nosi ovaj član ili ovo određenje, odnosno da mi neko protumači, vi ili bilo ko iz vašeg tima, da mi protumači šta je rešenje za sledeću situaciju.

Gospodine ministre, rekli u petak da je ovaj zakon usaglašen sa nekim drugim zakonima, pa bih vas molio da mi odgovorite da li je usaglašen sa članom 64. Ustava Srbije?

Daću vam samo jedan primer opasnosti koju može da nosi ovaj član ili ovo određenje, odnosno da mi neko protumači, vi ili bilo ko iz vašeg tima da mi protumači, šta je rešenje za sledeću situaciju. Zamislite da sam dao reproduktivnu ćeliju, bez obzira da li sam muško ili žensko, i zamislite da moj sin ili ćerka sutra ili prekosutra uđe u bračni ili seksualni odnos sa detetom koje je začeto na takav način. Da li bi bilo ko od njih dvoje imao pravo da sazna da sam ja biološki roditelj i jedne i druge osobe? Ako ne bi imali to pravo, onda bi moglo da dođe do incesta. Šta se dešava u takvim slučajevima? Da li je ovaj član zakona pokriva takve slučajeve? Hvala.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, poslanici, ministre i ostali članovi ministarstva, hteo bih da najpre pohvalim naravno ovaj zakon što unapređuje u jednom domenu stvari koje se tiču poboljšanja plodnosti ljudi koji ne mogu da imaju decu.

Hteo bih da svoj govor usmerim na dve stvari. Dakle, radi se o surogat materinstvu koje je ovim zakonom ponovo zabranjeno i radi se o anonimnosti donora, odnosno onih koji hoće da daju reproduktivne ćelije.

Da prvo razgraničimo dve stvari koje su bitne, pošto se često mešaju u diskusiji. Dakle, postoji komercijalno surogat materinstvo i postoji surogat materinstvo iz altruizma. Dakle, ovde govorim isključivo o ovom drugom, o surogatu materinstva iz altruističkih pobuda. Dakle, ne o surogat materinstvu koje se naplaćuje ili za koje se dobija nekakva novčana ili neka druga naknada.

Vi ste pomenuli, ministre, da u EU postoji neka vrsta trenda da se ide protiv toga. Pomenuli ste da postoji izveštaj Evropskog parlamenta. Postoji zapravo, tačno je, izveštaj Evropskog parlamenta za 2014. godinu koji se tiče, izašao je 2015. godine, ali se odnosi na 2014. godinu, koji se tiče stanja ljudskih prava. Dakle, o surogat materinstvu se u Evropskom parlamentu raspravlja u kontekstu poštovanja ljudskih prava i jedan paragraf koji se tiče surogat materinstva odnosi se na komercijalno surogat materinstvo. To je ono što Evropski parlament osuđuje.

Inače, ima zemalja u EU, osim Grčke, Holandija, Belgija su takođe zemlje u kojima surogat materinstvo je dozvoljeno iz altruističkih pobuda. Još neke zemlje su Australija, Kanada, Velika Britanija, Novi Zeland. Recimo u Češkoj, cela stvar uopšte nije regulisana pravno, Češka je takođe članica EU, nije regulisana pravno pa se smatra da je surogat materinstvo iz altruističkih razloga dozvoljeno.

Hoću da vas pitam jednu stvar. Ako ste zaista prihvatili ceo ovaj zakon da biste pomogli ljudima koji ne mogu da imaju decu iz razloga populacione politike, pošto ste tako to obrazložili, zbog čega onda sprečavate surogat materinstvo? Pa, to je još jedan korak kojim ta populaciona politika može da se dodatno osnaži. Dakle, ljudima koji ne mogu da imaju decu, a mogu da se dogovore sa nekim da izvede trudnoću do kraja, dobilo bi se još nekoliko dece koju biste mogli da podvedete pod populacionu politiku.

Podsetiću vas na član 63. Ustava koji kaže – svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome. Dakle, zamislite ovako, da ja i moja supruga ne možemo da imamo decu, nađemo nekoga ko bi iz altruističkih razloga nam pomogao u tome, neko može da donira reproduktivne ćelije, da li biste nam vi pomogli u tome da završimo ceo posao ili ne? Ja mislim da bi nas sprečili. To je kršenje Ustava člana 63.

Da vam kažem nešto o anonimnosti, šta ja mislim da je problem u ovome. Na odboru juče kada smo razgovarali, jedan od vaših pomoćnika je rekao da je jedini način za veliki broj donatora, da daju svoje reproduktivne ćelije, u tome da ostanu anonimni. Međutim, postoji član 64. Ustava koji garantuje deci pravo da znaju ko su im roditelji. Dakle, sa jedne strane vi hoćete da izađete u susret davaocima reproduktivnih ćelija koji zahtevaju da budu anonimni, šta će biti za 15 godina kada deca koja su tako začeta odrastu? Tužiće državu na osnovu ovog člana 64. Ustava i ako bude ustavnog sudstva još uvek u ovoj zemlji trebalo bi da dobiju taj spor. Ne znam da li ste razmatrali posledice takve stvari.

Dakle, za mnoge ljude je od presudnog značaja za samo razumevanje, za sopstveni identitet, za poimanje sebe od presudnog značaja da znaju ko su im roditelji. Vi ćete dakle za 15 ili 18 ili za 20 godina kada deca počnu da dolaze u to doba da se pitaju ko su im roditelji zabraniti da znaju ko su oni.

Da kažem primer, u Velikoj Britaniji je počelo isto ovako – donatori su imali puno pravo da zaštite svoj identitet, ali je onda Vrhovni sud, mislim, 1993. godine ukinuo tu odredbu, tako da deca sada ukoliko žele da znaju iz bilo kog razloga to mogu da znaju.

Ne govorim o tome da mi treba da obznanimo svima identitet donatora. Ne govorim o tome. Govorim o tome da deca imaju pravo to da znaju ako to žele zato što im to garantuje Ustav.

U oba ova slučaja, i za surogat materinstvo i za identitet donatora, odnosno pravo dece da to znaju postoji ustavni osnov.

Ima još jedna sitna stvar koju hoću da vam kažem, kažete ovde u članu 25. kada govorite o korisnicima ovog postupka, pa kažete onda – izuzetno pravo na postupke BMPO ima i punoletna poslovna sposobna žena koja živi sama. Stvarno? Ako živi sa babom i dedom, ne može? Ako živi sa mačkama, ne može? Znam, ali stvarno je formulacija nezgrapna – ako živi sama. Treba da se kaže – ako nema partnera. Treba da se promeni to zaista. Ovo je stvarno sramota. I u prethodnoj verziji je isto bila takva formulacija.

Drago mi je konačno da i žene koje nemaju partnere imaju sada bez da pitaju ministra pravo da učestvuju u ovom postupku, pošto gledaoci ili građani možda ne znaju, u prethodnoj verziji su morale da pitaju ministra da bi imale to pravo. Tako da ovaj zakon je u tom pogledu zaista unapređenje.

Bilo bi dobro samo da se izmeni i ta stvar.

Molim vas, ako možete samo da mi odgovorite – u kom kontekstu ustavnih članova na ove dve stvar, na surogat materinstvo i na identitet donatora? Razumem da postoje pragmatični obziri da se zaštiti identitet. Šta je sa kršenjem Ustava? Hvala.

Dame i gospodo, prisustvovali smo jednom malom kuriozitetu ovde da se jedan od najvećih evroskeptika u ovoj sali poziva na dokument EU, i to u pozitivnom kontekstu. Međutim, kolega Obradović je ipak malo pogrešno citirao ovaj dokument kada je hteo da navede šta EU, odnosno Evropski parlament misli o surogat materinstvu. Ovde veoma jasno piše da se surogat materinstvo osuđuje u kontekstu zaštite ljudskih prava kada se žensko telo koristi za finansijsku ili neku drugu korist. Dakle, ja sam govorio o isključivo altruističkim razlozima za surogat materinstvo.

Mnogo jači argument protiv surogat materinstva, hteo bih da ponudim svoje rešenje za to, jeste kada majka posle devet meseci kada rodi dete se veže emocionalno za njega, zato što ga je nosila devet meseci u svom telu. To je zaista i primećeno, empirijski dokazano, da onda majke menjaju mišljenja. To je veoma jak poriv, da kažem, u slučaju kada jajna ćelija pripada samoj surogat majci, to je onda skoro neizbežno. Međutim, ako bračni partneri daju svoje reproduktivne ćelije, recimo imate majku koja može da proizvede jajnu ćeliju, ali ne može da iznese trudnoću i muškarac da, odnosno drugi partner da svoju reproduktivnu ćeliju i onda se one implantuju u surogat majku, ako bi majka promenila mišljenje tada, onda bi ona zaista uzimala nešto što nije njeno, ako bi htela da zadrži dete. Dakle, možda ne bi bilo loše da se razmisli da se počne sa takvim slučajevima ili sa takvim praksama, a onda da se proširi i na nešto drugo, ako je moguće.