Pa, zahvaljujem, zaista.
Da li vi znate da se ovaj sistem često kvari, da izbacuje bez ikakvog razloga? Morate da imate razumevanje. Prijavio sam se i prošli put.
Nije poenta, ako mogu da odgovorim ministru Kneževiću, nije poenta šta vi navedete u budžetu da piše kome ćete dati novac. Dakle, naravno, dobro je i to, ali nije to suština transparentnosti. Suština transparentnosti je da znate kako je dinar potrošen.

Jeste. Briše se.

Ne, ne želim o amandmanu na član 7, nego o amandmanu na član 6. da razgovaram.
Javljam se u okviru diskusije.

Hvala, gospodine predsedavajući.
(Narodni poslanici dobacuju.)
Držite mi pesnice, sada.
Ja sam predložio ovde da se u članu br. 8, sa nekoliko pozicija koje se tiču dotacija nevladinim organizacijama, obrišu iznosi, znači, da se tim nevladinim organizacijama ne dodeli novac. Iz samog člana nije jasno na kakvoj će se aktivnosti u svakom članu novac koristiti. Na nekim mestima je jasno da se radi o organizacijama koje se tiču promocije i zaštite kulturne baštine. Predložio sam da svuda tamo gde postoji državna organizacija koja se bavi kulturnom baštinom se država time i bavi, a da se novac prebaci Ministarstvu prosvete, to je Razdeo 24, da bi se iz njega isplaćivale plate, dodaci i naknade zaposlenih. Radi se o ukupno 17,5 milijardi dinara.
Mislim da je mnogo bolje da iz jednog potpuno netransparentnog sektora, kao što je potrošnja državnog novca od strane nevladinih organizacija, se novac prebaci onim ljudima kojima je mnogo više potreban, gde je potrošnja nešto transparentnija i gde je, ja mislim, efekat toga daleko veći.
Nisam sasvim siguran da razumem zbog čega je ovo odbačeno, tj. šta je argument zbog čega je ovo odbačeno? Molio bih, ako neko može da objasni iz Vlade, zbog čega Vlada ne želi da iz jednog potpuno netransparentnog sektora, iz teksta nije sasvim jasno na šta novac odlazi i gde već postoje državne institucije koje se bave tim poslom, se novac preusmeri u prosvetu, odnosno u podizanje plata prosvetnih radnika. Hvala.

Zahvaljujem.
Da, možda niste slušali baš moje izlaganje, ponoviću jedan deo koji sam rekao. Tamo gde postoji državna intervencija u ovim oblastima prosvetna, kulturna, kakva god hoćete, nema potrebe da angažujemo još i nevladine organizacije, s obzirom na netransparentno trošenje novca, odnosno na nedostatak dokaza kako se taj novac troši. Znate, ovo je državni novac. I državni novac dolazi od poreskih obveznika, oni imaju interes da znaju kako se novac troši. Dakle, ukoliko postoji sistem, ja možda ga nisam svestan, možda sistem postoji koji bi pokazao na koji način se troši ovaj novac, ja bih veoma rado voleo da ga vidim i onda bih mogao da prihvatim ovakve aranžmane. To je jedna stvar.
Druga stvar, dakle kad već postoje institucije na KiM postoje i državne institucije, jel tako? Naše državne institucije. One mogu da obavljaju taj posao. Hvala.

Zahvaljujem.
Govoriću o delu budžeta koji se odnosi na transfere lokalnoj samoupravi, i to u pogledu načina trošenja sredstava.
Mnogo pričamo o tome kako mogu pare da se rasporede sa jedne na drugu poziciju. Mislim da je dobro da popričamo malo i o tome kako se pare troše, na koji način.
Na ime transfera lokalnim samoupravama je ovim budžetom određeno 33 milijarde dinara. To su nenamenski transferi, što znači da će lokalne samouprave dobiti 33 milijarde dinara koje će moći da potroše kako god žele, bez ikakvog opravdanja. Dakle, postoji i ogroman broj novca koji jedinice lokalne samouprave dobijaju kao namenska sredstva koja moraju da potroše na određene stvari. Govorim o nenamenskim sredstvima.
Kako jedinice lokalne samouprave troše novac? U poslednjih nekoliko godina primećena je sledeća stvar. Pošto se u zadnjih nekoliko godina više kontroliše potrošnja, onda jedinice lokalne samouprave počinju da naduvavaju prihode, tvrdeći kako će prihodovati ogroman broj para i onda na osnovu toga uvećavaju potrošnju. Pošto su prihodi nerealno projektovani, dolazi do ogromne disproporcije između prihoda i potrošnje, tako da lokalne samouprave ulaze u veliku docnju, ulaze u dug koji se prenosi na sledeću godinu, pa na sledeću godinu. Ko na kraju pokriva sve te dugove?
Ovde govorim o republičkom budžetu. Svi ti dugovi lokalnih samouprava pokrivaju se iz republičkog budžeta. Možemo li da dajemo 33 milijarde dinara lokalnim samoupravama koje na ovakav način projektuju svoje javne finansije. Dakle, bez ikakvog obrazloženje, kako ste došli do tako velikih disproporcija? Nema odgovornosti, nema obrazloženja.
Ima nekoliko načina kako lokalne samouprave troše svoj novac i to je sad postalo poznata stvar. Ne znam da li je bilo ko u Vladi ozbiljno razmatrao mehanizme na koje lokalne samouprave troše novac. Daću vam neke podatke iz jednog izveštaja DRI. Primećeno je da je, recimo, u 2014. godini u ogromnom broju lokalnih samouprava osnovan ogroman broj komisija koje su radile stvari koje lokalne administracija već ima za zadatak da radi. Daću vam nekoliko primera odatle.

Recimo u opštini Pećinci postojao je Privredni savet i Savet za privredu. Članovi tog saveta su dobijali novac kao naknadu za rad u njemu. Nisam primetio da je u Pećincima došlo do privrednog buma.
Onda, opet, u opštini Pećinci postojalo je čak u 2014. godini osam komisija za izbeglice. Koliko izbeglica, ne znam da li ministar za socijalni rad zna, koliko je izbeglica bilo u opštini Pećinci.
U Bačkoj Palanci, Komisija za utvrđivanje ispunjenosti minimalno tehničkih uslova za početak rada plaža. Žitorađa - Komisija za kontrolu i utvrđivanje stanja rečnih korita i obala i zaštite od elementarnih nepogoda. Pa, onda Komisija za popis pasa u prihvatilištima. Bački Petrovac – Komisija za uništavanje pečata i štambilja.
Evo jednog pasusa iz izveštaja komisije, da vam pročitam kako je komisija radila. Komisija je osnovana i sastala se 26. avgusta 2015. godine sa zadatkom da uništi jedan pečat i štambilj. Imenovan je predsednik i tri člana kojima je ukupno za izvršen zadatak isplaćeno 14.500 dinara. To je samo jedna komisija. Ovaj posao je prema zapisniku od 26. avgusta, započet u 11,00 i završio se u 11,30. To samo jedna komisija. Ukupno je prema izveštaju u 2014. godini bilo 6,8 hiljada ovakvih komisija koje su potrošile preko 900 miliona dinara. Tako se troši novac poreskih obveznika.
Da ne bi bilo da samo nešto kritikujem i da ne nudim nikakva rešenja, moj predlog je da vršimo i dalje transfer lokalnim samoupravama, ali pod jednim uslovom, da lokalne samouprave, kao i bilo koji deo javne administracije, ima jasno definisane kriterijume kako troši naš novac. Šta sve treba da bude vidljivo kada lokalna samouprava troši novac? Mora da se objavljuje budžet na mesečnom nivou, kako se izvršava budžet? Mora da se napravi popis imovine, popis svih dugovanja koja ima neka jedinica lokalne samouprave.
Budžeti komunalnih i kulturnih preduzeća takođe moraju da se objavljuju, moraju da se skeniraju i postave na veb sajt svi ugovori koje potpišu komunalna preduzeća i kulturne ustanove u svakoj opštini.
Na kraju, kao što svi već to mnogo puta ponavljamo, moraju da se naprave konkursi za sva stručna tela u opštini, tj. jedinici lokalne samouprave, uključujući i konkurse na čelna mesta javnih komunalnih preduzeća. Tek tada možete da znate da li je potrošnja novca koji dajete lokalnim samoupravama opravdana ili ne. Hvala.

Zahvaljujem.
Ja sam podneo amandman kojim se reguliše situacija u kojoj nadležno lice izbegava ili ne želi da primi prijavu kada žrtva nasilja podnese prijavu. Ovde se utvrđuje u članu 16. da je policajac taj koji treba da reaguje i izrekne hitnu meru. Šta se dešava u slučaju ako policajac to ne želi da uradi?
Zašto to govorim? Pa zato što smo u zadnjih nekoliko godina mnogo puta, ili od ljudi koji se bave ovom problematikom u praksi, ili od samih žrtava nasilja, čuli primere, realne primere iz prakse, kada policija ne želi da reaguje na ovakve vrste prijava. Naravno, sada će to biti malo manje umanjeno činjenicom da su uvedene kazne za odbijanje prihvatanja prijava, dakle, onaj ko ne želi da sluša šta ima žrtva da kaže, on će biti kažnjen, tako da će verovatno da se smanji nivo izbegavanja odgovornost. Međutim, šta ako se ipak to desi?
Na žalost, mi ovde nemamo nikakvih podataka o tome koliko takvih slučajeva ima. Nemamo zapravo nikakvih podataka, iako ova tema može da se veoma egzaktno pokrije podacima, mislim a je to velika zamerka što sada raspravljamo o ovom zakon bez adekvatnih podataka. Ja sam predložio da u slučaju, dakle, ovaj amandman koji sam predložio, da u slučaju da policija ne želi da reaguje, ponavljam još jedan put, to su primeri iz prakse, ništa ne izmišljam, ako policija ne želi da reaguje, onda žrtva, ukoliko želi da i dalje prijavi slučaj nasilja može da se obrati Centru za socijalni rad, koje onda može da aktivira policiju koja bi onda trebalo da reaguje, onda bi već imali nekakve pisane tragove o tome šta se desilo.
Žao mi je, Vlada je odbila ovaj amandman. Predlažem, ako je moguće, da imamo neke podatke o ovakvim stvarima i da pokušamo da razmislimo još jednom o ovome. Hvala.

Podneo sam ovaj amandman na član 28. gde se utvrđuje obaveza da se žrtvi nasilja koja dolazi da prijavljuje nasilje pruži osnovna informacija o tome šta može da uradi.
Onda sam specifikovao da državni organi koji treba da pruže te osnovne informacije su policijska uprava i tužilaštvo, sudovi opšte nadležnosti, prekršajni sudovi, centri za socijalnu zaštitu. Vlada je odbacila ovaj amandman sa obrazloženjem da već postoji u članu 28. stav koji kaže da prvinski žrtva stupi u kontakt treba da je informiše o njenim pravima.
Moje pitanje i briga je sledeća. S obzirom da će postojati neka obuka za ljude koji se budu bavili ovim, da li će svi ljudi koji budu se nalazili kao zaposleni u ovim državnim organima znati da upute žrtvu na informacije koje su joj neophodne? Dakle, recimo ako žrtva uđe u policijsku stanicu, naleti na prvog policajca koga vidi, da li će on zaista biti kadar da je uputi šta treba da radi. Možda, recimo, neće znati da kaže kome treba da se obrati. Možda će je prebacivati na nekog drugog službenika na neki drugi organ, neku drugu instituciju.
Zato sam predložio da se posebnom odlukom najvišom u toj instituciji odrede tačno ličnosti koje će biti zadužene za tu dužnost, da bi se tačno znalo ko treba u svakoj od ovih institucija da upućuje žrtve na ostvarivanje svojih prava. Molio bih samo razjašnjenje, da li će to biti moguće iako se to nespecifikuje posebnom odlukom najvećeg organa. Hvala vam.

Ovde se radi o amandmanu koji predlaže privremenu novčanu pomoć za žrtve nasilja, pogotovo u onim slučajevima u kojima su one razdvojene od nasilnika. Razlog je u tome što u velikom broju slučajeva, ovo su istraživanja iz nekih zapadnih zemalja koje sam imao prilike da vidim, u velikom broju slučajeva žrtve ne žele da prijave nasilnika zbog toga što su uplašeni za buduće materijalno stanje, i to je jedan od osnovnih razloga zbog čega retko dolazi do prijavljivanja.
Bilo bi takođe dobro, recimo, pošto je Ministarstvo dugo i temeljno radilo na ovom zakonu, kako kaže ministarka, da je, recimo, izvršila jedno istraživanje. Postoje sociolozi, statističari, kriminolozi u ovoj zemlji koji su mogli da izvrše istraživanje, da vide u kojoj meri je to moguće kod nas, recimo, da se vidi u kojoj meri žrtve teško pristaju da prijave nasilnika zbog toga što su uplašeni za svoju materijalnu budućnost.
Ja sam predložio da onda postoji jedna gradacija, tako da sve žrtve nasilja koje su razdvojene od nasilnika za neko duže vreme dobijaju socijalnu pomoć u zavisnosti od toga da li imaju ili nemaju dece. Ovaj amandman je odbijen, zamislite, zbog toga što nije specifikovan izvor iz koga bi se ta novčana pomoć dala žrtvama nasilja.
Pretpostavljam da je amandman načelno bio okej, ali sam ja zaboravio da stavim da je to budžet Republike Srbije, odakle se inače isplaćuje materijalna pomoć svim ovakvim sličnim slučajevima, pa je zbog toga amandman odbijen.

Drago mi je, predsedavajući, da vidite osnovu za moje javljanje, što ste mi dali reč, veoma velikodušno od vas.
Ja sam hteo da samo ukratko kažem, u ovom članu 35. bilo je predviđeno da se kažnjavaju novčano lica koja ne prijave porodično nasilje. Ja sam dodao još, da kažem, dva posebna oblika, ukoliko ne reaguje na prijavu ili ukoliko neko opstruira kompletan proces prijavljivanja, on takođe podleže ovim novčanim kaznama, tako da imamo sve situacije pokrivene da bismo sprečili bilo kakvu opstrukciju u prijavljivanju porodičnog nasilja. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Dakle, radi se o ovom članu koji se tiče sakaćenja polnog organa. Ja sam predložio da se isključi reč „ženski“. Predlog je da se reguliše samo sakaćenje ženskog polnog organa. Ja sam predložio da se briše reč „ženski“, zbog toga što predmet genitalne mutilacije mogu da budu podjednako ženski i muški polni organ. Nema nikakvog razloga, tako se bar meni činilo kada sam ovo čitao, da se pravi diskriminacija između dve vrste polnih organa.
U odgovoru Ministarstva dato je zanimljivo obrazloženje zbog čega se ovaj moj amandman odbija. Pa kaže ovako – amandman se ne prihvata iz razloga što propisivanje krivičnog dela sakaćenja ženskog polnog organa predstavlja ispunjenje međunarodne obaveze tog krivičnog dela predviđenog Predlogom zakona u skladu sa članom 38. Istanbulske konvencije. Onda sam pogledao Istanbulsku konvenciju, odnosno taj član 38. Zaista, tamo se pominje ženska genitalna mutilacija, odnosno sakaćenje ženskog polnog organa.
Onda se ja pitam ovako – da li ono što sam ja predložio, što se odnosi i na muški i na ženski polni organ je zaista u suprotnosti sa onim što stoji u članu 38. konvencije? Ako ja dobro razumem ono što sam predložio, moj predlog je opštiji od onoga što stoji u članu 38. konvencije i trebalo bi, po logici stvari, da pokriva i ono što stoji u članu 38. konvencije. Dakle, kada kažete da je genitalna mutilacija zabranjena u totalu za bilo koju vrstu polnog organa, pokriva, naravno, i ženski polni organ. Mislim da ono što sam ja predložio, tj. moj amandman, nije u suprotnosti, već da on obuhvata i jedno i drugo. Molio bih da ponovo porazmislite o ovom amandmanu. Hvala lepo.

Molim vas predsedavajući, član 103.

Molim? Sada na ovo što je uradio prethodni govornik.

Pozivam se na isti, pozivam se na član 103. na osnovu onoga što je kolega Arsić upravo sada rekao.

Dakle, ne ono što je on reklamirao.