Zahvaljujem.
Ja sam takođe predložio da se briše ovaj deo koji glasi – na zahtev podnosioca prijave. Nadam se da neću da budem optužen što sam podneo takav amandman. Imam obrazloženje zbog čega sam to podneo. Mislim da ne treba da se uopšte prepušta na volju bilo kome ko podnosi ovakvu prijavu da li hoće ili neće da dobije izveštaj o tome da li ju je dobio, već da administracija ima obavezu da mu podnese izveštaj o tome da je prijava uredno predata, da bi imao nekakav dokaz o tome. To treba da bude obaveza javne administracije, da posle ne bi bilo nejasnoća o tome da li je prijava podneta ili ne. Ako se obriše ovaj deo – na zahtev podnosioca prijave, javna administracija, tj. javni službenik je dužan da izda obaveštenje o tome da je prijava uredno podneta. Hvala.

Zahvaljujem poštovani građani.
Podneo sam, takođe, jedno rešenje koje može da se iskoristi umesto ovog stava koji kaže – ako vlasnik posebnog dela ne dostavi podatke o zakupcu i obaveštenje da li će zakupac umesto vlasnika posebnog dela učestvovati u radu Skupštine, smatra se da vlasnik želi da nastavi da učestvuje u odlučivanju Skupštine i da je spreman da sam snosi troškove održavanja i investiranja.
Dakle, dozvoljava se mogućnost da vlasnik stambene jedinice, jednostavno, bez ikakvih obaveštavanja bilo kome, bilo koga, bez dostavljanja podataka ugovora, produži da radi ono što je radio i do sada. Mislim da bi bilo dobro da se ovo rešenje kao alternativno, uključi umesto ovoga koje ste upravo prihvatili. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani građani Srbije, ja sam podneo amandman na član 44. stav 2, u kome se briše odredba koja se odnosi, odnosno deo stava 2. koji se odnosi na kreditno zaduživanje.
Dakle, mislim da ova dvotrećinska većina koja se odnosi na jedan deo odluka koje treba da se donose ne treba da se primenjuje na kreditna zaduživanja, zbog toga što je to princip koji je, ja mislim, loš, a primenjuje se inače i na nivou Republike Srbije. Dakle, jedna većina, koja je dvotrećinska ili recimo nadpolovična, donosi odredbe koje onda obavezuju sve građane.
Evo, da bi ilustrovao to, da bi građani lakše razumeli, pošto se radi o njihovim džepovima u oba slučajeva. Zamislite da imate jedno javno preduzeće, recimo „Srbijagas“, koje neodgovornim poslovanjem napravi nekakav gubitak, nekakav dug, a onda Republika Srbija dvotrećinskom većinom u Skupštini donese zakon ili donese odluku da se zaduži, da uzme kredit na međunarodnom finansijskom tržištu da bi pokrila taj dug. Ko onda otplaćuje taj kredit? Otplaćuju svi građani Srbije. Dakle, neodgovornim poslovanjem jednog preduzeća svi mi moramo da učestvujemo u njegovom finansiranju.
U ovom slučaju, da ne bi bilo sličnih situacija, predlažem da dvotrećinska većina ne bude ona većina kojom se odlučuje o kreditnom zaduživanju, već da se za to daje druga vrsta većine, koju sam predložio u sledećem amandmanu. Hvala.

Zahvaljujem.
Evo, to nema veze sa radikalima.
Podneo sam ovaj amandman kao nastavak prethodnog amandmana. Ja predlažem da se odluka o kreditnom zaduživanju zgrade može doneti isključivo konsenzusom, tj. saglasnošću svih stanara i da to bude overeno u skladu sa Zakonom o overi potpisa, rukopisa i prepisa.
Ja bih hteo da objasnim jednu stvar koja je važna za ovo, da bi građani razumeli zbog čega zahtevam ovo. Dakle, jedno je tekuće održavanje zgrade u kojoj stanari uplaćuju nekom preduzeću koje održava zgradu, interveniše kada dođu do hitnih intervencija, popravlja lift, itd. To je mesečna nadoknada koju plaćaju stanari i koja je obaveza po zakonu.
Međutim, uzimanje kredita je druga stvar. Vi morate da odete u banku i da zadužite sve stanare u zgradi. Ako je većina dvotrećinska, to znači da možete da zadužite i neke ljude, da ih opteretite, iako oni, recimo, to ne žele, odnosno iako ne mogu da plaćaju taj kredit. To je pogrešno.
Podsetiću vas još jedanput sa primerom Republike Srbije u kojoj živimo. Jedno javno preduzeće napravi dug, država se zaduži da bi otplatila taj dug, svi moramo da ga vraćamo, a ne onaj ko je napravio taj dug. To je pogrešno.
Ministarka je rekla – neka oni odluče kako će da donose odluke. Može da bude dvotrećinska, može da bude konsenzus, pa ako dvotrećinska većina to hoće, ona će da odluči da se dvotrećinskom većinom odlučuje o kreditnom zaduživanju. Ta jedna trećina koja to ne želi nema nikakvog načina da to izbegne. Jedini način da se to izbegne je da se prihvati amandman po kome je obavezno da se konsenzusom donose ovakve odluke. Onda svako ima tu odgovornost ličnu da preuzme otplaćivanje kredita, ako to želi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ja sam takođe podneo da se ova odredba o jednotrećinskom kvorumu briše, zbog toga što to zaista snižava legitimnost odluke. Dakle, kada 17% stanara, vlasnika stambenih jedinica može da donese nekakvu odluku koja obavezuje ogromnu većinu drugih ljudi, legitimnost te odluke je zaista sporna.
Pogledajte kako je Vlada obrazložila odbijanje ovog amandmana: „Amandman se ne prihvata jer u konkretnom slučaju se ne radi o utvrđenju kvoruma za redovnu nego za ponovljenu sednicu“. Kakve veze ima što je ponovljena, valjda je svaka sednica sednica. A onda kaže malo kasnije: „Kada se ne bi utvrdio ovaj veoma nizak kvorum, ne bi se donosila nikakva odluka“. Znate, ako je to razlog da se utvrdi ovako nizak kvorum, hajde da onda, recimo, utvrdimo 5% kvoruma. Onda će sigurno da se donese bilo koja odluka.
Ova odredba se ionako ne primenjuje na one članove zakona gde je potrebna, recimo, dvotrećinska većina, kao što je izbor upravnika, na primer. Dakle, bilo bi dobro da se obriše zbog toga što smanjuje legitimnost odluka, a takođe unosi konfuziju u odlučivanje. Dovešće se upravo do onoga što su mnogi ovde pominjali. Ako 17% vlasnika stambenih jedinica donese nekakvu odluku koja obavezuje ostatak stanara i vlasnika stambenih jedinica, ljudi će početi da se bune, a onda će upravnici-volonteri početi da napuštaju ta radna mesta i sve će da pripadne onda profesionalnim upravnicima. To nije ono što treba da želimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani građani Srbije, ja sam ovde predložio da se malo drugačije utvrdi odgovornost za štetu od neodržavanja zgrade koja proistekne prema trećim licima. Dakle, ovde se utvrđuje odgovornost stambene zajednice. Ja sam predložio da se to promeni i da ukoliko postoji slučaj u kome stambena zajednica ima sklopljen ugovor sa preduzećem koje održava zgradu, a ono ipak ne održava zgradu onako kako treba, iz čega proistekne nekakva šteta, da onda za to bude odgovorno to preduzeće, ne stanari, ne vlasnici stambenih zajednica.
Daću vam primer zbog čega mislim da je to bolje rešenje. Pogledajte u Beogradu, to je primer gde ja živim, imate Gradsko-stambeno koje je poznato po tome da ne vodi dovoljno računa o mnogim zgradama koje održava. Znači, pretpostavite da sam, recimo, došao u neku zgradu koju održava Gradsko-stambeno i da ta zgrada ima potpisan ugovor sa Gradsko-stambenim koji održava stambenu zajednicu, da sam ušao u lift, lift je, recimo, propao, zbog toga što nije redovno održavan i nastala je šteta. Da li su sada stanari krivi za to što je nastala šteta ili je krivo preduzeće koje nesavesno i neodgovorno održava lift, a plaćeno je od strane stanara da to radi? Ovo je inače veoma rasprostranjen primer u svim velikim gradovima. Sva ta komunalna preduzeća koja treba da održavaju stambene jedinice to rade jako loše. Zbog toga su zgrade zapuštene. Ne zbog toga što su stanari nesavesni, ne zbog toga što stanari ne žele da održavaju zgrade, nego zbog toga što oni plaćaju redovno taj novac, a zauzvrat od komunalnih preduzeća koje održavaju zgrade ne dobijaju odgovarajuću uslugu. Ta preduzeća moraju da budu odgovorna za problem.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, poštovani građani, ja bih da govorim o proceduri ovog izbora, jer je ova Skupština deo te procedure. Mi biramo danas nekoliko vrsta sudija, biramo neke sudije koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju – dvoje, biramo sedmoro predsednika sudova i biramo ili predlažemo kandidate za sudije Ustavnog suda. Ja ću da govorim o ovim stvarima.
Hoću prvo da objasnim na koji način bi trebalo da razumemo našu funkciju ovde, tj. šta mi ovde radimo. Dakle, mi ne možemo da ulazimo u proces nominacije predsednika Republike za sudije Ustavnog suda. Ne možemo takođe ni da ulazimo u proces procene koje kandidate da predložimo za predsednike sudova ili one koji prvi put stupaju na sudijsku funkciju zbog toga što je to rezervisano za Visoki savet sudstva. Ali, ono što svakako i u jednom i u drugom slučaju možemo da radimo, jeste da prekontrolišemo i da vidimo na koji način je cela procedura za nominaciju ovih kandidata urađena.
Hteo bih prvo da govorim o ovoj proceduri koju je predložio Visoki savet sudstva, odnosno o kandidatima koje je predložio Visoki savet sudstva, zbog toga što mislim da je u tom procesu bilo jako puno nedostataka koji bi trebalo da se isprave. Dakle, mi dolazimo na kraju procesa. Ono što je Visoki savet sudstva pripremio mi sada treba da finaliziramo i donesemo konačnu odluku o tome ko će biti predsednici sudova, a ko će biti sudije po prvi put. Da bismo to mogli da uradimo, neophodno je da imamo sve neophodne informacije o tome na koji način smo stigli do ovih kandidata. Mi, nažalost, nemamo te informacije, i to ne samo da ih nemamo, nego i posle nekoliko intervencija, recimo, sa moje lične strane, da bih dobio te informacije, i dalje ih nemamo.
Kako možemo da donesemo odluku koja je utemeljena na informacijama, ako nemamo osnovne informacije o tome kako je ceo proces predlaganja kandidata išao u samom Visokom savetu sudstva? Ja mislim da ne možemo. Evo koje nam informacije trebaju da bismo mogli da znamo da li je naša odluka dobra ili ne. Dakle, od ovih sedam sudija za predsednike sudova i od ovo dvoje koji se prvi put predlažu za sudijske funkcije, dakle, pored njih i njihovih biografija koje smo dobili, to je u redu, treba da znamo i ko su ljudi koji su takođe bili kandidati, a koji nisu predloženi. Ne znamo koliko ih ima u slučaju kandidata za predsednike sudova. Znamo, doduše, da za neke pozicije je bio samo jedan kandidat, dakle, u tom slučaju očigledno nikakve informacije nam nisu ni potrebne, ali u nekim drugim slučajevima, da li znamo zaista ko su bili drugi kandidati i kakve su njihove kvalifikacije. Ne znamo čak ni u slučaju za ljude koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju ko su bili njihovi protivkandidati. Kako da znamo da li je ono što nam je predloženo dobro, u skladu sa propisima, ako ne znamo ko su bili kandidati i kako je Visoki savet sudstva odlučio da baš ti ljudi koji su nam predloženi budu predloženi? O tome, dakle, ne znamo ništa.
Kada smo prošli put birali sudije po prvi put, u oktobru mesecu, ja sam od Visokog saveta sudstva tražio podatke o svim kandidatima i dobio sam zaista. Dobio sam biografije svih kandidata, kako onih koji su predloženi, tako i onih koji nisu predloženi. Onda sam uzeo i sam sam probao da izračunam da vidim da li je Visoki savet sudstva uradio dobar posao kada je bodovao kandidate i predložio ih. Da vas podsetim samo, i tada i sada nismo dobili nikakvu rang-listu i obrazloženje zbog čega su neki kandidati predloženi, a neki ne. Dobili smo samo njihove biografije.
Kada imate više kandidata, od kojih su neki odbačeni a neki ostaju, morate da imate pismeno obrazloženje zbog čega neki otpadaju, a neki ne. Morate da imate rang-listu. Mi to nismo dobili ni tada ni sada. Postoji način kako se utvrđuje ta rang-lista i ona je veoma precizna i veoma se može lako kvantifikovati, izraziti nekim brojevima i postoji objašnjeno u dokumentu koji se zove Odluka o utvrđivanju i kriterijumi i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 49/2009 i ono stoji na sajtu Visokog saveta sudstva. Dakle, ovo sada nije moj lični utisak, nego postoji pismena odluka koja obavezuje Visoki savet sudstva, po tom dokumentu, da biste nekog izabrali za sudijsku funkciju po prvi put, treba da vidite koja mu je prosečna ocena sa studija, koliko je dugo studirao i ocene njegovih pretpostavljenih, ako je, recimo, radio u sudu kao sudijski pomoćnik. To se veoma lako može kvantifikovati, pošto se sve može brojčano izraziti.
Onda sam sam uzeo sve ove dokumente koje sam dobio od Visokog saveta sudstva i nasumično sam izabrao dvoje kandidata koji su predloženi i dvoje kandidata koji nisu predloženi i dobio sam potpuno neverovatne rezultate. Oni koji su predloženi imaju manje poena od onih koji nisu predloženi, nasumično izabrani. Kako to? Isto sam hteo sad da uradim i povodom ova dva kandidata, međutim, ovaj put nisam uopšte dobio nikakve informacije, tj. biografije ni od jednog kandidata koji nije predložen. Dakle, nisam ni mogao da uporedim.
Dakle, ako ja kao narodni poslanik, što je javna funkcija, ne mogu da dobijem podatke o onome što se dešava u Visokom savetu sudstva, šta da rade onda obični građani? Da li treba i ja kao poslanik da preko Poverenika za informacije od javnog značaja tražim te informacije? Inače, sudijska funkcija je javna stvar. To je nešto sa čime treba cela javnost da bude upoznata. Ne možete samo poslati javnosti biografije onih koji su predloženi. To je u redu, naravno, dobro je da znamo biografije, ali moramo da znamo i ko su oni ljudi koji nisu predloženi i kako ste došli.
Da li recimo znate da u celom procesu izbora sudija koji se po prvi put biraju na tu funkciju. Oni koji otpadnu, nemaju pravo žalbe, ne postoji postupak kojima oni mogu da se žale na to što nisu prošli dalje. Ne mogu ni da vide obrazloženje zbog čega nisu oni predloženi a neki drugi jesu.
Što se tiče izbora sudija od predsednika sudova, ni tu situacija nije ništa bolja. Tu se dakle biraju ljudi koji su već dugo sudije i sada se po prvi put biraju za predsednika sudova. I, tu sam tražio biografije kako onih koji su prošli, predloženi, tako i onih koji nisu predloženi. Ove prve smo dobili, ove druge nismo dobili.
Tražio sam takođe i lični list, lični list je prema Zakonu o sudijama, dokument koji stoji u sudu za svakog sudiju kome stoje i podaci o eventualno, njegovoj disciplinskoj odgovornosti. Znate i to mora da se zna, jer to je ono što Visoki savet sudstva uzima u obzir prema ovoj odluci, kada donosi konačnu odluku o tome koga će da predloži. Ako je recimo, neki sudija tokom svoje karijere, imao disciplinski postupak i bio disciplinski kažnjen, da li je on dostojan da bude predsednik suda? Morali bismo to da znamo.
Visoki savet sudstva takođe treba da donese nekakvo obrazloženje zbog čega je predložio baš ove kandidate za predsednike suda. Nema ni tog obrazloženja. Pogledajte šta Visoki savet sudstva mora sve da utvrdi da bi znao zbog čega nam je neko predložio. Da li je kandidat sposoban u organizaciji rada u sudu, da li poznaje poslove sudske uprave, da li uživa ugled prema svojim kolegama, da li je sposoban da uspešno komunicira, da li ume da sarađuje sa drugim institucijama i organima, da li ispoljava dostojanstvo u reprezentovanju suda, itd.
Sve su to stvari o kojima Visoki savet sudstva verovatno nešto zna, a mi ne znamo ništa. A trebalo bi mi da znamo. Trebalo bi da vidimo pismeno obrazloženje u kome se vidi na koji način je Visoki savet sudstva predložio baš ove sudije, a ne neke druge. Ovakva vrsta procesa koji je, na žalost, netransparentan, nije dobar za izbor sudija, jer, ponavljam još jednom, mi smo ti koji donosimo konačnu odluku o tome, mi smo ovlašćeni da donosimo konačnu odluku. Mi ovde tapkamo u mraku i treba da odlučujemo.
Na sednici Odbora od pre nekoliko dana, kada smo o ovome raspravljali, kaže jedan poslanik, pa to su znate lični podaci. Ne mogu da budu lični podaci pošto je ovo javna funkcija. Lični list ne sadrži lične podatke o privatnom životu kandidata, nego podatke koji su relevantni za njegov posao kao sudije, odnosno predsednika suda. Isto tako, kaže jedan drugi poslanik u toj polemici na odboru, samo oni koji su stručni mogu da procene ko je zapravo pravi kandidat za sudiju i za predsednika suda. Jeste, ne tražim ja da to procenjujem, ali hoću da vidim kako si ti procenio. To ne vidim odavde.
Što se tiče izbora sudija Ustavnog suda, tu je procedura za izbor nešto drugačija i tu postoji velika diskrecija, tj. diskreciono odlučivanje od strane predsednika države koji predlaže svoje kandidate i Skupštine Srbije koji predlaže svoje kandidate. Tu ne možete da ulazite mnogo u takvu vrstu procedure, zbog toga što je apsolutno diskreciono, zagarantovano predsedniku da može da predloži koga hoće, pod uslovom da ispunjava kandidat jedan uslov, a to je da bude stručan u pravnoj disciplini, da bude vrstan pravnik. Šta sad to tačno znači, to nije baš sasvim jasno, ali ajde da pretpostavimo da možemo da se složimo od prilike šta znači biti vrstan pravnik.
Moje primedbe na izbor sudija Ustavnog suda su sledeće. Ovaj sistem koji podrazumeva veliku diskreciju i na strani predsednika Republike i na strani Narodne skupštine je loš zbog toga što ne postoje nikakva kvantifikaciona merila kojima može da se utvrdi da li je neko zaista kompetentan da bude sudija Ustavnog suda.
Po mom shvatanju, ja ne mogu da zamislim da neko može da bude sudija Ustavnog suda što bi recimo trebala da bude funkcija koja dolazi na vrhu nečije sudijske karijere, a da nikada nije bio sudija, da nikada nije bio advokat i da nikada nije bio javni tužilac ili pomoćnik tužioca. Meni je to nezamislivo. A ipak, polovina od predloženih kandidata nisu nikada imali dodira sa pravnom praksom, sa sudijskom praksom. Nikada nisu sudili u sudu, nikada nisu zastupali nekoga u sudu, nikada nisu podizali optužnice pred sudom. Kako je to moguće? Mislim da je sistem koji dozvoljava takvu, a ipak, sve je legalno, zato što je moguće predložiti nekoga ko nije imao dodira sa sudskom praksom.
Mogu da razumem, u redu, ima recimo profesora univerziteta koji su veoma kvalifikovani za pravnu disciplinu i možda kod njih može da se desi, ili može da se prihvati, da neko ko nije imao konkretnu sudsku praksu bude predložen, ali mislim da na ovoj listi kandidata ima previše. Ima previše ljudi koji nikada nisu bili u sudu kao aktivni učesnici sudskog procesa. Mislim da je to loše, mislim da to treba da se promeni, mislim da i u izboru sudija Ustavnog suda takođe treba da se uvede sistem javnog konkursa, gde će se sudije javljati na konkurs i gde će kvalifikacije za njihov izbor biti da ima neko sudijskoj iskustvo. Kao kod sudija Vrhovnog suda. Sada zamisliste, donese recimo Vrhovni sud neku odluku koju Ustavni sud obori, a Ustavni sud pun sastavljen od ljudi koji nikad nisu sudili. Na šta bi to ličilo?
Mislim da Ustavni sud, kao posebnu kategoriju bi trebalo ukinuti i napraviti odeljenje pri Vrhovnom sudu koje će se baviti ustavnim pitanjima. Za to odeljenje sudije moraju da se biraju na osnovu javnog konkursa jer na način na koji se sada biraju, kandidati mogu da budu isključivo ljudi koji imaju političke veze. To je loše. Dakle, isključivo ljudi koje poznaje predsednik Republike. Isključivo ljudi koje poznaje neko u Narodnoj skupštini, tj. šef većine u Narodnoj skupštini. Drugi ne mogu uopšte da priđu celom procesu, izbornom procesu. Ne mogu da budu uopšte kandidati.
Ako se sudije ovako biraju, na ovako ne trasnparentan način, vraćam se ponovo na izbor od koje smo počeli, dakle, kako ove sudije koje se biraju za predsednike sudova, tako i za sudije Ustavnog suda. Ako se sudije ovako biraju, otvara se prostor da te sudije ostaju nekome dužne, a sudije koje su nekome dužne ne mogu da sude po sopstvenoj savesti i ne mogu da sude primenjujući pravdu.
Predlažem da se ceo ovaj proces stopira i da se informišemo o ljudima koji su nam predloženi, tako i onima koji nisu predloženi i o načinu na koji Visoki savet sudstva doneo odluku, pa da onda odlučujemo o onome što nam je predloženo. Hvala vam.

Ja ću se nastaviti delimično na mog prethodnika. Naime, mi smo podneli dosta amandmana koji se tiču uvođenja transparentnosti u trošenje budžeta, koji se tiču trošenja novca poreskih obveznika. Samo bih hteo da podsetim još jedanput, novac se nalazi u budžetu, to nije novac države, to je novac poreskih obveznika koji se prikuplja od njih kroz raznorazne vrste poreza, doprinosa itd.
Ja bih zapitao sledeće – da li je ove godine, kada je predlagan budžet, rađena bilo kakva analiza efekata politike subvencija koja se sprovodi u Srbiji već otprilike 10 godina?
Tako da bismo, recimo, mogli da znamo kada piše u budžetu – za podsticaje za direktne investicije daje se 1,2 milijarde dinara, ili, recimo, odmah ispod toga piše – ulaganja od posebnog značaja 11 milijarde dinara, da li postoji bilo kakva analiza koja kaže šta se dešavalo s tim novcem, sa sličnim količinama, sa sličnim resursima, u prethodnom periodu? Imamo 10 godina iskustva, 10 godina politike subvencija koju vodimo, a za 10 godina iskustva ni jedna jedina analiza. Možemo li da dajemo subvencije i dalje? Pretpostavimo, kako je rekao kolega Kovačević, da su subvencije dobre i da je Milton Fridman zaista rekao da su subvencije dobre. Možemo li da znamo kakve efekte to daje u slučaju Srbije?
Ja ne mogu da podržim nijedan budžet u kome nemam takvu vrstu analize i u kome mi neko na reč traži da radim i da podržim nešto za šta ne postoji nikakva analiza. Hvala.

Transparentnost se uvodi tako što se na sajt ministarstva, ili agencije, ili fonda, postave izveštaji o tome šta se dešavalo u prethodnom periodu. Dakle, potpuno je u redu, ako postoje te analize. Ja do sada nisam čuo ni za jednu. Ali, ako postoje, onda ih treba postaviti na sajt tako da postoje, da one budu na dohvat ruke ne samo onoga ko o tome priča ili zahteva, nego na dohvat ruke bilo koga ko želi da vidi o čemu se tu radi. To je politika transparentnosti. Hvala.

Hteo bih da postavim pitanje koje se tiče Ministarstva bez portfelja za regionalni razvoj i javna preduzeća. Ovo novo ministarstva, inače, dobilo je na raspolaganje, koliko ja mogu da vidim preko 200 miliona dinara za regionalni razvoj i javna preduzeća.
Mene interesuje sledeća stvar, zbog čega je politika regionalnog razvoja uzeta od Ministarstva za lokalnu samoupravu, pošto bi to prirodno trebalo da bude njena politika, ili…

Da li mogu da dovršim do kraja?

Naravno, govorim o tome, samo morate da čujete celo izlaganje.
U Ministarstvu privrede takođe postoji jedan deo koji se odnosi na regionalni razvoj na koji se u budžetu predviđa sa 1,6 milijardi dinara. U ministarstvu privrede inače postoji detaljna specifikacija šta znači regionalni razvoj, pa sad ima tu podrška regionalnoj infrastrukturi, podrška razvoju poslovnih zona, tako da mogu da znam kada prođe godina dana na šta je novac potrošen, i na da li je potrošen dobro.

Da,

Predlažem da se briše bilo koji član u kome ne postoji način da se utvrdi da li je novac koji je predviđen za potrošnju potrošen na kraju godine. Da li je ovo dobro, kolega predsedavajući? Hoćete da ponovim. Predlažem da se briše bilo koji član koji mi ne garantuje da će novac koji je predviđen da se potroši na neku radnju, u okviru nekog ministarstva zaista potroši. Kada gledate ministarstvo, odnosno ministra bez portfelja za regionalni razvoj, nemam pojma na šta će čovek da troši novac. Piše samo regionalni razvoj, a pored toga postoje još nekoliko ministarstava u okviru ovog budžeta koja se takođe bave regionalnim razvojem. Sada, ako mogu da pitam, ako mi dozvoljavate, zbog čega se na toliko mesta…

Ne znam, gospodine Đorđe, da li vi imate nešto protiv mene ili se meni samo čini. Dakle, javio sam se po amandmanu broj 6, koji je zajedno ovde grupisan sa prethodna tri amandmana na član 6. koji su imali kolega Krasić, pripadnici Demokratske stranke i kolega Živković. Nisam čuo da ste me prozvali da odbranim svoj amandman. Da li mogu da znam zašto?
Drugo, taj amandman takođe glasi: „briše se“, kao i jedan prethodni amandman po kome ni niste dali da diskutujem zbog toga što takođe piše: „briše se“. Mogu li da znam zbog čega nisam prozvan da branim amandman? Da li mogu da dobijem dva minuta da obrazložim taj amandman?