Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine potpredsedniče Vlade, predloženo je da se u članu 7. doda stav 2, koji glasi: „Skupština jedinice lokalne samouprave svojom odlukom može smanjiti stope poreza na imovinu samo linearno, odnosno u istom procentu za sve poreske obveznike“.
Činjenica da se poreskim obveznicima koji imaju određena imovinska prava u različitim jedinicama lokalne samouprave po različitim stopama obračunavaju visine poreza može imati značaja za donošenje odluka o lokaciji ulaganja u određene oblike imovine. Međutim, promene poreskih stopa na osnovu odluka jedinica lokalnih samouprava koje bi bile nelinearne mogu dovesti do nesrazmernih opterećenja za obveznike koji imaju prava na imovinu različitih vrednosti, što može imati nepredvidive posledice.
Kada se zakonodavac već odlučio da napravi razlike u stopama u određenoj srazmeri, neophodno je da se zakonom obezbedi očuvanje te srazmere i nakon odluka jedinica lokalnih samouprava o smanjivanju stopa. U tom smislu smatramo da nema potrebe da se lokalnim samoupravama prepusti na slobodnu volju odlučivanje o tome kako će smanjivati poreske stope, odnosno da one u određenim slučajevima mogu biti nelinearne, jer bi moglo da dođe i do određenih zloupotreba u smanjivanju tih poreskih stopa, odnosno većeg opterećenja pojedinih kategorija, a manjeg drugih, u skladu sa trenutnim ili dnevnim političkim interesima. To je što se tiče amandmana.
Nešto više bih sada rekao o izmenama zakona, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Dakle, čitava suština ove izmene zakona jeste, u stvari, peglanje štete koju je Vlada Republike Srbije nanela jedinicama lokalne samouprave i na neki način izlaženje u susret svim opštinama i gradovima u Srbiji, s obzirom na to da su tokom dve godine, odnosno prethodne tri godine, od kada funkcioniše ova Vlada Republike Srbije, u značajnoj meri svi gradovi i opštine u Srbiji, a naročito oni koji su najsiromašniji, pretrpeli ogromne štete u smislu umanjenih transfera prema lokalnim samoupravama.
Podsetiću samo da se u toku 2010. godine Stalna konferencija gradova i opština u više navrata obraćala Vladi Republike Srbije, premijeru, ministru finansija, ministru za lokalnu samoupravu, sa željom i ciljem da skrene pažu na neravnopravan položaj lokalnih samouprava i na veliku štetu koju lokalne samouprave trpe po osnovu smanjivanja transfera sa nivoa Republike.
Transfer prema lokalnim samoupravama je zakonom definisan, Zakonom o lokalnoj samoupravi, odnosno o finansiranju lokalne samouprave, na 1,7% BDP-a, što se svih godina računajući od 2000. pa nadalje uglavnom poštovalo, u manjoj ili većoj meri, da li je to bilo 1,7 ili nešto manje od toga, ali se taj procenat, 1,7% BDP-a, poštovao, i u svim budžetima od 2000. do 2009. godine su predviđene sume za transfere prema lokalnim samoupravama upravo u tom iznosu ili približno tom iznosu.
Do drastične razlike u finansiranju i odstupanju od ovog zakona i predviđenog, obavezujućeg procenta u budžetu Republike Srbije je došlo 2009. godine, gde je sa predviđenih 40,8 milijardi dinara, koliko je trebalo da bude namenjeno jedinicama lokalne samouprave, smanjeno na 25,6 ili za čitavih 40%, što nijedan drugi sektor, nijednu javnu instituciju koju pokriva budžetsko finansiranje, nije pogodilo kao lokalne samouprave.
Tada je bio izgovor, pri rebalansu budžeta aprila 2009. godine, da je svetska ekonomska kriza, uprkos našem supermenu predsedniku, koji je govorio da je to šansa za Srbiju, pogodila Srbiju i da zbog toga moraju svi budžetski korisnici da podnesu teret smanjenih prihoda u budžetu RS, pa će po tom osnovu biti smanjeni transferi lokalnim samoupravama sa 40,5 na 25,6 milijardi, što je više od 15 milijardi dinara, kako sam već rekao.
Lokalne samouprave su tada to nevoljno prihvatile i unapred, znajući da će smanjeni transferi dovesti do znatnog poremećaja u funkcionisanju lokalnih samouprava, naročito u onim oblastima koje su osnovne ingerencije lokalnih samouprava, a to je briga o lokalnoj infrastrukturi, vrtićima, školama, finansiranju predškolskih ustanova, ustanova kulture, što se pokazalo istinitim u ove dve godine od kada su ti transferi značajno smanjeni.
Zanimljivo je reći da, bez obzira na to što su tada lokalne samouprave prihvatile takvo obrazloženje, nijedan druga oblast, nijedna druga institucija nema smanjene transfere iz budžeta, sem lokalnih samouprava.
Šta je, u stvari, uradila Vlada Republike Srbije? U prihodima od 2008. do 2011. godine i rashodima u budžetu te cifre su se stalno povećavale – od 640 milijardi koliko je bilo 2008. do predviđenih prihoda za 2011. godinu od 820 milijardi. To je razlika od preko 150 milijardi dinara. S druge strane, smanjivanje transfera za ove tri godine je bilo od 40 milijardi, koliko je bilo 2009. godine, a za 2011. godinu je predviđeno 32 milijarde.
S jedne strane, imate povećanje budžeta Republike Srbije za više od 150.000.000.000 dinara, a s druge strane smanjenje lokalnim samoupravama za više od deset milijardi dinara ili za oko 30%, što je apsolutni apsurd.
Ispada tako da je trebalo da jedino lokalne samouprave u Republici Srbiji podnesu teret krize, jedino su se njima smanjivali transferi i finansiranje iz republičkog budžeta, kao da je samo lokalnu samoupravu pogodila kriza, a da Vlada Republike Srbije nema potrebe da smanjuje sopstvene troškove kako bi bila solidarna sa svim institucijama. Naprotiv, Vlada Republike Srbije ni na koji način, nijednim korakom ni gestom, makar simboličnim, nije učinila ništa da smanji sopstvene troškove i izdatke, nikakvo smanjivanje ministarstva, ne računajući ovo sada, pro forme rekonstruisanu Vladu, niti smanjivanje budžeta pojedinih ministarstava, kabineta, državnih sekretara, više od stotina agencija i stalnog rasipanja, u nedogled, budžetskih sredstava, čak i u onim ministarstvima koja su izmišljena i apsolutno nepotrebna.
Kada to kažem smatram da je Ministarstvo za NIP, koje je sada kroz ovu rekonstruisanu vladu pripojeno kao resor Ministarstvu ekonomije, apsolutno izmišljeno ministarstvo. Ono je imalo smisla 2005, 2006. i 2007. godine kada smo imali vanredne prihode u budžetu po osnovu prodaje velikih kompanija poput „Telenora“, „Vojvođanske banke“ i sličnih, ali apsolutno je besmisleno da postoji Ministarstvo za NIP 2009. ili 2010. godine, koje pri tom raspolaže sredstvima, koja koristi za finansiranje izgradnje lokalne infrastrukture po opštinama, što je u prevedenom značenju osnovna ingerencija lokalnih samouprava.
Lokalne samouprave, pored snabdevanja vodom, toplotnom energijom i brige o sličnim potrebama građana u pojedinim opštinama, imaju ingerencije da brinu o lokalnoj infrastrukturi, o izgradnji ulica, prilaznih puteva prema gradovima i opštinama, vodi, kanalizaciji. Te osnovne ingerencije (sportska infrastruktura, finansiranje vrtića, predškolskog i školskog obrazovanja), osnovne funkcije kojima je trebalo da se bave opštine i gradovi širom Srbije odjednom je preuzelo Ministarstvo za NIP. Zašto? Zato što je bilo potrebno da se ingerencije lokalnih samouprava, a po tom osnovu i zavisnost lokalnih samouprava od same Vlade, povećaju.
Umesto da opštine imaju svoj novac, da taj novac koji se ubira na lokalnom nivou kroz razne poreze, PDV i ostale dažbine koje država propisuje, umesto da se te pare slivaju u lokalnu samoupravu da bi se koristile za njen razvoj, one su odlazile u budžet Republike Srbije i u umanjenom iznosu transferisale nazad, a jedan deo sredstava zadržavao se u budžetu da bi se davao izmišljenom Ministarstvu za NIP, da bi to ministarstvo gradilo lokalnu infrastrukturu. Kažite mi, gde je tu logika, oduzimate osnovne ingerencije lokalnim samoupravama, oduzimate im sredstva i dajete izmišljenom ministarstvu da gradi ulice, puteve, vodovod, kanalizaciju? Imali smo nebrojeno primera kako ministarka ide od jednog do drugog mesta, slika se, daje izjave kako će zahvaljujući velikodušnoj podršci Ministarstva građani dobiti parče ulice ili parče kanalizacije, nešto što je osnovna ingerencija određene opštine.
Dakle, apsolutno jedan nedomaćinski odnos, ponašanje koje je dovelo lokalne samouprave u podređeni položaj, da moraju svakodnevno da idu i kukaju i mole da bi se neki od životnih problema rešio, zahvaljujući tome što pare nisu prenete sa republičkog nivoa.
Pošto je Vlada odustala od toga da poštuje Zakon o finansiranju lokalne samouprave i umesto predviđenih 48.000.000.000, koliko je 1,7% BDP-a, namenila lokalnim samoupravama jedva 32.000.000.000, smislila je „genijalan“ plan da kroz izmene Zakona o porezu kaže – mi ne možemo da prebacimo, pošto nam treba mnogo para na republičkom nivou da bismo radili sopstvenu političku promociju, pa ćemo vam dati mogućnost da vi podignete stope poreza na imovinu i da naplaćujete u opštinama i na taj način nadomestite onaj manjak koji ste pretrpeli po osnovu nepoštovanja Zakona o finansiranju lokalne samouprave.
Zaista, jedan „genijalno“ smišljen plan da se građani na još jedan način opterete i da opet čitavu štetu koju proizvodite ponesu na svojim leđima. S jedne strane, moraju da plaćaju ogromne dažbine koje država nameće, a s druge strane će morati sada i ono što je država otela od lokalnih samouprava da plate kroz dodatne poreze, povećane poreze na imovinu. Tako će se, u svakom slučaju, ukupna šteta svaliti na građane zbog toga što je vlast potpuno bahata, ni na koji način ne želi da sagleda realno stanje u privredi, smanjene prihode, sopstvenu nesposobnost da smanji sopstvene troškove, već želi da kroz ovakve izmišljene promene zakona zadrži sve ingerencije za sebe, sve privilegije, a da se, s druge strane, ne zameri lokalnim samoupravama, već da im kaže da ono što nisu dobile od države, što im po zakonu pripada, naplaćuju od građana. Građani će plaćati dokle god mogu, do iznemoglosti, bez obzira na to što sama država ne poštuje ni one zakone koje je donela.
Šta ćete bolji primer od onog kada predsednik države kaže – eto, Vlada Republike Srbije, razna ministarstva i državne ustanove duguju silne milione dinara javnim komunalnim preduzećima za struju, za grejanje, za gradsko građevinsko zemljište i slične stvari, znate, manji su prihodi u budžetu, Vlada to ne može da plaća. On je razumeo kada je čuo da Vlada nije plaćala te troškove. Samo niko ne razume građane kada oni duguju za iste potrebe, da li oni imaju da plaćaju i da li mogu da plaćaju.
Dakle, nemate goreg primera od ovog koji sam naveo: s jedne strane, država ne plaća svoje obaveze ni prema korisnicima budžeta, ni prema javnim preduzećima, a s druge strane tera građane da to rade; ako ne rade onda im seče struju, utužuje, pleni imovinu itd.
Potpuno pogrešan koncept. Umesto da se bavi jačanjem domaće privrede, smanjivanjem poreza, poboljšanjem uslova za veće prihode u budžetu, Vlada pokušava da na ovaj način zadrži sve privilegije za sebe, da između sebe i građana ubaci lokalnu samoupravu koja će ih dodatno oporezovati i skidati kožu sa leđa, a da opštine moraju po tom osnovu, pošto nemaju dovoljno para, ili da se zadužuju, kao što se zadužuju, ili da ulaze u ogromne deficite. Tako se, na primer, gradski budžet grada Niša u poslednje dve godine zadužio za više desetina miliona evra za razne infrastrukturne projekte baš zato što je republička vlast ukinula više od pola milijarde dinara godišnjeg transfera gradu Nišu.
Profit iz čitave ove priče će izvući samo banke, koje će uzimati ogromne kamate na te kredite, a čitava šteta će biti raspodeljena na sve građane u Srbiji. No, nadamo se da ni ovo neće ići u nedogled i da će vrlo brzo kroz vanredne parlamentarne izbore građani dati poslednju reč i presuditi ovako nesposobnoj vlasti i oterati je u istoriju, tamo gde joj je i mesto. Hvala.