Samo par rečenica. Nestašica mleka nije prouzrokovana monopolima na tržištu. Nestašica mleka je prouzrokovana, pre svega, smanjenim transferima, odnosno smanjenim dotacijama u budžetu za poljoprivredu.
Dakle, premije za mleko su smanjene od 2009. godine i pravljenjem novog budžeta. Sa 22 ili tri milijarde, koliko je tada bilo 2008. u budžetu Ministarstva poljoprivrede za premije i za pomoć poljoprivredi, smanjeno je na 15 milijardi. Tu je razlog zašto nema dovoljno mleka na tržištu. Tu je razlog zašto ljudi prodaju stoku ili je kolju i tu je razlog zbog čega Srbija danas kao poljoprivredna zemlja nema dovoljno mleka, već mora da uvozi.
Vi ste generator nestašice, zato što su premije iz državnog budžeta smanjene. Mukotrpno se godinama kroz premije i kroz obnavljanje stočnog fonda dolazilo do povećanja proizvodnje mleka, ali samo za dve godine smanjenim premija i jednom potpuno lošom politikom u oblasti poljoprivrede i pomoći poljoprivrednicima smo došli u situaciju da danas Srbija uvozi mleko.

Drago mi je što redovno vodite evidenciju o tome koliko nam je ostalo vremena.
Za mene je frapantna činjenica da je ovim rebalansom budžeta predviđeno da se 2,6 milijardi dinara prebaci budžetu grada Beograda, radi izmirenja dugova za gradsko građevinsko zemljište, a da se na isti način ne postupi prema drugim lokalnim samoupravama.
Ovde se kaže da su to dugovi koji su nastali zbog neplaćanja računa republičkih organa i da zbog toga budžet Republike Srbije prebacuje gradu Beogradu, da bi se otpisale kamate na ta dugovanja. Pitam vas – da li postoje dugovi po istom osnovu u drugim gradovima u Srbiji, na primer, u Nišu, u Novom Sadu ili Kragujevcu? Postoje valjda još neki republički organi u nekim drugim gradovima, sem u Beogradu.
Da li ste predvideli sredstva za plaćanje za gradsko građevinsko zemljište, za grejanje, za bilo koje dugove koje ti republički organi duguju drugim gradovima? Niste. Dokle više taj Beograd majka, a prema drugima maćeha? Dokle više takvog ponašanja? Onda se čudimo zašto se javljaju nekakve težnje o samostalnosti, o nekakvim novim pokrajinama, o separatističkim težnjama u jugoistočnoj Srbiji?
Kakav je to način da se sav novac koji se skuplja u celoj Srbiji fokusira u Beograd? Guramo u razvojne projekte u Beogradu, sve investicije u Beogradu. Gradimo mostove u Beogradu, gradimo podzemne železnice u Beogradu. Svi krediti za razvojne projekte su u Beogradu.
Šta će ostatak Srbije da radi? Nećemo ni da plaćamo račune. Doduše, platićemo samo gradu Beogradu, ali opštinama i gradovima nećemo da platimo. To je čist bezobrazluk. To je čist bezobrazluk, gospođo Dragutinović. Zaista ne mogu da verujem da ćete na ovakav način se ponašati i da ćete gledati u te papire, da mi nećete odgovoriti na ove primedbe.

Predložio sam amandman na član 5. kojim se uređuje raspodela sredstava namenjena lokalnim samoupravama.
Vi ste posle ukidanja ogromne sume novca za transfere lokalnih samouprava, a da bi izašli u susret Stalnoj konferenciji gradovi i opština i većini predsednika opština koji dolaze iz vaše stranke, izdvojili milijardu dinara kao povećanje transfera prema lokalnim samoupravama, i to 500 miliona dinara svim lokalnim samoupravama, a 500 miliona dinara onim lokalnim samoupravama u kojima je realizacija budžeta manja.
Kažite mi, u kojim to opštinama nije realizacija manja? Dolaskom vas na vlast u svim opštinama u čitavoj državi je privredna aktivnost stala, punjenja budžeta su sve manja i manja, a zaduživanja sve veća i veća.
Predložio sam da se uštede novci na pojedinim stavkama koje su čista potrošnja, a odnose se na usluge po ugovoru, troškove putovanje i razne druge potrebne stvari u okviru ministarstava i da se taj sav novac prebaci na stavku transfera lokalnim samoupravama i to tako što bi se najveći deo novca transferisao onima koji su najsiromašniji.
Dakle, nekih dve milijarde i 800 miliona dinara bi išlo najsiromašnijim opštinama, pre svega, one dolaze sa juga i istoka Srbije i to bi bio značajan podsticaj tim opštinama da mogu da pokrpe neke rupe u budžetu i da krenu možda u neke investicije, ne bi li na taj način poboljšali uslove za život svojih sugrađana, a time i podstakli njih da ostanu u tim krajevima, da se ne sele dalje.
Ostali deo sredstava je bio namenjen onima koji su u nekoj srednjoj kategoriji itd. Poenta priče je da se lokalnim samoupravama vrate transferi i da se na ovaj način kroz povećana davanja, ne da se pravi marketing od toga da smo izdvojili milijardu dinara, pa da svima raspodelimo po dva, tri miliona, pet, nego da zaista lokalne samouprave koje su najviše pogođene smanjenjem transfera i krizom koja je očigledno zahvatila sve dobiju ta sredstva i da pokušaju da nešto naprave u svojim sredinama.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, hteo bih na početku da se malo osvrnem na okolnosti u kojima se vodi ova rasprava o izmenama Zakona o budžetu.

Već je 20.00 časova, odložen je prenos i verovatno će to građani Srbije moći da gledaju posle ponoći. Zaista mi nije jasno koji je motiv da se pošto-poto krene sa raspravom u kasnim popodnevnim satima i da ono što se videlo u onih sat vremena prenosa pokrije ostatkom rasprave koji će biti posle ponoći. To me prosto navodi na zaključak da se želi da se što manje priča o ovome, a evo i zbog čega.

Mi smo u Zakonu o budžetu za ovu godinu predvideli da će država Srbija inkasirati 715 milijardi dinara, a potrošiti oko 800. Međutim, probili smo te cifre, pa će država potrošiti mnogo više nego što je predvidela. U ovim izmenama zakona ste naveli da će država potrošiti 827 milijardi, a da će deficit u državnoj kasi biti veći od 120 milijardi dinara. Kada to uporedite sa prihodima u državnoj kasi, dolazimo do zaključka da će deficit, odnosno ono što više potrošimo nego što zaradimo, biti oko 16%, ili jedna šestina ukupnih prihoda države Srbije.

U pregovorima sa MMF-om je bilo stalno napominjano da u vremenima ekonomske krize Srbija treba da smanji javnu potrošnju, da smanji administraciju, došli su tu i nekakvi makretinški zakoni o smanjivanju broja zaposlenih u državnoj upravi, dugo vremena se ta priča natezala oko postizanja dogovora, doneli smo i Zakon o smanjenju broja zaposlenih i opet smo došli na isto. Pardon, nismo došli na isto. Opet smo probili taj deficit i, umesto predviđenih 107 milijardi, ove godine ćemo potrošiti 120 milijardi više nego što prihodujemo u budžetu.

Na šta to može da nas navede? Samo na to da je Vlada namerna da troši što više, da otpusti ventile u narednoj predizbornoj godini, naravno i krajem ove i početkom naredne godine. Sa najavom prodaje "Telekoma" te namere su toliko jasne, da ih ne treba previše potencirati.

Od početka mandata ove vlade, otkad ste vi ministar, ovaj parlament je ratifikovao preko 40 zakona o kreditima stranih banaka u visini od oko 3,8 milijardi evra. Na ovoj skupštini ćemo imati još četiri zakona o uzimanju kredita: obilaznica – 40 miliona, Železnice –100 miliona evra, most Borča–Zemun – 160 miliona evra, Borski basen – 135 miliona evra i, zamislite, 40 miliona evra će uzeti EPS za zamenu brojila.

Da li je ova država toliko nesposobna da ne može da zameni brojila u domaćinstvima i kod korisnika, nego za to moramo da uzimamo kredit? Taj posao ćemo dati u Evropi poznatoj kompaniji "Sažem", koja dolazi iz Francuske, kao velikoj firmi koja će nas naučiti kako da se prave brojila, iako za to imamo domaću proizvodnju.

Upravo takav koncept koji vi vodite dovodi ovu zemlju na ivicu propasti. Ako toliko pozajmljujemo i toliko para izdvajamo samo za kamate, a pritom nemamo domaću proizvodnju, ne upošljavamo ljude i nemamo prihode u budžetu, onda je potpuno jasno kakav scenario može da nas očekuje za nekoliko godina, kada dođu glavnice na otplatu 2013. godine. Nije slučajno što predsednik države pre izvesnog vremena reče da je država izbegla bankrot. Polako se i ta reč upotrebljava, pa će sledeći put biti – država nije daleko od bankrota, pa ćemo onda 2013. godine verovatno doživeti taj bankrot.

Bojim se da ovakva politika koju vi vodite, sa besomučnim zaduživanjem zemlje i nesmanjenom javnom potrošnjom, koju niste ni na simboličan način smanjili npr. smanjivanjem plata ministrima i državnim sekretarima, smanjivanjem potrošnje u ministarstvima i drugim državnim institucijama, može samo da nas dovede do toga da narednih godina nećemo imati od čega da isplaćujemo osnovne potrepštine koje država mora da plaća – plate, penzije, razna socijalna davanja itd.

Na kraju ste nam poslali poruku da će usvajanjem ovog budžeta biti poboljšano snabdevanje mlekom. Baš bih voleo da vidim kako će to naša krava davati više mleka kad bude usvojen budžet. Zaista ste to rekli. Kao što ste rekli i početkom oktobra, kada smo raspravljali o izmenama Zakona o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti, da se on nikada više neće kršiti. A evo ga 23-24. novembar, gde nam je predlog zakona o budžetu za 2011. godinu? Nema ga.

Gde nam je izveštaj o realizaciji budžeta za 2009. godinu? Nema ni njega. I mi ćemo sada i dalje kao poslušni pijuni ovde dizati ruke, odobravati da država troši besomučno, a nemamo realizaciju budžeta za prošlu godinu i ne znamo kako ste one silne kredite potrošili prošle godine. Sada ćemo uzeti opet kredite. Kao što reče moj kolega Stevanović, iz budžeta ćemo izdvojiti 2,6 milijarde za Direkciju za građevinsko zemljište Beograd, a uzećemo kredit od 160 miliona evra da pravimo most Borča–Zemun, kredit za obilaznicu oko Beograda itd.

A danas smo usvojili Zakon o Prostornom planu, koji kaže da je ogromna neravnomernost u regionalnom razvoju i da treba da se podstiče regionalni razvoj nerazvijenih krajeva tako što će država investirati u te krajeve. Da li je to investiranje? Sve pare koje smo uzeli investiramo u Beograd. To je zaista scenario koji će ovu zemlju dovesti do bankrota.

Mi, naravno, kao poslanička grupa, ne možemo da podržimo ovaj koncept i u ostatku rasprave će moje kolege to podrobnije objasniti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, prostorni plan Republike Srbije je, praktično, krovni planski dokument za jednu državu, koji treba da obezbedi uravnotežen razvoj čitavog društva i da smanji unutrašnje razlike u svakoj oblasti. Na osnovu tog krovnog dokumenta, kako ga je ministar u načelnoj raspravi okarakterisao, iz tog krovnog dokumenta treba da proizađu svi drugi planski dokumenti koji se tiču razvoja Republike Srbije i u onom urbanističkom i u svakom drugom smislu.
Ključne reči koje su korišćene u opisu i u obrazloženju ovog zakona su bile pomenute i uglavnom se čitava rasprava danas svodi na nekoliko ključnih ciljeva koji su pomenuti u zakonu, a to je, pre svega, uravnoteženi regionalni razvoj i smanjivanje regionalnih razlika, zatim, smanjivanje opasnih demografskih procesa koji su naročito izraženi i karakteristični za nerazvijene delove Srbije, pre svega za jugoistočnu i zapadnu Srbiju, zatim, podrška policentričnom razvoju Srbije, odnosno razvoju nekoliko urbanih celina oko kojih bi se bazirao razvoj, razvoj ruralnih područja i održivi razvoj životne sredine.
Zaista nemamo šta da pridodamo u opisu koji je dat u tekstu prostornog plana i svi ovi ciljevi koji su pobrojani su zaista ciljevi kojima treba da teži jedno razvijeno i moderno društvo, jedno društvo koje teži da bude razvijeno i moderno. Svi ovi ciljevi zaslužuju da se nađu u ovom tekstu.
Međutim, ostaje onaj drugi deo priče – kako ćemo do tih ciljeva doći? Sve je to lepo kada mi predvidimo i kada evidentiramo da imamo problem velikih regionalnih razlika i lepo je kada napišemo da je cilj prostornog plana da ublaži te regionalne razlike, ali zaista se, sem te konstatacije, nigde ne vidi na koji način ćemo to zaista i ostvariti.
Takođe je lepo kada se kaže da treba sprečiti ogromno demografsko pražnjenje nerazvijenih područja, naročito jugoistočne Srbije, ali se ne vidi nijedna konkretna mera kako ćemo to zaista na terenu ostvariti. Zatim, policentrični razvoj nekoliko velikih gradova Srbije, njima se daje prioritet u ovom prostornom planu, opet se ne kaže na koji način će se to rešiti. Ubrzani ruralni razvoj sela, koja su nosioci ovog društva, s obzirom na to da je privreda potpuno razorena, ostaju nam samo sela koja će nositi čitav razvoj zemlje, ni tu se ne kaže na koji način će biti urađeno.
Dakle, iz svega ovoga se može jasno zaključiti da prostorni plan jeste relativno kvalitetno urađen, da su u njemu pobrojani svi ciljevi kojima treba da teži ova država i ovo društvo, ali se može okarakterisati kao spisak lepih želja koji će teško moći da bude ostvaren, obzirom da ne postoji nijedna konkretna mera, nijedan konkretan mehanizam, nijedan finansijski instrument, niti zakonska osnova na osnovu koje će taj prostorni plan biti zaista implementiran u praksi.
Očigledan primer za tako nešto je, recimo, Zakon o regionalnom razvoju, koji je definisao da se Srbija deli na nekoliko statističkih regiona i to je sve. Ti statistički regioni su nabrojani, rečeno je da jedni spadaju u ovu grupu, drugi u drugu grupu, ali nijedna konkretna mera, nijedan konkretan finansijski mehanizam na koji način će jedan region svoju nerazvijenost prevazići i krenuti ka bržem razvoju, ka onim krajevima i regionima koji su daleko razvijeniji nego što je, recimo, region jugoistočne Srbije.
Sam ministar je u načelnoj raspravi napomenuo, i to jeste poražavajuća činjenica za ovu zemlju, da se razlike u razvijenosti između pojedinih regiona kreću između 1:30. Ako se uzme u obzir, recimo, podatak za bruto nacionalni dohodak po stanovniku, te razlike su još veće. Na primer, razlike u prosečnoj plati između najrazvijenijeg beogradskog regiona i najnerazvijenije opštine, recimo, Bele Palanke ili Trgovišta, kreće se od 1:4 do 1:5.
Dostupnost svih državnih institucija je, takođe, nešto što ide opet na ruku razvijenijem delu Srbije, pre svega Beogradu i Vojvodini, tako da nijedna mera, nijedan mehanizam ne postoji, a da je ovde pobrojan, koji će sve te razlike smanjiti, s obzirom da nam je cilj da smanjimo razlike i da utičemo da, pre svega mladi stručan i naučni kadar koji živi u pasivnim krajevima ne odlazi u velike centre, pre svega u Beograd, da tamo završava fakultete, ali i da tamo ostaje da radi, jer nema mogućnosti da se zaposli u svom mestu rođenja.
To sam govorio kao činjenicu da u prostornom planu postoje svi ti ciljevi koji su opravdani, ali se postavlja pitanje šta se dešava u praksi. Ovaj prostorni plan, doduše, nije formalno usvojen na ovoj skupštini, pa da važi od danas ili od dana glasanja, taj prostorni plan je urađen još 2007. godine.
Dakle, sve ove mere su pobrojane, svi ciljevi su pobrojani u tom prostornom planu još pre dve-tri godine, tako da bi bilo logično očekivati da će Vlada i nadležna ministarstva taj plan već na određeni način sprovoditi kroz svoje zakonske projekte i određene odluke koje donose.
Da li je tako u praksi? Naravno da nije tako u praksi, već se radi apsolutno suprotno. Jedan od najnovijih primera je, recimo, odluka Ministarstva prosvete da odobri kvote za upis studenata na master studije za državne univerzitete u Srbiji, pa je tako, po tim kvotama, što kaže i jedan lep naslov, u stvari ružan naslov u "Večernjim novostima" – pokupio sva mesta. Od 3.392 tražena mesta, Beograd je dobio 2.569 ili 76% traženih mesta.
Nasuprot tome, Niški univerzitet je dobio od 1.047 mesta, koliko je tražio i koliko je dobijao ranijih godina, samo 411 mesta koja će finansirati država. Šta to u prevodu znači? Znači da svi oni koji žele da upišu master studije posle osnovnih studija, a nisu iz Beograda, moraće da dođu, da upišu te studije u Beogradu, pošto neće moći da upadnu u kvotu od 411 mesta.
To u prevodu znači da svi oni koji su sirotinja, a žive i gravitiraju Nišu kao centru jugoistočne Srbije, moraće da uprkos visokim cenama stanova, visokim troškovima studiranja, dođu u Beograd i da tu ostvare svoje želju za daljim napredovanjem i usavršavanjem i učenjem, odnosno završetkom novog fakulteta.
Mislim da je to očigledan primer diskriminacije ostatka Srbije, jer ništa bolje nisu prošli ni drugi univerziteti. Kragujevački je dobio 215 mesta, Kosovska Mitrovica 130 mesta, Novi Pazar 50 mesta. Svi fakulteti u Srbiji skupa, bez Beograda, dobili su tri puta manje nego što je dobio Beogradski univerzitet.
Ne sporim da je Beogradski univerzitet najveći Univerzitet u Srbiji, da ima najviše studenata, ali nije tri ili pet puta veći od svih ostalih univerziteta. Neverovatno je da na Beogradskom univerzitetu studira 80 hiljada studenata, a Beogradski univerzitet je dobio 2.600 mesta. Na Niškom univerzitetu studira preko 25 hiljada studenata, a dobio je 400 mesta. Razlika u broju studenata je 1:3, a razlika u odobrenim kvotama je 7:1 u korist Beograda. Na šta to liči? Kakav je to princip dostupnosti institucija svakom građaninu Srbije? Kakva je tu jednakost svih građana, barem po ovom pitanju?
Ništa bolji slučaj nije ni u drugim oblastima. Opšte je poznata činjenica je da su sve investicije koje se dešavaju sa državnog nivoa, dešavaju u krugu od 50 km oko Beograda. Uzimamo svake godine, da ne kažem svakog meseca, silne kredite od raznih međunarodnih finansijskih institucija, ali po pravilu, skoro u 100% slučajeva ti krediti se odnose na izgradnju infrastrukture u velikom centru Beogradu ili najbližoj okolini.
Pričamo o prostornom planu da je neophodno da se završi Koridor 10, da se omogući saobraćajna pristupačnost svim krajevima Srbije, naročito nerazvijenim, da će to podstaći brži razvoj tih nerazvijenih područja. Šta se dešava u praksi? Dešava se u praksi da se završava Koridor 10 u delu kroz Vojvodinu, što ne sporim da treba da se uradi, ali recimo, radovi na južnom kraku koridora prema Bugarskoj ili prema Makedoniji stoje. Urađeno je 20 km auto-puta od Preševa prema Vranju, a pušteno tri km da funkcioniše. Juče sam prošao tim područjem, 20 km, samo jedna traka radi.
Pričamo priče samo. Hvalimo se kako gradimo silne auto-puteve, silne koridore, pomažemo nerazvijena područja, a u praksi je potpuno obrnuto. Deo Koridora 10 prema Bugarskoj, po rečima predsednika države, kome treba da verujemo, treba da se završi 2012. godine. Nema ni cela godina i po do tada. Radi se devet km oko Dimitrovgrada i radiće se verovatno bar još godinu, godinu i po dana, dok se taj deo ne završi.
Kada ćemo da pustimo taj auto-put u funkciju? Kada će taj auto-put pomoći tim ljudima koji žive u tim najsiromašnijim krajevima da budu infrastrukturno ineresantni za nekog ko bi eventualno otvorio neki posao, neku fabriku, neko radno mesto. Pred izbore, da li pred izbore ove, naredne ili neke za šest, osam, deset godina, to je vrlo važno pitanje. Bojim se da će biti tek za neke izbore za desetak godina.
Najnoviji od takvih primera je ratifikacija Sporazuma sa Kinom o uzimanju zajma za gradnju mosta na Dunavu između Zemuna i Borče. To će, prema rečima gradonačelnika Beograda omogućiti Beogradu da se rastereti saobraćajne gužve, što ne sporim da treba da se uradi, ali će omogućiti nastanak trećeg Beograda na levoj obali Dunava, preko puta Zemuna.
Šta to znači? To znači da treba taj treći Beograd da naseli još 500 hiljada do milion stanovnika. Odakle? Verovatno iz jugoistočne Srbije, iz siromašnog dela Banata, da se svi preselimo u Beograd i da konačno se postigne taj cilj, komunistički cilj, da svi Srbi, kada dođu u komunizam, živeće u Beogradu. To se na vrlo perfidan način radi. Bojim se da je sve ovo što se dešava danas u praksi potpuno suprotno sa proklamovanim ciljevima u prostornom planu.
Umesto da se tih 300-400 miliona, koliko će koštati taj most od Zemuna do Borče, uloži u npr. jugoistočnu Srbiju, u Knjaževac, Pirot, Babušnicu, Trgovište, Blace, Kuršumliju, kako je pomenula moja koleginica, da se tamo ljudi zadrže da žive i da se uloži u eventualno otvaranje nekog novog radnog mesta u tim krajevima, mi ćemo praviti mostove po Beogradu, pravićemo nove metroe.
Infrastrukturno ćemo obogaćivati prestonicu, da bi privukli i ono malo ljudi koji žive u tim krajevima da dođu u Beograd, da žive ovde, jer će tu jedino moći da obezbede posao i egzistenciju za svoju porodicu. To je jedan poguban scenario. Bojim se da ova priča koja je napisana u prostornom planu služi samo u marketinške svrhe i biće samo mrtvo slovo na papiru.
Jedan potpuno diskriminatorski odnos centralne vlasti prema pasivnim krajevima, moram to tako da nazovem, bez obzira da li se taj izraz nekome sviđa ili ne, ali ako se kroz ovakve primere, kroz primer studenata, ugrožava mogućnost za normalno studiranje, onda zaista je dogorelo do nokata.
Ovakva vrsta funkcionisanja države, koja se pokazala i kroz izjavu potpredsednika Vlade, koji je otišao, zamislite, u Pirot, svoj rodni grad, i izjavio da ne želi da se susretne sa predsednikom opštine i opštinskim vlastima, zato što DS ne učestvuje u opštinskoj vlasti u Pirotu. To kaže potpredsednik Vlade.
Kakva je to izjava? Na šta to liči? Da li je to diskriminacija? Ako je DS u vlasti, onda u ovoj državi može da se dobije sve, ako nije DS u vlasti, onda ćemo te krajeve da otpišemo. Šta da radimo što ti ljudi ne vole demokrate? Ne, nateraćemo na silu da ih vole svi i nateraćemo na silu svaku opštinu da DS uzme vlast, sa svojim partnerima, kako bi mogli da prežive.
Do te mere, do tog apsurda je dovedena danas Srbija, da moramo da budemo potpuni politički poslušnici i poltroni aktuelnoj vlasti i vladajućoj stranci, kako bi mogli da preživimo, da dobijemo neki sirotinjski dinar iz državnog budžeta, a taj državni budžet, gospodo, ne puni se samo iz beogradske kase i od onih ljudi koji žive u ovom delu Srbije, u centru, puni se iz svih krajeva Srbije, pa je red da svi imamo podjednako pravo da nam se projekti finansiraju na isti način kao što se finansiraju u Beogradu.
Nema ministra Dulića da ga pitam – šta se desilo sa čuvenim projektom koji je kandidovao Niš, izgradnja hale ''Car Konstantin'', u kojoj je trebalo da se održi evropsko prvenstvo u rukometu, kvalifikacioni delovi evropskog prvenstva u rukometu?
Na osnovu preliminarnih dogovora, država Srbija je trebalo da finansira iz državnog budžeta 70% izgradnje te hale, a grad Niš 30%. Na osnovu tih dogovora potpisani su protokoli između grada Niša i države Srbije, da bi se nakon nekoliko meseci pokrenula priča gde je traženo da grad Niš finansira pola izgradnje hale i da da garancije da će država platiti svojih 50%. Sve je bio cilj da se ta sredstva koja su uzeta iz kredita po čuvenom Zakonu o pomoći građevinskoj industriji u Srbiji, taj deo sredstava je prenamenjen i biće iskorišćen za projekte u Subotici, rodnom gradu ministra Dulića.
Ministar Dulić je pre mesec dana bio u Leskovcu i čovek je shvatio da u Srbiji i tom delu Srbije, jugoistočnoj Srbiji, žive isto ljudi, kao što žive i u Subotici ili severnom delu zemlje. Bio je potpuno u zabludi. Bio je iznenađen kada je posetio taj grad.
Rečima da je živeo u zabludi i da je srećan što je danas upoznao Leskovac po prvi put u svojih 30 i nešto godina i shvatio da u tom gradu i na jugu Srbije žive ipak normalni ljudi, a ne žive neki manje vredni nego što su oni na severu Srbije.
Možda jeste ta izjava bila na neki način izvinjenje za to mišljenje, ali ono što se dešava u praksi potvrđuje raniju zabludu ministra Dulića da on i njegove kolege iz Vlade smatraju da u ovom delu Srbije, na severu i u Beogradu, žive vredniji ljudi nego što žive u jugoistočnoj Srbiji i zbog toga će država, pre svega, razvijati te krajeve, a one koji žive u siromašnom delu Srbije će pustiti niz vodu ili ih naterati da se presele i da isprazne teritorije.
Takva vam je danas sumorna slika države prema kojoj je Srbija nekima majka, a nekima maćeha. Mi se apsolutno protivimo ovakvom načinu funkcionisanja države, nećemo podržati ovaj zakon iz mnogo razloga. Neke od tih sam naveo, a na sledećim izborima će se pokazati ko je bio u pravu i ko je radio za dobrobit države, a ko protiv.

Poštovano predsedništvo, nažalost, ne mogu da se obratim gospodinu ministru, koji je danas ovde prezentovao, kako reče, ovaj krovni zakon iz koga bi trebalo da proisteknu sva planska dokumenta koje ova država treba da donosi i da, kako reče gospodin ministar, uravnoteži i napravi održivi razvoj u Republici Srbiji.
Osvrnuću se na početku onako kako se ministar obratio, a rekao je - čestitam vam na jučerašnjem danu i na tome, verovatno misleći na prosleđivanje naše kandidature za članstvo u EU od strane saveta ministara prema komisiji.
Svaki put kada se desi neki od koraka, kojih ima na desetine u tom procesu integracije Srbije ka EU, mi ovde imamo hvalospeve i čestitanja i proglašavanja tog dana za nekakav istorijski datum, te pozitivno mišljenje, te studije izvodljivosti, te predavanje kandidature, te prijem kandidature, te razmatranje kandidature.
Svaki put kada se nešto priča o kandidaturi Republike Srbije na tom trnovitom putu koji ima stotinu stepenika mi proglašavamo taj događaj istorijskim i čestitamo jedni drugima. Šta to čestitamo? Šta smo to dobili juče? Prosleđeno komisiji koja će nam proslediti upitnik koji ima četiri hiljade pitanja na koja ćemo mi odgovarati, pa ćemo četiri hiljade puta jedni drugima da čestitamo, divno, odgovorili smo na to pitanje.
Hajmo dalje. Pitanje je - koliko nam se život poboljšao juče u džepu svakog našeg sugrađanina ili se možda pogoršao? Dakle, kao što reče gospodin ministar, ovo je jedan krovni zakon, najvažniji planski dokument koji jedna suverena država može da donosi kako bi napravila uravnotežen i održiv razvoj na svom prostoru, uzimajući u obzir sve prirodne karakteristike područja na kome se nalazi.
Po takvoj definiciji za mene bi bilo najlogičnije i najnormalnije, pretpostavljam i za sve druge narodne poslanike, da je tu rečenicu izgovorio predsednik Vlade ili predsednik države. Zašto da ne? Ako je to najvažniji dokument koji ova Skupština donosi za razdoblje od narednih deset godina, zašto taj dokument, taj plan prostorni, nisu prezentovali najviši državni funkcioneri?
Pazite, na primer, u Kini, svake godine državni parlament zaseda, na tom njihovom godišnjem okupljanju, početkom marta i ta njihova sesija traje tri do pet dana, na kome svi najviši državni funkcioneri, počev od predsednika države, preko predsednika Vlade, nadalje predsednika raznih komiteta za održivi razvoj, govore o godišnjem planu razvoja Kine, detaljno i iscrpno nekoliko sati u parlamentu, šta država Kina planira da uradi u toku te godine, kojim sredstvima, u kom delu i kojoj provinciji će izgraditi koji kapitalni objekat, koliko će to koštati itd.
Pazite, mi donosimo prostorni plan za deset godina, prezentuje nam ga ministar za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja. Mislim da je to toliko važan dokument da u najmanju ruku bi trebalo predsednik Vlade da prezentuje, jer je to viđenje jedne političke elite koja je trenutno na vlasti kako Srbija treba da izgleda i kako treba da se razvija u narednih deset godina.
Ne kažem da gospodin Dulić nema te kvalifikacije, iako je, doduše, ortoped i bavi se prostornim planiranjem, ali mislim da prosto važnost dokumenta zahteva da se ovde pred nama danas pojavi predsednik Vlade, koji izgleda se ne bavi svojim poslom i ne zna šta ga je snašlo time što je izabran za predsednika Vlade.
U ovom prostornom planu je, govorio ministar, posebno ocrtano način na koji je on rađen i predstavlja jedan sveobuhvatan dokument, od analize stanja u kom se država nalazi trenutno i prepoznavanja problema koje treba da reši u narednih deset godina sa postavljenim ciljevima šta treba uraditi do 2020. godine da bi ova država imala ravnomerniji razvoj, da bi poboljšala kvalitet života svakog građanina itd.
Reče ministar da je izrada ovog planskog dokumenta se bazirala na šest principa, između ostalog, jedan od principa je revitalizacija stanovništva, održiva ekonomija, decentralizacija, policentrizam, pažnja posvećena gradovima, integralno udruživanje oko velikih projekata, uređenje privrede i zaštita životne sredine.
Principijelno je sve u redu i čitajući ovaj obiman materijal od oko 400 strana na mene je najveći utisak ostavio deo koji se bavi demografijom i demografskom analizom zemlje i demografskim predviđanjima koja će, nažalost, biti katastrofalna u narednih deset godina.
Ne samo zato što je trenutno na vlasti ova pogubna politika koju predvodi Boris Tadić i njegovi satrapi, već zato što je očigledno da država Srbija je u smislu industrijskog i privrednog razvoja na samom dnu i da su migracije tolike da ćemo za deset godina imati još goru sliku nego što je ona danas.
A danas je takva da nam je skoro čitav istok i jug zemlje polupust, zapad takođe, da se stanovništvo grupiše u Beogradu, Vojvodini i većim centrima, a da se po pravilu sve državne pare iz budžeta, i ne samo iz budžeta, već iz kredita, troše na razvoj tih urbanih centara.
Dok niko ne vodi računa o tome kako se živi u najsiromašnijim delovima zemlje, kako da se tamo podigne infrastruktura, kako da se u tim mestima zaustavi pogubno iseljavanje stanovništva, pre svega, obrazovanih ljudi, jer kad odu obrazovani ljudi, mladi, onda sa njima odlaze i njihove porodice, što dugoročno znači da to naselje nema nikakvu perspektivu.
Za mene je frapantan podatak koji sam ovde pročitao da od 4.860 naselja u 1.100 naselja u prošloj godini nije rođeno nijedno deto. Zamislite podatak da četvrtina naselja praktično nema nikakvu budućnost, jer se u njoj ne rađaju deca i da će ona verovatno za desetak, dvadeset godina potpuno nestati, jer nemaju nikakvu perspektivu za opstanak.
U ovom prostornom planu je, doduše, posvećena pažnja ovom problemu i ocrtan cilj da je neophodno da se učini sve na uravnoteženju razvoja i na, kako se kaže, prostornoj distribuciji stanovništva, na demografskoj osnovi. Međutim, nijednu konkretnu meru nisam pročitao ovde, niti jedan konkretan mehanizam na koji način će se to učiniti.
Gospodin Dulić ima preča posla, verovatno, a pošto je došao, moram da ga pitam konkretno pitanje. Bio je predsednik Skupštine dve godine, ministar je već dve godine u ovoj Vladi i čovek za te četiri godine nije imao prilike da putuje dalje od Dunava i Save ili je možda išao po centralnoj Srbiji.
Pre desetak dana je imao priliku da ode do Leskovca, da poseti opštinsko rukovodstvo, da sa njima razgovara i da na konferenciji za štampu izjavi sledeće, da je bio u velikoj zabludi, da nije mogao, ni imao prilike ranije da putuje po Srbiji, da upoznaje Srbiju i da je živeo u zabludi svih tih 36, 37, 38 godina, koliko već ima, da je smatrao da je on kao čovek koji je rođen na severu poseban i da svi ljudi koji žive na severu su posebni, a da oni koji žive na jugu, u Leskovcu, Nišu, Vranju, su malo manje posebni, ali je dolazeći u Leskovac, upoznajući taj grad, saznao da tu ne žive majmuni i da to nije džungla i da je razbio tu svoju zabludu i da je zbog toga srećan.
Pazite, jedan ministar, koji na neki način politički predstavlja establišment ove zemlje, kaže u jednom gradu, koji je peti, šesti po veličini u ovoj zemlji, da je smatrao da u toj sredini žive malo manje posebni ljudi, da ne kažem da je to džungla i da nisu vredni pažnje.
Eto prilike, na taj slikovit način možda je čovek i nesvesno rekao i pokazao kakav je odnos države i državne vlasti prema najnerazvijenijim delovima Srbije, prema jugu, prema onoj narodnoj - što južnije to tužnije, vidi se i kroz tu političku izjavu, ali se vidi i kroz odnos države u onom smislu ulaganja i pomoći i sagledavanja problematike u kojoj se nalazi to stanovništvo u najsiromašnijim delovima zemlje.
Da je to tačno, govori podatak da preko 80% investicija koje polaze od državnog budžeta se realizuju u Beogradu, Vojvodini i okolini. Čuli smo pre dva meseca u putešestviju koje gospodin Tadić imao širom zemlje, da je Srbija zemlja u kojoj se gradi najviše mostova i koja gradi najviše mostova. Ne, gospodine Tadiću, i gospodo iz vlasti, ne gradi se u Srbiji najviše mostova, gradi se u Beogradu najviše mostova i delimično u Vojvodini. Nijedan most, nijedna veća investicija se ne realizuje niže od Save i Dunava.
Doduše, predsednica Skupštine je sa ministrom za infrastrukturu pre nekoliko meseci otvorila radove na Koridoru 10 kod Dimitrovgrada na obilaznici i tom prilikom istorijski izjavila da otvaranjem ovih radova se otvara prilika za zapošljavanje 100 hiljada ljudi. Pre neki dan sam poslom išao do Dimitrovgrada i video kako fenomenalno napreduju radovi i da onaj kilometar koliko je urađen na obodu Dimitrovgrada ima šanse da bude završeno 2082. godine, ovakvom dinamikom kako je početo...
Inače, Dimitrovgrađani su mi rekli da je njih troje već našlo posla na obilaznici kod Dimitrovgrada, pa će verovatno tih 100 hiljada ljudi u narednih 50 godina i biti angažovano.
Posebna pažnja u ovom dokumentu je posvećena i u uravnoteženijem regionalnom razvoju. Dakle, ovde se konstatuje da su regionalne razlike ogromne, da se bruto društveni proizvod po stanovniku u ravničarskim regionima kreće čak u odnosu i jedan prema 30, odnos najrazvijenijeg Beograda i verovatno regiona oko Novog Sada, prema najsiromašnijim regionima verovatno leskovačko-ravničarski kraj. Da odnos razvijenosti regiona čak ide jedan prema sedam.
Broj nezaposlenih ljudi u Beogradu je negde oko 5,5% a u opštinama Vranje, Leskovac i okolnim opštinama se kreće čak i do 40%. Da je prosečna plata u najrazvijenijim delovima zemlje, pre svega u beogradskim opštinama, preko 60 hiljada, a da je plata u Kuršumliji, u Beloj Palanci, u Blacu jedva 16-17 hiljada, što jasno govori kolika je razlika između razvijenosti u pojedinim delovima zemlje i koliko treba raditi na prevazilaženju tog problema.
Međutim, sem konstatacije da je to tako, ovde ne postoji opet nijedna konkretna mera na koji način ćemo te regionalne razlike smanjiti - kako ćemo zaustaviti velika demografska traženja iz najsiromašnijih opština istoka i juga Srbije, kako ćemo i koje ćemo to infrastrukturne projekte realizovati u tim opštinama da bismo omogućili ljudima da imaju pristojan život, da mogu da se zaposle da rade u svojim mestima, da osnuju porodicu i da tamo ostaju.
Ako ništa od privrede ne radi, a očigledno da ne radi, čak i u Nišu koji se ovde pominje kao metropola ili kao veliki gradski centar oko kog treba da se bazira budući razvoj jugoistočne Srbije, čak i u tom Nišu ne radi ništa od privrede, pa je zabeleženo da je zadnje dve godine otišlo preko 400 visokoškolaca, koji su završili svoje fakultete, ali nemaju posla u rodnom mestu, već moraju da odlaze u Novi Sad, Beograd ili inostranstvo kako bi mogli da nađu posao jer je to preduslov za osnivanje porodice i dalju egzistenciju.
Nema nijedne konkretne mere kako ćemo rešiti probleme koji se tiču regionalne konkurentnosti. Nema čak ni naznake na koji način ćemo podstaći privredu u nerazvijenim krajevima da funkcioniše da bi se ti ljudi zaposlili, jer ako se ne zaposle moraće da spakuju kofere i dođu u Beograd.
Malopre smo čuli od gospodina Ilića da je za svaku porodicu koja se iseli u Beograd potrebno izdvojiti stotine hiljada evra da bi se proširila infrastruktura i obezbedili uslovi za život. Znam da i u Beogradu nemaju svi stanovnici pristojne uslove za život, ali mi nije jasno, ako se govori o uravnoteženijem regionalnom razvoju i o prostornoj distribuciji stanovništva, u smislu da treba uravnotežiti i smanjiti regionalne razlike, zaposliti ljude i omogućiti im pristojan život da se ne bi selili iz svojih mesta, kako se onda nasuprot jednoj takvoj strategiji realizuju državne investicije?
Naime, prethodnih godina su uzeti silni krediti da bi se realizovali veliki infrastrukturni projekti u Beogradu i to građenje jednog mosta na Adi, drugog mosta od Zemuna do Borče, građenje podzemne železnice, metroa i čega sve ne.
Pominje se još neki most od Smedereva prema Pančevu. Bukvalno sve državne investicije će se potrošiti na to da se Beograd kompletira infrastrukturno. Obilaznica se radi.
Izgradnjom tog mosta od Zemuna prema Borči stvoriće se mogućnost da se ogromna površina preko Dunava pretvori u gradsko građevinsko zemljište, što u prevodu znači poziv svim ljudima koji nemaju svoju egzistenciju u mestima gde žive da mogu slobodno da dolaze i da naseljavaju taj deo Beograda. Što će reći, da će za narednih 20 godina, ukoliko se taj projekat realizuje, nestati bar još 20 gradova ili 20 manjih mesta jugoistočne Srbije.
Po onome što ovde piše, te silne pare koje se predviđaju za infrastrukturu u Beogradu je mnogo pametnije i normalnije da se ulože u nerazvijene opštine kako bi se stvorili uslovi za život onih ljudi koji tamo ne mogu da opstanu. Ovako kako je ovaj dokument napisan, on jeste sveobuhvatan, jeste krovni dokument, i iz njega treba da proizađu svi drugi planski dokumenti, da se uravnoteži razvoj, ali nažalost bez finansijske potpore i bez strategije – na koji način realizovati ove lepe želje ovo će ostati samo spisak lepih želja koji će kao i svi prethodni dokumenti ostati mrtvo slovo na papiru, jer neće moći da bude realizovan.
Država Srbije je danas dužna preko 24 milijarde evra. Strategija vlasti je dodatno i dalje zaduživanje. Prihodi u budžetu su takvi da ne mogu da obezbede ni osnovnu egzistenciju države i njenih organa, pa imamo deficit od oko 1,5 milijardu evra godišnje.
Bez jasne strategije kako ćemo oživeti domaću privredu nema budućnosti, niti ima šanse da se bilo šta iz ovoga što je zapisano u prostornom planu realizuje. Neće moći da budu izgrađeni ni državni putevi prvog i drugog reda. Neće moći da budu izgrađeni ni autoputevi, niti da budu realizovane druge investicije u energetici, infrastrukturi ukoliko država nema sposobnu domaću privredu, ukoliko ne zaposli stanovništvo, ukoliko ne podigne kvalitet života.
Razvoj jedne zemlje koji je zasnovan isključivo na kreditima apsolutno nije održiv i nemoguć je na duže staze. Zbog toga, naravno, ne možemo da podržimo ovakav dokument jer nam ne pruža garancije da će ovo što je ovde zapisano biti i moguće realizovati.

Poštovano predsedništvo, nastaviću onu priču odmalopre u načelnoj raspravi kao ovlašćeni predstavnik.
Stoji činjenica da je u ovom dokumentu, obimnom dokumentu koji se zove prostorni plan, sagledana problematika s kojom se danas Srbija suočava. Napravljena je veoma kvalitetna analiza stanja u svakoj oblasti. Određeni su ciljevi gde bi i u kom pravcu Srbija trebalo da se kreće za period od 2010. do 2020. godine.
U svakoj oblasti imamo jasno preciziran cilj šta treba da uradimo. Ostaje jedino nerazjašnjeno kako ćemo to da uradimo, iz kojih sredstava i na koji način? Lepo je napisati da nam je cilj da zaustavimo demografsko pražnjenje pojedinih delova Srbije, samo nije rečeno na koji način to treba uraditi.
Lepo je postaviti cilj da Srbija treba infrastrukturno da se razvija, da izgradi mrežu državnih puteva, auto-puteva, da razvija nove aerodrome, ali nije rečeno kako će to da radi. Lepo je rečeno da će Srbija da smanjuje regionalne razlike, jer su ove današnje neodržive i neizdržive. Kreću se od 1:7, od najnerazvijenijeg ka najrazvijenijem regionu, ali nije rečeno na koji način će se to rešavati, kojim će to investicijama, kojim će državnim projektima, kojim će to mehanizmima država učestvovati u rešavanju problema velikih regionalnih razlika. Pre svega, ekonomskih razlika, koje su u stvari ključ i koje utiču presudno na demografsko pražnjenje pojedinih krajeva zemlje.
Sve je lepo napisano, samo nisu data rešenja kako ćemo te probleme koje smo lepo prepoznali, lepo smo napisali šta hoćemo, samo nije rečeno kako ćemo to da uradimo.
Recimo, u prostornom planu piše da će Srbija razvijati šest regionalnih aerodroma. Hajde da to poredimo sa današnjom situacijom, da vidimo koliko danas aerodroma ima Srbija i kako se državna vlast ponaša prema tim aerodromima.
Do pre sedam-osam godina, jedini civilni aerodrom je bio beogradski aerodrom. Od 2003. godine, posle obnavljanja, nakon bombardovanja 1999. godine i velikih uloženih sredstava, niški aerodrom je dobio ponovo status civilnog aerodroma. Sa tog aerodroma su svi ljudi koji žive na teritoriji jugoistočne Srbije mogli da koriste taj udobniji prevoz i da budu prevezeni do najbližih evropskih destinacija nekoliko godina.
Međutim, od 2007. godine državna kompanija JAT je prestala da leti iz Niša, navodeći činjenice i razloge da ona nema dovoljno aviona i da nema interesa da leti sa tog regionalnog aerodroma u Nišu.
U prostornom planu piše da će se razvijati aerodromi, a sa druge strane, realnost je da državna kompanija koju Vlada ne da je osnovala samo, nego je i svojski pomaže svake godine raznim pozajmicama, ne može da leti sa tog drugog državnog aerodroma.
Šta to u prevodu znači? U prevodu znači da treba svi koji želimo negde da putujemo da dođemo u Beograd i odatle letimo. To znači jednu prostu diskriminaciju ljudi koji žive u drugim krajevima zemlje. Ista je situacija i sa infrastrukturom i sa mnogim drugim stvarima.
Osnovna zamerka onih koji žele da investiraju u Srbiji, odnosno u nerazvijenijim krajevima, da tamo nema dovoljno razvijene infrastrukture. Umesto da tu infrastrukturu razvijamo prvo u nerazvijenim područjima da bi smo zaustavili to demografsko pražnjenje, ova Skupština donosi Zakon o regionalnom razvoju koji piše da se Srbija deli na nekih šest statističkih regiona prema klasifikaciji NUTS 1, 2, 3. i 4, da ima strategiju za regionalni razvoj, a u realnosti projekti, državni krediti, obilaznice, putevi, mostovi se grade, gde? U Beogradu ili delimično u Vojvodini.
Danas ne možete pošteno doći ni do jedne opštine a da ne slomite točak negde usput. Govorim, pre svega, o opštinama u jugoistočnoj Srbiji.
Umesto da državni projekti budu realizovani tamo gde je najpotrebnije, da se ulože sredstva u oživljavanje privrede, jer je to jedini način da se stvore nove vrednosti u budžetu Republike Srbije, kako bi mogao da se prostorni plan realizuje i da se realizuje razvoj infrastrukture i drugih projekata koji su neophodni za napredak države, sve te projekte, uglavnom, realizujemo u krugu od 80 km od Beograda, pa imamo situaciju da je nezaposlenost u Beogradu jedva nekih 5%.
Ono što je važno reći vezano za ovaj zakon je i činjenica da je u odeljku koji je vezan za demografsko pražnjenje određenih delova zemlje navedeno analizom da od 4860 naselja, 3840 naselja ima depopulaciju stanovništva, a da samo u 834 naselja imamo porast broja stanovnika, i to, uglavnom migracijom stanovništva iz jednog dela opštine u drugi ili iz jednog grada u drugi.
Prirodni priraštaj stanovništva u zemlji je već desetak godina negativan i Srbija je jedna od najstarijih nacija u Evropi, sa prosečnom starošću od 41 godine, a sa brojem dece koji je neverovatan, ali nažalost tačan - 0,8 dece po porodici ova zemlja ima, pa smo od pre godinu dana došli u situaciju da ima veći broj ljudi koji su stariji od 65 godina nego onih koji su mlađi od 15 godina, što jasno govori da zemlja u kojoj su mlađi manja populacija od starijih apsolutno nema nikakvu perspektivu i da takvo stanje mora da se promeni.
Doduše, u prostornom planu je to i zacrtano kao cilj, da se mora raditi na rešavanju tog problema, ali nema ni jednog mehanizma konkretnog na koji način će se to raditi.
Šta se dešava u praksi? Nemamo nikakvog podsticaja za zapošljavanje mladih. Od obećanih, u predizbornim kampanjama raznim, 200 hiljada novih radnih mesta došli smo u situaciju da je preko 230 hiljada ljudi dobilo otkaz zadnje dve godine, iako je predsednik države i predsednik svega i svačega govorio da jedino Srbiju ta kriza svetska neće pogoditi.
Došli smo u situaciju da je izgleda jedino Srbiju ta kriza pogodila, pošto smo dospeli, posle dve godine vladavine sadašnje koalicije, na zadnje mesto po prosečnim primanjima u Evropi i na zadnje mesto po kvalitetu života u Evropi. Ako niste znali, od pre dva meseca Srbija se nalazi na poslednjem mestu u Evropi po prosečnim platama i po kvalitetu života. To je učinak onih koji vladaju za ove dve godine.
Dakle, ne postoji nikakva strategija kako ćemo da prevaziđemo te probleme. Ne postoji ni konkretno delanje da se smanji ogromna državna potrošnja da bi se prestalo sa enormnim zaduživanjem zemlje. Imamo najveću Vladu u Evropi, imamo najveću državnu potrošnju otkad postoji ova zemlja, najveći deficit u budžetu u zadnjih 20 godina. Više potrošimo za milijardu i po evra nego što prihoduje budžet i ništa se ne čini da se ta javna potrošnja smanji, naprotiv, i dalje se ide u zaduživanje.
Planira se prodaja "Telekoma", kao spasonosno rešenje, ali izgleda samo spasonosno rešenje za one koji su trenutno na vlasti. Prodajemo jedan od zadnjih nacionalnih resursa da bismo pokrili rupe u potrošnji i da bi se pripremio narod za novu predizbornu kampanju.
Od pre 15-ak dana najbrojnija populacija, nažalost, penzioneri, dobili su crkavicu u vidu 5.000 dinara pomoći, iako je glavni argument bio za ulazak u novu Vladu da će penzije biti 70% i da će penzioneri imati pristojan život i pristojne penzije za svoju starost. Od tog obećanja danas, naravno, nema ništa, pa im se zamazuju oči sa jednokratnim pomoćima, i to iz onog dela budžeta koji ne postoji.
Planirali smo da ćemo imati 750 milijardi potrošnju i deficit od oko 130 milijardi, pa nismo probili taj deficit od 130 milijardi, nego nam je trenutno 110, pa hajde da ga probijemo za još 20, da bi dostigli planirani gubitak, da potrošimo te pare deleći penzionerima i pripremajući ih za ponovno glasanje na budućim izborima.
U međuvremenu ćemo prodati i "Telekom", koji je verovatno po vrednosti akcija, uopšte telekomunikaciona industrija, u ovom trenutku najniži u zadnjih 20 godina i nešto što je mnogo, mnogo vrednije nego što je bio "Mobtel", prodaćemo za otprilike iste pare.
Samo od pretplate koju je ova Vlada podigla sa 0,8 na 4,5 evra "Telekom" godišnje inkasira oko 250 miliona evra, što će reći da će kompletnu cenu koju bude platio neko sutra moći da povrati za šest godina samo od pretplate koju će ubirati od fiksne pretplate. Da ne pričamo o osam miliona mobilnih pretplatnika, o vlasništvu nad "Telekomom" Republike Srpske ili "Telekomom" Crne Gore.

Poštovana predsedavajuća, ovih dana je izašlo u javnost istraživanje Grupe 484, koje kaže da je čak 24% mladih zainteresovano da ode iz ove zemlje; od toga, 33% ispitanika, onih koji imaju najviše obrazovanje, takođe je izrazilo želju da ode iz ove zemlje i to trajno ili na duži period. Kao razlozi za napuštanje zemlje navode se uglavnom loša ekonomska situacija i neuređen društveni sistem.

Prema takođe objavljenim istraživanjima, procena je da je zemlju Srbiju tokom poslednje dve godine napustilo više od 30.000 ljudi, a od toga skoro 10.000 onih koji imaju najviše obrazovanje.

Pre dve godine su pljuštala obećanja o boljem životu, većem standardu, 200.000 novih radnih mesta, većim platama, većim penzijama, nižim troškovima života, o životu koji ne može da čeka. Danas je Srbija na zadnjem mestu u Evropi po prosečnim primanjima. Danas je kvalitet života u Srbiji takođe najniži, od svih zemalja u Evropi, čak smo u tom neslavnom rekordu pretekli i Albaniju i Makedoniju, koje su bile najsiromašnije zemlje, sa najnižim kvalitetom života. Danas u Srbiji skoro trećina mladih ljudi želi da ode iz ove zemlje zato što nema nikakvu perspektivu.

Pored potpune ekonomske besperspektivnosti i nemogućnosti da se normalno živi, ova vlast je učinila da za ove dve godine dobijemo i novi Zakon o informisanju, koji u značajnoj meri uskraćuje građanske slobode i javno izražavanje, pa danas možete u medijima da vidite samo ono što se dopada strankama na vlasti. Dobili smo i Zakon o elektronskim komunikacijama, prema kojem vlast može da prisluškuje onoga ko joj padne na pamet.

Danas je u novinama izašla informacija – u „Presu“, naslov kaže „Srbija spušta rampu na granici“ – da će uskoro svi koji budu sumnjivi kao potencijalni azilanti u EU morati da odgovore gde i zašto putuju, koliko novca imaju, ali i da te svoje tvrdnje potkrepe dokazima. Ministar Dačić, ministar policije, najavljuje da će policajci na graničnim prelazima svakog ko im bude sumnjiv ispitivati gde putuje, koliko novca nosi, zašto putuje i koliko će se zadržati i svako ko im bude sumnjiv moraće da dokaže svoje tvrdnje.

Pitam vas, odnosno pitam ministra policije, na osnovu kojih parametara će biti određivano ko je sumnjiv, a ko nije sumnjiv? Na koji način će moći da se sprovede ta zamisao da se ispituje ko odlazi u inostranstvo i zbog čega, koliko para nosi i koliko će tamo ostati?

Pored svih mogućih uskraćivanja ekonomskih sloboda i sloboda na informisanje, sada ćemo imati, i pored slobodnog viznog režima, izgleda i uskraćivanje prava na slobodno kretanje, pa će vlast ograničiti svakog ko joj bude sumnjiv da pređe granicu.

Smatramo da je ovo potpuno neprimerena stvar u zemlji koja se zove demokratska i tražimo da se ovakve stvari ne primenjuju, jer će potpuno urušiti ionako krhke slobode u zemlji, koje su narušene dolaskom ove koalicije na vlast. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, ove tri tačke koje su spojene u jednu raspravu su danas na dnevnom redu i u okviru njih treba da izaberemo komisije koje će štititi potrošače, odnosno konkurenciju i Komisiju za javne nabavke.
Godinama se priča u ovoj zemlji u javnosti, i to kažu izveštaji svih relevantnih komisija, da je najveći problem u Srbiji problem korupcije, a ta korupcija uglavnom potiče iz onog dela koji se tiče državnih investicija, odnosno javnih nabavki koje država i njeni organi sprovode. Oko četiri milijarde evra godišnje se potroši na javne nabavke u ovoj zemlji, a prema podacima raznih institucija od 20 do 25% tih para koje prođu kroz javne nabavke završi u džepovima onih koji su zainteresovani ili koji su u vlasti ili koji su zainteresovani da se taj novac opere i da se sliva u privatne džepove.
Dakle, jedan od najvećih problema u ovoj zemlji i po percepciji samog javnog mnjenja i građana jeste problem korupcije. Da bismo kao država bili kredibilni i da bi građani ove zemlje stekli više poverenja u njene institucije, te institucije moraju da budu kredibilne i da rade svoj posao na transparentan način.
Hajde da vidimo šta se dešava sa ovim institucijama koje bi trebalo da povrate poverenje građana u državu, odnosno onih koji se bave nekim poslom, obzirom da su to ljudi koji pune budžet Srbije, od kojeg većina nas živi.
Dakle, ove tri komisije bi trebalo da štite konkurenciju i da štite zakonitost u javnim nabavkama. Mi smo dobili u materijalu predloge za predsednika Komisije za zaštitu konkurencije, biografije kandidata za članove Komisije za zaštitu konkurencije i dobili smo papir u kom se kaže da je ovo Odluka o izboru predsednika i članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, gde se kaže da se za predsednika bira Borislav Galić, diplomirani pravnik iz Beograda, za članove Željko Grošeta, Branislav Cvetković, Vuk Ranković i Vesna Gojković Milin. Što se ovog papira tiče, ove druge komisije, u njoj nema biografije ni o jednom kandidatu.
Ta ista tačka dnevnog reda, odnosno Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, na dnevnom redu ove Skupštine bila je početkom marta ove godine, pa je na pritisak javnosti, a čini mi se i nekih poslanika iz vladajuće većine, ubrzo skinuta sa dnevnog reda, da bismo je posle šest meseci ponovo dobili u istovetnom obliku, ali, naravno, sada bez ijednog slova o tim ljudima koje treba da biramo. Pa se postavlja, naravno, opravdano pitanje, koje je gospodin Krasić pokrenuo jutros, kako mi možemo da raspravljamo o ljudima koje treba da biramo, a da o njima ne znamo ništa?
Dakle, jedinu stvar koju sam ja kao narodni poslanik našao o predloženim ljudima našao sam na sajtu "Blica" u tekstu koji kaže: "Debeovac prljave prošlosti šef kontrole javnih nabavki". To je bilo od 5. marta 2010. godine. Tu se govori o izvesnom Borislavu Galiću, za kog se kaže da je prljave prošlosti, da se na čudan način ponaša, da uvodi neka nova pravila i netransparentnost u radu Komisije za zaštitu u javnim nabavkama, ali zaista, što je i moja koleginica Radović rekla, ne možemo da tvrdimo da se radi o istom čoveku, pošto se podudaraju imena, ali to ne znači da ne postoje dva čoveka istog imena.
Dakle, nama je zaista potrebno više informacija o kom se čoveku radi, da li je on to onaj isti čovek koji je bio pre šest meseci ovde prozivan od strane medija i od strane ljudi koji su u vladajućoj koaliciji, a koji su i tada rekli da ne žele i neće podržati takav izbor.
Meni je danas čudno da u sali nema nijednog predstavnika Srpskog pokreta obnove, pošto mi se čini da se u ovom tekstu pominju i oni i da je gospodin Galić od 5. marta 2010. godine, dakle, od tada, bio vezan na neki način sa kabinetom Gorana Petrovića, bivšeg šefa DB-a, da je učestvovao u nabavkama nekih lažnih pasoša itd., itd., što svakako tog Borislava Galića sigurno ne može da preporuči za ovakvo mesto, jer i po zakonu, u članu zakona se kaže da za to mesto može da bude izabran čovek koji je dostojan te funkcije, da ima, naravno, iskustva u radu sa javnim nabavkama i da je dostojan te funkcije za koju se bira. Ako se radi o istom čoveku, a mediji ga prozivaju da se bavio ovim radnjama, bojim se da to nije baš dobra preporuka.
Kako ćemo to da opravdamo, ako se radi baš zaista o takvim ljudima, pred onim institucijama koje nam svakodnevno postavljaju uslove, pre svega mislim na institucije EU, da moramo da naše zakonodavstvo prilagodimo evropskom zakonodavstvu i da, naravno, smanjimo korupciju i kriminal u državi, jer je to rak-rana ove zemlje? To ne treba da radimo zato što nas neko opominje i neće da nas primi tamo gde očigledno neće da nas primi, već zato što je to rak-rana za građane ove zemlje i zato što se pare poreskih obveznika na ovaj način, krađom, lopovlukom, nameštanjem javih tendera, slivaju u nečije privatne džepove.
To se sigurno ne dešava sa vama, gospođo Malović, ali ste i vi svesni da korupcije ima u društvu i da se ona uglavnom dešava kroz sisteme tendera, javnih nabavki i nameštaljki, a uglavnom sa licima koja su direktno povezana sa onima koji sprovode te tendere, odnosno sa onima koji vrše vlast.
Ako vlast hoće da bude poštena i ako hoće da radi za dobrobit države, ona mora da razmišlja dugoročno, a ne da razmišlja tako što će predlagati nekredibilne institucije, koje će sutra možda raditi na netransparentnom prikrivanju i nameštanju javnih tendera.
Pre nekoliko meseci smo u ovom parlamentu izglasali jedan divan zakon, koji se zove Zakon o podsticaju građevinske industrije u Srbiji, kojim se sistem javnih nabavki i Zakon o javnim nabavkama potpuno derogira i baca na pod, dakle, izbegava se javna nabavka kao instrument kontrole trošenja državnih para tako što će Vlada kroz razne svoje komisije odabrati podobne ponuđače i sa njima direktno, face to face ili licem u lice, dogovarati koliko će koštati nešto što se radi za državu.
Izvinite, mogu da verujem na reč mnogim ljudima, ali kada se radi o državnim parama ne verujem nikome. Tu apsolutno nema nikakvog opravdanja da se takve stvari mogu raditi u ovoj državi. Nama je potrebno, pored Državne revizorske institucije, mnogo više kontrole trošenja državnih para od onog što danas imamo. Predlaganjem ovakvih institucija, bojim se da nećemo daleko otići.
Prekjuče smo imali raspravu o izmenama Zakona o budžetskom sistemu, gde ćemo dobiti Fiskalni savet koga će predlagati predsednik države, guverner i ministar, a ministar predlaže svog člana u Fiskalnom savetu da kontroliše ministra. Izvinite, koga će predložiti? Nekog ko će biti tako narogušen da istrese sve iz ministarstva? Naravno da neće. Nama su potrebne nezavisne institucije ako hoćemo da napravimo nešto od ove države. Nezavisne institucije ne mogu da budu ako budu predlagane direktno od partija. Izvinite, nijedna partija neće predložiti nekog ko će kontrolisati njen rad.
Dakle, nećemo sigurno podržati izbor članova ovih komisija zato što nam ne pružaju garancije da će te komisije bilo šta dobro doneti ovoj Srbiji, da će se stepen korupcije smanjiti. Srbija je danas na 84. ili na 85. mestu, ispod skoro svih bivših jugoslovenskih republika. Kakva je to preporuka za investitore? Kakva je to preporuka za poboljšanje ambijenta za poslovanje u ovoj zemlji? Nikakva. Vaš je zadatak da uradite nešto da se to poboljša. Na ovaj način sigurno neće. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, današnja izmena Zakona o budžetskom sistemu se donosi u specifičnim uslovima. Dakle, ne bismo ovu tačku dnevnog reda imali danas i ne bismo raspravljali o njoj da nije bilo uslova MMF da se mora što hitnije doneti izmena Zakona o budžetskom sistemu, odnosno tzv. zakona o fiskalnoj odgovornosti, jer je to uslov, odnosno preduslov za povlačenje nove tranše kredita od strane MMF.
Tako je to u zemlji Srbiji, za sve što je potrebno da se u ovoj zemlji uradi, da bismo imali uređeniju i normalniju državu, mora da dođe kao ultimatum odnegde spolja. Pitanje je zašto je to tako i zašto uvek mi moramo da radimo po nekakvim ultimatumima, ali to je verovatno tema za neku drugu raspravu.
Prošle godine smo usvojili Zakon o budžetskom sistemu, sredinom godine, i tada ste nam u ovoj Narodnoj skupštini govorili da će to urediti odnose u državi i da će se u skladu sa tim zakonom prekinuti loša praksa da se ubuduće krše rokovi kada su u pitanju donošenja raznih programskih dokumenata koji se tiču budžeta RS i budžeta lokalnih samouprava i da će počev od donošenja tog zakona nadalje sve teći onako kako je u njemu zapisano.
Samo par meseci iza toga je bila ta vaša tvrdnja i obećanja na proveri i neslavno se završilo, tako što je Zakon o budžetu za 2010. godinu usvojen 1. decembra 2010. na Vladi, a trebalo je 1. novembra. Dakle, samo jedan mesec smo kasnili, verovatno je to neko poboljšanje u odnosu na prethodne godine. U Skupštini je usvojen 21. decembra, iako je trebalo da bude usvojen 15. decembra po odredbama tog zakona.
Rebalans budžeta za 2010. godinu je usvojen 18. decembra, iako su čitavog oktobra, novembra i velika većina decembra vršene isplate iz tog budžeta, praktično na nelegalan način, bez odobrenja Skupštine. Dana 18. decembra 2009. godine je samo formalno potvrđeno ono što ste vi već unapred potrošili dajući novac na trošenje raznim budžetskim korisnicima.
Ne znam šta je garancija da će pri izmenama ovog zakona biti drugačije. Vaša časna reč i vaše obećanje da će se uvesti odgovornost već je nekoliko puta bilo na ispitu i padalo je u vodu, tako da mi sumnjamo da će se i ovog puta odredbe ovog zakona primenjivati onako kako su napisane.
Osnovno pitanje koje je vezano za Zakon o budžetskom sistemu je – koliko zemlja i do kog nivoa može da se zadužuje, do kog nivoa društvenog bruto proizvoda? U vašem uvodnom izlaganju smo čuli da je zemlja zadužena oko 36% ili 37% društvenog bruto proizvoda i da ima još prostora da se zemlja zadužuje.
Ali, osnovno je pitanje da li prihodi u našem budžetu, da li naša industrijska proizvodnja, da li naša realnost društvenog bruto proizvoda dozvoljava da se država i dalje zadužuje? Bojim se, a to i ekonomski stručnjaci stalno upozoravaju, zemlja može doći u opasnu zonu koja sa sobom nosi rizik prevelikog zaduženja i praktično potpunog kolapsa države kada je u pitanju njeno funkcionisanje.
Koliki su prihodi u budžetu RS i koliki je spoljni i javni dug, to su osnovna pitanja koja mogu da odrede kakva će biti naša fiskalna i monetarna politika i kakva će biti kretanja u budžetu, odnosno kolika će biti potrošnja u tom budžetu.
Prema podacima iz vašeg ministarstva, u prvih osam meseci ove godine budžet RS je prihodovao 414 milijardi dinara, a potrošio 487 milijardi dinara. Do predviđenih 660 milijardi dinara, koliko je projektovano u budžetu RS za 2010. godinu, nedostaje nam samo nekih 250 milijardi.
Bojim se da je ova cifra toliko velika da ni u snu neće moći da bude realizovana, što će reći da ćemo imati daleko manja primanja u budžetu nego što smo planirali, a ono što je, čini mi se, najgore u čitavoj priči je što će ta primanja u budžetu biti i nominalno manja nego što su bila pre tri ili četiri godine. Realno da i ne govorim.
Pri tome su rashodi u budžetu svake godine po pravilu sve veći i veći, javna potrošnja sve veća i veća, a tu javnu potrošnju nadomeštavamo tako što uzimamo nove kredite. I tako ukrug. Pitanje je samo dokle to tako može da funkcioniše?
Bojimo se da će jednog trenutka doći na naplatu ogromne rate i za glavnice i za kamate i da će Srbija jednog trenutka morati da preseče da ne bi otišla u potpuni finansijski kolaps, da neke stvari razreši unutar same sebe, odnosno da smanji svoju javnu potrošnju, koju vi godinama samo verbalno smanjujete, a u stvari ta potrošnja je svake godine sve veća i veća.
Najveća novina u ovoj izmeni zakona je uvođenje fiskalnog saveta, koji treba da bude nezavisno telo koje će kontrolisati i rad ministarstva, i prihode i rashode u budžetu, odnosno javno zaduživanje. To nezavisno telo će predlagati, odnosno njegove članove će predlagati predsednik države, vi kao ministar i guverner Narodne banke. To je zaista na jedan slikovit način vrlo nezavisno telo, gde će sva tri člana tog nezavisnog tela predlagati u stvari politbiro centralnog komiteta DS.
Još jednu rečenicu ću, ako nije problem. Dakle, zaista ne znam kako drugačije nazvati želju za nekontrolisanom vlašću, izbegavanje svake moguće kontrole i budžeta i trošenja novca u ovoj državi, osim želje da se prikriju neke stvari i da se možda na jedan nezakonit način upravlja sredstvima koje ova država kontroliše, a sve je na štetu građana.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, jasno je da je glavna odlika ovog zakona i glavna definicija na početku može da bude da je ovaj zakon više nego skandalozan. Kao što je bio prethodni zakon o podsticanju građevinske industrije u Srbiji skandalozan, ništa manje nije ni ovaj zakon nije skandalozan, naročito ako se ima u vidu način na koji je predložena izmena ovog zakona.
Dakle, pre dve nedelje je vlada na svojoj sednici u četvrtak donela odluku da se po hitnom postupku izmeni Zakon o sukobu interesa, da bi u petak taj materijal došao u parlament, a već u utorak trebalo da bude na dnevnom redu Skupštine, da se o njemu hitno raspravlja i da bude usvojen onako na brzinu, dok se, narodski rečeno, Vlasi ne sete.
Nakon pritiska javnosti, pre svega medija, a delimično i Agencije za borbu protiv korupcije, taj zakon je povučen, pa imamo ga sad na dnevnom redu, ali to ne umanjuje niti nameru, očiglednu nameru Vlade i vladajuće koalicije da kroz hitne izmene ovog zakona provuče nešto što je politički pamflet i politička korist, a što će u suštini rezultovati još većom korupcijom u ovoj zemlji, iako se ona nalazi, nažalost, na 83. mestu, posle većine zemlja bivše Jugoslavije.
Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije donet je oktobra 2008. godine i tada isto po hitnom postupku, iako je stupio na snagu 1. januara 2010. godine. Članom 82. tog zakona je definisano da "funkcioner koji obavlja više javnih funkcija na dan početka primene zakona, dužan je da se u roku od 90 dana od dana početka primene zakona", dakle, 1. januara 2010. godine, "izjasni koju će javnu funkciju vršiti i dalje", dakle jednu javnu funkciju koju će vršiti dalje.
Od oktobra 2008. do 1. januara 2010. godine je godina i tri meseca, plus devedeset dana je tri meseca, dakle, godinu i po dana poslanici vladajućih stranaka, gradonačelnici, direktori javnih preduzeća i svi ostali koji su po slovu zakona u sukobu interesa su imali prostora da na dva mesta ili više mesta sede, da lobiraju za svoja preduzeća, svoje partije, svoje stranke sedeći na više mesta, da po tom osnovu primaju verovatno i više nadoknada.
I to im je bilo malo, nego su aprila jednostavno rekli, ne, nas to ne interesuje, mi ćemo i dalje, s obzirom da imamo političku snagu da ucenjujemo krhku vladajuću koaliciju, da sedimo u parlamentu, iako po slovu zakona je predviđeno da se oslobodimo ostalih funkcija i da nastavimo da vršimo samo jednu.
Kada vas je gradonačelnik Jagodine ucenio da morate da mu date papir na kome piše da on nije u sukobu interesa, iz vašeg ministarstva neobjašnjivo, i nas baš briga ko je to potpisao, da li je državni službenik, da li pomoćnik ministra, državni sekretar ili vi lično, vi lično snosite odgovornost za tako nešto.
Ako posle ovako citiranog člana, gde se jasno kaže da mora da se funkcioner odluči koju će jednu javnu funkciju dalje obavljati, vi napišete da gradonačelnik Jagodine, pošto obavlja funkciju gradonačelnika i istovremeno i funkciju poslanika, nije u sukobu interesa, onda zaista ne preostaje ništa drugo, ako imate iole morala, da se zahvalite, da kažete da je greška i da podnesete ostavku, jer tako nešto ne bi mogao, verovatno, ni neko ko nema ni dana pravnog fakulteta da napiše i da na to stavi potpis.
Pošto u predloženim izmenama zakona niste uspeli da dobar deo poslanika vladajuće koalicije privolite da smanje svoje prevelike apetite i da nastave da obavljaju jednu javnu funkciju, onda ste krenuli da izmenite zakon i da kažete da može ipak, iako se nisu pridržavali slova zakona i člana 82, da se odluče koju će javnu funkciju obavljati nadalje od parila meseca 2010. godine, da brišete taj član zakona i da kažete da može ubuduće, ukoliko Agencija odluči i proceni, da obavlja i više funkcija. Čak ne još jednu, kako je bilo u nekim nacrtima, nego više funkcija pored funkcije narodnog poslanika, gradonačelnika, direktora javnog preduzeća itd.
Pošto u Agenciji za borbu protiv korupcije ipak sede neki ljudi od integriteta, koji su podigli glas protiv takvog izrugivanja zakona i prosto postojanja ikakvog smisla da ta agencija postoji i da ljudi rade svoj posao kako je predviđeno zakonom, onda je došlo do susreta, kako čitam iz štampe, između vas i predstavnika Agencije gde je dogovoreno da se nađe neka prelazna forma za koju direktorka Agencije kaže da je ipak kompromisno rešenje koje će doći pred poslanike parlamenta i koje će biti usvojena.
Kakav je to kompromis u borbi protiv korupcije? Da li u borbi protiv korupcije treba da postoji kompromis? Ili u sukobima interesa da postoji kompromis? Mislim da ne treba. Poslanička grupa DSS smatra da nas ništa brže neće odvesti u Evropu, do temeljna borba protiv korupcije.
U ovoj zemlji, prema podacima kojima raspolažu i javnost i razne agencije koje se time bave, država potroši na javne nabavke oko pet milijardi evra godišnje. Procena je da između 20% i 25% od tih pet milijardi evra se slije u privatne džepove putem raznih korupcionaških načina, a njih ima koliko god hoćete.
Uglavnom nameštajući tendere, stavljajući svoje bliske ljude u tenderske komisije, praveći uslove koji su maltene crtanje onoga ko treba da bude javni dobavljač ili izvođač radova, da bi se naravno ostvario privatni interes.
Sada će Vlada, pošto je predlagač ovog zakona, izmenama zakona da se bori protiv korupcije, koja je toliko prožela svaku poru društva, a pri tom na prethodnoj sednici Skupštine predlaže zakon o podsticaju građevinske industrije koji potpuno negira javne nabavke i kaže da Vlada Srbije može da uzme kredite od komercijalnih banaka da bi gradila državne projekte.
I to one projekte gde će razni gradonačelnici koji sede u parlamentu reći – hoću da u mom gradu bude ovo ovde, ono ovde. Gde mali Perica zamisli da mu nešto treba, država će se pozajmiti i pri tom odrediti podobne firme koje će raditi te državne projekte i to putem direktne pogodbe.
Posle tog zakona mi predlažemo izmenu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koja će to saseći, pa nećemo više biti 83. po korupciji u svetu, već ćemo biti verovatno 103. Ili će Vlada, čiji premijer ima akcije, a verovatno može da se kaže i nešto mnogo više od toga, u agenciji koja se bavi naplatom autorskih prava, što u suštini predstavlja javno ovlašćenje, boriće se protiv korupcije.
Kako će se to desiti? Nemoguće. Da li razni savetnici ministara, na primer savetnik zamenika premijera i ministra policije gospodina Dačića ima privatno građevinsko preduzeće? Baš je interesantno dobiti odgovor da li on radi državne projekte? Da li radi za Vladu? Da li radi za razna ministarstva, pa i za ministarstvo policije? Da li tu ima sukoba interesa?
Da li je to direktan način da se možda uđe u nešto što se može nazvati korupcijom? Ili brat i otac ministra za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja imaju takođe građevinsko preduzeće, koje se takođe bavi poslovima opet za državu? Da li tu ima sumnje da može doći do korupcije i do sukoba interesa? Sigurno da ima.
Sve dok se takve stvari ne reše nema govora da Srbija može da padne ispod 83. mesta, a naročito ako se kaže da će funkcioneri koji su vršili više javnih funkcija, i pored jasne odredbe zakona da 1. aprila 2010. godine moraju da im prestanu sve ostale funkcije sem jedne, gde ćete u članu 29. ovog zakona reći – dobro, nema veze, nisu poštovali zakon, mi ćemo im to oprostiti, pa ćemo im dati rok da prijave više javnih funkcija do 1. septembra, a onda će agencija po osnovu prijava tih funkcionera razmatrati da li oni jesu ili nisu u sukobu interesa, pa će nekada odlučiti ako jesu koje funkcije i na koji način treba da ostave, odnosno da ih napuste.
Nigde ne piše šta će se desiti ako isto postupe. Pošto čujemo gospodina Milenića malopre da to nema veze, čovek je bio biran za gradonačelnika, odnosno za odbornika, biran je za poslanika, može da bude i direktor javnog preduzeća, može da bude na deset funkcija ako ga je narod birao.
Borisa Tadića je birao narod, on može da bude i ministar, i premijer i predsednik države, može da bude i guverner Narodne banke. Zašto bi nam trebali drugi funkcioneri onda? Čemu onda služi uopšte pojam zakona sukob interesa? Ničemu. To je potpuno izvrdavanje ruglu ovog zakona.
Nigde se ne kaže kada taj neko ko prijavi navodno više funkcija i agencija kaže da je u sukobu interesa, a on kaže – neću da odstupim ni od jedne, šta ćemo onda da radimo?
Treba ovakvu stvar sukoba interesa i vršenje više javnih funkcija saseći u startu. Ne može niko da bude biran na drugu funkciju ako već ima jednu i to je potpuno jasno i prosto rešenje.
Ako mu je mandat u Skupštini Srbije potvrđen, to je javni podatak i nigde više ne može da bude izabran zato što je već na jednom mestu. Ako se posle toga bira gradonačelnik, ne može da se kandiduje za gradonačelnika jer već obavlja jednu javnu funkciju.
To su rešenja koja su kratka i jasna i koja mogu da daju rezultate. Ovako mi ćemo da se nadgornjavamo sa pet, šest ili deset poslanika, direktora javnih preduzeća, političkih moćnika, koji će reći – neću da odstupim ni od jedne javne funkcije i Vlada će pasti ako mi ne udovoljite da budem na više mesta.
Onda imamo razne ucene, te iz vojvođanskih stranaka - neće biti većine za Vladu ako ne prođe statut, ako ne prođe silno prenošenje javnih ovlašćenja na Vojvodinu, neće biti Vlade ukoliko se ne dodeli i više para nego što je Ustavom predviđeno za vojvođanski budžet, neće biti skupštinske većine ukoliko se ne dozvoli ovom ili onom gradonačelniku da bude na dva mesta i ako Vlada ne da pare da se izgrade škole, bolnice, putevi u onom mestu odakle dolazi određeni gradonačelnik.
To je direktna ucena Vlade i direktan sukob interesa. Poslanička grupa DSS naravno neće podržati ovakve izmene zakona i smatra da je ovo izvrgavanje ruglu pojma sukoba interesa i uopšte načela borbe protiv korupcije po osnovu političkog uticaja i kroz javne nabavke i kroz sve one stvari koje se događaju u parlamentu, koje su po prirodi stvari nespojive na više mesta.
Jer ako neko sedi kao direktor javnog preduzeća u parlamentu, a u parlamentu se odlučuje o zajmu za njegovo javno preduzeće, o nekakvim merama, o bilo kom zakonu koji ima uticaja na poslovanje, to je ono preduzeće, pa nema boljeg primera i boljeg načina kako se može objasniti sukob interesa.
Potpuno smo skeptični, s obzirom na način kako je predložen ovaj zakon i kako se skupštinska većina krpi od sednice do sednice, kako pojedini politički moćnici uslovljavaju i Vladu, i parlament i skupštinsku većinu, da će bilo šta dobro da se desi na polju borbe protiv korupcije narednih godina u ovoj zemlji.

Da probamo da se vratimo na temu. Ovo što je gospodin ministar pričao obrazlažući zakon i pojedine amandmane je zaista više nego demagogija – mi ćemo da spasavamo građevinsku industriju Srbije tako što ćemo da investiramo iz državnog budžeta pare koje nemamo i pravićemo nove stanove, a hiljade stanova koji su već napravljeni iz privatnih investicija nemaju kupca.
Neće građevinski sektor tako da se spase, gospodine Duliću. I nije 2005, 2006, 2007. godine Srbija imala privredni rast zato što je investirala iz državnog budžeta, već smo tih godina imali najveće realne privatne investicije, bilo domaće ili strane, od preko četiri i po milijarde evra. Govorite da je u aprilu ove godine za 11% veća industrijska proizvodnja nego u aprilu prošle godine. Ali ste zaboravili da kažete da je prošle godine za 28% bila manja nego 2008. godine. Kad poredite sa nulom, onda je sve više od nule.
Niko nije znao koliko će trajati svetska ekonomska kriza. Koliko ja znam, bar sam tri puta u zadnjih godinu dana čuo od ministra ekonomije da zna dokle će trajati svetska ekonomska kriza i da smo mi već izašli iz te recesije. Septembra prošle godine – do kraja godine se završava ekonomska kriza za Srbiju. Cvetković reče da marta ove godine već beležimo privredni rast. Doduše, građani ne osećaju to na svojoj koži, ali je bitno da je on na svojoj koži osetio da je Srbija izašla iz recesije. To što podaci govore da je danas 300 evra ono što je za vreme vlade Vojislava Koštunice bilo 450 evra i da je jedna od najnižih plata u regionu, od bivših jugoslovenskih republika, nikom ništa.
Jedino što će ovaj zakon omogućiti, omogućiće da vladajuće stranke biraju svoje finansijere, da sa njima pregovaraju o tome koliko će koštati određeni posao i da namaknu novac za buduće izbore, za svoju kampanju. Ovo se može pre nazvati zakon o legalizaciji pranja novca iz državnog budžeta nego zakon o podsticaju građevinske industrije.
Šta vam smeta da se promene određeni članovi Zakona o javnim nabavkama da ubrzate procedure? Pošto vam je to jedini izgovor, da su procedure previše duge, a pošto je elementarna nepogoda, onda moramo što pre da preduzmemo neke mere da bismo spasli građevinsku industriju Srbije, a sa tim i druge privredne grane.
Doduše, dve godine vam je trebalo da se smislite da treba hitno nešto da se preduzme, pa posle dve godine predlažete zakon po hitnom postupku, gde ćete skratiti procedure i više neće javni pozivi trajati 30 ili 45 dana. Doduše, i u Zakonu o javnim nabavkama postoje mogućnosti koje ste vrlo lepo citirali, postoje mehanizmi da se skrate te procedure na kraće rokove, ali to, očigledno, nije dovoljno. Potrebno je i nešto drugo. Potrebno je da se vrše pregovarački poslovi sa podobnim firmama.
To što ste vi naveli u članu 3, da će se praviti spisak preduzeća koja će ispuniti određene uslove, to se narodski zove – podobne firme. E, vi ćete sa tim podobnim firmama, a s obzirom da će to raditi vaša komisija, mislim vladina, sastavljena participalno od predstavnika vladajućih stranaka, dogovoriti koje su to podobne firme širom Srbije. To u prevodu znači one firme koje finansiraju stranke vladajuće koalicije, pa ćete sa njima pregovarati o tome koje će domove zdravlja, obdaništa i škole krečiti, popravljati krovove i raditi sve one projekte koji jesu potrebni, ali nisu neophodni za ovo vreme i za ovo stanje budžeta Republike Srbije.
Pošto nema para u budžetu, onda ćete uzeti kredite od komercijalnih banaka, dodatno zadužiti građane Srbije, raditi ono što nije neophodno, a povrh svega toga, da bi bila i određena korist i za vas i za stranke vladajuće koalicije, dogovaraćete sa njima koliko će šta koštati i, naravno, deo tog novca će se sliti pre svega u stanke vladajuće koalicije, pripremajući se za izbore.
E, to je višestruka korist, odnosno višestruka šteta od ovog zakona. Prva šteta je što ćete na projektima praviti kampanju i još jednom prevariti određeni broj građana Srbije. Druga šteta je što ćete dodatno zadužiti državu i buduće generacije, jer će se raditi nešto što u ovom trenutku nije neophodno. Treća i najveća šteta je što će se veliki deo tog novca iz državnog budžeta oprati i sliti u džepove bilo pojedinaca, bilo partija na vlasti.
Ovaj zakon je potpuno štetočinski. Posle njegove primene Srbija više neće biti na 83. mestu po stepenu korupcije, biće na 100. ili nekom još gorem mestu. Ovaj zakon proizvodi višestruke štete i DSS će tražiti ocenu ustavnosti ovog zakona, jer on potpuno derogira javnu kontrolu državnih para, para koje se slivaju od poreskih obveznika u budžet Srbije, a potpuno se prenosi na kontrolu koju će vršiti Vlada i partije koje su na vlasti. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, pred nama je jedan ozbiljan zakon, kojim Vlada Republike Srbije želi da prevaziđe negativne efekte ekonomske krize u oblasti građevinske industrije i građevinskog sektora. Na prvi pogled, namera je sasvim u redu i sasvim korektna, ali se postavlja jedno opravdano pitanje, a to je – s obzirom na to da se nalazimo u sredini 2010. godine, gde smo bili prethodne dve godine?
Svetska ekonomska kriza je započela početkom 2008. i već sredinom 2008. godine se znalo da će pogoditi čitav svet, da će se to odraziti na kvalitet života u svim zemljama, na obim investicija i radova i sveukupni kvalitet života u svim oblastima, pa, naravno, i u oblasti građevinske industrije. Međutim, mi smo imali prilike da slušamo i krajem 2008. godine predsednika države da svetska ekonomska kriza neće pogoditi Srbiju i da baš u toj krizi leži ključ za našu zemlju, da iznađe načine da iskoristi tu svetsku ekonomsku krizu i poboljša svoj životni standard.
Cilj ovog zakona je da se pokrene građevinska industrija Srbije, koja je očigledno zadnjih godina u teškom stanju. Podaci o tome su vrlo jasni. U zadnje dve godine je 50.000 ljudi koji su radili u građevinskom sektoru Srbije ostalo bez posla, čuli smo danas da je 850 preduzeća iz ove oblasti, malih i srednjih preduzeća, pa i velikih, ugašeno, obim investicija je prepolovljen, broj izdatih građevinskih dozvola u prošloj godini je za 50% manji nego u 2008. godini, i tako redom. Dakle, podaci su vrlo sumorni i daju nam tešku sliku o stanju građevinske industrije u Srbiji.
Pre samo godinu dana u ovom parlamentu se vodila rasprava o novom Zakonu o planiranju i izgradnji i mi smo od nadležnog ministra tada dobijali uveravanja da će donošenjem tog novog zakona biti znatno skraćene procedure, da će biti pojednostavljeni procesi i da će mnogi investitori koji žele bilo šta da grade u ovoj zemlji, da pokreću bilo koji biznis, imati prilike da to rade na jednostavniji i brži način, i da će se donošenjem novog zakona, u stvari, pomoći kompletnoj građevinskoj industriji i svim investitorima da gradnja krene napred i da će one administrativne prepreke koje su postojale u prethodnom periodu zbog lošeg prethodnog zakona biti ovim zakonom prevaziđene, a vreme za dobijanje dozvola i otpočinjanje gradnje biti znatno kraće.
Godinu dana je prošlo od donošenja tog zakona, sasvim dovoljno da se analiziraju efekti primene tog zakona. Imali smo u više navrata analize i od Privredne komore i od strukovnih udruženja da je broj izdatih građevinskih dozvola znatno manji nego prethodnih godina. Recimo, zadnji podatak je bio da je za prošlu godinu 50% manje izdatih građevinskih dozvola, što jasno govori da taj zakon nije pogodio metu i nije uticao na prevazilaženje krize u ovom sektoru.
Prošle godine je Vlada, posle više od godinu dana od kada je svetska ekonomska kriza nastupila, donela uredbu kojom se daju subvencionisani krediti za kupovinu domaće robe, između ostalog i građevinskog materijala, čime se želelo, vrlo opravdano, da se pospeši domaća građevinska industrija i uopšte industrija i domaća tražnja, kako bi se domaća preduzeća uposlila, a radnici zadržali bar isti nivo poslova, kako ne bi ostali bez posla, bez zarada i otišli na ulicu kao mnogi drugi.
Međutim, i u samom obrazloženju ovog zakona se kaže da efekti te mere nisu bili dovoljni i da je potrebno da država preduzme mere kojima bi pokrenula tražnju za građevinskim radovima domaćih kompanija, odnosno da pokrene novi ciklus gradnje obezbeđujući povoljno finansiranje od domaćih poslovnih banaka.
Dakle, s obzirom da je kriza teško pogodila građevinski sektor i da su mnoge firme ugašene a mnogi ljudi ostali bez posla, država sada primenjuje jednu drugu meru, pokušava da većim obimom investicija pokrene i uposli domaću građevinsku operativu, samim tim i industriju građevinskog materijala, što je, opet kažem, kao namera, zaista pozitivno i mi tu nemamo nikakvih primedbi. Ostaje samo jedan ključni problem, a to je ko će finansirati te silne radove i iz kojih izvora će biti plaćeni ti radovi, odnosno šta će ta građevinska operativa raditi?
U članu 4. ovog zakona se kaže da će Vlada utvrditi projekte za izgradnju visokogradnje i niskogradnje koji se finansiraju u skladu sa zakonom, a ti projekti mogu biti izgradnja škola i obdaništa, bolnica, stanova, auto-puteva, sportskih objekata, objekata za potrebe obavljanja delatnosti u oblasti kulture i drugih objekata od javnog značaja.
Dakle, svi ovi objekti, koji su, naravno, potrebni i lokalnim samoupravama i državi u celini, jesu opravdani i jesu verovatno nešto što može da pokrene posustalu građevinsku operativu, ali postavlja se opravdano pitanje – u ovakvim uslovima ekonomske krize, gde je punjenje budžeta zaista dramatično loše, gde ne može nivoom prihoda koji ostvaruje da pokrije ni osnovne, minimalne troškove koje ima prema raznim korisnicima budžeta, država će krenuti u masovnu gradnju, kako reče ministar, i to tako što će, ovde ne piše koji su izvori finansiranja, ali će verovatno da uzima komercijalne kredite od poslovnih banaka i graditi, odnosno rekonstruisati razne javne objekte koje sam prethodno pomenuo.
Dakle, opet nemamo realne izvore prihoda, realno finansiranje u smislu da se kroz poreze i prihode u budžetu stvara višak vrednosti pa iz toga finansiramo ovakve objekte, već ćemo i dalje uzimati kredite i, s jedne strane, upošljavati građevinsku industriju, radeći na tome da ljudi ne ostanu bez posla ili da dobiju nove poslove, a s druge strane će se država zaduživati, pa ćemo za neku godinu, kada ti krediti treba da budu vraćeni, doći u ćorsokak i biti praktično pred potpunim kolapsom.
Podatak da država u ovom trenutku duguje preko 150 miliona evra građevinskoj operativi za radove koje su, pre svega, privatne firme izvodile za državu, odnosno izvodile projekte koje finansira država, dovoljan je pokazatelj da nešto s ovim zakonom ne štima.
Nije pad tražnje građevinskih poslova nastupio zato što država manje investira, ili neznatno manje investira ove ili prethodne godine u odnosu na ranije godine. Nedostatak posla u građevinskoj operativi i građevinskoj industriji se, pre svega, odnosi na nedostatak investicija koje dolaze od privrednih preduzeća, od realnih investitora, a ne od države. Dakle, pre svega od privatnog kapitala, koji je trebalo, prema predizbornim obećanjima, da se slije u ovu državu i uposli više od 200.000 ljudi koji nisu imali posla.
Naravno, to su tada bila predizborna obećanja i od tih obećanja, sada je svima jasno, nema ništa. Ali ostaje jedno teško pitanje – kako ćemo nadomestiti toliki nedostatak posla ukoliko nema privatnih investicija, bilo domaćih bilo stranih, i kako država misli da nedostatak posla u tom sektoru, od tih realnih investicija, nadomesti kroz državne investicije?
Doći ćemo u paradoksalnu situaciju da će država, kada utvrdi spisak prioritetnih projekata koje će finansirati, bilo da se radi o projektima sa nivoa lokalne samouprave ili sa nivoa države, krenuti u, kako se kaže u članu 5, pregovarački postupak sa podobnim firmama, a te podobne firme će se utvrditi na osnovu kriterijuma koje će opet doneti Vlada u posebnoj odluci. Nameće se zaključak da partije na vlasti žele kroz skupštinsku većinu oličenu u Vladi da donesu poseban akt kojim će utvrditi podobne i nepodobne firme, pa će sa njima voditi pregovore koje će poslove koja firma raditi i za koji novac.
Šta je efekat člana 5, kojim se definiše ova procedura? Na postupak izbora projektanta, vršioca tehničke kontrole, izvođača radova, vršioca stručnog nadzora, primenjuje se pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva u skladu sa zakonom kojim se uređuju javne nabavke. Dakle, izbegava se postupak javnih nabavki.
U stavu 3. se kaže da je naručilac dužan da uputi poziv svim preduzećima iz člana 3. stava 2. ovog zakona, dakle onim preduzećima za koje je utvrđeno da su podobna, jer će Vlada utvrditi poseban spisak preduzeća koja mogu da rade poslove koji se finansiraju po ovom zakonu, a preduzeća koja mogu raditi ove poslove će biti ona preduzeća koja će koalicioni partneri u Vladi odrediti, pa će uputiti poziv ovim preduzećima, prethodno podobnim, a rok za dostavljanje ponuda je 15 dana od dana prijema poziva za dostavljanje ponuda.
I zahtev za zaštitu prava ponuđača i javnog interesa ne zadržava dalje aktivnosti naručioca u postupku javne nabavke. Kroz član 5. ovog zakona se Zakon o javnim nabavkama kompletno derogira i potpuno stavlja van snage u ovoj oblasti, jer se rok koji je do sada definisan u Zakonu o javnim nabavkama, koji iznosi 45 dana, a u mnogim slučajevima se piše zahtev pa se taj rok iz opravdanih razloga skraćuje, i dobićemo da će rok za dostavljanje ponuda biti 15 dana, ali zahtev za zaštitu prava ponuđača može ići prema Komisiji za zaštitu prava ponuđača ali neće bitno dalje uticati na aktivnosti naručioca posla.
Dakle, kroz ovaj član se kompletno propisuje na koji način će biti dodeljivani poslovi koji se finansiraju iz državnog budžeta za ovakve namene. Ceo benefit ovog zakona će biti da će rok biti skraćen sa 45 na 15 dana i što oni ljudi koji smatraju da su oštećeni podnošenjem svojih ponuda neće moći da ostvare svoja prava, odnosno komisija može da razmatra njihove primedbe, ali to neće uticati na dalje izvođenje posla. Dakle, i oni ljudi koji neće dobiti poslove i koji će zbog niže cene, zbog boljih uslova tražiti da se zaštite njihova prava, neće moći ta prava da ostvare, jer će to kroz ovaj član zakona biti potpuno nemoguće.
Zaista ne razumem, ako se želelo iskreno da se pomogne da se poslovi ubrzaju (samo ne vidim koji su to poslovi koji toliko čekaju i zbog kojih kompletna građevinska industrija stoji, a da se moraju na ovaj način grubo kršiti odredbe Zakona o javnim nabavkama), zašto se onda nije išlo na promenu određenih članova Zakona o javnim nabavkama koji definišu rokove za donošenje odluka i dostavljanje ponuda, čime bi, praktično, bilo potpuno ispoštovano to što piše u zakonu i ne bi se stvorila mogućnost i sumnja da se kroz ovaj zakon kreće u još veću korupciju, koja je očigledno postojala i do sada, naročito u oblasti izvođenja građevinskih radova i investicija od strane države.
Prema podacima Transparensi internešenela, Srbija je 2009. godine po indeksu korupcije koji iznosi 3,5 na 83. mestu, iza Makedonije, iza Hrvatske, iza Crne Gore. Stupanjem na snagu ovog zakona, gde će se ogromna sredstva iz državnog budžeta davati izvođačima metodom pregovaračkog postupka, direktnom pogodbom, garantujem da će stepen korupcije porasti bar za pet indeksnih poena i da će Srbija biti na još neslavnijem mestu nego što je bila.
DSS je podneo niz amandmana koji se tiču postupaka koji su definisani u članovima ovog zakona i smatra da će se donošenjem ovog zakona grubo narušiti princip javnosti u trošenju državnih sredstava, naročito u odabiranju izvođača radova za one projekte koje finansira država. Smatramo da, bez obzira koliko se želi da se pomogne domaćoj građevinskoj industriji, tu ne može da bude isključen proces javnosti i javnog poziva i tendera za davanje ponuda za izvođenje određenih radova i da se mora štititi javni interes kroz mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu prava ponuđača.
U skladu s tim kako će se Vlada opredeliti prema ovim amandmanima, tako ćemo se i mi opredeliti prema celom zakonu. U suštini, podržavamo ideju da se domaća industrija i domaća privreda pomogne kroz određene mere, ali to ne znači da donošenje ovakvog zakona, koji će potpuno isključiti javnost i mogućnost kontrole javnosti nad državnim finansijama i stvaranje mogućnosti za korupciju, treba da bude paravan za ono što će iz ovog zakona proisteći.
Mnoge pozitivne efekte ovog zakona će potpuno baciti pod noge upravo član 5, koji će omogućiti da stranke na vlasti prvo odaberu koje su to podobne firme koje će raditi državne projekte, a onda će dogovorno sa njima utvrđivati koja će cena biti za te projekte i koliko će partije na vlasti ili pojedinci imati od tih projekata procentualno.
Na ovaj način država će, pored ovog negativnog efekta, zaći u još jednu dubiozu – ili će država uzeti ogromne kredite da bi izgradila određene objekte za koje postoji potreba ali nisu neophodni u ovom trenutku jer se nalazimo zaista u teškoj krizi, ili će raspisati tendere, dati posao privatnim preduzećima, a za to im ne uplatiti novac, već ih obavezati da uzmu skupe kredite da bi mogli da izvedu posao, a onda im dugovati po šest meseci, godinu ili više i tako ih dovesti u potpuno nezavidan položaj da moraju da plaćaju skupe kredite bankama i da dolaze u nelikvidnost, odnosno potpuni bankrot, jer država neće imati od čega da im isplati dugovanja jer se radi o ogromnim sredstvima koja nisu realan prihod u budžetu, već će morati na druge načine da se obezbeđuju. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministar, na član 8. podneo sam amandman koji kaže da se u stavu prvom tačka 1) briše, a u tom prvom stavu kaže se, da Agencija, u skladu sa zakonom, između ostalog, donosi podzakonske akte.
U obrazloženju sam naveo da su agencije nezavisna regulatorna tela, kako je i definisano članom 7, i da su na njih prenesena javna ovlašćenja da sprovode zakone koje donosi ova Narodna skupština. Koliko ja znam, u dosadašnjoj praksi je Narodna skupština donosila zakone, a ministarstva su donosila podzakonske akte, kao bliža uputstva za sprovođenje određenih normi zakona.
Zaista mi nije jasno šta je ideja pisca, autora ovog teksta, zašto želi da prenese i tu nadležnost na Agenciju, da Agencija samostalno donosi podzakonska akta i da ta ista podzakonska akta i sprovodi? Meni to jako liči na jedan sukob interesa. Ako ste vi, kao država, upravljanje jednim resursom koje predstavlja nacionalno dobro i nacionalno bogatstvo, izvor punjenja budžeta Republike Srbije, preneli, u onom tehničkom smislu, na upravljanje i regulativu nezavisnom regulatornom telu, a pri tom mu preneli i mogućnost da samostalno piše podzakonska akta i da ta ista podzakonska akta sprovodi i još, povrh toga, napisali u članu 7. da je Agencija i funkcionalno i finansijski nezavisna od državnih organa, u onom najgorem obliku, tako što ste Agenciji dali mogućnost da na osnovu zakona prikuplja novčana sredstva u neograničenom obimu i da ta ista sredstva, koja predstavljaju nacionalno bogatstvo, u neograničenom obimu i troši.
To je, zaista, nešto što je verovatno najveći izum i vaše stranke i ove vladajuće koalicije da nacionalni resurs predajete takozvanim nezavisnim regulatornim telima, koji na osnovu toga ubiraju ogromne prihode kontrolišući to javno dobro i te javne prihode ne vraćaju u budžet Republike Srbije, već ih troše onako kako oni nađu za shodno.
Voleo bih da mi odgovorite na pitanje, ako znate, a pretpostavljam da znate, kolike su plate članova Upravnog odbora RATEL-a, koji, doduše, više nijedan nije legitiman pošto je svima istekao mandat, 2008. godine dvojici, 2009. godine, još dvoje ljudi je izgubilo legitimitet, a pre desetak dana dobili smo u materijalu da je predsednik Upravnog odbora RATEL-a, gospodin Radunović, podneo ostavku, dakle, nemamo nijednog legitimnog člana, ali, baš bi me živo interesovalo koliko je RATEL prihodovao sredstava po osnovu ovlašćenja koje mu je dala država i kolike su plate članova upravnog odbora, zaposlenih u RATEL-u i da li to neko kontroliše?
Da li ta sredstva kontroliše Ministarstvo za telekomunikacije? Da li se na ovu agenciju, kao i na druge, odnose i da li podležu pod zakonsku regulativu uredbe koje je donosila Vlada o ograničavanju plata, pošto imam, slučajno, saznanje da su plate zaposlenih i preko 200.000 dinara, i to onih koji nisu u Upravnom odboru već su samo neki obični izvršioci.
Kažite mi koja je to logika da vi prenesete upravljanje jednim ovako važnim resursom nezavisnoj agenciji, da joj dozvolite da sami pišu podzakonska akta, a samim tim, dakle, i sebi mogu da ''nabacuju posao'', a s obzirom na to da sve ide na njihov račun i da samostalno troše?
Ako je već potrebno da jednu ovakvu oblast uredimo na način koji će biti nezavisan od državnih organa, pa, iako ste to napisali u članu 7, sve iza toga, način na koji se biraju članovi Upravnog odbora, način na koji se bira direktor, ko ga predlaže, sve je antipod ovoga što ste napisali, sve je, samo nije nezavisno regulatorno telo i nezavisno od državnih organa.
Nezavisne agencije kao regulatorna tela treba da budu birane od stručnih ljudi, koji će sprovoditi stručnu regulativu, imati za to određeni fond, koji neće biti ucenjivani ili uskraćivani od strane izvršnih organa, ali ne mogu da imaju neograničene resurse i neograničenu moć da skupljaju te resurse i troše kako je njima volja.
Oblast elektronskih komunikacija i davanje frekvencija jeste nacionalno dobro i od toga mora da se puni budžet Republike Srbije, a ne budžet nezavisnog regulatornog tela, koje ide samo njima znanim tokovima i na samo njima znane načine. Hvala.

Gospođo Kolundžija, bio bih sklon da vam potpuno verujem da me stvarnost nije demantovala u prethodnom periodu. Dakle, ako kažete da želite da gradite sistem u kome će postojati nezavisna tela na koja neće izvršna vlast imati pretežni uticaj, to bi moglo da pije vodu, da ste, recimo, u ovom zakonu napisali da se postupak izbora članova Upravnog odbora Agencije kao nezavisnog regulatornog tela, Agencije za elektronsku komunikaciju, kao i neke bilo koje druge nezavisne institucije, sprovodi na jedan drugačiji način. Napisali ste da Upravni odbor agencije, na osnovu konkursa, bira Narodna skupština, na predlog Vlade. Konkurs raspisuje Ministarstvo, prijave se podnose Ministarstvu, a Vlada predlaže kandidate koje bira Narodna skupština. Pa, šta je to nego politizacija?
Da taj konkurs sprovodi i predlaže Skupštini neka nezavisna komisija sastavljena od ljudi koji su predloženi iz strukovnih udruženja mogli bismo da razumemo da je tu manjak politizacije, ali ovo je, bukvalno, politizacija, jer koga će predložiti skupštinska većina, odnosno Vlada, sem one ljude koji su bliski vladajućoj koaliciji. Nisam sklon da verujem da će to biti drugačije.
Šta je o reformama koje vi sprovodite rekla Evropa? Rekla je jako dobro i za reforme koje ste sprovodili u sudstvu. Jako je dobro ocenila Zakon o medijima, kojim ste stavili potpuno pod kontrolu medije. Poslala vam je poruku i o Zakonu o kulturi. Dolazi još jedan zakon kojim će se verovatno evropske institucije pozabaviti i dati svoje mišljenje o tome.
Ako želite, zaista, dobronamerno da napravite sistem koji neće biti otuđen od građana i koji neće biti neprijatelj građana, onda mora da se stvori poverenje u te institucije. Ali, poverenje se gradi tako što se na jedan nepristrasan način dolazi do rukovodstva tih nezavisnih tela, a ne na način kojim se želi potpuno staviti pod kontrolu određene službe na jedan perfidan način. Na taj način ste doneli Zakon o medijima. Medije ste stavili u podređen položaj, a šta ćete veću kontrolu u demokratskom društvu od nezavisnih medija? Ako ste to uspeli da progurate na, mala vrata, i da medije stavite u podređen položaj kako ne biste bili kontrolisani, kako možemo da vam verujemo i za druge zakone. Vršite reformu pravosuđa tako što sprovodite onako kako ste zamislili, a evropske institucije su vam rekle šta o tome misle.
Prema tome, jasno je da i ovim zakonom želite da Republičku agenciju za telekomunikacije stavite potpuno pod kontrolu, a prenošenjem nadležnosti da sama Agencija donosi podzakonske akte, zaista, se vrši jedan opasan presedan, gde će ta agencija, pored resursa kojima upravlja, moći da radi šta god hoće, a s obzirom na to da će u toj agenciji, u rukovodećim telima biti oni koje vi predložite onda nam ne daje nadu da će se ta agencija baviti na stručan i nepristrastan način poslovima koji su joj podareni.