Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, mi imamo vrlo retko priliku u ovom parlamentu da pri razmatranju određenog zakona ministar koji predlaže taj zakon, iz ministarstva koje je kreator određenog zakona, bude prisutan pri odbrani tog zakona. Vrlo često imamo slučajeve da ministar opšte prakse, gospodin Milosavljević, predstavlja sve zakone, sve zakone brani, tako da ovo možete shvatiti kao pohvalu zbog toga što one zakone koje je izradilo vaše ministarstvo vi predstavljate u ovom parlamentu i branite ih na neki način, odnosno slušate primedbe i sugestije narodnih poslanika vezane za zakonske predloge.
Međutim, kako je jutros počela rasprava, zaista se može reći da ovaj predlog zakona, pre svega mislim na utvrđivanje javnog interesa za MG-11, na neki način devalvira čitavu ovu priču i ovu moju konstataciju koja vam ide u prilog. Dakle, to je jedna očigledno dobra želja, jedna dobra namera da se kroz utvrđivanje javnog interesa sprovede gasifikacija jugoistočne Srbije i na taj način podigne ekonomski standard tog stanovništva, da i to stanovništvo dobije, uslovno rečeno, jedan jeftiniji, bolji energent i da se kroz korišćenje tog energenta podigne razvoj čitavog regiona, ali mi ulazimo u jednu besmislenu i bespredmetnu prepodnevnu raspravu oko toga da li je ovaj predlog zakona poslat u skupštinsku proceduru u skladu sa Ustavom, u skladu sa drugim zakonima, pre svega Zakonom o eksproprijaciji, i gubimo nekoliko sati u raspravi i prepucavanju oko toga da li je to u redu ili nije.
Očigledno je da je zakonski osnov za donošenje ovog zakona prilično tanak, ali ja neću ovog puta u raspravi ulaziti u tu materiju, to je Zakonodavni odbor morao na vreme da procesuira, da skupštinska većina na vreme obezbedi kvorum, i da kaže da li ovaj zakon ispunjava uslove da dođe u skupštinsku proceduru, te ni obrazloženje predsednice parlamenta da nije obavezno da se Zakonodavni odbor izjasni o svakom zakonu zaista ne može da bude opravdanje zašto Zakonodavni odbor nije to uradio na vreme. Ja ću govoriti o tome da je zaista interes čitave jugoistočne Srbije da se proces gasifikacije nastavi.
Neću ulaziti u to da li je to trebalo da se uradi ranije, sigurno da jeste. Zašto nije? Odgovor na to pitanje verovatno mogu davati mnogi ministri, mnogi funkcioneri u mnogim prethodnim vladama, od devedeset neke pa nadalje.
Vi ste ovde pri obrazlaganju ovog zakona rekli da je interes opština jugoistočne Srbije da što pre dobiju gas jer bi to značilo i veće interesovanje investitora za to područje, za investiranje u to područje, a značilo bi i jeftiniji energent i za stanovništvo, i za privredu i za toplane koje greju gradove. Verovatno bi posao oko gasifikacije čitave jugoistočne Srbije bio prepušten, ili bar trebalo tako da bude, firmama koje su registrovane na tom području. To bi bio još jedan podsticaj za unapređenje životnog standarda ljudi u tom najnerazvijenijem delu Srbije.
Što se tiče investicija i investiranja, nažalost, od kada je formirana ova vlada u ovoj zemlji investicije značajno padaju, pa se, za razliku od 2007. i 2006. godine kada smo imali po četiri-pet milijardi direktnih stranih investicija, predviđa da će u ovoj godini biti oko petsto miliona i jako su male šanse da se ta cifra pređe. To je očigledan i dovoljno jasan pokazatelj kolika je sposobnost čitave Vlade, čitave vladajuće koalicije da zemlju Srbiju učine atraktivnijom za strana ulaganja pre svega, ali i za domaća naravno.
Dovoljan dokaz za to je i izlaganje predsednika Vlade gospodina Cvetkovića, koji je pre neki dan na forumu ekonomista rekao da će naš bruto društveni proizvod naredne godine biti veći za 1,5%. Za razliku od ove godine, kada će realni pad biti 5%, a možda i 6%, podsetiću vas da je za prethodnu godinu rast bruto društvenog proizvoda bio 6,5%, pa kada uporedite rast i pad dolazi se do realnog pada od 11,5%.
Nemam nameru da verujem u to što je gospodin Cvetković rekao, ali bih hteo prosto da prokomentarišem njegov poziv investitorima da ulažu u Srbiju, jer je to atraktivno područje, jer su tu niži porezi, veća mogućnost za profit, a u istom danu u ovom parlamentu potpredsednik Vlade gospodin Dinkić, zadužen za ekonomski razvoj ove zemlje, a znamo kakav je ekonomski razvoj poslednjih godina, od kada je on ministar za taj razvoj, kaže da su silne procedure koje važe za dobijanje građevinskih dozvola stavile Srbiju na zadnje mesto po brzini dobijanja građevinskih dozvola. Onda se nameće logično pitanje kako ćemo mi te silne investitore koji hrle na naša vrata da ubedimo da grade u Srbiji, ako smo po brzini davanja dozvole zadnji u svetu?
Brojni su primeri za to. I ovakav predlog zakona, koji otvara polemiku da li je ustavan ili nije, da li je u skladu sa drugim zakonima, pre svega Zakonom o eksproprijaciji, ili ne, jeste još jedan pokazatelj da čak i dobra namera „Jugorosgasa“, ili, ako hoćete, većinskog vlasnika ili ruske države, da uloži novac u gasifikaciju jugoistočne Srbije, pošto je očigledno da ova država, videli smo to prethodnih desetak ili 15 godina, nema dovoljno svog novca da ulaže u gasifikaciju Srbije, ni ta dobra namera tog stranog ulagača ne može da se sprovede na jedan kvalitetan i brz način, a da ne dođe do polemike, do gubljenja vremena oko toga da li je potrebno izvršiti tu gasifikaciju.
Jer, očigledno, ovaj predlog zakona ima manjkavosti ili, bolje rečeno, pravni osnov za njegovo donošenje je vrlo tanak.
U svakom slučaju, pozdravljam nameru predlagača da se iz ove situacije izađe i da se omogući gasifikacija čitavog juga Srbije, jer će to verovatno pomoći da tamo ožive investicije i da se poveća životni standard.
Što se tiče cene energenata, koja je takođe pomenuta u vašem obrazlaganju, samo kratak komentar – prošle godine u oktobru cena gasa je povećana za 60% i sada je cena za domaćinstva oko 34 ili 35 dinara. Tada je to pravdano visokim cenama energenata na svetskom tržištu. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, to je na neki način i logično, ali ako se uzme u obzir da je tada cena gasa bila 435 dolara, u jednom trenutku 455 dolara za hiljadu kubika, može se prihvatiti da je povećanje na 34 dinara opravdano, ali se ne može prihvatiti činjenica da je ta cena već godinu dana aktuelna, iako je cena gasa drastično pala, pa sada iznosi oko 275 ili 280 dolara, a bila je 220. Ako preračunate kolika je razlika između uvozne i maloprodajne cene, dođe se na otprilike 1:1, odnosno duplo je veća maloprodajna cena od uvozne.
Postavlja se logično pitanje – iznošene su činjenice da je „Srbijagas“ gubitaš, da ima mnogo dugova i da kao firma posluje negativno – ako je već tolika razlika između uvozne i maloprodajne cene, gde se slivaju silni novci od razlike u ceni? Da li to ide na prevelika sponzorstva koja „Srbijagas“ kao gubitaš sebi dopušta da daje sportskim klubovima i za neke druge manifestacije? Jedan podatak je meni dostupan: da „Srbijagas“ izdvaja stotinak miliona dinara za finansiranje Košarkaškog kluba „Vojvodina“. Ne znam da li su bilo koja sredstva data za neke druge namene i u druge krajeve Srbije, ali ovo znam kao podatak.
Prošle godine, početkom ove godine je puno polemike u javnosti, naročito u Nišu i jugoistočnoj Srbiji, izazvala izjava gospodina Bajatovića da će gasovod „Južni tok“ proći nekom drugom trasom, a ne onom koja je određena Prostornim planom Republike Srbije. Tada ste i vi bili gost u Nišu i obećali ste da ćete se založiti da što pre bude izrađena studija izvodljivosti i opravdanosti prolaska „Južnog toka“.
Pitam vas u ovom trenutku – dokle se sa time stiglo, pošto su neki rokovi bili vezivani za jesen ove godine? Jesen je duboko odmakla, pa me interesuje da li se radi studija o izgradnji „Južnog toka“? Dokle je ona stigla? Ko je radi? Da li će to biti objektivna studija? Na koji način je izabrana institucija ili ustanova koja će izraditi tu studiju? Sva ta pitanja koja su vezana za „Južni tok“ su nama iz Niša i jugoistočne Srbije veoma interesantna. Imali smo prilike da u prethodnom periodu dobijamo silna obećanja, a da realizacije ima jako malo.
Što se tiče druga dva zakonska predloga, izmena Zakona o rudarstvu i o cevovodnom transportu, rudarstvo je jedna od veoma važnih grana u svakoj zemlji, pa bi tako trebalo da bude i u zemlji Srbiji. Istorija kaže da je Srbija zabeležila svoj prvi značajniji ekonomski procvat i napredak baš u vreme otvaranja rudnika u 12. i 13. veku, za vreme vladavine kralja Uroša i kralja Milutina, koji se mogu smatrati inicijatorima i osnivačima rudarske industrije u Srbiji.
Članom 5. ovog zakona je predviđeno da se određena sredstva koja se prikupljaju od naknade za iskopanu rudu slivaju u budžet Republike Srbije, a da Vlada Republike Srbije svake godine pravi program podsticaja i ulaganja u rudarstvo, kao i sredstva kojima će se otklanjati štetne posledice izazvane eksploatacijom na određenim područjima. Međutim, tu nije precizirano kolika će ta sredstva biti. Imajući u vidu iskustva iz ranijih godina, kada se skoro ništa ili vrlo malo ulagalo u rudnike u smislu podsticaja istraživanja na novim lokacijama, unapređenja rudarske tehnologije, modernizacije i slično, mi iz Demokratske stranke Srbije smatramo da je neophodno da ta sredstva budu preciznije određena i da budu značajnija.
Ovako, u situaciji opšte besparice, bojimo se da će sva sredstva koja budu prikupljena na ovaj način otići u potrošnju, kao što odlaze u potrošnju i sva ona sredstva koja se sliju u budžet Republike Srbije, pa i ona koja se ne sliju, što uzimamo kao zajmove od komercijalnih banaka i od drugih država kako bismo popunili rupe u budžetu, jer Vlada nema nameru da smanjuje sopstvene troškove, nema nameru da smanjuje sopstvena ministarstva. Ima nameru da živi komotno, a da od svih drugih traži da budu štedljivi.
Takođe, u članovima 8. i 9. je predviđeno da se dozvole za eksploataciju na određenim područjima dobijaju od Ministarstva rudarstva i energetike i da za to postoji određena procedura, s tim što ta procedura neće biti ista za one subjekte koji se vode kao javna preduzeća ili koji su u državnom vlasništvu i za one druge, koji nisu u državnom vlasništvu, odnosno koji su u privatnom ili većinskom privatnom vlasništvu. Za dobijanje dozvole za eksploataciju ti subjekti moraće da prođu nekakvu drugačiju, komplikovaniju proceduru i da dostave dokaz o kupovini zemljišta ili dokaz o vlasništvu nad zemljištem. To će, naravno, u situaciji kakva je u Srbiji znatno usporiti taj proces i dovesti u neravnopravan položaj ona preduzeća i firme koje žele da, kao privatna, plaćajući naravno obaveze prema državi, vrše eksploataciju rude na određenom području.
Što se tiče zakona o cevovodnom transportu, to je tehnički zakon, koji treba da reguliše određena pitanja iz oblasti cevovodnog transporta, pre svega gasifikacije i unutrašnjih instalacija u domaćinstvima.
Ono što je nama zapalo za oko kao nešto što nije logično jeste činjenica da podzakonska akta i propisi koji treba da prate ovaj zakonski predlog i da omoguće njegovu punu primenu treba da budu doneseni, prema Predlogu ovog zakona, za dve godine, a da energetski subjekti, odnosno firme koje se bave transportom nafte, gasa i praćenjem transporta treba da usaglase svoje poslovanje sa ovim zakonom u roku od četiri, odnosno pet godina. Mislimo da je to predugačak rok. Ako je interes da što veći broj domaćinstava bude priključen na gas, ako je interes da se što veći deo Srbije gasifikuje i da upotreba tog energenta bude što bezbednija, onda je valjda logično i normalno da nateramo i energetske subjekte da što pre usklade svoje poslovanje sa ovim zakonom i da primene sve mere bezbednosti kako ne bismo imali neželjene efekte.
U svakom slučaju, što se tiče ovog zakona, on je više tehničke prirode. Nemamo suštinskih zamerki na njega.
Sve u svemu, kao rezime mogu reći da imamo razumevanja za donošenje ovih zakona. Oni će u određenoj meri pomoći i razjasniti neke nedoumice, ali naravno, ima i puno stvari koje mogu biti preciznije i konkretnije. Tu ću samo ispraviti mog kolegu gospodina Pastora, koji je rekao da niko od poslanika ili poslaničkih grupa nije predložio uvođenje veće rente za eksploataciju nafte i gasa. Poslanička grupa DSS je predložila da tu renta bude ne 3%, kako je predviđeno zakonom, već 5%, jer smatramo da se radi o visokoprofitabilnoj delatnosti i da ta sredstva treba da budu delimično raspoređena i opštinama u kojima se vrši eksploatacija, ali i da se sliju u zajednički fond, koji bi predviđao mere zaštite životne sredine i otklanjanje štetnih posledica izazvanih eksploatacijom.
U svakom slučaju, u zavisnosti od prihvatanja i neprihvatanja amandmana, naš stav će biti vidljiv u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Gospođo Đukić-Dejanović, razumem vaše simpatije prema gospodinu Batiću, pošto vam on vrlo često pomaže u glasanju, ali član 101. stav 1. je nedvosmislen i kaže da kada neko navede ime i prezime poslanika i pogrešno protumači njegovo izlaganje, taj poslanik ima pravo na repliku. Mislim da nemate toliku amneziju da niste zapamtili da se gospodin ministar bar pet minuta obraćao meni i odgovarao na pitanja i primedbe koje sam imao na zakon. Prema tome, ne vidim razloga zašto mi niste dali reč kada sam tražio repliku, pa vas molim da mi to sada omogućite.
(Predsednik: Vi ste dobili reč i već koristite skoro čitav minut. Izvolite, nastavite.)
Ne, reklamirao sam povredu Poslovnika. Nastaviću. Gospodine ministre, kada sam govorio da u ovoj zemlji nema investicija nisam govorio da nema investicija u energetici. Niste vi valjda zaseban ministar energetike i ne pripadate nijednoj vladi?
Dakle, investicije u zemlji su prestale onog trenutka kada je napravljena ova koalicija, to govore činjenice. Bilo je četiri i po milijarde evra investicija pretprošle godine; ove godine, to kažu vaši savetnici premijera, biće jedva oko 500-600 miliona. Toliko o tome da li ima ili nema investicija.
Poštujem to što ste vi pokrenuli investicioni ciklus u energetici, ali da ste se malo više potrudili kao Vlada, verovatno bi i u budžetu Srbije bilo više para i verovatno ne bi 40 predsednika najsiromašnijih opština u Srbiji, među kojima je bar 30, ako ne i više, iz vladajuće koalicije, potpisalo apel Ministarstvu finansija za dodelu hitnih sredstava za popune budžeta, jer ste im prošle godine (a i ove godine ćete) ukinuli dotacije iz budžeta, pa nemaju onoliko koliko su imali svih godina ranije.
Ljudi nemaju sredstava da plate učenicima prevoz do škole, nemaju sredstava za energente, ne mogu da kupe osnovne potrepštine za domove zdravlja, a da ne pričam o vakcinama ili drugim stvarima koje su neophodne.
Dakle, ono što je činjenica, u ovoj zemlji investicija nema i sa vašim... ne konkretno vašim, nego sa vašom vladom neće biti bolje verovatno godinama, sve dok budete vladali.
(Predsednik: Vreme.)
Mi ovog trenutka apelujemo i na vas, kao člana Vlade, a i na Ministarstvo finansija da ozbiljno razmotri ove zahteve i da transferima omogući da opštine normalno funkcionišu, jer se uglavnom radi o opštinama južne i istočne Srbije.

U preostalom vremenu pokušaću da u nekoliko rečenica definišem ono o čemu se danas mnogo govorilo ovde, a to je demagogija. Ovaj zakon koji je predložen, ovaj set zakona koji je predložen, naročito zakoni koji ograničavaju broj zaposlenih u državnoj i lokalnoj administraciji, prava je demagogija. Demagogija je, u stvari, način na koji je predložen i ljudi koji to predlažu.
Kada od 2001. godine sa 8.000 podignete broj zaposlenih na 27 i od 2007. sa 22.000 na 34.000, koliko sada ima, i predlažete pri tom zakon koji će ograničiti broj zaposlenih u državnoj administraciji i smanjiti troškove, onda se to zove demagogija. Prvo zaposlite sve moguće što imate po partijama, a onda predlažete, kao spasonosno rešenje za državu, da smanjite broj zaposlenih u toj istoj državnoj upravi tako što ćete otpustiti one koji nisu vaši istomišljenici, pa ćemo umesto državne administracije imati partijsku administraciju.
Demagogija je i kada u istom danu Mirko Cvetković poziva investitore da ulažu u Srbiju, a njegov zamenik kaže da je Srbija poslednja po brzini dobijanja dozvola za gradnju. Demagogija je i kada pričate o giljotini propisa koja će smanjiti procedure, a pre dva meseca uvodite pravilo da vlasnik krojačke radnje, da bi overio zdravstvenu knjižicu, mora da uplati 200 dinara i da čeka tri dana da bi dobio rešenje koliko duguje Fondu PIO. To se zove demagogija, draga gospodo iz vladajuće koalicije.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, danas na dnevnom redu imamo tri zakona – ratifikacija Sporazuma o zajmu za Koridor 10, Sporazum sa Narodnom Republikom Kinom i meteorološki satelit. Ne znam kakve veze imaju ove tri tačke, da bi bile spojene u jednu, odnosno ova treća sa ove dve. Ako je razlog svrsishodnosti, to mogu da razumem.

Na dnevnom redu imamo još jedan kredit od 275 miliona evra i Sporazum sa Republikom Kinom koji je okvirnog karaktera i koji nam ne kaže ništa konkretno, sem onoga što ste vi rekli, a toga nema da piše u Sporazumu, da ćemo dobiti od Kine kredit u iznosu od 170 miliona evra za izgradnju mosta i prilaznih saobraćajnica od Borče do Zemuna. Toga u ovom sporazumu nema. Zato mi nije jasno da li mi ratifikujemo sa ovim sporazumom i tu konkretnu sumu i pod kojim uslovima, ili se samo radi o najavi nečeg što će tek kasnije doći kao nova ratifikacija jednog kredita.

Nikada nije bilo sporno za nas iz DSS da se država zadužuje za izgradnju određenih infrastrukturnih projekata i za druge stvari koje se tiču konkretnih projekata.

Naravno, uvek nam je bilo sporno u kom trenutku se takva zaduženja dešavaju, da li se sredstva s kojima se država zadužuje plasiraju u one oblasti koje će doprineti da se razvoj zemlje podigne na viši nivo i da se BDP poveća, kako bi mogli ti krediti kasnije da se vraćaju? Ili će se uzimati sredstva, kao što je, nažalost, u poslednjih nekoliko meseci učestala pojava, za popunjavanje rupa u budžetu, odnosno popunjavanje manjka koji je nastao u državnoj kasi, zahvaljujući radu vaše vlade i prevelikom trošenju novca, a naravno manjem prilivu zbog ekonomske krize. Ne samo zbog ekonomske krize, već i zbog sloma privrede koja je nažalost došla kao posledica dugotrajnog pada proizvodnje, nekonkurentnosti na tržištu, ali i zbog nesposobnosti i nekvalitetne privatizacije.

Nije sporno da je Koridor 10 žila kucavica, saobraćajna infrastrukturna kucavica za ovu zemlju i da, što se mene tiče, a naravno pretpostavljam i većine poslanika u ovoj sali, da je taj koridor trebalo da bude završen mnogo ranije, pa čak i u ono vreme kada ste 90-tih pričali o brzim prugama i o projektima koji su tada uvek završavani pre roka, a nikada nisu bili ni otpočinjani.

Kamo sreće da je to tako, da sada imamo autoput koji povezuje Bliski istok i susedne zemlje preko Srbije sa Evropom i dole jug Evrope, odnosno Grčku preko Srbije sa ostalim delom Evrope. Nažalost, to nije slučaj i pozdravljamo ovakvu inicijativu da se konačno krene sa završetkom ovog koridora.

Sporno nam je to što čujemo poslednjih meseci ili poslednjih dana, kako će biti uzeti novi krediti i koja će biti njihova namena.

U ovih godinu i po dana u ovoj zemlji, od kada je na vlasti vaša koalicija, pedantnom računicom sam izračunao da smo u ovom parlamentu imali oko 40 ratifikacija raznih međunarodnih ugovora o zajmovima, koji su teški, ni manje ni više nego 1,9 milijardu evra.

Država pod vašom vlašću se za ovih godinu i po dana zadužila oko dve milijarde evra, ne računajući tu i kredit od MMF, koji iznosi preko tri milijarde dolara i nove kredite koji su u najavi od Rusije, od milijardu dolara, od Kine 170 miliona i od Svetske banke oko 600 miliona evra. Tim kreditima će država biti zadužena kažu stručnjaci, biće novih zaduženja od oko 600 milijardi evra, što će povećati javni dug, odnosno državni dug na 15 milijardi. To iznosi ni manje ni više nego polovinu BDP.

Postavlja se logično i opravdano pitanje, da li zaista imamo toliko hrabrosti, da u trenutku recesije u svetu, još veće recesije koja se može nazvati elementarnom nepogodom u ovoj zemlji, između ostalog, i zbog rada vaše vlade kako radite, da ulazimo u takav rizik, da se zadužujemo do visine 50% BDP? Ne sporim da su uslovi za zaduživanje u ovom kreditu od Svetske banke relativno povoljni, ali mislim da novi krediti koji dolaze na ratifikaciju u ovaj parlament nisu pod povoljnim uslovima. Naročito nisu opravdani oni koji služe za podmirivanje vaših koalicionih apetita, odnosno za zatvaranje rupa u ovako tankom budžetu Srbije.

Kada se uzima kredit, verovatno se ima na umu i razmišlja o tome na koji način će se taj kredit vratiti, pored uslova koji su najbitniji. Nisam siguran da bilo ko u Vladi ozbiljno razmišlja kako ćemo za tri, četiri ili pet godina, kada počnu prve otplate silnih kredita, iz kojih ćemo sredstava vraćati te kredite? Ili ćemo morati, nažalost, kao što je bilo i u prethodnim godinama, da prodajemo jedno po jedno javno preduzeće koje ima određenu vrednost, kako bismo mogli da vraćamo te kredite.

Mislim da to nije odgovorno vršenje vlasti i da će to biti veliki problem za čitavu zemlju za vlast koja bude tada vodila zemlju, verovatno to nećete biti vi, ali će naročito pogoditi građane, koji su ionako u teškom socijalnom statusu.

Stručnjaci ekonomisti, koji su i savetnici vašeg premijera, kažu da je potpuno neopravdano ići u ovakve kredite i kažu da samo kupujemo vreme, a doći ćemo u fazu da postanemo prezadužena država koja ne može da vraća dugove. To kažu savetnici vašeg premijera. Svejedno, verovatno za par dana ćemo čuti kakvi su uslovi novog kredita od Ruske Federacije u iznosu od milijardu dolara. Čuli smo da će 200 miliona dolara biti jednokratna pomoć budžetu republike Srbije za namirivanje onoga što niste uspeli da smanjite u javnoj potrošnji ili niste imali dobre volje da smanjite javnu potrošnju, zbog toga što imate najglomazniju Vladu u Evropi.

Ostalih 800 miliona, može se čuti samo kroz medije ili videti, pročitati, da će biti uloženi kroz neke projekte za koje ni vi niste sigurni koji će biti, pa se tu pominju – završetak Obilaznice oko Beograd, pa se pominje izgradnja Metroa, pa se pominje završetak ''Prokopa'', pa neke ranžirne stanice ili kako već, ne znam ni ja kako se zovu, takođe, u okolini Beograda. Pominje se i jedan deo sredstava za izgradnju puta od Horgoša do Novog Sada i deo sredstava za početak izgradnje autoputa od Beograda do Čačka, jedan deo za izgradnju ili rekonstrukcije pruge od Dimitrovgrada do Niša.

Prosto, moram da vas pitam, jer smo pričali na ovu temu i pre nekoliko meseci, oko niško-železničkog čvora i jedne rak-rane grada Niša, a to je prolazak glavnog železničkog Koridora 10 kroz srce grada, da li je moguće da od ovih 800 miliona dolara nije moglo da se odvoji 30 ili 40 miliona dolara za pravljenje tog alternativnog koloseka, odnosno izmeštanje te pruge od Proseka do Crvenog Krsta, već su važnije sve ove stvari koje sam pomenuo?

Pošto ste slušali šta sam već sve napomenuo, na šta će otići pare od budućih zajmova, a uglavnom se odnose ili na izgradnju infrastrukture u Vojvodini ili na izgradnju infrastrukture u Beogradu, Obilaznicu oko Beograda, ''Prokop'', šta sve ne, metro, novi most od Zemuna do Borče, opet se nameće logično pitanje –da li postoji još nešto u ovoj zemlji gde treba ulagati ili država mora da se zadužuje da bi u svemu izgrađivala Beograd i jačala infrastrukturno i standard stanovništva samo u Beogradu?

Da li vi time činite medveđu uslugu samim Beograđanima i da li smatrate da ćete ljudima u južnoj Srbiji, istočnoj Srbiji, koji imaju već danas pet ili šest puta manje prihode, gde se stanovništva masovno iseljava u one krajeve gde mogu da nađu posao, time pomoći da oni ostanu u tim krajevima ili će svi doći u Beograd da žive?

Koja je to odgovorna politika koja svaki kredit koji uzmemo i sve projekte koje radi ova država uglavnom vezuje za centar države, za administrativni centar, sva ministarstva, sve agencije, sve živo se nalazi u ovom Beogradu?

Pitanje je prosto – dokle će se moći trpeti ovakve regionalne razlike i ovakve razlike u siromaštvu?

Malopre je moja koleginica iznela podataka, to i vi znate, da se za eksproprijaciju zemljišta za izgradnju Koridora 10, odnosno autoputa u belopalanačkoj opštini, na primer, ili pirotskoj ili dimitrovgradskoj nude neuporedivo niže cene za zemljište koje se uzima od onog koje je, recimo, za Obilaznicu Beograda ili Vojvodinu, čak se nude i zamene zemljišta. Bar ste mogli toliko da imate sluha, da tim ljudima platite pošteno ono što je njihovo, jer im verovatno svaki novac znači u ovakvoj bedi i siromaštvu.

Mislim da su ove stvari koje ste ovde pomenuli, naročito oko kineskog kredita i rečenica da se na taj kredit neće odnositi naše procedure za javne nabavke i da je to dobro – možda to vremenski jeste dobro, možda će to ubrzati radove, možda će skratiti neke procedure, ali se bojim da se tu otvara jedan široki prostor i za zloupotrebe.

Verujem da ćete voditi računa da do toga ne dođe, jer je jasno i poznato da su najprofitabilniji poslovi u oblasti putogradnje, mostogradnje. Ako tu država nema kontrolu, onda će biti verovatno i tih pojava.

Dakle, ponavljam još jednom, nismo protiv kreditnih projekata, naročito za izgradnju autoputeva. Znate da najveće prihode putna privreda ubira sa Koridora 10. Apelujem da što pre, gledajući statistiku koliko vozila prođe iz pravca Turske preko Bugarske kroz Srbiju i dalje na Zapada, ali i najave bugarske i rumunske strane da grade alternativni pravac Koridora 10, sva sredstva uložite prvo na završetak deonice od Niša do Dimitrovgrada, pa tek sve ostale deonice. Jer će to sigurno doprineti većem saobraćaju na tom koridoru, mnogo većem prilivu sredstava iz kojih se može graditi i ostali deo koridora ili drugi autoputevi u Srbiji prema južnom Jadranu i drugi putni pravci.

Sve što se tiče zajmova, oni mogu da prođu kroz ovaj parlament ako sredstva budu uložena u ono što će doneti oporavak srpskoj privredi i povećanju standarda stanovništva, ali se nikako nećemo složiti sa onim kreditima koji će popunjavati budžet, jer prvo i pre svega Vlada mora da smanji svoje troškove, pa tek onda da se zadužuje ili da uvodi nove namete na građanstvo. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon, koji nam je objasnila gospođa ministarka da treba da nam omogući da povučemo kredite koji su daleko jeftiniji nego neki drugi, ponovo se prikazuje kao još jedno spasonosno rešenje za naše nagomilane probleme.
Prosto, ne prođe nijedan mesec od kada radi ova skupština, od početka ove godine, da mi na dnevnom redu nemamo neki od zakona koji je u suštini ratifikacija nekog međunarodnog ugovora o nekom zajmu, bilo da se radi o zajmu za izgradnju određenih objekata infrastrukture, bilo da se radi o zajmovima koji će popuniti naše, čini mi se, prevelike rupe u budžetu.
Mesecima unazad se priča o tome kako će nam kredit koji treba da dobijemo od MMF-a pomoći da prebrodimo probleme i da će popuniti određene budžetske rupe. Pri tome je Vlada još prošle godine najavila da će, po prethodnom sporazumu, pokušati da smanji svoje izdatke i svoju javnu potrošnju kako bi uravnotežila budžet i kako ne bismo imali preveliki budžetski deficit. Naravno, ta priča je trajala sve dok je bila delegacija MMF-a u Srbiji, a nakon toga se počelo ponovo raditi po starom i od silnog obećanja, a ja se sećam da je to obećanje bilo decembra prošle godine, da će Vlada smanjiti svoju javnu potrošnju, čak i broj zaposlenih, to se do današnjeg dana nije pomerilo ni za jotu.
Da se malo podsetimo kakva su sve obećanja dolazila od strane vladajuće koalicije, što preko potpredsednika Vlade za privredu, gospodina Dinkića, što preko vas. Od oktobra prošle godine počeli ste da pričate kako će se novi budžet za 2009. godinu bazirati na rastu bruto društvenog proizvoda od 6,5%.
Nakon toga uz upozorenje MMF-a taj procenat se korigovao na 3,5%, kasnije na dva, pa smo aprila meseca čuli od gospodina Dinkića da će to biti nula. Sadašnje prognoze, opet od istih aktera i od vas, kreću se od minus tri procenta, a ozbiljni ekonomisti su u startu rekli, i danas stoje iza toga, da će pad društvenog bruto proizvoda u 2009. godini u Srbiji biti oko 5%.
Na osnovu takve loše procene, pre svega od vaše strane jer ste vi ministar finansija i vi treba da vodite računa o tome koliki će biti budžet ove zemlje, imali smo Predlog budžeta za 2009. godinu i prihode u njemu u visni od 700 milijardi dinara. Tada smo, pri usvajanju tog budžeta, mi iz DSS-a upozoravali više puta za govornicom da je to neostvarivo, da su suviše negativna kretanja, da je srpska privreda u jako teškom položaju, da su poreski nameti preveliki i da je prosto nemoguće ostvariti tolike prihode. Više smo apelovali na Vladu i tražili od vas da pokušate da smanjite budžetske troškove, odnosno da smanjite javnu potrošnju.
Pri tome smo vam ukazivali da nijedna vlada u okruženju nema toliko ministarstava, toliko državnih sekretara, toliko pomoćnika, toliko rasipanja para, ali naravno za vas je vaš koalicioni sporazum mnogo bitniji od interesa građana Srbije i od toga kako oni žive.
Nakon prva četiri meseca, katastrofalnih po stanje i privrede i društva u Srbiji, početkom ove godine došli smo do rebalansa za 2009. godinu, gde su se budžetski prihodi korigovali na 650 milijardi, a rashodi na 720 milijardi. Pri tome ste, gospođo ministarka, ovde objasnili da će budžetski deficit biti 70,5 milijardi, a pre desetak dana je u javnosti izašla vest da je budžetski deficit probijen i da već u ovom trenutku, odnosno 1. oktobra 2009. godine iznosi 74 milijarde dinara.
Pitam vas, ko vam je dozvolio da probijete budžetski deficit?! Zašto niste predložili rebalans budžeta?
Danas je 13. oktobar, niti imamo rebalans budžeta, niti imamo od vas dato obećanje ovoj skupštini, pre nekoliko meseci, da će ove godine, uprkos svim problemima, biti ispoštovan budžetski kalendar i da će sve doći na vreme, dakle, da će i predlog budžeta za 2009. godinu biti u oktobru mesecu pred poslanicima, odnosno da će biti usvojen do 1. novembra.
To su bile vaše reči. Nažalost, sada je 13. oktobar, niti je Vlada raspravljala o rebalansu budžeta, koliko znam, niti o budžetu za 2010. godinu, tako da ste se nažalost i vi, iako pokušavate da se pokažete kao vrlo simpatičan ministar pred javnošću Srbije, pridružili plejadi mnogih ministara i potpredsednika Vlade kojima reč ne znači ništa.
Od izborne kampanje gde su pljuštala predizborna obećanja o 200 hiljada novih radnih mesta, došli smo u situaciju da imamo 150 hiljada ljudi više na Zavodu za zapošljavanje nego što je to bilo prošle godine. O hiljadu evra po glavi stanovnika ne treba ni pomišljati, jer smo pre dva meseca videli procenu ''čuvenog'' potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, da će od NIS građani Srbije moći da očekuju 20 do 30 evra. ''Obećanje – ludom radovanje'', dok ne prođe izborna kampanja, a onda sve po starom. Kao što se sada dešava sa MMF, pričamo i obećavamo sve dok je MMF tu, kada se potpiše sporazum – onda je sve po starom.
Čuli smo kako će Vlada na osnovu razgovora sa čelnicima MMF smanjiti javnu potrošnju otpuštanjem 14 hiljada radnika u javnoj upravi, državnoj administraciji, lokalnim samoupravama itd. Pre neki dan ste usvojili zakon kojim treba da se reguliše ta materija, a u kome piše da će najveći broj zaposlenih u državnoj administraciji biti 28.400. Da li hoćete da kažete da danas u Srbiji ima 28.400 zaposlenih? Kakvo je to smanjenje? Koliko znam, pričali ste prošle godine o cifri od 27 hiljada i nešto, blizu 28 hiljada zaposlenih. Sada će najveći broj biti 28.400. To je povećanje u odnosu na postojeću cifru.
Sve ono što smo vam naglašavali pri usvajanju budžeta Republike Srbije i rebalansa sada nam se, nažalost, vraća kao bumerang. Došli smo u situaciju da sa probijanjem budžetskog deficita već u oktobru za četiri milijarde dinara verovatno možemo da očekujemo do kraja godine da će preko 120 milijardi dinara biti manjka u budžetu.
Međutim, juče je ''čuveni'' potpredsednik Vlade, gospodin Dinkić, izašao ponovo sa veoma optimističnim izjavama – da izlazimo iz krize već početkom 2010. godine. Koliko se sećam, bukvalno takve ili vrlo slične izjave bile su u martu ili aprilu ove godine, kada je za jesen najavljeno poboljšanje u našoj privredi, a kako u privredi tako i u primanjima u budžetu.
Gospodin Dinkić kaže da će Srbija izaći iz recesije najkasnije u prvom tromesečju 2010. godine, što je još jedna u nizu prevara koje dolaze sa te strane i od tog gospodina, jer svi ozbiljni ekonomisti upozoravaju da će 2010. godina za Srbiju, nažalost, biti isto tako teška, ako ne još gora nego 2009. godina, bez obzira što su drugačija kretanja i što je drugačija situacija u razvijenim zemljama, jer se ta kretanja baziraju na jakoj privredi, što se u našem slučaju ne može reći.
Naša privreda je na izdisaju. Kamate koje treba da podstaknu razvoj te privrede su previsoke, pre svega bazirane na velikoj referentnoj kamati koju daje Narodna banka i onda te poslovne banke nemaju motiva da plasiraju gotov novac u privredu za podsticaj proizvodnje, već im se više isplati da to daju Narodnoj banci i da dobiju veliki novac za to.
Država je emitovala i zapise kako bi pokrila budžetski deficit, a pre neki dan u novinama smo pročitali da je neko na tome zaradio blizu 20 miliona evra.
Da li smo toliko bogati da možemo da plaćamo toliko visoke cene kredita, odnosno visoke cene vaših koalicionih dogovora, da ne želite da smanjite javnu potrošnju, već da samo namirujete jedni druge, vaše prohteve kroz dalje zaduživanje.
Više desetina ugovora, raznih ratifikacija, prošlo je kroz ovu skupštinu od kada ste preuzeli vlast, koji se mere u nekoliko milijardi evra. Čuli smo podatak da će Srbija krajem ove godine dostići svoju zaduženost otprilike od 24 milijarde evra i nije mi jasno na čemu bazirate vaš dalji optimizam da možemo da se zadužujemo do besvesti, da pri tom nemamo želju da smanjimo svoju potrošnju, da komotno živimo. Ko će vraćati te dugove? Na osnovu kojih prihoda i kojih privrednih kretanja možemo da očekujemo da ono što smo uzeli od stranih kreditora možemo da vratimo?
Juče je bila još jedna od genijalnih izjava gospodina Dinkića – da Srbija ima 758 miliona evra u rezervama Narodne banke, a pošto se očekuje da će deficit budžeta u narednoj godini biti 4%, za njegovo pokrivanje biće potrebno 1,6 milijardi evra.
Srbija ima ugovoren zajam za jednu milijardu evra, a dobiće 400 miliona od Svetske banke i 400 miliona evra od EU i 211 za Koridor 10, dok ćemo ostatak pokriti sa kreditom od Rusa.
Da li je moguće da jedan potpredsednik Vlade, a naravno sa njim i vi, razmišljate tako da ćemo svaku godinu svoje prevelike prohteve pokrivati zajmovima od milijardu, milijardu i 600 miliona evra ili već koliko? Dokle tako?
Umesto da smanjite prohteve, da smanjite javnu potrošnju, svake godine ovu zemlju dovodite u situaciju da se dalje zadužuje i to će ići dotle dok Srbija potpuno ne bankrotira i dok ne bude primorana da prodaje svoja prirodna bogatstva, koja se ogledaju u velikim i jakim javnim preduzećima, poput EPS, "Telekoma" i onoga što je ostalo za privatizaciju, što još uvek nije privatizovano. To je potpuno neodgovoran odnos.
Ono što je za mene bilo frapantno, pre izvesnog vremena je najavljen, kao veliki uspeh Vlade, zajam od Rusije u visini od milijardu evra. Nismo ovde čuli ništa više ni o aranžmanu sa MMF, ali smo čuli da će taj zajam biti utrošen, oko 300 miliona evra, za pokrivanje budžetskog deficita. Još jednom sipanje u rupu bez dna. Ostatak će biti utrošen za izgradnju metroa u Beogradu i za završetak izgradnje Obilaznice.
Takođe, je najavljeno da ćemo uzeti robni kredit od Kine koji će se utrošiti na izgradnju mosta od Borče do Zemuna ili obrnuto, svejedno. Dakle, sve ono što se tiče investicija u Srbiji država će pokriti zajmovima, državnim zajmovima, ali te investicije će se uglavnom odvijati u Beogradu. I što reče gospodin Batić malopre – šta će raditi oni ljudi koji žive u Surdulici, Trgovištu, Vranju, Pirotu, Toplici, koja je opustela ili Nišu, koji ima 37 hiljada nezaposlenih i stalne štrajkove na ulicama?
Kažite mi, koja je logika da građani cele Srbije vraćaju kredit kojim će biti izgrađen metro u Beogradu? Da li to znači da će od tog kredita biti izgrađeno još nešto u Srbiji ili će se samo graditi Beograd? Dokle ta više parola – hajde da Srbija radi, da se Beograd gradi! Ne treba da vas podsećam kakve su paralele i kakvi su odnosi primanja u Beogradu, kakav je životni standard u Beogradu i koliki je broj zaposlenih, odnosno nezaposlenih u Beogradu u odnosu na druge delove Srbije.
Valjda vam je poznat podatak da se svake godine u Beograd doseli jedan grad veličine Aleksinca ili Prokuplja, 40 hiljada ljudi se preseli u Beograd. Verovatno će ove i narednih godina taj podatak biti još veći, jer će mnogo veći broj ljudi morati da napusti svoja mesta življenja, zato što tamo ne mogu da ostvare egzistenciju.
Za mene je bio poražavajući podatak da sam ministar finansija da mi neko predoči da se mladi i obrazovani ljudi iz drugog ili trećeg grada po veličini u Srbiji iseljavaju i iz njega dolaze u prvi grad, a to je slučaj sa omladinom i mladim i obrazovanim ljudima iz Niša koji se sele masovno u Beograd ili Novi Sad, jer tamo mogu da nađu posao, a u svom rodnom gradu, a da ne pričam o manjim gradovima Srbije, nažalost, to ne mogu.
Ne mogu zato što su sve državne investicije fokusirane na glavni gradi i na ovaj deo Srbije. Jugoistočna Srbija je u potpunom kolapsu, ništa ne radi, nikakvi podsticaji od strane države ne dolaze u te krajeve, investicije su minimalne ili nikakve u te delove Srbije, a pored toga, situacija sa državnim institucijama, sa javnim preduzećima, koje su sve fokusirane u ovom delu Srbije dovoljno govori koliko su ogromne regionalne razlike i razlike u razvoju, da apsolutno ova vlast više ne zaslužuje da se na ovaj način odnosi prema građanima Srbije i onima koji najteže žive.
Doći ćemo u poziciju da oni koji najteže žive u krajevima koji su nerazvijeni vraćaju dugove za ono što će se graditi u Beogradu, a pomenuo sam metro i da ne pričam o drugim stvarima.
Takav odnos vlasti mora pod hitno da se promeni, inače će ova zemlja imati velike probleme, i to socijalne, u onim najugroženijim krajevima.
Naravno, mi ne možemo da podržimo koncept stalnog zaduživanja da bi se održao socijalni mir i da bi se održala Vlada. Za nas je važno da država bude što jeftinija i što ravnomernije razvijena, a to sigurno sa vama ne može da se ostvari, posebno ako se ima u vidu da su vam sva obećanja lažna i da je sve što ste do sada rekli apsolutno neistinito, da svakog dana iznosite nova i nova obećanja, i nova i nova zaduženja, i nove laži koje građane Srbije vuku daleko od boljeg života.
Za vas bi bilo najbolje da kao častan ministar pogledate ono što ste pričali pre pet-šest meseci, godinu dana, da se preslišate kakva je danas situacija u Srbiji, da na osnovu toga što ste izrekli neistine podnesete ostavku i da se povučete sa scene, kao i čitava Vlada Srbije. Hvala.

Govoriću brzo.
Prošle godine, kada je besnela kampanja, predsednik ove države je rekao da je Srbiji potrebna nova Vlada koju će voditi jak ekonomski stručnjak i koja će biti Vlada ekonomskih eksperata. Za godinu dana od kada su ti ekonomski eksperti stupili na dužnost Srbija je mnogo gora nego što je bila prošle godine.
Povećane su akcize na benzin, cigarete, pivo. Potrošačka korpa je veća za 15%, cena gasa za 60%, cene komunalnih usluga su veće od 50%, cene impulsa za fiksnu telefoniju 100% povećane, pa se postavlja pitanje, kolegama iz poslaničke grupe PUPS, da li danas žive bolje nego prošle godine kada su imali nominalno manje penzije i daleko manje troškove života nego što imaju danas?
Danas je u Srbiji sve veće osim Vlade koja pravi enormne troškove. Proizvodnja je manja za 20% nego što je bila prošle godine, 60 hiljada firmi je u blokadi, za 24 hiljade više nego prošle godine, preko 100 hiljada ljudi je ostalo bez posla, besne štrajkovi širom Srbije, a ministri se ponašaju kao agenti banaka i idu po lokalnim samoupravama, gurajući te iste lokalne samouprave i njihova javna preduzeća da uzimaju kredite od tih istih stranih banaka.
Vlada se jedino ponaša kao potrošač, kada nedostaje novca onda se ide u nove kredite, ne razmišljajući o tome ko će i na koji način vraćati te iste kredite. Proizvodnja ne postoji, a mi ulazimo svaki put u nove kredite.
Ako je proizvodnja manja, ako je broj zaposlenih sve manji i manji, pokažite mi rezon na osnovu koga treba da se i dalje zadužujemo i time da pokrivamo budžetski deficit, a pri tom niste smanjili ni javnu potrošnju, niti ste smanjili broj zaposlenih u državnoj upravi.
Na taj način država samo može da ode u bankrot, gospođo Dragutinović, a vi ćete biti, bez obzira na to što vas građani Srbije ne doživljavaju kao direktno odgovornu, najodgovorniji za takvo stanje.

Na član 5. sam podneo amandman da objekti koji se budu gradili po ovom zakonu ubuduće budu tako građeni da budu pristupačni za osobe sa invaliditetom, stare osobe i decu.
Naime, u članu 5. zakona je predviđeno da stambeni i stambeno-poslovni objekti koji imaju 10 i više stanova budu prilagođeni za pristup osobama sa invaliditetom, a da oni koji imaju ispod 10 stanova nemaju tu obavezu.
Mislim da je jedno od osnovnih ljudskih prava upravo pravo da sve osobe, bez obzira da li su one sa invaliditetom ili bez, imaju pristup i mogućnost pristupa svakom objektu. To se u ovom zakonu definiše da svi objekti koji su javne namene moraju da budu prilagođeni osobama sa invaliditetom, ali smatram i da objekti koji su namenjeni za stanovanje, a imaju ispod 10 stambenih jedinica, treba da budu prilagođeni da mogu biti pristupačni osobama sa invaliditetom i to sam definisao kao objekti kolektivnog stanovanja.
Vrlo je moguće da svaki stambeni objekat koji ima više stambenih jedinica bude predmet interesovanja neke osobe sa invaliditetom ili čak može da bude pušten u promet, pa može da kupi porodica koja ima osobu sa invaliditetom, te je mislim daleko prihvatljivije da u zakonu stoji da svaki stambeni objekat koji ima više stambenih jedinica bude prilagođen osobama sa invaliditetom.

Član 8. u izvornom obliku kaže –uspostavlja se Registar investitora i on predstavlja javnu evidenciju o svim raspoloživim podacima o fizičkom ili pravnom licu kao investitoru i dostupan je u sedištu jedinica lokalne samouprave, kao i u elektronskom obliku putem interneta.
Registar investitora vodi jedinica lokalne samouprave. Predložio sam da se doda još jedan stav, koji glasi – da se Registar investitora ne vodi za fizička lica i investitore objekata za individualno stanovanje. Namera je da sve ovo što je dostupno putem interneta, a tiče se podataka o investitorima, bilo da su oni pravna ili fizička lica, ne važi za investitore koji prave svoje kuće za stanovanje, individualne i stambene objekte, jer za to nema nikakvog razloga.
Zašto bi se nečiji podaci nalazili na mreži i bili u Registru investitora ukoliko čovek gradi stambeni objekat za sopstvene potrebe i potrebe svoje porodice, 50-tak, 70-100 kvadrata, i on treba da bude evidentiran kao neki investitor koji gradi stambeno-poslovne prostore na više hiljada kvadrata i za koje podaci jesu potrebni da se nalaze na internetu, zbog toga što će se doći u situaciju da ti objekti, odnosno delovi objekata stambene jedinice budu dati na tržište na prodaju, pa javnost mora imati uvid u podatke o tim ljudima.
Mislim da nema nikakvog razloga da se vodi registar za fizička lica koja investiraju u sopstvene objekte za sopstveno stanovanje, stanovanje svoje porodice. Mislim da je sasvim smisleno da se ova moja sugestija uvaži i prihvati ovaj amandman.

Članom 52. je uređena materija koja se odnosi na Komisiju za planove. Sve opštine u Srbiji imaju obavezu da pri donošenju planskih dokumenata osnuju komisije za planove. Tu je definisano da članove komisije za planove predlažu lokalne samouprave, odnosno donosi lokalna samouprava. Jednu trećinu članova predlaže ministar nadležan za poslove urbanizma i prostornog planiranja. To se ne odnosi na opštine sa teritorije AP Vojvodine.
U obrazloženju odbijanja amandmana je rečeno da se amandman ne prihvata iz razloga što je i po do sada važećim propisima, kao i predlogom ovog zakona, precizno utvrđena nadležnost AP u oblasti prostornog planiranja i urbanizma.
Ovo ne može da bude validno obrazloženje, samim tim što zakon o nadležnostima AP Vojvodine nije došao u ovu Narodnu skupštinu i ovo ne može da bude razlog zbog čega se ovaj amandman odbija.
Ima razloga da ministar nadležan za poslove planiranja i urbanizma predlaže trećinu članova komisije za planove u svim jedinicama lokalne samouprave, podjednako kako na teritoriji AP Vojvodine, tako i na teritoriji čitave Srbije.
Takođe, mišljenja sam da je potrebno da se ograniči, odnosno limitira maksimalan broj članova komisija za planove po opštinama na broj devet. Imali smo situaciju i danas imamo te situacije da taj broj varira od četiri do 20. Mislim da to šarenilo treba ispraviti na taj način što bi se limitirao broj članova komisije. Logično je da to bude neka brojka devet. Hvala.

Član 54. definiše termin – lokacijska dozvola. Naime, pri početku gradnje stranka koja želi da gradi bilo koji objekat obraća se nadležnom organu opštine sa zahtevom za dobijanje uslova za izradu glavnog projekta.
Do sada se to zvalo uglavnom urbanistička dozvola ili urbanistički uslovi za građenje, odnosno projektovanje.
Smatram da termin lokacijska dozvola nije adekvatan i mislim da bi bilo logičnije da se to zovu urbanistički uslovi ili dozvola.
Radi se upravo o uslovima za projektovanja, a ne ni o kakvoj dozvoli za određenu lokaciju.

Članom 74. je definisana nadležnost Agencije za prostorno planiranje i u stavu 2. se kaže - osnovni opšti akt koji donosi agencija je statut, koji donosi upravni odbor, uz mišljenje izvršnog organa autonomne pokrajine i uz saglasnost Vlade.
Mislim da ovaj drugi stav je potrebno izmeniti tako što bi Vlada davala saglasnost na statut koji donosi upravni odbor, ali mislim da je ovde potpuno nepotrebno da izvršni organ Pokrajine daje mišljenje na statut agencije.
Ako bi se tom logikom vodili, onda bi mogli da dođemo u situaciju da za svaku agenciju, svako javno preduzeće ili bilo koji republički organ koji treba da donosi određena svoja akta, mišljenje daje izvršni organ autonomne pokrajine, te mislim da je to potpuno apsurdno i liči mi na one odredbe nakaradnog Ustava iz 1974. godine, gde se pokrajina pitala za sve što je u nadležnosti Republike Srbije, mnogo više nego što je sama država imala na to pravo.
U obrazloženju amandmana se kaže da je zakonom o planiranju i izgradnji predviđena identična odredba koja je preuzeta iz Predloga zakona, koja nije u suprotnosti sa Ustavom i utvrđenim nadležnostima. Ne govorim o tome da li je ova odredba u suprotnosti sa Ustavom, ali ako hoćemo da imamo zakon koji je efikasan i racionalan, mislim da su ovakve stvari birokratske prirode apsolutno nepotrebne i da nije neophodno da mišljenje na statut Republičke agencije za poslovno planiranje daje izvršni organ autonomne pokrajine.

Članom 77. se pod tačkom 4) kaže da upravni odbor utvrđuje naknade za članove upravnog odbora i direktora, a kasnije zadnjim stavom se kaže da statutom agencije se bliže određuje nadležnost, rad i primanja za članove upravnog odbora i direktora, kao i druga pitanja vezana za rad upravnog odbora.
Dakle, očigledno je da se ovde u ovom članu na dva mesta govori o naknadama za primanja članova upravnog odbora i direktora, te mislim da je potpuno nepotrebno da to tako stoji, tim pre što može dovesti u zabunu, odnosno može se ovaj član zloupotrebiti tako što se u tački 4) govori da upravni odbor utvrđuje naknade za članove upravnog odbora i direktora, a statutom agencije se propisuju primanja za članove upravnog odbora i direktora.
Može doći u određenim situacijama i do zloupotrebe određenog člana pa će, na primer, članovi upravnog odbora odrediti sebi određena primanja u vidu plate, kao članovima upravnog odbora, a mogu odrediti i naknade za rad, što bi bilo dvostruko nagrađivanje, pa možemo doći u situaciju da, na primer, upravni odbor agencije odredi sebi astronomska primanja, plus naknade i bonuse, kao što smo imali u mnogim agencijama i regulatornim telima koje je osnovala Vlada, primera radi, Agencija za kontrolu leta, gde smo imali primanja i po 500 hiljada dinara.
Da se ove stvari ne bi događale, članovi upravnog odbora agencije mogu da imaju naknadu za svoj rad, ali ne bi trebalo da imaju primanja za to da se ovo precizira, da ne bi dolazilo do zloupotreba, a sve na štetu budžeta i građana Srbije.

U članu 78. takođe je potrebno precizirati u tački 4), koja govori o nadležnostima direktora, da direktor donosi akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, i tu treba dodati reči "na koji saglasnost daje upravni odbor".
Upravni odbor je upravo zato i osnovan, da postoji, da kontroliše, da upravlja preduzećem i na neki način kontroliše rad direktora i izvorna nadležnost upravnog odbora je upravo ova, da donosi godišnje planove rada, daje saglasnosti na sistematizaciju radnih mesta, budžet firme itd., te je neophodno da ovde stoji "da daje saglasnost i na akt o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta".
Jer nije mali broj slučajeva gde direktori javnih preduzeća, ustanova, agencija, samostalno donose akte o unutrašnjoj organizaciji, o sistematizaciji radnih mesta, zapošljavaju prekomerno ljude, a da kontrolu nad time nema apsolutno niko.
Da bi izbegli ovakvu situaciju, koja je moguća i koja se nažalost dešavala u prethodnom periodu, neophodno je da upravni odbor ima tu vrstu odgovornosti da kontroliše rad direktora, da daje saglasnost na akt o sistematizaciji radnih mesta, da bismo izbegli mogućnost da dođe do zloupotrebe, do prekomernog zapošljavanja, što je, nažalost, slučaj u skoro svakom javnom preduzeću u svim sektorima, svim agencijama, a sve je to opterećenje za budžet Republike Srbije, odnosno za poreske obveznike.

Članom 87. se definiše da kada se vrši prenamena poljoprivrednog zemljišta u građevinsko zemljište, i između ostalog, kaže se u stavu 4, da vlasnik katastarske parcele kojoj je promenjena namena treba da plati naknadu za prenamenu zemljišta pre izdavanja lokacijske dozvole. Mislim da je ovde potrebno precizirati u kojim to slučajevima je vlasnik poljoprivrednog zemljišta dužan da plati naknadu za prenamenu u građevinsko zemljište, jer se može desiti da, recimo, lokalna samouprava izvrši svojim planskim dokumentima i zahtevom prema nadležnom ministarstvu prenamenu zemljišta određene vrste, gde će naterati vlasnika poljoprivrednog zemljišta da plaća prenamenu u građevinsko, iako taj vlasnik tog poljoprivrednog zemljišta nije tražio da se njegovo zemljište promeni iz poljoprivrednog u građevinsko. Ne vidim razloga zbog čega bi nekome nametali obavezu, ukoliko on to nije zahtevao.
U slučajevima kada vlasnik poljoprivrednog zemljišta traži da se izvrši prenamena njegovog zemljišta u građevinsko, onda je logično da će tu prenamenu i platiti, ali u slučajevima kada on to ne traži svojim zahtevom, već se to desi na zahtev ili u slučajevima kada to donese neki drugi organ, odnosno lokalna samouprava, nema logike da opteretimo čoveka čije je to zemljište da plaća taksu za prenamenu zemljišta.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, ovaj zakon koji ima nekoliko celina, da ne kažem nekoliko zakona u okviru jednog zakona, između ostalog, u ovoj oblasti definiše gradsko građevinsko zemljište.
Gradsko građevinsko zemljište je jedan od najvažnijih resursa privrednih u ovom trenutku i razvojnih za našu zemlju. Bio je uvek predmet interesovanja svih vladajućih garnitura i nažalost izvor korupcije u svim mogućim vlastima do danas.
Ovim članom 96. se definiše otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta.
Hoću da govorim o ovom članu upravo u skladu s onim što sam malopre rekao, jer mi se čini da se ovim članom dodatno može otvoriti mogućnost za razne zloupotrebe.
Naime, prvim stavom se kaže da se otkup, otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini radi izgradnje sprovodi javnim nadmetanjem ili prikupljanjem ponuda javnim oglasom. Ne treba da pominjem slučaj gradonačelnika Zrenjanina, slučaj Ušća i mnogih drugih javnih afera koje su nastale mogućnošću da se građevinsko zemljište daje putem prikupljanja ponuda.
Prikupljanja ponuda jeste manje otvoreni oblik javne procedure i smatramo da, ukoliko želimo da eliminišemo korupciju u ovoj oblasti, treba brisati mogućnost davanja građevinskog zemljišta u javnoj svojini putem prikupljanja ponuda.
Znate, skupi se pet-šest drugara, pa daju pet ili šest različitih ponuda i onda jedan po jedna odustaju dok ne dođu do one najmanje.
Tako se nameštaju sve moguće prodaje i izdavanje građevinskog zemljišta, razne lokacije. Mislim da ovu stvar treba brisati.
Još veća mogućnost za korupciju i neverovatna formulacija se nalazi pri kraju ovog člana koji je obiman, gde se kaže da se građevinsko zemljište u javnoj svojini može otuđiti ili dati u zakup neposrednom pogodbom u raznim slučajevima, između ostalog u slučaju pribavljanja građevinske dozvole vlasniku bespravno izgrađenog objekta, koji je zahtev podneo u rokovima propisanim ovim zakonom, ako je izgradnja tog objekta u skladu sa uslovima.
Pazite šta otvarate ovom formulacijom? Mogu da napravim, mislim ja ne mogu, ali neko ko je blizak vama može da napravi svoj objekat, bilo individualni, a u mnogim slučajevima i stambeni objekat, stambenu zgradu na opštinskom zemljištu, da preda glavni projekat i zahtev za legalizaciju i da traži od opštine da se sa njom pogađa da mu proda zemljište. Da li je to moguće, da li je to normalno?
Valjda može da se da građevinsko zemljište javno putem neposredne pogodbe onim licima koja su gradila svoj objekat na svom zemljištu i delimično ušla u javno zemljište, a ne da potpuno izgrade objekat na javnom zemljištu i da se onda pogađaju sa opštinom da zakupe to zemljište, odnosno da otkupe.
U obrazloženju odbijanja amandmana ste rekli da se amandman ne prihvata, jer bi prihvatanjem ove izmene u tački 2) najveći broj zahteva za legalizaciju bio odbijen, što je potpuno netačno.
Najveći broj zahteva za legalizaciju se odnosi na individualne stambene objekte koji su građeni na sopstvenom zemljištu vlasnika, a ne na državnom zemljištu.
Ako ova stvar prođe ovako kako je predviđena, da se može davati građevinsko zemljište u zakup, samo se otvara dodatno mogućnost za korupciju u ovoj oblasti i to prema onim tajkunima koji su gradili stambene i poslovne objekte na državnom zemljištu, bez ijednog papira, sada podnose zahtev za legalizaciju, a vi im ovim zakonom omogućavate da to zemljište dobiju neposrednom pogodbom.
To će biti skandalozno ukoliko se na ovaj način bude ova oblast uredila i otvoriće mnoge afere i zloupotrebe, pranje para i čega sve ne.