Poštovana predsednice, reklamiram povredu Poslovnika, čl. 100, 104. i 27. Gospodin Dragan Šormaz je tražio reč u pet do šest. Gospodin ministar je tražio reč da da završnu reč posle rasprave u načelu. Gospodin Oto Kišmarton je takođe tražio reč jer je imao dva minuta, odnosno kao ovlašćeni mnogo više. Niste im dali reč. To je prva povreda Poslovnika.
Otkad vi predsedavate ovom skupštinom imali smo da je ona crna rupa, glasalo se iz ove skupštine sa karticama bez poslanika. Poslovnikom ste ukinuli svaku mogućnost razmišljanja i kreativnog javljanja u ovoj skupštini. Pravite od ove skupštine stado koje ne razmišlja svojom glavom, tako što svako ko bilo šta kaže što se vama ne dopada sankcionišete. Postavljate zamenicu svoju da kad god je potrebno da se nešto nasilno ovde uguši da ona vodi Skupštinu.
Danas ste otišli toliko daleko da hoćete na silu da pređete na 2. tačku tako što ćete uskratiti vreme poslaničkoj grupi da ga koristi onako kako je predviđeno Poslovnikom. Čak je i Tur de Frans bitniji od Narodne skupštine.
Pre neki dan smo čuli od gospođe koja je vodila Evropsku kancelariju za pridruživanje EU da je Skupština šampion u pridruživanju EU usvajanjem velikog broja zakona.
Šta nam ti zakoni vrede? Pa ajde ukinite Skupštinu, pa sve to izglasajte na Vladi i završite priču. Ovde pokušavate na silu da progurate stvari.
(Predsednik: Vreme. Prošlo je dva minuta, gospodine Lapčeviću.)
Završavam. Gospođo predsednice, vi ste univerzitetski profesor. Trebalo bi da vodite računa o svojoj ličnosti, a naročito o dostojanstvu ove skupštine. Ne ide to uz vašu ličnost, ličnost profesora, da se ovako ponaša.

Niste mi odgovorili, u skladu sa članom 100, zašto niste dali reč onom poslaniku koji je tražio reč da govori o njemu u pet do šest, jer je obaveza po Poslovniku da mu date reč odmah po završetku izlaganja prethodnog govornika. Takođe ste pitali ministra da li želi da govori.

Mogu li da završim ono što sam počeo?

Nemate ni vi pravo da me prekidate kada nisam završio izjašnjavanje.

Poštovana gospođo ministar, ova tri zakona koja ste predložili, kojima će se Srbija ponovo zadužiti, dodatnim sredstvima treba da pokriju tri oblasti života u Srbiji. Prva oblast je 250.000.000 evra za mala i srednja preduzeća u Srbiji. Tih 250.000.000 evra treba da podstakne razvoj malih i srednjih preduzeća i to se dešava krajem jula 2009. godine, a već 70.000 tih malih i srednjih preduzeća u Srbiji je u blokadi. Više od 80.000 ljudi, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u međuvremenu je, od kada je vaša Vlada stupila na dužnost do današnjeg dana, ostalo bez posla.
Pad proizvodnje je nikad veći. Iznosio je u aprilu 22%, u maju 21% i vi ste se uhvatili za taj 1%, govoreći da se konačno pad zaustavio, pa sada i napredujemo. Znate, kada dođete do dna, pa udarite u to dno, onda nemate gde više da padate.
Koliko je samo "Sartid" otpustio radnika, tražeći sada i da se promeni Zakon o radu, da ne bi dalje otpuštao? Koliko je peći ugasio? Šta je sa velikim najavljivanim investicijama u predizbornoj kampanji za nova radna mesta? Umesto tih 200.000 novih radnih mesta, umesto tih investicija, mi danas imamo 80.000 ljudi bez posla, a u najavi ko zna još koliko, štrajkove svakodnevno na ulici, 70.000 preduzeća u blokadi, a mi živimo i preživljavamo tako što uzimamo nove kredite. Takvo finansiranje i takvo vođenje finansija ove zemlje je mogla i moja pokojna baba da radi.
Svako može da uzima kredite i da troši unapred, ali pitanje je ko će to da vrati i iz kojih realnih prihoda će to vratiti. Ako proizvodnju nemate, a očigledno je da je nemamo, ako smo inače jako zaduženi, ako nam anuiteti kredita narednih godina rastu, mi uzimamo nove i nove kredite.
Ako hoću da budem krajnje dobronameran, mogu čak i da razumem da se uzimaju krediti za mala i srednja preduzeća. Samo mogu da pitam - zašto sa ovoliko meseci zakašnjenja? Što to niste uradili odmah kada je kriza kucala na vrata? Što ste ubeđivali građane Srbije da kriza Srbiju neće pogoditi, već da je kriza za Srbiju šansa?
Predsednik vaše stranke, vođa ove koalicije, vođa ove zemlje, suvereni vladar, rekao je da će kriza nas ojačati, kao čuveni pokojni predsednik SPS-a, nekada devedesetih godina. Ne da nas kriza nije ojačala, kriza nas je duboko pogodila, a vaš mecena ili onaj koga vi ne volite previše, ali morate da mu se povinujete, pre tri meseca je rekao: da, tu smo na nuli, sada idemo na gore.
Procena rasta BDP je bila 6,5% oktobra, pa je u decembru pala na 3,5%, pa na nulu, a sada imamo minus tri. Oni koji su mnogo realniji od vas kažu da će to biti između 5% i 7%. U takvoj situaciji, kada će nam pad BDP biti od 5% do 7%, mi ćemo uzimati nove kredite da pokrijemo taj pad, da bi se u Srbiji dalje koliko-toliko preživljavalo, odnosno da bi vaša Vlada preživela ono što vi nećete da priznate i nećete da uradite, a to je smanjenje javne potrošnje.
To ste obećali i pri usvajanju budžeta, obećali ste i pri rebalansu, pravili pravu medijsku kampanju kako je ovo čak i dobro što se desilo Srbiji, jer će konačno jedna vlada da raščisti sa viškom zaposlenih u svojim sektorima, otpustiti taj višak, smanjiti tu javnu potrošnju i konačno ćemo imati jednu racionalniju administraciju. Koliko ste ljudi iz javne administracije otpustili? Koliko ste te javne potrošnje smanjili? Koliko znam, do današnjeg dana se od toga ništa nije desilo.
Priliv u budžetu je katastrofalan, za oko 4% je manji nominalno nego što je bio u istom periodu prošle godine. Zato vam je rast troškova za oko 3% veći. Vi ćete sada uzeti 90 miliona evra, i to pabirčenjem od tri banke po 20, 30 i 40 miliona, da pokrijete budžetski deficit, da pokrijete ono što ste potrošili.
Mislim da to nijedan racionalan čovek, nijedna racionalna porodica, nijedan racionalan domaćin to neće tako uraditi, tako što će trošiti na skupe cigarete, na skupe automobile, na kafane ili ne znam šta već i tražiti pare od komšije da pokrije to što nema dovoljno para za takve troškove.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, prvo imam načelnu primedbu oko uopšte sazivanja ove sednice, na kojoj su 24 tačke dnevnog reda, a među te 24 tačke bar za 20 se može reći da predstavljaju zakone koji su temeljni za pojedine oblasti.
Tako imamo zakone o medijima, o kulturi, set krivičnih zakona, set zdravstvenih zakona, set zakona iz oblasti obrazovanja i ovaj set zakona, koji su na istoj sednici, i to polovinom jula, sve strpani u najviše dve nedelje rasprave, gde ćemo postaviti temelje za mnoge oblasti usvajanjem ovih zakona.
Mislim da je ovaj način sazivanja sednice zaista krajnje neozbiljan, a mislim i da je namera predlagača bila da se u drugoj polovini jula, kada je većina ljudi na odmorima i kada pažnja popušta, naravno i kada je pažnja narodnih poslanika manja, da se neke stvari provuku. Prosto je to utisak od kog se ne može pobeći.
Takođe, ovaj set zakona iz oblasti građevinarstva predstavlja vrlo obimnu materiju, naročito zakon o uređenju prostora i izgradnji, koji u okviru sebe ima bar pet-šest zakona. Pored njega su i zakon o socijalnom stanovanju, fondu zaštite životne sredine i zakon o državnom premeru i katastru.
Kada se sve to svede na ukupnu raspravu od 10 sati, odnosno po poslaničkim grupama, konkretno za našu poslaničku grupu jedva nekih 40-ak minuta, onda se jasno može doći do zaključka da se želelo namerno da se izbegne svaka ozbiljnija rasprava i ozbiljnije predočavanje nedostataka pojedinih zakonskih rešenja u ovako kratkoj raspravi. Nemoguće je obraditi ovoliko obimnu materiju samo jednog zakona za predviđeno vreme, a kamoli svih ovih zakona.
Pored nesporne činjenice da u ovom zakonu postoje izvesni pozitivni pomaci, recimo, uvođenje energetskih parametara kao obavezu kod planiranja, odnosno kod projektovanja, i kasnije kod izgradnje objekata, zatim, obavezu prilagođavanja novih objekata osobama sa invaliditetom, s tim što tu mislim da je malo prestrogo rešeno da samo one zgrade koje imaju samo preko 10 stanova moraju da te stambene objekte prilagode osobama sa invaliditetom, ali ne i one koje imaju npr. osam stanova, što mislim da nema nikakve logike, jer svaki objekt kolektivnog stanovanja može biti potencijalno potreban bilo kojoj osobi sa invaliditetom, te je u tom smislu trebalo drugačije to rešiti.
Takođe, pomak je i to što će dosadašnje pravo korišćenja zemljišta preći u pravo svojine što će omogućiti mnogim vlasnicima objekta da kroz vlasništvo nad zemljištem mogu da kreću u mnoge druge aranžmane, tipa kreditnih dogradnji i sličnih stvari.
Ono što nije dobro, što mislim da otvara u ovom zakonu mnoge sumnje i mogućnost manipulacije, jeste čitavo poglavlje koje reguliše gradsko građevinsko zemljište.
Naime, gradsko građevinsko zemljište u javnoj svojini se može otuđiti po odredbama člana 96 - može se otuđiti ili dati u zakup i neposrednom pogodbom, recimo u slučaju pribavljanja građevinske dozvole vlasniku bespravnog sagrađenog objekta koji je zahtev podneo u rokovima propisanim ovim zakonom, ako je izgradnja tog objekta u skladu sa uslovima predviđenim ovim zakonom.
Drugim rečima, imate vlasnike objekata koji su te objekte podigli na državnom zemljištu, naravno bez građevinske dozvole, podneli zahtev za legalizaciju tog objekata i onda na osnovu ove odredbe zakona, taj vlasnik objekta traži da neposredno pogodbom pribavi zemljište od nadležnog državnog organa, u ovom slučaju verovatno od opštine. Mislim da je to krajnje nezgodna odredba jer ćemo imati masu objekata koji će se legalizovati na ovaj način, a da su pri tom ti objekti izgrađeni na zemljištu koje nije njihovo vlasništvo, odnosno državno je vlasništvo.
Šta to sada znači? To znači da će država otuđiti ogromnu imovinu i to neposredno pogodbom sa onima koji su vlasnici objekata. Može se samo naslutiti šta će se desiti u slučajevima kada su, recimo, investitori, koje često nazivaju tajkunima, ušli u gradnju objekata na državnom zemljištu na mig vlasti, izgradili ogromne stambene zgrade, sada te stambene zgrade prodati po enormnim cenama, a zemljište nabaviti od opštine direktnom pogodbom tako što će reći – evo, recimo, 1.000 dinara po kvadratu. Mislim da se na taj način otvara jedno opasno poglavlje gde će doći do mnogih manipulacija i zloupotreba.
Jasno je da je gradsko građevinsko zemljište jedan od najvećih državnih resursa privrednih, a u ovom slučaju razvojnih resursa, te u tom smislu su i odredbe člana 105. odnosno 106. interesantne, gde će svo javno zemljište koje su do sada koristili državni organi, odnosno opštine i gradovi preći iz prava korišćenja u pravo svojine.
Tu se pominje i zemljište koje je do sad koristila Vojska Srbije i za nju neće važiti isti rokovi, odnosno rokovi za prenamenu tog zemljišta, prevođenje u pravo svojine će važiti dve godine od dana donošenja ovog zakona, za razliku od ostalog zemljišta. Prosto se postavlja logičko pitanje zašto za ovo zemljište važe drugačiji rokovi i drugačiji aršini.
Činjenica je da širom Srbije u skoro svakom većem gradu gde vojske danas nema, odnosno gde se ne koriste vojni objekti i vojne kasarne, da je to zemljište u najboljim delovima grada i predstavlja trenutno najinteresantniji resurs za građenje.
Konkretno, na primer u Nišu postoje četiri kasarne koje se ne koriste, jedna je oko sto hektara, druga oko dvadeset, a treća i četvrta oko pet, odnosno osam hektara. Nijedna od tih kasarni se ne koristi, a zemljište se nalazi u samom centru grada. Vojska to zemljište ne daje gradu, odnosno traži i trguje sa gradom, tražeći da se izgrade stanovi i da im se daju zauzvrat za to građevinsko zemljište.
Mislim da ne postoji zemlja nijedna na svetu gde vojska na primer ili železnica u drugom slučaju, ili neka druga pravna lica dobili su zemljište na poklon od države, a sad ta pravna lica trguju sa opštinama, odnosno sa državom, menjajući to zemljište za neke druge objekte.
Mislim da je to zaista neprimereno i da se u ovom slučaju mora stati na tome na put, jer gradsko građevinsko zemljište koje trenutno koristi Vojska Srbije može biti veoma veliki razvojni resurs svih opština i gradova, naročito u uslovima krize, jer su ovom krizom najviše pogođene opštine, što umanjivanjem transfera, što manjim prilivima u budžet.
O drugim stvarima će govoriti moje kolege iz poslaničke grupe, ali prosto sam želeo da ukažem na ove anomalije u zakonu koje mogu biti veliki izvor zloupotrebe.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, tri poslanika DSS je podnelo amandman na član 8, kojima se dodaju i posebno apostrofiraju agencije, regulatorna tela i vanbudžetski fondovi kao korisnici javnih sredstava koji treba da uđu u konsolidovani sistem trezora.
Ministarstvo finansija, odnosno Vlada je odbila ovaj amandman sa obrazloženjem da je drugim članom definisano koji su to korisnici javnih sredstava i da nema potrebe da se posebno apostrofiraju agencije, regulatorna tela i vanbudžetski fondovi i da su oni osnovani zakonima kao direktni korisnici, odnosno agencije, Zakonom o javnim agencijama.
Namerno smo napisali da u sistem Trezora treba da obavezno uđu i regulatorna tela, agencije i vanbudžetski fondovi iz prostog razloga što ta tela niko ne kontroliše.
Recite mi, ko kontroliše, na primer, Radiodifuznu agenciju? Kolike su njihove plate? Koliki su njihovi prihodi? Kako se sprovodi javna nabavka, na primer, u toj agenciji? Da li je Radiodifuzna agencija uplatila i koliko sredstava u budžet Republike Srbije? Ko kontroliše, na primer ''Ratel'', kao regulatorno telo? Ko kontroliše Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine? Znate da se prethodnih meseci kao izvor korupcije i raznih manipulacija upravo pominjao ovaj fond. Šta je sa, recimo, komorama, raznim udruženjima, farmaceutskim, zdravstvenim, inženjerskim i svim drugim, gde država nema pravo upravljanja, već im je prenela javna ovlašćenja na osnovu kojih ta udruženja prikupljaju novac i troše kako oni smatraju da treba da ih troše? Da li tu država ima bilo kakvog ovlašćenja da kontroliše? Nema!
Odbili ste ovaj amandman, sa ovim obrazloženjem, a to niste imali u vidu. Potpuno sam siguran da to niste imali u vidu jer apsolutno nema logike da vi nekome prenosite javna ovlašćenja na osnovu zakona koji podstiče sredstva, jer ne može, na primer, inženjer da dobije licencu ukoliko se ne učlani u komoru i ne plati za polaganje licence i kasnije za to korišćenje, a ta sredstva koja komora skuplja na osnovu javnih ovlašćenja niko ne kontroliše na koji način se ona troše, kolike su zarade rukovodstva komore, kako se te pare troše itd.
Dakle, ako želimo da vršimo kontrolu nad prikupljanjem i trošenjem javnih sredstava, onda to mora da bude zaista transparentno, da svi mogući korisnici, bilo da su oni direktni korisnici iz budžeta ili da stiču sredstva na osnovu javnih ovlašćenja, moraju da budu u konsolidovanom sistemu trezora.
Ovo odbijanje amandmana liči nam na još jedan pokušaj da se ne vrši do kraja kontrola budžetskih sredstava, odnosno onih koji koriste budžetska sredstva, kao što je to slučaj sa budžetom Republike Srbije, gde kontrolu treba da vrši Državna revizorska institucija, a znamo sami da je već godinu dana prošlo od javnog obećanja premijera Cvetkovića da su dodeljene prostorije Državnoj revizorskoj instituciji, a to se naravno nije desilo. Znate da sede gore na spratu i da tu rade svoj posao 40 i nešto revizora, plus Savet Državne revizorske institucije. Da li su to uslovi za rad? Nisu, sigurno, gospođo Dragutinović, i to govori o vašoj ozbiljnosti i ozbiljnosti ove vlade koja upravo želi da ne postoji kontrola budžeta, budžetskih sredstava, korisnika budžetskih sredstava, pa i odbijanje ovog amandmana upravo može da nas navede na zaključak da država, odnosno vlast ne želi da bude kontrolisana. Hvala. (Aplauz.)

Na ovaj član smo, takođe, podneli amandman, kojim smo tražili da se u stavu 7. doda novi stav koji definiše – da korisnici budžetskih sredstava koji pretežno svoja sredstva ostvaruju na tržištu u zahtevu za otvaranje računa kod banaka ne dobijaju taj otvoreni račun na blanko, već da se svake godine podnose izveštaji ministru, koji će na osnovu tih izveštaja kasnije produžavati to važenje dozvole za otvaranje računa kod banaka.
Opet je motiv bio da se kontrolišu javna sredstva, odnosno sredstva koja se ostvaruju iz javnih prihoda na osnovu ovlašćenja. Recimo, Republička Radiodifuzna agencija trebalo bi da ostvaruje godišnje otprilike oko 700 do 800 miliona dinara od naplate taksi, što od nacionalnih televizija, regionalnih, lokalnih, plus radio-stanice, dakle, negde od 500 do 800 miliona dinara.
Ta RRA ostvaruje prihode pretežno na tržištu i može tražiti od vas zahtev da se odobri otvaranje računa kod banke. To ćete dati jer je to u skladu sa zakonom, a onda RRA može, pošto nema veliki broj zaposlenih, pošto nema kontrolu od strane države, da ta sredstva plasira na tržištu, da zarađuje od plasmana tih sredstava, a da vi nemate uvid u to ili da ih troši, a da opet nemate uvid kako se troše ta sredstva sa računa koji je otvoren u banci.
Suština je da postoji kontrola ministarstva, koje je ovlašćeno od strane države da kontroliše javna sredstva. Ukoliko bi ovako ostalo postojala bi mogućnost da priliv sredstava na tom računu ne bude kontrolisan, da se može plasirati bez znanja ministarstva, da se može trošiti, zloupotrebljavati, a da ministar, odnosno nadležno ministarstvo i Vlada nemaju kontrolu nad time.
Mislim da bi bilo svrsishodno da razmislite o prihvatanju ovakvom amandmana, jer bi to poboljšalo i čitav zakonski predlog i kontrolu korišćenja javnih sredstava. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, podneli smo amandman na član 46. kojim smo precizirali da privremeno finansiranje u izuzetnim situacijama ne bude ograničeno samo na tri meseca, odnosno, izuzetno, posle toga još na tri, prosto, zato što nas je praksa naučila da se mogu desiti i ovakve situacije – naime, pre dve godine znate da je bilo problema oko formiranja Vlade, pa se mogu desiti i neke druge okolnosti koje mogu da prouzrokuju da ne bude donesen budžet na vreme i da se privremeno finansiranje produži i preko tih mogućih šest meseci, a onda nemamo definisanu situaciju u budžetskom sistemu, šta onda raditi u takvoj situaciji?
Precizirali smo da ukoliko se desi tako nešto da važi stari budžet, odnosno da se mogu trošiti aproprijacije mesečno do jedne dvanaestine prethodnog budžeta i to bi praktično ispeglalo svaku eventualno moguću situaciju kada budžet ne bude donesen na vreme.
Vaše obrazloženje je da je to bilo moguće do 2002. godine, ali da su neke lokalne samouprave više godina bile na privremenom finansiranju, apsolutno nije relevantno, jer, prosto, postoji i zakonska osnova lokalnih samouprava da moraju da donesu budžete na vreme. Prema tome, ako se ne donese budžet lokalne samouprave na vreme, ona se raspušta.
Zašto ne bi ostala ova odredba da se definišu ovakve situacije kada se budžet ne donese na vreme, da znamo na koji način se troše pare i kako će država funkcionisati posle proteka od šest meseci koje su definisane u budžetskom sistemu? Mislim da postoje realni razlozi da ovakav amandman bude prihvaćen i zato vas pozivam da razmislite o tome.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministar, ova četiri zakona koja su danas na dnevnom redu nisu baš previše bliski jedan drugom da bi ova rasprava išla objedinjeno i nije nam jasno zbog čega je vladajuća koalicija predložila da se u istoj raspravi priča o izmenama Zakona o radu i, recimo, o ovom zakonu o budžetskom sistemu ili o zajmu za puteve Srbije. Potrebno je da se razmatraju zbiljni zakoni u jako kratkom vremenu, što, priznaćete, nije baš tako jednostavno, a sigurno neće ni biti toliko kvalitetno koliko ovakvi zakoni zaslužuju da im se posveti pažnja.
U zakonu o budžetskom sistemu kao jednom od najvažnijih zakona koji planiraju prihode i rashode u Republici Srbiji, na osnovu kojih se puni budžet i on troši, definišu se budžetski i vanbudžetski korisnici, njihovi prihodi, na koji način se troše, indirektni korisnici itd. Mora se priznati da je ovaj zakon poprilično kompaktan i da ima puno odredbi.
Međutim, ima i puno nekih nelogičnosti koje smo pokušali kroz amandmane da popravimo.
Jedna od nelogičnosti je ta da je Ministarstvo, kao predlagač ovog zakona, predvidelo da za sve budžetske korisnike koji prekrše Zakon o budžetskom sistemu postoje određene sankcije i one se ogledaju bilo u skraćivanju transfera, bilo u nekim drugim kaznama, ali zato ne postoji nikakva sankcija za Ministarstvo i za Vladu ukoliko prekrše Zakon o budžetskom sistemu, recimo, kod donošenja memoranduma o budžetu, kod donošenje predloga budžeta, naročito kod uvećanih troškova na pojedinim pozicijama ministarstava, za takve prekršaje ne postoje sankcije koje su predviđene u zakonu.
Rečeno je ovde više puta da je ovo osnova budžeta koji je, to je i sam premijer izjavio, osnovni budžet, kao osnovni instrument ekonomske politike Vlade, kojim će se Vlada boriti protiv svetske ekonomske krize i protiv recesija koje vladaju u svetu, pa je, nažalost, došla i do Srbije. Iako smo imali novembar mesec i izjave najviših zvaničnika Srbije, predsednika Republike, ministra ekonomije i regionalnog razvoja, da kriza Srbiju neće pogoditi i da će nas zaobići, i da ćemo još čak imati šansu da tu krizu iskoristimo kao našu mogućnost za veća ulaganja u našu zemlju.
Naravno da su to bile populističke izjave i da se od toga ništa nije desilo, već je kriza zašla duboko i u našu ekonomiju i u našu privredu i od prvo predviđenih 6,5% rasta BDP krajem prošle godine spali smo na prvobitnih 3,5, pa 0%, pa onda minus 2 procenta koji je aktuelan, a po predviđanjima ozbiljnih ekonomskih analitičara, taj pad BDP će biti možda i 5%, a možda čak i 7%, što nikome u Srbiji, pa ni u ovoj sali, nije prijatno.
Ne govorim zlurado o ovim podacima, ali prosto su to činjenice i realnosti koje moraju da se iznesu i koje moraju da se prikažu građanima Srbije, jer je bilo dosta laži i prevara u prethodnom periodu koje su rezultirale jako teškom ekonomskom situacijom u Srbiji.
Vlada je borbu protiv krize najavila kroz smanjenje javne potrošnje i kroz podsticaje privredi. Smanjenje javne potrošnje se ogleda vrlo slikovito. Bila je čitava kampanja pri donošenju rebalansa budžeta o tome kako je ova kriza jako dobrodošla Srbiji jer je naterala vlast da smanji sopstvenu javnu potrošnju, da smanji broj zaposlenih i da realnije sagledava našu ekonomiju.
Da li se to što je Vlada tada obećavala i obistinilo? Naravno da nije.
Ne znam podatak, ako ga vi znate, recite mi – koliki je broj ljudi smanjen u javnoj administraciji, koliko to javna administracija troši manje nego prošle godine, koliki su prihodi u budžetu Republike Srbije u prvih šest meseci, koliki su rashodi, koliko dugujemo raznim korisnicima, što budžetskim, što vanbudžetskim, po raznim osnovama?
Prema podacima koje imam, realni prihodi u junu ove godine su manji za oko 3% nego u prethodnom periodu prošle godine, nominalno, a rashodi su za oko 4% veći, što je, takođe, tačno. Ako se taj podatak iznese, onda se jasno vidi se da nema smanjenja prihoda, već povećanja rashoda.
Takođe, obećano je da će privreda dobiti podsticaj kroz subvencionisane kredite i kroz smanjenja opterećenja. Naravno da to nije tačno.
Opterećenja za privredu su sve veća i veća, tako da je preko 70.000 preduzeća u Srbiji u blokadi, a prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje više od 80.000 ljudi je ostalo bez posla. Zaista mi deluje prilično simpatično izlaganje nekih kolega iz vladajuće koalicije koji kažu da se Vlada oštro bori protiv smanjenja broja zaposlenih, tako što će izmeniti Zakon o radu i omogućiti poslodavcima da šalju ljude na plaćena odsustva i preko 45 dana.
Zar nismo imali obećanje da će u Srbiji biti 200.000 novih radnih mesta, da će Srbija napredovati i da će biti bolji uslovi za život u njoj?
Naravno da su sve to predizborna obećanja i da od toga nema ništa, a realnost je takva da imamo povećanje cena usluga u svim sektorima.
Povećanje cene gasa je 60%, telefona preko 100 posto, cene komunalnih usluga su veće preko 50% i naravno da imamo štrajkove svuda u Srbiji, poput onih u Lapovu, poput onih u Nišu. Socijalna situacija je sve teža i teža, tako da su potrebne mnogo ozbiljnije mere Vlade kako bi se teška socijalna situacija u Srbiji, naročito na jesen, što bezbolnije prebrodila.
Hvala. (Aplauz.)

Poštovano predsedništvo, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u našoj načelnoj raspravi o ovom zakonu izneli smo niz primedaba na zakon o elektronskom dokumentu, koje u principu nisu suštinske prirode. Ima nekih propusta u ovom zakonu na koje smo ukazivali i pri donošenju zakona o elektronskoj trgovini, a najveće primedbe se odnose na to da ovaj zakon neće biti moguće primeniti samim danom donošenja, već će njegova primena biti  formalno odložena za šest meseci, samim tim što je u zadnjem članu propisano da će podzakonski akti koji će definisati procedure oko primene ovog zakona biti doneti u tom roku.
To je nešto što smo potencirali kao loše rešenje, jer su sva podzakonska akta mogla da budu spremna i da u mnogo kraćem roku budu donesena, kako bi ovaj zakon mogao odmah da se primeni.
U tom smislu smo i podneli amandman da se vreme za donošenje podzakonskih akata sa šest meseci skrati na tri meseca.
Takođe smo potencirali problem neželjene pošte, koji ni ovim predlogom zakona nije dovoljno razrađen, niti je napravljen mehanizam kako da se neželjena pošta eliminiše.
Takođe smo potencirali da je bilo potrebno više pažnje posvetiti zaštiti, odnosno bezbednosti protoka elektronskih informacija, kao što je to, na primer, urađeno u Nemačkoj, gde postoji državni kanal kroz koji protiču svi dokumenti i koji garantuje bezbednost svih dokumenata, tako da do njih ne mogu da dođu oni koji nemaju pravo na to.
Ovaj zakon neće biti moguće primeniti i zbog neusklađenosti drugih zakonskih akata koji preciziraju upotrebu raznih dokumenata, pre svega Zakona o kancelarijskom poslovanju i zakona o arhiviranju dokumenata, koji je u ovom članu pomenut, da i elektronska dokumenta mogu da se arhiviraju na način na koji se ona arhiviraju, ali u Zakonu o kancelarijskom poslovanju ne postoje termini „elektronski dokumenti“ i način njihovog čuvanja, kao ni rokovi, te će u tom smislu primena ovog zakona sačekati to vreme kada se bude izmenio Zakon o kancelarijskom poslovanju.
U suštini, ovaj zakon će sigurno sa drugim zakonima, pre svega zakonima o elektronskoj trgovini i elektronskom potpisu, upotpuniti potrebnu zakonsku regulativu za primenu strategije elektronske uprave. Nažalost, kao što to biva i u mnogim drugim oblastima, i u ovoj oblasti nećemo tako brzo sa prostih suvoparnih zakonskih normi preći na konkretnu primenu, upravo zbog nepostojanja pratećih podzakonskih akata i druge podrške koje bi trebalo da bude prisutna da bi se potpuno primenili ovi zakoni, da bi zaživeli u praksi.
Tu imamo i slučaj vezan za elektronski potpis – iako je Zakon donesen pre više od pet godina, njegova primena je počela tek pre nekih godinu dana, a imamo jako mali broj ljudi koji su uzeli sertifikate za elektronski potpis. Praktično je to više simbolično nego što je zaista zaživelo u praksi.
Iskoristiću ovo vreme da vas upozorim i zamolim da iskoristite svoj autoritet i da ukažete na sve nepodnošljiviju situaciju koja se dešava u raznim gradovima Srbije, pomenuću samo onu koja je vezana za grad Niš, a tiče se štrajkova koji više meseci traju i koji praktično dobijaju sve veći publicitet, odnosno prelaze u radikalnije oblike.
Naime, radnici „Niteksa“ već šest meseci štrajkuju tražeći svoja prava. Pre više od četiri meseci su podneli zahtev Agenciji za privatizaciju za kontrolu ove privatizacije i za promenu rešenja o privatizaciji ovog nekada velikog giganta.
Do dana današnjeg nisu dobili nikakav odgovor. Pored toga što nisu dobili odgovor, iako su u štrajku više meseci, niko im se od nadležnih ministara, niti ljudi iz Ministarstva ekonomije, odnosno Agencije za privatizaciju, zvanično nije obratio, niti ih je obišao. Postavlja se pitanje da li su oni ljudi koji su štrajkovali u Novom Pazaru, Kragujevcu ipak imali prioritet, jer njih može da obiđe ministar nadležan za poslove rada i socijalna pitanja, a ljudi koji štrajkuju u Nišu na to, nažalost, ne mogu da imaju pravo.
Isti je slučaj i sa niškim „Građevinarom“, koji već dva meseca štrajkuje iz istih razloga. Njegovi radnici su čak preduzeli i drastičnije mere – desetak dana štrajkuju glađu; ima i vrlo teških slučajeva ljudi koji su astmatičari, bolesni, pa je to pravo upozorenje i Vladi i nadležnim ministrima da bar te ljude saslušaju, da čuju kakve probleme imaju, da se tim problemima pozabave, a ne da nabijaju glavu u pesak i prebacuju odgovornost na organe lokalne samouprave, koji treba da budu neka tampon zona između nezadovoljnih radnika i Vlade koja treba da rešava njihove probleme.
Molim vas da u tom smislu apelujete na nadležne ministre da se pozabave ovim problemom, jer su ti štrajkovi od juče krenuli, štrajkači su izašli na ulice i odlučni su da u tim svojim štrajkovima, dok im zaista neko ko ima ingerencije ne posveti pažnju, istraju do kraja. Bojim se da ćemo imati sve teže situacije na terenu, te vas molim da upozorite na ovu činjenicu i da neko konkretno preduzme neke mere. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predložili smo dodavanje novog člana 23a koji definiše način na koji će biti birani članovi Komisije kao nezavisnog regulatornog tela.
On je suštinski povezan sa prethodnim amandmanom na član 23. kojim se predlaže da pravo predlaganja imaju pre svega strukovna udruženja, jer smatramo da je ovo jedno od najvažnijih poglavlja u ovom zakonu, koje treba da obezbedi nezavisnost članova Komisije. Pored osnovnog zahteva stručnosti, veoma važan segment u ovoj priči treba da bude nezavisnost i neki osnovni moralni i svaki drugi integritet članova Komisije.
U zakonu ste predložili da pravo predloga ima odbor za trgovinu Narodne skupštine. U prevodu, to pravo treba da ostvare pojedini članovi Odbora, odnosno članovi političkih stranaka, bez obzira na to da li trenutno u sazivu Odbora većinu ima opozicija ili pozicija.
Mesecima unazad se u štampi i izjavama zvaničnika ove države stalno govorilo, i dan-danas se govori, o tome kako su političke stranke, koje imaju uticaja na dešavanja u državi, povezane sa raznim tajkunima i monopolistima i finansirane od njih, pa ne mogu da sprovode određene zakone i ne mogu da iskreno uđu u promenu zakonodavstva koje reguliše određenu oblast, a vi sada predlažete da članove nezavisne komisije, što ste isticali u malopređašnjem objašnjenju, da Komisija treba da bude nezavisno telo, da se rukovodi stručnim i moralnim principima, biraju narodni poslanici, odnosno članovi političkih stranaka.
Nemate veću mogućnost zloupotrebe, bez obzira na to da li su u sadašnjem sazivu nadležnog odbora većina poslanici opozicije ili pozicije. To ne obezbeđuje nezavisnost predloga. Imate direktnu povezanost članova političkih stranaka sa mogućnošću predlaganja članova nezavisne komisije i tu sponu koja kasnije može da pređe u zloupotrebu.
Predložili smo da pravo predlaganja imaju, pre svega, nezavisna strukovna udruženja, jer je tu manja mogućnost za zloupotrebu i povezivanje sa određenim monopolistima i tajkunima, tako ih žargonski nazivate.
Naravno, ima i tu mogućnosti da se oni povežu sa njima i da ti predlozi budu na neki način u vezi sa određenim monopolistima na tržištu, ali je to sigurno mnogo manje nego kada su u pitanju članovi nadležnog odbora.
Ta komisija treba da obezbedi regulaciju tržišta, odnosno mogućnost da postoji konkurencija u pravom smislu te reči. Kada se to kaže misli se pre svega na veću ponudu na tržištu i niže cene određenih proizvoda.
Jedno od predizbornih obećanja u prošloj kampanji, pored čuvenih 1.000 evra i ulaska u EU, bržih integracija, većih investicija, bilo je i to da će primenom Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji i prilivom stranog kapitala doći do otvaranja tržišta, do veće konkurencije i do smanjenja cena određenih proizvoda i usluga, što će biti boljitak za građane.
Od kraja prošle godine Vlada je odlučila da jednostrano primenjuje SSP tako što je umanjila ili potpuno ukinula carine za neke uvozne proizvode.
Mi iz Demokratske stranke Srbije smo tada govorili da će to naneti nesagledive štete budžetu, državi i domaćoj privredi zato što će zbog smanjenja ili ukidanja carina za određene uvozne proizvode budžet biti u ogromnom problemu, odnosno priliv u budžetu, odnosno povećaće se deficit, sa jedne strane. Sa druge strane, nekontrolisan uvoz robe po tom osnovu će stvoriti ogromne probleme domaćoj privredi, odnosno proizvođačima domaćih proizvoda, koji ne mogu da se preko noći izbore sa ogromnom konkurencijom koja dolazi sa zapada. Praktično, naše primedbe na jednostranu primenu SSP-a su bile te da ćemo jednostranom primenom ovog sporazuma u stvari pomoći inostranu privredu da plasira svoje proizvode na domaće tržište.
Vaše obrazloženje je bilo da će jednostranom primenom i smanjenjem carina dobiti upravo građani tako što će se većom konkurencijom na tržištu omogućiti niža cena proizvoda i usluga. Da li se to desilo? Za prvih šest meseci budžet Republike Srbije je u deficitu 44.000.000.000 dinara, kako reče premijer pre neki dan.
Ako bi se to analogno primenilo na celu godinu, doći ćemo do cifre od 130.000.000.000 dinara za 2009. godinu, što je daleko više od projektovanih 3% budžetskog deficita koliko je dogovoreno sa Međunarodnim monetarnim fondom. Kako ćete na ovo da reagujete? Ostvarile su se, nažalost, naše prognoze da će se time drastično smanjiti prilivi u budžetu.
Da li su se smanjile cene proizvoda? Nisu. Od decembra meseca do današnjeg dana vrednost potrošačke korpe je porasla za 5.617 dinara. Imamo dvostruke štete: niti su cene smanjene, odnosno povećane su u potrošačkoj korpi, niti su prilivi u budžetu dovoljni da mogu da pokriju sve troškove koje ova vlast čini.
Zato nije ni čudno što širom Srbije imate štrajkove, po raznim osnovama. Trenutno u Srbiji, kažu mediji i statistika, ima preko 20 ozbiljnih štrajkova u raznim firmama. U Novom Pazaru imali smo slučaj odsecanja određenih delova tela, odnosno prstiju. U nekoliko gradova, Kragujevcu, Kraljevu, bilo je štrajkova glađu, pa su prekidani na ovaj ili onaj način. U Nišu, u „Niteksu“ štrajk traje još od 6. novembra prošle godine, sa prekidom od 15 dana jer su nadležni obećali da će rešiti problem. To se nije desilo i taj štrajk traje i dan-danas. U niškom „Građevinaru“, koji je zapošljavao preko 1.000 ljudi, koji je radio ogromne poslove u zemlji i inostranstvu, štrajk traje od 6. maja, a štrajk glađu 22 nedelje.
Ministar Ljajić, pošto čovek verovatno ne može da stigne, ali nema ni odgovore na određena pitanja, više i ne odlazi da rešava te probleme sa štrajkačima u određenim firmama, pa se juče oglasio i preporučio, odnosno Vlada je donela zaključak da se osnuju radne grupe koje će sačinjavati predstavnici lokalne vlasti, koje će biti medijator između štrajkača i centralne vlasti. Čega se to boje Vlada i nadležno ministarstvo? Da se suoče sa štrajkačima i da odgovore na određena pitanja. Biće postavljena nezgodna pitanja, pa i kako su izvršene privatizacije i zašto se država ne pridržava svojih donetih zaključaka i potpisanih sporazuma. Sećate se da je prošle godine potpisan Sporazum o primeni proširenog kolektivnog ugovora. Pa, šta je bilo sa tim? Još jedna prevara.
Biće postavljeno pitanje zašto se prodajom Beogradskog sajma Beogradu ustupa 50% prihoda od privatizacije, a ni jednoj drugoj firmi van Beograda, odnosno u bilo kom drugom kraju Srbije ne pripada 50% prihoda od privatizacije. Koji su to kriterijumi, koja su to merila? Šta su ljudi koji žive van Beograda, ili van Vojvodine, pošto i tamo ima privilegija u privatizaciji, da li i oni treba da imaju iste uslove za život i za razvoj kao i oni koji žive u pomenutim sredinama? To su pitanja koja ne mogu da prođu nezapaženo i to su stvari koje još više iritiraju i podstiču nabujalo socijalno nezadovoljstvo u Srbiji.
Zbog svega toga naš amandman je bio da ova komisija, koja može na određeni način da utiče na tržište, bude potpuno nezavisna, a tu nezavisnost može da obezbedi samo nezavisno predlaganje, gde neće biti direktne spone između politike oličene u političkim strankama i nadležnom skupštinskom odboru i mogućnosti direktnog predlaganja od strane tih poslanika, odnosno političkih stranaka, pojedinih članova te nezavisne komisije. Ako tu ulogu prepustimo strukovnim udruženjima, verovatno ćemo izbeći mogućnost direktnog povezivanja sa tajkunima i mogućnost pojave nenormalnih cena na tržištu, koje idu, pre svega, po džepu običnog čoveka. Hvala.

Predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovani narodni poslanici, zakon o elektronskom dokumentu je još jedan od zakona koji treba da omogući primenu strategije elektronske uprave, odnosno e-government, posle donetih zakona o elektronskom potpisu, odnosno o elektronskoj trgovini. Međutim, kako su ovi zakoni kompatibilni, logično bi bilo očekivati da budu donošeni sinhronizovano i da nemamo ovolike vremenske razmake između donošenja ovih zakona.
Naime, Zakon o elektronskom potpisu je donet još 2004. godine, Zakon o elektronskoj trgovini, na prošloj sednici Skupštine, a sada imamo zakon o elektronskom dokumentu, a u samom predlogu zakona se kaže da će podzakonska akta, koja će omogućiti sprovođenje ovog zakona, biti doneta za šest meseci.
Šta to znači? To znači da ćemo ovu kompletnu strategiju uvođenja elektronske uprave razvući na još nekoliko godina. Jedno bez drugoga ne može.
Bez zakona o elektronskom dokumentu ne možemo da sprovodimo Zakon o elektronskoj trgovini. Bez podzakonskih akata, ne možemo da sprovodimo ovaj zakon.
Sasvim je bilo logično i normalno očekivati da ti zakoni budu ili na istoj sednici Skupštine, ili da budu u približnim vremenskim razmacima, a da podzakonska akta već budu pripremljena kako bismo mogli da taj isti zakon primenjujemo, kako kaže u članu 25 – osmog dana od kad se objavi u "Službenom glasniku".
Dakle, ako se već kaže da će zakon stupiti na snagu osmog dana, onda je valjda logično očekivati da on treba da se primenjuje odmah.
Ovako, imaćemo još šest meseci vakuuma, pa ćemo čekati verovatno još neki od zakona, kao što je zakon o informatičkoj bezbednosti, da bismo mogli potpuno da primenimo strategiju elektronske uprave.
Šta je ovde važno i koje su glavne primedbe u ovom zakonu? Kao i u prethodnom, Zakonu o elektronskoj trgovini, i u ovom zakonu nije na dovoljno jasan način rešen problem neželjene pošte.
Neželjena pošta je nešto što čini dobar deo ukupne razmenjene pošte u elektronskim komunikacijama, međutim, nemamo jasnu zaštitu od ove neželjene pošte, nemamo razrađeno tehničko rešenje. Logično je bilo očekivati da će se u ovom zakonu pojaviti takvo rešenje.
Takođe, naša primedba na prethodni zakon – o elektronskoj trgovini, bila je ta da nemamo jasne garancije i potvrde za slanje, odnosno primanje određenih elektronskih dokumenata koji su veoma važni u komunikacijama, naročito u oblasti elektronske trgovine, jer se može desiti da se neki vremenski zahtev, koji vi šaljete, ne poklapa s onim ko prima određeni zahtev, a nemate ni arbitrarno telo da presudi šta je validno od te dve tvrdnje; onda može doći do raznih zloupotreba u prodaji, odnosno kupovini dobara ili usluga.
U ovom zakonu se govori i o arhiviranju elektronskih dokumenata. Kaže se: "Pravna i fizička lica i organi vlasti su dužni da čuvaju i arhiviraju elektronska dokumenta u informacionom sistemu ili na medijima koji omogućavaju trajnost elektronskog zapisa za utvrđeno vreme čuvanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje arhivska građa, zakonom kojim se uređuje elektronski potpis i propisima o kancelarijskom poslovanju".
Koliko znam, u Zakonu o arhivskoj građi i Zakonu o kancelarijskom poslovanju se nigde ne pominje arhiviranje elektronskih dokumenata, niti je ta terminologija prisutna u tim zakonima.
Dakle, i ovo je jedan od razloga zbog kojih ovaj zakon neće moći da se primenjuje dok se ti zakoni ne budu promenili, odnosno dok se ove odredbe ne budu ugradile u zakone o kancelarijskom poslovanju i o arhivskoj građi.
Još jedna od primedaba, koja nije suštinske primedbe, ali će onemogućiti punu primenu ovog zakona. Problem sigurnosti pri slanju, odnosno primanju elektronskih dokumenata je, takođe, nešto što nije dovoljno razrađeno u ovom zakonu.
Primera radi, mogli smo da primenimo rešenje koje je Nemačka primenila u svom zakonu, gde se formira tzv. sigurnosni informacioni kanal za prenos elektronskih dokumenata, koji će biti autentifikovan elektronskim potpisom i vremenskim žigom. Ovaj kanal je garantovan državnim upravljanjem i ne može biti u domenu privatnog vlasništva, kako za fizička, tako i za pravna lica. Tom informacionom kanalu se može pristupati od strane svih državnih organa, kao i operatera s licencom za rad, podrazumeva se, preko kojih će i građani i pravna lica distribuirati elektronska dokumenta. Dakle, na ovaj način je Nemačka rešila sigurnost slanja i primanja pošte, što mislim da je moglo da nađe primenu i u ovom našem zakonu.
Zakon o elektronskom potpisu je, dakle, donet 2004. godine, a sertifikati za elektronske potpise su počeli da se daju prošle godine i za godinu dana imamo jedva hiljadu sertifikata koji su, naravno, simbolični; taj broj je simboličan u odnosu na broj korisnika elektronskih komunikacija i daleko je od onog željenog broja koji treba da omogući punu primenu strategije elektronske uprave.
Zašto je ovaj broj toliko mali? Odgovor na to pitanje pre može da da ministarka i nadležni u Ministarstvu. Mislim da je jedan od razloga i u činjenici da je naknada za dobijanje sertifikata izuzetno visoka i kreće se od šest i po hiljada, pa naviše. Zbog čega je to toliko? Može se doći do zaključka – zbog toga što je jedan od učesnika u tom lancu davanja sertifikata jedna od stranih kompanija koja ima monopol u ovoj oblasti.
Dolazimo, otprilike, do kraja ovog zakona, koji kaže da je izdavanje vremenskog žiga ovde uvedeno kao mogućnost i taj vremenski žig izdaju određeni izdavaoci koji se registruju kod ministarstva nadležnog za poslove informacionog društva.
U odeljku V, od člana 14, pa do člana 19, imamo na pet mesta definiciju gde ministar nadležan za poslove informacionog društva propisuje bliže uslove za one koji žele da ispunjavaju sistem za formiranje vremenskog žiga, pa, zatim, ministar propisuje sadržaj i način vođenja registra, pa ministar propisuje bližu sadržinu zahteva za formiranje vremenskog žiga, pa ministar propisuje bliži sadržaj strukture podataka, pa ministar propisuje označavanje vremena koje je sadržano u vremenskom žigu.
Gospođo ministre, zaista poštujem vašu agilnost, ali nisam siguran da jedan ministar treba ovakvim detaljima da se bavi. Bilo bi mnogo primerenije da svuda gde piše "ministar", piše "ministarstvo", jer čisto sumnjam da ćete vi lično da se bavite time, već će se verovatno vaši pomoćnici u Ministarstvu, koji su mnogo bliži ovoj materiji, koji je bliže poznaju i koji su stručnjaci u ovoj oblasti, za razliku od vas, baviti ovim problemom.
Nadzor nad primenom ovog zakona, inspekcijski nadzor, vršiće Ministarstvo, preko inspektora za elektronski potpis. Imamo li mi inspektore za elektronski potpis? Koliko znam, nemamo. Nije problem u tome što nemamo samo inspektora za elektronski potpis, problem je što u čitavom Ministarstvu za telekomunikacije, u onom delu koji se bavi nadzorom nad primenom određenih zakona u ovoj oblasti, mi nemamo inspektore za telekomunikacije. Postavlja se opravdano pitanje, zašto je to tako?
Ko vrši kontrolu nad javnim operaterom fiksne telefonije? Da li tamo može doći do određenih zloupotreba? Da li se možda može desiti da običnog građanina prisluškuje neko iz javnog operatera? Da li neko kontroliše tog javnog operatera u tom smislu? Ko kontroliše one koji preko raznih pozivnih brojeva 0900, ili TV kvizova, ili ''vrućih linija'', ili prilikom raznih glasanja besomučno pljačkaju građane Srbije, tako što istog trenutka dobijete vezu i onda čekate; naravno, niko vam se ne javi, a pri tom se plaćaju enormni telefonski računi za takvu vrstu usluga?
Je li to usluga koju država, odnosno Ministarstvo treba da omogući građanima na ovaj način? Mislim da nije. Ko vrši kontrolu nad mobilnim operaterima u Srbiji? Znate i sami da je u velikim gradovima opšti haos u mobilnim telekomunikacijama.
Morate bar pet puta da okrenete neki broj da biste dobili vezu. Vrlo često se kaže – mreža je zauzeta, vrlo često vam jave da je mobilni pretplatnik nedostupan, iako je, naravno, dostupan. Zašto je to tako? Da li ima inspektora koji vrše kontrolu nad njihovim tehničkim rešenjima? Nema.
Ko vrši tehničku kontrolu nad emiterima u radio i TV spektru? Opet niko. Šta se dešava s novim zakonom o elektronskim komunikacijama?
Prema nekim informacijama, taj zakon se radi od strane radne grupe, na Paliću, svakog vikenda, pa se postavlja pitanje – ima li tu stručnjaka iz Ministarstva, ko su oni, da li se zna da li oni učestvuju u izradi tog zakona i kako su plaćeni ti ljudi?
Šta se dešava s Upravnim odborom RATEL-a? RATEL ima pet članova, od tih pet članova, četvorici je istekao mandat, dvojici prošle godine, a dvojici maja ove godine. Zašto Ministarstvo do ovog trenutka nije pokrenulo proces promene tih članova i kako RATEL radi s četiri nelegalna člana?
Kome odgovara da se ovako uređuje oblast telekomunikacija? Oblast, odnosno tržište telekomunikacija u Srbiji procenjuje se na preko pet milijardi evra. Niko ne vrši nadzor i u tom smislu postoji određeni haos u ovoj oblasti. Zašto inspektori koji su za to stručni i koji su za to i angažovani u Ministarstvu ne rade svoj posao onako kako je predviđeno?
To su pitanja koja zahtevaju odgovor, koja moraju da budu što pre pokrenuta i mora biti sređeno stanje u ovoj oblasti.
U ovom smislu, ovaj zakon neće biti moguće primeniti, zbog nedostataka i nedorečenosti koje su izrečene, ali i sama oblast telekomunikacija u ovom trenutku nije rešena na zadovoljavajući način, naročito u oblasti nadzora, gde su inspektori koji su zaduženi za taj posao obavezni da rade taj posao i da štite građane od samovolje raznih operatera, bilo da se radi o mobilnoj, fiksnoj ili nekoj drugoj usluzi. Hvala.

Samo kratak komentar. Znam da je ovakvo stanje i da regulatorne agencije treba da rešavaju ovu problematiku, ali nisam čuo od vas zašto Ministarstvo nije pokrenulo postupak promene članova kojima je istekao mandat i kako će rešiti problem inspekcijskog nadzora u oblasti telekomunikacija. Ako je to nadležnost određene regulatorne agencije, zašto ti inspektori nisu prebačeni u njihovu nadležnost, pa da se bave svojim poslom?
Ovakav vakuum nikome ne odgovara, odnosno odgovara onima koji su na tržištu, ali ne odgovara državi, ne odgovara građanima, a država i Ministarstvo su ti koji treba da ih zaštite od onih koji daju usluge, a preko inspektora. Ako je ovako, onda nema ko da rešava ovaj problem. Ministarstvo je to koje treba da rešava problem, da inicira njegovo rešavanje.
Hvala vam na odgovoru oko izrade zakona. Pomenuli ste da tu rade stručnjaci iz oblasti telekomunikacija sa beogradskih fakulteta i iz Ministarstva.
Ima li još nekih fakulteta u Srbiji sem beogradskih? Ima li stručnjaka iz oblasti telekomunikacija, na primer, iz Novog Sada, Niša, ili nekog drugog grada? Nemojte da u svakoj oblasti pravimo diskriminaciju, u tom smislu da su neki pametniji od drugih i imaju više prava i privilegija da rade na određenom zakonu i da nešto pametno kažu, nego oni koji nisu u centru dešavanja.

Poštovana predsedavajuća, predložili smo ovim amandmanom da se briše termin „oblasti“ i sve vezano za termin ''oblast'', zato što smatramo da je previše komplikovana ova procedura, da uvođenje novih organizacionih jedinica, pa makar i statističkih, samo komplikuje čitavu priču i pravi novu birokratiju.
Šta će nam, pored svih ovih ministarstava, 104-105 agencija, raznih uprava, kancelarija, saveta; sada ćemo dobiti Nacionalni savet, Nacionalnu agenciju, pa ćemo dobiti još i oblasne agencije? Zašto pravimo sve nove i nove transmisije između centralne vlasti i građana koji su na nivou opština? Treba nam 10 međuposrednika da bi se došlo do građana, da im pomognete. Da li se tako pomažu nerazvijene opštine i građani koji žive u njima?
Potpuno je besmisleno uvoditi i oblasne agencije i oblast kao termin kad već postoje okruzi, kao nekakav termin koji može biti upotrebljen, da se od njih sastoje regioni, što jeste suština priče.
Međutim, ovaj zakon nije napravljen da bi suštinski pomogao da se nerazvijeni brže razvijaju, već da bi se napravila nova birokratija, jer nemate ni snage ni pameti da napravite neko novo radno mesto u privredi. Jedini poslodavac u ovoj zemlji je država, pa kad nemamo gde da udenemo svoje partijske kadrove, onda ćemo da pravimo nove agencije. Svakim novim zakonom u ovoj skupštini, dobijamo po jednu novu agenciju, upravu, gde treba da se uposle partijski ljudi. Dakle, ovo će biti još jedna partijska ispostava gde će G 17 plus zapošljavati svoje ljude.
Još je nenormalniji i, praktično, ubadanje prsta u oči čitavoj nerazvijenoj Srbiji najnoviji podatak, koji kaže – privatizacija Beogradskog sajma će se odvijati narednih dana i prvi put će od privatizacije, izuzetno, od Zakona o privatizaciji, 50% sredstava koja se ostvare tom privatizacijom pripasti gradu Beogradu.
Po kom to zakonu? Odakle vam je to palo na pamet? Da li je to što je Đilas tražio da mu se ne oduzimaju sredstva način da se i dalje pljačkaju građani Srbije, i to oni koji žive u najnerazvijenijim područjima?
Videli ste model Vojvodine, tamo piše 50% od privatizacije teritorije Vojvodine ide pokrajinskoj administraciji, pa vam je bilo malo, nego ste od NIS-a uzeli 90%, a sada treba da namirite Đilasa, pa ćete 50% od privatizacije dati Beogradu. Šta da rade drugi gradovi Srbije?
Treća privatizacija po visini u Srbiji je ''Duvanska industrija'' iz Niša; 95% je uzeo Beograd i Vojvodina, odnosno centralna vlast, 5% je ostalo Nišu. Gde je tu jednakost? Na šta to liči? Kako vas nije sramota da tako radite? Hvala.