Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8515">Milorad Buha</a>

Govori

Pred nama je zakon kojim krnjimo finansijski i bankarski sistem Republike Srbije, i to je tek početak. To je tek početak, jer će posle ovoga dolaziti i određeni drugi zakonski propisi, kojima ćemo ga do kraja uništiti, u smislu održavanja finansijskog i bankarskog sistema i na prostorima AP Kosovo i Metohija.
Čelnici ove države su nas pre godinu dana ubeđivali da će učiniti sve da sačuvaju finansijsku i bankarsku, ekonomsku i svaku drugu samostalnost Srbije na prostorima Kosova i Metohije, ali u stvarnom životu to ne čine. Zašto to ne čine? Činjenica je da nemamo suverenitet u ekonomskom i finansijskom smislu na prostoru Kosova i Metohije.
Hajde da vidimo šta se dešava s finansijskim sistemom. Da li ijedna naša banka ima mogućnost da naplati svoja potraživanja od institucija koje se zvanično tako i zovu, institucija pod zaštitom UN-a, odnosno UNMIK-a? Nema. Da li ijedno naše privredno društvo, ijedno naše pravno lice ima mogućnost da naplati svoja potraživanja i normalno posluje s institucijama i pravnim licima, privredom na Kosovu i Metohiji? Nema. Nema platnog prometa, nema mogućnosti da se obave obligaciono-pravni odnosi koji su bili do 2000. godine.
Kažem, ovo je tek početak. Igramo igru sa dva koloseka. Jedan kolosek je zvanična državna politika koja je utvrđena Ustavom, pet rezolucija je od 2004. godine doneto kojima je zacementiran naš pravni, politički, privredni, ekonomski, finansijski i bankarski sistem na prostorima Srbije sa Kosovom i Metohijom. Međutim, ova vlast čini sve da ispuni zahteve Zapada i da okrnji sve ono što je sastavni deo Ustava, rezolucija, naših zakonskih akata.
Kakva je politika EU prema Kosovu i Metohiji i prema Srbiji i koliko je ona principijelna, tj. neprincipijelna prema Srbiji, neka posluži samo jedan podatak. Evropska unija je 2005. godine, kada je sačinjavala Memorandum o ekonomskoj i finansijskoj politici EU od 2007. do 2012. godine, predvidela pretpristupne fondove za Kosovo u iznosu od 565 miliona evra, i to posebno za jačanje državnih institucija, a ono što je predviđeno za Republiku Srbiju je duplo veći iznos, s obzirom na to da znamo da na KiM-u živi nešto preko milion, ne više, stanovnika, a na prostoru Srbije – 7,5 miliona. Onda vidimo koliko izdvajaju za KiM, ponavljam, 2005. godine.
Upravo taj podatak govori o principijelnosti i još nema nezavisnosti samoproglašenog Kosova, još nema ni naznaka, ali EU neprincipijelno čini sve ono što je učinila u toku 1999. godine, zajedno sa SAD-om, u jednom neprincipijelnom, prljavom ratu protiv Srbije i srpskog naroda, otcepljenjem itd.
Šta se dešava s imovinom preduzeća, i kolega Krasić je rekao, govorimo o Fondu za pomoć nerazvijenima itd., nerazvijenim pokrajinama i republikama. S obzirom na to da se radi o pokrajini i solidarnom izdvajanju, solidarno izdvajanje ne podrazumeva vraćanje. Međutim, postojala je još jedna zakonska mogućnost izdvajanja sredstava, to su zajednička ulaganja. To nisu bila solidarna sredstva za pomoć nerazvijenim pokrajinama. Mnogo naših pravnih lica je ušlo u zajedničko ulaganje s privrednim subjektima sa KiM-a.
Kakva je sudbina tih sredstava? Da li iko ima taj podatak? Da li iko raspolaže tim sredstvima? Da li smo išta učinili da vratimo ta sredstva, ili da ti privredni subjekti budu u pravnom smislu zajednički privredni subjekti, koji dele dobit ukoliko dobiti ima? Kakva je sudbina ostalih ulaganja?
Mi smo na prostoru KiM-a, posle 1990. godine, uložili ogromna sredstva. I dan-danas se ulaže. Ulagalo se od 2000. do 2007. godine, kroz subvencije, mnogo sredstava za pomoć privredi koja je grcala u problemima zbog rata i zbog ekonomske situacije u kojoj se nalazila čitava država.
Kakva je sudbina tih sredstava? Da li iko o tome vodi računa? Da li smo pokrenuli tužbu da naplatimo ono što smo uložili tamo, što nam legitimno međunarodno pravo omogućava? Ne, o tome ćutimo.
Zašto ova vlast ćuti o svemu tome? Ovo je vlast dodvornička i čini sve da izvrši naloge, ne vodeći računa o nacionalnim interesima.
Kakva je sudbina imovine fizičkih lica koji su u ratu proterani? To je genocid nad srpskim narodom na KiM-u, nad Srbima koji su u ratu proterani na prostore Republike Srbije. Da li iko vodi računa o njihovoj imovini? Da li se vraćaju tamo? Ne vraćaju se. Njihova imovina je opljačkana, uništena, zapaljena, devastirana, i Srbi koji su napustili sve to ne mogu se vratiti.
Govorimo o univerzalnosti privatne svojine. Da li je taj princip univerzalnosti prisutan na KiM-u? Šta čini aktuelna vlast da pomogne Srbima sa KiM-a – puke proklamacije, obećanja, ali nema povratka, nema njihove privatne svojine. Zapaljena je i uništena.
Šta čini država u pogledu penzija, s obzirom na to da je Srbija preuzela na sebe obavezu isplate penzija? Da li Kosovo ovoga trenutka uplaćuje doprinose u naš fond? Ne. Da li uplaćuje u druge fondove za lečenje interno raseljenih lica? Da li uplaćuje određena sredstva za školovanje interno raseljenih lica itd.?
To su milionske sume, niko o tome ne razgovara. To vas ne interesuje, ali zato imamo mogućnost da se zadužimo, pa ćemo preko svega toga namiriti sve ovo, a ne pričamo o onome o čemu treba da pričamo s međunarodnim finansijskim institucijama, međunarodnim posrednicima, s međunarodnom zajednicom, sa svima onima koji moraju progledati. Jednog trenutka se to mora otvoriti. Što pre, tim bolje, ali, nature vam šest problema, kada vi kažete jedan, oni vam kažu šest problema i zatrpaju vas problemima i obavezama. Onda, tog trenutka zaboravite šta dalje činiti. Izvršite četiri, dobijete još šest, pa još šest itd.
Treba da nas zabrine, u svakom slučaju, posebno vas u aktuelnoj vlasti, iz kojih sredstava ćete namirivati sve ovo? Prezaduženi smo, grcamo u obavezama. Ne izmirujemo normalno obaveze.
Što se tiče ovog zakonskog propisa, ovo je tek početak svega onoga što nas očekuje, ali morate preuzeti aktivnu ulogu. Morate svima onima koji su u svojim glavama i u svojim projekcijama, pre 20-30 godina, nacrtali samostalnu državu KiM, koji to sada samo implementiraju kroz razne oblike, reći – ne može to. Tu mora biti kraj.
Imamo crnu sliku Srba iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske, pa i iz Crne Gore. To se jednog trenutka mora zaustaviti. Neka nam slika onoga što učinio predsednik Češke, Vaclav Klaus, posluži kako treba da se bori za nacionalne interese. On je jedini od predsednika, on je poslednji potpisao sporazum koji su svi očekivali. Razvlačio je na sve moguće načine, hoće, pa neće, pa na Ustavni sud, pa sačekaće, pa videće itd. On jeste evroskeptik, ali je jasno rekao – ne može tako.
S druge strane, otvoreno je tražio – dajte nam određene benefite. Ako je to dobila Irska da bi prošao Lisabonski sporazum, ako je to pre toga činila Engleska zbog određenih stvari, ako je to činila Francuska, hoćemo da to bude i Češka, bez obzira na sve zajedništvo, bez obzira na benefite koje je donela EU. Tražio je, zahtevao i licencirao je svoju državu na ovaj način.
Tako se ljudi bore za svoje nacionalne interese, a ne kao vi.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ovom setu od 26 zakona govoriću o Zakonu o ratifikaciji Sporazuma o ekonomskoj saradnji između vlada Republike Srbije i Republike Hrvatske. Naime, od 1995. godine, kada je na prostorima Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske obustavljen rat i došlo do primirja između dve države, nekada SRJ, državne zajednice i Republike Srbije, potpisano je 15-ak sporazuma i na stotine protokola iz svih oblasti društvenog života.
Kakva je sudbina ovih sporazuma i protokola, pokušaću da objasnim u ovih 11 minuta. Krenuću od sporazuma koji je pred nama, a koji u svojoj preambuli kaže da: „Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Hrvatske, vođene željom za razvijanjem ekonomskih odnosa na osnovu ravnopravnosti i uzajamnih interesa“. Vrlo lepe reči za buduću ekonomsku saradnju. Međutim, moramo reći šta je bilo do sada. U ekonomskom smislu, ekonomske saradnje, ravnopravnosti i prave ekonomske utakmice koja podrazumeva slobodan protok roba, ljudi, kapitala i usluga, nema zato što hrvatska država i hrvatski državni organi ne dozvoljavaju srpskoj privredi da dođe na tržište Republike Hrvatske. Najbolji pokazatelji su izneti u obrazloženju ovog predloga zakona, gde ste rekli da je u periodu od 1995. do danas iz Republike Hrvatske uloženo u Republiku Srbiju oko 410 miliona evra. Nažalost, predlagač ovog zakona nije rekao koliko smo mi uložili tamo, gotovo ništa. Zašto? Zato što nam ne dozvoljavaju hrvatski državni organi.
U međusobnom poslovanju imamo deficit koji je 2007. godine bio 15 miliona evra, 2008. godine 98 miliona evra, ove godine, za prvih devet meseci je 61 milion evra, na kraju će biti oko 85 miliona evra, takve su prognoze. Opet deficit, neravnopravna utakmica, tržište koje je zatvoreno za srpske proizvode, srpska pravna preduzeća koja bi, po osnovu Sporazuma o normalizaciji odnosa, koji je potpisan još 1996. godine, morao otvoriti slobodnu utakmicu, slobodan pristup srpskog hrvatskom tržištu.
Nažalost, Srbija se nije opametila. Ovaj sporazum iz 1996. godine o normalizaciji odnosa između dve države regulisao je buduće odnose, dve države su se međusobno priznale. Time je Republika Srbija, tada SRJ, učinila katastrofalnu grešku. Priznala je genocidnu tvorevinu, tvorevinu koja je nastala na genocidu, etničkom čišćenju, ubistvima, progonu između 500 hiljada i 800 hiljada Srba. Sva njihova imovina je uništena, sva njihova prava, između ostalog i stečena prava, oduzeta su. To je najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Srpski državni organi za sve ovo što sam izneo ne mare ništa, ali im se to vraća kroz ekonomske sporazume.
Sledeći sporazum koji moramo spomenuti, to je Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je morao priznati stečena prava, premda nema tu povratka na neko stečeno pravo. Prevashodno se ovim sporazumom definiše pitanje isplate penzija. Srbima je, po ovom sporazumu, Hrvatska bila dužna i obavezna da isplati penzije, one koje nije isplaćivala u periodu od 1991. do 1998. godine, u nekim slučajevima čak do 2000. godine. Nažalost, ni do današnjeg dana, ta naknada koja pripada po osnovu stečenog prava, koje je međunarodna kategorija, nije isplaćena. Srbi nijedan evro, nijednu kunu, nijedan dinar po tom osnovu nisu dobili.
Kakva je sudbina onih koji su odlazili u penziju i trebalo da odu u penziju od 1998. godine pa nadalje?
Preko 24.000 Srba koji su stekli pravo na penziju po odredbama nacionalnog zakonodavstva i po odredbama ovog sporazuma, trebali su otići u penziju shodno godinama radnog staža i godinama života. Nažalost, tih 24.000 ljudi nije moglo to pravo ostvariti. To je podatak koji sam dobio na postavljeno poslaničko pitanje 2007. godine. I dan danas na desetine hiljade Srba koji su stekli to pravo ne odlaze u penziju. Ogromna šteta po srpske nacionalne interese i individualna šteta o svakom pojedincu koji ne dobija to pravo. Mnogobrojni među njima neće to pravo uspeti ostvariti ni do danas.
Moramo dalje spomenuti sporazum o sukcesiji. Sve države bivše Jugoslavije su se sporazumele da mirnim putem, na ravnopravnoj osnovi, vodeći o ekonomskim interesima, reše pitanje privatne svojine, reše pitanje bivših preduzeća koja su bila na drugim teritorijama, u drugim državama danas, da reše pitanje stečajnih prava, stanarskih prava itd. Ni jedno ovo pitanje o kome sada govorim nije adekvatno rešeno.
Ono što je pogubno po srpske nacionalne interese, to je da je Srbiji zarobljeno, odnosno pravnim licima iz Srbije je zarobljeno oko 1.800 miliona evra, što je procenjena vrednost imovine srpskih preduzeća u drugim državama bivše Jugoslavije. Imovina preduzeća iz država o kojima govorim, iz bivše Jugoslavije, oko 800 miliona je ovde, znači, milijardu evra je veća vrednost srpskih preduzeća u drugim državama.
Kakve je sudbina ove imovine? Spomenuću Hrvatsku i Sloveniju. Odmah kada su međunarodno priznate, uspostavile svoju državnost, tog trenutka su prodali, ustupili ili dali u zakup tu imovinu i dan danas je taj status. Kakva je sudbina kod nas? Godine 1991. je doneta Uredba o podržavljenju, odnosno stvaranju specijalnog statusa za ta preduzeća. Ta preduzeća su registrovana po posebnom propisu, po toj uredbi i bila su zamrznuta do 2008. godine. Koncept 2007. godine na predlog Mlađana Dinkića promenjen je zakon, čime je prekršen sporazum o sukcesiji. Kažem prekršen, reći ću i zbog čega je to učinjeno. Da se proda ta imovina, što je u svakom slučaju bilo dobro, jer je naša imovina tamo prodata.
Međutim, kada je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i omogućena prodaja te imovine, tog trenutka su stigli protesti od strane vlada Republike Hrvatske, i to tri protesne note, i četiri protesne note Republike Slovenije. Čak i prećeno da nam onemogućiti ulazak u EU ukoliko budu prodana ta preduzeća. Kakva je sudbina sada tih preduzeća? Tog trenutka kada su stigle protesne note, prigovori vlada Hrvatske i Slovenije, tog trenutka se stalo sa svim aktivnostima, bez obzira što smo mi doneli zakon itd. Njihova protesna nota je jača od našeg zakona. Njihova protesna nota je jača od celokupnog pravnog sistema Republike Srbije koja nas obavezuje da izvršimo ono što smo usvojili u ovoj skupštini. Tako vi radite. Aktuelna vlast se neodgovorno, aljkavo, brljavo odnosi na sve ono što je vlasništvo ove države.
Moramo spomenuti, vrlo ću kratko, još dva minuta, tužbu protiv Republike Hrvatske. Republika Hrvatska nas je tužila 1999. godine za zločin genocida nad hrvatskim narodom koji je počinila Vojska JNA, Republika Srbija i paravojne jedinice. Šta Republika Hrvatska traži? Traži da se kazne svi oni koji su učinili zločine, uključujući rukovodstvo JNA, rukovodstvo Srbije i rukovodstvo tadašnje SRJ. Nadalje, da se kazne svi počinioci individualnih zločina, da se vrati svo kulturno blago i da se naknadi šteta. O šteti ne mogu sada govoriti, neka procena po njihovim nekim proračunima, premda nije ona u tužbenom zahtevu iskazana, je između 50 i 75 milijardi evra. Znate o čemu se sve govori.
Međunarodni sud pravde u Hagu je zatražio od tadašnje vlasti 2000. godine da dostave odgovor na tužbu, odnosno kontra tužbu. To nismo učinili. Godine 2002. takođe smo pozvani od strane Međunarodnog suda u Hagu i ni tada nismo odgovorili. Sada nam je rok 22. marta 2010. godine. To je poslednja šansa, jer u protivnom, ukoliko ne odgovorimo sa kontra tužbom smatraće se da priznajemo tužbene zahteve hrvatske države za genocid i etničko čišćenje nad Hrvatima. Uozbiljite se, ovo je vrlo ozbiljno pitanje.
Moram još spomenuti nekoliko rečenica. Imamo jedan spor koji vodi, između ostalog, i Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu pred Apelacionim sudom u San Francisku kojim se tuži Vatikanska banka, tuži se franjevački red i ustaše koje su počinile zločin u periodu Drugog svetskog rata. Radi se o ozbiljnoj tužbi. Međutim, državni organi Republike Srbije ne poklanjaju nikakvu pažnju ovom sudskom sporu koji ide jako dobro. Da napomenem da je tu Vlada Republike Srpske Krajine tužilac zajedno sa jevrejskim organizacijama, romskim organizacijama, organizacijama iz Ukrajine, Sovjetskog Saveza itd. Zahvaljujem se.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, juče smo mogli u toku rasprave da od ministra dobijemo određene podatke o celokupnom postupku koji se tiče sprovođenja svih radnji, međutim, nismo dobili ono što je najbitnije u svemu – pravu analizu, koju je neophodno dostaviti ovoj skupštini i javnosti, o tome zašto imamo ovako lošu situaciju u Srbiji u oblasti stečajnog postupka.
S obzirom na to da je gospodin Andrić ovde, on je direktno učestvovao... On ne može ovog trenutka da kaže, ali bilo bi dobro da nas bar posle ove rasprave, do rasprave u pojedinostima, upoznate sa detaljima koji se odnose na ubrzanje postupka, povećanje učešća i procenta naknade koju dobijaju poverioci. Nadalje, da vidimo šta to znači u pogledu troškova postupka. Sve to mora da pokaže ta analiza. Plaši me da vi nikakvu analizu nemate, kao što je to slučaj i prilikom donošenja drugih zakonskih propisa.
Ta analiza mora pokazati kada ćemo završiti ove postupke koji traju desetak, dvanaest, petnaest godina. Juče sam rekao, kod „Jugoskandika“ će to biti 26 godina. To je verovatno svetski rekord. Mi se time ne hvalimo, ali je to bruka za naš pravosudni sistem, a istovremeno i za državne organe Republike Srbije koji dozvoljavaju takvo razvlačenje u ovom postupku.
S druge strane, naglasili smo da stečajni upravnici, s obzirom na to da su materijalno zainteresovani, ne žure, imaju vremena, imaju materijalna sredstva, imaju posle toga finansijska sredstva. Zašto bi žurili?
Umesto stečajnog veća, imamo stečajnog upravnika. Da li će se nešto promeniti? Neće ništa. Još veći kriminal će biti posle usvajanja ovog zakona.
Što se tiče troškova postupka, ta analiza mora pokazati koliki su troškovi postupka. Evo, iz podataka koje smo dobili juče i danas vidimo da smo u regionu dominantni, sa najvećim procentom u stečajnoj masi onog što odlazi na troškove postupka. Učešće u masi onog što se odnosi na troškove postupka je 23%, otprilike koliko je dobio poverilac. To je kriminal. To državni organi Republike Srbije sebi ne smeju dozvoliti.
Ovim zakonom, kojim ne menjate apsolutno ništa, niti će se ubrzati postupak, niti će se povećati naknada koju će dobiti poverioci, niti ćemo dobiti smanjenje troškova postupka. To je tragično.
Gospodine Andriću, više konferencija za štampu ste održali ukazujući na pozitivne odredbe ovog predloga zakona i rekli ste da je ovo reformski zaokret. Isto to smo slušali pre pet godina, kada je donošen onaj zakon. Ništa bolje nije posle onoga zakona, ništa neće biti bolje posle ovog zakona. Zato je vaša moralna obaveza, kao savetnika ministra, da date analizu, da date podatke koje vi kao savetnik imate, jer ste na čelu tima koji je pripremio ovaj predlog zakona.
Ono što je tragično, to je da mi trenutno imamo 63.000 blokiranih preduzeća. Ukupna masa koja je pod blokadom, ono što je obaveza preduzeća i tih pravnih lica prema državi, iznosi oko (od pre dva ili tri meseca je podatak) 280 milijardi dinara, a sada je to verovatno 300 milijardi dinara.
Preko 3,2 milijarde evra leži u tim preduzećima, tim pravnim licima. Njima je onemogućen rad, država nema nikakve koristi. Predlogom zakona kažete da ćete to pustiti u postupak tek nakon godinu dana.
Šta to znači? Ponovo će ta sredstva biti blokirana, opet će to ući u određeni stečajni postupak i ova država, koja je u teškom deficitu, nikada neće videti sredstva od tih pravnih lica.
Još je tragičnija situacija kada je u pitanju privatizacija. Posebno moramo ukazati na jednu pojavu... To nije samo pojava, to je toliko učestalo da treba da zabrine državne organe, jer vas to ništa ne brine. Privatizovana preduzeća se namerno zadužuju i prezadužuju, i bankarskim kreditima i svim mogućim sredstvima dovode se u poziciju nelikvidnosti, posle toga nesolventnosti; odlaze u stečajni postupak; oni koji su izvršili privatizaciju sva sredstva, svu aktivu iz tih pravnih lica prebacuju na svoja matična preduzeća i na taj način vrše kriminal.
Vi to znate, a ne činite ništa da tu pojavu sprečite. Tajkuni koji su kupili na desetine preduzeća u privatizacionim postupcima, pa čak i privatizacijama iz stečaja, glavni su nosioci te pojave. Ali, to su vaši partijski članovi, to su ljudi koji biraju Vladu; oni se i hvale da su oni bili kreatori određenih rešenja u Vladi. To su ljudi koji finansiraju vaše stranke, to su ljudi koji vuku glavne poteze u političkom, ekonomskom i finansijskom životu. Oni čine to. Vi ne činite ništa da to otklonite. Navedite mi jedno preduzeće koje ste sprečili, ili matično ili ono koje je kupljeno u privatizaciji. Koje ste sprečili?
Idemo sada na konkretne podatke. Juče sam u toku rasprave spomenuo preduzeće „Janko Lisjak“, koje je u postupku restrukturiranja. Ovo nije baš bliska materija, ali preduzeće je bilo i u postupku privatizacije od 2000. godine; dovedeno je do ruba propasti. Od 2.700 radnika, u toku prošle godine u radnom odnosu je bilo 600 radnika, danas je to 150 radnika.
Postupak restrukturiranja sprovodi Agencija za privatizaciju, a vi iz Ministarstva direktno vršite nadzor i kontrolu rada ove agencije, ne činite ništa da se postupak restrukturiranja ubrza.
Oni imaju... Vrednost njihove imovine je 22 milijarde evra, po proceni koja je izvršena pre godinu dana. Njihove obaveze su dve milijarde.
Završavajte taj postupak, ali vama ne odgovara završetak tog postupka. Zašto? Zbog toga što želite namestiti to preduzeće nekom od tajkuna. Pominje se Mišković, koji je trebalo da kupi za 600.000.000 evra, međutim, nije to učinjeno. Verovatno želi da još obezvredi to preduzeće i tek onda da ga kupi.
Samo da vam spomenem kolika je vrednost te imovine, kroz materijalna dobra: 17 hektara građevinskog zemljišta u građevinskoj zoni Beograda; 1.400 metara kvadratnih na luksuznoj lokaciji u Despota Stefana; 5.000 metara kvadratnih radionica i sličnog poslovnog prostora; 5.000 metara kvadratnih proizvodno-industrijskog prostora itd. To je vrednost te imovine. Sa radnicima sam razgovarao kao predsednik Odbora za industriju. Radnici otvoreno kažu – nemojte nam pomagati, nemojte nam davati mrvice, mi hoćemo našu imovinu, hoćemo da se ona proda, da namirimo ono što smo dužni prema državi i prema drugim dobavljačima. Želimo da radimo, imamo uslove, imamo opremu, imamo poslove koje ćemo ugovoriti. Dajte, molite itd. da ova agencija koja ne radi ništa, koja je kriminalizirana do kraja, dajte da nam omogući normalan rad. Ljudi traže rad. Zašto im to ne omogućite?
Kad smo kod ovog preduzeća, samo jedan primer kako se vrše kriminalne radnje: naime, u postupku procene vrednosti imovine procenu je vršila konsultantska kuća „BC consulting“ iz Beograda i „Tomić i partner“ iz Beograda. Oni su izostavili poslovnu zgradu u novobeogradskom bloku 20 ukupne površine 6.000 metara kvadratnih. Ukupna vrednost ovog objekta je, po mišljenju onih koji su to uočili, preko pet miliona evra. Koga to briga, pet, šest, deset miliona evra.
Dalje, u postupku privatizacije i procene imovine Svetozar Obrenović, stečajni upravnik u to vreme, naplatio je ukupno, pretočio je ono što ne sme po zakonu, jer ako se napravi ugovor između Agencije za privatizaciju... Naplatio je 3.316.630 dolara. Vidite, to je privatizacija, to su krađe, to je kriminal. Hvala vam.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan vrlo bitan zakon, koji definiše pitanje zaštite radnika i njihovih prava. Naime, praksa koju smo imali ovih pet godina, otkako je usvojen materijalni zakon, vrlo je loša, zbog toga što nismo oživotvorili odredbe ovog zakona; instituti koji su predviđeni ovim zakonom nisu u funkciji, a posebno ne subjekti koji su nosioci mirnog rešavanja sporova.
Zašto nisu? Zbog toga što je vlast u beznađu. Najveći problemi u ovom periodu od 2005. godine odnose se na privatizaciju i sudbinu radnika, kao i na subjekte koji su ušli u postupak stečaja. Posebno je to aktuelno od 2008. godine, kada je zvanično, po Zakonu o privatizaciji, prestao postupak privatizacije, odnosno sva preduzeća koja nisu ušla u postupak privatizacije do 31. 12. 2008. godine idu u prinudnu likvidaciju.
Onda smo pronašli institut koji je samo papirnati institut, a to je institut restrukturiranja.
Ogroman broj preduzeća smo prebacili u restrukturiranje, bez mogućnosti da ta preduzeća i te ustanove dovedemo u funkciju u smislu njihovog oživljavanja ili njihove prodaje.
O pravima radnika ova vlast ne brine, ni o onima koji su u postupku stečaja, ni o onima koji su u postupku restrukturiranja, ni o onima koji su bili u postupku privatizacije.
Sam podatak da smo imali 3.600 mirno rešenih radnih sporova govori da nismo uveli ovaj zakon u život i da je kao takav mrtvo slovo na papiru, a takav će i ostati. Zašto? Zato što aktuelna vlast ne preduzima mere u smislu zaštite državnog sistema. Kao u svim oblastima, ni u radno-pravnoj oblasti nemamo potpunu zaštitu i doslednu primenu zakonskih propisa.
Spomenuću i pročitaću određene stavove Evropske komisije koji se odnose na ovu oblast ili srodnu oblast. Naime, Evropska komisija u svom mišljenju za 2009. godinu kaže sledeće: „Pravosudni sistem je najozbiljnija prepreka u privlačenju stranih investicija“. To je njihova konstatacija. „Sporost pravosuđa utiče na ekonomske prilike u zemlji i mnoge firme odlaze u bankrot zbog nemogućnosti naplate potraživanja koja su nesporna. Postoji mogućnost kolapsa pravosudnog sistema“. To su stavovi Evropske komisije.
Pravosudni sistem u Srbiji spada među najsporije u Evropi. Trenutno u pravosudnom postupku imamo 400.000 sporova koji danas čekaju na adekvatnu sudsku presudu. Od toga, pola je radno-pravna problematika. To jasno govori o ozbiljnosti sistema. Pravosudni sistem je, nažalost, opterećen zbog toga što nismo stavili u funkciju institut koji se zove mirno rešavanje radnih sporova.
Inače, u celokupnom sistemu nam je neophodan sindikat, kolektivno ugovaranje i Agencija za mirno rešavanje radnih sporova. Sindikat nema nikakvu ulogu u pravnom sistemu Republike Srbije, ni u stvarnom životu. Sindikat je na periferiji, samo nam zatreba onda kada uđemo, pred određene izbore, u tzv. kolektivno ugovaranje i pregovaranje, kao što je bilo pred izbore 11. maja 2008. godine kada ste, ministre, bili nosilac tih aktivnosti i potpisali Opšti kolektivni ugovor. Aneks ugovora ste potpisali u novembru 2008. godine.
Šta se desilo sa tim Opštim kolektivnim ugovorom? Da li iko u ovoj državi, a posebno vi, ministre, zna šta je sudbina tog ugovora? Niti vi znate, niti zna vlast, zamrznuli ste ga u frižider sa dubokim zamrzavanjem, negde na minus 60 ili minus 160. Prava koja su predviđena Opštim kolektivnim ugovorom, sada ću vam reći, po budžetu za 2009. godinu trebalo je da budu – za državnu administraciju 42.000.000 dinara, za lokalnu samoupravu devet miliona dinara, i organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i ostale korisnike 18.000.000.000 dinara, što ukupno čini iznos od 69.000.000.000 dinara.
Formalnopravno gledajući, da svako ko uživa određeno pravo, prema odredbama Opšteg kolektivnog ugovora, uputi tužbu, ostvario bi svoje imovinsko pravo.
Nažalost, to radnici ne čine. To jasno govori o neozbiljnosti ove vlasti. Potpisali ste samo da biste dobili izbore i izbore ste dobili. Kada je trebalo da oživotvorite ono što ste potpisali u ovom kolektivnom ugovoru, kao i drugim ugovorima, to niste poštovali. Brine pasivnost sindikata, pasivnost građana i vaša neozbiljnost.
Dokle to može ići tako? Dokle potpisivati? Dokle ulaziti u obaveze? Jasno ste znali da nemate sredstava u budžetu. Nema finansijskih mogućnosti da se upumpaju adekvatna sredstva iz kojih će se platiti sve ono što je predviđeno Opštim kolektivnim ugovorom. Onda ulazimo u sistem pregovora, dogovora, sindikati, ekonomsko-socijalni saveti i tako dalje, hajde da razvučemo, nekako ćemo iz svega toga izaći. To je slika. Vi to znate i u tome učestvujete.
Ono što treba da zabrine, to je opšte stanje preduzeća koja su ušla u stečaj. Spomenuću dva preduzeća čija je krvna slika takva da mora da zabrine, kao i sva ona preduzeća koja će biti likvidirana. Kada će biti likvidirana? Kakva je sudbina radničkih prava? Kakva je sudbina te imovine? To je državna imovina. Ko o tome vodi računa?
Ministre, morate izaći ovde i Vlada mora izaći ovde i jasno reći kakva je sudbina državne imovine. Je l' mi znamo kolika je ta imovina? Ne znamo. Pedeset hiljada radnika ima određena prava po osnovi rada u tim preduzećima koja treba da budu likvidirana. Sva prava po tom osnovu preuzima država. Šta država čini da ubrza taj postupak da to zatvori? Zašto to traje godinama? Ovi postupci traju godinama.
Evo vam jedan primer: „Janko Lisjak“, preduzeće u restrukturiranju iz Beograda, ušlo je u postupak privatizacije 2000. godine. Ova država nije uspela da proda preduzeće koje ima jako mnogo nekretnina u Beogradu, u nekoliko gradova u Srbiji. Tu je do 1990. godine radilo 2.700 radnika. Do prošle godine je radilo 600 radnika; trenutno radi, kada su ušli u postupak restrukturiranja, odnosno ove godine u osmom mesecu, 150 radnika. Vrednost imovine, ono što je procenjeno od strane Agencije za privatizaciju, iznosi 22,5 miliona evra. To je vrednost iz prošle godine.
Ova vlast i Agencija za privatizaciju i Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj nisu uspeli prodati nešto što ima vrednost. Zašto niste? Zbog toga što ima tajkuna koji su otvoreno rekli da ih interesuje to preduzeće. Onda ćemo uništiti to preduzeće, ali kako? Oterati radnike, uskratiti im sva moguća prava, dovesti ih na rub propasti; ljudi ne primaju dva, tri, pet meseci, godinu dana zaradu, odlaze i traže sebi hleb, jer ne mogu u tom preduzeću.
Zato je u ovom preduzeću ostalo samo 150 radnika. Da je prodata ta imovina i danas da se proda ta imovina... Njihove obaveze su oko dva miliona evra, a vrednost njihove imovine je 22,5 miliona evra. Zašto to ne činite?
Agencija za privatizaciju je verovatno u istoriji najgora institucija koja je ikada postojala. To vam odgovorno tvrdim. Najkriminalnija u srpskom sistemu koja je ikada postojala. To vam odgovorno tvrdim. Sve ovo oni znaju. Sve strukture vlasti od 2000. godine su kroz državne institucije tražile rešenje. Dajte, prodajte nam nešto, dajte omogućite da radimo.
Sada smo ušli u postupak, od osmog meseca, restrukturiranja. Država izdvaja. Ti radnici ne rade ništa. Država izdvaja sredstva iz ovako jadnog, nikakvog budžeta, plaća te radnike, koji ne rade ništa. Ne traži se rešenje da počne da radi ovih 150 radnika koji su ostali da rade. Država izdvaja sredstva, daje za nerad, umesto da proda deo imovine i omogući tim radnicima da rade.
Poslovodstvo obilazi (juče sam razgovarao sa njima, kao predsednik Odbora za industriju) sve državne organe, traži pomoć i kaže da je to toliko jednostavno – samo deo da se proda i namirićemo sve obaveze koje imamo prema dobavljačima. Među dobavljačima je i država. To je ukupno dva miliona evra, a imamo 22 miliona. Da to prodamo i radimo, imamo posla, imamo ugovorenih i možemo ugovoriti određene poslove, samo nam država ne da. To je ta država i to je ta vlast.
Slična je situacija kod „Zorke“, Šabac. Kao predsednik Odbora za industriju bio sam pre dva dana. Takođe restrukturiranje, uništavanje „Zorke“. Sada od Holdinga „Zorka“ nema ništa. U organizacionom delu „Mineralna đubriva“ ostalo je svega šezdesetak radnika, a 870 radnika čeka određenu sudbinu, s obzirom na to da su ušli u postupak restrukturiranja. Bili su u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, Agenciji za privatizaciju itd. Traže rešenje. Koje rešenje? Koje će rešenje dobiti? Nikakvo.
Erozija i propadanje te firme koja je nekada zapošljavala 12.000 radnika je pri kraju. Privatizacijom je ostalo samo 60 radnika. Međutim, ovi radnici neće dozvoliti da se krnji i dovede do kraja ova nekada značajna, od nacionalnog značaja, firma, koja je imala svoju perspektivu. Ovog trenutka ona perspektivu nema, posebno nema u postupku privatizacije, jer je bagatelisana vrednost po kojoj je ona prodata. Radnici su završili u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Koristim ovu priliku, obišao sam ih, razgovarao sam sa njima, u iduću sredu, u 12.00 časova u Šapcu ćemo održati sednicu Odbora za industriju – pozivam predsednika Odbora za socijalna pitanja da zajedno odemo tamo, da porazgovaramo i da probamo da rešimo ono što se sada u ovim uslovima može rešiti.
To vam je situacija u društvu, u kojoj najveću odgovornost snosi vlast zato što ne preduzima ono što bi po zakonu morala preduzimati. Najgora situacija je, kažem, kod preduzeća koja su u stečaju, koja su u postupku restrukturiranja. Stvarnog restrukturiranja nema zato što nema sredstava za restrukturiranje. Ali, tim ljudima treba otvoreno reći – nemate perspektivu, tražite svoje. To morate učiniti što pre, a ne razvlačiti taj postupak restrukturiranja, jer vi ne činite ništa da ekonomskim, finansijskim i drugim merama pomognete tom preduzeću da živi i da se privatizuje. Razvlačenje, bez aktivnih radnji, predstavlja propast, propast srpske privrede, koja i sada, u ovakvim razvalinama živi, radi i posluje – oni koji rade, a ovi ne rade. Ovi ne rade, primaju čak određene naknade, određene minimalce od strane države i nemaju nikakvu perspektivu, samo zato što vi nećete da im omogućite perspektivu. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je vrlo bitan zakonski projekat, koji je Ministarstvo  moralo sagledati daleko dublje, sa daleko više konkretnih rešenja. U ovom zakonu nemamo ništa što će ubrzati postupak, ništa što će omogućiti poveriocima da dobiju što veći iznos sredstava koja potražuju. S druge strane, troškovi postupka, kao treći uslov isplativosti stečajnog postupka, jako su veliki.
Pokušaću sada to da pokažem sa podacima koji postoje u našim medijima, koje su mediji objavljivali ovih dana kada se razgovaralo o stečaju. Između ostalog, došli smo do podatka da je brzina stečaja u Republici Srbiji 2,7 godina. Međutim, u ovih 2,7 godina utrpane su i babe i žabe – i jednostavni postupci, koji se završe za dve rasprave, i složeni postupci koji traju godinama. Stečajni postupak protiv „Jugoskandika“ traje još od 1993. godine, znači traje do sada 17 godina, a trajaće 26 godina, dok se god ne završi ovaj postupak, s obzirom na isplatu poverilaca iz ovog postupka. Imamo, recimo, „Kosovsku banku“, čiji postupak traje 19 godina, i mnoge druge. Znači, sve smo to udrobili u jedno pa smo dobili 2,7.
Samo ću da kažem koliko je to u našoj okolini, u regionu. U regionu je prosek oko godinu i po, u EU je negde 1,2, u SAD je devet meseci.
Što se tiče stepena namirenja, kod nas je 25% od ukupnih potraživanja. U Nemačkoj je 52%, u Hrvatskoj je 30%, u Bugarskoj 32%, u Rumuniji 29%. Znači, otprilike za razvijenim evropskim državama zaostajemo duplo.
U pogledu troškova postupka, Srbija troši 23% stečajne mase. U Nemačkoj je to 8%, u Hrvatskoj je 15%, u Bugarskoj i Rumuniji je 9%. Opet u odnosu na region trošimo dva-tri puta više. Ovo su stvarni pokazatelji koji govore o tome šta je stečajni postupak u Srbiji i koliko je on efikasan.
S druge strane, ako uzmemo ove eklatantne primere, o njima moramo govoriti, kao što je „Jugoskandik“, kao što su četiri banke i ostale banke koje se nalaze u stečaju, samo da vam kažem da je trenutno u stečaju ukupno 19 banaka, a u postupku likvidacije dve banke. Od osiguravajućih kuća u stečaju je sedam, u likvidaciji dve; štedno-kreditne zadruge dve i jedna u postupku likvidacije.
Trenutno se u postupku stečaja nalazi oko 2.000 predmeta, što jasno govori o usporenom postupku, ogromnim troškovima koje „jede“ ovaj postupak; oni koji su učestvovali u finansijskim transakcijama sa firmama i pravnim licima koja su ušla u stečajni postupak nikad videti neće određeni procenat svojih potraživanja.
Ono što je problem ovog zakona, to je problem ove vlasti. Ova vlast ne čini ništa da ubrza postupak, a to najbolje pokazuje podatak, koji imate vi u Vladi i svi državni organi, da je Evropska komisija u izveštaju za 2008. godinu, između ostalog, rekla za pravosudni sistem da je najozbiljnija prepreka u privlačenju stranih investicija. Nadalje, Evropska komisija govori o sporosti pravosuđa koja direktno utiče na ekonomske prilike u zemlji; mnoge firme odlaze u bankrot zbog nemogućnosti naplate potraživanja koja su nesporna.
To je direktan udarac na pravosudni sistem i Evropska komisija direktno ukazuje na akutni problem države. Najakutniji problem je upravo u oblasti pravosuđa, što ima reperkusije na stečajni postupak, koji ovog trenutka traje onoliko koliko traje.
Pored svega ovog što sam naveo, moram napomenuti osnovne probleme u samom postupku koje ste vi ovde probali da korigujete, međutim, ne vidim tu nikakvu korekciju koja je iskazana u članu 11. Predloga zakona gde vi iznosite razloge stečajnog postupka, odnosno razloge stečaja, pa kažete u stavu 1 – razlozi stečaja su trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja, prezaduženost, nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije i ako je plan reorganizacije izdejstvovan na nezakonit način.
Da se zadržimo na prvom i drugom razlogu, to su trajnija nesposobnost plaćanja i preteća nesposobnost plaćanja. Da sada ne čitam, nemam vremena, odredbe zakona su šture, nepotpune i necelishodne. Iz njih samo može da proistekne voluntarizam, voluntarizam sudija, voluntarizam upravnika, voluntarizam celokupnog sistema koji je morao daleko jednostavnije, sa daleko jednostavnijim merama i propisanim normama stvoriti preduslove za stvarne razloge, koji se ne mogu menjati.
Nažalost, vi ovo niste promenili, a istu praksu koju smo imali po onom starom zakonu ste nasledili.
Niste hteli da promenite, samo zato što ne želite da se postupak ubrza. Ne želite, to je evidentno kod onih preduzeća koja se godinama nalaze u tom postupku.
Ono što je još bitno naglasiti, to je da je vrlo štetno to što u postupku učestvuje Agencija za privatizaciju. Sad ću reći zašto. Agencija za privatizaciju učestvuje u formi stečajnog upravnika i sprovodi postupak. Ta lica koja su u stalnom radnom odnosu u Agenciji učestvuju u ovome i dobijaju naknade.
S druge strane, vi ste to izdejstvovali, prevashodno vaše ministarstvo, ista ta lica koja su u radnom odnosu imaju vrlo visoke zarade; zarade za 2008. godinu bile su 87.000, što je skoro dva puta više nego što je prosek privrede, 87.173,36 dinara. Pored toga, kroz nagrade i naknade (vi imate i naknade) lica u Agenciji za privatizaciju ostvaruju enormne svote prihoda i zarada.
Ne završava se tu angažovanje radnika Agencije za privatizaciju. Imamo njihovo učešće u upravnim odborima, njihovo učešće u skupštinama pravnih lica. Ne završava se ni tu, oni su čak i vršioci direktora u nekim situacijama, u pravnim licima. Dokle? Uz ovako visoka primanja, uz ovakav angažman itd.
Zašto nam postupci, negde 670 postupaka stečaja, traju toliko? Baš zbog toga. Šta ih briga, neka traje koliko traje. Prodajemo malo imovine, namirimo sebe i jako nam je lepo.
Koliko društvo tu gubi? Evo koliko društvo gubi: Agencija za privatizaciju u 2007. godini isplatila je na konto bruto zarada 467.000.000, u 2007. godini 653.000.000, u 11 meseci 2008. godine, tada sam dobio odgovor na poslaničko pitanje, 865.000.00 dinara. Gledajte kolika su to sredstva, uz ličnu zaradu od 87.000 (to je prosek u Agenciji za privatizaciju) u odnosu na 31.000 u toku ove godine. To je jasan pokazatelj gde se rasipaju sredstva i zašto ta lica u Agenciji za privatizaciju koja učestvuju u stečajnom postupku ne završavaju, ne čine ništa da se završi. Niko ih ne opominje. Nema društvene klime, niti inicijative od strane državnih organa da oni preduzmu aktivnosti da se taj postupak ubrza i završava u nekim normalnim okolnostima.
Ovo što ste vi potpisali u toku 2008. godine, tačno ću vam sada navesti, Pravilnik o osnovama i merilima za određivanje nagrade za rad i naknade troškova stečajnih upravnika, potpisano sa vaše strane 4. marta 2008. godine, ovo u stvari govori o pravom kriminalu.
Vi ste njih doveli u poziciju da mogu da uzmu koliko hoće kroz sistem nagrađivanja.
Nažalost, nema vremena i ja ću zaključiti, a preostalih sedam i po minuta iskoristiću u toku sutrašnjeg dana. Hvala vam.
Po ovom pravilniku... Ne znam kada ste promenili, na sajtu Agencije za privatizaciju sam pronašao ovaj akt, on je iz marta 2008. godine.
Samo bih nekoliko primera da kažem: tamo gde je stečajna masa, koja služi kao osnov za obračun, do 250.000 evra, stečajni upravnik ima pravo na nagradu od 11.100 evra i uvećanje od 3% vrednosti preko 100.000 evra do 250, što može da donese stečajnom upravniku 86.000 evra.
Znamo da gotovo nema upravnika, posebno onih koji nešto znače za stečajna veća, danas stečajne sudije, koji nemaju bar sedam-osam stečajeva koje vode paralelno, pa onda vidite koliko stečajni upravnici uzimaju.
Ovde smo dobili podatak u vidu poslaničkog pitanja, gospodin Moldovan koji je već dobio nekih 250.000, očekuje ga neka naknada od 750; nismo dobili odgovor i najverovatnije nećemo.
To je samo jedan od primera koliki su novčani iznosi koji se daju stečajnim upravnicima, uz vaše znanje, uz vašu podršku, u krajnjem slučaju i uz vašu regulativu koja im je to omogućila.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, gospodine ministre, počeću od osnovnih problema koje imaju naši građani, zbog toga što, na predlog MUP-a, i sami ograničavamo ljudska prava, odnosno prava u širem kontekstu značenja u pogledu dobijanja i produženja određenih isprava na temelju kojih građani putuju i vraćaju se iz inostranstva.
Naime, ovo je treće ograničenje, bez ičega izazvano. Nijedan međunarodni pravni akt, ni domaći akt ne teraju nas da to ubrzamo, da to ograničimo, a na predlog MUP-a ograničavate ljudska prava građana, jer onima koji to nisu ostvarili do 31.12.2008. godine protiče i ovaj rok, pa ga sada produžavamo još na godinu dana itd., stvaramo probleme građanima, izvlačimo im iz džepa sredstva, stvaramo nervozu kod domaćih građana, a i kod naših građana u inostranstvu, koji su prisiljeni, zbog toga što moraju putovati, da dolaze i odlaze, da dobiju naša dokumenta i ubrzaju taj postupak, premda nema realnih i objektivnih razloga za to.
Druga stvar, pitanje je cena produženja ovog pasoša, odnosno zamene pasoša, vađenja određenih dokumenata, koji su u nekim situacijama i nepotrebni, ali ih MUP, u upravnom postupku koji provodi za izdavanje putne isprave, traži, a za dobijanje tih dokumenata treba izgubiti vreme i dati finansijska sredstva.
Na temelju pravnih propisa Republike Srbije, pokušaću ukazati na određene stvari koje je SRS već iznosio u Skupštini i tražio intervenciju MUP-a, stručnih službi u Ministarstvu, ali, nažalost, to nije otklonjeno.
Radi se o obavezi građanina da u postupku dobijanja putnih isprava, ličnih dokumenata, priloži određene akte, u konkretnom slučaju je to izvod iz matične knjige rođenih. Na vašem sajtu, odnosno sajtu MUP-a jasno stoji, pod tačkom 2 – izvod iz matične knjige rođenih, ne stariji od šest meseci. To se odnosi na ličnu kartu, odnosno putnu ispravu, gde se, pod tačkom 5, kaže – kod istovremenog podnošenja zahteva za izdavanje lične karte i pasoša potrebno je priložiti izvod iz matične knjige rođenih.
S obzirom na to da sam i sam podnosio zahtev i za pasoš i za ličnu kartu, bio sam prisiljen da, shodno datom uputstvu MUP-a i vašem sajtu, izvadim izvod iz matične knjige rođenih, a moram ukazati na odredbe člana 84. Zakona o matičnim knjigama koji jasno kaže da je izvod iz matične knjige trajni dokument. Ne možemo ga ograničavati na šest meseci. Zašto to čini MUP, nije mi jasno.
S druge strane, proučavajući odredbe Zakona o državljanstvu, jer u ovom dokumentima, dokumentima na sajtu MUP-a, stoji da kada se prilaže uverenje o državljanstvu RS ne može da bude starije od šest meseci, to nigde u zakonu nije propisana obaveza. Ukazivali smo, tražili smo, insistirali smo da se to ispravi. Ne znamo zbog čega to nije učinjeno.
Moramo ukazati na određena pitanja koja muče izbeglice i ljude koji su napustili svoje domove, koji moraju odlaziti u druge države da bi ishodili ova dokumenta. Ako jednom, po odredbama Zakona o ličnoj karti, Zakona o državljanstvu i Zakona o putnim ispravama, priložite dokumentaciju koja uđe u centralni registar MUP-a, on je za vas trajni dokument. Svako ko zloupotrebljava ove isprave, ko ih falsifikuje, za to će odgovarati. Ne možete tražiti od ljudi ono što nije zakonska obaveza.
Kod izbeglih lica, problem je što ta dokumenta nabavljaju u stranoj državi. Da bi dobili ta dokumenta, znači, nema direktne pošte, direktne komunikacije, nema ex officio izdavanja tih dokumenata, oni odlaze u inostranstvo, imaju troškove putovanja, troškove administrativne takse u tim državama. Prilažu sve to što ne bi trebalo da prilažu i pokreću upravni postupak.
Moram se zadržati na upravnom postupku koji se provodi u MUP-u. U više navrata, Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu, a i članovi SRS-a i poslanici u Parlamentu RS, ukazivali su na probleme izbegličke populacije. Postupci su trajali tri, pet, pa čak i 10 godina i dan-danas u MUP imate podnete zahteve na koje niste odgovorili. Niste ispoštovali odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, koji vas obavezuje da u procesnom smislu odbijete, odbacite ili usvojite zahtev.
Navešću vam primer kršenja ljudskih prava, a to je zahtev koji je podnet 30. 3. 2009. godine. To je friški predmet, ali predmet koji jasno pokazuje zloupotrebu organa, odnosno nepreduzimanje zakonom predviđenih obaveza. Predmet je br. 204-2413.
Zahtev se odnosi na izdavanja uverenja, odnosno rešenja o državljanstvu i, kasnije, uverenja o državljanstvu. Naime, od četiri člana koja su podnela zahtev, tri člana su dobila, a četvrti nije dobio – bez ikakvog obrazloženja. Dalje, jedan predmet iz 2003. godine – dva člana dobiju, dva ne dobiju, pa se ponovo podnese, pa se opet ne odgovara. Šta to znači? Zbog čega ne primenjujemo Zakon o opštem upravnom postupku?
Zbog svih tih problema, ja sam 11. 06. 2009. godine postavio poslaničko pitanje, pa ću probati da ga pročitam u skraćenom obliku: "U upravnom postupku pred nadležnim državnim organima u okviru MUP-a Republike Srbije, pokrenuto je na desetine hiljada zahteva za dobijanje državljanstva Republike Srbije, a podnosioci su izbegla lica iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Postupci traju mesecima i godinama, bez obzira na inovirane zakonske propise o državljanstvu i ličnoj karti. Izbegla lica ne mogu ostvariti mnogobrojna prava pred hrvatskim i srpskim državnim organima zbog ovih statusnih problema. Izbegla lica, u upravnom postupku, dostavljaju dokumentaciju iz Republike Hrvatske, koja ih mnogo košta, zbog visokih administrativnih taksa koje se plaćaju u postupku dobijanja tih dokumenata kod hrvatskih državnih organa.
Upravni postupak traje duže od predviđenog u odredbama Zakona o upravnom postupku, pa stoga postavljam sledeće pitanje – zašto se krše odredbe Zakona o upravnom postupku i Zakona o državljanstvu? Zašto se osiromašeno izbegličko stanovništvo prisiljava da ishodi dokumenta koja nisu predviđena zakonskim propisima Republike Srbije? Zašto se ova kategorija stanovništva, zbog vrlo loše finansijske situacije u kojoj se nalazi, ne oslobodi od plaćanja administrativnih taksa u postupku dobijanja osnovnih dokumenata, na temelju odredba Međunarodne konvencije o izbeglicama?"
U odgovoru na ovo pitanje, MUP kaže sledeće: "Primenom odredbe člana 23. stav 2. Zakona o državljanstvu Republike Srbije, moguće je da lice rođeno u drugoj republici, ranije SFRJ, koje je imalo državljanstvo te republike, ili je državljanin druge države nastale na teritoriji ranije SFRJ, koje kao izbeglo, prognano ili raseljeno lice boravi na teritoriji Republike Srbije, ili je izbeglo u inostranstvo, bude primljeno u državljanstvo Republike Srbije ako je navršilo 18 godina života, ako mu nije oduzeta poslovna sposobnost i ako podnese pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom.
U tom smislu, ovo ministarstvo, po zahtevima za sticanje državljanstva Republike Srbije po članu 23, sprovodi postupak provere ispunjenosti uslova za prijem u državljanstvo Republike Srbije, kojom prilikom se obraća nadležnim službama, koje s aspekta svoje nadležnosti obaveštavaju ovo ministarstvo o eventualnim smetnjama za prijem lica u državljanstvo Republike Srbije".
E, tu je kopča. Kaže se – Ministarstvo se obraća nadležnim službama, koje s aspekta svoje nadležnosti obaveštavaju ovo ministarstvo o eventualnim smetnjama za prijem lica u državljanstvo Republike Srbije. Na to nemate pravo. Zakon o državljanstvu vam to pravo ne omogućava, a to proizilazi iz odredaba člana 38, koji vam jasno kaže koje su obaveze Ministarstva. Znači, tu nema nikakvih "eventualnih smetnji". Smetnja može biti kada je zahtev podnelo lice mlađe od 18 godina i onda postupak, odnosno toga trenutka odbacujete zahtev.
Ako je oduzeta poslovna sposobnost, da li vi u postupku tražite uverenje od nadležnog državnog organa da lice ima ili nema poslovnu sposobnost? Ne tražite. Kakav je sada to dodatni postupak? To nije predviđeno ni Zakonom o državljanstvu, ni Zakonom o opštem upravnom postupku, niti bilo kojim drugim zakonskim propisom. To ste sami sebi ostavili kao jedan ventil da odbijete nekoga, ali ga po zakonu ne možete odbiti ako već ispunjava sve druge zakonom propisane uslove.
Dalje se kaže – u tom smislu, ovo ministarstvo, po zahtevima za sticanje... Pardon, trajanje postupka, od momenta podnošenja zahteva za prijem u državljanstvo Republike Srbije, do donošenja rešenja ovog ministarstva po tom zahtevu, u zavisnosti je od vrste provera koje vrši ovo ministarstvo i dužine trajanja tih provera.
Kakve provere? Provere vršite na temelju dokumenata koje je to lice donelo, nikakve druge provere ne možete vršiti.
Dalje, u svom odgovoru kažete – takođe, na dužinu trajanja postupka utiče činjenica da li je podnosilac zahteva priložio sva zakonom neophodna dokumenta, kao i da li je dokumentacija usaglašena ili je od podnosioca neophodno naknadno tražiti dopunu predmeta.
Vi to činite odmah – sprovodite postupak i odmah lice to zna. Zašto ih mučite i zašto to traje mesecima i godinama?
Prema tome, šta zahtevam? U ime Vlade Republike Srpske Krajine, u ime SRS-a, u ime napaćenih ljudi koji su izgubili sve što su imali i onda trpe još jedan zulum od strane vlastite države i vlastitog državnog organa, koji treba da odbaci, odbije ili da udovolji, tj. izda lični dokumenti koji se traži. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama su četiri zakona, od kojih moramo obratiti pažnju na dva – koja se odnose na popis stanovnika, domaćinstava, stanova i poljoprivrede. Bez obzira na to što su to dva zakona, mi ih moramo posmatrati u celini. Radi se o bitnom zadatku države vezanom za stanovništvo, domaćinstva, imovinu i, posebnu oblast, poljoprivredu.
SRS smatra da je neprihvatljivo ići ovako kako je koncipirano ovim predlozima zakona, u dva popisa. Zalažemo se za jedan popis. Znači, jedinstven obrazac, s pitanjima koja će obuhvatiti sve bazne podatke, temeljne podatke koji su neophodni za državu, odnosno za rad državnih organa.
U postojećoj praksi imamo baze podataka po raznim državnim organima, pa Ministarstvo unutrašnjih poslova ima svoje, Ministarstvo odbrane svoje, Ministarstvo rada i socijalne politike ima svoje itd., ali nemamo jedinstvenu bazu podataka, koju treba učiniti na temelju popisa koji će biti, vidimo, 2011. godine.
Bez obzira na 2011. godinu, mi ne činimo gotovo ništa da ove podatke objedinimo i da svi državni organi učine napor da se, bez finansijskih sredstava, dođe do određene baze podataka koja će biti sveobuhvatna i činiti jednu celinu.
Kada govorimo o finansijskim sredstvima, moramo se posebno zadržati na finansijskim sredstvima koja će se izdvojiti u periodu od 2010-2011-2012. godine za ove namene. Za popis stanovništva, domaćinstava i stanova, to je gotovo dve milijarde 900 miliona, a za popis poljoprivrede, oko milijardu i po, ili da to prebacimo u drugi ekvivalent, u evre, to je oko 47 miliona evra. To su ozbiljna sredstva za ovu državu.
Postavlja se pitanje, da li nam je to sada neophodno? Ako ovaj podatak od 47 miliona evra kompariramo s onim što država ulaže u zapošljavanje, onda ćemo videti stvarnu vrednost koju će ova država i ovaj narod izdvojiti za popis u toku 2011. godine. U periodu 2007-2008. godina, država je izdvojila upravo toliko, oko četiri i po milijarde dinara, odnosno oko 50 miliona evra, za zapošljavanje. To samo pokazuje koliki je razmer ovih poslova.
Postavlja se otvoreno pitanje, da li nam je to neophodno sada i da li ova sredstva koja ćemo uložiti za popis možemo iskoristiti za neke druge namene? Ogromna su sredstva koja se izdvajaju za ove namene, prema ova dva zakonska projekta.
Lično, smatram, a i stav je SRS-a, da treba dobro razmisliti da li ulaziti u ovaj projekat sada, da li ćemo s podacima koje ćemo dobiti kroz ovaj popis dobiti nešto u društvu što nam je bitno, svrsishodno i racionalno ovoga trenutka. Smatramo da to nije to.
S druge strane, iz projekata koji su pred nama ne vidimo sveobuhvatan potez. Evo, pre mesec dana smo usvojili Zakon o dijaspori, o Srbima u okruženju. Postavlja se pitanje, da li ćemo iz ovih podataka koje ste naveli u članu 3. Predloga zakona o popisu stanovništva, dobiti sveobuhvatan popis svih lica koja žive u dijaspori? Nećemo. Da li ćemo dobiti podatke o njihovoj imovini? Nećemo. Da li ćemo dobiti podatke o stvarnim pravima koja imaju u tim državama? Nećemo.
Postavlja se pitanje – šta je s izbeglicama, interno raseljenim licima? Da li ćemo to obuhvatiti ovim podacima koje ćemo dobiti kroz popis? Nećemo. Tu se postavlja pitanje svrsishodnosti samog zakona i posla u koji ulazimo, a, s druge strane, vidimo koja su to novčana sredstva koja ćemo izdvojiti u ove namene.
Smatramo da je ovaj zakon donet bez ozbiljnog razmišljanja, bez ozbiljne razrade i da neće imati svrhu koju je trebalo da ima.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu uputila je Vladi pre nekoliko dana zahtev da se u popis stanovništva, domaćinstava, stanova i poljoprivrede uključi imovina Srba koji su genocidnom politikom proterani iz hrvatske države na prostore Republike Srbije.
Ovo je idealna prilika da dobijemo temeljne podatke o zločinu koji je izvršen nad Srbima. Nažalost, republički organi u Srbiji nemaju sumarni pregled svih ljudskih gubitaka, broj ubijenih, broj ranjenih, broj proteranih. Nemamo podatke o materijalnoj šteti koja je naneta Srbima. S druge strane, nemamo podatke ni o oduzetim stanarskim pravima, o uskraćenim penzijama, o finansijskim iznosima koji se odnose na penzije, na akcije, na ostalu oštećenu, uništenu i zapaljenu imovinu.
Analizirajući ovaj predlog zakona i Predlog zakona o poljoprivredi, došli smo do zaključka da je zgodna prilika da se to učini sada, jer, istorijski gledano, propustićemo šansu da dobijemo prave podatke.
Nažalost, Republika Srbija ovog trenutka nema podatke o materijalnim štetama, o ljudskim gubicima u NATO bombardovanju 1999. godine. Sve ono što je popisano, to je osporeno, s obrazloženjem tadašnje vlasti DOS-a da su iznosi koji su navedeni napumpani i da stvarna šteta nije tolika. Evo prilike da dobijemo prave podatke, koji će nam ukazati koliko vredi u finansijskom smislu ono što je u toku NATO bombardovanja uništeno.
S druge strane, pogubno je da Republika Srbija nema sumarne podatke ni o žrtvama i materijalnim štetama u toku Drugog svetskog rata. Istoričari koji se bave ovom problematikom su u više navrata ukazivali državnim organima Republike Srbije da je to neophodno.
Evo zgodne prilike, imamo sada popis stanovništva, da uz adekvatne podatke, adekvatna pitanja u tom upitniku, dobijemo sve te sumarne podatke. Pre mesec dana smo usvojili Zakon o dijaspori i konstatovali da nemamo podatke o broju naše dijaspore. Evo zgodne prilike da o istom trošku, uz dva-tri dodatna pitanja, ili pet novih pitanja, dobijemo podatke o broju dijaspore, o imovini kojom raspolaže ta dijaspora i o svemu onome što je bitno s aspekta državnih interesa Republike Srbije.
Pored toga, imamo i određene druge kategorije stanovništva koje, takođe, neće biti obuhvaćene ovim popisom, ili ćemo duplirati određene stvari. To se, prevashodno, odnosi na oblast poljoprivrede.
U obrazloženju i jednog i drugog zakona ste rekli da ćemo kroz popis stanovništva, domaćinstava i stanova dobiti određene podatke koje ćemo komparativno koristiti kod popisa poljoprivrede. To je u svakom slučaju dobro, ali nije prihvatljivo s aspekta SRS-a da to bude odvojen proces. Ne može to biti odvojen proces. Jednom kada uđete u kuću, u domaćinstvo, onda morate uzeti sve podatke, nema potrebe dolaziti dva ili pet puta. I s finansijskog aspekta ako pogledamo, ogromni su troškovi ovog drugog popisa koji se odnosi poljoprivredu. Milijardu i po, ili negde oko 17 miliona evra su ogromna sredstva za nešto što možemo učiniti u jednom potezu. Zašto opterećivati budžet, koji nam je inače prazan, sa dva odlaska, dva izlaska, dva formulara, dva popisivača itd., sve ono što će biti teret ovog popisa poljoprivrede?
Ono što želim da ukažem, poslanici SRS-a su to već dobro načeli, vezano za poljoprivredu i podatke koje ćemo dobiti u oblasti poljoprivrede, jeste da je bolje ne iznositi te podatke, jer su oni katastrofalni. Samo u nekoliko finansijskih pokazatelja pokazaću zašto su oni jako loši.
Učešće poljoprivrede u BDP-u u 2005. godini bilo je 13,5%, sledeće godine, 2006, 12,6%, a 2007. godine – 10,8%. Godine 2008 – 11,8%, a 2009. godine, prema podacima koje možemo videti na sajtu Ministarstva poljoprivrede, ukupni obim poljoprivredne proizvodnje biće povećan za 2%, ali je zbog depresijacije cena u oblasti poljoprivrede odnos 2008/2009 godina, ili sezona 2008/2009, misli se na poljoprivrednu proizvodnju, odnos 1:0,80. Znači, imaćemo smanjenje od 20%. Ako tome dodamo fizički obim porasta od 2%, znači da će stvarno umanjenje biti 18% u oblasti poljoprivrede.
Učešće poljoprivrede u BDP-u u 2009. godini biće negde na nivou 10%. To jasno ukazuje da poslednje četiri godine, kalendarski gledano, učešće u BDP-u pada sa 13,5, na negde oko 10%.
Zabrinjava i mora da zabrine, i seljake to sigurno brine, učešće subvencija u našem budžetu. U 2008. godini je to bilo 4,2%, a ove godine je 2,2%.
Dodajmo tome podatke koje ima EU, kojoj težimo, koja izdvaja više od 40% u poslednjih 20 godina; za ovu godinu, rashodna strana budžeta EU je 116 milijardi evra. Za poljoprivredu će izdvojiti 56 milijardi, što predstavlja 48% učešća. I drugi pokazatelji moraju da nas zabrinu, zbog toga što smo ostavili selo i seljaka i rezultati će biti sve gori i gori, bez obzira na obećanja aktuelne vlasti da će poljoprivreda naglo krenuti onoga trenutka kada budemo mogli, kroz određene implementacione programe, uzeti učešće u IPA programu, zatim, kada postanemo kandidat, jer ćemo dobiti ogromna sredstva itd.
Pročitaću jednu naučnu analizu profesora Hansa Hofbauera, koju je objavio u knjizi "Proširenje EU na istok", gde je kroz određene podatke ukazao, u fazi kada jedna država postaje kandidat i kada primi punopravno članstvo, koje su reperkusije učešća poljoprivrede u BDP-u, spoljnotrgovinskoj razmeni i sve druge pokazatelje poljoprivredne proizvodnje.
Odmah da kažem da se radi o ozbiljnom ekonomskom teoretičaru, profesoru ekonomije na Bečkom univerzitetu, profesoru demografske istorije itd., koji je objavio dvadesetak ozbiljnih knjiga o ekonomiji, poljoprivredi itd., znači, radi se o kompetentnom čoveku.
Ovo nisu podaci SRS-a, ovo su podaci čoveka koji se bavi ozbiljno ovom materijom, koji je ukazao na ozbiljne probleme s kojima se suočavaju države koje su ušle u EU. Tržišta EU bila su zatvorena za istočnoevropske poljoprivredne proizvode, dok su seljaci na Zapadu mogli nesmetano da izvoze u istočnu Evropu svoje i dalje veoma visoko subvencionisane proizvode. Tako je došlo do situacije u kojoj su subvencije za svinjske polutke iz EU u Poljskoj jeftinije nego što iznose proizvodni troškovi za svinjsko meso u samoj Poljskoj. Znači, proizvodi sa Zapada su preplavili supermarkete u skoro svim zemljama kandidatima za ulazak u EU.
Istovremeno, mađarski i poljski seljaci moraju da se bore za plasman svojih vlastitih proizvoda. Bugarski paradajz i mađarska paprika, koji su u doba komunizma na zapadnim tržištima ne samo bili zastupljeni, već i veoma cenjeni, ni deceniju posle preokreta, nemaju nikakve izglede da se nađu na tržištima EU.
Ovo uveliko podseća na situaciju u kojoj se mi trenutno nalazimo. Zatrpani smo prisustvom poljoprivrednih proizvoda iz gotovo svih zapadnoevropskih zemlja, iz drugih zemalja, tako da domaći seljak ne može svoj proizvod, koji u svojoj manufakturi, u svom radu proizvede, uz vrlo skupu proizvodnju, uz skup repromaterijal, koji kupuje na domaćem tržištu i ulaže u taj proizvod i iznosi na tržište, prodati, zato što imamo obilje jeftinije hrane, ali ne hrane koja je rezultat ekonomske utakmice, nego subvencija koje daju zapadnoevropske države za svoje proizvođače u poljoprivredi.
Zanimljivo je pročitati jednu njegovu analizu koja se odnosi na subvencije koje imaju kandidati za ulazak u EU u periodu samog pristupanja, kao kandidati i ravnopravni članovi EU.
Kaže – na kraju se došlo do toga da Brisel za 2004. godinu, prvu godinu prijema, misli se na deset država koje su ušle u EU, za jednog seljaka na Istoku uplaćuje samo četvrtinu onog iznosa koji prima njegov zapadnoevropski kolega.
U 2005. godini, izdvajanje će biti 30%, u 2006. godini, 35% i sve do 2013. godine, kada će njihovo učešće biti 100%, znači, biće punopravni u smislu dobijanja subvencija. To jasno govori kroz šta će proći srpska poljoprivreda.
Srpski seljak u ovim uslovima ne može očekivati ništa dobro, zbog zanemarivanja od strane aktuelne vlasti i drugih protekcionističkih mera EU. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama su tri zakonska projekta koja će većina najverovatnije danas usvojiti. Radi se o tri različita zakonska projekta, ali SRS čudi, a istovremeno zabrinjava hitnost u donošenju ovih zakona.

Šta je to učinilo, koji su to razlozi, sem finansijskih, da smo prekinuli Drugu redovnu sednicu, zakazali Treću, pa ćemo od ponedeljka nastaviti ovu Drugu? Kada je Vlada predlagala, zašto nije predložila, između ostalog, dnevni red u kojem će se naći i ove tri tačke? To je bilo pre samo sedam dana. Koji su to stvarni razlozi koji su izazvali ovakvu hitnost?

Stav SRS je da smo sve ovo što smo danas znali, znali i pre sedam dana i to je moralo ući u Drugu redovnu sednicu. Tamo imamo, u Drugoj redovnoj sednici, dvadesetak ratifikacija, konvencija, ugovora, sporazuma, dakle, sve je to moralo ući u Drugu redovnu sednicu, da ne pravimo papazjaniju od ove Skupštine.

Ono što SRS brine je nedostatak nacionalne strategije u zaduživanju. Mi nemamo strategiju, pre svega ova vlast, a ni prethodna vlast nije imala strategiju u zaduživanju. Šta mora da sadrži ta strategija? U koje delatnosti ulažemo kada se zadužujemo? Od koga uzimamo kredite? Koji je obim tih kredita? Pod kojim uslovima uzimamo te kreditne linije? To je sastavni deo nacionalne strategije kod zaduživanja.

Čini mi se da ova vlada, svako iz Vlade, odlazi u inostranstvo, dogovara, bez dogovora sa predsednikom Vlade, sa Vladom i sa ostalim državnim organima. Zbog toga imamo sve ovo što imamo na dnevnom redu, a ovih dana imamo mnogo ratifikacija međunarodnih finansijskih ugovora kojima zadužujemo državu.

Pokušaću, sa više finansijskih pokazatelja, da ukažem na opasnost koju imamo zbog ubrzanog zaduživanja. Tu je strah SRS da ćemo doći u poziciju iz koje nećemo moći izaći u normalnim okolnostima. Od 2001. godine provodimo ubrzanu ratifikaciju društvenog sektora i ona je završena sa 31.12.2008. godine.

Prodato je sve što se moglo prodati i inkasirali smo, negde, oko 2,7 milijarde, to je direktan prihod budžeta, odnosno Agencije za privatizaciju, jer ona raspolaže sa tim sredstvima u najvećem delu. Imamo prihode od mobilne telefonije od milijardu i po, imamo prihode od prodaje sedam banaka, prihode od stečajnih postupaka, itd, ukupno oko šest i po milijardi evra od privatizacije inkasirano u periodu od 2001. godine.

Postavljam pitanje – koliko je sredstava stvarno otišlo u infrastrukturu? To niko u ovoj državi ne može odgovoriti. Koliko je otišlo u zapošljavanje? To, takođe niko ne može odgovoriti. Ta sredstava trebalo je da služe za razvoj, između ostalog, i za ulaganje u infrastrukturu.

Nadalje, imali smo od 2000. godine, prema podacima koje ima Ministarstvo finansija, a u vezi s tim dobio sam odgovor na moje poslaničko pitanje, da je iz sveta došlo u periodu od 2001. godine do 2008. godine 4,7 milijarde donacije. Na desetak adresa i državnih organa uputio sam pitanje – koliko je uloženo u pojedine oblasti: u poljoprivredu, u prehrambenu industriju, u infrastrukturu, itd? Dobio sam određene podatke koje ću ovde kasnije pročitati.

Ako sada pogledamo sa kojim je obimom finansijskih sredstava raspolagao naš finansijski sistem, šest i po milijardi od privatizacije, 4,7 od donacija, zatim, od doznaka koje ljudi iz dijaspore šalju svojim porodicama ovde, to je oko 18 milijardi evra, stranih investicija – oko 14 milijardi evra, određeni plasmani banaka koje su povlačile sredstva iz domicilnih banaka u inostranstvu – od 8,5 milijardi evra, pa, plasmani iz akumulacije banaka – oko pet milijardi, dakle, ukupno 50-ak milijardi sredstava je prošlo kroz naš finansijski sistem.

Koliko smo sredstava uložili u infrastrukturu? To niko ne zna, vrlo malo. To je vidljivo dolaskom ove vlasti koja se polakomila na prethodnu vlast, koja kaže da ništa nije radila u infrastrukturnom smislu. Vi ste, ministre, upravo zagovornik tih i takvih priča. Kroz finansijski sistem je prošlo 50 milijardi evra, a gotovo promili su uloženi u infrastrukturu.

Sada kada nemamo ni privatizaciju, sada kada nemamo ni strane donacije, sada kada nemamo ni ozbiljne strane investicije, sada kada nemamo ni ozbiljno povlačenje sredstava u bankarskom sistemu i plasmana u naša javna preduzeća koja se bave izgradnjom infrastrukture, sada mi gradimo. Onda prvo uđemo u projekte i, pritisnuti problemima javnih preduzeća i drugih preduzeća koja se bave izgradnjom u oblasti infrastrukture, jer ih zadužimo prevashodno, onda povlačimo sredstva, zadužujemo se i stvaramo na polju zaduživanja ogromne probleme u platno-bilansnoj poziciji, poziciji ove države. Znači, kada smo imali na raspolaganju gomilu sredstava, nismo ulagali.

Sada kada nam je privreda pred kolapsom što zbog velike ekonomske krize u svetu, a u najvećem delu ogromni domaći problemi i nepostojanje reformskih zahvata u oblasti privrede, poljoprivrede i građevinarstva, pa između ostalog i infrastrukture, sada se zadužujemo i na polju platnobilansnog stanja države stvaramo takve disproporcije koje će nas sigurno koštati.

Aktuelna vlast se hvali da je stanje javnog duga zadovoljavajuće, u onom smislu da nismo mnogo zaduženi. To je sada 30% od BDP. Kažemo – Nemačka je na nivou 60%, Amerika je negde na 80%, ostale zemlje u regionu su u rasponu od 40 do 80%.

Znači, mi tu jesmo, ali gledajte, to je samo stanje javnog duga 2008. godine. U 2009. godini imamo ozbiljna kreditna zaduživanja, ozbiljna ubrzana zaduživanja. Koja su to zaduživanja? Na kraju godine smo bili na nivou 10,1 milijardi evra. U toku ove godine imamo samo najavljenih kreditnih linija za Koridor 10, u nivou 1,5 milijardi evra. Do sada ono što je ratifikovano u ovom parlamentu je to oko 0,7 milijardi evra.

Imamo 2,9 milijarde evra kreditne linije sa MMF. Čini mi se da je realizovano 700 miliona evra. Zatim, imamo i najavljeni kredit iz Rusije, koji će biti sigurno po hitnom postupku ratifikovan ovde zbog potreba da ublažimo deficit u kome se nalazi naš budžet, oko 800 miliona evra je ono što ćemo plasirati u infrastrukturu.

Najavljeno je i potpisivanje Sporazuma, uostalom, danas razgovaramo i ratifikovaćemo Sporazum sa Kinom. Najavljena je izgradnja mosta Zemun – Borča, oko 200 miliona evra. Ova država je već krenula u ratifikaciju kreditnih linija za podmirenje deficita budžeta. Moramo razgovarati o deficitu budžeta lokalne samouprave.

Ukupan deficit konsolidovanog računa će biti oko 150 milijardi, to je oko 1,6 milijarda evra. Sve nas to čeka u toku ove godine.

Nadalje, imamo realizovanih do sada i ratifikovanih sporazuma o zajmu za javna preduzeća: ''Železnice'', ''Putevi Srbije'', ''Srbijagas'' itd. i sve ono što najavljuju po ubrzanom postupku, u smislu uzimanja kreditnih linija u inostranstvu. To je između 1 i 1,5 milijarda evra. Kada sve to saberemo sa postojećim javnim dugom od 10,5 milijardi evra završićemo godinu sa oko dvadesetak milijardi evra. To sada, već, nije 30%, to je sada 70% od bruto nacionalnog proizvoda

Sada već dolazimo u poziciju visokozadužene države. A, ako svemu tome još dodamo u poziciju u kojoj se našla domaća privreda, koja je prezadužena, bankarski sistem je dao samo privredi oko 840 milijardi dinara, to je devet milijardi evra, i oko 380 milijardi dinara građanima – onda govorimo o svoti od 14 milijardi evra, građani i privreda, dakle, to sve moramo dodati. To je sve unutrašnji dug, ali koji treba da nas zabrine.

Sa procentom od 70% BDP došli smo u poziciju da više nećemo moći na stranom tržištu dobiti nijedan kredit. Iz čega to da vraćamo? Da li imamo prosperitetne delatnosti koje nam mogu na spoljnim tržištima doneti dobit, iz koje možemo vraćati ove kredite? Da li mi u budžetu imamo dovoljno sredstava da vratimo kredite? Nemamo. Imamo ogroman deficit u budžetu.

Imamo ogromnu zaduženost privrede. Imamo pad industrijske proizvodnje između 15 i 18%, a evo, i sinoć smo dobili informaciju da ''Ju-es stil'' zatvara jednu peć, što će sigurno povećati nivo pada industrijske proizvodnje, čak do 25% početkom iduće godine, uz pad prehrambene industrije od 20-21%, pad građevinarstva za 30%, pad trgovine, pad usluga za 10% itd.

Na šta će ličiti bruto društveni proizvod početkom 2010. godine? To je ogromna rupa. Kažemo 4%. Kako 4%? Koja to računica može da izvede 4% ako imamo pad industrijske proizvodnje, za ovu godinu će najmanje biti preko 15%, pad građevinarstva, pad trgovine, pad usluga, pad finansijskih tokova, pad telekomunikacionih usluga, koje su poslednjih godina imale najveći uspon, pad poljoprivredne proizvodnje?!

Imamo u naturalnom smislu povećanje od 2%, ali u novčano-finansijskom smislu imamo smanje od 20%. Cene naših poljoprivrednih proizvoda na paritetu 2008 – 2009. niže su za 80%. To je, znači, 20 plus onaj 1%, 18% nam je pad poljoprivredne proizvodnje. To su cifre koje treba da zabrinu, i zabrinjavaju. Samo, vas to očito ne interesuje.

Nemate međuresorsku saradnju u Vladi. Ministri sami odlaze, sami zadužuju, dostavljaju već potpisane sporazume i na kraju, sve to završi ovde u ovom parlamentu. To mi ratifikujemo, odnosno vi to ratifikujete, jer imate većinu.

Ali, šta nas očekuje sredinom 2010. godine? Deficit budžeta u 2006. godini bio je 13 milijardi, sledeće godine je 16 milijardi. Ove godine ćete imati 150 milijardi, odnosno republički budžet oko stotinak milijardi, a konsolidovani račun je, negde, na nivou od 150 milijardi.

Šta nas očekuje u 2011. godini? Niko ne zna! E, zato SRS brine, jer nemamo nacionalnu strategiju zaduživanja. Da imamo nacionalnu strategiju, tačno bismo znali u koje delatnosti ulažemo. Ako je to infrastruktura, ulažemo u infrastrukturu. Ona će nam doneti dobit, ne odmah, nego prve, pete, osme, jedanaeste godine. Ako je to poljoprivreda, očekujemo prirast toliki, pa će to na kraju doneti, za dve, tri, pet godina takvu dobit. Mi to radimo stihijski i to je bojazan.

Budite ubeđeni da ovo nije stav samo SRS, nego je to stav i bojazan običnog građanina koji zna dokle se došlo. On je nezaposlen, on je prezadužen, bez perspektive, kako svoje, tako i svoje dece. Ako vas to ne brine, onda se mora razmišljati potpuno nekim drugim metodama. Budite ubeđeni da je strpljenje građana prišlo kraju. Ovu zimu treba izdržati, u ovakvim otežanim finansijskim uslovima u kojima živi naš građanin. (Aplauz.)

Kada govorimo o finansijskim pozicijama, moramo ukazati na određene probleme koje smo imali i, pre svega, prednosti koje smo imali kao država. Od istočnoevropskih zemalja poslednji smo ušli u privatizaciju.

Iz te privatizacije smo morali izaći ojačani. A mi smo sa ovom privatizacijom isterali 400 hiljada ljudi na ulicu. Samo da napravimo odnos između devetog meseca 2008. godine i devetog meseca 2009. godine, u Nacionalnoj službi za zapošljavanje našlo se 157 hiljada ljudi koji su izgubili posao, samo zato što ne poštujete ni Ustav ni zakone. Zakon o privatizaciji član 61. jasno vam je naložio da 50% prihoda od privatizacije uložite u Fond za razvoj i da ulažete u razvoj i restrukturiranje javnog sektora, da ga pripremite za strana tržišta, da od njih stvorite jaka preduzeća koja će moći konkurisati zapadno-evropskim i drugim preduzećima.

Svega nekoliko procenata od privatizacije ste ulagali u razvoj i zapošljavanje, to, takođe, treba da vas zabrine. Hvala. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman u ime SRS na naziv glave II. iznad člana 4. i predložio da glava nosi naziv ''Očuvanje, jačanje i ostvarivanje veza Republike Srbije i dijaspore, kao i Republike Srbije i Srba u regionu''.

Ono što je bitno naglasiti jeste da je za stvarnu, ozbiljnu pomoć dijaspori i Srbima u regionu neophodno obezbediti finansijska sredstva. O tome koja su to finansijska sredstva moramo razgovarati prevashodno ovde i da vidimo na koji način se ona implementiraju u određene planove i programe rada određenih državnih institucija.

Naime, u budžetu Republike Srbije više državnih organa dobija, po raznim osnovama, novčana sredstva za određene poslove koji se odnose na saradnju sa Srbima u dijaspori i Srbima u regionu.

Najveća i najznačajnija sredstva dobija Ministarstvo za dijasporu. Ona jesu mala, to smo već konstatovali, ali unutar ovih sredstava Ministarstvo za dijasporu mora naći načina i mogućnosti da pomogne kroz razne vidove kulturne, sportske i svake druge saradnje. Ministarstvo kulture takođe dobija sredstva i obavlja određene poslove u saradnji sa dijasporom.

Ukazaću na, po mom i po stavu SRS, nenamensko korišćenje sredstava. Više puta smo prigovarali i iznosili određene činjenice vezane za to. Radi se o sredstvima Komesarijata za izbeglice, koji nema legitimitet da obavlja ovaj vid saradnje, kao što to obavlja Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo za dijasporu, Ministarstvo kulture. Pre svega, nijedan zakon mu to ne omogućava.

Radi se o sredstvima koja se dodeljuju udruženjima građana Krajišnika za određene aktivnosti u državama u okruženju. Navešću konkretan primer, iz ove godine, kada je na izbore u Hrvatskoj otišlo oko četiri i po hiljade Srba. O tome sam postavio i poslaničko pitanje:

Na temelju čije odluke se sprovode ove aktivnosti, tj. odlazak na izbore u Hrvatsku? Iz kojih budžetskih sredstava su plaćene ove aktivnosti? Koliko je autobusa angažovano za odlazak na izbore u Republiku Hrvatsku? Koliko je izbeglica otišlo na izbore? Na temelju kog zakonskog propisa su obezbeđena sredstva za ove namene i sa koje ekonomske klasifikacije su plaćeni troškovi državnih organa koji su učestvovali u aktivnostima pozivanja i odvođenja izbeglica na izbore? Koja inspekcija je izvršila kontrolu utrošenih sredstava? Da li republička budžetska inspekcija vrši kontrolu namenske upotrebe ovih sredstava? Koji drugi državni organi su bili donatori navedenih aktivnosti i sa koliko sredstava?

Vlada je dala odgovor na ovo poslaničko pitanje. Pročitaću samo nekoliko rečenica iz tog odgovora: „Lokalni izbori u Republici Hrvatskoj održani su 7. maja 2009. godine. Predstavnici Koalicije udruženja izbeglica u Republici Srbiji i Asocijacije izbegličkih udruženja zatražili su da se pruži pomoć državljanima Republike Hrvatske koji su kao izbeglice došli u Republiku Srbiju, a žele da iskoriste jedno od svojih osnovnih prava, odnosno pravo glasa.“

Ovo moramo komentarisati. Znači, inicijativa je krenula od, kako stoji ovde u odgovoru, predstavnika Koalicije i Asocijacije udruženja izbeglica u Republici Srbiji. Postavljam pitanje ministru i Vladi – da li mi imamo dugoročnu strategiju prema izbegličkom korpusu i znamo li šta ćemo učiniti sa izbeglicama? Nemamo. To se jasno vidi iz ovog odgovora.

Inicijativu su podnela udruženja. Pa, ne može inicijativu podnositi udruženje, posebno ne udruženje izbeglica. Zašto? Zato što to mora biti dugoročna politika ove države, zato što se radi o populacionoj grupi od 500-600 hiljada izbeglica koji i dan-danas imaju status izbeglice, bez obzira što su integrisani i dobili pravne propise.

Moram vas upozoriti na Međunarodnu konvenciju o izbeglicama iz 1949. godine, koja jasno definiše status izbeglice. Znači, dok se izbeglica ne vrati u svoju matičnu državu, on je izbeglica. Ovde smo napravili jednu kombinaciju integracije i mogućeg povratka, ali u osnovi - on je izbeglica.

Ova država je prepustila udruženjima da vode tu politiku. I šta dobijamo? Da određeni lobistički krugovi u tim udruženjima izvrše pritisak na određene državne organe, u ovom slučaju Komesarijat za izbeglice, i onda sprovodimo određene aktivnosti. Nema nadležnosti državnih organa i mi ne znamo šta u toj situaciji činiti. Zato sam i postavio poslaničko pitanje koja je strategija. Zašto mi idemo tamo na izbore? To mora biti jasna državna strategija. Iza svega toga mora stajati država i ona mora obezbediti sredstva za odlazak tamo.

U odgovoru dalje navodite: ''S obzirom da nisu obezbeđena budžetska sredstva...'' Nismo planirali sredstva, nema dugoročne strategije, nemamo osmišljenu politiku. Onda se javi inicijativa izbegličkih udruženja i šta onda učiniti? Onda se opredelimo da ipak pomognemo izbeglicama, da im obezbedimo sredstva.

Kako im obezbediti sredstva? Ajmo preko Vlade, iz sredstava koja nisu predviđena (kako stoji u odgovoru), nego se onda nađe način da se ta sredstva nađu u tekućoj budžetskoj rezervi i onda, opet na inicijativu udruženja izbeglica, prema njihovom programu. A koji je njihov program? Obezbediti sredstva za put. Tu država napravi više grešaka, više zakonskih propisa se prekrši da bi im se izašlo u susret, jer nemamo dugoročnu strategiju.

Kaže: „S obzirom da nisu obezbeđena budžetska sredstva, sredstva su obezbeđena iz tekuće budžetske rezerve za 2009. godinu, u ukupnom iznosu od 20 miliona dinara.“ U obrazloženju se kaže da su ta sredstva podeljena na sledeći način - usluge po ugovoru u iznosu od pet miliona dinara, dotacije nevladinim organizacijama u iznosu od 15 miliona dinara. Bez konkursa i bez javne nabavke se prebace sredstva.

To ne možete, to je direktno kršenje Zakona o budžetskom sistemu. Vi na ovaj način pomažete izbegličkim udruženjima, ali je to van zakonskih okvira. To se radi u ime Vlade i Komesarijata za izbeglice. Direktno kršite odredbe Zakona o budžetskom sistemu. Nijedan dinar od direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava ne može se potrošiti bez javne nabavke u namene kao što je ova.

To ste radili i 2005. godine, kada je tako potrošeno deset miliona dinara, 2006. godine osam miliona dinara, 2007. godine četiri miliona dinara, 2008. godine 12 miliona dinara, ove godine 15 miliona dinara, ali moguće je da će opet neka aktivnost biti do kraja godine, pa će se ta sredstva podeliti.

To je nenamensko korišćenje sredstava, ne možete to činiti. Ne može se nijedan dinar iz budžeta i od budžetskih korisnika podeliti bez javne nabavke, bez tendera.

U konkretnom slučaju, svaka od ovih organizacija koja je dobila sredstva angažovala je određeni broj autobusa. Za Benkovac je to, recimo, koštalo 88.000, drugi su ih angažovali za 112.000, treći za 115.000. Ne može to tako.

Zato sam insistirao ovde, znajući za ove zloupotrebe i od ranije, da vidim da li republička budžetska inspekcija ili neka druga inspekcija vrši kontrolu namenskog korišćenja ovih sredstava. Niko to ne kontroliše.

Svestan je i Komesarijat za izbeglice, svesna je i Vlada da je to direktno kršenje zakonskih propisa, ali i dalje teramo.

Zato pozivam ministra. Vi imate tu nadležnost. Ne može niko ići neorganizirano u neku stranu zemlju na izbore, bez obzira što se radi o vitalnom interesu srpskog naroda da se učestvuje itd. Ovo je neorganizovano, ovo je nenamensko korišćenje sredstava, ovo su zloupotrebe i vi direktno učestvujete u tome. Pozivam aktuelnu vlast da prestane sa ovim.

Nadalje, namensko korišćenje ovih sredstava je zadaća države. Svaki dinar u državi kada se potroši, mora se znati u koju namenu se potrošio. Vi na ovaj način pomažete svoje ljubimce, svoje lobiste, koji vam omogućavaju određene stvari na terenu, ali to ne može, to je zloupotreba prava.

Iskoristio sam vreme poslaničke grupe.
Kada govorimo o odlasku na izbore u Hrvatsku, ministar reče da se ograđuje od svega, da on nije učestvovao u ovim aktivnostima oko podele sredstava.

Ministre, morate učestvovati, imate zakonska ovlašćenja. Niko drugi, shodno zakonskim propisima Republike Srbije, nema ta prava, samo vi. Ali, nažalost, nemamo dugoročnu strategiju šta i na koji način učiniti, vezano konkretno za izbore u Hrvatskoj. Zašto idemo tamo? Ko to organizuje? Iz kojih sredstava se elementiraju svi troškovi zbog odlaska i pripreme itd.?

Nemamo sve to. Zato ova aktivnost na koju ukazujem jasno govori o nemaru prema izbeglicama. Nemar polazi od državnih organa, jer državni organi nemaju strategiju. Da imaju strategiju, oni bi planirali – izbori su 2008. godine u Hrvatskoj, znači moramo obezbediti određena sredstva. Ko dobija sredstva? Dobija Ministarstvo za dijasporu, a ne Komesarijat za izbeglice.

Komesarijat za izbeglice nema veze s ovim. Međutim, kada nas lobistički krugovi u udruženjima stisnu sa određenim svojim zahtevima i ličnim interesima, onda Vlada izađe u susret, iz tekuće rezerve, nenamenski, ajmo gurnuti određena sredstva. Koliko je to? Toliko. To mora biti planirano u prethodnoj godini da bi ušlo u budžet, da bude javna nabavka za sve troškove koji se plaćaju po tome osnovu i da to ozakonimo.

Ovako nije ozakonjeno. To smo govorili 2005, 2006. godine i dan-danas govorimo, tako ćete to raditi i iduće godine.

Kakva je naša strategija prilikom izbora u Hrvatskoj, to mora biti državni zadatak prema izbegličkom korpusu. Da li ga imamo? Nemamo. Ljude pokupimo, strpamo u autobuse i onda zloupotrebljavamo. Svako gleda sebe u svom kraju, u svom selu, u svom mestu, u svojoj opštini, i onda kaže – bolje nam je tamo sa Hrvatima, ovaj iz HDZ-a više će pomoći nego Srbin itd. Takvih stvari je bilo. To znamo mi, koji učestvujemo u političkom životu i, sa svim drugim izbeglicama, znamo šta su oni doživljavali tamo.

Konkretno u Kninu zaokružimo i prihvatimo gradonačelnicu koja je iz HDZ-a zato što će nam više pomoći i imaćemo do gradonačelnika jednog Srbina, a preko njega ćemo mi ...

To su činjenice i od toga ne možemo bežati. Samo zato što nemamo strategiju, ne znamo šta ćemo sa njima, a ne smemo se zameriti Hrvatima, jer će to ugroziti i njihove napore za ulazak u EU i naše. Narušićemo regionalnu saradnju, a to je bitan, najbitniji uslov ulaska i jedne i druge države u EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, SRS se, kada je razmatrao Predlog zakona opredelio za dve skupštine - jednu skupštinu, koja će obuhvatiti sve probleme, interese i prava Srba u dijaspori, i drugu, koja će obuhvatiti mnogobrojne probleme Srba u okruženju.

Bez dve skupštine, po stavu i mišljenju SRS-a, ne može se razrešiti nagomilani problem Srba u regionu, kao i mnogobrojni problemi sa kojima se suočavaju Srbi u dijaspori.

U ovom amandmanu SRS-a smo predložili skupštinu Srba u regionu i odredili delegate koji će činiti ovu skupštinu, pa smo predložili sledeće – da po šest delegata Srba u regionu daju Republika Srpska, Crna Gora i Republika Srpska Krajina, po dva delegata Srbi u regionu za Republiku Mađarsku, Rumuniju, Republiku Bugarsku, Grčku, Republiku Sloveniju, Republiku Hrvatsku, Federaciju BiH, Republiku Makedoniju i Republiku Albaniju. To bi bio sastav te skupštine.

Sve bliže uslove oko određivanja izbora delegata sporazumno bi utvrđivao Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije Narodne skupštine Republike Srbije u saradnji sa nadležnim ministarstvom, misli se na Ministarstvo za dijasporu.

Smatramo i dalje da ministar, Ministarstvo i Vlada treba da razmotre našu inicijativu. Nažalost, nismo imali razumevanja od strane ministra. Mislim da je pragmatično, jer će ove skupštine daleko temeljitije, ozbiljnije, studioznije raspraviti sve probleme sa kojima se suočavaju Srbi u regionu u odnosu na zajedničku skupštinu koju imamo u Predlogu zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, moj amandman se odnosi na predlog SRS-a o dvodomnim skupštinama i smatramo da je to greška Ministarstva i greška Vlade što to niste prihvatili. Sada ću vam reći na konkretnom primeru šta bi značilo da imamo dve skupštine.

Vi ste prošle godine, mislim na Ministarstvo za dijasporu, sazvali jednu konferenciju na koju ste pozvali sve predstavnike Srba iz regiona i dobili smo jako mnogo informacija o vrlo teškom položaju srpske populacije u državama regiona.

Svi Srbi iz regiona koji su bili prisutni na toj konferenciji jasno su rekli s kojim ogromnim problemima se oni suočavaju u tim državama. Ogromna je diskriminacija i asimilacija našeg življa u tim državama.

Ministarstvo mora imati kontraodgovor. Šta je napravljeno u ovih godinu dana po tom pitanju da se otkloni bar deo tih problema? Ministre, morali ste izaći ovde i obrazložiti to, jer je to akutna problematika i Skupštinu sigurno interesuje.

Sledeći zadatak Ministarstva mora da bude - skupiti adekvatne ministre. Kao što ste vi ministar za dijasporu, takvog verovatno nema u svim državama, ali ima državnih organa koji se bave tom problematikom i koji moraju doći takođe na jednu konferenciju koju vi morate sazvati i na kojoj morate razrešiti, početi razrešavati probleme sa kojima se suočavaju Srbi u regionu. Bez takvog odnosa, bez rešavanja u hodu svih tih problema, nema sreće, nema uspeha. Vi morate, kao što ste sazvali onu konferenciju, sazvati sve ovde i sa njima porazgovarati i tražiti rešenje. Ogromni su problemi Srba.
SRS već dugi niz godina predlaže prilikom izbora da Vlada u svom sastavu ima ministarstvo za izbeglice i interno raseljena lica. Nažalost, ovoj želji SRS-a i želja interno raseljenog stanovništva nije udovoljeno i zato imamo ogromne problema sa ljudima koji su genocidnom politikom, progonom, etničkim čišćenjem došli na ove prostore, a pitanje njihove imovine ostalo je nerešeno u drugim državama.

Nažalost, u zakonskoj regulativi, u pravnim propisima koji definišu rad ministarstava, imamo svega jednu odredbu u Zakonu o ministarstvima i to kod Ministarstva rada i socijalne politike, koja definiše nadležnost kod poslova za izbeglice i interno raseljena lica, i imaćemo kroz ovaj zakon, kada ga usvojimo, za Ministarstvo za dijasporu, koja će imati određene nadležnosti vezano za izbeglice i interno raseljena lica.

Ali, bez obzira na to, postoji jedna ustavna obaveza. To je član 13, koji obavezuje sve državne organe Republike Srbije da štite interese i prava izbeglog stanovništva, interno raseljenih lica, koji žive na prostoru Republike Srbije. Zato je zadatak ovog ministarstva, koliko danas, da se prevashodno reši pitanje sukcesije. To je najbitnije pitanje. Iza pitanja sukcesije leži finansijski iskazan iznos između 30 i 50 milijardi evra. Radi se o bivšoj društvenoj svojini, državnoj svojini i privatnoj svojini. Najveći deo je privatne svojine.

Ogromna prava koja su Srbi imali u bivšim jugoslovenskim državama nisu rešena. Zato je zadatak ovog ministarstva i Vlade da hitno prione i angažuje Komisiju za sukcesiju da reši ova pitanja.