Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8515">Milorad Buha</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 6. stav 3. i zatražio brisanje stava 3. ovog člana. Razlog je što je stav SRS da se službeno opštenje između državnih organa Republike Srbije i Međunarodnog krivičnog suda mora odvijati u strogo formalizovanim uslovima. Ne smemo dozvoliti arbitrarnost, jer svaka arbitrarnost će dovesti do štetnih posledica po državne interese Republike Srbije.
Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa obrazloženjem onako kako je to navedeno u stavu 3, da se u opravdanim uslovima, iz razloga hitnosti, može odvijati posredno ili neposredno saradnja između državnih organa Republike Srbije i Interpola, uz obaveštavanje Ministarstva.
Neprihvatanjem ovoga mislim da ste učinili ogromnu grešku, naneli ste štetne posledice po državne interese Republike Srbije, jer Međunarodni krivični sud će suditi za najteža krivična dela i to isključuje hitnost i opravdane razloge koji su u pravilu postavljeni od strane međunarodnih institucija, međunarodnih pravosudnih institucija, a svaka brzina, svaka hitnost dovodi do štetnih posledica.
Državni organi Republike Srbije su naneli ogromnu štetu dosadašnjoj saradnji sa međunarodnim pravosudnim institucijama. To je vaša praksa. Zbog toga smo tražili ovim amandmanom koji ste odbili i mislim da ste naneli ogromnu štetu Republici Srbiji.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije,  podneo sam amandman na član 21. stav 2. Dužan sam pročitati stav 2. zbog javnosti. Kaže – ako okrivljeni sam ne obezbedi branioca u roku od tri časa otkada je poučen o tom svom pravu ili ako izjavi da neće uzeti branioca, predsednik nadležnog suda mu postavlja branioca po službenoj dužnosti iz reda advokata po redosledu sa spiska koji dostavlja nadležna advokatska komora.
Ovim amandmanom smo zatražili u ime SRS da se reč „tri“ zameni rečju „jedan“. Ovaj amandman nije prihvaćen od strane Vlade. Apsolutno je nebitno da li je to tri časa ili je jedan čas, bitno je da se izađe u susret okrivljenom da on zatraži ukoliko ima svog advokata i bilo bi primereno ovo zbog hitnosti i ne ostavljati mogućnost istražnim organima ili drugim organima da mogu u roku od tri časa izvršiti određeni pritisak, što je u praksi uobičajeno da se izvrši pritisak da se okrivljenom uskrate određena prava. Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Ono što je bitno sa aspekta javnosti izneti ovde, to su određene radnje u postupku koje provode državni organi Republike Srbije, a odnose se na tužbu Republike Hrvatske protiv Republike Srbije, koja je upućena Međunarodnom sudu pravde još 1999. godine.
Nažalost, državni organi Republike Srbije kriju od javnosti određene podatke koje ću ovde izneti, a odnose se na aktivnosti Međunarodnog suda pravde, koji je zatražio od državnih organa Republike Srbije da se izjasni povodom tužbenih zahteva iz tužbe Republike Hrvatske.
Naime, Međunarodni sud pravde je naredbom od 14. septembra 1999. godine zatražio od tada SRJ da podnese protutužbu do 14. septembra 2000. godine.
Nažalost, državni organi tada nisu dostavili odgovor. S druge strane, Međunarodni sud pravde je novom naredbom od 14. septembra 2000. godine zatražio od državnih organa SRJ da do 14. septembra 2002. godine odgovori na tužbu.
Nažalost, ni jedan nalog ni drugi nije ispoštovan. Državni organi o ovome ćute. Prošlo je 10 godina, državni organi Republike Srbije nisu odgovorili. Postoji velika opasnost, shodno odredbama Statuta Međunarodnog suda pravde, da se tužba kao takva prihvati. To je odredba člana 56. Statuta. Ovo govori o neozbiljnosti Vlade, o aljkavom odnosu Vlade. O svemu tome javnost nije upoznata.
Postavio sam dva poslanička pitanja o tome šta čine državni organi Republike Srbije da se odgovori na tužbu kontratužbom, tužbom ili da se ovako kao što se trenutno radi, pasivnim odnosom faktički prihvati i tužba i svi tužbeni zahtevi koji su kreirani u tužbi koju je podnela Republika Hrvatska.
Tamni oblaci su se nadvili nad Republikom Srbije zbog ove tužbe. Republika Srbija je optužena za genocid, za etničko čišćenje, za najteže oblike ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Državni organi su optuženi da su učestvovali u kreiranju, u planiranju i izvršenju najtežih krivičnih dela. Nema odgovora.
Šta to znači? Pasivnim odnosom priznajete nepostojeći zločin. Ko to danas čini u svetu? Niko. Ovo je jedinstven primer u svetu da se 10 godina za konstruisane političke kvalifikacije ne preduzima ništa da se to opovrgne. Sramno je to od strane državnih organa Republike Srbije.
Na moje poslaničko pitanje je odgovoreno da se priprema kontratužba, odnosno nemam vremena da pročitam, pravi se odgovor. Šta to znači?
Odgovorićemo samo na njihove tužbene zahteve da to nismo učinili. Ništa ne govorimo o zločinima koje su hrvatske oružane snage i Hrvatska kao država učinila prema srpskom narodu. Počinjen je genocid i etničko čišćenje i najteži oblici ratnog zločina prema srpskom stanovništvu.
Gotovo celokupna populacija Srba je proterana iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. O tome državni organi ćute. Oduzeta su nam sva kolektivna i individualna prava. O tome se ćuti. To je sramno za državne organe za Republike Srbije.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 21. i zatražio njegovo brisanje. Kao i kod ostalih članova, generalni stav SRS je da su predložena rešenja u ovom Zakoniku o krivičnom postupku daleko necelishodnija, nepotpunija i neće izazvati pravni efekat koji je normalno bitan u inoviranju svih zakonskih projekata uslov pravnog sistema. Zbog toga je predloženo da se ovaj član briše.
Međutim, problematično je obrazloženje koje je dala Vlada, a ovde ću ga pročitati zbog javnosti.
U obrazloženju Vlade se kaže: „Vlada ne prihvata amandman, budući da se članom 21. Predloga zakona pravno-tehnički uređuje odredba člana 81. Zakonika o krivičnom postupku“.
Ko je to osporio? Ko je osporavao odredbu člana 81? Niko. Znači, ovde dato obrazloženje je samo da se da obrazloženje, a i kod drugih obrazloženja Vlada je išla sa takvim formulacijama – eto, samo da bilo kakvo obrazloženje da i to zadovoljava potrebe Vlade.
To govori o neozbiljnosti ove vlade. Vreme je da ona podnese ostavku, a i sam Predlog zakona i inoviranje jednog vrlo bitnog zakonskog projekta je tako učinjeno da je u osnovi necelishodno, nepotpuno iskazano sve ono što ovim zakonskim projektom treba da se iskaže i pokaže.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, mora da nas začudi brzina s kojom je predlagač izašao sa Predlogom zakona o uređenju prostora i da nas zabrine, jer ovo što je predloženo od strane predlagača je nepotpuno, nejasno, konfuzno i sigurno neće rešiti pitanje urbanističkog haosa u prostoru. Kada kažem urbanistički haos, koristim terminologiju ministra Dulića koji je u nekoliko navrata izašao sa ovom rečju, rečenicom, i iskazao ogromne probleme koje mi kao društvo imamo u prostoru.
Ono što je bitno sa aspekta prostora od čega moramo krenuti jeste analiza koju državni organi, prevashodno Ministarstvo i Vlada moraju imati pred sobom. Često je ministar izlazio sa podatkom da imamo preko milion nelegalno sagrađenih objekata različitog tipa, i individualne stambene izgradnje, kolektivnih zgrada, poslovnih prostora, proizvodno-industrijskih, industrijskih objekata i svih drugih tipova objekata koji nemaju adekvatnu dozvolu za gradnju, niti za upotrebu.
Ono što je bitno naglasiti to je da su posebno vlade posle 5. oktobra brzopleto ušle u postupak legalizacije i rešavanja pitanja nagomilanih problema u prostoru, a upravo ta brzopletost, ta brzina je onemogućila stvarno rešavanje problema i iznalaženje adekvatnih rešenja za svaki objekat i za prostor u celini.
Zašto imamo urbanistički haos? Urbanistički haos imamo zbog toga što država nije pripremila adekvatnu prostorno-plansku dokumentaciju, niti je isfinansirala, niti je obezbedila dovoljno finansijskih sredstava za izradu prostorno-planske dokumentacije. Republika na svom nivou, Pokrajina na svojim nivoima, lokalna samouprava na svom nivou. Posebno je to problematično na nivou Republike. Zašto? Zato što se donose planovi višeg reda, na temelju kojih se kasnije rade planovi nižeg reda, do lokalne samouprave.
Ako krenemo od činjenica koje srećemo u svakodnevnom životu vidimo da lokalna samouprava nije rešila ogromne probleme u prostoru, koja nije donela tu prostorno-plansku dokumentaciju prevashodno zbog toga što nije imala dovoljno finansijskih sredstava. Da li će je imati u budućnosti? Neće, toga moramo biti svesni. Zašto?
Zato što je postupak legalizacije koji je pokretan u više navrata, ne samo ovim zakonom od 2003. godine, nego je to bilo i 1998. godine, kada je donet Zakon o legalizaciji stambeno-poslovnih objekata, ni on nije rešio ništa u prostoru.
Da li će u ovim uslovima lokalna samouprava imati dovoljno sredstava za izradu prostorno-planske dokumentacije i pridržavati se rokova koji su zacrtani ovim zakonom? Neće sigurno, između ostalog, zbog toga što ne izdvajate transferna sredstva u onim iznosima koji su predviđeni odredbama budžeta za 2009. godinu, kao i rebalansom budžeta za 2009. godinu. Izdvaja se svega 20% do 25% od onoga što je zacrtano budžetom i rebalansom.
Nadalje, kada govorimo o milion nelegalno izgrađenih objekata, državni organi aproksimativno izlaze sa tim podatkom, mi ne znamo koliko stavarno ima izgrađenih ili neizgrađenih objekata. Zašto? Koga brine koji je izgrađen, koji je neizgrađen objekat.
Mi smo izgradili svest u narodu da se može i drugačije, van okvira zakona. To je jako loše. To vas treba zabrinuti. Izlazite sa krupnim rečenicama, izjavama – posle ovog zakona rešili smo sve. Ništa nismo rešili.
To vidimo i posle onog zakona o kojem govorim, iz 1998. godine, zakona iz 2003. godine, ni ovaj zakon ništa neće rešiti. Osnovne pretpostavke za regulisanje ovog haosa u prostoru je u sledećem: nemamo mogućnosti da isfinansiramo prostorno-plansku dokumentaciju, nemamo pripremljenu državnu operativu koja može prihvatiti i rešavati pitanje milion objekata koji su u tom postupku, nemamo tu administraciju koja to može ubrzano rešavati, nemamo adekvatnu državnu kontrolu.
Naša inspekcija, posebno urbanističko-građevinske inspekcije ne rade svoj posao, pa ni druge inspekcije. Država kao celina ne radi. Kaznena politika, zaprećene kazne zatvora, koga to obavezuje? Nikoga. Da li je ijedan građevinac odgovarao i otišao u zatvor zbog toga što je radio bez građevinske dozvole? Vrlo malo.
Pa, šta nam onda vredi propisivati kazne zatvora, ogromne novčane kazne za privredne prestupe, prekršaje itd. kada mi u praksi nismo na adekvatan način rešili pitanje društvene kontrole, kao i kontrole putem postupka koji će provoditi državni organi.
Godine 2003, kada je tadašnji ministar Šumarac izašao u javnost sa predlogom zakona, najavio je opšte rušenje nelegalno izgrađenih objekata, ubrzano rušenje, što je izazvalo strah kod bespravnih graditelja i mnogi su se ponadali da će posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji biti ubrzani postupak, potpuna, jeftina legalizacija, kao što je ministar najavljivao i da će se celokupan postupak završiti u roku od dve godine. Nažalost, svega 5% od nelegalno izgrađenih objekata je u međuvremenu legalizovano.
Potrošena su ogromna državna sredstva. Prema podacima koje je iznelo Ministarstvo finansija 2004/2005. godina, samo za medije za tu propagandu oko legalizacije u vezi ovog zakona izdvojeno je tri i po miliona evra. Ogromna sredstva, efekat nikakav.
Slična situacija će biti i sa ovim zakonom. Zašto? Osnovno što treba da napravimo, ono što predlagač nije učinio, ono što država nije učinila, ono što Vlada nije učinila, jeste da se sačini nacionalna strategija o prostoru. Ona mora pružiti jasnu sliku svih naših problema i svih naših rešenja. Ne može se pojedinačno, parcijalno ući u ovu oblast. Ne može se rešavati ovim zakonom pitanje svojine, posebno ne javne svojine.
Bez zakona o restituciji, denacionalizaciji, izmena Zakona o svojini, Zakona o javnoj svojini i posebnog zakona, leks specijalisa za legalizaciju ne može se ova oblast rešiti, budite ubeđeni u to. Praksa o tome nam najbolje govori.
U Beogradu imamo oko 400.000 izgrađenih objekata, a u Novom Sadu, odakle dolazim, imamo preko 50.00 nelegalno izgrađenih objekata. U Novom Sadu je postojala u toku 2003. i 2004. godine jedna neformalna grupa koja se bavila ovom problematikom. Sada trenutno to radi jedno Udruženje građana, na čijem čelu je Slobodan Vlaisavljević, borac protiv nelegalno izgrađenih objekata, i sam ima nelegalno izgrađen objekat, i ja sam jedan od tih koji je gradio na privatnom zemljištu, ali bez građevinske dozvole i odobrenja za gradnju.
Razgovarao sam s njim i tražio sam njegovo mišljenje vezano za ovaj zakon, jer je on poznat borac za dobijanje građevinskih dozvola, ubrzanje postupka i sveobuhvatne legalizacije, rekao mi je da od ovoga zakona nema ništa. To je praksa. Međutim, šta to vredi za vas?
Praktično, ono što je javna rasprava trebalo da pokaže, koje su manjkavosti zakona, koje su to praznine koje treba da se popune, to kaže javna rasprava. Javna rasprava je bila ubrzana. Ovaj postupak je bio ubrzan i sam predlog zakona o kome raspravljamo danas je donet po ubrzanom postupku, i svi problemi koji su se godinama gomilali neće sigurno biti rešeni ovim zakonima.
Prema stavu i mišljenju SRS, ovaj zakon treba da se povuče. Sigurno u praktičnoj izvedbi neće ostvariti one ciljeve i one zadatke koji su stavljeni pred njega.
Što se tiče prostorno-planske dokumentacije, država mora izdvojiti adekvatna sredstva, jer bez toga nema donošenja prostorno-planske dokumentacije. Posebno će to biti problematično kod malih lokalnih samouprava, koje imaju bezbroj nelegalno izgrađenih objekata, koje nemaju prostorno-plansku dokumentaciju i nemaju mogućnost da obezbede adekvatna sredstva za izradu te dokumentacije.
Legalizacija mora biti brza, mora biti potpuna, mora biti sveobuhvatna, da razreši pitanje svih objekata, mora biti jeftina, jeftina u smislu da ne bude to alavost gradova i opština, da sada kroz ovaj vid legalizacije ostvare određene dobiti i uđu u određene nove projekcije razvoja itd.
Naš građanin koji je gradio objekte nema mogućnosti ovog trenutka da obezbedi velika sredstva za one iznose naknada za uređenje građevinskog zemljišta, a koje su predvidele pojedine opštine u dosadašnjem periodu.
U ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, u ime brojnih udruženja Krajišnika, u ime brojnih izbeglica i interno raseljenih lica, pozivam Ministarstvo i Vladu da ubrzaju postupak, ali ne kroz ovaj zakon. Morate doneti lex specialis, zakon o legalizaciji. Bez njega se ne može rešiti problem legalizacije. U to budite ubeđeni.
Izbeglice i interno raseljena lica uglavnom su radila na parcelama na kojima nisu mogli da dobiju građevinsku dozvolu, ne zato što nisu hteli, nego zato što opštine i gradovi nisu obezbedili legalne parcele za gradnju.
Na kraju da zaključim, za SRS ovaj zakon je nepotpun, on je konfuzan, on neće ostvariti sve ono što je predlagač zamislio.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, iskoristiću 15 minuta koji pripadaju SRS i osvrnuću se, kao prvo, na odluku Zakonodavnog odbora da odbaci amandmane SRS i sa stanovišta pravnog i stanovišta stranke ovde je povređen Poslovnik, odredba člana 148. stav 2, koji kaže: ''Zakonodavni odbor će neblagovremene, nepotpune i amandmane sa uvredljivom sadržinom odbaciti, o čemu će Narodnoj skupštini podneti izveštaj.
Odbačeni amandmani ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa.''
Gledajte, odredba člana 148. stav 2. jasno kaže u kom pravcu se može kretati i na temelju čega se može doneti odluka o tome da se odbace neblagovremeni, nepotpuni, amandmani sa uvredljivom sadržinom. U ovom slučaju nijedan od ovih uslova ne stoji, Zakonodavni odbor nije mogao doneti ovakvu odluku.
U ovom slučaju se radi o nezakonitoj odluci, o kršenju odredaba Poslovnika i na to moramo upozoriti javnost.
Nadalje, ono što smo vam naglašavali pre dva dana, što se tiče ovog zakona, SRS smatra kičmom ekonomsko-finansijskog sistema odredbe ovog zakona. On je vrlo bitan, on je sistemski zakon. On je zakon u koji se ulivaju mnogobrojne životne situacije, celokupni društveni, ekonomski, politički, socijalni i svaki drugi život.
Ovaj zakon obuhvata sve to zajedno i zbog toga moramo posvetiti posebnu pažnju odredba ovog zakona, jer ako ne nađemo prave odredbe i ne napravimo pravo normativno određenje u ovom slučaju ćemo pogrešiti.
Mislim da je predlagač zakona, kada je doneo odluku da izađe sa ovim predlogom, nedovoljno, nepotpuno procenio i ocenio suštinu i sadržaj ove oblasti, sa jedne strane, a sa druge strane, imamo život i životne situacije koje nam daju pravo da u praktičnom životu imamo mnogo problema u primeni Zakona o javnim prihodima i rashodima, Zakona o budžetskom sistemu.
Zato smatramo da je Vlada u ovom slučaju promašila materiju i zbog toga smo tražili brisanje svih odredaba ovog zakona i povlačenje, usaglašavanje, osavremenjavanje, praktično, da pretočimo sve ono što je uočeno u dosadašnjoj praktičnoj izvedbi i primeni ovog zakona da ugradimo u ovaj zakon. Nažalost, to nije učinjeno.
Kada kažemo da se radi o sistemskom pravnom propisu, onda prevashodno mislimo na odredbe koje regulišu pitanje planiranja, upravljanja, izvršenja, finansiranja, kontrole, revizije, sankcija i kaznene politike koje su inkorporirane u odredbe ovog predloga zakona.
Stav SRS da su odredbe koje se odnose na budžete autonomnih pokrajina, glavnog grada i budžete grada, neadekvatno, neblagovremeno nije iskazano i nije napisano sve ono što mora biti normirano u ovom zakonu. U praktičnoj primeni odredbe ovog zakona neće biti funkcionalne i zbog toga smo tražili brisanje ovih i usaglašavanje.
Sa druge strane, znajući koje probleme imamo u vezi Statuta Vojvodine, inače ustavnopravnu poziciju Vojvodine, plašimo se da će to u praktičnoj primeni izazvati ogromnu samovolju koja je prisutna u Autonomnoj pokrajini, ogromne probleme i nezakonit rad, nezakonitu primenu zakonskih propisa koji se odnose na finansiranje Autonomne pokrajine i da je to sve jedan sklop, jedna celina koja nas mora upozoriti da ne smemo ostaviti pravne praznine koje se kasnije zloupotrebljavaju.
Brojni su primeri zloupotrebe budžetskog sistema finansiranja autonomne pokrajine, a posebno je to prisutno u Fondu za kapitalna ulaganja. Najbolje vam je odslikao tu situaciju bivši predsednik opštine Zrenjanin Goran Knežević, koji je uhapšen, između ostalog, zbog propusta u finansiranju, a on nije ukazao na zloupotrebe koje potiču iz Fonda za kapitalna ulaganja.
Kada govorimo o nepotpunosti ovog zakona, moramo ukazati da ciljevi koji su navedeni ovde i načela na kojima se zasniva ovaj zakon nisu potpuni, nisu integralni, nisu sistematični, jer nisu obuhvatili celokupnu problematiku koju obuhvata ovaj zakon, a to je problematika monetarne politike, ekonomske, finansijske, socijalne, fiskalne, pa i svake druge politike. Mislim da su odredbe ovog zakona zbog toga nepotpune.
Definisanje direktnih i indirektnih korisnika budžeta nije napravljeno na pravi način. Znamo šta se u praktičnoj situaciji dešavalo do sada, da su direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava nenamenski, nezakonito trošili sredstva baš zato što nismo imali jasne, decidno određene, odredbe i pravne propise koji će dati jasna uputstva o načinu korišćenja ovih sredstava, namenskom korišćenju ovih sredstava i načinu kontrole, jer je kontrola izostala.
Takođe, otvorili smo pitanje kalendara. Pitanje kalendara nije na najadekvatniji način rešeno. Predlagač zakona morao je uzeti u obzir dosadašnje situacije da smo imali probleme kada dođe 15. decembar, kada se mora koaliciono usaglasiti, kada se mora doći do jasno određenih aproprijacija utvrđenih finansijskih iznosa koji će biti definisani budžetom.
Ranije smo imali smo situaciju kada dobijemo predlog budžeta da ovde pojedine stranke koje čine vladajuću koaliciju otvoreno kažu da je to nezakonito, da neće glasati, e, onda počinje trgovina.
Baš zbog toga da ne bi bilo trgovine, predlog SRS je da se sve to završi u desetom mesecu, znači to je kalendarski trebalo videti, doraditi, normirati da se budžet usvoji najkasnije do 1. oktobra ili možda 15. oktobra i onda bi se izbegle ove situacije, odnosno bile bi daleko blaže; prošle godine razmatranje predloga budžeta jasno nam je dalo naznaku da o tome moramo voditi računa. Nažalost, predlagač zakona je zadržao kalendar koji je bio predviđen starim zakonom. Pitanje ostvarivanja sopstvenih prihoda, podele tih prihoda nije rešeno na adekvatan način.
Što se tiče završnog budžeta, moramo ukazati i reći javnosti da vlast od 2002. godine nije usvojila završni račun budžeta. Time je izostala kontrola, pre svega javnosti, a sa druge strane, i kontrola institucija koje moraju vršiti kontrolu budžeta.
Državna revizorska institucija je formirana tek prošle godine, a znamo ustavne odredbe koje nas upućuju na to da je ona morala biti definisana daleko pre, morala je biti formirana daleko pre. Poznata je njena funkcija, smisao njenog delovanja, a posebno kontrole. Znamo u praktičnoj primeni da imamo mnogobrojne zloupotrebe, a Državna revizorska institucija mora biti kontrolor utroška tih sredstava. S obzirom na to da nije radila, nismo imali kontrolu i niko to nije pokrivao na adekvatan način.
Iz sredstava informisanja možemo čuti žalbe Državne revizorske institucije koja se žali na aktuelnu vlast da nema adekvatan prostor za svoj rad, da nema dovoljan broj osoblja za izvršenje njene funkcije, da nema adekvatnu opremu, itd. Vi morate da razmislite o tome zašto je držite u ovakvom stanju. Prvo, nije postojala, kršili ste odredbe zakona. Sada kada postoji, ona nije u funkciji, nema svoj adekvatan prostor. Sredstva koja su namenjena za rad službenika ove institucije nedovoljna su. Pre tri dana smo mogli pročitati izjavu rukovodilaca ove institucije koji kažu da zbog niskih zarada nema novih zainteresovanih radnika da se zaposle.
Primanja najodgovornijih ljudi u finansijskom sistemu ove države su između 55.000 i 60.000 dinara. To je premalo, jer znamo da malo bolja privatna preduzeća, privredna društva, daju daleko više, jer se radi o najstručnijim poslovima koji se moraju nagraditi i platiti.
To nije učinjeno zato što to nije usaglašeno sa odredbama plata i zarada državnih činovnika, zbog toga što vam to ne odgovara. Vama inauguracija finansijske kontrolne institucije, Državne revizorske institucije, nije u interesu. Zbog toga imaju u ovoj instituciji tako ogromne probleme.
Kada govorimo o inspekcijama, smatramo da zadržavanjem postojećeg sistema organizacije inspekcija niste rešili to na integralan, celovit i funkcionalan način. Kako će vršiti kontrolu inspekcija u opštini kada je opštinski organi vlasti biraju, kada joj daju naloge za inspekciju i kontrolu, i kako će ti isti koji dobijaju zaradu od istih tih organa vršiti kontrolu, a posebno kontrolu zakonitog utroška sredstava? To su negativna iskustva, tu ništa niste ispravili. Po konceptu drugih inspekcija morali ste to razrešiti.
Inspekcijska finansijska kontrola iliti budžetska inspekcija mora biti integralna državna institucija, koja se finansira iz republičkog budžeta, bira se od strane republičkih organa, kontrolu vrši na temelju naloga republičkih organa, to je daleko celishodnije, potpunije i ima svoj smisao i cilj. Ovako, razuđeno, bez potpune kontrole od strane republičkih organa, neće imati onu funkciju koju bi budžetska inspekcija morala da ima.
Kada govorimo o kaznenim odredbama, mislim da je ovo najsmešniji zakon koji je regulisao oblast kaznene politike. Toliko minorne kazne za prekršaje koje učine državni organi, to je jedna smejurija i osnov zbog čega smo tražili brisanje odredaba o kaznenoj politici je upravo taj. Novčana kazna od 5.000 do 50.000 dinara za sve ono što ste normirali kao prekršaj jeste smešna. S druge strane, spomenuću vam samo zakon o računovodstvu i reviziji. Za gotovo isti karakter dela prekršaja, novčane kazne su nekoliko desetina i stotine puta veće. Tamo su predviđene novčane kazne do iznosa od tri miliona za isto delo, a ovde 50.000. E, to jasno govori da ne vodite računa o kompletiranju, o sistematičnosti kaznene politike. Zašto?
Ovim zakonom je trebalo regulisati celokupnu kaznenu politiku za neuredno plaćanje, protivzakonito delovanje, neracionalno delovanje i sve elemente prekršaja privrednih prestupa koji se praktično čine. Dakle, ako nemamo celokupno dobro uređen sistem planiranja, budžetiranja, izvršenja budžeta, kaznene politike, kontrolne politike, itd. mi moramo otvoreno reći da ovaj zakon neće biti u funkciji. Zbog toga je naša sugestija da se on povuče da se doradi i da se napravi jedan savremeni sistem koji će odgovarati pravnom sistemu Republike Srbije.
Mora da vas zabrine prihodna politika budžeta na koju ukazujemo. Vi ste je ovde sa mnogo članova obradili. Pokazatelji budžeta u prvih šest meseci govore nam da su poreski prihodi u visini od 95% sastavni deo budžeta u prihodnom smislu, a svega 5% su neporeski prihodi. Ti elementi iz praktične izvedbe izvršenja budžeta moraju da nas zabrinu – a to vas ne brine. Niti privreda može snositi tako visoke poreze, niti građanstvo to može podnositi više.
Ne vodite računa o neporeskim prihodima koji su ovde vrlo široko postavljeni, da uberete, da oplodite sve ono što predstavlja imovinu ove države – na stranu o privatizaciji i sredstvima koja smo ubrali od privatizacije, jer će to biti posebno o čemu ću ovde govoriti.
Smanjenje transfera opštinama, odnosno rebalansom budžeta je predviđeno smanjenje transfera opštinama u iznosu od 15 milijardi. Praktično, čujem od opština da to nije 15 milijardi, već je to svega 30% od 45 milijardi što je bio usvojen budžet za 2009. godinu. Da li računate da ćete kroz rebalans budžeta, koji će biti, negde, u devetom mesecu, ostvariti sve ovo što ne plaćate? Ne možete to tako. Evo, ja ću vam to objasniti na konkretnom primeru. Opština Apatin je do sada dobijala 19,5 miliona svakog meseca, negde, do trećeg meseca, a posle toga četiri miliona i to će kao takvo i ostati na temelju ove odluke Vlade.
Transferna sredstva moraju odgovarati zacrtanim i usvojenim projekcijama budžeta i rebalansu budžeta. Ako je to 15 milijardi, ne možete više. Vi daleko više uskraćujete opštinama i one su sada dovedene na ivicu i nemogućnost stvarnog rada i opstajanja.
Sve ono što je zacrtano njihovim budžetima temelji se na osnovu onih sredstava koja su planirana iz transfera. Oni do pre nekoliko dana nisu dobili vašu odluku o transferima tako da su radili u prazno. To ne poznaje nijedan zakon. Nisu dobili sve bitne elemente koje ste morali daleko ranije usvojiti.
Na temelju rebalansa budžeta morali ste da predložite zakon o transferima opštinama. Vi ste to prebacili, opet ste učinili protivzakonitu radnju, na odluku Vlade i na taj način ste prekršili odredbe Zakona o budžetu, Zakona o budžetskom sistemu i mnogobrojne druge propise. U praktičnoj primeni vidimo ogromne probleme opština u normalnom funkcioniranju i radu.
Što se tiče finansiranja i mogućnosti finansiranja opština autonomnih pokrajina, smatramo da niste na adekvatan način rešili finansiranje – misli se na slobodna sredstva koja preostaju u budžetima lokalne samouprave. Mi smo u dosadašnjoj praksi imali mnogobrojne zloupotrebe koje su činile opštine, opštinski rukovodioci jer su vršili određena finansiranja, jer su davale sredstva privrednim subjektima, odnosno pomagale u nekim situacijama privredne subjekte bez adekvatnih ugovora, bez adekvatne kontrole, bez adekvatnog okamaćivanja itd.
Ne sme se dozvoliti nijednom subjektu, a posebno ne lokalnim organima vlasti, pa i pokrajinskim organima vlasti, da vrše finansiranje bez adekvatne kamatne politike. Na temelju koje kamatne politike su opštine prebacivale sredstva nekim drugim pravnim licima? Da li je to ijednim zakonskim propisom regulisano – nije? Da li je odlukama skupština opština ili opštinskih veća – nije? To je samovolja rukovodilaca opština koji su odabrali neke privredne subjekte. U mnogobrojnim situacijama to su bili partijski funkcioneri koji su učestvovali u radu lokalne samouprave, to su pojedina preduzeća, ustanove i asocijacije koji su u okviru iste partije – njima su odobravana sredstva po privilegovanim uslovima itd.
Kršili smo zakone, a to vi isto sada dozvoljavate, jer niste na adekvatan način rešili pitanje okamaćivanja državnih sredstava. Kako to u praktičnoj izvedbi stoji, evo, ja ću vam izneti ovde jedno svoje poslaničko pitanje, koje sam postavljao nekoliko puta. Nažalost, jednom sam dobio odgovor. Posle toga sam ponovo tražio dopunu. Međutim, posle toga, ništa nisam dobio. Između ostalog, to pitanje je postavljeno i Ministarstvu finansija.
Vi ste se morali založiti da ga obrazložite i da date odgovor na ovo pitanje, jer je to nadležnost vašeg ministarstva, to je nadležnost budžetske inspekcije koju vi pokrivate. Tražio sam informaciju i odgovor na moje pitanje od Republičke budžetske inspekcije – ništa od njih nisam dobio, ništa od vas nisam dobio.
To jasno govori koliko vodite računa o javnosti, jer je ovo pitanje postavljeno od mnogobrojnih udruženja Krajišnika. Postavljao sam ga u ime njih i u svoje ime kao poslanik. Nažalost, odgovora nema. Najgora je sudbina nenamenski potrošenih sredstava, a iza svega toga postoji politička podloga.
Naime, u toku 2007. godine Vlada Republike Srbije iz sredstava budžetskih rezervi prebacila je 40 miliona dinara Ministarstvu rada i socijalne politike, kao vid učešća u humanitarnoj akciji u zbrinjavanju izbeglica. Ministarstvo rada i socijalne politike prebacilo je ovih 40 miliona, samo preusmerilo sredstva, humanitarnoj organizaciji "Divac", umesto da sama, ili putem Komesarijata za izbeglice, ova sredstva iskoristi za kupovinu stanova ili kuća najugroženijih izbegličkih porodica.
Vlada je, da kažem, tu ispoštovala zakonsku odredbu Zakona o budžetskom sistemu, prebacila je to direktnom korisniku sredstava, a direktan korisnik sredstava je, bez ikakvog konkursa, preusmerio ta sredstva nekom trećem. Zašto kažemo da je to nepotpun sistem? Baš zato što niste regulisali način – kako i pod kojim uslovima, da li sa konkursom, u kojim situacijama bez konkursa, ministarstva ili drugi državni organi mogu prebacivati sredstva ili ne mogu.
To nigde u Zakonu o budžetskom sistemu niste rešili na adekvatan način. Gledajte sada dalje sudbinu. Zakonom o ministarstvima je predviđeno da Vlada i Republika Srbija prebacuje sredstva Ministarstvu rada i socijalne politike u cilju zbrinjavanja i pomoći izbegličkoj populaciji. Ona je dužna, dakle, Ministarstvo je dužno da sredstva koja dobije od Vlade, samo transferiše u određene programe koji su usvojeni od strane Vlade.
Nažalost, niti Ministarstvo rada i socijalne politike ima programe zbrinjavanja, niti se izdvajaju namenski sredstva za ove situacije.
S obzirom na to da se radi o Divcu, vašem političkom savezniku, koji vodi određenu humanitarnu akciju, te aktivnosti treba i pozdraviti, međutim, ne može on dobiti sredstva na ovakav način kako ih je dobio.
Pitao sam ovim poslaničkim pitanjem: ''Da li je izvršena kontrola od strane Republičke budžetske inspekcije u humanitarnoj organizaciji ''Divac'' za šta su utrošena ta sredstva?'' Na sajtu humanitarne organizacije ''Divac'' postoje podaci o tome u šta su ulagana sredstva, ali ni deo tih sredstava nije uložen u te namene, bar se ne vidi na njegovom sajtu, njegova obaveza je bila da sve ono što je dobio od države navede u svom izveštaju. Republička budžetska inspekcija je morala izvršiti kontrolu. E, to vam je eklatantan primer kako država funkcioniše.
Državna sredstva se pretaču u privatne institucije, završavaju u privatnim džepovima, a namena tih sredstava je pomoć izbegličkoj populaciji koja od tih sredstava nije dobila gotovo ni dinar. Javiću se kasnije. Hvala. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, danas imamo u raspravi Narodne skupštine Republike Srbije četiri vrlo bitna zakona, među njima je najvažniji Predlog zakona o budžetskom sistemu, jer je Zakon o budžetskom sistemu okosnica i temelj, kičma ekonomsko-finansijskog sistema i kao takav zaslužuje posebnu pažnju. Zbog toga je Poslanička grupa SRS posvetila mnogo vremena da izuči osnovne odredbe Predloga ovog zakona, da sugestije da i ponudi određena rešenja.
Međutim, na temelju naše analize smo došli do zaključka da je ovaj predlog zakona nepotpun, da je nesistematičan, da je nefleksibilan i SRS ga ne može prihvatiti. Daćemo posebno obrazloženje za svaku od ovih činjenica koje sam izneo i razgovaraćemo i ponuditi određene pravne, ekonomske i finansijske aspekte zbog čega ne prihvatamo odredbe ovog predloga zakona.
Pravno-tehnički aspekti ovog predloga zakona, oni koji su neprihvatljivi za SRS, predstavljaju određeni članovi koji nisu međusobno usklađeni, a nisu usklađeni ni u odnosu na važeći pravni sistem Republike Srbije.
Član 1. Predloga zakona koji definiše predmet uređenja zakona ne obuhvata budžetski sistem autonomnih pokrajina. U članu 3. Predloga zakona, koji daje definiciju budžetskog sistema, izostala je odredba o budžetskom sistemu autonomnih pokrajina. Osnovna primedba proizilazi upravo iz ove konstatacije.
U članu 1. Predloga zakona kažete da se, između ostalog, vrši planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta autonomnih pokrajina. U članu 3. nigde ne postoji u okviru budžetskog sistema budžetski sistem autonomnih pokrajina, ali i same odredbe Predloga zakona koje u lingvističkom smislu kažu autonomna pokrajina, pretpostavljamo da se odnosi na AP Vojvodinu, a ne na obe autonomne pokrajine. Zbog toga vas upozoravamo i u ustavnopravnom smislu na odredbu i jezičko iznošenje pojedinih pojmova i to morate uskladiti.
Kada normirate odgovornost za donošenje i izvršenje budžeta, sistem konsolidovanog računa Trezora, način investiranja sredstava iz budžeta, nigde se ne spominje budžet autonomnih pokrajina. Kada govorite o vrstama javnih prihoda i primanja navodite ih kao izvore finansiranja nadležnosti autonomnih pokrajina, to je u članu 24. Predloga zakona. Odjednom se pojavljuje budžet autonomnih pokrajina, a do člana 24. ne postoji nijedna odredba o budžetima autonomnih pokrajina.
Kada se definišu pojedini rokovi koji predstavljaju budžetski kalendar ili kada se govori o fiskalnoj godini i privremenom finansiranju, nigde se ne spominju rokovi za donošenje budžeta autonomnih pokrajina, a Predlogom zakona se daju jasni rokovi za donošenje budžeta Republike Srbije, lokalne samouprave, kao i rokovi koji čine fiskalnu godinu i uslove način privremenog finansiranja.
Odredbe Predloga zakona koje se odnose na postupak pripreme, sastavljanja i podnošenja godišnjih finansijskih izveštaja, završnog računa, odnose se samo na republički budžet i budžet lokalne vlasti, dok su tu izostale odredbe o budžetima autonomnih pokrajina. Dakle, nepotpun sistem i u pravnom, a u krajnjem slučaju i u finansijskom smislu, jer ako želite zaokružiti finansijski sistem i budžetski sistem, onda morate uključiti, po nama, i budžete autonomnih pokrajina.
Nadalje, sledeća primedba. Nigde ne postoji, odnosno niste ugradili u budžetski sistem budžete glavnoga grada, budžete gradova. Zašto? Kao i kod autonomnih pokrajina, postoje u pravnom sistemu budžeti Republike, budžeti autonomnih pokrajina, budžet glavnog grada, budžet gradova i budžet lokalne samouprave. Onda ste na sistematičan i celovit način rešili budžetski sistem. Bez autonomnih pokrajina, bez budžeta glavnog rada, bez budžeta gradova, nema celovitog budžetskog sistema.
U kojoj ste kontradiktornosti govori najbolje član 85, gde kažete da je predviđeno formiranje budžetske inspekcije na teritoriji AP koja obavlja poslove inspekcije na području AP. Ova zakonska manjkavost što se tiče budžeta AP, budžeta grada, budžeta glavnog grada, mora se ispraviti jer nemate jedinstven budžetski sistem.
Kada govorimo o budžetu autonomnih pokrajina, posebno sa aspekta AP Vojvodina, iza svega ovoga postoji i politička pozadina i na nju moramo ukazati.
Više od godinu dana postoji razilaženje između centralne republičke vlasti i pokrajinske vlasti oko davanja saglasnosti na odredbe statuta. U međuvremenu, Vlada je počela pripreme na donošenju zakona o prenošenju nadležnosti.
Postavlja se pitanje od strane SRS – da li je ovo namerno izbačeno iz jedinstvenog budžetskog sistema ili se radi o slučajnosti? Po nama, ne radi se o slučajnosti jer vi znate više nego što znamo mi ,i zbog toga vam ukazujemo da ne možete raditi na način kako ste predložili ovim predlogom zakona.
Ovo je nepotpuno i kao takvo krajnje je neprihvatljivo iz političkog, iz pravnog, ekonomsko-socijalnog itd. razloga. Zato tražimo da se ovaj zakon povuče, da se napravi jedna celina budžetskog sistema u koji će ući i budžeti autonomnih pokrajina, budžeti glavnog grada i budžeti gradova.
U odredbama koje se odnose na primanja i prihode nigde nemamo jasno navedene izvore primanja prihoda grada, takođe, nemamo ih ni na rashodnoj strani. Neprihvatljivo je ostaviti to definisanje do nekog drugog zakona.
Imamo Zakon o glavnom gradu, imamo Zakon o gradovima i kao takvo ne možemo, mi usitnjavamo kroz druge zakonske propise, ovaj zakonski propis koji mora da bude kičma ekonomskog, finansijskog i socijalnog sistema.
U članu 71. koji definiše pitanje odgovornosti za namensko korišćenje sredstava nigde nije obrađena stvarna materija nenamenskog korišćenja sredstava. Ovde smo rekli ko odgovara za namensko korišćenje sredstava.
U kaznenim odredbama imamo samo jednu odredbu, kaznenu odredbu, koja se odnosi na nezakonito korišćenje sredstava. To je loša praksa koju ste morali ispraviti, a koju niste ispravili. Kaznena politika koja je predviđena članom 103. ili 105. je, takođe, loša. Mi imamo samo jedan član koji se odnosi na kaznenu politiku i kao takav je nepotpun, necelishodan i neće dati rezultate.
U dosadašnjoj praksi, a posebno posle 5. oktobra, imamo na hiljade primera nenamenskog korišćenja, neracionalnog korišćenja sredstava, samovolje u korišćenju javnih sredstava i zbog toga ste morali posvetiti posebnu pažnju kaznenoj politici. Iskustva koja imamo u ovih devet godina pokazuju da bez ozbiljne kaznene politike, bez ozbiljnog rada budžetske inspekcije i budžetskih inspekcija na pokrajinskom i lokalnom nivou nema namenskog korišćenja sredstava.
Što se tiče budžetskog kalendara, budžetski kalendar koji ste predvideli ovde je nasleđen i sa aspekta SRS neprihvatljiv. Mi svake godine u decembru mesecu imamo paniku od strane vlasti da se usvoji budžet.
Bili smo svedoci da smo ovde doživljavali ovacije kada se usvoji budžet. Budžet predstavlja kičmu ekonomsko-finansijskog sistema, on zaslužuje posebnu pažnju i mora izazvati ovacije, ali ne samo usvajanje, nego odredbe koje definišu budžetski sistem kao celinu i budžet kao najviši akt u oblasti finansija.
Predlog SRS je da se ova odredba izmeni, u desetom mesecu se mora doneti budžet, bez obzira na sve probleme u ekonomsko-finansijskom sistemu, u sistemu funkcionisanja države, a posebno privrede. To će nam uliti sigurnost. Bez toga ćemo svake godine biti u muci, a posebno vi iz vlasti, da saberete, oduzmete, da usaglasite i stvorite pravne pretpostavke, a kasnije i finansijske pretpostavke za donošenje budžeta.
Što se tiče budžetskih ciljeva, mislim da ste apsolutno promašili. Ove odredbe koje ste definisali članom 4. nepotpune su, nejasne i zbog toga vam predlažemo sledeće: budžetski ciljevi moraju biti sve ono što čini sastavni deo budžeta i u političkom i u pravnom smislu.
Nadalje, budžet u pogledu ciljeva mora dati jasnu sliku monetarne stabilnosti, makroekonomske stabilnosti, održivog i stabilnog ekonomskog razvoja, povećanja standarda stanovništva, to nam mora biti cilj, cenovne stabilnosti, socijalne sigurnosti i potreba i posebne društvene brige o posebnim kategorijama stanovništva, vođenje fiskalne politike koja će voditi računa o ravnopravnom fiskalnom opterećenju koje odgovara ekonomskoj snazi svakog pojedinca. Nadalje, najvažnija stvar u celokupnom budžetskom sistemu mora biti finansijska disciplina.
Odredbe koje ste ugradili u ovaj predlog zakona, a odnose se na budžetsku inspekciju, nepotpune su, nejasne, a ako tome dodamo kaznenu politiku onda dobijamo pravu sliku da ćemo imati isto stanje kao što smo imali do sada. Dakle, ''džabe smo krečili'', u savremenom žargonu rečeno.
Nejasnoće oko određivanja pojma direktnih i indirektnih korisnika budžetskih sredstava ovim zakonom nisu rešene. U praksi se javljaju problemi oko pojedinih pravnih lica, društava i asocijacija koje se finansiraju iz pojedinih budžeta, misli se i na budžet autonomnih pokrajina, lokalnih samouprava, budžeta gradova itd. Po svome karakteru rada i delovanja, tu se misli na ova pravna lica, društva i asocijacije, ne bi trebalo da imaju pravo na korišćenje javnih sredstava. Ovaj zakon to nije razrešio. Ovaj zakon nije dao jasna načela na kojima će vršiti odobravanje javnih sredstava, prenošenje tih sredstava i ograničio određena društva, asocijacije, udruženja građana koja ne smeju dobijati sredstva iz budžeta, pojedinih budžeta, a dobijaju ih.
Kada govorimo o primanjima i prihodima budžeta, osnovna primedba je da privatizacioni prihodi nisu sastavni deo budžeta. Oni moraju po svom karakteru biti sastavni deo, jer se radi o društvenoj svojini i kao takvi moraju biti iskazani u budžetu.
Mi ukazujemo na kršenje odredaba člana 61. Zakona o privatizaciji koji predviđa da se 50% sredstava iz postupka privatizacije usmeri u privredni razvoj i zapošljavanje putem Fonda za razvoj. Nažalost, ova zakonska odredba se ne poštuje.
U više navrata SRS je ukazivala na ovu odredbu i obavezujuće usmeravanje sredstava u Fond za razvoj. Lično sam postavio nekoliko poslaničkih pitanja tražeći informaciju o tome koliko je sredstava prebačeno u Fond za razvoj i koliko je otišlo stvarno u razvoj, a koliko je otišlo u zapošljavanje – odgovor nisam dobio. Ne zato što ga nemate, nego zato što ne smete izneti te podatke. Ovo je direktno kršenje zakonskih odredaba i neko će za ovo odgovarati.
Vi ćete, gospođo Dragutinović, morati jednoga trenutka odgovarati za neizvršenje određenih zakonskih propisa.
Dalje, kada govorimo o usmeravanju sredstava, zanimljivo je spomenuti odredbe koje se odnose na subvencije i ono što se dešava u Ministarstvu poljoprivrede. Ministarstvo poljoprivrede i dan-danas iz budžeta izdvaja, a ovo je budžetska 2009, zaostatke za 2008. godinu. Nijedna odredba ovog predloga zakona se ne odnosi na to, na tu docnju, to kašnjenje u isplati ne samo subvencija, nego svega onoga drugoga što se odnosi na neisplaćene naknade, obaveze iz prethodne godine.
Evo, ovde ću pročitati samo deo tog poslaničkog pitanja, a jasno govori o karakteru međuresorskog rada ministarstava, a posebno je to bitno sa aspekta izvršenja obaveza prema poljoprivrednicima.
Ministar poljoprivrede Saša Dragin je izjavio u dnevnom listu "Politika" od 23.05.2009. godine da je u veoma teškom trenutku zbog globalne ekonomske krize i u nepovoljnim uslovima preuzeo rukovođenje Ministarstvom poljoprivrede, i da je minus u agrarnom budžetu bio 12,5 milijardi dinara i milijardu dinara u oblasti veterine. Ministar poljoprivrede i njegovo ministarstvo sa stručnim službama često je putem sredstava javnog informisanja isticao da je u ovoj godini vršio i isplate zaostalih naknada koje nisu isplaćene zbog nedostatka sredstava po prošlogodišnjem budžetu.
Moje pitanje se odnosilo na sledeće:
– Kako finansijski objasniti minus u agrarnom budžetu, zašto minus? Dalje, ko je stvorio tako visok minus u agrarnom budžetu u 2008. godini? Koji korisnici agrarnog budžeta su zakinuti usled minusa od 13,5 milijardi u 2008. godini? Koje naknade poljoprivrednicima nisu isplaćene u kalendarskoj i budžetskoj 2008. godini? Po kom pravnom propisu su isplate vršene u toku 2009. godine za obaveze nastale u 2008. godini? Koji su finansijski razlozi kašnjenja u isplati? Koliko je sredstava isplaćeno po pojedinim korisnicima itd, itd? Sve to jasno govori o tome – da nemamo sređen pravni sistem, da nemamo sređen finansijski sistem.
Ovaj predlog zakona to ni ne omogućava – da dobijemo sveobuhvatan, celishodan i jedan efikasan sistem u kome ćemo iskazati sva primanja i sve budžetske rashode, kako na republičkom nivou, tako i na nivou pokrajina, gradova, glavnog grada, lokalnih samouprava. Hvala vam. (Aplauz.)
Nastavljamo dalje priču oko zakona o budžetskom sistemu, kičmi ekonomsko-finansijskog sistema jedne države i govorimo o samom Predlogu zakona, manjkavosti ovog zakona i sugestijama u kom pravcu SRS smatra da bi trebalo doraditi, dograditi i usavršiti, osavremeniti ovaj zakon.
Osnovne primedbe sam već napomenuo. Ono što je bitno posebno naglasiti, nisam imao vremena, sada koristim ovo vreme, da ukažem, a to je da ovako kako je postavljena budžetska inspekcija u pravnom smislu, ona bi mogla zadovoljiti potrebe kontrole, ali smo svedoci da u praktičnom životu imamo politički voluntarizam, samovolju političara u određivanju koga treba kontrolisati, kada kontrolisati i svi zapisnici, negativni zapisnici, negativne kontrole se stavljaju u ladicu i ostaju bez sankcija. Ako i dalje vlast nastavi načinom na koji je to radila do sada, imamo na hiljade takvih primera, ukazivali smo na njih, govorili o njima, nažalost, ništa od toga nije ispravljeno. Plaši nas da će takva praksa političkog voluntarizma, samovolje političkih struktura biti nastavljena i dalje.
Što se tiče kaznenih odredbi, sankcija za kršenje zakona, takođe, imam ogromne primedbe, na nekoliko primera ja ću pokazati i ukazati koja je nesrazmera sankcija u odnosu na izvršeno delo. Ako neki ministar izvrši nenamensko prebacivanje sredstava i bude uhvaćen u tom delu, budžetska inspekcija izvrši kontrolu, podnese se prijava, biće kažnjen novčanom kaznom od 5.000 do 50.000 dinara. S druge strane, ako to slično delo učini direktor privatnog preduzeća, zaprećena je kazna i biće kažnjen u rasponu do 100.000 do 3.000.000 dinara.
Isto tako, ako Vlada ili ministar ne dostavi završni račun u rokovima koji su predviđeni, biće kažnjen novčanom kaznom do 50.000, a privatna firma će biti kažnjena novčanom kaznom do 3.000.000 dinara. Ogromna nesrazmera u odnosu na izvršeno delo i štetnu opasnost i u jednom slučaju i u drugom slučaju.
Ono što nas treba da zabrine jeste nesaradnja vrlo važnih državnih organa, Ministarstva finansija, Vlade i NBS. Najveći kritičar ove vlade je, posle opozicionih stranaka, guverner NBS. Ovde ću pročitati njegovu izjavu od subote, gde u "Presu" kaže, da Vlada Srbije povlači poteze koji ugrožavaju dobijanje druge tranše kredita od MMF. On objašnjava da u slučaju neuspeha pregovora sa MMF, ne samo da nećemo dobiti dodatnih 700 miliona evra za devizne rezerve, već nećemo dobiti ni 200 miliona dolara od Svetske banke, a ni 50 miliona evra od EU za budžetsku podršku.
Šta to traži MMF od Vlade Republike Srbije i nadležnih finansijskih institucija Republike Srbije? Traži zaustavljanje zaduživanja u inostranstvu, smanjenje javne potrošnje, povećanje izvoza, smanjenje uvoza, smanjenje zaduživanja privatnih lica u inostranstvu, čvršću fiskalnu politiku, smanjenje deficita u budžetu Republike Srbije, a i deficita u pokrajinskim budžetima, u budžetima gradova itd. i restriktivnu budžetsku politiku – gotovo ništa od onoga što MMF traži aktuelna vlast ne čini da otkloni.
Šta je učinjeno u smislu smanjenja javne potrošnje? To su marginalne mere koje ne daju efekte. Jedina mera za koju se zalaže MMF, a odnosi se na smanjenje uvoza, možemo reći da Vlada to čini. Ne zato što ona to čini merama ekonomske i finansijske politike, nego to čini na indirektan način. Uvozni lobiji, zbog obilja robe na domaćem tržištu, ali opet ne domaćeg karaktera, nego strane, nisu u mogućnosti da izvrše određeni obrt i zbog toga se zaustavlja uvoz.
Da li imamo mere izvoznog karaktera? Da li izvoznike stimulišemo određenim merama? Da li imamo kreditnu politiku za poboljšanje izvoza? Nemamo! Da li imamo zaustavljanje zaduživanja u inostranstvu? Nemamo! Evo, mi svake nedelje razmatramo poneki od zakona – ili zakona o zajmu ili zakona o potvrđivanju i davanju garancije na određene kreditne obaveze i na taj način iz dana u dan naše obaveze po osnovu zaduživanja su sve veće i veće.
Mi smo u budžetsku 2009. godinu ušli sa projekcijama deficita od 1,5%, a sada imamo situaciju, to nam zvanično predstavnici finansijskih institucija kažu, da je oko 4,5% – ja sam u jednom poslaničkom pitanju, pre dva meseca, rekao da ne može da bude ispod 6%. Mi ćemo najverovatnije imati rebalans budžeta za mesec dana posle dogovora sa MMF, ako nam odobre 4,5%, uz određene nove uslove koje će nam postaviti, pa ćemo krajem godine sigurno imati, na osnovu monetarno-ekonomskih i finansijskih pokazatelja u proizvodnji, uslugama, u prometu, po mojoj proceni ne može se završiti ispod 6%.
Šta se dešava sa bruto društvenim proizvodom? Zvanična vlast nas uverava da se kreće u nivou 3,5% i hvali se da je to značajno u odnosu na EU koja ima 4,5%. Međutim, ako napravimo analizu koju rade pojedine nezavisne institucije, istaknuti ekonomski stručnjaci, onda dolazimo do podataka da mi praktično imamo smanjenje inputa koji se odnose na bruto društveni proizvod – pad industrijske proizvodnje od 18,1%. Udruženje poslodavaca kaže da je to sada preko 25%. Znači da to neko sada frizira, a ne Unija poslodavaca, zato što oni imaju kompetentnije podatke i daleko bolje prate situaciju i zabrinuti su situacijom.
Nadalje, imamo smanjenje uvoza za 35%, smanjenje prometa u oblasti trgovine od 30%, smanjenje usluga za 12%, smanjenje u oblasti građevinarstva 27% itd, to ne može na kraju dati smanjenje bruto društvenog proizvoda od 3,5%, već to mora biti, daleko, daleko iznad toga.
Na jednom naučnom skupu koji je nedavno održan na Megatrend univerzitetu, procena nezavisnih ekonomskih stručnjaka je da će se bruto društveni proizvod smanjiti za otprilike 10% u toku ove godine. To treba da zabrine aktuelnu vlast i sve nas zajedno.
Takođe, ono što treba da nas zabrine jeste i oblast bankarstva i politika koju vode bankarske kuće, bankarske institucije. Naime, u poslednjih šest meseci privredi su plasirali 450 miliona evra, a u hartijama od vrednosti ili u zapise Trezora Narodne banke uložili su 750 miliona evra, ili od početka krize 120 milijardi dinara u hartijama od vrednosti i u blagajničke zapise Trezora oko 50, što znači oko 180 ili dve milijarde evra – to treba da nas zabrine.
U privredi je kolaps, ogromna nelikvidnost. Banke su likvidne ovog trenutka, ali ne žele da ulažu u privredu. Zašto? Daleko je lakše okamatiti, sa kamatnim stopama od 12, 13, 14%, odnosno ta sredstva dobiti i ostvariti od NBS, odnosno od države Srbije, nego uložiti u nerentabilna preduzeća ili oblasti koje ovoga trenutka, zbog svetske ekonomske krize, unutrašnje krize i ogromnih unutrašnjih problema, ne mogu plasirati svoj proizvod i ostvariti određenu dobit iz koje se može servisirati kamata, koja je ovog trenutka za privredu preko 25%.
Za građanstvo nećemo govoriti, jer su to kamatne stope koje nas treba da zabrinu.
Ono na šta moramo ukazati jeste i nedavna izjava premijera Vlade Republike Srbije na sastanku u OUN, koji se odnosio na efekte svetske ekonomske krize na privredu i društvo, gde je između ostalog izjavio – da su marže u Srbiji do sedam puta veće nego u matičnim državama. To jasno govori o kompetentnosti premijera i kompetentnosti finansijskih institucija, i nerada, nekontrole i neuvažavanja ekonomskih tokova.
Opozicija vam je ovde u Parlamentu, a posebno SRS, ukazivala na te probleme – na ogromne kamate i na ogromne marže. Šta je učinjeno? Ništa! Čak vam je to i guverner NB, evo iz iste koalicione grupe, ukazivao i iznosio u javnosti određene stvari. On je kompetentan, on je nosilac nadležnosti ovde i on to mora ispravljati. On nije imao hrabrosti da to kaže i da na to ukaže.
Međutim, nema hrabrosti u Vladi. Ova vlada ne vodi adekvatnu finansijsku politiku i to treba da nas zabrine, sve zajedno, a posebno narod koji plaća tako visoke kamate i visoke marže.
Ovog trenutka imamo oko 61.000 blokiranih preduzeća, a to je više od 50% preduzeća koja rade. Šta je Vlada učinila da se deblokiraju ta preduzeća? Ništa! Takođe i ovi pokazatelji, a hvalili ste se u sredstvima informisanja, između ostalog i na sednicama Skupštine, da ćete kroz subvencionisane kredite pomoći privredi. Evo vam podatak – 450.000 evra je ukupno plasirano, a to su kratkoročna sredstva. Odobrena su svega su tri projekta, dugoročna investiciona.
Dvadesetak ili 22 miliona evra su dugoročni krediti. Ovo su sve kratkoročni krediti. Od toga nema pomoći, to morate da znate. Ministarstvo finansija snosi odgovornost ovde.
Ministarstvo finansija nema program! Vlada nema program! Tražili smo i insistirali za skupštinskom govornicom – Vlada mora izaći sa nacionalnom strategijom za ublažavanje negativnih efekata svetske krize, ali i domaće krize koja je rezultirala zbog negativnih tokova i ekonomskih i finansijskih u državi.
Da li ste sa tim izašli? Niste! Da li imate kompetentnu politiku sprečavanje negativnih ekonomskih i finansijskih tokova? Nemate! Nemamo o čemu da razgovaramo! Ova vlada mora otići!! Jesen treba sve da nas zabrine, a posebno vas. Imate još mesec-dva dok ne dođe septembar, a posle toga vidite šta ćete i kako ćete. Pripremajte, jer niste pripremali, nacionalnu strategiju. Sve normalne države sveta su pripremile nacionalnu strategiju, imaju program mera i drže se tog programa mera.
Vaš program mera i tri aktivnosti, tri programa mera za sprečavanje negativnih tokova su otišle u nepovrat. Izgubili smo vreme, nismo dobili rezultate, jer da smo imali rezultate, vi biste se velikodušno hvalili, izašli ovde i u medijima govorili o pozitivnim stvarima i pozitivnim tokovima koji proizilaze iz vaših mera.
Nemamo te mere. Pripremite se, jer u protivnom izaći će narod na ulice.
Hvala. (Aplauz.)
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 29. stav 4, kao i moj prethodnik. Amandman se odnosi na terminološku odrednice „ministarstvo“ i „ministar“.
Naime, SRS već godinama ukazuje na terminološko određenje koje prihvataju ministarstva i Vlada, a odnosi se na ovlašćenje ministarstva ili ministra. Naime, SRS izvodi svoje pravno tumačenje na temelju odredaba člana 136. Ustava Republike Srbije, Zakona o ministarstvima, Zakona o državnoj upravi. Naš je stav ostao nepromenjen – ovlašćenje za donošenje podzakonskih akata i drugih propisa ne pripada ministru, nego ministarstvu.
Međutim, ukazaću ovde na još jednu odredbu koja može da izazove nedoumice i stvori probleme građanima, nekada i pravnim licima, zbog nejasnih i nepotrebnih odredaba zakonskih propisa.
U članu 29. zakona o udruženjima predviđeno je da se uz prijavu podnosi osnivački akt, dva primerka statuta, kao i druge isprave koje se utvrđuju aktom koji donosi ministar. Gledajte, u praksi imamo situacije da ministar donese podzakonski akt kojim definiše podnošenje određenih isprava koje su nekada u suprotnosti i sa samim zakonom ili obaveže podnosioce zahteva da donose određeni broj isprava, tako da se broj isprava povećava dva, tri puta itd.
Zbog toga je predlog SRS da se, kao i u nekim drugim situacijama, ovo ovlašćenje prebaci na ministarstvo i da ono što je zakonom utvrđeno kao obaveza ...
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Izvinite, samo da završim. U ovom slučaju to su: prijava, osnivački akt i statut, i ništa više. Sve ostalo se može rešiti u upravnom postupku, kada se pozove ovlašćeni predstavnik i zatraži dostavljanje određenih podataka, a ne da se kroz podzakonske akte traži veći broj akata koji se moraju dostaviti u upravnom postupku. Hvala vam.
Članom 86. zakona o udruženjima predviđena je procedura usaglašavanja rada već osnovanih stranih udruženja sa odredbama ovog zakona. U slučaju da strano udruženje ne sprovede postupak usaglašavanja, oduzima se odobrenje za rad, a stavom 3, čije sam brisanje predložio, predviđena je pravna procedura žalbe i celokupan postupak po žalbi.
Ono što je bitno naglasiti ovde jeste jedna od izjava ministra, bilo ih je dve, a ja ću probati da je citiram – praksa nam govori da mnogi zloupotrebljavaju udruženja. Čija je to praksa? Da li je to praksa ministarstva i ko vrši zloupotrebu u radu i poslovanju udruženja? Da li to rade članovi udruženja ili se preko udruženja sprovode određene aktivnosti koje nisu zakonom dozvoljene?
Postavljam pitanje, na temelju čega je ministar došao do ovog zaključka i koje su to vrste zloupotreba?
Koliko je Ministarstvo, ako je to praksa koju je ministar spoznao u radu Ministarstva i inspekcijskih službi Ministarstva i drugih državnih organa, podnelo prijava zbog privrednih prestupa i krivičnih dela ako je bilo tolikih zloupotreba?
Dalje, postavljam pitanje – koliko je izvršeno inspekcijskih kontrola, posebno u finansijskom smislu? Verovatno vrlo malo, ali stoji činjenica da je ministar izjavio ovo što sam citirao ovde.
Nadalje, vratiću se na član 66. koji govori...
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, uputio sam, u ime SRS, amandman na član 3. stav 1. tačka 9) i tražio sam njeno brisanje. Tačka 9), moraću je pročitati, kaže: „Najviša dopuštena masa vazduhoplova pri uzletanju je najviša dopuštena masa vazduhoplova pri poletanju koja odgovara odobrenoj masi specifičnoj za svaki tip vazduhoplova i koja je utvrđena u uverenju o plovidbenosti vazduhoplova.“
Gledajte, ovo je uskostručni termin, koji nema potrebe ugrađivati u zakonske propise. Zašto? Zbog toga što ste članom 3. predvideli osnovne pojmove koji se koriste u osiguranju. Ovo je termin koji je uskostručan i nema potrebe ugrađivati ga u zakonski projekat.
Šta treba da se ugradi? Samo osnovni pojmovi koji se koriste u osiguranju, a specijalni standardi, pravila ili, u ovom slučaju, jedna posebna situacija kod osiguranja vazduhoplova ne treba da uđu u zakonsku projekciju i da se ugrade u zakon.
Isti je slučaj kod tačke 8) – specijalno pravo vučenja, kod tačke 6) – multilateralni sporazum. Ovde ste rekli da je to sporazum koji je zaključen između nacionalnih biroa osiguranja itd. To je uskostručno. Multilateralni sporazum je daleko širi pravni pojam, a vi ste ga ovde suzili. Morali ste navesti da je to sporazum u osiguranju i onda dati njegovu definiciju, jer se često pojavljuje u ovom pravnom propisu. Hvala vam.
U ime SRS podneo sam amandman na član 16. stav 1. tačka 2) i predložio da se reči „16.000 evra“ zamene rečima „1.600.000 dinara“.
U čemu je smisao ovog amandmana? Smisao proizilazi iz odredaba zakona koje definišu sredstvo plaćanja u Republici Srbiji. Jedino sredstvo plaćanja u Republici Srbiji je dinar, i u zakonskim, podzakonskim i svim drugim pravnim aktima kao sredstvo plaćanja može biti jedino dinar. U članu 16. Predloga zakona koji se odnosi na visinu osigurane sume predviđeno je strano sredstvo plaćanja, ne znamo zašto. Ako ste krenuli sa evrom, do juče je dinar bio jedino sredstvo plaćanja, možda se noćas nešto promenilo?
S druge strane, ako ste u ovom članu predvideli ovo kao određenu obračunsku jedinicu, kao sredstvo plaćanja, odnosno u ovom slučaju, visina osigurane sume, onda ste morali i u drugim članovima novčane jedinice iskazati, umesto dinara, evrom. Neprimereno je u jednom članu navoditi evro, a u drugima navoditi dinare. Ili možda ova aktuelna vlast računa na određenu inflaciju? Pa, mogli ste to, kao što smo nekada, u devedesetim godinama u zakonske projekte i ugovore ubacivali bodove, da iskažete u bodovima.
Ne znam o čemu se radi i tražim objašnjenje od predlagača.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 41. i predložio da se posle stava 1. doda stav 2. koji glasi: „Lice koje je pretrpelo štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije, čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti, zahtev za nadoknadu štete podnosi fondu preko osiguravajućeg društva“.
Zbog javnosti moram pročitati i stav 1. i dati objašnjenje zbog čega je neophodno ugraditi ovaj stav 2. da bi ovaj član imao celinu. Član 41. Predloga zakona glasi: „Štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila inostrane registracije, čiji se vlasnik nije osigurao od autoodgovornosti, nadoknađuje Garantni fond.“ Postavlja se pitanje, kome nadoknađuje, ko podnosi regresni zahtev i kome se podnosi regresni zahtev?
Ovaj član 41. je formalno-pravno nepotpun i zbog toga je moj predlog da se doda stav 2, u kome je jasno iskazano ko ima pravo na regresni zahtev, i sama odredba da se zahtev podnosi preko osiguravajućeg društva. Zbog čega? To su pragmatični razlozi, jer lice koje će podneti taj zahtev može biti u otežanim uslovima zbog telesne povrede koju je pretrpelo u nesreći.
S druge strane, to lice može biti i u bolnici. Postavlja se pitanje, s obzirom na to da su ovi rokovi prekluzivni, da li može podneti taj zahtev? A, osiguravajuće društvo je neophodno uključiti u sve ovo zbog toga što osiguravajuće društvo mora biti subjekt koji će preuzeti obavezu od lica koje je pretrpelo štetu.
To su razlozi. Nažalost, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a mislim da je smislen i da je ovo upotpunjenje člana 41; ima i formalno-pravnu podlogu, i smisao i cilj, zbog čega sam išao na ovaj predlog amandmana. Hvala.
U ime SRS podneo sam amandman na član 75. stav 5. i zatražio brisanje ovog stava. Članom 75. stav 5. predviđeno je da visinu doprinosa društva za osiguranje utvrđuje upravni odbor garancijskog fonda, uz saglasnost Vlade. Zašto sam zatražio brisanje ovog stava? Naime, celokupan član 75. je nepotpun i nedorečen u finansijskom smislu. U članu 75. je rečeno da izvori sredstava garancijskog fonda potiču od doprinosa društava za osiguranje, sredstava budžeta, prihoda od ulaganja i drugih prihoda garancijskog fonda, drugih izvora u skladu sa zakonom.
Postavlja se praktično i pragmatično pitanje: ko ovog trenutka može biti u funkciji finansijera ovog fonda? Da li to može biti budžet? Vi ste ovde predvideli, ali pitanje je sa koliko sredstava. Kako će upravni odbor garancijskog fonda sutra kada bude izabran upravni odbor sačiniti finansijski plan? Kojim finansijskim pokazateljima raspolaže garancijski fond da sačini finansijski plan?
Vi ste ovde u st. 3. i 4. naveli način kako će se alimentirati sredstva od društava za osiguranje. Međutim, postavljam sada jedno konkretno pitanje – da li društva za osiguranje mogu biti dovoljan finansijer ovog fonda, ako to ne može država i drugi izvori prihoda? Mislim da neće biti. S druge strane, nemamo ni sankcije za one koji ne budu plaćali, odnosno predug će biti sudski postupak naknade svih onih sredstava koja su neophodna za obezbeđivanje. Zbog toga predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na naslov iznad člana 91. Predloga zakona i zatražio njegovo brisanje. Postoje dva razloga zbog čega sam tražio brisanje: jedan je logički, drugi je pravni.
Prvo, naslov kaže „Isplata osigurane sume, odnosno naknada štete kada nije zaključen ugovor o obveznom osiguranju“. Iz člana 91. proizilazi životna obaveza, koja je u praktičnom životu moguća, da se dogodi šteta, a da ugovor nije zaključen. Znači, nema osigurane sume. Ovaj naslov trebalo bi da glasi „Naknada štete kada nije zaključen ugovor o obaveznom osiguranju“.
Pravni razlog zbog čega nije trebalo da ugradite ovakav naslov (ne samo naslov, nego i samu odredbu člana 91) proizilazi iz već normiranih pravnih propisa koji su u pravnom životu, a to su odredbe Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o obaveznom osiguranju i Zakona o osiguranju imovine i lica, koje definišu i regulišu pravno ovu oblast. Nema potrebe da u pravnom životu imamo nekoliko zakona, nekoliko zakonskih odredaba koje regulišu jednu istu materiju. Ovo je dupliranje pravne materije, krajnje nepotrebno, i zbog toga predlažem da se prihvati ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, opšta konstatacija što se tiče ovog zakona jeste da je predlagač promašio temu. Prva stvar koju je predlagač trebalo da napravi, to je da razluči šta je državna pomoć i šta je državna pomoć koja je dozvoljena po međunarodnom pravu, odnosno (vi se zaklinjete u EU) po pravilima EU, odnosno po ugovoru o formiranju EU, jer je Ugovorom o formiranju Evropske zajednice definisan sistem državne kontrole, ali su definisana i osnovna pravila, šta je državna pomoć, koje vrste državne pomoći imamo, način podele državne pomoći itd.
U prvih pet članova ovog predloga izmešali smo sve što smo mogli izmešati što se tiče osnova državne pomoći, šta ulazi u državnu pomoć, šta je nedozvoljena državna pomoć. Nejasno, potpuno je nejasno i neprihvatljivo sa aspekta pravnog sistema Republike Srbije.
Kada definišemo državnu pomoć predlagač mora definisati uslove dodele te državne pomoći, sve bitne elemente dodele te pomoći i način povrata državne pomoći u situacijama kad se ta državna pomoć deli.
Ono što ste napravili sa članom 1. jasno govori o karakteru predlagača. Rekli ste u stavu 2: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo“, pa ste onda amandmanom Vlade korigovali ovo, ali niste potrefili temu. Ovde ste morali reći šta čini pomoć u oblasti poljoprivrede i ribarstva, način te pomoći, ko su korisnici; nadalje, povrat te pomoći u situacijama kada se ta pomoć vraća. Ovako ste ostavili toliko nedoumica i pravnih praznina da je to začuđujuće za predlagača koji se kune da želi da reši i razreši ovo.
(Predsednik: Trošite vreme poslaničke grupe.)
Nastaviću dalje. O kontroli državne pomoći moraju da postoje posebne i jasne odredbe.
Takođe, iz svega ovoga što ste ovde propisali vidi se da niste na adekvatan način rešili pitanje kontrole državne pomoći.
U predlogu (koji predlažem da se briše) ste rekli da je to komisija za kontrolu državne pomoći. Iz kasnijih odredaba se vidi da je to komisija koju čine uglavnom predstavnici ministarstava, predstavnici izvršne vlasti.
Znači, oni koji kreiraju celokupnu politiku u oblasti u koju se ulaže državna pomoć.
Isti oni koji kreiraju politiku, koji prebacuju sredstva, koji vrše namensku kontrolu u korišćenju tih sredstava državne pomoći, kasnije će vršiti kontrolu utroška državne pomoći.
Predlog Srpske radikalne stranke je da to bude organ koji je inače po svojoj funkciji, po Ustavu, definisan kontrolni organ, a to je Skupština. Naš je predlog da to bude odbor Narodne skupštine Republike Srbije, da on vrši kontrolu. Zanimljivo je da vi u članu 6. i kasnijim članovima koji definišu pitanje ove komisije niste ostavili prostor ni za jednog narodnog predstavnika. Time direktno kršite odredbe člana 98. Ustava Republike Srbije. Narodna skupština Republike Srbije je kontrolni organ izvršne vlasti i nezamislivo je da nema nijednog predstavnika narodnog predstavništva, odnosno Narodne skupštine koji će vršiti tu kontrolu.
Naš je predlog, mislim na SRS, da to bude odbor Skupštine, koji će voditi računa o svim bitnim elementima utroška državne pomoći. Radi se o sredstvima koja plaćaju građani Srbije i primereno je da to bude organ, odnosno odbor narodnog predstavništva, odnosno Narodne skupštine. Predlog je da to bude sedam članova. Kako će se birati itd., to je druga stvar. To je suštinska primedba Srpske radikalne stranke. Hvala vam.