Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 2. i zatražio da se doda stav 3, koji treba da glasi: „Popis obuhvata i popis izbeglih i raseljenih lica, te srpsku dijasporu.“
Odredbom člana 2. Predloga zakona nejasno je izvršena formulacija. Mišljenje Srpske radikalne stranke je da nemamo određenu kategoriju koja bi jasno, decidirano ukazivala na navedenu pravnu definiciju i određenje iz koga bi proizašla obaveza državnih organa Republike Srbije da popišu izbeglice, interno raseljena lica i srpsku dijasporu.
Stav Srpske radikalne stranke je da je neophodno da se ovim popisom, jer to nije učinjeno popisom 2002. godine... Nismo dobili adekvatne podatke, vezano za izbeglice i srpsku dijasporu. Mi smo pre nekoliko dana usvojili Zakon o dijaspori, gde smo konstatovali da nemamo adekvatan popis, da nemamo određene kategorije iz kojih bismo mogli zaključiti šta je dijaspora, niti imamo urednu evidenciju.
Bilo je neophodno da se to napravi, a posebno je to bitno sa aspekta izbegličke populacije, jer mi, prema mišljenju Visokog komesarijata za izbeglice, spadamo među pet država sa dugotrajnom izbegličkom populacijom. Što je najžalosnije, izbeglice po pravilu izgube izbeglički status, ali se ne vraćaju u domicilnu zemlju, odnosno BiH, a posebno je to prisutno kod Hrvatske, zbog hrvatskog progona, genocida, etničkog čišćenja, popisa u Hrvatskoj itd.
Stav Srpske radikalne stranke, vezano za popis izbeglica, jeste da ne treba da izvršimo samo popis lica koja su proterana, nego i njihove imovine. Nijedan državni organ u Republici nema tačno evidentiran popis srpske imovine. Još je bitnije izvršiti popis, uz imovinu, njihovih imovinskih, socijalnih, stečenih i svih drugih prava koja su oni imali u Republici Hrvatskoj i onoga što nam je hrvatska država oduzela.
Zašto je to bitno? Zato što je razmera genocida toliko velika, ne samo u fizičkom smislu, jer je proterano između 500.000 i 800.000 Srba. Vrednost te imovine, imovinskih prava je ogromna. Hrvatska država ne čini ništa da vrati konstitutivno pravo koje smo imali do 1990. godine, kada nam je jednostranom odlukom hrvatskog sabora oduzeto pravo na državljanstvo. To je bio samo ustavno-pravni uslov za oduzimanje svih ostalih prava, a time je stvorena pretpostavka za genocid i etničko čišćenje.
Ogromne razlike su evidentne u imovinskim pravima. Nijedan državni organ u Republici Srbiji nema potpune i jasne podatke. Obaveza državnih organa Republike Srbije jeste da uz popis fizičkih lica izvrši i popis imovine izbeglog stanovništva.
Šta je još bitno? Bitno je da se prilikom popisa evidentiraju sve promene. Naime, mi smo u koliziji sa međunarodnim pravom. Međunarodna konvencija o izbeglicama ne tretira integraciju stanovništva. Izbeglo lice je lice koje nema prebivalište. Ono ima samo boravište u zemlji prihvata.
Mi smo kroz Zakon o izbeglicama iz 1991. godine omogućili izbeglicama integraciju u domaće zakonodavstvo, odnosno dobijanje prebivališta u zemlji prihvata. Time smo napravili sledeće: kada je došao ovde izbeglica je dobio ličnu kartu; kasnije, nakon tri, četiri, pet ili deset godina dobio je srpsko državljanstvo i postao punopravni srpski državljanin. Ali, on je u osnovi izbeglica, jer se nije vratio u zemlju odakle je proteran.
Danas u evidenciji Komesarijata za izbeglice imamo 97.000 izbeglica. Da li će oni ovim popisom biti stvarno evidentirani, da li će biti popisani? Ne. Iz ovih klauzula člana 2. ovog zakona vidi se da oni neće biti popisani. Gledajte, biće popisani... Na temelju koje odredbe vi tvrdite da će oni biti popisani? Da li su bili popisani 2002. godine? Dobro, da završim samo.
Znači, ono što je stav SRS, ono što traži Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu jeste da se popišu sve izbeglice, bez obzira na to kad su stekli taj status. Po zvaničnim podacima koje imamo, koje vode razni organi, do sada smo imali najveći broj izbeglica 1998. godine, kada je bilo evidentirano oko 775.000 izbeglica. Taj broj se rapidno smanjivao u periodu do 2000. godine, kada je to došlo negde na 300.000. Onda se iz godine u godinu taj broj smanjivao.
Shodno odredbama međunarodnog prava, shodno odredbama međunarodne konvencije o izbeglicama, ta lica koja se nisu vratila u zemlju odakle su proterana, domicilnu zemlju, i dalje se moraju smatrati izbeglicama. Bez obzira na sticanje državljanstva, ostvarivanje prava na ličnu kartu, integraciju u sistem Republike Srbije, oni se i dalje tretiraju kao izbeglice. Morate ih evidentirati kao izbeglice, jer njihovo stvarno stanje i stanje njihove imovine je u zemlji iz koje su proterani – to je Republika Hrvatska, odnosno Bosna i Hercegovina.
Ono što je po meni još bitnije, možemo sada na razne načine doći do podataka ko je bio izbeglica, ali nemamo sumirane podatke o njihovoj imovini i imovinskim pravima. To nijedan državni organ danas nema. Zato zahtevam, tražim da se to evidentira. U spiskovima morate imati posebne rubrike gde ćete obraditi sve podatke koji se tiču izbegličke imovine, njihovih oduzetih prava. Državni organi Republike Srbije moraju imati sve to.
To jeste individualno, pojedinačno pravo, ali generalno gledajući, moramo imati sve te podatke da bismo sutra... S obzirom na to da su zvaničnici ove države rekli da će ići sa kontratužbom prema Republici Hrvatskoj, u toj kontratužbi moramo ići sa stvarnim podacima. Ako državni organi Republike Srbije nemaju te podatke sumarno, sintetički iskazane, znači zbirno, kako ćemo ići sa tom tužbom? Koji će to podaci biti koje ćemo mi koristiti kao kontratužbeni zahtev u tužbi koju moramo dostaviti do 22. 3. iduće godine, ako ih nijedan državni organ nema?
Ono što je još bitno sa ovog aspekta za dijasporu, mi moramo sagledati broj lica u dijaspori i posebno njihovu imovinu. Ne samo njihovu imovinu u materijalnom smislu, nego njihovu intelektualnu osnovu, na koju ozbiljno računamo. Zvanični državni organi danas govore da moramo izaći sa programom mera prema dijaspori, koji će omogućiti da dijaspora ulaže u Republiku Srbiju. Ako nemamo te podatke, ako ih nemamo evidentirane, kako ćemo omogućiti tim ljudima u inostranstvu da ulože sredstva ovde?