Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8515">Milorad Buha</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, podneo sam amandman na član 1. zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i predložio sledeću formulaciju u članu 1. stav 1. ovog zakona – ''Srbima i građanima drugih nacionalnosti koji su usled posledica genocida i etničkog čišćenja srpskog naroda iz bivših jugoslovenskih republika, od 1991. go 1998. godine, izbegli ili prognani iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriju Republike Srbije, a ne mogu ili, zbog straha od progona ili diskriminacije ne žele, da se vrate na teritoriju sa koje su izbegli, uključujući i lica koja su se opredelila za integraciju, obezbeđuje se, u skladu sa odredbama ovog zakona, zbrinjavanje radi zadovoljavanja njihovih osnovnih životnih potreba i pruža pomoć u procesu integracija.
Šta je suština ovog amandmana? Suština je u tome da u Predlogu Vlade ne postoji notorna činjenica i sve ono što je utvrđeno u aktima koji se odnose na kontratužbu Republike Srbije, pred Međunarodnim sudom pravde, a odnosi se na kontratužbu Hrvatske koja je podneta Međunarodnom sudu pravde iz 1999. godine, kojom je utvrđena odgovornost za genocid na hrvatskim narodom.
Kontratužbom koju je sačinio ''pravni tim'' Vlade Republike Srbije, konstatovano je da je učinjen genocid i etničko čišćenje. Pozvaću se na saopštenja sredstava informisanja koja su izneta u javnost. Pozvaću se i na određene izjave ''pravnog tima'' koji je radio na ovoj kontratužbi i pozvaću se na izjave predsednika Republike, predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova, koji su u svojim izjavama izneli notornu činjenicu da je nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj učinjen genocid i etničko čišćenje.
Da krenemo od izjave predsednika Republike (to je izjava koju smo mogli videti na RTS) od 30. decembra 2009. godine, gde on kaže sledeće: "Nakon konsultacija koje sam u toku dana imao sa premijerom srpske Vlade, Mirkom Cvetkovićem, odlučeno je da nadležne institucije države Srbije pokrenu kontratužbu protiv Hrvatske za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, kao i odgovor na tužbu Republike Hrvatske."
Nadalje, pozvaću se na izjavu predsednika Vlade, koji je, takođe, u medijima rekao da je Vlada Republike Srbije izazvana hrvatskom tužbom ušla u postupak izrade kontratužbe, i to, kaže, u sporu sa Republikom Hrvatskom za genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u periodu od 1991. do 1995. godine.
Pozvaću se ovde i na izjavu predsednika Komisije za izradu kontratužbe, koji je u medijima izneo sledeće, govoreći o tužbi (to je malo duža izjava, ali ću ga samo citirati u nekoliko rečenica) kaže: "Tražimo da sud utvrdi da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz Konvencije za vreme i posle operacije "Oluja" u avgustu 1995. godine, počinivši u nameri da uništi etničke Srbe koji su živeli u regiji Krajina u Hrvatskoj sledeća dela: ubijanje pripadnika te grupe, uzrokovanje teških, fizičkih i mentalnih povreda pripadnika te grupe i namerno ih podvrgavali takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništavanja, te što je propustila i još uvek propušta da kazni počinioce zločina genocida nad srpskom etničkom zajednicom koja je živela u regiji Krajina."
Nadalje se traži da se kršenje međunarodnog prava utvrdi i da se odgovornost stavi u državne institucije Republike Hrvatske, da se preduzmu neophodne mere za suđenje počiniocima, zatim, da se uspostave sve neophodne mere, da se obezbedi siguran i bezbedan povratak pripadnika srpske etničke grupe iz Republike Hrvatske i da osigura uslove za njihov miran i normalan život.
Sve su ovo činjenice koje govore da je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske učinjen genocid i etničko čišćenje, potvrđene od strane i predsednika ove države, premijera ove države, državne Komisije koja je radila na izradi kontratužbe. U medijima smo mogli u periodu kada je podnošena kontratužba čuti izjave brojnih političkih faktora, predstavnika državnih institucija koje su ukazivale da je stvarno nesporno učinjen genocid.
Nažalost, predlagač ovoga akta zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama nije naveo nesporno utvrđenu činjenicu da je nad Srbima učinjen genocid i etničko čišćenje. Ova istorijska greška predlagača nije slučajna, a da nije slučajna govore nam i poslednji podaci o dogovorima između predsednika Republike gospodina Tadića i predsednika Hrvatske Josipovića, koji se iza zatvorenih vrata, sakriveni od javnosti, dogovaraju o povlačenju tužbe.
Samo da ukažem da je OUN, kada je donosila Rezoluciju o genocidu, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jasno navela da je genocid i sakrivanje činjenica genocidne namere, a u ovom slučaju je evidentno bila i postojala genocidna namera da se Srbi pobiju, da se Srbi proteraju, da se Srbi pokrste. U ovom slučaju predsednik ove države neovlašćeno iza zatvorenih vrata pregovara o povlačenju tužbe, čime se sakrivaju genocidne radnje.
Ova država ne čini ništa da se otklone posledice genocidnih radnji i aktivnosti Hrvatske države u periodu od 1991. do 1995. godine, a evidentno postoje činjenice da se prava izbeglica, koja su međunarodno utvrđena, koja postoje prema odredbama međunarodnog prava, koja su stečena prava, koja se ne mogu uskratiti i prema nacionalnom pravu i prema međunarodnom pravu. Nažalost, gotovo ni jedno od tih oduzetih prava nije vraćeno od strane Hrvatske države.
Zašto ova država ćuti o oduzetim pravima, i kolektivnim i individualnim? I kod kolektivnih prava, znači, od prava na državotvornost i ravnopravnost, što nam pripada, govorim o srpskom narodu, još od 1471. godine, kada je utvrđeno prvo pravo na samoupravu, na samostalno sudstvo, u periodu mađarske vlasti, zatim, u periodu formiranja vojne Krajine. A, posle austrijski carevi 1630, 1690. davali su pravo Srbima na samoupravu, pravo na samoopredeljenje. Pravo na ravnopravnost imali smo po svim hrvatskim ustavima. Nažalost, ustaška vlast 1990. godine oduzela nam je pravo na konstitutivnost, na ravnopravnost, izgubili smo pravo na državljanstvo, što je jedinstven primer u istoriji sveta, da se jednom narodu oduzme pravo državljanstva.
Svi Srbi koji su morali zbog genocida i etničkog čišćenja napustiti Republiku Hrvatsku morali su podnositi ponovo zahtev za državljanstvo i danas gotovo polovina Srba nema hrvatsko državljanstvo, premda potiču sa tog područja, potiču sa etnički čistih srpskih teritorija. To je direktno kršenje odredaba međunarodnog prava. Pored toga, mi smo izgubili pravo na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma, pravo na slobodno ispovedanje svoje vere, itd.
Postoje podaci Srpske pravoslavne crkve iz 2006. godine, kada je episkop zagrebačko-ljubljanski izneo podatak da je u periodu od 1990. do 2006. godine pokršteno oko 30.000 hiljada Srba, sada je taj broj daleko veći. Pokrštavanje predstavlja, takođe, genocidnu meru, jer postoji genocidna namera. Nažalost, međunarodne snage ne čine ništa da spreče pokrštavanje, da nam pomognu da se vratimo slobodno i bezbedno na svoja ognjišta, da možemo uživati svoju imovinu. Pored tih prava moramo ukazati na mnoga druga prava, od prava na besplatnu podelu akcija, koju, nažalost, nismo dobili ni ovde, ni u Hrvatskoj. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske nisu dobili niti jedan dinar od bivše društvene svojine, a prema odredbama (bivšeg) saveznog zakona iz 1990. i 1991. godine, to nam pravo pripada.
Oštećeni smo kod penzija. Srbi iz Republike Srpske Krajine nisu dobijali penziju od 1991. do 1998. godine. Nažalost, i dan-danas imamo Srbe koji čekaju na šalterima PIO da dobiju i ostvare svoje davno stečeno pravo, pravno na penziju, itd. To su ogromna prava.
Ali, da se vratimo na genocid i etničko čišćenje.
Začuđuje da ova vlada reterira od zvaničnog stava, odnosno predlagač ovog zakona reterira od zvaničnog stava državnih organa. Ako je predsednik Republike istakao da je počinjen genocid nad Srbima, ako je tu učinio predsednik Vlade, ako je to učinio državni tim koji je sačinio kontratužbu, ko ima pravo, ko ima tu snagu da izbriše genocidne radnje protiv srpskog naroda? U ovom zakonu to ne postoji.
U obrazloženju koje sam dobio, jer sam tražio amandmanom da se ugrade termini "genocid" i "etničko čišćenje", dat je sledeći odgovor – ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je definicija predviđena članom 1. Predloga zakona, a u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine i prilagođena je sadašnjoj situaciji u kojoj se izbegla lica nalaze. Na ovaj način se bolje definiše položaj izbeglica i omogućava da odluka o načinu trajnog rešavanja izbegličkog problema zaista bude dobrovoljna i ostvarljiva. Takođe, definicija predviđena članom 1. Predloga zakona u daleko većoj meri omogućava rešavanje zaostalih problema izbeglica iz bivših republika SFRJ.''
Ovo je nakaradno tumačenje dato iz Vlade. Ne znam ni sam iz čega je proizašlo. Zašto licemernost u slučaju izbeglica? Ovo je licemeran odgovor, jer na jednom mestu kažemo da je počinjen genocid, a na drugoj strani kažemo da tog genocida nije bilo. Iz ovog obrazloženja se vidi i poziva se na Konvenciju o statusu izbeglica iz 1951. godine. Kaže da je to napravljeno u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica. U Konvenciji o statusu izbeglica, koja je doneta 1951. godine i usvojena 1951. od većine država, jasno stoji obaveza države primaoca, a i države odakle su lica izbegla da se izbeglički status dovede do kraja, da se izbeglice vrate u državu. Ukoliko dobrovoljnom izjavom izbeglice isti se ne želi vratiti u državu odakle je proteran, u ovom slučaju se radi o progonu, on se može integrisati u državi gde se nalazi, ako prihvata. Međutim, izbeglice žele da se vrate i fizički u velikom broju, ali prevashodno žele svoju imovinu i svoja prava.
To govori Konvencija o statusu izbeglica. Nažalost, fizičkog, bezbednog, slobodnog povratka Srba u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Hrvatsku nema. Vratilo se svega 5 do 8% Srba. Između 40 i 50 hiljada Srba fizički se stvarno vratilo, i to uglavnom staračka domaćinstva. Mladi ljudi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog diskriminacije, zbog progona, zbog mnogobrojnih incidenata koji su bili u periodu povratka, bacanja bombi, paljenje kuća, paljenje letine itd. Fizički povratak Srba u Republiku Hrvatsku nije moguć. Zbog toga se Srbi tamo ne vraćaju.
Začuđuje zašto svetski standardi, evropski standardi ovog trenutka ne dođu u obzir? Zašto se ne prihvate? Zašto se ne implementiraju? Zašto se ne sprovedu? Ako je penzija stečeno pravo, ona pripada svakome ko je dobio, pa i najvećem kriminalcu koji je završio u zatvoru i izdržava najstrožu kaznu. To pravo se ne može uskratiti. Zašto je Srbima to pravo uskraćeno?
Rekao sam desetine puta u ovom parlamentu da se ne radi o malom pravu, to je pravo koje se iskazuje u milijardama evra. Udruženje penzionera Republike Srpske Krajine u Beogradu kaže da je to oko 18 milijardi. Isto tako, Udruženje penzionera u Vukovaru kaže da je to oko 17 milijarde evra osnovice, plus zatezne kamate, ono što pripada po sudskoj praksi u ovakvim slučajevima. Da li su to mala sredstva? Zašto ova država ne pomogne da se ta sredstva u bilo kojoj formi ostvare, ako je to stečeno pravo, ako je to svetski standard?
Ni u jednom zvaničnom aktu državnih organa Republike Srbije nisam video sledeću stvar – pravo na akcije, na besplatnu podelu akcija. Moram upozoriti državne organe Republike Srbije da postoje jasno normirani akti o pravu građana Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koji se nalaze u Republici Srbiji, a to su dva Savezna zakona iz 1990. i 1991. godine, koji nam to pravo omogućavaju. Niti su Srbi to pravo mogli ostvariti u Republici Hrvatskoj, a izmenama i dopunama Zakona u parlamentu Republike Srbije 2007. godine to pravo nije priznato izbeglicama.
Danas u Srbiji ima oko 150 hiljada izbeglica koje to pravo nisu ostvarile. Zašto su diskriminisani? Ministre, to je vaše pravo. Obraćao sam vam se u nekoliko navrata, tražio i zahtevao u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, da se razmotri to pravo. Vi mi odgovarate sa hrpom pravnih normi, a nijednog trenutka niste ukazali, niste pogodili pravu normu koja nam to pravo i omogućava. Morate se pozabaviti time, ima oko 150 hiljada porodica kojima je uskraćeno to pravo. Nije to mali broj. To su milionske svote. Danas jedna porodica može da očekuje tri, četiri ili dve hiljade evra od besplatne podele akcija ili određenog prava na akcije, u toj podeli društvene svojine to pravo nama pripada. Srbi su ga ostvarili kroz neposredan rad i svoje učešće u društvenom, privrednom, ekonomskom životu u Republici Hrvatskoj, onoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. To pravo pripada.
Vi kao ministar sada ste vi tu, zato vam to i govorim. To morate pokrenuti, to pitanje se mora pokrenuti. Ako je to pravo pripalo, za nekoliko miliona Srba u Srbiji, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, u BiH, zašto je to pravo uskraćeno Srbima?
Ovde je prisutan državni sekretar MUP-a. Moram još jednom upozoriti na ogromne probleme Srba Krajišnika koji su sada u izbegličkom statusu, pa čak i na one situacije kada Srbi imaju srpsko državljanstvo a nemaju ličnu kartu, pa čak i na one koji imaju ličnu kartu. Kada se menja lični status, tražite od Srba da odlaze u Republiku Hrvatsku, troše ogromna sredstva na put, plaćaju tamo ogromne takse na državna dokumenta Republike Hrvatske, prilikom dobijanja određenih prava iz socijalnih osiguranja, određenih prava iz radno-pravnog statusa, određenih drugih prava, pa čak i kod dobijanja ličnih dokumenata i putnih isprava itd, odredbe iste ove međunarodne Konvencije o statusu izbeglica jasno kažu da se mora priznati postojeći dokument.
Državni organ, odnosno MUP ima urednu evidenciju o svakoj izbeglici, jer je isti taj organ izdao izbegličku legitimaciju ili ličnu, kartu, ili putnu ispravu izbeglici. U bazi podataka MUP nalaze se svi neophodni podaci za svaki drugi dokument i na osnovu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, to su odredbe člana 161. i 162, imate obavezu da izdate dokument, ne da terate čoveka da ide u Hrvatsku. Samo na jednom primeru ću pokušati da objasnim koliki su to troškovi za građane, a koliki za ovu državu.
U poslednjih desetak godina, Srbi da bi dobili lična dokumenta, da bi dobili status građana ovde u Republici Srbiji morali su odlaziti u Hrvatsku i za uverenje o državljanstvu Republike Hrvatske i za izvod iz Matične knjige rođenih, i za izvode iz Matične knjige venčanih i za izvod iz mnogobrojnih drugih matičnih knjiga. I, od 300.000, 350.000 izbeglica koji su odlazili u Republiku Hrvatsku, recimo, da je svake godine otišlo samo sto hiljada, njihovi putni troškovi, njihovo gubljenje vremena, jer im treba jedan ili dva dana treba da odu tamo i da se vrate, pored toga moraju platiti administrativnu taksu u Hrvatskoj, koja nije mala, koja se kreće od 2.000 pa naviše, sve to kad se presabere to je, nekih, 150 do 200 evra za svakog pojedinca koji odlazi tamo. Da ne govorim o gubljenju vremena, o strahu da li će biti uhapšen, neće, da li će biti priveden, da li će biti saslušavan itd. i mnogobrojne druge neprijatne situacije koje su imali Srbi prilikom prelaska državne granice i ulaska u Republiku Hrvatsku.
Kada ovih sto hiljada pomnožimo sa 150 do 200 dolazimo do iznosa od 15 do 20 miliona evra. Dakle, 15 ili 20 miliona evra, znate i sami da je to bogatstvo za ovu državu, a mi to poklanjamo. Mi imamo instrumente, imamo zakonska ovlašćenja i na temelju Konvencije o statusu izbeglica, međunarodne konvencije, koja nam kaže da je stari dokument validan dokument za državni organ, u ovom slučaju, Republike Srbije, MUP. Ministru unutrašnjih poslova sam ukazivao, ukazivao sam državnom sekretaru, međutim, reakcije nema. I dan-danas koristite to.
Imamo u Zakonu o opštem upravnom postupku čl. 161. i 162. kod onih evidencija i baze podataka koje postoje u MUP, to vam je i zakonska obaveza, a ne da šaljete ljude tamo da gube vreme, gube novac i zajednički gubimo svi mnogo. Ne primenjujete tu odredbu.
Pored toga, dete koje je rođeno u Republici Srpskoj Krajini u periodu od 1991. do 1995. godine je nepostojeće dete. Ono mora i pred jednim državnim organima i pred drugim državnim organima ponovo sprovoditi postupak za dokazivanje da je rođeno od oca i od majke, da je rođeno tada i tada. Zašto? Zato što ni državni organi Republike Hrvatske ni državni organi Republike Srbije ne priznaju državna akta Republike Srpske Krajine. Znači, ne prihvata se nešto što je notorno.
Završio bih ovim. Hvala vam. (Aplauz)
Replika, s obzirom na to da sam pomenut i pogrešno protumačen itd. – imam pravo na repliku. (Ne) Onda neću trošiti vreme.
Smisao ovog amandmana jeste da se izvrši od strane državnih organa Republike Srbije sveobuhvatna evidencija pokretne i nepokretne imovine koju su Srbi izgubili, odnosno koja im je oduzeta u Republici Hrvatskoj.
Svaki izbeglica koji je bio ovde u određenom statusno-pravnom smislu pred državnim organima Republike Hrvatske u periodu od 1990. do dana današnjeg davao je određene izjave o razlozima progona, proterivanja i davao je podatke o imovini. Nažalost, te izjave su završile delimično u MUP, delimično u Komesarijatu za izbeglice, ali sveobuhvatno evidenciju nemamo. Zato je predlog ovog amandmana, dopuna, u stvari, o ovom zakonu, da se izvrši potpuna, celokupna evidencija pokretne i nepokretne imovine lica koja su napustila svoja ognjišta, napustila svoju privatnu svojinu, svoja prava, koja su došla ovde i ta prava potražili.
Nažalost, državni organi Republike Srbije prepustili su povratak tih prava individualnim zahtevima pojedinaca koji se batrgaju u blatu administrativnih i sudskih organa Republike Hrvatske, koji svesno odugovlače sve te postupke raznim manipulativnim razlozima i radnjama, pre svega, pravnim radnjama, zakonskim i podzakonskim aktima, izbegavaju povratak tih prava.
Ono što je bitno naglasiti jeste da Srbi koji su proterani traže isključivo svoje. Ministre, izbeglice traže svoju privatnu svojinu i svoja davno stečena prava! Ništa više.
Državni organi Republike Srbije, shodno odredbi člana 4. Zakona koji je ostao na snazi, u obavezi su da pomognu izbeglicama, ali državni organi, a ne da se sami batrgaju u postupku koji pred hrvatskim organima traje godinama. To se državnim aktima, državnim aktivnostima rešava na najbezbolniji način.
Evo, predsednici sada razgovaraju, predsednici vlada su ranije razgovarali, razna ministarstva korespondiraju međusobno i na taj način se to rešava. Ne rešava se individualno. Mi smo osuđeni na propast ako to budemo rešavali individualno. Prenesite predsedniku Vlade ovu inicijativu.
Govorim iz srca, iz duše Krajišnika. Hoćemo svoje. Ne tražimo tuđe, samo svoje. Ništa drugo. To nam je božansko pravo i pravo koje nam pripada i po međunarodnom pravu i po pravu koje je stvoreno na temelju određenih sporazuma između Republike Srbije i Republike Hrvatske u poslednjih 15 godina. Imamo taj sporazum o normalizaciji odnosa koji su potpisale dve države, kojim su se i jedna i druga stana obavezale da će izvršiti povratak, fizički, slobodan i bezbedan povratak na ognjišta.
Međutim, šta imamo u praksi? Imamo da se od 5 do 8% Srba stvarno vratilo tamo. Zašto ostali nisu? Hajde da se zapitamo? Strah? Neizvesnost? Diskriminacija? To je osnovna definicija nepovratka u Republiku Hrvatsku.
Međutim, jednom stečeno pravo, po međunarodnoj odredbi, utvrđeno pravo je obaveza državnih organa Republike Srbije i po Ustavu član 13. i po Zakonu o izbeglicama član 4. Jeste li definisali u odredbi člana 4. Zakona o izbeglicama da će Republike Srbije učiniti sve u smislu obezbeđenja povratka kolektivnih i individualnih imovinskih prava svih izbeglih iz Republike Hrvatske? To vam je obaveza. Zašto nijedno od tih prava nije do kraja dovedeno? To morate odgovoriti, ne meni, to morate odgovoriti svakoj izbeglici. Oni se, jadnici, muče, odlaze, podnose zahteve, plaćaju visoke sudske takse i naknade itd, ali od toga nema ništa, jer iza njih ne stoji državni aparat Republike Srbije koji to mora zatvoriti.
Samo na jednom primeru da pokažemo koliko su diskriminisani, to je opet iz domena vašeg ministarstva, ''stanarska prava''. Prema potpisanom Sporazumu o normalizaciji odnosa, koji je u članu 7. definisao obavezu omogućavanja nesmetanog i bezbednog povratka svih državljana, čak je utvrdio i određenu pravnu kategoriju pravične naknade za sve one koji su usled rata i ratnih okolnosti napustili, a nisu bili u mogućnosti da koriste svoja prava. Stanarsko pravo je jedno od imovinskih prava. Nažalost, Hrvati su ga pretvorili u humanitarno pravo. Svesno. Zašto? Da ne vrate stanove.
Stanovi su vraćeni svim nosiocima stanarskih prava u Sloveniji, Hrvatima u Hrvatskoj, u BiH svim nosiocima stanarskih prava, svim Srbima u Srbiji koji su bili nosioci stanarskog prava – oni su ga pretvorili u imovinsko pravo ili ga danas koriste ili su ga prodali ili su ga dali u zakup, itd, imovinsko pravo su iskoristili i ono je bilo u funkciji. Tako je bilo i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, namerno kažem Srbi zato što oni to pravo ne mogu ostvariti, radi se o ukupnom. Iz ovog obrazloženja vidimo da je to, negde, preko 40 itd.
Postoje razne evidencije. Državni organi Republike Srbije kažu da je to 32.000, pa kažu da je 46.000, pa preko 30.000, pa oko 40.000 itd. To je papazjanija.
Državni organi Republike Srbije moraju znati koja je to imovina koja je Srbima oduzeta! Ako je to 30.000, onda je to 30.000. Ako je 50.000, onda je to 50.000. Podaci Vlade Srpske Krajine u progonstvu govore da je to oko 50.000. Samo je 26.000 vojnih stanova; ljudi su uplaćivali, sklopili su ugovor sa Direkcijom za vojno-imovinska pitanja još u onoj bivšoj SFRJ. Počeli su plaćati. Plaćali su godinu-dve i došlo je do rata. Ljudi su proterani. Izbačeni su iz tih stanova itd. O tim stanovima više niko ne govori.
Oni imaju ugovore, ali pred kojim sudovima, kako da dođu, kako da reše pitanje tih stanova? Pedeset hiljada. Zato sam i amandmanom tražio da se izvrši evidencija i da državni organi legitimno, u ime svakog korisnika tog stana, nastupaju pred hrvatskim organima, pred međunarodnim institucijama, pred Međunarodnim sudom pravde i, da je sreće, da ovo sve završi na sudu pravde. To je međunarodni standard, ako je neko počinio genocid, etničko čišćenje, bilo koji oblik ratnog zločina, on mora da odgovara.
Intencija ovog društva treba da bude – svi oni koji su počinili genocid moraju da odgovaraju. Nema tu dogovora. Međunarodno pravo ne poznaje dogovor – hajde, oprostićemo ovima ili onima. Nema opraštanja u ratnom zločinu!
Prema tome, predsednik ove države nema pravo da povuče tužbu, jer su postojali zločini! Svi mi kažemo da su zločini učinjeni. Onaj ko je počinio ratni zločin treba da odgovara! Onaj ko je oteo imovinu, Hrvatska je otela stanove, nije vratila Srbima. Da li je to 50.000, 40.000, 30.000, to je imovinsko pravo. Ako je to ostvario stanovnik BiH i Srbin u BiH, vraćeno mu je stanarskom pravo u bilo kom imovinskom i finansijskom smislu, ako je to ostvario Slovenac, ako je to ostvario Makedonac, ako je to ostvario Srbin u Srbiji, onda to pravo po nekom automatizmu, po nekom međunarodnom pravu, internom državnom pravu, nacionalnom pravu, onda to pripada i građaninu Srbinu koji je proteran iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, i set drugih prava koje moramo dovesti do kraja, to nas obavezuje. To državne organe Republike Srbije obavezuje, Ustav Republike Srbije, važeći Zakon o izbeglicama u članu 4. i mnogobrojni drugi zakoni i sporazumi.
Sporazum o sukcesiji u odeljku G tačka 6) jasno kaže da će se obaveze svih sukcesora koje se odnose na stanarska prava primenjivati jednako na lica koja su bila državljani SFRJ i koja su imali takva prava bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja, jezik, religija, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo. Ovde se radi o nacionalnom poreklu, Srbi kao Srbi, kao nacija, nemaju pravo na taj povratak.
Zadatak državnih organa Republike Srbije mora da se iskaže i prema Hrvatima i prema međunarodnoj zajednici. Na to nas obavezuje Sporazum o normalizaciji odnosa, na to nas obavezuje Sporazum o sukcesiji, Sarajevska deklaracija i mnogobrojni drugi formalni, neformalni sastanci, razgovori itd. Nema regulisanja odnosa.
Kako će ta ista Hrvatska koja je oduzela prava, koja je ukrala to pravo, kako će ući u EU? Kako će EU, koja iznad svega ceni određene standarde, prihvatiti državu koja je izvršila krađu tuđe imovine? Nema ulaska u EU! Nema ispunjenja evropskih standarda dok se to pravo ne vrati, dok se ne vrati pravo na akcije, dok se ne vrati pravo na stečeno pravo penzije i sva prava koja proizilaze iz penzija, naknada i drugih socijalnih prava i mnogobrojna druga prava koja su, nažalost, oduzeta, ali niko, sem nas, individualno ne razmišlja o njima.
Ministre, vaše ministarstvo, Vlada Republike Srbije i svi državni organi moraju raditi na tome da se Srbima izbeglicama vrati ono što im pripada. Ništa više i ništa manje. Hvala. (Aplauz)
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, danas je ovaj parlament bio na ivici svetskog rekorda u parlamentarnoj raspravi, s obzirom da smo danas raspravljali 37 predloga zakona. U parlamentarnoj praksi kažu da je svetski rekord oborio bugarski parlament, kada je prilikom harmonizacije pravnih propisa između parlamenta države Bugarske i Evropske unije, jednoga dana usvojio 875 zakona.
Tada je predsednik parlamenta samo pročitao zakone, i čitao je sedam časova, i parlamentarci su to, ne pojedinačno usvajali, nego u kompletu. Kažu u parlamentarnoj praksi da je Slovenija druga, kada je jednog dana usvojila 120 zakona. Mi smo danas na dobrom putu da stignemo i budemo prvi u svetu, jesmo treći, ali na dobrom putu smo da budemo i prvi u svetu jer treniramo.
Mi ozbiljno u harmonizaciju pravnih propisa nismo ušli, s obzirom da nas očekuje do ulaska u EU ako to dočekamo ozbiljna pravno-normativna aktivnost u kojoj ćemo izvršiti harmonizaciju i moraćemo usvojiti, kažu, negde do četiri miliona pravnih akata, oko 10.000 zakona i drugih pravnih akata.
Znači, ovo je za pohvalu i sve one kvalifikacije građana, određenih političkih struktura, nevladinog sektora itd. da ovaj parlament ne radi, on radi. On je na dobrom putu. Eto, vidite, u svetskim okvirima postižemo vrlo zapaženo rezultate.
Sada da se vratimo na nekolicinu od ovih zakonskih predloga koje smo mi danas ovde raspravljali. Govoriću o dva zakonska predloga sa pravno-normativnog aspekta, a to su zakonski propisi, to je Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata i isti takav zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o ekonomskoj saradnji.
Naime, moramo napomenuti da u skupštinskoj raspravi trebalo da imamo još jedan zakon, a to je Zakon o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji u oblasti tehničkoj i finansijskoj saradnji. Zašto to nije uvršteno u dnevni red, to verovatno onima koji su sastavljali dnevni red je promaklo? To čini jednu celinu.
Ono što SRS može uočiti u ovih nekoliko zakonskih projekata u saradnji sa Turskom jeste da je to bio ubrzani postupak i da je stvarno obuhvatio jedan širok dijapazon saradnje i to je trebalo obuhvatiti jednim zakonskim projektom i jednim oblikom saradnje.
S obzirom da danas raspravljamo o dva sporazuma, treći imamo i imaćemo ga uskoro u raspravi, ali kada pročitamo sva ta tri zakonska projekta onda vidimo da je to jedna celina.
Šta zameramo ovim zakonima? Ne govorimo o suštinskoj potrebi saradnje, i dobrosusedske saradnje sa svim državama, nego moramo se osvrnuti na normativno-pravnu, ekonomsku, finansijsku, pa i tehničku saradnju koje definišu ovi sporazumi.
Da krenemo od ovog sporazuma o saradnji u oblasti infrastrukturnih projekata. Krenuću od člana 2. Iznad člana 2. u naslovu kaže Definicija pojmova. Međutim, kada pročitamo sam član onda vidimo da samo definišemo saobraćajnu infrastrukturu. Postoji samo jedan pojam koji definišemo i onda u pet-šest redova objašnjava i daje definiciju saobraćajne infrastrukture. Zašto definicija pojmova ako definišemo samo jedan pojam?
Nadalje, iznad člana 5. stoji naslov "Finansijski ugovori". Međutim, u obrazloženju ovog člana uopšte nemamo finansijske aspekte i niti jednu odredbu koja daje elemente finansijskih ugovora.
Ovaj koji je prevodio, verovatno je predlagač turska strana, prevodilac je neko ko jako loše poznaje srpski jezik, pa je on određivao kada je prevodio naslove, podnaslove itd. Ovde nije bilo pravne ruke. Ovo nisu radili pravnici. Nisu mogli ovako da promaše.
Kod člana 6 – izvođački ugovori, ali opet niti jedan element koji pokazuje osnovne elemente ugovora. Definiše sve samo ne elemente izvođačkog ugovora.
Iznad člana 8. kaže – izgradnja i rekonstrukcija putne mreže. Niti jednu reč u članu 8. o izgradnji i rekonstrukciji putne mreže. Govori se, kaže, u cilju finansiranja prioritetnih projekata itd, toliko i toliko sredstava, ali nigde nijedna reč o izgradnji ili o rekonstrukciji putne mreže. Zašto stoji takav naslov?
Ovde možemo pobrojati još puno stvari u normativno-pravnom smislu. Osnovna primedba SRS je da su u normativno-pravnom smislu definicije nejasne, prazne, nepotpune, a u ekonomskom smislu ne postoji nijedna ekonomska kategorija koja mora da čini sastavni deo jednog sporazuma o ekonomskoj saradnji. Ovde je ne vidimo. Ovde je nema.
Šta je suština kod ovih sporazuma i određeni vid ekonomske, finansijske i tehničke, pa čak imamo u tehničkoj saradnji i elemente humanitarne saradnje i drugih odlika saradnje između dve države. Srpska radikalna stranka podržava aktivnosti na saradnji ne samo sa Turskom, nego i sa svim zemljama, ali ne na ovaj način, na ovaj isprazan način. Ovo je nepotpun način upotpunjavanja svih oblika saradnje.
S obzirom da je ovde prisutna Diana Dragutinović, iskoristiću prisustvo ministra finansija ovde i da ukažem na propuste aktuelne vlasti u realizaciji finansijskih ugovora. Pozvaću se na nekoliko izlaganja predsednika Vlade koji je na jednom skupu sa građevincima rekao sledeće.
Na primedbu građevinaca da uzimamo strane kredite i da strani kreditori određuju i izvođača radova i podizvođača radova, i da definišu čak i određene finansijske iznose iz finansijskih ugovora i da u osnovi određuju sve. Šta je tu suština?
Suština je u tome da naša građevinska operativa ne radi, ne može da dobije ozbiljne izvođačke radove. Izvođačke radove dobijaju firme iz inostranstva, koje se osnuju posle zaključivanja ugovora o zajmu, posle pokretanja kreditne linije, preuzimaju sve, od finansiranja, izvođenja i dobijanja svih građevinskih ugovora, sklapanja ugovora o podzakupu itd. bez kontrole državnih organa Republike Srbije.
Na pitanje i primedbe građevinaca zašto se to tako dešava on je izjavio, to su sredstva informisanja prenela, da je primereno u takvim uslovima da oni koji određuju i daju sredstva određuju i ostale uslove. Pod tim ostalim uslovima podrazumeva se da određuju i izvođača radova, nosioca poslova i u finansijskom, i u ekonomskom i u izvedbenom i građevinskom smislu.
Sličnu konstataciju u ovom parlamentu rekao je ministar infrastrukture gospodin Mrkonjić kada je pred nama ovde, a to je ponovio u nekoliko navrata u sredstvima informisanja rekao – pa, primereno je to, to je uobičajeno u svetskoj praksi da svi oni koji određuju sredstva daju i ovo ostalo. Možda je to uobičajeno u svetu, ali koje su pogubne posledice po srpske nacionalne interese, a posebno po finansijski sistem Republike Srbije? Sada ću ih u nekoliko rečenica objasniti.
Kada se monopolistički postavi ugovorna klauzula u kojoj neko dobija pravo da dobije prioritetno poslove izvođenja i sve ostale poslove, pre svega finansijske, on određuje i sve uslove pod kojima će se dalje sklapati ugovori o podzakupu i izvoditi sve druge stvari iz tog ugovornog odnosa. U svojoj kalkulaciji ulazi, a to kažu građevinske firme da je to između 15 i 18%, to je zarada onoga ko dobije prioritetno taj posao.
Sada mi, pre svega vi, kada obrazlažete to u parlamentu ovde i kada predlažete određene ugovore o zajmu i predlažete ratifikaciju tih ugovora kažete – da su to vrlo prihvatljive kreditne linije, sa liborom koji je sada jedan i nešto, sa maržom koja je od 2 do 2,5-3% i da su to kreditne linije koje ukupno libor ili euribor sa maržom je neka kreditna linija od 3,5 do 5%.
To jeste tako, ali kada na to dodamo i ono što onaj prioritetni izvođač radova, koji dobija na temelju postavljenih uslova, koje između ostalog i ovaj parlament usvoji, dodamo još onih 15 do 18%, tek onda vidimo koja je to kreditna linija.
Šta se dešava u praksi u realizaciji te linije? To će nas dočekati kod ovih sporazuma koje ćemo verovatno ratifikovati za nekoliko dana, o njima danas razgovaramo i mi moramo ukazivati na to. To nisu kreditne linije sa recimo 5%, već su to kreditne linije koje prelaze 20%. To je krajnje nepovoljno. To su štetočinski ugovori. To su ugovori u kojima Republika Srbija dolazi u dužničku krizu.
Ne razbija se samo tu finansijski i pravni sistem Republike Srbije. Još su pogubnije posledice u tome što se fiktivno provode javne nabavke, kada se unapred zna ko treba da dobije. To vi, gospođo Dragutinović, jako dobro znate.
Nema tu primene Zakona o javnim nabavkama, mi smo svedoci toga. Kada učestvuje "Alpina", "Por" i ostali, onda se pored njih javljaju jedna firma iz Slovenije, koja je već dogovorili sa nekom koja je monopolista i koja će dobiti taj posao, i neka firma iz Hrvatske.
Sada vidimo ove međunarodne tendere koji su provedeni u poslednjih godinu dana – u 80% su bile takve kombinacije. Vidite gde mi padamo – padamo tu? Plaćamo najskuplje kredite u jednom prikrivenom smislu. To građevinci znaju i na to građevinci upozoravaju. Međutim, aktuelna vlast o svemu tome ćuti. Zašto ćuti? Zato što je prisiljena da uzima kredite i pod tim uslovima.
To je samo zato što na slobodnom finansijskom tržištu ne okrenemo se prema istoku – uključimo i ruske, i kineske, i indijske, i ukrajinske banke i sve druge banke koje, i japanske banke, koje žele da uđu na ovo tržište. Međutim, monopol na finansijskom tržištu u Republici Srbiji drže zapadnoevropske banke, koje nam prodaju kapital, gospođo Dragutinović, ne po 4,5%- 5%, kako vi to ovde iznosite u parlamentu, nego više od 20% pod ovim uslovima.
Da samo ukažem na još jednu okolnost koja je vrlo štetna, a to je – da jedna firma koja dolazi iz inostranstva, koja ovde formira domaću firmu koja je nosilac određenih poslova, ona za mesec dana preko svojih računa prebaci milione evra.
Ko radi na tim poslovima? Rade ljudi iz vlasti, koji su učestvovali i lobirali za određene finansijske i kreditne linije. Ko još učestvuje? Učestvuje odabrana firma, građevinska preduzeća koja su lobistički vezana uz određene strukture iz vlasti. Svi ostali nemaju posao.
Zato danas u građevinarstvu imamo pogubnu situaciju. Podaci Privredne komore, Udruženje građevinaca kažu – da je niskogradnja u toku prošle godine, ne ono što ste vi iskazali u podacima Vlade i pojedinih ministarstava, pala za 19,9%, već kažu pala preko 30%; u visokogradnji 50%, u proizvodnji građevinskog materijala 70%.
Pojedini proizvođači građevinskog materijala zatvorili su svoja preduzeća u petom i šestom mesecu, puna skladišta su im bila građevinskog materijala, nisu imali kome da ga prodaju. Vi ste to na kraju sveli na negde 19,9% i tu ste zadovoljili određenu formu.
Građevinci ne rade – tako će biti i kod ovih sporazuma. Ovde srpska privreda raditi neće. Radiće opet neka preduzeća iz bliže okoline. Ona će ubrati kajmak, a naši radnici će završiti na birou za zapošljavanje.
Gospođo Dragutinović, ako imate neke druge podatke ja bih hteo da ih sučelite, ali ne sa mnom, nego sa građevincima koji danas ne rade, koji traže pomoć, koji traže posao.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan vrlo bitan i važan zakon za pravni sistem Republike Srbije i za socijalnu politiku i socijalni rad Republike Srbije.
Postavljamo pitanje u ime SRS - zašto tek danas? Pravne, ekonomske, socijalne, tehničke, tehničko-tehnološke i sve druge stvari i aspekti su bili spremni i pre pet godina, i pre tri godine i prošle godine? Evo, imamo ga danas, a stvarna primena će biti tek 2013. godine.
Postavljamo pitanje opravdanosti i neopravdanosti uvođenja svega ovoga. Zašto se kasni i zašto prolongiramo stvarni rok primene ovoga zakona? Imamo međunarodno obezbeđena sredstva, imamo kadrove u službama koje pokrivaju ovu oblast.
S druge strane, imamo i tehničko-tehnološku pripremljenost za vođenje ovih evidencija. Jedino nemamo dobru volju vlasti da krene ozbiljno u ovu reformu. Ovo jeste reforma. Poslodavci muku muče sa šalterima, obiljem šaltera, obiljem administracije i obiljem papira. U savremenom svetu, u brzim uslovima života i rada, privređivanja, način kako je to organizovano u Republici Srbiji je nepotpun, neracionalan i s druge strane preskup.
U oblati socijalne politike imamo deficit i u penzijsko-invalidskom osiguranju, i u zdravstvenom osiguranju i kod nezaposlenih takođe. Moramo učiniti sve da se prevaziđe bar ova adminstrativno-tehnička barijera koja stoji pred poslodavcima. Zatrpali smo ih mnogim papirima u oblasti finansija, administracije, radnih odnosa, zaštite na radu itd. Pomozimo im sada na ovaj način, ali što pre, ne za tri godine. Poslodavci ne mogu čekati.
U uslovima nelikvidnosti, nedostatka kvalitetnih kreditnih sredstava, ogromne prezaduženosti privrede itd, čekajući tri godine, postavljamo pitanje – ko će od privrede, od poslodavaca preživeti te tri godine?
Kada govorimo o opravdanosti, opravdano je i moramo razmišljati o ubrzanju ovog postupka. Osnovna primedba SRS je uz ovaj rok, kojim pomerate primenu ovog zakona, jeste pitanje još jedne državne službe koja će biti samostalno pravno lice, koja će iza sebe imati i upravni odbor i direktora i radnike, uz postojeće radnike u sve tri institucije, uz postojeće druge službe koje vode određenu evidenciju i određene podatke iz ove oblasti.
Šta je još bitno naglasiti kod ovog zakona? Bitna je suština i srž evidencije. Evidencije moraju biti potpune i jasne, pregledne, dostupne svima. Iz zakona to ne proizlazi. One su morale biti prisutne i u prošlom periodu i sada. One su bile dostupne Poreskoj upravi, ali nisu bile dostupne poslodavcima i radnicima.
I danas radnik kome se ne uplaćuju porezi i doprinosi nema mogućnosti da dođe do potpune informacije o tome za koji mesec je njemu uplaćen pojedini doprinos. Nema te mogućnosti, odnosno mora izgubiti jako mnogo vremena da bi došao do tih podataka, obići mnogobrojne šaltere, doći do tog podatka i šta onda? Šta mu onda ostaje? Ostaje mu inspekcija. Inspekcija to završava za mesec ili dva i ostaju prekršajne prijave za poslodavca ili određeni drugi postupak.
Država se mora potruditi da ovaj postupak oko neplaćanja reši na drugi način, imperativnom zakonskom odredbom. Nemamo imeprativnu zakonsku odredbu koja će naterati poslodavce da plaćaju poreze i doprinose. S druge strane, isključili smo pojedine kategorije preduzeća u smislu plaćanja poreza i doprinosa. Koja preduzeća? Preduzeća u privatizaciji, preduzeća u restrukturiranju.
S druge strane, moramo ukazati aktuelnoj vlasti da ne izlazi u susret tajkunima i svima onima koji su učestvovali u postupku privatizacije. Na koji način? Kupili su preduzeća. Ta preduzeća su im bila samo transferna preduzeća za transfer određenih njihovih finansijskih transakcija, pranja novca i dovođenja u poziciju tih preduzeća da ih odvedu u stečaj.
Šta se dešava sa radnicima koji su u tim privatizovanim preduzećima? Završavaju na ulici, bez poreza i doprinosa i onda država na kraju mora odvojiti sredstva da bi povezala radni staž zbog toga što su to bila preduzeća u privatizaciji.
Država ispravlja greške tajkuna, odnosno zlonamerno učinjene prekršaje tajkuna, u smislu pranja novca, izbegavanja zaduživanja tih preduzeća, privatizovanih preduzeća i s druge strane, nepreduzimanja radnji u smislu zatvaranja tih preduzeća i teranja radnika u Nacionalnu službu za zapošljavanje, na kraju, apsolutno gubljenje posla.
Šta vlast ne čini, a morala bi da čini? Vlast mora ovog trenutka pojačati kreditne linije u smislu prevazilaženja nelikvidnosti privrede. Ovih dana smo dobili od Vlade jednu aktivnost koju treba da pozdravimo – davanje određenih subvencija građanima i time i pomoć domaćoj privredi, ali pitanje je svrsishodnosti te aktivnosti i tih kreditnih linija, tih subvencionisanih kredita, zato što iza toga stoji vrlo loša praksa i pogubna politika ove vlasti, a pokušaću to da obrazložim u nekoliko rečenica.
Radi se o kreditnim linijama koje će davati banke uz subvenciju države i direktno iz budžeta. Kome će davati? Davaće samo onima koji trenutno nisu dovoljno zaduženi da mogu dobiti kreditnu liniju za određene proizvode, usluge od strane domaćih preduzeća.
Pogubno je to što to nije pomoć privredi, nije pomoć nezaposlenim radnicima. To je pomoć samo zaposlenim radnicima, koji mogu povući te kreditne linije, koji se mogu zadužiti. Šta je sa nezaposlenima, sa penzionerima koji imaju malu penziju ispod 100 evra i 450 hiljada je takvih? Šta je sa onim kategorijama stanovništva koji su na ivici egzistencije? Kažete, ima ih 670.000. Kako će oni dobiti kreditnu liniju? Što je najpogubnije, iz budžetskih sredstava će se namirivati razlika u kamati prema bankama.
Ko plaća u budžet? Plaćaju, između ostalog, i oni koji nemaju to pravo da ostvare pravo na subvencionisani kredit. To su i nezaposleni, i oni koji žive na ivici egzistencije, i penzioneri itd. Sa zdravim sredstvima budžeta pomažemo zaposlene, pomažemo u stvari najviše bankama. Zašto? Zato što ovog trenutka bankarski sistem ima dovoljno sredstava da ih plasira u određene namene. Bankarski sistem je prezadužio državu i neće više državi da daje kreditne linije.
S druge strane, građani su prezaduženi, i oni koji rade i oni koji ne rade. Banke su tog trenutka kada su shvatile da nemaju više kome dati, onda su odigrale igru sa Vladom Republike Srbije, sa aktuelnom vlašću, da izigraju budžet, da izigraju celokupan sistem i kao mi pomažemo građanima Srbije. Ne pomaže se na taj način građanima Srbije.
Svaki aktivan dinar u budžetu Republike Srbije treba da ide u zapošljavanje. Ne na ovaj način da zaposlimo privredu, da pomognemo građanima. Na ovaj način ne pomažemo građanima Srbije. Pomažemo samo onima koji ovoga trenutka imaju mogućnost da se dozaduže, da tako kažem, odnosno da se izradi jedna politika u koju ćemo moći, a to je i predlog bankarskog sistema prema Vladi Republike Srbije, da se granica u zaduživanju građana pomeri sa 30% ličnog dohotka na 50%, samo zato da prezadužimo građane Srbije.
Šta u stvari dobijamo? Šta društvo time dobija? Dobija jednog prezaduženog građanina. Gubi sredstva koja bi trebalo da usmeri u određene druge vidove razvoja, a mi ulažemo u potrošnju. To je vrlo loša aktivnost Republike Srbije, čak bih rekao da je štetna.
Ona je štetočinska, zato što sredstva koja bi trebalo usmeriti u razvoj, mi ulažemo u bankarski sistem. Umesto da određene kreditne linije proguramo preko Fonda za razvoj, da na taj način, razvijamo našu privredu, mi na ovaj način omogućavamo bankama da njihova sredstva ne ležu na računima, nego da ih oplodi ovaj sistem.
Da se vratim na Centralni registar. Centralni registar, rekli smo da je on dobro zamišljen, ali ovoga trenutka je pitanje šta će se desiti za tri godine.
Imamo katastrofalnu poziciju u Fondu PIO. Ovde ću vam kroz nekoliko finansijskih pokazatelja pokazati šta se dešava u Fondu PIO u poslednjih nekoliko godina.
Ukupna sredstva Fonda su 2003. godine bila 146 milijardi, u 2006. godini su 258 milijardi, u 2010. godini su preko 460 milijardi. Gledajte, mi povećavamo broj penzionera, povećavamo Fond, na koji način? Zaduživanjem i izdvajanjem iz budžeta. Umesto da sredstva budžeta uložimo u nezaposlene, mi ih izdvajamo u Fond PIO.
Jeste, penzioneri su zaslužili da dobiju penziju, ali ne na ovakav način. Gledajte sada koliko je to iskazano u finansijskim pokazateljima budžeta.
U 2003. godini je budžet izdvojio 42 milijarde, što je predstavljalo 30% od ukupnih sredstava penzijskog fonda. 2006. godine je izdvojeno 97 milijardi, što je bilo 38%. Za ovu godinu je predviđeno 215 milijardi, što predstavlja 45% sredstava u penzijskom fondu.
Vidite, sa 30% za sedam godina smo došli na 45%. Šta će biti 2011, šta će biti 2015. godine? Nemamo aktivnu politiku države da obezbedi kvalitetna sredstva u penzionom fondu. S druge strane, sa MMF je potpisan sporazum da će se ukupna sredstva penzijskog fonda, sa sadašnjih 13%, spustiti na 10%.
Kako će se spustiti? Mi iz dana u dan imamo sve više penzionera, zadržavamo nivo penzija, jer su penzije zamrznute. Kako ćemo to spustiti na 10%? Koje su to metode? Koji način? Kako izvršiti reformu PIO?
Vlada, a posebno potpredsednik Vlade Krkobabić, obećavao je početkom godine donošenje zakona, novog zakona i nove reforme u PIO osiguranju, ali pitanje je kada ćemo dobiti taj zakon. Koje su to mere? Da li Vlada o tome razmišlja?
Ovi podaci koje sam pročitao, na kojima SRS godinama, poslednjih nekoliko godina ukazuje da je to katastrofa, da je to ogroman deficit koji se ne može više finansirati iz budžeta, ne može se više zaduživanjem sprečiti katastrofa u penzijskom fondu. To vas ne brine.
Međutim, mora da celokupno srpsko društvo o tome razgovara i vi što pre morate doneti ovde, pre ovu skupštinu, inovirani zakon o PIO osiguranju, doneti strategiju reforme PIO. Bez toga, nema privrede, jer mi umesto da upumpavamo sredstva u privredu, upumpavamo u fondove, kako u penzijski, tako i u Fond zdravstvenog osiguranja, tako i na zaposlene.
Ministre, vi ste sada jako dobro počeli, ali na kraju, središnjica je iskrenula celokupan sistem vaših misli. Na kraju ste, u stvari, završili dobro.
Osnovni problem ovog društva je neaktivnost države da sva slobodna sredstva, budžetska sredstva, fondovska sredstva, usmeri u najlošiju stranu privrednog sistema – u nezaposlene i sistem zapošljavanja.
Najveći problem države ovoga trenutka je pomoći zaposlenima. Zaposleni imaju i zarade, i imaju plate itd. Ta sredstva koja ćete iz budžeta izdvojiti, vi ne znate koliko ćete izdvojiti. Vi ne znate koliko će građana moći dobiti te kredite. Vi ne znate koliko će ovoga trenutka domaćih preduzeća imati pozitivne efekte na temelju kredita koji će biti odobreni građanima. Vi nemate te podatke.
Ali, znate sigurno, takva je i odluka Vlade, da će ta sredstva u smislu subvencioniranja tih kreditnih linija biti odobrena iz budžeta. Taj isti budžet finansiraju nezaposleni. Nezaposleni čovek koji ujutru kupi hleb i mleko, plati 8% PDV-a, koji direktno ulazi u budžet. Gde je njemu pomoć? Je l' veći problem za društvo zaposleni ili nezaposleni?
Ako ćemo politički, mi moramo da sagledamo i političku stranu ove dimenzije. Pomozimo našima. Prenatrpali ste celokupnu državnu upravu, državnu administraciju stranačkim ljudima. Kome pomažemo? Pomažemo našima.
O nezaposlenima, onima koji su na ivici bede, penzionerima koji žive sa 2, 3, 5 hiljada, oni koji dobijaju penzije iz poljoprivrednog osiguranja, ko o njima razmišlja?
O tome morate razmišljati, o tome morate govoriti i imati aktivne mere da pomognete nezaposlenima sa svakim dinarom koji ostane slobodan u budžetu. Malo ih je i ovo nije u svakom slučaju dobra aktivnost Vlade Republike Srbije.
Morali ste svaki dinar, ovo što ste namenili za ove subvencije, dati preko Fonda za razvoj za nezaposlene, za privredne subjekte, za stare zanate itd, a to niste učinili i to ne činite.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, govoriću o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, radi se o jednom procesnom zakonu koji je 13 godina ostao bez korekcije. Ove korekcije koje sada imamo u raspravi pred nama, one su čisto kozmetičke prirode.
Kolega Martinović je ukazao na osnovne razloge koji su tražili inoviranje odredaba ovog zakona, međutim, aktuelna vlast se odlučila na samo kozmetičke izmene. Ono na šta je bitno ukazati, a probaću to u nekoliko rečenica da ukažem na zloupotrebe državnih organa u primeni ovog zakona i na protivzakonite radnje državnih organa u primeni ovog zakona, i to sa aspekta ostvarivanja stečenih prava ili dobijanja određenih dokumenata koja se odnose na dobijanje rešenja o državljanstvu, lične karte, izbegličke legitimacije itd, svih onih dokumenata koji se dobijaju, između ostalog, po odredbama ovog zakona.
Pre nego što krenem na iznošenje određenih zloupotreba, moramo ukazati na jedan sistemski akt koji je Vlada Republike Srbije 2005. godine donela, a to je Strategija reforme državne uprave, kao jedan sistemski i vrlo važan akt koji je ostao mrtvo slovo na papiru. Naime, te 2005. godine Vlada se opredelila za strategiju reforme državne uprave, uočavajući probleme u radu i sistemu državne uprave.
Osnovni cilj ove strategije bila je decentralizacija organa državne uprave, departizacija, depolitizacija, modernizacija državne uprave, kadrovska obnova državne uprave, popravljanje materijalnog položaja u organima državne uprave i mnogobrojni drugi ciljevi i zadaci.
Nažalost, ništa od ovoga nije napravljeno. Moramo konstatovati da danas više imamo politike u radu državnih organa nego što je to bilo 2000. godine, nego što je to bilo 2005. godine, kada je doneta ova strategija. Moramo ukazati na strahovito loše podatke koje možemo naći na sajtovima državnih organa Republike Srbije o povećanju državne administracije, državne uprave, broja radnika, između ostalog, i u Narodnoj skupštini.
Godine 2000. u Narodnoj skupštini, tada Republičkoj skupštini, bilo je 78 radnika, a sada po podacima iz 2009. godine radi preko 350, a verovatno sada oko 400 radnika. To je nekoliko puta više, to nije procenat-dva, nego je to nekoliko puta više. U državnoj administraciji radilo je 2000. godine 340.000 radnika, a sada ima oko 530 hiljada radnika. U državnoj upravi 2000. godine radilo je oko 8.000 radnika, a sada preko 30 hiljada radnika. Ova skupština je pred kraj prošle godine donela Zakon o smanjenju državne administracije, međutim, nemamo informaciju, priča se o izmenama sistematizacije, o potvrdama te sistematizacije od strane Vlade Republike Srbije, ali stvarnih efekata u smislu smanjenja državnih činovnika ne vidimo.
Ono što je bitno naglasiti, to je da su finansijski pokazatelji još drastičniji u smislu odnosa prema državnoj administraciji i trošenju sredstava iz državne kase. Godine 2000. na rashode za zaposlene u državnoj administraciji odlazilo je 98 milijardi dinara. Godine 2005. za državnu administraciju, odnosno za rashode za zaposlene izdvajano je 170 milijardi dinara, 2006. godine 204 milijarde.
Svake godine 15, 20 do 30 posto povećanja. Godine 2008. 293 milijarde. Svaki četvrti dinar odlazio je na rashode za zaposlene. Ovo su podaci iz konsolidovanog bilansa sektora države u periodu od 2000. do 2010. godine. Godine 2009. rashodi za zaposlene – 302 milijarde. Za ovu godinu predviđeno je smanjenje na 291 milijardu, ali sumnjam da će doći do smanjenja. Ako uporedimo 2008. godinu i 2010. godinu, onda vidimo da je 85% povećanje rashoda za zaposlene. To je tragično. Dok se zaposlenost u privredi smanjuje, drastično smanjuje, mi ovde imamo povećanje broja zaposlenih i povećanje izdvajanja za zaposlene.
Da se vratimo sada, s obzirom da vreme teče, na zloupotrebe državnih organa. Posebnu pažnju ću ovde posvetiti pitanjima izbeglica, dobijanju isprava koje su izbeglice ostvarivale u periodu od 90. do današnjih dana, u smislu dobijanja rešenja o državljanstvu, lične karte, zdravstvene knjižice, radne knjižice itd.
Naime, izbeglica kada je došao ovde bio je u statusu gde je dobijao od strane državnih organa Republike Srbije izbegličku legitimaciju koja se smatra ispravom kojom se potvrđuje boravište.
Međutim, velika većina izbeglica je zahtevala i tražila da pređe u status građana Republike Srbije. Onda su ih državni organi Republike Srbije, pre svega Ministarstvo unutrašnjih poslova, naterali da prikupe svu dokumentaciju, kao i svi ostali građani Srbije, da bi dobili rešenja o državljanstvu, ličnu kartu.
Moramo ukazati na odredbe međunarodnog prava. U oblasti statusa izbeglica postoji jedna konvencija o statusu izbeglica koja nalaže svim državama koje su izvršile prihvat izbeglica da se prema izbeglicama postupa na blagonaklon način, da se koriste povoljniji postupci u smislu dobijanja dokumentacije. Između ostalog, u odredbama Konvencije o statusu izbeglica kaže se sledeće: "Države ugovornice će izdati isprave o identitetu svakom izbeglici koji se nalazi na njihovoj teritoriji, koji ne poseduje valjanu putnu ispravu". Nadalje: "Države će priznati putne isprave koje su shodno ranijim međunarodnim sporazumima izdale strane potpisnice tih sporazuma i tretiraće ih kao da su izdate izbeglicama na osnovu ovog člana". Ovim međunarodnim aktom traži se i zahteva se prema svim državama prihvata specijalni status. Znači, nikako ih ne terati u države odakle su oterani, da bi odlazili tamo, tražili, dobijali ili ne dobijali lična dokumenta, ono što je neophodno u postupku dobijanja određenog akta.
Moram ukazati ovde na odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, na čl. 158, 161. i 162, koji je nalagao državnim organima Republike Srbije da to isto ne traže od građana koji su imali status izbeglice. Nažalost, državni organi Republike Srbije su terali izbeglice da odlaze u Hrvatsku.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo prolazi 20 godina od trenutka kada je donet prvi Zakon o privatizaciji. U istom ovom domu pre 20 godina donet je prvi Zakon o privatizaciji koji je postavio temelje privatizacije, 20 godina je mnogo. Znači, mi smo svetski rekorderi u postupku privatizacije u svetu. Ajde, nek budemo u nečemu prvi.
U proseku je to u istočnoj Evropi, tamo gde je postojalo društveno vlasništvo i državna svojina, postupak je završen u periodu od četiri do sedam godina. Kada su kreatori Zakona o privatizaciji iz 2001. godine izašli sa predlogom i bili promoteri nove privatizacije i novih uslova i postupaka privatizacije, to je bio tada predsednik Vlade Đinđić, Đelić, Vlahović i ostali, išli su sa određenim projekcijama o visini imovine koja će biti privatizovana.
Tada je iskazana svota od 45 do 55 milijardi nemačkih maraka. Što bi danas, ako bi to pretvorili u evre, bilo oko 30 milijardi evra. Znamo da smo u periodu od 2001. godine do danas inkasirali oko tri milijarde evra za društvena preduzeća.
Šta se desi sa preostalim iznosom? Trideset milijardi, a mi znamo da danas u postupku privatizacije imamo svotu od tri milijarde. Ko to pogreši? Koje su to analize bile koje su pokazivale da se radi o iznosu u tadašnjim deviznim sredstvima, nemačkim markama, 45 do 55 milijardi maraka? To je promašaj deset puta, hiljadu posto, ili je neko poklonio bivšu društvenu svojinu.
Nadalje, kada govorimo o postupku privatizacije, onda moramo reći da je postupak po Zakonu iz 2001. godine prolongiran dva puta i aktuelnim Zakonom o privatizaciji privatizacija je završena sa 31. decembrom 2008. godine, ali to samo na papiru. Postupak privatizacije nije završen. On i dalje teče.
Dan-danas imamo Agenciju za privatizaciju koja zakazuje postupke privatizacije. Dan-danas provodimo postupak raskida ugovora, sklapanje novih ugovora i postupak se i dalje nastavlja. Do kada? Da li je to ozbiljno, 20 godina, da li je ozbiljno od jedne vlasti da postupak teče toliko dugo? Da li ga možemo obustaviti i moramo? Moramo. To je imperativ.
To je zadatak ove vlasti, ali šta vredi, ona je sama sebi dva puta zadavala taj zadatak, prolongirala rokove i rekla da je to 31. decembar i nije to bio 31. decembar 2008. godine, i ni danas ne možemo znati kada će to biti završeno. Možda za godinu dana, možda za tri, možda za pet, ne znamo koliko.
Šta bi sa sredstvima koja su inkasirana u periodu od 2001. godine, od tih tri milijarde, mislim na društvena preduzeća, od 6,5 milijardi ukupno u postupku privatizacije do sada? Govorim o tri milijarde.
Zakonom o privatizaciji u članu 61. je jasno i imperativno naloženo da se 50% uloži u razvoj i restruktuiranje društvenih preduzeća. Da li je to učinjeno? Nije. Samo promili od tih sredstava su uloženi u razvoj i restrukturiranje preduzeća.
Zakon o Fondu za razvoj, koji je morao da prima sva ta sredstva, obavezao je aktuelnu vlast da 1,5% društvenog proizvoda putem budžeta prebaci u Fond za razvoj i da se ta sredstva ulože, između ostalog, i za regionalni razvoj, ali uglavnom u razvoj. Koliko je uloženo? Vrlo malo. Opet poneki procenat.
To nam najbolje pokazuju bilansi i finansijski planovi Fonda za razvoj. Deset ili jedanaest milijardi dinara, što je vrlo mali procenat od onoga što je trebalo da se uloži u razvoj. Zato smo u privatizaciji imali, prema vašim podacima, oko 250 hiljada ljudi koji su izgubili posao u privatizaciji.
Zašto su oni ostali bez posla? Zašto tu država nije učinila napor da privatizaciona sredstva putem Fonda za razvoj, putem određenih drugih fondova, pa i bankarskog sistema, putem kreditnih linija vrati radnu snagu koja je ostala bez posla? Kada govorimo o 250 hiljada ljudi koji su izgubili posao, to su zvanične statistike, pred sobom imam vaše podatke koje možemo naći na više sajtova Vlade i ministarstava, međutim, stvarni podaci su daleko pogubniji.
Taj broj se kreće čak do 500 hiljada ljudi koji su izgubili posao, izgubili perspektivu, izgubili svoju budućnost, samo zbog nemarnog rada, protuzakonitog i protivustavnog rada ove i prethodnih vlada.
Kada govorimo o drugom zakonu, Zakonu o besplatnoj podeli akcija, moramo reći da je kreator toga zakona bilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, ali ne možemo reći i ograničiti se samo na Ministarstvo. To je aktuelna vlast koja je izašla sa projekcijom besplatne podele akcija, što je u skladu sa zakonom ispravno. Međutim, finansijski pokazatelji koje ste prikazali u tome zakonu nisu vam davali za pravo. Vi ste u predizbornim aktivnostima 2008. godine obećali građanima hiljadu evra kao vid naknade, odnosno besplatne akcije.
Šta je to finansijski značilo? Značilo je 15% od nekih 25 milijardi evra od prodaje šest javnih preduzeća. Za sada je prodato jedno preduzeće. Menjamo ovaj zakon. Uskoro ćemo imati prodaju "Telekoma", drugog preduzeća iz tog kompleta.
Da li možemo očekivati, da li ova vlast, ministre postavljam vama pitanje, sa kojom kalkulacijom ste izlazili kada ste obećavali 1000 evra? Vama treba iz privatizacije sada najmanje 32 ili 33 milijarde evra da bi mogli nedomestiti ono što ste obećali u predizbornoj kampanji, ne samo vi nego celokupna sadašnja koaliciona vlast, sem SPS-a, koji su malo namigivali tamo i vamo. Vama treba ovog trenutka 33 milijarde evra da bi mogli isplatiti hiljadu evra svakome ko je dobio besplatnu akciju.
Koliko je to realno? To je krajnje nerealno? Zašto? Zato što imamo gotovo u svim javim preduzećima gubitke. Imamo veliku prezaduženost. Kumulativni dug javnih i javno-komunalnih preduzeća, ovoga trenutka, sa obračunom od 2009. godine je četiri milijarde evra. Zaduženja tih preduzeća i ustanova je četiri i po milijarde evra.
Njihova imovina se istopila, oni su u gubicima. Kako unovčiti nešto što je propalo, što nema stvarnu vrednost? Kako doći do iznosa od 33 milijardi evra? Ministre, to je magla koju, između ostalog, širite i ovim zakonom.
Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju, vi ste na desetine puta ovde rekli da se radi o statističkim regionima. Zakon ne može nositi naziv regionalni razvoj zato što nema nijedan atribut razvoja, ni finansijski, ni ekonomski, ni privredni, ni demografski, ni bilo koji drugi.
Ovaj zakon treba da nosi naziv zakon o statističkim regionima. Stvarni naziv je trebalo da bude takav. Da stvarno želite razvijati regione, onda bi to učinili putem Fonda za razvoj jer jedna od prioritetnih aktivnosti Fonda za razvoj pomoć nerazvijenim područjima i opštinama.
Mi držimo, kad kažem mi, mislim na Republiku Srbiju, rekord u Evropi po rasponu razvijenosti i nerazvijenosti opština, to je 1:15, oblasti 1:7. U Evropi je to 1:3. U našem regionu je 1:5. Mi smo rekorderi tu. Zašto?
Zato što nema adekvatne finansijske politike prema nerazvijenim područjima. Umesto da danas razgovaramo o merama i aktivnostima da vadimo one koji su potonuli, a mnogi su potonuli, sem nekoliko regiona, Novi Sad, Beograd i Niš, koji stvaraju 81% BDP, šta drugi očekuju?
Evo još jedan podatak. U periodu 2000. godine Beograd je davao 28% BDP, a danas daje 38. Vojvodina je davala 2000. godine 30, danas daje 32%. Niš je davao 10, a danas daje 11. Govorim za 2008. godinu. Šta drugi da očekuju? Kada će oni povećati učešće u BDP bez adekvatne strateške politike? Niste napravili strateški plan privatizacije, nemate ga. Nemate strateški plan razvoja nerazvijenog područja. Šta da očekuje narod? Ništa. Da očekuje samo jad i čemer.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, uvažene izbeglice, pred nama je jedan vrlo bitan zakon, ali suštinski neće doneti ništa novo, s na to obzirom da u sebi ima samo dve bitne celine. Jedna je završetak organizacione strukture Komesarijata za izbeglice, ono što nije rešio prethodni zakon, a drugo je prodaja imovine, ono što je faktičko stanje, stanova i kuća, što je napravila Republika Srbija i ono što su došla sredstva po osnovi donacija.
Što se tiče nadležnosti, ovde vidimo ministra, zamenika predsednika Vlade i ministra policije, koji je ovde strpljivo čekao, odradio svoj deo posla, međutim, u pravnom sistemu Republika Srbije nadležnost u oblasti izbeglištva, izbegličkih pitanja leži ovog trenutka na dve institucije, a to su prema odredbama Zakona o Vladi, potpredsednik Vlade zadužen za izbeglička pitanja, i prema odredbi Zakona o ministarstvima, Ministarstvo za rad i socijalna pitanja. Ni jedan ni drugi ministar nisu ovde.
Predsednik Skupštine je bio dužan, shodno odredbi člana 87, da za ovu sednicu pozove nadležne ministre da budu prisutni ovde. Ovde je pozvan, koliko vidimo iz Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i predložen kao ovlašćeni predstavnik Vlade, Ivica Dačić, prvi potpredsednik, zamenik predsednika Vlade, ministar unutrašnjih poslova, a za poverenike – poverenik Vladimir Cucić, komesar za izbeglice, Svetlana Velimirović, zamenik Komesara za izbeglice, i Danijela Popović-Roko pomoćnik Komesara za izbeglice. Tu gospođu ne znam. Gospođa nije mogla biti prisutna ovde zato što nema zakonskog uporišta da ona bude ovde, jer nema zakonskog uporišta za njeno imenovanje. Zakon o izbeglicama iz 1992. godine ne poznaje pomoćnika Komesara. Kako je to učinio Komesar i ko je to učinio treba da preispita Vlada.
Nadalje, kada govorimo o nadležnostima moramo reći da nadležnost u oblasti izbegličke problematike i izbegličkih pitanja, problema, leži na celokupnoj državnoj strukturi. Iz čega to proizilazi? Iz odredaba Ustava, član 13. ću vam pročitati: ''Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu.'' S obzirom na to da su pitanja povratka, oduzetih, uzurpiranih, prava, pitanja koja se odnose na inostranstvo, znači da na svim republičkim organima koji u toj oblasti imaju određena ovlašćenja leži nadležnost.
Što se tiče odredaba Zakona o izbeglicama sada važećeg iz 1992. godine postoji jedna jako široko postavljena pravna formulacija u članu 4. tog zakona koja kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje im međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane.'' Odgovorno tvrdim da državne strukture, državne institucije Republike Srbije ne rade ništa na kolektivnoj zaštiti, kako ovde stoji, ličnoj imovini, imovinskim pravima i drugim pravima i slobodama izbeglica i kaže – ''obezbeđuje međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane.''
Da su državni organi Republike Srbije u periodu od 1990. godine pa do danas to činili, danas bi imali završen postupak izbeglištva i danas ne bismo imali izbeglice. Državni organi Republike Srbije o izbegličkim pitanjima u međunarodnim odnosima ne čine ništa. Da sam u pravu, pročitaću vam odgovor na jedno poslaničko pitanje, dobio sam ga 14. novembra 2008. godine, pod brojem 05-9-4660/08, gde se kaže: ''Komesarijat za izbeglice u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti, ukazujući na probleme i tražeći pomoć i podršku za nastavljanje Sarajevskog procesa.''
Molim vas, Komesarijat za izbeglice sprovodi postupak i, kako kaže ovde, ''intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti''. Gde, u kom zakonskom propisu vi to nalazite? I tako dalje, da ne ulazimo dublje u pravo.
Šta je suština? Suština je da izbeglice traže ono što je njihovo, traže povratak njihove imovine, imovinskih i socijalnih prava i ništa više. Ono što je tragično za ovu zemlju, sav teret izbeglištva je pao na ovu državu. Šta je sa Hrvatskom? Šta je učinjeno da se vrate oduzeta prava Srbima u Hrvatskoj? Situacija u BiH je, kolege su govorile o tome, ja neću sada otvarati to pitanje, daleko, daleko povoljnija. Najnepovoljnija je u Hrvatskoj. Nijedno pravo od kolektivnih prava, pravo na državljanstvo, pravo na ravnopravnost, konstitutivnost, pravno na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma, pravo na veroispovest itd, ništa od toga faktički ne bitiše u Hrvatskoj.
Dalje, imovinska prava. Povratak imovine samo u promilima. Samo ću vam spomenuti podatke koje možete naći i na sajtovima međunarodnih humanitarnih organizacija. U periodu "Oluje", a posebno posle "Oluje" zapaljeno je preko 30.000 stambenih, stambeno-poslovnih i proizvodno-industrijskih objekata. Kolege su rekle da je u periodu 1990. do 1992. godine, van prostora Republike Srpske Krajine, zapaljeno, uništeno oko 11.000 objekata, uglavnom eksplozivnim napravama, bombama itd, fizičkim represalijama na imovinu.
Šta je sa penzijama koje je trebalo Srbi da dobiju u periodu od 1991. do 1998. godine? Prema podacima Udruženja penzionera Krajišnika ovde u Beogradu postoji podatak, njihova računica o tome šta su Krajišnici izgubili. To je podatak u toku 2009. godine sa zateznim kamatama, sve ono što nije isplaćeno. Oni imaju zvaničan zahtev iskazan prema našoj vladi i prema Vladi Republike Hrvatske – preko 18 milijardi evra. Sličan podatak ima Udruženje u Vukovaru, Udruženje penzionera koje je došlo do neke cifre, to je podatak od prošle godine, oko 17 milijardi evra.
Kada govorimo o stanovima, gde je tu neprincipijelnost međunarodne zajednice i Hrvatske, ali i ove vlasti? Mi ne znamo tačno koliko je stanova Srbima oduzeto, koliko je oduzeto stanarskih prava. Zašto? Zato što nismo učinili dovoljno napora da to zbrojimo, oduzmemo itd. i da u jedan stan, u jedan kvadrat to iskažemo.
Dvadeset godina pričamo o oduzetim stanarskim pravima, nijedan stan u Hrvatskoj nije vraćen. U Sloveniji su građani, Srbi i Slovenci i svi drugi, imali pravo na otkup i raspolaganje tom imovinom, bez obzira što je bila društvena svojina. Tako je bilo u BiH i tako je bilo u Srbiji, u Crnoj Gori, u Makedoniji, ali jedino u Hrvatskoj. Ali –ko? Srbi nisu imali pravo da uživaju u stanarskom pravu i da raspolažu sa tim stanarskim pravom u imovinskom smislu. Hrvati su u jednom vremenskom periodu pretvorili stvarno imovinsko pravo, koje proizilazi iz stanarskog prava, u humanitarno pravo i na taj način zatvorili pravo na povratak stanarskih prava. I nikada više, s obzirom na to da mi odavde nismo ništa učinili da ga vratimo, ne možemo od toga ni očekivati ništa, zato što nema aktivne politike.
Vi ste, gospodine Dačiću, potpisali ovo ovde. Vi gurate Komesarijat za izbeglice samo zato što oni koji moraju po zakonu i po Ustavu da budu nosioci nadležnosti i brige o povratku prava izbeglica, vi ste to prepustili Komesarijatu za izbeglice. Uvažavam gospodina Vladimira Cukića, ali ne može to Komesarijat za izbeglice. Kako on može voditi spoljnopolitičke aktivnosti? To je najveća glupost koju sam pročitao u vašim aktima, ali ima još tih gluposti, potrudiću se da ukažem na njih.
Ovde smo čuli jako mnogo priča o tome kako ćemo sa ovim zakonom rešiti i pomoći izbeglicama itd. Sa ovim zakonom izbeglički status se završava, nema više novih izbeglica. Prelazimo na zakon o azilu, azilantsko pravo. Znači, godinu i dve i nema više izbeglica. Mi smo izbeglički postupak završili. Šta država čini da pomogne izbeglicama u materijalnom smislu? Njena je obaveza da to sve to pretoči Hrvatskoj, jer je učinjen genocid nad srpskim narodom. Ovde sam desetine puta upotrebio tu sintagmu da je to genocid i etničko čišćenje, a da sam u pravu evo vam izvoda iz kontratužbe koju je ova država i ova vlada uložila Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
Kontratužbeni zahtev se sastoji iz dva dela. U prvom delu predlaže se sudu da odbije sve tužbene zahteve iz tužbe Republike Hrvatske itd. Nadalje neću čitati. U drugom delu predlaže se da sud utvrdi da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz konvencije za vreme i posle operacije "Oluja" u avgustu 2005. godine, počinivši u nameri da uništi etnički Srbe.
Zbog javnosti i zbog građana Srbije, kada govorimo o uništenju, ovo citiram iz odredaba same naše kontratužbe, onda se govori o genocidu. Znači, da se unište etnički Srbi koji su živeli u regiji Krajina, u Hrvatskoj i učinili sledeća dela: ''ubijanje pripadnika te grupe, uzrokovanje teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnika te grupe i namerno ih podvrgavali takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništenja.'' Alternativno to je pravni pojam, jer u pravnom sistemu, posebno kod tužbi i kontratužbi postoji i alternativni zahtev, u kojem stoji da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz konvencije planiranjem izvršenja genocida.
Znači, ovde u našoj kontratužbi prva stvar koja je rečena jeste da je došlo do uništenja, da je došlo do ubijanja pripadnika grupe, uzrokovanja teških fizičkih i mentalnih povreda pripadnika grupe i da je to sve izvršeno sa umišljajem, te je propustila i još uvek propušta da kazni počinioce zločina genocida nad srpskom etničkom zajednicom koja je živela u regiji Krajina.
Vi ćete sutra, gospođo Đukić-Dejanović, imati kolegijum i verovatno koncipirati buduću deklaraciju u koju, hoćete – nećete, morate staviti da je nad Srbima počinjen genocid.
Ova kontratužba jasno to govori. Ako to ne navedete, ja neću ići sa težim kvalifikacijama, ali, ovo je izigravanje, ovo će biti zloupotreba. Jer, ovo što ste dali najvišoj međunarodnoj instanci u svetu, a to je Međunarodni sud pravde, tamo ste rekli da je počinjen genocid. Vi u toj deklaraciji morate navesti da je počinjen genocid, a to ne smete. Ali ćete morati, ovo vas obavezuje.
Da se vratimo na pomoć izbeglicama. Pročitaću ovde odgovor na jedno pitanje koje sam dobio od Vlade 2008. godine, kada sam pitao – koliko nadležni vladini organi ulažu u pomoć izbeglicama, a posebno sam se usmerio na ministarstvo koje je nadležno, a to je Ministarstvo rada i socijalne politike, koliko je to sredstava izdvojeno, jer sam izvršio kontrolu u budžetu i video da nema nijedan dinar namenjen za izbeglice i interno raseljena lica. Dobio sam odgovor, da je u 2007. i 2008. godini nije izdvojeno iz budžeta u ovo ministarstvo niti jedan dinar.
Na jedno od mojih brojnih pitanja koja sam uputio Vladi – šta je sa donacijama i koliko sredstava je izdvojeno u donacije, koliko je sredstava od donacija uloženo u izradu i program zbrinjavanja izbeglica i sve ono što se odnosi na izbeglice, dobio sam sledeći odgovor, strana 2: "U 2001. do 2007. godine nije bilo donacija za zbrinjavanje izbeglih lica ili drugih kategorija stanovništva."
Jedno od mojih pitanja je bilo – koji je državni organ Republike Srbije zadužen za problematiku izbeglica, koji su strateški pravci i programi izbegličke politike, koliko sredstava država izdvaja za integraciju izbeglica? Na ovo pitanje dobio sam sledeći odgovor: "I pored izuzetno teške ekonomske situacije u zemlji, značajna finansijska sredstva su uložena u pronalaženje trajnih rešenja i u izdržavanje i integraciju izbeglica. Najvećim delom to je učinjeno sredstvima iz budžeta Republike Srbije, ali i uz značajnu pomoć međunarodne zajednice...'' Koju pomoć međunarodne zajednice, kad smo konstatovali da od 2001. do 2008. godine nije bilo donacija u ovu oblast? Dalje: "…ali u većem delu iz sopstvenih sredstava izbeglih i interno raseljenih lica, za prihvat i zbrinjavanje izbeglica do danas je izdvojeno oko 250 miliona evra". Kad se ovako zaokruži cifra, onda je to proizvoljno, onda je to rečeno napamet, onda je to frizirano, onda je to falsifikat.
Da sam ja u pravu, govori sledeći podatak: "sedam hiljada osam stotina četrdeset četiri stambene jedinice obezbeđeno je kroz različite vidove stambenog zbrinjavanja". Ovde smo danas čuli dva izvora, od strane predstavnika aktuelne vlasti – 3.350, drugi izvor – 3.200, kolega Velja reče – 4,5 hiljade, a ovde kaže da je 7.844 stambene jedinice obezbeđeno za izbeglice. Ko je tu sad u pravu? Kakvi su to podaci? Ovo su lažni podaci. Ovo su frizirani podaci.
Kao premijer Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, ovde sam intenzivno tražio i insistirao da državni organi Republike Srbije aktivno rade i izvrše pritisak na Republiku Hrvatsku da se vrate prava – pravo na povratak, pravo na obezbeđenje naknade penzije u periodu od 1991. do 1998. godine, akcije, a akcije niko od vas ovde ne spominje, one pripadaju Krajišnicima, pripadaju Srbima koji su proterani. Ovim zakonom iz 2007. godine, koji je usvojila ova skupština, uskraćeno je pravo izbegličkoj populaciji da dobije pravo na akcije.
Dalje – stanarska prava. Stanarska prava moraju biti vraćena po istom sistemu kako su vraćena u Sloveniji, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, u Makedoniji, u Srbiji, itd. Zašto Srbi jedini da budu diskriminisani, Srbi iz Republike Srpske Krajine i Srbi iz Republike Hrvatske – 50 hiljada stanova, to je oko tri milijarde evra, samo tu leži Srbima. Sva ta sredstva će biti pretočena ovde i Srbija će imati korist. Kada sve saberemo, vrednost je preko tridesetak milijardi evra.
Ne traže izbeglice status. Ne traže izbeglice ništa od ove države, samo traže ono što im pripada u Republici Hrvatskoj. (Aplauz)
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je vrlo bitan zakon, sa aspekta vlasti. Naime, predlažući ovaj zakon, koji je legitiman jer je amnestija legitimno pravo i legitiman institut krivičnog prava, vi ste ušli u određenu materiju koja ima vrlo negativne reperkusije i izazvaće vrlo negativne odnose u praksi.
O čemu se radi? Radi se o tome da je aktuelna vlast legalizovala dezerterstvo. Ono što je bila sveta obaveza, što je bila moralna obaveza, što je bila čast, ovakvim zakonima, i pređašnjim zakonima o amnestiji i drugim zakonskim propisima koji su regulisali ovu oblast... vi ste legalizovali protivzakonit čin.
Ono što je još pogubnije, to je da najviši državni funkcioneri čine određene akte na koje nemaju pravo. Krenuću od predsednika Tadića koji je pre desetak dana zvanično, kao predsednik države, izašao sa stavom, ne znam na temelju kog propisa, da Srbija odustaje od zahteva da se Ejupu Ganiću, ratnom zločincu, sudi pred organima Republike Srbije, nego se to prepušta BiH.
Ko je Ejup Ganić, pročitaću iz knjige Dimitrija Ristevskog „Psihološka rehabilitacija Srbije“, koji u svojoj knjizi prenosi reči koje je on izgovorio pred televizijskim kamerama BiH. „Potpredsednik Predsedništva BiH Ejup Ganić, koji je rukovodio napadom na kolonu JNA u Sarajevu, a kojoj je bezbednost garantovao predsednik Predsedništva Alija Izetbegović, naređuje“, ističe gospodin Dimitrije Ristevski, „Juki Prazini i kaže – ubijte Srbe i vojnike bez milosti, gulite ih i pecite. Srpska stoka neće koračati Sarajevom. Sada se pokaži, Juka. Juka Prazina odgovara na ove reči svoga pretpostavljenog, u ovom slučaju potpredsednika Predsedništva BiH – ne brini, šefe, biće tako, i još gore, za ovu srpsku gamad“.
Zar ove reči nisu poziv na etničko čišćenje i genocid? Zar ove reči nisu pravi poziv na genocid nad srpskim narodom u BiH?
Iste takve reči su izgovarali predstavnici vlasti u Republici Hrvatskoj. Pročitaću vam samo jednu rečenicu potpredsednika Sabora Šeksa, u prethodnom sazivu predsednika Sabora: „Srbi iz Hrvatske su dobri samo ako su ispod zemlje“.
To jasno govori o karakteru vlasti u Hrvatskoj i u BiH. Ova vlast amnestira, aktivnim i pasivnim odnosom, sve te počinioce ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Ono što treba da učini ova vlast, to je da nijednog trenutka ne oprosti sve ono što su predstavnici vlasti, državni organi i svi drugi učinili na prostoru bivše Jugoslavije, jer to isto ne opraštaju predstavnici BiH, predstavnici Hrvatske, predstavnici Slovenije.
Pred pravosudnim organima Republike Srbije vodi se na desetine postupaka protiv Srba iz Republike Srpske Krajine. Spomenuću ovde nekoliko postupaka koji su pri kraju: „Ovčara“, „Lovas“, otvoren je postupak Baranja, otvoren postupak Tenja, sutra će biti Vukovar, prekosutra će biti Knin itd. Oni ne praštaju, podnose prijave i svu dokumentaciju pravosudnim organima, Specijalnom tužilaštvu i Specijalnom sudu u Republici Srbiji, koji vode postupke.
Šta smo mi to učinili? Nažalost, nema ovde ministra pravde da nam kaže šta čine državni organi Republike Srbije, pravosudni organi Republike Srbije da se utuže svi oni i da se povede postupak protiv svih onih koji su ubili 7.000 Srba iz Republike Srpske Krajine. Da li se vode postupci u Hrvatskoj protiv onih koji su ubili 100 Srba u Zagrebu od 1991. do 1993, 1994. godine, u Osijeku 185, u Sisku 611, u Gospiću 120 itd?
Amnestiramo ovim zakonom i ovakvim zakonima one koji su počinili manje zločine, a ne činimo ono, u smislu čovečnosti, pravde i pravičnosti, što je počinjeno nad našim narodom. Ova država ćuti. To je sramno za ovu državu. Hvala.
S obzirom na to da sam spomenut od strane gospodina Ratkovića, moja replika se odnosi na…
Gledajte, spomenut sam od strane gospodina Ratkovića, nisam dobio priliku, a ja sam se javio, ali nisam dobio priliku sa vaše strane da repliciram gospodinu Ratkoviću.
Neću vreme, hoću repliku, imam pravo na repliku. Poslanik ima pravo, spomenut sam.
Spomenut sam i od gospodina Krasića…
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 1. stav 2. tačka 1) Predloga carinskog zakona i predložio da se reči „uz propise iz ostalih oblasti koji se odnosi na trgovinu robom“ brišu.
Naime, radi se o pravno-tehničkoj korekciji kojom se traži brisanje dela regulative, jer smatram da je ova regulativa nepotrebna. Zašto nepotrebna? Zbog toga što se, kako ministar finansija Diana Dragutinović reče, radi o tehničkom zakonu. S obzirom na to da je tehnički zakon, on se generalno odnosi na postupak, on je generalni zakon, a u ovom slučaju se radi i o regulativi koja se nalazi u mnoštvu drugih pravnih propisa Republike Srbije i nema potrebe ponavljati određene stvari koje su definisane drugim zakonima, odnosno drugim pravnim propisima koji su već sastavni deo pravne regulative Republike Srbije.
Ono što je bitno naglasiti, to je da je sam sistem carine u periodu od 2009. godine, pa nadalje... S obzirom na to da smo jednostrano prihvatili u 2009. godini primenu Trgovinskog sporazuma i sve negativne reperkusije koje se odnose na primenu tog trgovinskog sporazuma, ovde ću sa nekoliko finansijskih pokazatelja ukazati na štetne posledice koje imamo od jednostrane primene.
U budžetu za 2009. godinu plan je bio da se od carina ubere 72 milijarde. Na kraju godine vidimo da je ubrano svega oko 46 - 47 milijardi, što znači da je otprilike u budžetu trista miliona evra manje. To su ogromna sredstva. Vlada nije našla rešenje za namirenje nedostajućih prihoda u budžetu.
(Predsednik: Vreme. Hoćete li od poslaničke grupe?)
Da.
(Predsednik: Morate ponovo.)
Vlada nije našla rešenje za nedostatak sredstava za 2009. godinu; isto je u 2010. godini. Nije problem samo direktna šteta, koja iznosi oko trista miliona evra. Radi se o indirektnoj šteti, koja je direktno pogubnija po srpske nacionalne interese.
Koja je to indirektna šteta? Smanjenje carinskih stopa. Mi nismo samo smanjili te stope, mi smo smanjili prihode, ali smo, s druge strane, omogućili nelojalnoj konkurenciji da dođe na naše tržište sa obiljem razne robe.
Prema pokazateljima SRS za 2009. godinu, na tržištu se našlo između milijardu i dve milijarde evra manje robe nego u 2008. godini. Takav trend će biti i u 2010. godini. Zašto manje? Zbog toga što smo dozvolili da kroz spoljnotrgovinsko poslovanje lobistički krugovi preduzeća koja se bave uvozom ubace na tržište daleko više stranih proizvoda, tako da su naši proizvođači i domaća industrija ostali oštećeni, nisu mogli prodati, materijalizovati na domaćem tržištu domaći proizvod. U prometu smo imali između milijardu i dve milijarde evra robe koju je trebalo da proizvedu naša preduzeća.
Zbog toga imamo ovako ogroman broj nelikvidnih preduzeća u poslovanju u Republici Srbiji. Znamo i sami da je oko 67.000 blokiranih preduzeća; ali, ne samo blokirana preduzeća, na desetine hiljada preduzeća ovog trenutka su nelikvidna. Jedan od razloga, možda i jedan od najbitnijih razloga jeste upravo jednostrana primena Trgovinskog sporazuma.
S druge strane, mi nemamo adekvatnu politiku praćenja ulaska robe, prometa robe, i sa zdravstvenog, sanitarnog aspekta i sa svih drugih aspekata, tako da na domaćem tržištu imamo nelojalnu konkurenciju. Mi domaćeg proizvođača nismo zaštitili. To su štetne posledice. To je indirektna šteta o kojoj Vlada ne razmišlja. Ova mera izazvaće pogubne posledice za domaće proizvođače, one su već prisutne. U 2010. godini, 2011. godini imaćemo daleko veće probleme.
Kako se boriti protiv svega toga? Ministarstvo finansija ima jednu politiku, odnosno ne postoji nikakva politika. Narodna banka Srbije zagovara priču o smanjenju određenih troškova koji se odnose na javnu potrošnju. S druge strane, Vlada ne preduzima mere da stvarno dođe do smanjenja javne potrošnje. To je jedna konfuzija u vladajućoj koaliciji, koja ne vodi dobrom u našim domaćim tokovima, jer mi nemamo adekvatnu politiku da pomognemo izvoznike, nemamo stimulanse za naše proizvođače koji izlaze na strana tržišta.
S druge strane, sada ću vam pročitati na koji način uvoznici rade na domaćem tržištu, bez ikakvih ograničenja, bez adekvatne vladine politike koja će zaustavljati uvoz i pomoći našim izvoznicima. U 2001. godini uvoz je bio 4.759.000.000 evra, u 2003. godini 6.580.000.000, u 2005. godini 8.439.000.000, u 2007. godini 13.506.000.000, u 2008. godini 15.494.000.000. Iz godine u godinu trend rasta uvoza je od 20 do 30%.
Svaka projekcija Vlade koja se odnosila na uvoz bila je obećavajuća u tim godinama, u smislu smanjenja uvoza, preduzimanja određenih mera, zaustavljanja uvoza, međutim, sve te mere su bile jalove, nisu davale nikakav rezultat i mi smo iz godine u godinu imali povećanje uvoza.
S druge strane, dolazilo je do povećanja izvoza. Međutim, to je bilo stihijski, bez ikakve državne organizacije. Šta smo na kraju imali? Imali smo enormno visok deficit u spoljnotrgovinskom poslovanju, sa svim negativnim implikacijama koje se odnose na povećanje tog deficita, odnosno odvlačenje deviznih sredstava sa domaćeg tržišta i izbacivanje zdravih deviza na spoljno tržište. O svemu tome Vlada ćuti. Vlada nema adekvatnu politiku pomoći izvozu. Hvala vam.