Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, podneo sam amandman na član 1. zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama i predložio sledeću formulaciju u članu 1. stav 1. ovog zakona – ''Srbima i građanima drugih nacionalnosti koji su usled posledica genocida i etničkog čišćenja srpskog naroda iz bivših jugoslovenskih republika, od 1991. go 1998. godine, izbegli ili prognani iz bivših jugoslovenskih republika na teritoriju Republike Srbije, a ne mogu ili, zbog straha od progona ili diskriminacije ne žele, da se vrate na teritoriju sa koje su izbegli, uključujući i lica koja su se opredelila za integraciju, obezbeđuje se, u skladu sa odredbama ovog zakona, zbrinjavanje radi zadovoljavanja njihovih osnovnih životnih potreba i pruža pomoć u procesu integracija.
Šta je suština ovog amandmana? Suština je u tome da u Predlogu Vlade ne postoji notorna činjenica i sve ono što je utvrđeno u aktima koji se odnose na kontratužbu Republike Srbije, pred Međunarodnim sudom pravde, a odnosi se na kontratužbu Hrvatske koja je podneta Međunarodnom sudu pravde iz 1999. godine, kojom je utvrđena odgovornost za genocid na hrvatskim narodom.
Kontratužbom koju je sačinio ''pravni tim'' Vlade Republike Srbije, konstatovano je da je učinjen genocid i etničko čišćenje. Pozvaću se na saopštenja sredstava informisanja koja su izneta u javnost. Pozvaću se i na određene izjave ''pravnog tima'' koji je radio na ovoj kontratužbi i pozvaću se na izjave predsednika Republike, predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova, koji su u svojim izjavama izneli notornu činjenicu da je nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj učinjen genocid i etničko čišćenje.
Da krenemo od izjave predsednika Republike (to je izjava koju smo mogli videti na RTS) od 30. decembra 2009. godine, gde on kaže sledeće: "Nakon konsultacija koje sam u toku dana imao sa premijerom srpske Vlade, Mirkom Cvetkovićem, odlučeno je da nadležne institucije države Srbije pokrenu kontratužbu protiv Hrvatske za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, kao i odgovor na tužbu Republike Hrvatske."
Nadalje, pozvaću se na izjavu predsednika Vlade, koji je, takođe, u medijima rekao da je Vlada Republike Srbije izazvana hrvatskom tužbom ušla u postupak izrade kontratužbe, i to, kaže, u sporu sa Republikom Hrvatskom za genocid nad srpskim narodom koji se dogodio u periodu od 1991. do 1995. godine.
Pozvaću se ovde i na izjavu predsednika Komisije za izradu kontratužbe, koji je u medijima izneo sledeće, govoreći o tužbi (to je malo duža izjava, ali ću ga samo citirati u nekoliko rečenica) kaže: "Tražimo da sud utvrdi da je Republika Hrvatska prekršila obaveze iz Konvencije za vreme i posle operacije "Oluja" u avgustu 1995. godine, počinivši u nameri da uništi etničke Srbe koji su živeli u regiji Krajina u Hrvatskoj sledeća dela: ubijanje pripadnika te grupe, uzrokovanje teških, fizičkih i mentalnih povreda pripadnika te grupe i namerno ih podvrgavali takvim životnim uslovima koji dovode do njihovog uništavanja, te što je propustila i još uvek propušta da kazni počinioce zločina genocida nad srpskom etničkom zajednicom koja je živela u regiji Krajina."
Nadalje se traži da se kršenje međunarodnog prava utvrdi i da se odgovornost stavi u državne institucije Republike Hrvatske, da se preduzmu neophodne mere za suđenje počiniocima, zatim, da se uspostave sve neophodne mere, da se obezbedi siguran i bezbedan povratak pripadnika srpske etničke grupe iz Republike Hrvatske i da osigura uslove za njihov miran i normalan život.
Sve su ovo činjenice koje govore da je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske učinjen genocid i etničko čišćenje, potvrđene od strane i predsednika ove države, premijera ove države, državne Komisije koja je radila na izradi kontratužbe. U medijima smo mogli u periodu kada je podnošena kontratužba čuti izjave brojnih političkih faktora, predstavnika državnih institucija koje su ukazivale da je stvarno nesporno učinjen genocid.
Nažalost, predlagač ovoga akta zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama nije naveo nesporno utvrđenu činjenicu da je nad Srbima učinjen genocid i etničko čišćenje. Ova istorijska greška predlagača nije slučajna, a da nije slučajna govore nam i poslednji podaci o dogovorima između predsednika Republike gospodina Tadića i predsednika Hrvatske Josipovića, koji se iza zatvorenih vrata, sakriveni od javnosti, dogovaraju o povlačenju tužbe.
Samo da ukažem da je OUN, kada je donosila Rezoluciju o genocidu, Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, jasno navela da je genocid i sakrivanje činjenica genocidne namere, a u ovom slučaju je evidentno bila i postojala genocidna namera da se Srbi pobiju, da se Srbi proteraju, da se Srbi pokrste. U ovom slučaju predsednik ove države neovlašćeno iza zatvorenih vrata pregovara o povlačenju tužbe, čime se sakrivaju genocidne radnje.
Ova država ne čini ništa da se otklone posledice genocidnih radnji i aktivnosti Hrvatske države u periodu od 1991. do 1995. godine, a evidentno postoje činjenice da se prava izbeglica, koja su međunarodno utvrđena, koja postoje prema odredbama međunarodnog prava, koja su stečena prava, koja se ne mogu uskratiti i prema nacionalnom pravu i prema međunarodnom pravu. Nažalost, gotovo ni jedno od tih oduzetih prava nije vraćeno od strane Hrvatske države.
Zašto ova država ćuti o oduzetim pravima, i kolektivnim i individualnim? I kod kolektivnih prava, znači, od prava na državotvornost i ravnopravnost, što nam pripada, govorim o srpskom narodu, još od 1471. godine, kada je utvrđeno prvo pravo na samoupravu, na samostalno sudstvo, u periodu mađarske vlasti, zatim, u periodu formiranja vojne Krajine. A, posle austrijski carevi 1630, 1690. davali su pravo Srbima na samoupravu, pravo na samoopredeljenje. Pravo na ravnopravnost imali smo po svim hrvatskim ustavima. Nažalost, ustaška vlast 1990. godine oduzela nam je pravo na konstitutivnost, na ravnopravnost, izgubili smo pravo na državljanstvo, što je jedinstven primer u istoriji sveta, da se jednom narodu oduzme pravo državljanstva.
Svi Srbi koji su morali zbog genocida i etničkog čišćenja napustiti Republiku Hrvatsku morali su podnositi ponovo zahtev za državljanstvo i danas gotovo polovina Srba nema hrvatsko državljanstvo, premda potiču sa tog područja, potiču sa etnički čistih srpskih teritorija. To je direktno kršenje odredaba međunarodnog prava. Pored toga, mi smo izgubili pravo na ravnopravnu upotrebu jezika i pisma, pravo na slobodno ispovedanje svoje vere, itd.
Postoje podaci Srpske pravoslavne crkve iz 2006. godine, kada je episkop zagrebačko-ljubljanski izneo podatak da je u periodu od 1990. do 2006. godine pokršteno oko 30.000 hiljada Srba, sada je taj broj daleko veći. Pokrštavanje predstavlja, takođe, genocidnu meru, jer postoji genocidna namera. Nažalost, međunarodne snage ne čine ništa da spreče pokrštavanje, da nam pomognu da se vratimo slobodno i bezbedno na svoja ognjišta, da možemo uživati svoju imovinu. Pored tih prava moramo ukazati na mnoga druga prava, od prava na besplatnu podelu akcija, koju, nažalost, nismo dobili ni ovde, ni u Hrvatskoj. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske nisu dobili niti jedan dinar od bivše društvene svojine, a prema odredbama (bivšeg) saveznog zakona iz 1990. i 1991. godine, to nam pravo pripada.
Oštećeni smo kod penzija. Srbi iz Republike Srpske Krajine nisu dobijali penziju od 1991. do 1998. godine. Nažalost, i dan-danas imamo Srbe koji čekaju na šalterima PIO da dobiju i ostvare svoje davno stečeno pravo, pravno na penziju, itd. To su ogromna prava.
Ali, da se vratimo na genocid i etničko čišćenje.
Začuđuje da ova vlada reterira od zvaničnog stava, odnosno predlagač ovog zakona reterira od zvaničnog stava državnih organa. Ako je predsednik Republike istakao da je počinjen genocid nad Srbima, ako je tu učinio predsednik Vlade, ako je to učinio državni tim koji je sačinio kontratužbu, ko ima pravo, ko ima tu snagu da izbriše genocidne radnje protiv srpskog naroda? U ovom zakonu to ne postoji.
U obrazloženju koje sam dobio, jer sam tražio amandmanom da se ugrade termini "genocid" i "etničko čišćenje", dat je sledeći odgovor – ''Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je definicija predviđena članom 1. Predloga zakona, a u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica iz 1951. godine i prilagođena je sadašnjoj situaciji u kojoj se izbegla lica nalaze. Na ovaj način se bolje definiše položaj izbeglica i omogućava da odluka o načinu trajnog rešavanja izbegličkog problema zaista bude dobrovoljna i ostvarljiva. Takođe, definicija predviđena članom 1. Predloga zakona u daleko većoj meri omogućava rešavanje zaostalih problema izbeglica iz bivših republika SFRJ.''
Ovo je nakaradno tumačenje dato iz Vlade. Ne znam ni sam iz čega je proizašlo. Zašto licemernost u slučaju izbeglica? Ovo je licemeran odgovor, jer na jednom mestu kažemo da je počinjen genocid, a na drugoj strani kažemo da tog genocida nije bilo. Iz ovog obrazloženja se vidi i poziva se na Konvenciju o statusu izbeglica iz 1951. godine. Kaže da je to napravljeno u skladu sa Konvencijom o statusu izbeglica. U Konvenciji o statusu izbeglica, koja je doneta 1951. godine i usvojena 1951. od većine država, jasno stoji obaveza države primaoca, a i države odakle su lica izbegla da se izbeglički status dovede do kraja, da se izbeglice vrate u državu. Ukoliko dobrovoljnom izjavom izbeglice isti se ne želi vratiti u državu odakle je proteran, u ovom slučaju se radi o progonu, on se može integrisati u državi gde se nalazi, ako prihvata. Međutim, izbeglice žele da se vrate i fizički u velikom broju, ali prevashodno žele svoju imovinu i svoja prava.
To govori Konvencija o statusu izbeglica. Nažalost, fizičkog, bezbednog, slobodnog povratka Srba u Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Hrvatsku nema. Vratilo se svega 5 do 8% Srba. Između 40 i 50 hiljada Srba fizički se stvarno vratilo, i to uglavnom staračka domaćinstva. Mladi ljudi se tamo ne vraćaju. Zašto? Zbog diskriminacije, zbog progona, zbog mnogobrojnih incidenata koji su bili u periodu povratka, bacanja bombi, paljenje kuća, paljenje letine itd. Fizički povratak Srba u Republiku Hrvatsku nije moguć. Zbog toga se Srbi tamo ne vraćaju.
Začuđuje zašto svetski standardi, evropski standardi ovog trenutka ne dođu u obzir? Zašto se ne prihvate? Zašto se ne implementiraju? Zašto se ne sprovedu? Ako je penzija stečeno pravo, ona pripada svakome ko je dobio, pa i najvećem kriminalcu koji je završio u zatvoru i izdržava najstrožu kaznu. To pravo se ne može uskratiti. Zašto je Srbima to pravo uskraćeno?
Rekao sam desetine puta u ovom parlamentu da se ne radi o malom pravu, to je pravo koje se iskazuje u milijardama evra. Udruženje penzionera Republike Srpske Krajine u Beogradu kaže da je to oko 18 milijardi. Isto tako, Udruženje penzionera u Vukovaru kaže da je to oko 17 milijarde evra osnovice, plus zatezne kamate, ono što pripada po sudskoj praksi u ovakvim slučajevima. Da li su to mala sredstva? Zašto ova država ne pomogne da se ta sredstva u bilo kojoj formi ostvare, ako je to stečeno pravo, ako je to svetski standard?
Ni u jednom zvaničnom aktu državnih organa Republike Srbije nisam video sledeću stvar – pravo na akcije, na besplatnu podelu akcija. Moram upozoriti državne organe Republike Srbije da postoje jasno normirani akti o pravu građana Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske koji se nalaze u Republici Srbiji, a to su dva Savezna zakona iz 1990. i 1991. godine, koji nam to pravo omogućavaju. Niti su Srbi to pravo mogli ostvariti u Republici Hrvatskoj, a izmenama i dopunama Zakona u parlamentu Republike Srbije 2007. godine to pravo nije priznato izbeglicama.
Danas u Srbiji ima oko 150 hiljada izbeglica koje to pravo nisu ostvarile. Zašto su diskriminisani? Ministre, to je vaše pravo. Obraćao sam vam se u nekoliko navrata, tražio i zahtevao u ime Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, da se razmotri to pravo. Vi mi odgovarate sa hrpom pravnih normi, a nijednog trenutka niste ukazali, niste pogodili pravu normu koja nam to pravo i omogućava. Morate se pozabaviti time, ima oko 150 hiljada porodica kojima je uskraćeno to pravo. Nije to mali broj. To su milionske svote. Danas jedna porodica može da očekuje tri, četiri ili dve hiljade evra od besplatne podele akcija ili određenog prava na akcije, u toj podeli društvene svojine to pravo nama pripada. Srbi su ga ostvarili kroz neposredan rad i svoje učešće u društvenom, privrednom, ekonomskom životu u Republici Hrvatskoj, onoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj. To pravo pripada.
Vi kao ministar sada ste vi tu, zato vam to i govorim. To morate pokrenuti, to pitanje se mora pokrenuti. Ako je to pravo pripalo, za nekoliko miliona Srba u Srbiji, Makedoniji, Sloveniji, Hrvatskoj, u BiH, zašto je to pravo uskraćeno Srbima?
Ovde je prisutan državni sekretar MUP-a. Moram još jednom upozoriti na ogromne probleme Srba Krajišnika koji su sada u izbegličkom statusu, pa čak i na one situacije kada Srbi imaju srpsko državljanstvo a nemaju ličnu kartu, pa čak i na one koji imaju ličnu kartu. Kada se menja lični status, tražite od Srba da odlaze u Republiku Hrvatsku, troše ogromna sredstva na put, plaćaju tamo ogromne takse na državna dokumenta Republike Hrvatske, prilikom dobijanja određenih prava iz socijalnih osiguranja, određenih prava iz radno-pravnog statusa, određenih drugih prava, pa čak i kod dobijanja ličnih dokumenata i putnih isprava itd, odredbe iste ove međunarodne Konvencije o statusu izbeglica jasno kažu da se mora priznati postojeći dokument.
Državni organ, odnosno MUP ima urednu evidenciju o svakoj izbeglici, jer je isti taj organ izdao izbegličku legitimaciju ili ličnu, kartu, ili putnu ispravu izbeglici. U bazi podataka MUP nalaze se svi neophodni podaci za svaki drugi dokument i na osnovu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, to su odredbe člana 161. i 162, imate obavezu da izdate dokument, ne da terate čoveka da ide u Hrvatsku. Samo na jednom primeru ću pokušati da objasnim koliki su to troškovi za građane, a koliki za ovu državu.
U poslednjih desetak godina, Srbi da bi dobili lična dokumenta, da bi dobili status građana ovde u Republici Srbiji morali su odlaziti u Hrvatsku i za uverenje o državljanstvu Republike Hrvatske i za izvod iz Matične knjige rođenih, i za izvode iz Matične knjige venčanih i za izvod iz mnogobrojnih drugih matičnih knjiga. I, od 300.000, 350.000 izbeglica koji su odlazili u Republiku Hrvatsku, recimo, da je svake godine otišlo samo sto hiljada, njihovi putni troškovi, njihovo gubljenje vremena, jer im treba jedan ili dva dana treba da odu tamo i da se vrate, pored toga moraju platiti administrativnu taksu u Hrvatskoj, koja nije mala, koja se kreće od 2.000 pa naviše, sve to kad se presabere to je, nekih, 150 do 200 evra za svakog pojedinca koji odlazi tamo. Da ne govorim o gubljenju vremena, o strahu da li će biti uhapšen, neće, da li će biti priveden, da li će biti saslušavan itd. i mnogobrojne druge neprijatne situacije koje su imali Srbi prilikom prelaska državne granice i ulaska u Republiku Hrvatsku.
Kada ovih sto hiljada pomnožimo sa 150 do 200 dolazimo do iznosa od 15 do 20 miliona evra. Dakle, 15 ili 20 miliona evra, znate i sami da je to bogatstvo za ovu državu, a mi to poklanjamo. Mi imamo instrumente, imamo zakonska ovlašćenja i na temelju Konvencije o statusu izbeglica, međunarodne konvencije, koja nam kaže da je stari dokument validan dokument za državni organ, u ovom slučaju, Republike Srbije, MUP. Ministru unutrašnjih poslova sam ukazivao, ukazivao sam državnom sekretaru, međutim, reakcije nema. I dan-danas koristite to.
Imamo u Zakonu o opštem upravnom postupku čl. 161. i 162. kod onih evidencija i baze podataka koje postoje u MUP, to vam je i zakonska obaveza, a ne da šaljete ljude tamo da gube vreme, gube novac i zajednički gubimo svi mnogo. Ne primenjujete tu odredbu.
Pored toga, dete koje je rođeno u Republici Srpskoj Krajini u periodu od 1991. do 1995. godine je nepostojeće dete. Ono mora i pred jednim državnim organima i pred drugim državnim organima ponovo sprovoditi postupak za dokazivanje da je rođeno od oca i od majke, da je rođeno tada i tada. Zašto? Zato što ni državni organi Republike Hrvatske ni državni organi Republike Srbije ne priznaju državna akta Republike Srpske Krajine. Znači, ne prihvata se nešto što je notorno.
Završio bih ovim. Hvala vam. (Aplauz)