Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8515">Milorad Buha</a>

Govori

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, ono što mi kao poslanici znamo, što se tiče zapošljavanja, stoji jedna činjenica da u Srbiji nemamo problema u toj oblasti. Zbog čega to govorim? Zbog toga što za to postoje i određeni podaci koje mi kao poslanici dobijamo.
Postavio sam jedno poslaničko pitanje još u toku 2009. godine i tražio sam odgovor – koliko je međunarodnih donacija uloženo u zapošljavanje, zatim u koje oblasti su otišli ovi krediti i koliko je po tom osnovu međunarodne pomoći zaposleno lica?
Dobio sam sledeći odgovor – nijedan kredit nije povučen, od ovih donacija nijedan radnik nije zaposlen, to se može zaključiti iz ovog. To je širok odgovor, ali tražio sam decidirano koliko je radnika, znači, tražio sam broj. Nažalost, nijedan radnik nije zaposlen po osnovu ovih donacija.
Ono što je najpogubnije, a to ću pročitati zbog javnosti ovde. Zašto kažem da nemamo problema? Zbog toga što sam dobio podatak, to je odgovor Vlade, kaže – u periodu od 2001. do 2008. godine prosečno je godišnje zaposleno oko 250 hiljada lica, znači, osam godina po 250 hiljada, to vam dođe dva miliona ljudi je zaposleno, uz ovih milion i 600. Nemamo dovoljno ni radnika, verovatno smo uvozili radnike.
Malo se moramo našaliti, jer ovo su zvanični podaci države, ovo su zvanični podaci Vlade itd. Tako se vi odnosite prema narodnim poslanicima, tako se odnosite i prema radnicima.
U periodu od 2001. godine do danas, kroz finansijski sistem je prošlo preko 60 milijardi evra i mi imamo nezaposlenost. To jasno ukazuje na ozbiljnost Vlade, odnosno neozbiljnost Vlade. Da je samo promil od toga, od tih sredstava koja su prošla kroz finansijski sistem, prošlo kroz Nacionalnu službu za zapošljavanje, danas ne bi imali problema u ovoj oblasti.
Da je uzeto nekoliko kredita i da je uloženo u zapošljavanje, ne bi imali tu pojavu. Da se bar promil od onih donacija koje su date, evo, Vensan Dežer vam kaže u svom poslednjem obraćanju javnosti Srbije koji su problemi. Zabrinjava čak i njih. Najverovatnije Evropa ne može da spava zbog toga što je kod nas tako velika nezaposlenost, ali vam otvoreno te institucije kažu da je to problem čak i za njih.
Evo, pročitaću i šta on kaže što se tiče donacija koje je EU uložila u finansijski sistem Republike Srbije. EU je, kaže, u poslednjih deset godina obezbedila Srbiji bespovratnu finansijsku pomoć od deset milijardi evra i kredite od pet milijardi evra, u cilju da zemlja što pre uđe u EU, a ne da čeka još deset godina.
Gledajte, znači 15 milijardi evra! Koliko je otišlo za zapošljavanje? Da li to iko zna? Ne zna. Vidite ovi podaci koje dobijamo kao odgovore na poslanička pitanja govore da nema ulaganja. Gde su otišla ta sredstva, to niko ne zna. To sve govori o ozbiljnosti ove vlade.
Umesto da večeras razgovaramo o strategiji izvoza i svim elementima te strategije, razgovaramo o jednoj kozmetičkoj promeni koja u osnovi neće doneti nikakav pomak.
Da je stanje što se tiče izvoza dramatično govore pokazatelji unazad desetak godina, a i ranije je to bio slučaj u deficitu spoljnotrgovinskog poslovanja. On je poslednjih desetak godina narastao toliko da poprima takve razmere da normalna, savremena država nema izbora. Ona mora naći strateške pravce izvozne politike. Ova država strateške pravce izvozne politike nema.
Zbog kratkoće vremena ću izneti samo tehničke podatke. Deficit spoljnotrgovinskog poslovanja od 2001. godine ide sa nekih 600 miliona evra, 2005. godine – četiri milijarde 831 milion, 2008. godine – osam milijardi 152 miliona, 2009. godine – nešto je smanjeno, ali i dalje imamo taj trend ozbiljnog deficita u spoljnotrgovinskom poslovanju.
Ono što treba da zabrine celokupno društvo je da kod onih tradicionalnih delatnosti koje su imale ozbiljne izvozne rezultate, uvek je Srbija u poslednjih 200 godina, posebno na prelasku 19. i 20. vek imala ogromni suficit u spoljnotrgovinskom poslovanju, a to je izvoz svinja i svinjskog mesa na zapadno tržište, gde smo bili dominantni, danas imamo katastrofalne rezultate.
Evo podataka za 2009. godinu – uvezli smo 4.200 tona svinjskog mesa, a izvezli smo 570 tona, gotovo sedam ili osam puta više. Za ovu godinu je još katastrofalnije stanje. U devet meseci po podacima Privredne komore i Zavoda za statistiku uvezli smo sedam hiljada tona svinjskog mesa, a izvezli smo samo 475 tona. Šta nas očekuje 2011, 2012, 2013?
Evo još jednog podatka koji pokazuje o drastičnom padu izvoza. To su podaci o učešću izvoza u BDP. Od 1989. godine učešće izvoza u BDP bilo je 51%, 1998. godine 47% i to pada do 2009. godine na 18%.
To su vam pokazatelji o izvozu. Šta država čini da ove podatke koje sam izneo i sve druge podatke koji se odnose na naš izvoz u probleme u poslovanju u likvidnosti i solventnosti privrede da ih otkloni? Dok ne napravite strategiju privrednog razvoja, dok ne napravite strategiju izvoza nema boljitka ovoj državi. Ovo su sve kozmetičke promene. One su bez značaja, a sve ono što je aktuelno sada izbegavate, bežite od toga. Nažalost stanovništvo i građani RS pate u beznađu, a za sve to je kriva aktuelna vlast.
Sa aspekta SRS irelevantno je gde će se nalaziti sedište Fonda. Sedište Fonda u osnovi ne znači apsolutno ništa, ako je Fond van funkcije.
Fond za razvoj Republike Srbije je van funkcije. Zašto? Zbog toga što, po konceptu DOS-a, po konceptu koalicionih vlasti od 2000. godine, mi u osnovi zadržavamo način finansiranja i oslanjanja na vlastite snage Fonda za razvoj.
Od 2001. do 2010. godine kroz Fond je, manje-više, potrošeno od sedam milijardi dinara do 11 milijardi dinara u toku ove godine. Sredstva Vlade i sredstva budžeta koja su odlazila u Fond za razvoj bila su u nekom iznosu 2006. godine od oko dve milijarde u toku ove godine vrlo mala. To su samo promili od ukupnih sredstava koliko ova država troši kroz budžet.
Aktuelna vlast se mora zapitati zbog čega se ne ulaže više. To sam malopre kod jednog predloga zakona rekao, kroz finansijski sistem Republike Srbije u poslednjih desetak godina prošlo je 60-tak milijardi, možda čak i do 65 milijardi evra. Samo promili su odvojeni u Fond za razvoj.
Kada je 2009. godine donet novi Zakon o Fondu za razvoj, izbačena je najznačajnija klauzula kojom se izgubila razvojna komponenta Fonda za razvoj. Odredba koja je zahtevala da se u Fond za razvoj izdvoji 1,5% bruto društvenog proizvoda, toliko sredstava, nažalost, ona je izbrisana i više aktuelna vlast ne razmišlja o ozbiljnom izdvajanju sredstava u Fond za razvoj.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za SRS, kao što smo čuli, krajnje je neprihvatljivo da prihvatimo ratifikaciju ovih ugovora i da, kao jedna već prezadužena zemlja, uđemo u nove kredite. Pošao bih od normativno-pravne strane dokumenta kojeg smo dobili, a radi se o Zakonu o zaduživanju Republike Srbije kod KBC banke itd, u iznosu od 250 miliona evra.
Naime, našim Ustavom i Zakonom o Narodnoj skupštini predviđeno je da se u Skupštini vrši ratifikacija međunarodnih ugovora, sporazuma, deklaracija, konvencija itd. Neophodno je, uz propratni akt, da se dostavi original ugovora. Mi smo ovde dobili jedan akt koji predstavlja jedan dopis Ministarstva finansija Vladi, pa Vlada nama dostavila Predlog zakona, bez ugovora. Pozivam gospođu Dragutinović, ministra finansija, da povuče sve ovo, da nam dostavi originale, jer ne možemo ovako raspravljati.
Moramo u Skupštini imati originale, potpisane, overene od strane nadležnih državnih institucija i sa jedne i sa druge strane i tek onda možemo raspravljati. Ovo je jedan običan dopis. Neuobičajeno je, a evo treći put ove godine, da mi ratifikujemo dopise određenih državnih organa.
Još tragičnije je sve ono što možemo uočiti u ovom dopisu, to ne mogu drugačije nazvati nego dopis. To je da se država zadužuje. Mi iz ovog dopisa vidimo da će se sredstva iz ovog zajma potrošiti za finansiranje budžetskog deficita i refinansiranje duga. Ne znamo koji budžetski deficit, ne znamo koja su to sredstva koja će se koristiti za refinansiranje duga i kojeg duga.
Sve to mora biti u propratnom aktu. To je normativno-pravna stvar, normativno pravni aspekt. Gospođo Dragutinović, povucite ovo, usaglasite sa normativom i onda možemo o svemu ovome razgovarati.
Ono što je još tragičnije, ovo je forma, pa ministarstvo može tu nešto da učini, kao i Vlada, ali šta ne može da učini? Ne može da spreči zaduživanje države i ogromnu zaduženost, ne samo države, kako to vi kažete u finansijskom sistemu, nego i drugih subjekata iz sistema: privrede, javnih preduzeća, građana, lokalne samouprave itd.
Sa nekoliko finansijskih pokazatelja ću pokazati vrlo tragičnu situaciju, problematičnu situaciju koja vas mora zabrinuti. Međutim, vas to očito ne brine. Deficit budžeta u 2006. godini bio je 13 milijardi dinara, u 2007. godini 45 milijardi dinara, 2008. godine 70 milijardi dinara, 2009. godine oko 102 milijarde, 2010, dobili smo informacije iz sredstava informisanja, posle usaglašavanja sa MMF, negde oko 120 milijardi dinara. Potrošićemo više 120 milijardi dinara nego što proizvedemo. Da li ste se vi pitali, gospođo Dragutinović, kako da se nadomesti sve ovo? Ako uporedimo to unazad četiri godine, onda vidimo da je deficit povećan gotovo 10 puta.
Još tragičnija situacija je ako sagledamo poslovanje javnih preduzeća, koja takođe imaju ogromne gubitke u svom poslovanju. Gospođo Dragutinović, evo podataka, oni su sveži, dobijeni su iz vašeg ministarstva. Lokalna samouprava je 2007. godine bila zadužena 27 milijardi dinara, 2008. godine 32 milijarde dinara, 2009. godine 41 milijardu, 2010. godine, za prvih šest meseci 50 milijardi dinara, a već po ovim pokazateljima koje imam, preko 70 milijardi dinara. Znači, gotovo četiri puta za poslednje tri godine.
Kod javnih preduzeća, tamo gde ste vi rekli da ne možete vršiti kontrolu, odnosno nemate uvid u način i u uslove poslovanja ovih preduzeća, pa čak i u neke finansijske tokove javnih preduzeća koja troše bez kontrole centralne države.
Akumulirani gubici javnog sektora, javno-komunalnih i javnih preduzeća su oko četiri milijarde evra. Njihova zaduženost je oko 4,5 milijarde evra. U sav ovaj javni dug koji imamo sada u nivou od 11,6 milijardi evra, vidimo u kakvom stanju se nalazi naše društvo. Ono što je pogubno to je da Vlada, nadležni državni organi u finansijskom sektoru, ne sagledaju stanje da kažu – e, sada se mora nešto učiniti.
Zadatak je da napravimo određene rezove, kao što to rade, zemlja razvijenog zapada. Evo mogli smo čitati ovih dana u sredstvima informisanja kako to radi Engleska, kako to radi Francuska, kako to radi Nemačka itd. Šta oni rade, a šta mi ne radimo? Oni već prave jednu srednjoročnu politiku, neke države do 2014. godine, neke do 2015. godine, gde otvoreno kažu - moramo smanjiti državni aparat sa tačno nominovanim brojem administracije koja mora otići na tržište rada.
Ne može država da sanira sve te mogućnosti, nemogućnosti finansiranja javnog sektora. Zatvaraju se agencije, zatvaraju se državne institucije koje su bile nezamislive za ovaj savremeni svet, ali se gase. Ne možemo ih finansirati i gasimo. Engleska, mogli ste to pročitati, ugasiće u toku 2011, u ovom četvorogodišnjem periodu, jer ona to radi za period za 2011. do 2014. godine, 192 agencije i državne institucije.
Šta još dalje rade? Smanjuju subvencije, smanjuju socijalna davanja, smanjuju davanja države, povećavaju poreze, povećavaju naknade, itd. Ali se nešto radi. Ovde je jedini posao države zadužiti se, opteretiti iovako opterećenu privredu i građane, a pitanje je – ko će to vratiti? I kad se to može vratiti?
Vi ovde jako fino i šmekerski kažete u ovim zakonima o ratifikaciji ovih ugovora o zaduživanju, sredstva za izmirenje obaveza po osnovu ugovora iz člana 2. ovoga zakona obezbediće se u budžetu Republike Srbije. U kom budžetu? Mi nemamo budžet. Ovo je običan papir. Prazan papir.
Gospođo Dragutinović, jako dobro znate koliki su prihodi i prinosi budžeta. Mi ih u poslednjih pet godina gotovo ne menjamo, oni su isti. Mi samo imamo naslovnu stranu. Mi samo trošimo, a država razbacuje. Umesto da se postavimo onako kao što to rade zemlje na zapadu, u regionu i da napravimo rez, napravimo stvarno stanje i napravimo sanaciju svih ovih problema koje imamo u finansijskom sektoru. Vas to ne interesuje. Bitno je zadužiti se.
Sada, evo kako to radi ekonomski odgovorna Vlada i socijalno odgovorna Vlada. Da bi pribegla saniranju postojećeg stanja deficita u budžetu, da bi izmirila sve troškove koje iz dana u dan rastu, država se kratkoročno zadužuje državnim zapisima. U 2008. godini taj iznos je bio 8,5 milijardi dinara. U 2009. godini, slušajte sada, 213 milijardi. To jeste kratkoročno, jeste da se vraća sa jednim kreditom vraćamo postojeći itd. Koliko je to puta? To je gotovo 40 puta, 30 i nešto puta više. Budžetom za 2010. godinu plan je bio da se država na ovaj način zaduži u iznosu od 294 milijardi dinara, odnosno 3 milijarde evra.
Evo, svedoci smo ovih dana da banke otkazuju poslušnost. Neće više da kupuju državne zapise, na poslednjoj prodaji prodato je nekih 18% uz kamatu od 13%, a kamata je daleko veća od zakonom dozvoljena. Gde je tu kraj? Gospođo Dragutinović, ovo se zaustaviti ne može. Sunovrat državnih finansija se ne može zaustaviti na ovaj način.
Ne ulažete ništa u privredu. Bili bi presrećni srpski radikali da mogu ovde dočekati trenutak da razgovaramo o ratifikaciji određenog zajma kojim se država zadužuje, a da sredstva ulažemo u zapošljavanje, u razvoj. To vam dozvoljava zakon itd.
Recite mi da li je ijedan takav zakon predložen od strane Vlade u periodu od 2001. do danas? Nije. I neće, jer nam ne daju sredstva za te namene. Možete dobiti samo kratkoročna sredstva ovako kao što vi dobijate na ovaj način.
Gospođo Dragutinović, zaustavite sunovrat državnih finansija. Na koji način? Napravite pravu analizu stanja, iznesite je na Vladu i predložite adekvatne mere Skupštini, bez toga nemamo uopšte državne finansije, ako nemamo državne finansije, ova država nema perspektivu. Ni građani ni privreda.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, za SRS je ovaj zakon neprihvatljiv iz više razloga.
Prvi razlog je da je zakon nepotpun. On je, pre svega, frazerski, on je nejasan, on je u određenim segmentima prenormiran zato što imamo određene norme koje u pravnom sistemu definišu neki drugi zakon i nema potrebe ovim zakonom definisati određene stvari koje su definisane nekim sistemskim zakonima, a to se pre svega odnosi na registraciju, na imovinu i na razne druge stvari. To ću kasnije u diskusiji i napomenuti.
Nadalje, on je samo u nekim segmentima načelan i nepotpun. Sa druge strane, ono što je najbitnije, sa aspekta vladajuće koalicije, to je da je on antievropski. Ako ste dobro saslušali kolegu Jojića, on nam je jasno rekao kako je to rešeno u većini evropskih zemalja.
Naime, zadužbine kao posebna pravna kategorija moraju biti, onako kako je to definisano u Evropi, posebnim zakonskim propisom, a fondacije i fondovi s obzirom da imaju finansijsko-pravni karakter, one moraju biti definisane onako kako je to definisano u evropskim zemljama, u savremenim zemljama koje su ozbiljno prišle ovoj problematici, a ne kao mi, što je vidljivo iz samog predloga zakona i obrazloženja ovog zakona, gde vidimo da od 1989. godine nismo imali popunjenu pravnu regulativu. Sada je donosimo, ali je ovo zakon koji sigurno neće rešiti sve probleme koje imamo u ovoj oblasti.
SRS se zalaže za sledeće, da povučete ovaj zakon, da razdvojite kategoriju zadužbinarstva u odnosu na fondacije. Fondove ste sada izbacili iz nepoznatog razloga, s obzorom da je to jedna prirodna celina koja pripada fondacijama i fondovima. Bilo je primereno da to regulišete, kao što je to tamo regulisano, kao što je to regulisano u Evropi. Zašto i iz kojih razloga to ne činite, to nam je nepoznato.
Osnovni problem je kod predlagača zakona što nije utvrdio javno pravni karakter zadužbina i fondacija. Gde je tu državni interes? Čini mi se da ste vi u zakonu više naglasili privatni interes koji ste definisali sa više članova u samom zakonu, nego što ste naglasili javno pravni karakter, značaj ovih instituta u pravnom sistemu i jasno rekli, gde je tu država, šta će država činiti da sačuva tradiciju, da sačuva sve ono što nam je značilo u istorijskom kontekstu – zadužbine, fondacije i razni drugi institute koje ovde ne spominjete. Nažalost, svega ovoga o čemu govorim nema. Zato kažem da je ovo prazan zakon, nepotpun, nejasan, sa puno rupa.
Pored toga, napomenuo sam već u zakonu ono što mora državni organ, posebno onaj organ koji je zadužen za pravni sistem, za harmonizaciju odnosa, mora ako želimo ozbiljno da se bavimo, a vi kažete – ozbiljna vlast, vi morate harmonizirati ove propise, morate ujednačiti propise, te vrednosti koje su opšte evropske, da tako kažem, to često i vi koristite, sada i ja koristim taj termin, morate ih primeniti ovde, ugraditi, inkorporirati u ovaj zakonski propis. Nažalost, ovde ga ne vidimo.
Šta je sa kontrolom? Šta je sa kontrolom u ovoj oblasti, a posebno u oblasti fondacija? Pročitaću jedan deo vašeg obrazloženja, gde vi kažete da u Republici Srbiji ne postoji propis kojim se uređuje upis u registar predstavništava stranih zadužbina i fondacija, mada su ona već niz godina, faktički, prisutna na ovim prostorima. Svesni ste činjenice da postoje strane fondacije, zadužbine i fondovi i razni drugi pravni i finansijski instituti koji deluju, a koji ovde nisu registrovani.
Gde je tu država? Ministre, vi ste nadležni u ovoj oblasti. Da li je i jedna inspekcija, da li je i jedan državni organ ušao u rad i poslovanje ovih instituta? Nije. Kasnije ću vam pročitati odgovor Vlade na jedno moje poslaničko pitanje, pa ćete videti da sam u pravu.
SRS godinama ukazuje na rovarenje nevladinog sektora. U ovoj oblasti je to najprisutnije. Ovde vi priznajete, nema pravnog propisa, kako ta pravna lica, kako ti pravni subjekti žive? Oni imaju svoja sedišta, imaju svoje tekuće račune, imaju svoja sredstva za rad, imaju svoje poslovne prostore, imaju svoja kola, imaju svoju imovinu, imaju ogromna sredstva koja im neko dotira, a gde je tu državni interes? Kako? Na koji način?
Vi zatvarate jednog preduzetnika koji nije platio porez u iznosu od 1000 dinara, plaća novčanu kaznu itd, ugostitelja koji ne izda računa, trgovca koji ne izda račun za 500, 800 dinara itd., ogromne novčane kazne trpe ti pravni subjekti, a fondacije i druge institucije stranih, pa i domaćih lica slobodno rade, obrću ogromna sredstva, koriste slabosti društva. Toga ste svesni, samo ne smete ući u kontrolu ovih institucija. Zašto? Zato što su to strane institucije koje su osnovale strane države zbog ostvarenja interesa, ali ne interesa Republike Srbije, nego interesa stranih država i stranih vlada.
Kada smo kod finansiranja i kod kontrole, razuverite me i recite mi – da li ste vršili kontrolu? Odmah ću vam ovde pročitati akt Vlade u kome se kaže da nije bilo kontrole.
Pitao sam Vladu da li je bilo kontrole? Nije bilo kontrole korišćenja ovih i raspolaganja ovih sredstava što se odnosi na donacije. Da li je to radilo Ministarstvo finansija pitao sam njih? Nemam vremena da sada čitam sve to. Odgovorili su da nisu vršili kontrolu. Sada o kojim sredstvima se radi kada govorimo o stranim donacijama, stranim finansijskim sredstvima i međunarodne pomoći koje su ušle u finansijski sistem Republike Srbije.
Na moje poslaničko pitanje koje sam postavio u toku 2008. godine odgovorila mi je Vlada. Odgovor je od 8. decembra 2008. godine. Kada sam postavio pitanje koliko se donacija ulilo u finansijski sistem Republike Srbije? Odgovara Vlada sledeće – ukupna realizovana međunarodna pomoć u periodu 2001-2007. godina u svim sektorima iznosi oko 4 milijarde 368 miliona evra.
Dalje sam postavio pitanje, koliko je od toga otišlo u sektor Komesarijata za izbeglice. Koliko su od tih sredstava ono što je strana donacija, ono što je humanitarna pomoć, ono što je pomoć zemalja sveta Republici Srbiji, izbegličkoj populaciji, interno raseljenim licima, određenim humanitarnim grupama kojima je neophodna pomoć? Koliko je to sredstava uloženo i dato Komesarijatu za izbeglice? Gledajte šta kaže Vlada sa potpisom potpredsednika i prvog zamenika predsednika Vlade Ivice Dačića.
On kaže sledeće – Komesarijat za izbeglice učestvuje u programima obezbeđivanja trajnih rešenja za izbeglice i poboljšanje životnih uslova interno raseljenih lica koje sprovodi Visoki komesarijat UN za izbeglice, Evropska agencija za rekonstrukciju preko svojih implementacionih partnera.
Sredstva programa koja su namenjena izbeglicama i interno raseljenim licima ne prenose se Komesarijatu za izbeglice, već Visoki komesarijat UN za izbeglice, Evropska agencija za rekonstrukciju i vlade pojedinih zemalja ista prenose svojim implementacionim partnerima i vrše nadzor nad realizacijom projekata i finansijsku kontrolu odobrenih sredstava.
Gledajte ko vrši kontrolu. Nema tu Republike Srbije. Nema tu kontrole namenskog utroška ovih sredstava. Ministre, vi ste nadležni ovde i vi morate kontrolisati to. Ova Vlada, ova vlast i vaše ministarstvo kontrole nema, to je vidljivo iz ovog odgovora.
Ko su implementacioni partneri? Sada ću vam ovde pročitati ko su implementacioni partneri. Ovo su organizacije koje deluju ukupno mislim negde tridesetak nevladinih organizacija, odnosno fondacija koje deluju u Srbiji, a vi kažete – nisu registrovane ovde. To su implementacioni partneri. Oni troše sredstava. Koliko sredstava, da li država zna? Ne zna.
Evo sledećeg odgovora. Četrnaestog oktobra 2009. godine dobio sam odgovor ponovo od Vlade sa istim potpisom, gde kaže – ukupna realizovana međunarodna pomoć, donacija, u periodu od 2001. do 2008. godine u svim sektorima iznosi oko četiri milijarde 725 miliona evra.
Sve to ne bi bio problem da nismo pre nekoliko dana čuli Dežera, šefa misije Evropske komisije u Srbiji, koji kaže na jednom od savetovanja gde je uzeo učešće, da je Evropska komisija do sada u Srbiju uložila 10 milijardi evra. Ovde je podatak 4 milijarde 700 i nešto miliona. Čovek kaže pre mesec dana – 10 milijardi evra. Ko tu sada raspolaže pravim podacima? Verovatno Evropska komisija.
Da li mi sada znamo gde je otišla ova razlika od gotovo 5,5 milijardi evra za godinu dana ili smo mi dobili to? Da li je to upumpano u naš finansijski sistem? Ministre, vi to morate da znate. Vi morate pružiti odgovor jer u jednom segmentu vi kontrolišete i morate znati, to je sve ušlo preko ovih organizacija koje nisu registrovane ovde. Kako su one dobile račun? Kako one mogu trošiti tako ogromna sredstva, da to državni organi Republike Srbije ne kontrolišu i nemaju uvid u sve ovo?
Da je to činjenica, govori i ovaj podatak da je za osam godina u Republiku Srbiju ušlo, po vašim podacima, ovo čime Vlada raspolaže, kaže se oko, čovek kaže iz Evropske komisije otvoreno 10 milijardi evra smo upumpali u pravni sistem.
Kako? Preko kojih računa? Preko računa Vlade verovatno samo četiri milijarde i nešto. Ko je potrošio ona sredstva? Da li to ova suverena država, ova suverena Srbija mora da zna? Svaka savremena država u svetu zna koliko sredstava se nalazi u finansijskom sistemu te države, jedino to verovatno ova država nema, zato što ne držite konce ili neko drugi kontroliše finansijske tokove u Republici Srbiji.
Predsednik Tadić je u više navrata pozivao tajkune da se odazovu kroz jedan humanitarni vid i da pomognu u raznim oblastima, posebno u oblasti socijalne politike, da se pomogne kroz određene vidove. Čak je i rekao na jednom sastanku, on je bio zatvoren, ali je to izašlo u javnost, da postoji jako mnogo nepristojno bogatih koji su stekli sredstva na različite načine i da je primereno da se odazovu. Predložio im je da sagrade most. Taj poziv je upućen pre otprilike šest meseci.
Predsednik Tadić je to uputio još u više navrata posle toga, međutim, šta se dešava? Nema odaziva. Dobićemo stotinak platana, to je sve ono što ćemo dobiti od tajkuna. Vidite, zato je bitan zakon. Zato je bitno da narod Srbije zna šta su naši preci radili i koliko su odvajali za humanitarni rad, za socijalna davanja, pomagali sirotinji, pomagali ranjenike, izbeglice itd.
Gde je tu sada svest savremenog čoveka? To se morate pitati vi, to se moraju pitati ljudi iz vlasti koji su omogućili pojedincima da stvore ogromna bogatstva. Zašto se ta bogatstva ne vraćaju kroz vid zadužbinarstva i drugih vidova humanitarne pomoći?
S obzirom na vreme, moram se osvrnuti na oblast, kroz određene podatke koje imam, u praksi moram pokazati koliki je tu nered i javašluk aktuelne vlasti u oblasti podele humanitarne pomoći izbeglicama i interno raseljenim licima. Sa ovoga spiska mogu izdvojiti četiri-pet organizacija koje su donirale ogromna sredstva, to su organizacije iz Švajcarske, iz Danske, iz Norveške itd.
Treba da pohvalimo pojedine humane ljude iz tih organizacija koje su odvojila ogromna sredstva koja se mere milionima evra, dala izbegličkoj populaciji, interno raseljenim licima, pomogle izbeglom stanovništvu iz Republike Srpske Krajine, sa Kosova i Metohije, Republike Srpske itd.
Vlada Republike Srpske Krajine, na čijem sam čelu, imala je jako mnogo primedbi pojedinaca iz izbegličke populacije koje su ukazivale na zloupotrebe koje su se dešavale u tim organizacijama koje su delile, to su bile određene fondacije stranih predstavništava, i na neodgovornost, aljkav, brljav rad i na kriminal u tim organizacijama, jer su ti ljudi raspolagali sredstvima koja su davali u stranoj valuti ili u građevinskom materijalu. Na desetine primedbi.
Kako može u savremenim uslovima da jedan pojedinac izdvoji stranu valutu i da nekom izbeglici za gradnju kuće, a ne da drugome? Pod kojim uslovima je to deljeno? To su milioni evra koji su deljeni. Da li mi sada imamo evidenciju koliko je sredstava došlo, ko je ta sredstva podelio, kome su ona podeljena, ko je trebao da dobije a nije dobio?
Mi nemamo nikakve podatke. Imamo samo gole primedbe pojedinaca koji su ostali bez ikakve pomoći, a trebalo je da dobiju. Gde je tu učešće države? Gde je tu učešće Vlade? Gde je tu učešće Ministarstva za rad i socijalna pitanja? Ministre, gde je vaše učešće? Gde je učešće Komesarijata za izbeglice? Nema vas nigde.
Podeljena su ogromna sredstva. Pitanje je koliko sredstava vraćeno, koliko je otuđeno, koliko je u tim kriminalnim radnjama završilo u privatnim džepovima? Radi se o fondacijama koje i dan-danas deluju, radi se o pojedincima koji i dan-danas troše sredstva.
Vaša obaveza, kao Ministarstva kulture, bila je da kontrolišete te fondacije, da ih registrujete, da ih uvedete u red, da vršite normalnu kontrolu i funkcionisanje ovih fondacija, ali od toga nema ništa. Najveći deo tih sredstava završio je u privatnim džepovima. Koliko je toga vraćeno tamo, mi to ne znamo.
Mi sada nemamo čak ni najmanju evidenciju o tome da se zahvalimo tim državama, tim pojedincima koji su odvojili i dali sredstva, zato jer su humani ljudi, jer su želeli da pomognu nedužnom narodu, jer su želeli da pomognu deci koja su ostala bez roditelja, ranjenicima, borcima, itd. Kako da im se zahvalimo kad ne znamo ni koliko je ušlo, niti koliko je izašlo, koliko je oteto, itd?
Sve ovo su konkretni primeri. Ovo je život. Zakon mora odgovarati životu. Zato, ako vi u jednom članu kažete da ćete u prekršajnom smislu sankcionisati strana predstavništva ukoliko se ne registruju u roku od šest meseci, a sa druge strane niste naveli na koji ćete način to kontrolisati i vršiti nadzor nad njihovim radom i uticati na njihovu humanost da stvarno dovedu stvar do kraja – nema ništa od zakona, to je mrtvo slovo na papiru.
Ovaj zakon je za SRS krajnje neprihvatljiv. Povucite ga, razdvojite zadužbine od fondacija i fondova, zato što ne pripadaju u normativno-pravnom smislu i po karakteru i ne mogu se udrobiti u jedan zakonski projekat. S druge strane, ovo što vam ukazujemo…
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, počeću od Fonda za razvoj i problema koje ima ova državna institucija. Naime, 90-ih godina, kada je osnovan Fond za razvoj, on je osnovan, a to govore i odredbe Zakona o formiranju Fonda, da će to biti jedna razvojna institucija u kojoj će država preliti sva sredstva koje su joj na raspolaganju i da će se iz ovoga Fonda obezbediti sasvim dovoljno sredstava privredi, poljoprivredi i svim drugim granama privrednog života i na taj način zadovoljiti potrebe u razvojnom smislu. Nažalost, Fond za razvoj nije zaživeo, a posebno je to tragično gledati kroz bilanse Fonda za razvoj u poslednjih desetak godina.
Naime, Fond za razvoj, kao institucija iz godine u godinu ima sve manje sredstava, i u dinarskom i u deviznom smislu. Država koja je bila u obavezi, prema Zakonu o Fondu za razvoj, da izdvoji 1,5% BDP, izdvajala je vrlo malo, a u nekim godinama čak ništa.
Fond za razvoj se pretvorio u komisionara raznih ministarstava. Umesto da država, shodno odredbi Zakona o Fondu za razvoj, izdvoji 1,5% BDP, da izdvoji ono što je predviđeno Zakonom o privatizaciji, 50% od privatizacionih prihoda i ulije u Fond i da se kroz fondovsku podelu pomogne privredi, pomogne poljoprivredi i drugim granama, da se krene u zapošljavanje, mi imamo suprotne tendencije.
Imamo prezaduženu privredu koja ne može doći do sredstava u Fondu za razvoj sa beneficiranim kamatama i beneficiranim uslovima. Imamo ogroman broj nezaposlenih, iz godine u godinu on se povećava. Imamo tendenciju smanjivanja broja zaposlenih baš zbog toga što privreda nema zdrava kvalitetna bonitetna sredstva iz ovoga fonda, kako bi mogla da bude konkurentnija, da bude daleko stabilnija nego što je sada.
Ono što je bitno naglasiti, to je da se ovim zakonskim projektom izmešta Fond za razvoj i prelazi u Niš. Pročitaću ovde zbog građana Srbije koji je to osnovni razlog zbog čega se prebacuje sedište u Niš. Osnovni razlog zbog koga se predlažu izmene i dopune Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije je promena sedišta Fonda i njegovo seljenje u Niš. Navedeno je predloženo iz razloga dekoncentracije državnih institucija i približavanja usluga Fonda licima u područjima koja su manje razvijena.
Da li je nadležno Ministarstvo ekonomije napravilo pravu analizu šta ćemo mi dobiti sa ovom promenom? Nije, ne samo u ovom slučaju, nego i kod drugih zakonskih projekata koje razmatramo danas i koje ćemo verovatno razmatrati ovde. Mi jednostavno ne napravimo pravu analizu šta mi tu dobijamo, a šta gubimo.
Ne dobijamo ništa, čak naprotiv, u periodu od godinu dana dok se ne preseli dokumentacija, dok se ne preseli sedište i sve ono što je neophodno za rad sedišta jedne državne institucije, tu će proći najmanje godinu dana i onda ćemo konstatovati da, u stvari, zbog problema u funkcionisanju ovog Fonda i zbog toga što ne mogu doći do određenih informacija, vratićemo to nazad opet u Beograd, što je prirodno i normalno.
Ali, ako učimo iz uporedne prakse drugih država, da vidimo, to je nepojmljivo u bilo kojoj drugoj razvijenoj državi da imamo sedište ovako značajne institucije, da je selimo u neko drugo sedište. Zašto? Koji je tu stvarni razlog? Da li je stvarni razlog pomoć nerazvijenima? Mi vidimo pokazatelj nerazvijenosti, ja ću ovde to pročitati – od 2000. godine nivo nerazvijenosti u Srbiji je povećan sa 1:5, sada je odnos 1:7. Kod gradova je to još drastičnije, od 1:8 sada je 1:15. Kod prihoda koje ostvaruju pojedini gradovi, to je odnos 1:22. Šta ćemo dobiti sa ovom promenom? Ništa nećemo dobiti. Šta ste morali napraviti, a šta ne činite?
Fond za razvoj mora biti u pravoj funkciji. E sada, određeni vaši lobistički krugovi se zalažu za Razvojnu banku. Vojvodina je već ušla u proces i formirana je Razvojna banka. Na sednici Odbora za industriju pozvali smo i direktoricu Razvojne banke, koja je rekla određena iskustva u radu ove banke, ali osnovni problem kod banaka koncipiranih na ovaj način je što se moraju pridržavati odredaba o bankarskom sistemu, finansijskom sistemu, što u svakom slučaju otežava normalno funkcionisanje u finansijskom smislu zbog toga što se moraju obezbediti sredstva za obaveznu rezervu, za određene rezervacije i određena druga sredstva koja su umrtvljena, koja su zarobljena. To je osnovni problem.
Međutim, vi sada da bi izašli sa određenom političkom parolom, hajmo formirati razvojnu banku, sa tom razvojnom bankom ćemo unaprediti ništa. Ne može se unaprediti. Nema zdravih sredstava. Nema zdravih sredstava u sistemu iz kojih bi mogli obezbediti uslove za normalan rad, funkcionisanje, da li Fonda za razvoj ili Razvojne banke.
Evo još nekoliko finansijskih pokazatelja. Preko Ministarstva ekonomije obezbeđena su određena sredstva za subvencionisanje kredita, tako i u 2000. godini preko bankarskog sistema, a SRS već nekoliko godina govori – nemojte pumpati sredstva državna preko banaka, samo se ukamaćuje u bankama i banke imaju dobit, umesto da to ima Fond za razvoj i da ta sredstva vrati.
U 2009. godini putem banaka plasirano je oko milijardu evra, 95 – 96 milijardi dinara, oko milijardu evra i zadovoljeno je otprilike 11 hiljada tražioca kredita. Šta je problem? To su bile kratkoročne pozajmice, kratkoročni krediti za likvidnost u iznosu od milijardu evra, ali kod investicionih kredita na duži rok odobreno je 12 kreditnih zahteva u ukupnoj vrednosti od dva miliona i 300.
Šta iz ovoga vidimo? Mi vidimo da se bankama ne isplati dugoročno ulagati u privredu. Zašto? Nesigurnost srpske privrede. Onda primenjuju varijantu – dohodovnije za njih i nepovoljnije za našu privredu.
Sada kod investicionih kredita vidite samo 12 kredita. Zašto smo mi sada u problemima? Zašto je naša privreda ne konkurentna? Upravo zbog toga što ne mogu doći do kvalitetnih sredstava, jeftinih sredstava, sredstava na duži rok.
Naša privreda u perspektivi nema budućnost. Ona ne može biti konkurentna sa zemljama u regionu, a da ne kažem da će biti konkurentna sa evropskim zemljama i evropskim privredama i evropskim pravnim licima koji imaju u izobilju kreditnih linija, banaka, državnih fondova, lokalnih fondova, regionalnih fondova, investicionih fondova itd, i jeftino i na duži rok. Ovde toga nema.
Ovo su vam najbolji pokazatelji o tome da se o tome ne razmišlja. Ako država želi da pomogne privredi, onda mora sva slobodna sredstva prebaciti u Fond za razvoj. Nikakva "Razvojna banka", ne zanosite se time. Nema više te propagande kojom možete vi ići u narod, prepoznati ste.
Ubacite sve u Fond za razvoj. Napravite od te državne institucije pravu razvojnu instituciju koja će imati svoju suštinu, koja će davati jeftine kredite, koja će davati kredite na duži rok, koja će se pozabaviti problemom pravog investiranja, dugoročnog investiranja u osnovna sredstva. Problem srpske privrede je što ne može doći do jeftinih kvalitetnih sredstava i sredstava na duži rok.
Pored toga, umesto danas da razmatramo određenu strategiju privrednog razvoja, i da u tom kompleksu razgovaramo o Fondu za razvoj, mi kroz jednu kozmetičku promenu razgovaramo samo o promeni sedišta. Srpskoj privredi, ako stvarno želite da budete dobri domaćini, pored toga, trebaju razne carinske olakšice, olakšice u smislu oslobođenja određenih obaveza koje ima privreda danas.
Gotovo svakodnevno slušamo probleme malih i srednjih preduzeća, pa i velikih preduzeća, da im lokalna samouprava diže takse i naknade, 10, 12 do 15 puta su dignute lokalne takse i naknade. Zašto? Zato što niste prebacili transferna sredstva, uskratili ste to lokalnoj samoupravi, jer je lokalna samouprava ostavljena sama po strani i ona traži izlaze, diže lokalne takse, naknade i na taj način mi opterećujemo i ovako preopterećenu privredu.
Za SRS je krajnje neprihvatljiv ovaj zakon, kao i ovaj set zakona o kojima danas govorimo. Ne možemo o njima razgovarati. Napravite pravu analizu poslovanja privrede, idite sa određenim merama i aktivnostima za saniranje postojećeg stanja. Bez toga nema srpske privrede.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o akreditaciji. Pre nego što pročitam i obrazložim suštinu amandmana moram pročitati član 1. Predloga zakona o akreditaciji. U članu 1. se kaže sledeće: Ovim zakonom uređuje se akreditacija, položaj i rad nacionalnog tela za akreditaciju RS, kao i druga pitanja od značaja za akreditaciju.
U svom amandmanu zatražio sam da se reč "akreditacija" zameni rečima "sistem i postupak akreditacije". To je čisto pravno-normativna dogradnja ovog člana, koja će daleko šire pojasniti sam sistem mera i postupak akreditacije.
Vlada je u obrazloženju odbila ovaj amandman. U obrazloženju se kaže sledeće – amandman se ne prihvata iz razloga što se predloženim amandmanom ne menja suština pojma akreditacije.
Moje amandmansko rešenje i predlog nije bio da menjam suštinu akreditacije, nego samo da pojasnim osnovne elemente i postupke akreditacije. Nažalost, Vlada je odbila ovaj amandman. Mislim da je pogrešila u svemu ovome. Trebalo je da prihvati ovaj amandman.
Kao i kod prethodnog, tako i kod ovog člana, predlog i stav SRS je da se briše odredba koja je nepotrebna u zakonu. Znači, ne treba nam normiranje i nije uobičajena praksa da se normiraju određene stvari koje su fakultativnog karaktera.
Vi ovde u predlogu zakona kažete da akreditaciono telo ne obavlja poslove radi sticanja dobiti. Dobit je kategorija ekonomsko-pravna koja se podrazumeva i koja je sastavni deo ekonomskog sistema, jer ako nemate dobit, vi ste gubitaši, a gubitaši spadaju u kategoriju tela koja moraju biti obrnuto određena sa represivnim merama države, a to je stečaj, likvidacija i tako dalje.
Znači, uslov vašeg opstanka u privrednom, ekonomskom i finansijskom sistemu da imate dobit. Po nama je ovo nepotrebna kategorija, zato smo je izbacili.
Ono što je još bitnije, vi u ovom zakonu niste tretirali, a to je sistem tela koji će raditi i koji će morati imati dobit. Pitanje njihovog vlasništva, sada je sto posto društvenih preduzeća iz ove oblasti, a 70% je privatizovano, 30% je državnih institucija, laboratorija koje će biti privatizovane i koje će ući u transformaciju i pitanje je ko će ih kupiti.
Doći ćemo do apsurda da će kontrolu vršiti telo čiji je vlasnik jedno lice, a vršiće kontrolu robe čiji je vlasnik isto to lice, samo u nekom drugom vidu, ali isto pravno lice čiji je vlasnik jedan. Proizvođač će opet biti neko ko je vlasnik tog trećeg pravnog lica. O tim apsurdima moramo razgovarati, a vi to niste otvorili.
U ime SRS sam zatražio da se briše ovaj član zbog toga što je on nepotpun, nejasan, a sa druge strane ima u normativnom smislu određenih problema.
Naime, u članu 16. Predloga zakona se kaže – ATS uz sertifikat o akreditaciji dodeljuje simbol akreditacije, da ne čitam dalje, ovo je prvi deo člana. Kaže – uz sertifikat o akreditaciji dodeljuje simbol akreditacije. Ako se radi o dodeljivanju, znači, državni organ ništa ne dodeljuje bez određenog pravnog akta. Pravnim aktom se utvrđuju prava i obaveze.
Kada se nešto dodeljuje, to je u privatnom žargonu, mladić dodeljuje, poklanja nešto devojci. U normativnom životu nema dodeljivanja. Postoji pravni akt kojim se utvrđuju prava i obaveze. Iza ovoga stoji, kaže – uz akt o sertifikaciji dodeljuje simbol. Znači, na temelju nekog pravnog akta.
Međutim, problem je u vašem predlogu zakona što niste utvrdili pravnim aktom da se dodeljuje ili donosi državni organ akt o sertifikaciji. Ako ste mislili, kao što ste mi rekli na Odboru za nauku i tehnološki razvoj, da se to definiše aktom o sertifikaciji, tako ste mi rekli, onda ne može stajati ova odredba zakona – uz. Nego se kaže ovako – ATC "u", a ne "uz", nego "u". Kaže se – u sertifikatu o akreditaciji dodeljuje simbol akreditacije.
Po meni i po stavu SRS ovo je nepotrebno, jer niste definisali ni ono. To je malo protivzakonito da određujete ovako i lingvistički je neispravno. To je vidljivo iz mog izlaganja i obrazloženja.
Član 12. Predloga zakona o zaštiti potrošača govori o ugostiteljskim objektima, a u stavu 3. tačka 3) govori se o cenovnicima hrane i pića, pa, između ostalog, formulacija predlagača ovoga zakona je sledeća – prodajne cene hrane i pića u cenovnicima moraju biti dostupni potrošačima u dovoljnom broju primeraka i na mestima na kojima se potrošači uslužuju.
Gledajte, osnovna primedba SRS i mog amandmana jeste u tome da formulacije u zakonu odgovaraju prevashodno stvarnom životu i da ne budu uopštene, da budu jasne, decidirane. U ovom slučaju ste koristili lingvističku formulaciju koja ne odgovara stvarnom stanju i predlog je da se to briše.
Vi ste rekli ovde – u dovoljnom broju primeraka. Šta znači – u dovoljnom broju primeraka? Zakonodavac mora jasno i decidirano reći – da li je jedan primerak sasvim dovoljan, da li je to dva, da li je to pet, da li je to sedam? To sve zavisi od okolnosti u kojima se obavljaju te usluge. Zakonodavac mora biti jasan. Formulacija rečenice, lingvistička konstrukcija rečenice mora biti jasna. Ne može biti ovako kao što ste ovde naveli ''u dovoljnom broju primeraka''.
Amandmanom smo pokušali da tu rečenicu svedemo u onaj okvir koji će po mišljenju SRS odgovarati potrebama ugostiteljstva. Niste to prihvatili. Ponovo greška Vlade i samog predlagača zakona.
Srpska radikalna stranka je pokušala sa 50-ak amandmana, koje smo pripremili na ovaj zakon, da dogradi i u normativnom smislu sve ono što je po nama problematično u ovom zakonu.
U članu 26. govori se o posebnoj zaštiti maloletnika. Evo na koji način predlagač zakona, premda u naslovu kaže da je to posebna zaštita maloletnika, ide sa odredbom koja ne štiti maloletnika.
Pročitaću odredbu člana 26. stav 2. "U slučaju sumnje da je potrošač lice mlađe od 18 godina, trgovac nije dužan da proda ili usluži alkoholno piće, odnosno duvanski proizvod, dok potrošač ne omogući trgovcu uvid u važeću ličnu kartu, pasoš ili vozačku dozvolu".
Zašto smatramo da predlagač zakona nije postupio u duhu sa onim što je navedeno u glavi ovog člana? Zbog toga što je išao sa odredbom koja je deklaratorne prirode. Odredbe deklaratorne prirode nisu obavezujuće.
Znači, mi ne štitimo maloletna lica. Šta smo predložili? Predložili smo da se umesto "trgovac nije dužan" ugradi odredba: "trgovcu je zabranjeno". To je imperativna odredba.
Zakonodavstvo možemo podeliti u dva segmenta: jedan je imperativne, a drugi deklaratorne prirode. U ovom slučaju, ako kažemo da trgovac nije dužan, nismo rekli da on ne može, nego on nije dužan. Znači, on slobodnom procenom volje ocenjuje da li hoće ili neće.
U ovom slučaju kada smo, kao što sam predložio amandmanom, naveli da se trgovcu zabranjuje, onda je to imperativna priroda i onda možemo tražiti njegovu odgovornost.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, kao i koleginica Dimitrijević, podneo sam amandman na član 87. stav 1. tačka 1. i zatražio brisanje reči "po pristupačnoj ceni". Prvo, jezički sam pojam "po pristupačnoj ceni" je nedefinisan, nejasan i on može u praksi stvoriti određene probleme i stvara probleme.
Zašto je zakonodavac ugradio ovu odredbu, to je pitanje na koje treba da odgovori neko od ovde prisutnih predstavnika Vlade i Ministarstva. Međutim, onaj ko zvanično treba da odgovori na ovo pitanje, to je ministar trgovine i turizma, on ovde nije prisutan. Biće nama i javnosti uskraćena informacija o tome šta znači to "po pristupačnoj ceni". Mi znamo po kojim cenama građani dobijaju uslugu. Koje su to cene?
Reći ću vam jednu situaciju s kojom smo se suočili pre dve godine, a verovatno ćemo i ove jeseni imati opet te probleme, a to je povećanje cena u oblasti gasa od strane JP "Srbijagas", koje je izvršilo projekciju od 60%. Kada su to kritikovali predstavnici SRS i ostale partije opozicije, onda smo iskopali puno tih podataka vezanih za zloupotrebe od strane distributera i javnih preduzeća koja se bave distribucijom gasa.
Zašto je tu nastao problem? Problem je u tome što su lokalne samouprave dozvolile svojim distributerima da sami formiraju vlastitu maržu, tako da smo u praksi imali da je jedna lokalna samouprava odredila cenu od tri dinara, druga od 13 dinara, treća od 18 itd, tako da su se cene kubnog metra gasa razlikovale od opštine do opštine i ukupni iznosi su išli od minimalne cene od negde 28 do čak 45. To govorim podatke iz 2008. godine. Usledila je još jedna korekcija 2009. godine, a ove godine, posle poskupljenja koje će uslediti verovatno ovih dana, to će biti još drastičnije.
Time se krši ne samo zakon o cenama, nego i hrpa drugih zakona, ali i Ustav. U Ustavu jasno stoji da su građani izjednačeni u pravima i obavezama. Zašto građanin u jednom gradu plaća minimalnu cenu od 28, a drugi, sećam se jako dobro da je u gradu Bečeju cena bila tada 45 dinara? Zašto građani tu nisu izjednačeni?
Radi se o uslugama od opšteg, ali ne i ekonomskog interesa, kao što ste vi ovde naveli. To je opšti interes - da građani dobiju gas da bi se grejali, kao što je opšti interes da građani dobiju električnu energiju, da se čisti grad itd, set komunalnih usluga i komunalnih delatnosti.
Zašto ste ugradili ovu odredbu "ekonomskog interesa"? Vi ste suzili zaštitu građana. Ovaj zakon se zove zakon o zaštiti potrošača. Vi ne štitite potrošače. Ova odredba jasno govori o tome da vlast ne želi da zaštiti potrošače. Da je želela da zaštiti potrošača, onda bi zadržala odredbu da su to opšti interesi.
Zašto su opšti interesi? Zato što opšti interesi, kao širi javni pojam, obuhvataju sve vidove društvenih interesa, socijalne interese, socijalni karakter ovih delatnosti o kojima govorimo, finansijski, ekonomski, privredni itd. Karakter ovih delatnosti i te usluge moraju nositi naziv onako kako to definiše naš pravni sistem.
Naš pravni sistem u pozitivnoj regulativi govori o delatnostima koji se obavljaju od opšteg interesa. Ekonomski interes se mora isključiti zašto što ekonomski i finansijski interes u svojoj kategoriji ima slobodu pristupa. Mi nemamo slobodu pristupa zato što su nam distributeri, po pravilu, u jednoj opštini samo jedan distributer. Tu moramo isključiti taj ekonomski i finansijski interes koji vi želite da ovde ubacite.
Da tu nešto ne štima najbolje govori odredba člana kojim se definišu ove oblasti, a to je značenje pojedinih izraza u članu 5, gde vi u tački 28. kažete: "usluga od opšteg ekonomskog interesa jeste usluga čiji kvalitet usluge pruža, odnosno cenu uređuje ili kontroliše državni organ".
Nema ovde definicije. Kada se u jednom propisu definiše pojam kojim se definišu određene pojave i događaji u zakonu, prava ili obaveze, onda se definiše sa potpuno jasnom i decidiranom formulacijom.
Kada vi kažete – jeste usluga ili čiji kvalitet usluga pružanja, odnosno cenu uređuje ili kontroliše državni organ itd, da ne čitam, poduža je interpretacija ovih stavova, i na kraju u zagradi kažete – elektronske komunikacije, snabdevanje električnom energijom i gasom, komunalne delatnosti ili slično, to je upravo ono što govorimo. To su delatnosti od opšteg interesa.
Nema tu ekonomskog interesa, u tim delatnostima, posebno u komunalnoj problematici isključen je ekonomski interes. Zašto? Zato što cene određuje lokalna samouprava. Usluge, način, kvalitet tih usluga se definišu na nivou lokala. Ako se radi o javnim preduzećima od državnog karaktera, onda određuje ministarstvo, odnosno Vlada shodno odredbama Zakona o cenama. Pomešali ste ovde itd.
Šta je suština? Suština je u tome da vi ne želite zaštiti potrošača. Ako smanjujete nivo zaštite, a to ste učinili kroz ovu pravnu formulaciju, onda ste u stvari otvorili tržište, otvorili mogućnost daleko fleksibilnijeg određivanja cena i usluga i onda ste omogućili zloupotrebe, a u uslovima monopolizacije našeg tržišta, posebno u nekim delatnostima koje ste otvorili, tako da monopolisti rade ono što oni hoće, vi ste učinili zloupotrebu. Ovo je zloupotreba prava. Ovo nije zaštita potrošača, ovo je suprotnost, ovo je monopolizacija tržišta.
Što je najpogubnije, vi ćete sada u delatnostima koje su od posebnog društvenog interesa omogućiti ekonomsku utakmicu da monopolisti uđu, da monopolisti kupuju ta preduzeća, a to je verovatno najava privatizacije komunalnog sistema koja će uslediti, vi najavljujete to do kraja ove godine.
Onda će ti koji privatizuju komunalna preduzeća i komunalne usluge biti u mogućnosti da rade šta hoće, odnosno da povećavaju cene, da određuju nivo usluga onako kako oni hoće. Biće mnogo zloupotreba, daleko više nego što je to danas.
Ispravite ovo, imate još šansu do kraja ove rasprave u pojedinostima, pomozimo narodu. Ako stvarno želimo pomoć i zaštitu potrošača, onda morate postupiti ovako kao što vam predlaže SRS. Ustrojite to onako kako to nalaže pravni sistem ili odustanite od ovoga, povucite.
Ako nismo u ovih poslednjih pet godina, koliko imamo Zakon o zaštiti potrošača, ništa učinili da zaštitimo potrošače, mi smo štitili monopoliste, trgovce i razne manipulante na tržištu proizvoda i usluga, a posebno smo štitili one koje ne treba da štitimo.
U članu 137. Predloga zakona navedena je jedna apsurdna rečenica koju moramo korigovati i u tom pravcu je usmeren amandman. Amandman se odnosi na sudsko utvrđivanje nepoštenog poslovanja.
Naime, ovako kako je predloženo u Predlogu zakona možemo videti da je prvo ova formulacija nelogična, ona je nejasna, ona je nepotpuna i kao takva ne bi smela da ostane u zakonu. Pročitaću je zbog javnosti: U članu 137. kaže se sledeće: Potrošač čije je pravo ili interes povređen može da podnese zahtev za pokretanje postupka zabrane nepoštenog poslovanja".
Prvo, jezički ovo ne može da stoji ovako. Šta sam predložio amandmanom? Da se umesto reči "zabrane" ugradi reč "preispitivanja", preispitivanja nepoštenog poslovanja. Znači, ukoliko potrošač pokrene postupak u smislu utvrđivanja nepoštenog poslovanja, sud će utvrditi ovo što je ovde napisano. Utvrđivati da li je zabranjeno nepošteno poslovanje, jeste, zabranjeno je. On će odbiti ponuđača.
Imamo apsurdnu situaciju – da vi dozvoljavate nepošteno poslovanje. Sud ne može ništa drugo utvrditi. I logički, i ciljno i jezički ako tumačimo ovu odredbu, onda ćemo videti da je to jedan apsurd.
Zašto niste prihvatili ovaj amandman? To ste naveli u obrazloženju, pa ste rekli sledeće – amandman se ne prihvata zbog toga što nije u skladu sa pravnim standardima relevantne direktive EU koja se preuzima ovom odredbom i prirodom instituta.
Tu su upravo apsurdi, što mi direktno inkorporiramo i harmonizujemo evropsko zakonodavstvo sa srpskim zakonodavstvom. Ne možemo na taj način. Prvo, pravnik uvek mora imati presudnu ulogu u odlučivanju logičke i jezičke konstrukcije svake rečenice.
Ako direktno prevedemo ono što piše u direktivama EU, onda imamo ovakvu situaciju. To je apsurd i to morate otkloniti. To je uslov normalnog rada, normalnog tumačenja i normalnog normiranja u pravnom sistemu Republike Srbije.
Ako budemo ovako radili kao što vi radite, prepisujete, prevodite i direktno prepisujete u pravni sistem sve ono što piše u EU, onda vas pitam – šta će vam onda u ovoj skupštini 350 radnika? Bar 60% su pravnici. Pravnici onda ne trebaju. Prepisujmo samo ono što piše u evropskim direktivama, evropskom zakonodavstvu, uporednom zakonodavstvu, pravnici nam ne trebaju.
Pravnici u Vladi takođe ne trebaju, pravnici u ministarstvima ne trebaju. Prepolovimo administraciju, najbolji je to način. Šta ćemo dobiti u pravnom sistemu? Krnje zakone, nejasne zakone, nepotpune zakone, nepotpun pravni sistem. Pokušajmo razmatrajući reč po reč, slovo po slovo, odredbu po odredbu, da korigujemo kroz amandmane, da ispravimo sve ono što je jasno, što je vidljivo. Međutim, odbijate to sve.
Iskoristiću ono vreme koje imam kao predstavnik poslaničke grupe. Ovako kako je koncipiran ovaj zakon, nećemo ostvariti ono što je stvarni smisao, stvarna potreba građana Srbije, a to je zaštita potrošača.
Zašto nećemo? Zato što smo iz odredaba zakona izbacili ono što je ovog trenutka najbolnije. Najbolnije je većini građana Srbije poslovanje u bankarskom sistemu. Svako onaj ko je ušao u banku, a pozivali ste, molili ste, kumili ste, lobistički se postavljali u ime tih banaka, koje je nekolicina ljudi iz Vlade dovela na ovo tržište.
Monopolizirali ste bankarski sistem. Građanin kada je ušao u banku, od tog trenutka je počela pljačka, to se drugačije ne može nazvati. To je prevara i pljačka. Ovoga trenutka građani Srbije plaćaju najveće kamate u Evropi, najveće marže i najveće naknade.
SRS godinama ukazuje na ove društvene anomalije i probleme koje imaju građani Srbije. Zašto vi to ne otklanjate? Ne smete? Upravo ti lobistički bankarski krugovi su vas postavili. Ovu vladu su postavili upravo ti bankarski krugovi, ali ne iz Srbije, nego sa Zapada. Vi to jako dobro znate.
Sada ću ovde da kažem nešto što je izjavio premijer ove države u najvišoj svetskoj instituciji, u OUN. Tamo je na jednom skupu rekao sledeće – Banke u Srbiji naplaćuju šest do sedam puta veće marže nego što to naplaćuju u matičnim državama. Žalio se svetu, on to ovde nije smeo da kaže, nego je tamo u uvijenoj formi rekao ono što boli svakog građanina.
Rekao je istinu. Zašto Vlada, zašto ministarstva, zašto Narodna banka ne čine da smanje te marže, za koje je on rekao da su šest do sedam puta veće u Srbiji nego što su u matičnim državama odakle je došao taj kapital. Šta je napravila Narodna banka, šta je učinila Vlada? Ona je monetarni i finansijski nosilac nadležnosti u ovoj oblasti. Ništa.
Ne sme ova vlast učiniti bankama ništa. Zašto? Zato što postoje određeni sporazumi, formalni i neformalni. Jedan od formalnih je onaj u Beču.
Onog trenutka, a to su vam jasno tamo i rekli, ako bilo šta učinite u smislu korekcije rigidnijeg pristupa nastupa i normative, povući ćemo kapital, onaj koji smo uneli u Srbiju, izvući ćemo kapital, a vi kapitala nemate.
To je naša žalosna stvarnost. Da li je to vama jasno? Jeste. I narod to mora znati. Uništili ste srpski bankarski sistem, dovukli ste banke sa zapada, od njih ste napravili monopoliste ovde, odnosno sami su oni ovde monopolizirali, nije ovde stvorena nikakva konkurencija.
Da sam u pravu najbolje govori činjenica koju je izneo bivši guverner kada je rekao da moramo biti svesni toga da mi nemamo vlastiti kapital, to je jedna od rečenica guvernera pre dve godine. Na tržište su došli oni koji su bili najbliži. To nije tačno, oni koje ste vi doveli, oni su došli.
Dalje, šta kaže guverner, onaj ko donosi kapital, on određuje uslove pod kojima će prodavati svoj kapital. To je činjenica. Zadatak guvernera Narodne banke, zadatak Vlade kao nosioca monetarne i finansijske vlasti jeste da stvori uslove ekonomske, monetarne i finansijske utakmice, da dovuče daleko više kapitala iz više bankarskih sistema.
Zašto ovde nemamo kinesku banku? Zašto imamo rigidnu rusku banku koja se bavi jednim segmentićem bankarskog poslovanja? Zašto nemamo sa drugih bankarskih i finansijskih tržišta prisutne banke ovde? Zato je odgovorna vlast i Narodna banka.
Još jedan segment o kome se mora govoriti, a njega nema u zakonu, ali to je bolna činjenica o kojoj se ovde mora razgovarati. To je crno tržište. Mi kažemo zaštitićemo potrošača kroz legalne tokove, trgovačke, finansijske, ekonomske, turističke. Šta je sa crnim tržištem?
Šta nem kažu podaci o crnom tržištu? Institut koji je pre dve i po godine radio istraživanja došao je do podataka da je na crnom tržištu ukupno 2003. godine 26% roba i usluga. Dalje, 2008. godine kada su oni radili istraživanja, 32,8% je učešće crnog tržišta u odnosu na BDP. Znači, 6,8% je povećanje od 2003. na 2007/2008. godinu.
Koliki je danas? Pojedini ekonomski analitičari kažu da je blizu 40%. Dakle, 30 i nešto milijardi evra, ono što je BDP ove države, pa pomnožimo sa četiri i to je 12 milijardi evra i toliko je u nekom crnom tržištu.
Šta je to sve na crnom tržištu od roba i usluga? Imamo štošta, mi to vidimo na pijacama, na ulicama, trgovima, pored prodavnica, kafića, restorana i to crno tržište je svuda. Vi ste dozvolili crnom tržištu mogućnost da nadoknadi ono što nisu mogli nadoknaditi na svojim legalnim radnim mestima, jer nemaju više radnih mesta, otišli su na biroe za zapošljavanje.
Njihove fabrike su prodate i ljudi se moraju snalaziti, ali je problem u tome što je to strahovito odlivanje BDP i što na tržištu danas imamo od igle do lokomotive. I ja sam kao i svi vi, kao i svi mi, svakodnevni kupac pojedinih roba tog tržišta. Najveći problem je kod onih roba koje izađu na crno tržište, a nemaju kontrola, ni higijensku, ni zdravstvenu, ni sanitarnu ni bilo koju drugu, ni sve ono što drugi proizvodi imaju. Trujemo sebe, trujemo generacije koje dolaze.
Sve mi to znamo, a ništa ne činimo. Gde su tu inspekcije, gde je tu odgovoran rad vlasti da zaštiti građane, da zaštiti potrošača? Svakodnevno imamo na stotine i hiljade prevara upravo tih uličnih prodavaca, ljudi se snalaze. Država je ta koja mora zaštititi potrošače. Ovaj zakon i sam naslov ovog zakona je zaštita potrošača, ali zaštite potrošača.
S obzirom da mi ističe vreme i još samo dve rečenice. Dokle smo mi doveli ovu skupštinu i koja je to apsurdnost našeg zasedanja, evo to nam je pokazao današnji dan. Ministar koji je trebalo da bude ovde, jer ovo je jedan od najvažnijih zakona, on je morao biti prisutan i nema važnije stvari nego njegova prisutnost. Izbegao je dolazak, nema ništa važnije, ali nije došao.
Ovde smo imali ministra zdravlja, ali ministar zdravlja s obzirom na probleme u zdravstvenim sistemu ne sme izgubiti jedan minut ovde. On ne može braniti ovaj zakon. Njegovo prisustvo je nepotrebno. Da sedi ovde, da gubi vreme, to je apsurd.
Uz to, ovde su stalno prisutni predstavnici Ministarstva, u ovom slučaju Ministarstva trgovine i usluga, i oni također gube vreme, oni se ne mogu uključivati u raspravu, oni sede strpljivo, a imaju stotine obaveza, došli su ovde, gube vreme zajedno s nama.
Sve ovo što smo govorili i što smo ukazivali to je samo jedan vetar, jedna magla koja će pasti i koja će nas ošinuti, a posebno generacije koje dolaze iza nas.
Predsednice Skupštine, povedite računa, pogledajte poslovnik o radu, jer ova apsurdnost se mora otkloniti. Znači, ili ministar ili nema zasedanja. Ja sam se našalio neki dan kada smo rekli da je dnevni red najbolje čuvana državna tajna. To ne sme da bude, tačno se mora znati do kraja godine koje ćemo zakone raspravljati, tačna satnica.
Možemo prekoračiti dva sata, možemo pet sati, ali se ne može znati sada koje će tačke dnevnog reda biti u utorak, sredu itd.. Ministri, Vlada, oni moraju imati raspored našeg zasedanja da se prilagode da tog dana nema odgovornijeg posla nego taj posao da dođu ovde i da brane ono što je predloženo.
Razmislite o tome, menjajte Poslovnik, ali za SRS ovo je apsurd. Menjajte ga.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, za SRS je neprihvatljiva samo formalna strana ove materije, a ne govorimo o suštinskim stvarima i problemima u oblastima koje obuhvataju ove tačke dnevnog reda.
Kada govorimo o javnopravnom karakteru ovih odluka moramo ukazati na zakonske odredbe koje aktuelna vlast ne poštuje. Naime, Zakonom o javnim nabavkama u članu 125. jasno je propisano da će se Republička komisija za zaštitu prava u javnim nabavkama formirati u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu Zakona o javnim nabavkama. Prošlo je 15 meseci od toga roka, kada ste morali imenovati Komisiju i Skupština doneti odluku o izboru predsednika i članova ove komisije.
Zašto to aktuelna vlast nije učinila? To pitanje ste morali izneti ovde vi kao predlagači ovoga zakona, odnosno Vlada, a vi kao ministar pravde da nam kažete koji su razlozi zašto se čeka, zašto se krši zakon. Zašto se krši zakon koji je jasan? Znači, nemamo nikakve prethodne formalne, neformalne okolnosti koje nas sprečavaju da Vlada na svojoj kadrovskoj komisiji utvrdi listu kandidata, sprovede konkurs, izabere iz reda dvadeset, pedeset. Imate pred sobom većinu i u Vladi, imate je i ovde u Skupštini, znači, sasvim je normalno da ispoštujete taj rok.
Kako od građana, od privrede očekivati da poštuje rokove, da izvršava društvene obaveze, državne obaveze, ako Vlada, vlast ne izvršava i ne poštuje zakon? Kako očekivati od onoga čoveka koji prima penziju iz oblasti poljoprivrede 8.100 dinara da uredno izmiruje svoje obaveze, da poštuje sve zakonom utvrđene obaveze prema državi, a država i vlast krši nešto što ne sme da krši? Nema nikakvog razloga.
Ali, ima razloga. Koji su to razlozi? Na jednom naučnom skupu koji je održan u Beogradu 24. marta ove godine, gde je bio prisutan i državni sekretar u Ministarstvu finansija gospodin Slobodan Ilić, bilo je razgovora o javnim nabavkama i problemima u primeni Zakona o javnim nabavkama. Na tom naučnom skupu konstatovano je sledeće: uz te probleme, akceptiran je i jedan problem koji je evidentan – da se vrši diskriminacija ponuđača. Na naučnom skupu su bili eminentni predstavnici iz ove oblasti, uz predstavnike državne vlasti i predstavnike stranih ambasada. Bio je prisutan jedan ambasador koji se takođe uključio u diskusiju, citiraću šta je rekao. Ali, konstatovano je da se u postupku javnih nabavki vrši diskriminacija ponuđača. To je praksa u poslednjih osam godina, koliko imamo javne nabavke kao javnopravni institut.
Nadalje je konstatovano od strane engleskog ambasadora, ambasadora Velike Britanije Stivena Vordsvorta, koji je u svojoj diskusiji izneo podatak da se u javnim nabavkama koje za Srbiju iznose u 2009. godini negde oko četiri milijarde, u 2005. godini čak će najverovatnije taj iznos biti negde do pet milijardi evra, da se vrši neopravdano otuđenje, da ne kažem utaja, kriminal, negde oko 10%. Čak je i gospodin Vordsvort rekao da je to između 400.000.000 i 600.000.000 evra.
Da bi apsurd bio još veći, direktor Uprave za javne nabavke gospodin Jovanović izjavio je da se ta cifra kreće čak do 800.000.000 evra. Znači, to je činjenica za koju vlast zna, državne institucije znaju, inspekcije znaju. I, šta se čini da se spreči odliv novca u privatne džepove iz javnopravnog karaktera tog novca? Da li država preduzima aktivnosti da se spreči kriminal u toj oblasti? Ne preduzima ništa. Ona samo konstatuje štetno stanje. Ne leči uzroke, samo konstatuje posledice svih aktivnosti u smislu sprovođenja kriminalnih radnji. Jer, da je suprotno, tamo bi konstatovali da smo sprečili ovo, da smo sprečili ono, itd. Ništa sprečili nismo. Država ne radi. Državne institucije ne rade ništa da spreče kriminal u javnim nabavkama.
Ako konstatujemo, a vi ste konstatovali, da se odlije 400.000.000 - 800.000.000 evra, to je 400 škola, to je 400 - 500 zabavišta. To je otprilike 10% penzionog fonda; predsednik Upravnog odbora je ovde, čak i 20% ako je 800.000.000.
Zamislite da sprečimo krađe, kriminal u javnim nabavkama i to zadržimo u normalnim tokovima i imamo povećanje penzija od nekih desetak, možda čak i 20%; ili 25 - 30% plata, jer je fond plata, ono što se isplaćuje preko budžeta, negde oko 180 milijardi, znači, to je negde oko 25-30%! Gledajte o kojim iznosima govorimo. Budžet je u deficitu za preko milijardu evra. Osamsto miliona da sprečimo, ostavimo to u platnom prometu itd., gospodine Iliću, je li tako da ćemo u budžetu imati daleko više sredstava nego što imamo? Ali, država ne radi. Državne institucije ne rade.
E, sad gledajte, ko to onda uzima, ko to kraducka pomalo? Kraduckaju ljudi u upravnim odborima, direktorijum i menadžment. Ko su ti ljudi? To su stranački ljudi. Vi ste ih postavili.
Kako vi da vršite kontrolu onih koje ste postavili? To nijedna vlast ne radi do kraja. Prema tome, vaši ljudi koje ste postavili čine prekršaje, krivična dela itd. Da li ih sprečavate? Ne sprečavate. To je stvarno stanje.
Da li će ova Republička komisija za zaštitu prava u javnim nabavkama izvršiti svoju funkciju i da li tih pet ljudi može da spreči sve ovo što je konstatovano i na tom naučnom skupu i što inače u javnosti konstatujemo da je u toj oblasti kriminal? Neće i ne može. To je samo jedan segment.
Kada malo analiziramo stanje, ono što vi znate jako dobro, u oblasti Uprave za javne nabavke postoje komisije koje rešavaju slučajeve i postoji administracija koja to sprovodi. Sedam referenata opslužuje sedam komisija.
Sedam referenata ima svakog dana po sedam, osam, do deset predmeta koje treba rešiti. Nemoguće je to rešiti, to jako dobro znate. Uprava za javne nabavke sada već godinama ukazuje na te probleme. Znači, ona administrativno ne može to rešiti. Zato nam je rečeno da je rok za rešavanje od podnošenja 15 dana i još neki dodatni rok za kompletiranje dokumentacije od pet dana. Da li se može ijedan predmet ispoštovati? Ne može.
To su činjenice za koje vi znate. Vlast o tome ćuti. Predmeti se vuku kroz Upravu, kroz komisiju, administraciju pet, šest, osam meseci. Gubimo tempo. Gubimo finansijska sredstva, koja nam leže negde po bankama. I to ima razloga zašto leže u bankama, zašto se ne plasiraju, zato što se usporava taj postupak – jer se ta sredstva okamaćuju itd. Opet, ko ima koristi? Opet vaši ljudi koji dobijaju naknadu za ležanje sredstava u bankama itd.
To su činjenice o kojima moramo razgovarati. Ono što je tragično, ova skupština nijednom, premda vrši kontrolu tih komisija, nijednom... Mi jesmo dobili u pisanoj formi, a to je zvanično u skupštinskoj proceduri, ali mi nijednu informaciju ovih institucija nismo razmotrili ovde, konstatovali stanje, analizirali probleme i tražili rešenje i pronašli mere.
Ono što je još tragičnije, to je da vas Evropska unija, za koju kažete da nema alternativu, godinama upozorava na probleme u javnim nabavkama. Oni otvoreno kažu da je to korupcija i kriminal. Kako vi izlazite pred oči toj evropskoj komisiji i evropskim institucijama sa njihovim primedbama i kako opravdavate sve to, kada oni iz godine u godinu kažu – ali tamo javne nabavke, javne nabavke itd.?
Još samo nekoliko rečenica oko gospodina Vordsvorta. On otvoreno kaže – Srbi kradu, kraduckaju. Niko se na to ne obazire. Zamislite da je srpski ambasador otišao u Englesku i konstatovao to stanje. Verujem da bi atomska bomba u roku od osam do deset minuta bila, ali dobro. Gledajte, da li je gospodin Vordsvort u pravu? U pravu je. Zašto dozvolimo mi stranom faktoru da dolazi ovde, da nam drži predavanja? I, što je najtragičnije, čovek govori istinu. Hvala.
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, počeću sa primedbom predsednice Skupštine i predsedništva Skupštine zbog jučerašnjeg dana.
Naime, juče smo počeli tri tačke, vrlo važne tačke dnevnog reda. Niko od narodnih poslanika, bar naša poslanička grupa nije znala šta će se razmatrati na jučerašnjoj sednici. Poslanici su u obavezi da se pripreme i da pripreme, posebno oni koji izlažu, da pripreme adekvatan govor i da sa sobom imaju adekvatnu literaturu, sa svim predlozima zakona, podzakonskih akata itd.
U nemogućnosti smo da saznamo koja će tačka dnevnog reda biti razmatrana na toj sednici. To je bio prvi radni dan. Dnevni red se čuva u najstrožoj tajnosti. Izgleda da je to najbolje čuvana državna tajna, šta će se razmatrati na sednici Skupštine, što je apsurd.
Poslanici su u obavezi da nose na desetine i stotine, pa čak i hiljade listova zakona, predloga zakona, podzakonskih akata i drugih materijala. Otprilike, na desetine kilograma materijala donositi ovde, samo zato što ne znamo šta će biti razmatrano. Koga je to briga što teglimo ovo i ne znamo da li će to biti.
Konkretno, bio sam u *Prelici juče, spremajući se za ove dve tačke dnevnog reda, međutim, nisam očekivao da će biti razmatrano to. Na sreću nisam juče bio prozvan ovde da govorim da bih danas mogao da se pripremim sa tim svim materijalima. Da sam govorio, sigurno ne bih imao ovu argumentaciju koju ću imati danas.
Zašto to dozvoljavate sebi? Predsednica Skupštine danas nije otvorila ovu sednicu. Juče je odlazila u više navrata itd. Razumem sve obaveze, ali zašto držite dnevni red kao najstrožu državnu tajnu? Sasvim je primereno, predsednik Skupštine, generalni sekretar Skupštine, pre otvaranja redovnog zasedanja kaže – razmatraćemo te i te tačke, ono što je dospelo, ono što ste u predsedništvu dogovorili da se razmatra. Ovako smo mi u nemogućnosti, poslanici, da se pripremimo.
Dva meseca nema Skupštine i onda odjednom tri tačke dnevnog reda, vrlo važne, vrlo osetljive, vrlo značajne za građane, vrlo značajne za celokupno društvo, zbijete to u desetak časova rada. Poslanici normalno nisu očekivali da će se razmatrati druga i treća tačka koje su sada spojene u drugu itd.
To je načelna primedba SRS i pretpostavljam svih drugih poslanika. Nemojte to činiti ubuduće, nemojte kriti dnevni red, nema razloga. Objavite to transparentno onako kao što je to normalno u civilizovanom svetu, da se zna šta će se raspravljati.
Ove dve tačke dnevnog reda koje su spojene u jednu, samo su delimično povezane, ali su značajne, koliko jedna toliko i druga. Ova druga, vezano za Predlog zakona o zaštiti potrošača, vrlo je značajna sa aspekta svakog građanina Republike Srbije.
Počeću sa normativnom aktivnošću države i ukazati na osnovne probleme u primeni zakona koji je usvojen u ovoj skupštini 2005. godine, a odnosi se na zakon o zaštiti potrošača. Taj zakon je usvojen pre pet godina.
Nadležno ministarstvo, odnosno Ministarstvo trgovine i turizma, potrudilo se da izradi i određenu podzakonsku regulativu, to je Nacionalna strategija za razvoj trgovine iz 2009. godine, zatim Nacionalni program za zaštitu potrošača iz 2007. godine, a odnosi se na srednjoročje 2007-2012. godina. Pri Ministarstvu trgovine i turizma formirano je Odeljenje za zaštitu potrošača i Centar za zaštitu potrošača sa direktnom komunikacijom sa potrošačima.
Međutim, šta je osnovna suština, šta je osnovni problem kod ovog zakona, odnosno kod ove materije? Problem je u tome što mi faktički nismo oživotvorili ni zakon, ni podzakonske akte. To vi sami priznajete jer u pojedinim materijalima, u pojedinim diskusijama koje ste vodili u krnjoj javnoj raspravi, a rekli ste da ne postoji sudska praksa, ako ne postoji sudska praksa, znači da država nije radila. Konkretno, vaše ministarstvo nije radilo u ovoj oblasti.
Ko ima zadatak da štiti potrošača? Država. To je imperativna naredba Ustava, koji u članu 90. kaže sledeće – Republika Srbija štiti potrošače. Posebno su zabranjene radnje usmerene protiv zdravlja, bezbednosti, privatnosti potrošača, kao i sve nečasne radnje na tržištu. Kad sam izneo konstataciju da država nije štitila potrošača, imao sam u vidu zakonske obaveze koje proizilaze iz ovoga zakona podzakonskih akata, nacionalne strategije i drugih zakonskih propisa koji nalažu da se potrošač štiti.
Zašto vi donosite ovaj zakon? Imate zakon koji je u javno-pravnom smislu konstruisao zaštitu potrošača. Na koji način? Postoji nadležnost ministarstva u smislu zaštite, postoje inspekcijske službe koje vrše zaštitu, postoje drugi državni organi koji su u obavezi da štite potrošača, ali činjenica je da mi potrošača ne štitimo. Vi, u ime Vlade, u ime ministarstva, inspekcijske službe niste napravili napor da zaštitite potrošača.
Ministar, pre nego što je predložio ovaj zakon, morao je da napravi analizu i da kaže koji su problemi u ovoj oblasti. Na milione problema, na milione nezadovoljnih potrošača, u svim sferama, i u oblasti proizvodnje, prometa, distribucije roba i kod usluga. Vi ste svesni svega toga.
Kada vam se postavlja pitanje zašto službe ne rade, zašto inspekcije ne rade, onda izađete sa određenim podacima koji pokazuju da inspekcije rade i kada podnosite izveštaj o radu ministarstva, onda kažete - nadležna inspekcija je izvršila toliko i toliko kontrola, podneto je toliko prijava, oduzeta imovinska korist u tom i tom iznosu, itd, ali je sve to prazno. Zašto? Zato što se ne štite potrošači, štite se trgovci, štite se monopolisti. Vašim neradom, jer da inspekcije rade, da država štiti potrošača, onda ne bi bilo monopolskog položaja, onda ne bi bilo privilegovanog statusa trgovaca.
Ako vidimo stanje i sagledamo stanje u oblasti trgovine, onda vidimo da su sva društvena preduzeća u oblasti trgovine privatizovana. Na koji način? Jedan deo je oteran u stečaj, jedan deo je prodat, ali kome? Trgovinskim lancima. Kojim? Slovenija, Hrvatska. Slovenačka preduzeća trgovačka i hrvatska vladaju našim tržištem, iza njih stoji nemački i austrijski kapital koji je uložen u te lance da bi osvojili ovo kao svoju bazu za razvoj trgovine.
Vi ste toga svesni, građani su toga svesni, ali je žalosna činjenica da država nema mere kontrole zaštite potrošača. Vi ne preduzimate ništa da uđete u te lance, vi ne smete ući u te lance. Ako grešim, izađite sa podacima i recite koliko ste izvršili kontrola u tim lancima, koliko je utvrđeno kontrola.
Na Ju tjubu je izlazila jedna slika o tome na koji način se vrši falsifikat na deklaracijama mesa. Šta je napravila inspekcija? Došla je drugi dan. Pardon, došla je treći dan. Drugi dan je bilo sve zatvoreno, niste mogli ući. Takav je odnos trgovaca prema vama.
Šta je tu napravljeno? Taj koji je, ako je lažirao, treba da završi u zatvoru. Protiv njega da se podnese krivična prijava i da završi u zatvoru. Ako je čovek bio u pravu, onda je neko morao da odgovara. Da li je odgovarao? Nije. To je samo jedan segment, jedna slika našeg stanja u društvu.
Idemo dalje. Kažete da je EU dala dva miliona evra da bi se ušlo u inoviranje zakonskog projekta, rekonstrukcija ove oblasti, donet novi zakon, utvrđene nove nadležnosti, itd. EU je to učinila u cilju unapređenja u oblasti zaštite potrošača. Dva miliona evra su adekvatna sredstava da bi se ušlo u ovu oblast i došlo do adekvatnog zakona, primenila određena praksa, primenila uporedna zakonodavstva i inkorporiralo sve to u domaće zakonodavstvo.
Problem je u tome, a to ste vi slušali, ministre, u više navrata, pojedine predstavnike udruženja za zaštitu potrošača. Ukupno, ono što sam dobio informaciju, negde oko 97 asocijacija je registrovano u ovoj oblasti. Vi ćete to sad posle ovog zakona dobiti, pratićete tu analizu, samo ono što ste propisali zakonom – 50 potrošača, je u koliziji sa Zakonom o registraciji udruženja građana, tamo kaže – tri.
Kako ste to predložili? Zašto ste to predložili? Zašto je to ugrađeno u ovaj naš predlog zakona? Zašto je došlo do te kolizije? To je sada pitanje. Kolizija zakona iz oblasti trgovine, ovoga zakona i zakona u oblasti trgovine, iz oblasti cena, iz oblasti obligacionih odnosa, drugih ugovora, privrednog prava, itd, to je evidentno.
Udruženja građana u zaštiti potrošača su vam htela ukazati i pokušala su i pismeno i usmeno i na rigidnim sastancima koje ste organizovali. Reći ću ono što sam čuo od njih, nisam bio prisutan, međutim, dobio sam nekoliko informacija vrlo bitnih, vi jako dobro znate o kome se konkretno radi, a ja ću ovde pročitati jednu izjavu predsednika najveće nacionalne asocijacije potrošača.
Vaš kolega se smeje ovde, međutim, nije to smešno, zato što čovek kada iznosi određene stvari u javnost on mora da odgovara za to. Vi niste demantovali ovo. Radi se o Goranu Papoviću, predsedniku Nacionalne asocijacije. On je Novosađanin, znam tu strukturu, potrudio sam se da se pripremim za ovu sednicu i nije smešno.
Molim vas, nije smešno. Možda je čovek neozbiljan, ali vi onda kao ministarstvo morate ga upozoriti zato što iza sebe ima 25 – 26 asocijacija koje rade zajedno sa njim i koje govore istinu, toga ste svesni, jer se njima obraćaju oštećeni kupci, oštećeni potrošači koji ukazuju na probleme u toj oblasti. To nije smešno.
Ljudi se svakodnevno suočavaju sa tim problemima i pokušavaju tražiti rešenje. Ne mogu ga naći kod državnih organa, a traže ga alternativno kod raznih institucija koje su osnovane. Zašto u pravnom životu ima 97 ili 98, možda i preko 100 organizacija, verovatno je daleko više neregistrovanih, samo zato što su problemi u toj oblasti. Vaša je obaveza, vaš zadatak, da ispravljate te probleme.
Da sve ono što je od strane potrošača ocenjeno kao štetno, kao nesavesno, ono što ga iritira, morate ga saslušati i reći mu: Niste u pravu zbog toga i toga, ili jeste u pravu preduzećemo zakonom utvrđene mere i podneti prijavu protiv onih koji su učinili povredu određenog zakonskog propisa. Da se vratim na gospodina Papovića. Evo, to je 27.9.2010, znači to je friško, objavljeno u "Presu". Njega čudi brzina podnošenje ovoga zakona s obzirom da se ovaj zakon, kako on kaže, kiselio dve godine u Ministarstvu.
Kaže Papović:" Jedina strategija Ministarstva trgovine u ovom trenutku je zaštita trgovaca i monopolista, a ne potrošača." Vi morate njemu odgovoriti ministar je u obavezi, sada u ovoj načelnoj raspravi, a i u pojedinostima, da dokaže šta je strategija Ministarstva. Da li je strategija zaštita trgovaca i monopolista ili je stvarna zaštita strategija Ministarstva stvarna zaštita potrošača?
Što se tiče javne rasprave gospodin Papović kaže sledeće: "Da nije, pitam, bilo premalo javnih rasprava da bi te asocijacije, taj Vladin sektor ukazao na osnovne probleme u predlaganju samoga zakona." Znači, nacrt je bio u Ministarstvu otprilike dve godine i odjednom smo iz nacrta iznedrili predlog bez toga da smo išli da ta faza predloga bude jedno mesec dana da se održe nekoliko sesija, okruglih stolova, gde će se razmotriti predlog zakona. Ako je to iznenadilo njega, onda je iznenadilo i sve, jer je on najjači u smislu ekipe koju ima iza sebe. Dakle, jednu četvrtinu registrovanih organizacija ima on.
On kaže sledeće - bilo im je od značaja samo da se pojave dve ili tri organizacije koje su joj dale podršku i da tako u javnosti stvore sliku da su nešto kao uradili povodom toga. To je njegova izjava, uz to da se u više medija javio i ukazao na osnovne probleme u ovoj oblasti, nego danas, najmanje tri ili četiri godine on radi.
Da bih se pripremio za ovu sednicu, ja sam konsultovao svog prijatelja Slobodana Vlaisavljevića, koji je doajen u oblasti zaštite građana u postupku legalizacije i u postupku zaštite potrošača kod javnih preduzeća, javnih delatnosti i cena usluga u toj branši.
On mi je takođe ukazao na osnovne probleme u komunikaciji sa ministarstvom i ukazao na problem oko predlaganja zakona. Predlog zakona je ishitren, niko za njega nije znao sem Ministarstvo i ljudi za ZAM program. O tome ću nešto više kasnije.
Gospodin Vlaisavljević kaže sledeće, napisao mi je primedbe i ja ću ovde s obzirom na vreme, samo osnovno, oko statusa potrošača, i organizacija koje su u ovoj oblasti. Vi ste u ovom Predloga zakona rekli da će se ove organizacije potrošača, registrovane organizacije, mogu se finansirati iz budžeta RS. Koje će to organizacije biti i koje će se finansirati? Da li je to neki program iz Evrope i da li će se ta sredstva vratiti?
Samo još da ukažem javnosti na osnovne probleme kod finansiranja projekata od strane Evropske komisije i evropskih institucija. Ta sredstva koja dolaze, mi znamo šta je naša praksa. Sredstva koja se dobiju uđu u finansijski sistem RS i veliki deo tih sredstava se vrati. Na koji način? Konsultantske usluge, menadžerske usluge, izrade određenih projekata itd.
Ministre, vi morate reći javnosti koliko se od dva miliona vratilo EU, odnosno činovnicima, ljudima koji su izašli iz sistema, koji su došli ovde u sistem, pokupili pare i ta sredstva se vratila. Ta sredstva koja su došla od EU su državna sredstva RS i vi svima morate raspolagati na način kao što raspolažete sa svakim dinarom koji potiče iz budžeta RS. Dok ne date odgovor na ovo pitanje, sve ovo drugo što ste predložili, sve je šuplje.