Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan od bitnih zakona o kojima raspravlja Skupština na ovom zasedanju.
Smatram, u ime SRS, da mu moramo posebnu pažnju posvetiti jer je tretmanom ovog zakona obuhvaćeno između tri i četiri miliona Srba koji žive izvan Srbije.
Da se vratim na amandman. Ovim amandmanom sam, u ime SRS, predložio da se naziv zakona definiše kao zakon o Srbima izvan Srbije. Naime, u javnoj raspravi koja je trajala gotovo godinu dana bilo je više predloga za naziv zakona s obzirom na to da je jako teško jednim pravnim terminom definisati, odrediti i dati nadležnosti organa, a i obuhvatiti ogromnu populaciju Srba koja živi u inostranstvu.
Opredeljenje SRS je bilo da to bude zakon o Srbima izvan Srbije, koji će imati više poglavlja.
Prvo poglavlje, odnosno prva populaciona grupa treba da bude naša prava dijaspora, Srbi koji su odlazili sa ovih prostora pre 100-150 godina. Oni moraju i kod nas i u inostranstvu uživati poseban status s obzirom da je ta populaciona grupa manje-više zaboravila srpski jezik, ne govori više njime, ima poseban ekonomski status itd. Zbog toga ta populaciona grupa mora biti obuhvaćena posebnim programom mera.
Druga populaciona grupa su Srbi koji su odlazili posle Drugog svetskog rata i njihovi potomci. To je najbrojnija populaciona grupa. To je tzv. ekonomska migracija stanovništva posle Drugog svetskog rata i ona mora imati posebne mere i aktivnosti države da bi se sprečila diskriminacija i asimilacija ovog stanovništva.
Treća populaciona grupa treba da obuhvati Srbe u regionu. Mi smo definisali koje su to države koje treba da uđu u region.
Četvrta grupa, koja je takođe brojna, ovog trenutka broji, što u Srbiji što u inostranstvu, negde oko 500-600 hiljada Srba. To su izbeglice iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, BiH i određena grupa Srba koja je došla na ove prostore u ratnim godinama, od 1991. godine, pa čak i dan-danas dolaze.
Nažalost, predlagač zakona se nije opredelio za ovu varijantu, opredelio se za drugi naziv ovog zakona, ali bitna su pravna suština i administrativna određenja zakona koji definišu određene nadležnosti Ministarstva za dijasporu.
Ministarstvo je sebe našlo ovde. Nažalost, drugi državni organi nemaju nadležnosti u ovom zakonu, a moraju da imaju. Zašto?
Zato što mi u pravnom sistemu Republike Srbije imamo mnogobrojna pravna pravila koja obavezuju državne organe Republike Srbije da deluju u pomoći, u saradnji prema Srbima koji su izvan Srbije, ali niti te saradnje ima, niti ti organi osećaju tu nadležnost i nema onoga što je neophodno da se učini prema Srbima koji žive u inostranstvu.
Moram akceptirati odredbu Ustava koja obavezuje sve državne organe da pomognu Srbima u pogledu njihovih prava i obaveza u inostranstvu.
Ta obaveza postojala je i po ranijem ustavu i po ranijim zakonskim propisima, ali stvarne i materijalne primene ovih ustavnih i zakonskih odredaba nije bilo. Zbog toga je bila šansa da se kroz ovaj zakon pomogne i da se nađu pravni instrumenti kako i na koji način obavezati državne organe da stvarno deluju.
Ako zadržimo samo nadležnost Ministarstva za dijasporu, ništa nismo napravili. Desetak aktivnih radnika u vašem ministarstvu ili ukupno 30-ak radnika neće napraviti ništa ukoliko nemamo tu interdisciplinarnu saradnju sa svim drugim državnim organima, počevši od predsednika Republike, koji će na svoj način obavljati poslove u ovoj sferi.
Evo, vidimo, pre 20 dana je bio u Sloveniji, potpisan je Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je bio otvoreno pitanje dobrih 18 godina itd.
Znači, to je ta nadležnost, ali pored toga, njegovim odlaskom tamo moraju se rešavati i druga pitanja Srba koji žive i rade tamo, sa svim njihovim imovinskim, socijalnim, stečenim pravima itd.
Što se tiče Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, šta nam radi diplomatija danas?
Da li je iko od njih pozvao Ministarstvo za dijasporu i tražio određena pravna tumačenja oko pravnog statusa Srba u inostranstvu, da li je tražio određene instrukcije od vas, vezane za određene probleme koje imaju Srbi? Verovatno vrlo malo. Zašto? Zato što Ministarstvo spoljnih poslova ne oseća tu potrebu; nema direktnih zakonskih odredaba koje obavezuju Ministarstvo spoljnih poslova, pa se oni tako i ponašaju.
Znači, ako nemamo pravni obuhvat, nemamo određene nadležnosti i nemamo, na kraju, informisanje. Ovaj parlament mora biti informisan o svim problemima. Ovaj parlament, odgovorno tvrdim, nije informisan, a reći ću vam samo jedan primer.
Evo, recimo, za godinu dana sam postavio Ministarstvu za dijasporu i drugim državnim organima iz ove oblasti bar 50-ak, možda i više poslaničkih pitanja.
Dobijao sam odgovore na svako sedmo pitanje. Zašto? Zato što je to škakljiva materija, što se određeni državni organi tom problematikom ne bave, što ta materija zadire u regionalne odnose sa konkretno Republikom Hrvatskom, pa i BiH, Crnom Gorom, Makedonijom itd. To su škakljiva pitanja, bolje ne odgovoriti, ne izazvati određene reakcije u parlamentu, a posebno od opozicionih poslanika.
Da se vratimo na određene vitalne probleme koje imaju… Vrlo kratko ću, s obzirom da smo mnogo pričali o problemima Srba u Evropi, Americi, Australiji itd. U ovom ministarstvu nemate adekvatan broj ljudi i, ukoliko ne budete interdisciplinarno radili sa drugim državni organima, nećete napraviti ništa.
Dalje, oko materijalnih sredstava, 150-160 miliona, verovatno za iduću godinu daleko manje, izgubićete sve ono što ste zacrtali ovim zakonskim projektom. Manje-više ostaće to na nivou ličnih zarada radnika u Ministarstvu, eventualno materijalnih troškova, direktnih i indirektnih troškova, i ta sredstva će se potrošiti. Tamo gde moramo ulagati, to je saradnja sa našom dijasporom. I tamo moramo uložiti ogromna sredstva.
To sam govorio i u načelnoj raspravi. Ova država, ako želi ozbiljnu saradnju i ozbiljan rad sa našom dijasporom, ukoliko želi privući sredstva dijaspore, ukoliko želi intelektualnu, naučnu i svaku drugu podršku od strane dijaspore, mora uložiti sredstva, informisati dijasporu o svim problemima ovde, o svim mogućnostima čoveka koji radi u inostranstvu, koji ima sredstava, koji želi da uloži ovde. Ukoliko ne nađemo njega, ukoliko ga nemamo u popisu, a nemamo popis Srba u inostranstvu, kako možemo onda učiniti bilo šta u smislu privlačenja sredstava, omogućavanja tim ljudima da dođu, da ulože sredstva ovde itd.?
Naši ljudi u inostranstvu nemaju pravu informaciju o političkim, privrednim, ekonomskim, finansijskim i drugim događajima iz matične države. Zašto? Zato što drugi državni organi, naglašavam, ne rade svoj posao. Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova moraju tu dati punu podršku. Srbi u inostranstvu štampaju brošure, imaju svoje elektronske medije preko kojih mogu informisati Srbe u svojoj okolini, ali to neko mora organizovati. Ministarstvo za dijasporu može da bude jedna od poluga, ali ne može samo.
Od onih koji su otišli pre 150 i više godina, ovih koji su ekonomskom migracijom otišli u inostranstvo i ovih koji trenutno žive u okruženju, mislim da je u ekonomskom i životnom smislu najugroženija populaciona grupa izbeglica koja je genocidnom politikom hrvatske države i etničkim čišćenjem proterana sa svojih ognjišta. Oni su došli su na prostore Republike Srpske, Republike Srbije, žive ovde u vrlo teškim životnim uslovima, a država Srbija ne čini ništa da im pomogne.
Ti Srbi ne traže ništa tuđe, traže samo svoje. Osuđeni su da sami idu i traže svoja prava, zaustavljaju se na mnogobrojnim šalterima administracije i u Hrvatskoj i u BiH i u drugim državama. Imaju ogromne probleme zato što te države stvaraju administrativne, sudske i druge prepreke Srbima da ostvare svoja prava.
Sada ću vam pročitati odredbu važećeg Zakona o izbeglicama. U članu 4. se kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane''. Ovaj propis nije u funkciji. Niste ga oživotvorili. Državni organi Republike Srbije ovaj član nisu oživotvorili, kao što nisu oživotvorili mnogobrojne druge zakonske propise. Sad ću vam reći zašto.
Evo konkretnog primera. Hrvatska je 1991. godine, kada je došlo do ratnih sukoba, prekinula isplatu penzija Srbima na prostoru Republike Srpske Krajine, od avgusta. Ta isplata je otprilike za negde oko 25-26 hiljada penzionera i 15-ak hiljada primalaca raznih drugih naknada, što je snosila republika kao federalna jedinica ondašnje Jugoslavije. To je negde oko 40-ak hiljada korisnika penzija i drugih naknada.
Od 1991. godine, po podacima Udruženja penzionera u Hrvatskoj, sa normalnim kamatama, koje po međunarodnom pravu pripadaju onima kojima se ta naknada ne isplaćuje, to je svota od negde sedam milijardi. Oni kažu sedam milijardi. Udruženje penzionera u Srbiji kaže da je to osam milijardi evra. Vlada Republike Srpske Krajine se opredelila za varijantu Udruženja penzionera Srbije da je to negde oko osam milijardi evra. Osam milijardi evra za neisplaćena sredstva koja pripadaju Srbima.
To je samo jedan od problema u pogledu isplate penzija. Sada ću vam reći koji su to drugi. To su penzije, koje po međunarodnom pravu i po Ustavu Hrvatske pripadaju građanima. To je stečeno pravo, koje se ne može oduzimati. Zašto?
Po međunarodnom pravu, jednom stečeno pravo ne može se oduzeti ni najtežim kriminalcima. Nekom ko je izvršio najteža krivična dela ne može se uskratiti pravo na penziju, jer je on to zaradio. Srbima su ta prava oduzeta.
Idemo dalje. Druga kategorija su penzioneri koji nisu tog trenutka bili u Republici Srpskoj ili Republici Srbiji, odnosno SRJ, od trenutka kada je Hrvatska vratila, kako oni kažu - ušla u svoj suverenitet na prostoru Republike Srpske Krajine, odnosno Republike Hrvatske. Od 1998. godine počela je isplata penzija za određen broj ljudi koji su se prijavili kao stari nosioci penzija. Svi drugi su ta prava dobijali negde do 2000-2001. godine.
Ali, veliki problem je usledio onoga trenutka kada su SRJ i Republika Hrvatska potpisale Sporazum o socijalnom osiguranju.
Republika Srbija je toga trenutka prekinula isplatu penzija Srbima koji su to pravo ostvarili u Hrvatskoj ili u Srbiji. Tu se javio vakuum od tri meseca, šest meseci, pa čak i godinama određeni Srbi koji su ostvarili penziju u tom periodu nisu dobijali penziju, ili su dobijali prevremene penzije koje su 30-40% manje od stvarnih penzija.
Da se ne muči kad dođe na šalter penzijsko-invalidskog osiguranja u Hrvatskoj, kada mu kažu - donesite ovo, donesite ono itd., čovek kaže - sit sam više administracije, bolja mi je i ova prevremena penzija, koja je niža 20-30-50 posto od stvarne penzije, pa nekako ću preživeti.
Sledeća kategorija o kojoj moramo govoriti su penzioneri posle potpisivanja Sporazuma o socijalnom osiguranju. Naime, postavio sam jedno poslaničko pitanje 2007. godine – šta čine Ministarstvo rada i socijalne politike i Fond penzijsko-invalidskog osiguranja u smislu ubrzavanja postupka dobijanja penzija za Srbe koji su radili malo u Hrvatskoj, malo u Srbiji, pa su podneli zahtev ili ovom fondu ili fondu u Hrvatskoj?
Upravni postupci za dobijanje penzija traju godinama. Na to moje poslaničko pitanje iz 2007. godine dobio sam odgovor od Ministarstva rada i socijalne politike da se radi o jednoj grupi od 24.000 Srba koji su ostvarili pravo na penziju.
Tvrdim vam da je taj broj i dan-danas tako veliki, zato što i u međuvremenu pristižu ljudi koji ostvaruju pravo na penziju. Zašto? Zato što hrvatski državni organi i njihov fond penzijsko-invalidskog osiguranja ne čine ništa da taj postupak ubrzaju. S obzirom na to da se radi o ljudima, koji su smrtni, jednostavno razvlače.
Dvadeset četiri hiljade penzija u periodu od 2007. i 2008. godine, pa evo sad je i ova godina pri kraju, sa nekom prosečnom penzijom preko 300 evra - radi se o 70-80 miliona evra što hrvatska država ne daje Srbima. Pa sad vi vidite.
Tamo smo rekli 7-8 milijardi. Pored toga, moramo dodati i ove koji nisu regulisali status od 1998. pa do 2001. godine, pa oni koji su imali probleme u implementaciji Sporazuma o socijalnom osiguranju, pa ovi koji sada... Radi se o ogromnim milijardama.
Znači, ti ljudi traže svoje. Ostvarili su pravo na penziju i oni tu penziju hoće. Oni traže od države Srbije da primeni odredbu Zakona o izbeglicama koja vas obavezuje da se potrudite da u direktnim odnosima sa hrvatskim državnim organima to razrešite.
Ako hrvatska država to neće, onda ne možemo imati ovakve diplomatske odnose. Ako hrvatska država ne rešava ono što je u obavezi, prema međunarodnom pravu, onda to mora imati međunarodni karakter i mora se raspravljati u UN i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, evropskim institucijama itd.
Državni organi Republike Srbije moraju internacionalizirati ovaj problem. Bez toga nema sreće.
S obzirom na vreme, izneću samo ću još jedan slučaj koji govori o tome koje probleme imaju Srbi u Hrvatskoj. Radi se o konvalidaciji staža. Srbi koji su živeli na prostoru Republike Srpske Krajine nemaju priznat radni staž od 1991. do 1998. godine.
Evo primera kako se izigravaju zakonski propisi. Naime, hrvatska država je donela zakon o konvalidaciji radnog staža negde 1996. godine, sa vrlo kratkim rokom primene tog zakona. Više od 90% Srba nije ostvarilo to pravo.
Prošle godine je donet novi zakon o konvalidaciji, koji u svojoj osnovi ima takve zakonske odredbe da Srbi ponovo neće moći izvršiti konvalidaciju staža.
U konkretnom slučaju, to je rešenje Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje, Područna služba u Osjeku. Evo šta oni traže od čoveka koji treba da konvalidira svoj radni staž u periodu 1991-1997. godine: dokaze iz radnog odnosa, ugovore o radu, rasporedna rešenja (to su ona rešenja o rasporedu na radna mesta), rešenja o godišnjem odmoru, staru zdravstvenu iskaznicu, isplatne liste i druge isprave.
Pitam vas – ko od nas, posle 18 godina, ima isplatu listu iz 1991. godine? Ko od nas ima rešenje o rasporedu na radno mesto? Ko od nas ima rešenja o godišnjem odmoru u tom periodu? To je samo administrativni način kako sprečiti podnosioca zahteva da ostvari svoje pravo. Vidite s čim se Srbi suočavaju, koji su to problemi.
Zbog vremena, samo ću toliko. Uključiću se kasnije po amandmanima. Ali, morate shvatiti suštinu. Sada, kada gledam ministra za dijasporu, gledam celokupnu Vladu i državne institucije Republike Srbije koje se moraju uključiti. Radi se o ogromnim sredstvima. Govorili smo o penzijama, osam milijardi itd. Još bi se tu nakačilo, za ovih 15-ak godina, jedno dve-tri milijarde.
Zanimljivo je da niko ne spominje akcije. Vrednost akcija je, po računicama Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, nešto oko 15 milijardi evra. To je ono što pripada Srbima. Ko je ostvario pravo? Niko.
Dalje, 50.000 stanova u društvenom vlasništvu itd. To je ukupna suma od 30 do 35 milijardi evra.
Tražimo svoje. To morate shvatiti. Ne tražimo njihovo, tražimo svoje. Mi smo ovde, ne možemo se fizički vratiti, ali tražimo svoja stečena prava.