Dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju ću nešto više reći o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama.
Na početku bih odmah konstatovao da su se uloge za samo dve godine promenile. Prošli put je ovaj zakon i Zakon o biocidnim proizvodima ovde zastupao ministar za zaštitu životne sredine, gospodin Oliver Dulić, sada je tu ministar zdravlja, gospodin dr Zoran Stanković, a sledeće godine možda nam zapadne i ministar kulture, ali o tom potom.
Ono što je iskazano u obrazloženju za donošenje ovih izmena i dopuna upravo je pojasnilo manjkavost osnovnog zakona i na to su poslanici SRS pre dve godine ukazivali, a to je nedefinisana nadležnost određenog ministarstva, ograničena efikasnost inspekcijskog nadzora i, dodao bih, postojanje jednog nepotrebnog subjekta u ovom lancu pravnih lica koje sprovode odredbe ovog zakona. Naravno, reč je o Agenciji za hemikalije. To smo i amandmanima pokušali da ispravimo, konkretno, u članu 2. i 4. ovih izmena i dopuna.
Ovaj predlog zakona na najbolji način pokazuje kako se širi nepotrebna birokratija. Naravno, to košta građane Srbije. Članom 2. ste ministarstvo nadležno za zaštitu životne sredine označili kao ministarstvo koje je odgovorno za vršenje nadzora nad primenom Zakona o hemikalijama. Znači, i za koordinaciju inspekcijskog nadzora iz čak tri ministarstva. Sada, pošto te inspekcije međusobno sarađuju, razmenjuju informacije, pomažu se u zajedničkim aktivnostima, treba sva ta saznanja i informacije od preduzetim merama i aktivnostima da prosleđuju ne Ministarstvu za zaštitu životne sredine već agenciji koja će valjda te informacije i preduzete mere, nekako prepakovane sa nekom mašnicom i sa prigodnom čestitkom, da ih samo proslede Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Koja je onda korist od takve nepotrebne transmisije ovlašćenja koja liči na gubljenje poštara?
Nedavno smo mogli da saznamo, i to od Agencije za hemikalije, mada je čitav taj posao moglo da završi i resorno ministarstvo, da će svi proizvodi industrijske i kućne hemije koji se nađu na tržištu Srbije morati da imaju vidljiva obeležja na pakovanjima kako bi potrošači mogli da znaju sa kakvim hemikalijama dolaze u dodir. Te upozoravajuće slike odnosno tzv. piktogrami su postali nešto što će nas pratiti od sada pa sve dok postoji EU. Naravno, niko nema ništa protiv tih oznaka. To je dobro iz razloga bezbednosti, ali u oči upada jedno poređenje koje je dala direktorka Agencije, Jelena Cvetković, koja kaže da je Srbija prva zemlja u regiona koja je prenela sistem globalnog obeležavanja u svoje zakonodavstvo što su do sada, pored zemalja EU, uradili samo Japan, Novi Zeland, Australija, Južna Koreja i SAD. Prosto je jasno da smo u samom vrhu, pa makar i po ovom pitanju.
Kada se kaže – prvi u regionu, nije mi jasna konstatacija direktorke ove agencije da smo prvi u regionu, kada su to pre nas morale da urade zemlje članice EU upravo iz našeg regiona. To su Grčka, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Slovenija.
Što se tiče samog obeležavanja proizvoda, to je najmanji tehnološki problem. Hemijska industrija Srbije je i onako u rukama stranih kompanija koje u stvari to već odavno rade u svojim zemljama, tako da će to uspešno zaživeti i kod nas u Srbiji. Onaj deo hemijske industrije koji nije bio zanimljiv stranim kompanijama uglavnom je danas u korovu, u stečaju ili je neko za sitne pare kupio neku hemijsku fabriku, zatim je razmontirao te skupocene mašine i sve to prodao u staro gvožđe i verovatno ostvario neki profit.
Pedantnost koju direktive EU proklamuju oko postupanja sa hemikalijama i opasnim supstancama i obeležavanja proizvoda sa konkretnim piktogramima dobro je poznato građanima Srbije. Svi oni Srbi koji su imali tu sreću da im u dvorište padne neispravna avio-bomba u NATO bombardovanju 1999. godine, u kome su učestvovale zemlje EU, mogli su na ne eksplodiranim projektilima da vide piktograme sa mrtvačkom glavom. Eto kako su evropejci pažljivi i uviđajni, još tada su vodili računa i brinuli o srpskom narodu.
To da mi imamo Zakon o hemikalijama poznato je svima. Da se ovaj zakon bavi hemikalijama u prometu, to je takođe jasno. Šta konkretno država sa ovim zakonom može da uradi, kada su u pitanju zaostale, veoma opasne hemikalije, kao npr. cijanid u nekim preduzećima, ustanovama, koje su zahvaljujući kriminalnim privatizacijama propale, a iza kojih je stajala Agencija za privatizaciju, a iza Agencije za privatizaciju je stajala država, a u ime te države su bili ljudi koji sada hoće da nas uvedu u EU, koja je na izdisaju i pred bankrotom?
Izneću vam jedan najbolji primer, koliko smo svi mi kao država nemoćni i pored ovoliko proevropskih zakona da rešimo prost problem, problem izmeštanja opasnih hemikalija i tu izdvajam kalijum cijanid i kalijum fericijanid, iz samog centra Kragujevca, tačnije suterena Doma samoupravljača. Znači, 2005. godine je uspešna kragujevačka firma "Jugomedik", koja je proizvodila medicinske i hemijske reagense, konačno propala jer je njenu sudbinu u svoje ruke uzela Agencija za privatizaciju, a čega se oni dohvate, znamo šta iza njih ostaje, otpušteni radnici, katanci i privatno obezbeđenje.
Da se vratimo hemikalijama i "Jugomediku". Znači, pošto je kasnije došlo do stečaja, firma je ugašena i niko za tih šest godina nije tamo ulazio, a tamo su ostale ogromne količine opasnih hemikalija. Znači, niko nije reagovao, uključujući i Ministarstvo za zaštitu životne sredine, makar u praksi. Ostaje da se čeka da neko radoznao, bukvalno rečeno, nabasa na to skladište u tom suterenu i da napravi katastrofu. Ponavljam, tamo se nalazi kalcijum cijanid. Sve se to dešava u centru grada sa 150.000 stanovnika, gospodine ministre.
Gospodine ministre i ostala gospodo iz Ministarstva, treba da se pokrenete, da uradite nešto konkretno po ovom pitanju. Uklanjajte ove hemikalije i nemojte samo da brinete da li se na šamponu za kosu nalazi neki trougao ili četvorougao ili kvadrat da bismo znali kakvog je kvaliteta i našta miriše.
Narod nas plaća da ga čuvate, zato i preduzmite nešto. Najlakše je da kažete da nije u vašoj nadležnosti. Verujem da ni jedna direktiva EU, a vidimo da se pozivate na nekoliko desetina direktiva u ovom predlogu zakona, ne bi vam dala, ali bi, recimo za ovu bruku u Kragujevcu, sa kalijum cijanidom, koji je inače smrtonosni krvni otrov.
Ovim zakonom i Zakonom o hemikalijama iz 2009. godine predvideli ste savetnika za hemikalije. Mogli ste da nam u par rečenica u ovom obrazloženju Predloga zakona date neke informacije o delotvornosti njihove uloge u dosadašnjem postupanju sa hemikalijama u procesu proizvodnje, prometa, skladištenja i transporta hemikalija. Znači, mislimo da ste i tu mogli da izvršite neke korekcije, kao što ste i ovim zakonom pojasnili status i ulogu određenog ministarstva i utvrdili dodatna ovlašćenja inspektora u postupku vršenja nadzora nad primenom ovog zakona.
Pošto su se u jednom medijskom promotivnom izveštaju predstavnici Atgencije za hemikalije pohvalili kako je pre 2010. godine bilo zabranjeno samo 19 supstanci, a sada je taj broj preko hiljadu hemikalija, čiji je promet, odnosno korišćenje, ograničeno ili zabranjeno, pitao bih predstavnike Vlade – da li je u Srbiji zabranjena upotreba proizvoda koji sadrže hemikaliju nonil fenol? Zašto ovo pitam? Verovatno ste čuli za organizaciju Green peace. Ta organizacija je došla do podataka da se u odeći 14 svetskih proizvođača nalaze tragovi toksičnih hemikalija, izuzetno štetnih za ljudsko zdravlje i životnu sredinu, znači između kojih s enalazi taj nonil fenol.
U čak dve trećine testiranja uzoraka odeće, konkretno "La Kosta", "Adidas", "Konvers" i da ih ne nabrajam, pronađeni su tragovi ove hemikalije. Međutim, ono što je najtragičnije u ovoj priči, nonil fenol, pored toga što je toksičan, malo je smešno, ima svojstvo imitiranja ženskih hormona, što može da utiče na reproduktivni sistem ljudi. Zato bi ova agencija za hemikalije, kada su je već izmislili, mogla da upozori predstavnike izvršne vlasti da paze koja odela oblače, da se ne bi u javnom životu malo čudno ponašali. Što se tiče običnih ljudi, verovatno nisu toliko dubokog džepa da bi mogli da se oblače sa ovim renomiranim proizvođačima. Ovo je rekla nauka, nisu rekli radikali.
Vratio bih se opet na agencija čija direktorka tvrdi da je, recimo, azbest apsolutno zabranjen za proizvodnju i promet, jer je dokazano da je kancerogen. To se znalo, ali sad smo dobili zvaničnu potvrdu.
Sada, gospodine ministre i vi gospodo iz izvršne vlasti, da li vam je poznato koliko kilometara azbestnih vodovoda, odnosno vodovodnih cevi, još uvek je u funkciji u državi Srbiji? Da li ste napravili neku bazu podataka o tom problemu? Ministarstvo za zaštitu životne sredine pothitno treba zajedno sa Vladom Srbije da napravi finansijski plan za zamenu pomenutih azbestnih vodovodnih cevi u čitavoj Srbiji, ako misle dobro ovom narodu. Opštine same to da urade nemaju para.
U obrazloženju koje ste nam dostavili videli smo izjave o usklađenosti propisa sa propisima EU. Navedeno je na desetine direktiva, na velikom broju strana, iz EU, koje regulišu ovu oblast i sve ste to, rekao bih, nakalemili srpskim uslovima koji su daleko od onog koji postoji u EU. Ali, za vas su to uslovi koji moraju da se ispune po svaku cenu i sve to zbog navodno pristupanja EU, tamo neke 2389. godine.
Gospodine ministre i ostali iz izvršne vlasti, vi nas gurate u naručje Unije čije članice se već nalaze na kladioničarskim listama na zapadu sa mogućnošću klađenja koja će sledeća zemlja EU bankrotirati.
Na kraju, u Pirotu, za vašu informaciju, što se tiče EU, dolazi u poslednje vreme dosta bugarskih državljana, državljana EU, koji na tezgama prodaju stare stvari donete iz Bugarske, ne bi li preživeli. Toliko im je lepo u EU. Kada su videli štand SRS i saznali da radikali prikupljaju potpise protiv ulaska Srbije u EU, potpisivali su se i levom i desnom rukom. To vam je jedno iskustvo o tome kako se živi u EU. Zahvaljujem.