Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. gde se kaže – u članu 11. stav 1. posle reči "neposredno" stavlja se zapeta, veznik "ili" briše se, a posle reči "zastupnika" dodaju se reči "ili predstavništva stranog proizvođača".
Svaki strani proizvođač koji distribuira svoje proizvode na našem tržištu može se reći da ima svoje predstavništvo u Republici Srbiji. Upravo preko tog predstavništva strani proizvođač bi mogao da dostavi podatke Agenciji za upis hemikalija u registar.
Ovim amandmanom SRS samo proširuje mogućnost kako se ova obaveza može ispuniti, dok je predlagač sužava. U prvobitnoj verziji člana 40. tu mogućnost su imali i predstavnici proizvođača, zastupnici, a sada je predlagač to sveo samo na zastupnika i direktnog proizvođača.
Ovde se u obrazloženju za odbijanje amandmana pominje taj tzv. uži pojam. Citiraću tu poslednju rečenicu: "Predloženim izmenama u članu 11. predviđa se da strani proizvođači samo poverljive podatke mogu da dostave neposredno ili preko zastupnika, gde se pod pojmom ''zastupnika'' podrazumeva i predstavništvo stranog proizvođača, kao uži pojam.''
Samo se pitam kako taj uži pojam nije uzet u obzir pre godinu dana kada se ovaj zakon donosio, nego ste u taj osnovni zakon uvrstili i predstavništvo stranog proizvođača i zastupnika.

Narodni poslanik Milorad Krstin je podneo amandman na član 12. sa predlogom da se član 12. briše. Član 12. se odnosi na član 48. osnovnog zakona, a taj član se odnosi na visinu naknade koja se određuje u zavisnosti od broja i količine hemikalija koje su prethodnih godina stavljene u promet.
Izmena koju je Vlada predložila odnosi se samo na reč "naročito". Amandmanom se predlaže brisanje ove izmene u članu 48, jer se upravo ovom izmenom ništa naročito ne menja u pozitivnom smislu, osim što se daje mogućnost da se nekim proizvođačima hemikalija više uzima u obzir broj i količina hemikalija za određivanje visina naknade, nego koliku opasnost te hemikalije u sebi kriju.
Znači, akcenat se daje pre svega broju i količini hemikalija, umesto da se uzima u obzir opasnost, transport, sve ono što može da dođe kada je u pitanju postupanje sa određenim hemikalijama.

Dame i gospodo narodni poslanici,  uključio bih se u ovu polemiku oko jezika i maločas je kolega Milivojević pomenuo i Bugarsku i Rumuniju,  spočitavajući da su oni još 2007. godine postali članice EU, ali sam ubeđen, a to i kolege poslanici znaju i javnost u Srbiji, verujem da je stanje u Srbiji kudikamo bolje nego u Bugarskoj, nego u Rumuniji. Srbija danas, vidimo, nije ni kandidat za člana EU, a kamoli da je član, pogotovo kada su u pitanju zakoni i standardi u ekologiji. To oni koji su putovali kroz Bugarsku, kroz Rumuniju, dobro znaju.
Takođe, znamo kakvi su izveštaji Evropske komisije u vezi sa korupcijom koja vlada u Bugarskoj i u Rumuniji.

Govorim upravo o onome što je govorio Milivojević, znači Bugarska i Rumunija, zbog toga.

Ovde je polemika oko engleskog jezika i ovih izveštaja koji mogu biti dostavljeni na engleskom jeziku, pa je ovde pomenuto da su i poslanici u Bugarskoj, pozicija i opozicija, smogli snage da ubrzano donesu te proevreopske zakona koji su čak bili neprevedeni, na engleskom jeziku, tako da su Bugari mogli da usvoje zakon da se svi podšišaju za nedelju dana, ne bi znali šta su izglasali.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. ovog predloga zakona, takođe se odnosi na jezik.
Ovaj član 9. se odnosi na član 13. osnovnog zakona, gde se kaže – uz zahtev za izdavanje odobrenja podnosi se tehnički dosije na srpskom jeziku, a može se dostaviti i na engleskom. Dalje, SRS predlaže ''na engleskom, ruskom, francuskom, nemačkom i španskom jeziku.''
Apsolutno je nejasno zbog čega je predlagač naveo samo EU, kao jedan od razloga za upotrebu engleskog jezika za dostavljanje ovog tehničkog dosijea. Kao što je poznato, Srbija nije članica EU, nije čak ni kandidat za člana EU. Osim toga, EU na najgrublji način narušava suverenitet države Republike Srbije, tako što otvoreno učestvuje u otimanju Kosova i Metohije.
Nama je cilj, pre svega, zaštita srpskog jezika, onako kako je to propisano Ustavom i Zakonom. Niko ne spori engleski jezik, kao jezik koji je dosta u upotrebi u svetu i kojim govori veliki broj ljudi. Ali, zato postoje i ostali jezici na kojima će ti, recimo, tehnički dosijei možda biti dostavljeni na ruskom i na španskom, nemačkom, francuskom jeziku. Vi ste ovde kao razlog za odbijanje amandmana naveli da će dosije proučavati stručnjaci u Agenciji koji dobro znaju engleski jezik. Šta biste napisali da ti stručnjaci znaju, kojim slučajem, samo kineski ili grčki jezik, da ne nabrajamo neke druge jezike?
Insistiranje na EU, a tamo nismo, zaista nema nikakvog smisla. Danas je reč o tehničkim dosijeima, sutra će možda biti to slučaj sa uputstvima za upotrebu lekova, prekosutra za upotrebu liftova itd. Znači, Srbija na neki način preko jezika gubi svoj suverenitet.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama. Član 6. izmena i dopuna odnosi se u stvari na član 10. osnovnog zakona, a taj član 10. se odnosi na izbor nosioca izrade izveštaja o strateškoj proceni. Konkretno smo intervenisali u stavu 2.
Pročitaću prvobitno kako je glasio stav 2, odnosno sa izmenama koje je Vlada predložila. Kaže se: ''Pravno lice ili preduzetnik iz stava 2. ovog člana može za izradu izveštaja o strateškoj proceni uticaja obrazovati multidisciplinarni tim sastavljen od stručnih lica kvalifikovanih za analizu svakog od elemenata strateške procene.''
SRS smatra da ovo ne bi trebalo da se prepusti slobodnoj volji, odnosno slobodnom izboru da neko može, ali i ne mora da obrazuje taj tim, pa smo amandmanom predložili – pravno lice ili preduzetnik iz stava 2. ovog člana za izradu izveštaja o strateškoj proceni uticaja obrazuje multidisciplinarni tim sastavljen od stručnih lica kvalifikovanih za analizu svakog od elemenata strateške procene.
S obzirom da se radi o izuzetno osetljivoj oblasti koja je vezana za izradu izveštaja o strateškoj proceni i koja mora da zahteva stručnu analizu, neophodno je samim tim angažovanje stručnih lica koja bi izvršili analizu svakog od elemenata strateške procene. Ovim amandmanom SRS se ovo angažovanje predviđa kao obaveza, dok Vlada daje samo mogućnost za tako nešto.
Ovo je prilika da ministra pitam još jednom oko one poznate situacije, oko rafinerije u Smederevu. Takođe se tu govori o tim strateškim procenama uticaja na životnu sredinu. Ostao sam uskraćen za odgovor kada je bila rasprava u načelu. Gospodine ministre, dobili ste dopis od Odbora za zaštitu životne sredine u vezi sa rafinerijom u Smederevu, da nam se dostavi bilo kakva informacija o ekološkoj bezbednosti izgradnje rafinerije za preradu sirove nafte u Smederevu. Mi smo dobili odgovor od vašeg ministarstva da vi nemate nikakva saznanja, niste dobili nikakav zahtev za izdavanje bilo kog akta sa stanovišta zaštite životne sredine itd.
Listajući štampu u poslednjih nekoliko meseci, samo da kažem da ovaj dokument nosi datum od 1. oktobra 2010. godine, videli smo da ste vi u sredstvima javnog informisanja tokom avgusta meseca, da ne navodim koje su novine u pitanju, ima ih nekoliko, davali izjave po kojima se može zaključiti da ste vi i te kako upoznati sa tim projektom i sa svim planovima u vezi sa izgradnjom ove rafinerije u Smederevu.
Takođe, u "Službenom glasniku" od 21. septembra 2010. godine imali smo prilike da vidimo Uredbu o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene dela industrijske zone sektor severoistok u Smederevu, gde se maltene do detalja, u pojedinostima navodi sve ono što se tiče rafinerije, gde će biti izgrađena, zatim zagađenje tla, podzemne vode, zaštita životne sredine, aerozagađenje itd.
Ne razumem zašto ste vi na neki način obmanuli Odbor za zaštitu životne sredine, ne dajući nam pravovremene i valjane informacije o ovome što se govorilo tokom letnjih meseci u Srbiji. Znate i sami da je bio organizovan referendum.
Takođe, mi smo tražili od predsednika Odbora za zaštitu životne sredine da zakaže posebnu sednicu, na kojoj bi se razmenile informacije oko cele ove priče i rafinerije u Smederevu, jer ono što izaziva nedoumicu kod velikog broja građana je činjenica da se ovde govori o rafineriji koja bi bila izgrađena za 250 miliona dolara. Vi ste dali izjave u medijima da je to apsolutno bezbedna i sigurna rafinerija koja će biti izgrađena, a znamo da se rafinerije tog kapaciteta od 100.000 barela u svetu mogu izgraditi za cifru koja se kreće od milijardu dolara, pa naviše.

Član 28. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode je izazvao dosta polemike u javnosti, isto kao i član 13, naravno, upitnički prema Vladi, posebno što se ovim članom menjaju neke prethodne zakonske odredbe koje se tiču, pre svega, izvođenja radova, projekata i aktivnosti na zaštićenom području.
Konkretno, izmenama člana 28, koje je predložila Vlada, uvode se dodatna ovlašćenja Vladi da bez jasne procedure, bez kriterijuma i stručne verifikacije odobrava niz zabranjenih, nespojivih aktivnosti koje su u suprotnosti sa režimom zaštite na određenom području.
Sve se to zasniva na osnovu slobodne procene o postojanju navodnog opšteg interesa za državu. Obično u praksi to ne bude tako. Ovo je, pre svega, dobro smišljena uvertira za eventualne buduće štete i štetne odluke koje se odnose na zaštićene objekte prirode. Ono što je veoma bitno da se ovde spomene, a nekako i odudara od onog zaklinjanja u međunarodnu zajednicu i EU, kako smo ovde imali prilike da čujemo, jeste činjenica da je predložena izmena i suprotnosti sa međunarodnim standardima.
Osim toga, o čitavoj problematici je dosta govorio poslanik Vitomir Plužarević, komentarisao je amandman na član 13. i ova dva člana su čvrsto povezana i trebalo bi da uzmete u obzir mišljenje kompetentnih i stručnih ljudi koji su takođe tražili da se članovi 13. i 28. brišu.
To što ste većinom glasova poslanika vladajuće koalicije našli solomonsko rešenje i predložili skupštinskom odboru kakav-takav amandman, kako bi se našla neka zlatna sredina, mislim da se nije došlo do pravog rešenja i da ste na neki način samo pokušali da zamaglite situaciju, ali i dalje ostaje otvoreno pitanje kako će funkcionisati zaštićena područja.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik SRS samo bih želeo da ispravim gospodina Milivojevića. On je govorio o zasukavanju rukava i pomoći i nekim dobrotvornim i humanitarnim radovima u Kraljevu. Samo bih vas ispravio. U subotu sam ja, kolega poslanik Mirko Munjić i 20 radikala, ovde su fotografije, ako želite da se kasnije uverite, zasukali rukave i pomagali smo Kraljevčanima koliko god smo mogli.
Gospodin Krpić je svedok – poslanik iz Kraljeva. Prema tome, pozivam i vas da se pridružite svim onim volonterima koji ovih dana opsedaju Kraljevo sa najboljim željama da se ljudi što pre usele u svoje nove domove.
Kad smo već kod novih domova, ovde je fotografija, mala je, na kojoj se vidi jedna prikolica sa ceradom, u kojoj porodica, mislim da se zove Zečević, spava već deset dana. Niko ih ne obilazi. Imaju dvoje dece. Samo toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom. Taj se amandman odnosi na osnovni član 21, koji se bavi zajedničkim upravljanjem otpadom jedinica lokalne samouprave.
Poznato je da jedinice lokalne samouprave, jedna ili više njih, u stvari dve, mogu sklopiti neki interni dogovor, sporazum, kako bi zajednički upravljale otpadom, naravno, pod uslovima i na način kako se utvrđuje zakonom, strategijom, sporazumom tih skupština jedinica lokalne samouprave.
Međutim, dešava se da to u praksi ne funkcioniše onako kako je zamišljeno, odnosno kako je bilo predviđeno tim sporazumom i Vlada je dodala novi stav gde se precizira šta Vlada treba da radi i da preduzme u situacijama kada to ne funkcioniše kako je zacrtano bilo i tom strategijom i tim sporazumom.
Podneo sam amandman sa predlogom da se reč "zajedničkom" briše u ovom novom stavu i obrazložiću zbog čega. Postavlja se pitanje -kako će te opštine, posle odluke Vlade, koje nisu ispunjavale obaveze u skladu sa zakonom, sada pod pritiskom Vlade zajednički sprovoditi upravljanje otpadom, a očigledno je da za tako nešto nisu imale kapaciteta.
Odgovornost za ovakvu situaciju, ukoliko do nje dođe, treba da snosi Ministarstvo, jer je saglasnost za taj sporazum dalo upravo to ministarstvo i ono je trebalo da sagleda mogućnosti da li te opštine zaista mogu da sprovedu ono što su u tom sporazumu potpisale.
Amandmanom se predlaže rešenje kojim bi se Vladi dale odrešene ruke da u ovakvim situacijama ne bude ponovo vezana za konkretno jednu od opština, ili više, koje se spominju u sporazumu. Očigledno je da one nisu odradile svoj deo posla, možda nemaju ni kadrove, nemaju ni sredstva, možda nemaju čak ni volje.
Znamo neki put da među opštinama proradi i sujeta oko nekih zajedničkih pitanja, tako da sam upravo ovim amandmanom dao Vladi možda širi manevarski prostor da se nekada ne oslanja isključivo na te lokalne samouprave koje nisu ispoštovale ono pod tim sporazumom, što je trebalo, već da jednostavno Vlada kadrovski reši sama taj problem sa sredstvima koja su već predviđena budžetom lokalnih samouprava. Toliko.

Kolega Filip Stojanović je podneo amandman na član 6. To je član 31. osnovnog zakona i odnosi se na kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad. Predlog koji je amandmanom dao gospodin Filip Stojanović odnosi se na kvalifikovano lice koje je odgovorno za stručni rad za upravljanje neopasnim otpadom.
Ovde se postavlja uslov koju školsku spremu bi trebalo da ima to lice. Ovde je Vlada dala predlog da je potrebno da to lice ima najmanje srednju stručnu spremu sa obavljenim pripravničkim stažom.
Na početku ovog stava se kaže – kvalifikovano lice odgovorno za stručni rad. Ipak, ovde se polaže dosta u struku i zato smo mi dali amandman da se ''srednja stručna sprema'' briše, sa predlogom da to lice ''ima najmanje završene osnovne akademske studije u trajanju od četiri godine u tehničko-tehnološkim naukama''. Ipak je malo neozbiljno da se lice sa srednjom stručnom spremom bavi ovako jednim delikatnim poslom, kao što je upravljanje neopasnim otpadom.
U obrazloženju Vlada je odgovorila da dođe ta odluka, odnosno zakonska odredba, kao balast pojedinim preduzetnicima koji nemaju možda toliko tog otpada, pa im je teško da zapošljavaju visokokvalifikovana lica.
Međutim, šta sa onim preduzetnicima, odnosno pravnim licima koji imaju velike količine ovog otpada, a koriste ovu mogućnost da zaposle neko lice sa srednjom stručnom spremom ili jednostavno nekom samo tu obavezu dodaju.
Smatram da bi ipak bilo primereno da se ovaj amandman usvoji iz razloga bezbednosti i građana i životne sredine.

Radica Jocić je podnela amandman na član 8. ovog predloga izmena i dopuna zakona, sa predlogom da se taj član 8. briše. Taj stav koji je predložila da treba da se briše u stvari se odnosi na ministra koji propisuje bliže uslove i kriterijume za određivanje lokacija. Zatim tehnički, tehnološki uticaj za projektovanje, izradu, rad i postrojenja za upravljanje otpadom, postrojenja za skladištenje, postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada itd.
Znači, sve ono što je, otprilike, u poslednje vreme, da ne kažem iritiralo javnost i građane u Srbiji, konkretno vezano baš za izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada.
S obzirom da se član 34. odnosi na lokaciju za izgradnju i rad postrojenja, a to je jedno osetljivo pitanje, Srpska radikalna stranka predlaže upravo brisanje ovog člana 8, jer na neki način ministar izbegava odgovornost da, eto, propiše te kriterijume i to prebacuje, taj teški balast, na nekog drugog.
Ovde govorimo o nekim uslovima i kriterijumima. U obrazloženju Vlade je to isto navedeno, zašto Vlada ne prihvata ovaj amandman, pa onda kaže da su zakonom propisani uslovi i kriterijumi.
Znate šta, kada smo imali prilike da se na neki način sukobljavamo sa izvršnom vlašću oko izgradnje postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada u Ćupriji, a sada recimo u Ćićevcu, nažalost, mnogi kriterijumi koji su pomenuti u zakonu nisu ispoštovani. Nisu ispoštovani neki uslovi, kao što je blizina puteva, blizina podzemnih voda, blizina škola i tako neka slična mesta, poljoprivredna zemljišta. Takve stvari u EU, na koju se mnogi ovde pozivaju, nikako ne bi mogle da prođu.
To što postoje zakoni i ta podzakonska akta, oni na neki način regulišu izgradnju tih postrojenja, a u stvari se ne poštuju, a Vlada, koliko smo imali prilike da vidimo iz iskustva, jednostavno pokušava da odobrovolji lokalne samouprave da daju saglasnost za izgradnju takvih postrojenja, bez obzira kakve će biti posledice po građane, bez obzira da li su ispoštovani kriterijumi koji su propisani za izgradnju takvih postrojenja.
Imali smo priliku u Ćićevcu da vidimo, da bi udovoljili predsedniku opštine gospodinu Krkiću, dali su mu mercedes, koji je bio oduzet u Sloveniji, jer se nažalost pokazalo da je ukraden, pa je naša delegacija doživela niz neprijatnosti u Sloveniji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega Dušan Marić podneo je amandman na član 16. Predloga izmena i dopuna Zakona o upravljanju otpadom. Član 16. odnosi se na člana 72. osnovnog zakona, a član 72. odnosi se na uvoz, izvoz i tranzit otpada.
Ovo je dobra uvertira za ono što se maločas vodila polemika oko otpada, u ovom slučaju nuklearnog, a nije zgoreg da se pomenu i ostale mogućnosti kada je u pitanju otpad. SRS je predložila da se tačka 2. u zahtevima za izdavanje dozvola briše. Zašto? Zato što je Vlada predložila brisanje upravo ove tačke koja kaže - "dokaze o obaveštenju ili odobrenju svih država kroz koje otpad prolazi do krajnjeg odredišta".
Zašto je Vlada imala interes da briše tačku kojom bi se dokazalo, odnosno videlo obaveštenje ili odobrenje svih država kroz koje je taj otpad prošao i došao do naših granica? Uopšte mi nije jasno, zbog čega Vlada želi na neki način da sakrije trag tog otpada do naše granice. Naravno, ovde se pozivaju na njihov novi stav, da su to neke konvencije, ali manje-više, mogli su da zadrže i tačku 2.
Pošto je ovde bilo dosta reči oko nuklearnog otpada, a i član 72. se bavi uvozom, izvozom i tranzitom otpada kroz Srbiju, samo bih želeo da podsetim kolege narodne poslanike i javnost u Srbiji o nečemu što se govorilo 2008. godine. Ako neko želi da proverava, neka proveri.
Gospodin Aleksandar Perić iz Privredne komore 2008. godine je dao izjavu da je Vlada odredila 16 tajnih lokacija na tri makroregiona u Srbiji za izgradnju skladišta radioaktivnog otpada.
Znači, dao sam podatke i ovi koji govore stalno o internetu, neka ukucaju ime Aleksandar Perić, Privredna komora, skladište radioaktivnog otpada i videćete da je istina ovo o čemu govorim. Sa ovim problemom su upoznati i gospoda iz Ministarstva za nauku. Naravno, ovde se govorilo o izgradnji tih objekata, s tim da se Vojvodina izostavila sa napomenom da je to žitnica. Znači, ipak je to štetno. Ako se izostavlja Vojvodina, pitanje je šta je sa ostalim regionima u Srbiji, da li oni voćari u Čačku ili, recimo, povrtari u Leskovcu, zbog njih i u njihovoj blizini mogu da se prave takva postrojenja.

Govoriću jezikom činjenica i brojki. Ministarka finansija je trebalo da odobri samo 200 miliona dinara za kupovinu protivgradnih raketa. Nije odobrila. Šteta je bila milijardu i 500 miliona dinara. Srbiji je nedostajalo osam hiljada raketa. Samo toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o transportu opasnog tereta koji bi trebalo da uredi ovu oblast, ali ostaje pitanje da se vidi kako sve to sprovesti u praksi.
Srbija je u poslednjih desetak godina postala, rekao bih, idealna stanica za okončavanje transportnih tura, raznih otrova, raznih otpada koji su nažalost umesto na granici završavali u našim šumama, pored izvorišta voda, u nacionalnim parkovima, na obodu velikih gradova po lokalnim deponijama itd.
Kada smo već kod nacionalnih parkova, evo jedan najnoviji primer. Opasni teret ide rekom Dunav iz Beča. Sve rampe su na Dunavu otvorene, mislim na zemlje EU. Dolazi do Ledinaca, na Fruškoj Gori, nacionalni park. Trebalo bi da se pitamo – šta se dešava sa tim teretom koji do Ledinaca dolazi iz Beča? To je pitanje za vas, proverite o čemu se radi.
Pod vidom predusretljive naše države Srbije koja, koliko vidimo, nezadrživo juri prema EU već nekih 11 godina, a ta EU sve više izmiče, sve je dalje, neko je dobro iskoristio to diskretno zatvaranje očiju da bi Srbijom posejao tone i tone opasnog stranog otpada koji bi se mirne duše mogao svrstati u najopasnije.
Tako su se u Srbiji, na primer, na raznim lokacijama, po planinama, u privatizovanim fabrikama, možda čak i za tu namenu su privatizovane, pogotovo one koje su na sumnjiv način i sumnjivim pojedincima dospele u ruke, pronalazili su se razni kontejneri, burad, čitave pošiljke tone brižljivo upakovanih lekova kojima je istekao rok kako čekaju, zarasli u krov da polako iscure u zemljište i tako da se besprirodno kontaminiraju, a to je nekada neko morao da preveze. Da ne govorimo o spaljivanju opasnog otpada, pogotovo u visokim pećima koje imaju cementare, železare i neka druga preduzeća slične namene.
Naravno, ovaj zakon se ne odnosi samo na transport opasnog otpada, već i na teret koji se može definisati kao opasan a u pitanju su, recimo, neophodne sirovine za industrijsku proizvodnju, pogotovo u hemijskoj, naftnoj industriji, kao i za potrebe vojne industrije, kao i teret koji je u tranzitu kroz našu Republiku Srbiju.
Vi ste ovim zakonom želeli da sublimirate sve one zakone, kao i međunarodne konvencije usvojene u srpskom parlamentu, a koje se na neki način odnose na opasne materije i na njihovu upotrebu u nadi da će se njime preduprediti sve moguće neke situacije koje bi mogle biti u nekom trenutku katastrofalne za ljude i za životnu sredinu.
Veliki deo zakona se odnosi na preventivno postupanje izraženih organa i pravnih lica koja učestvuju u transportu opasnog otpada. Mada, znajući kako se poštuju i sprovode zakone koji se donose ovde u parlamentu Republike Srbije i koji su na snazi, teško da će se nešto promeniti kada je ovaj zakon u pitanju.
Određene sugestije u vezi ovog zakona, daće vam i poslanici SRS, i one su uglavnom prebačene u amandmane.
Već na samom početku, u uvodnoj odredbi, u članu 1. nailazimo na tačku 2) u stavu 2 na osnovu koje odmah možemo da kažemo da će upravo zbog te tačke 2) dobar deo ovog zakona biti obesmišljen, a ta tačka glasi, citiram: "Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na" pa sad tačka 2), znači citiram deo te tačke "kao i vojnih snaga i drugih državnih organizacija koje prema posebnom sporazumu koriste saobraćajnu infrastrukturu Republike Srbije".
Dakle, poštovani građani Srbije, ovaj zakon, odnosno njegove odredbe, neće se odnositi na vojne snage drugih država i organizacije koje po posebnom sporazumu koriste našu saobraćajnu infrastrukturu, a te vojne snage drugih država koje prolaze, koje krstare našim drumovima su u stvari vojne trupe NATO pakta.
Ako vi znate da neke druge snage postoje u Srbiji koje krstare našim drumovima, onda me ispravite.
Možda mislite da ste izbegli da NATO vojnike obavežete na poštovanje ovog zakona. Verujte mi, nigde se ne bi promenilo ni da je pisalo da se odredbe ovog zakona primenjuju i na vojne snage drugih država koje prolaze kroz Srbiju, već se taj NATO pakt nije libio da prekrši Povelju UN, nije se libio da nam ruši bolnice, škole, mostove, staračke domove, da ubija nedužne građane, da ubija decu, da gađa porodilišta.
Nije se libio da seje kasetne bombe širom Srbije, a sada će, recimo, da poštuje zakon koji je, gospodine Mrkonjiću, izašao iz vašeg kabineta, tako da ste vi pravilno procenili da bi bilo uzaludno da ste ih ovim zakonom obavezivali da poštuju odredbe. Ne samo što nikom neće polagati računa šta voze kroz Srbiju i kome, oni čak ne vode računa ni kako voze.
Primer imamo i u Srbiji i u okruženju, jer iza njih ostaju mrtvi i pešaci i ostali učesnici u saobraćaju, a u Makedoniji, to verovatno znate, američki vojnici su uspeli da pregaze čak i makedonskog ministra. Raspitajte se kako je kažnjen taj vojnik koji je načinio taj težak prekršaj. Svu štetu i odgovornost je preuzela makedonska država.
Tako je i sa ovim kapitulantskim SOFA sporazumom kojim se Srbija propisno obrukala dajući NATO na korišćenje saobraćajnu i ostalu infrastrukturu prilikom prolaska kroz našu zemlju. Sporazum koji se ovde spominje u ovom zakonu apsolutno ne obrađuje u širem smislu ovu oblast jer su njegove odredbe u suštini deklarativnog karaktera.
Član 8. u ovom predlogu zakona odnosi se na situaciju kada učesnik u transportu opasnog tereta pričini štetu koja treba da se namiri od osiguranja koju taj učesnik mora da ima. Sada se postavlja pitanje šta sa onom štetom gde je daleko premašen limit koje osiguranje može da plati?
Pošto se radi o opasnim materijama koje mogu proizvesti veliku ekološku štetu, kao na primer, izazivanje zagađenja reka, izvorišta i uništenje celokupnog biljnog i životinjskog sveta, pomor riba, šteta je ogromna možda i nenadoknadiva ili, recimo, kontaminiranje zemljišta usled akcidenta koji se dogodio recimo na nekom magistralnom putu, gde se učesnik u transportu, konkretno prevoznik nije rukovodio odredbama ovog zakona.
Uništeno je zemljište, ugrožene su podzemne vode, preti sušenje šume i sve to košta. SRS vam predlaže da se kao neki vid nadoknade pričinjene štete ostavi mogućnost nadoknade štete i imovine učesnika u transportu a ne samo suma koju je prihvatio kao osiguranje učesnik u transportu.
Možete to posmatrati i na primeru koji ću navesti da bi ste uvideli da se upravo u ovom članu kriju mogućnosti da neko smišljeno, rekao bih, kao preduzetnik prihvati mirne duše kaznu od 100-500 hiljada dinara ili kaznu zatvora od 30 dana što se nije osigurao. To je situacija ako ga uhvate, a isto će se desiti u slučaju vanrednog događaja kako ste nazvali "oslobađanje" opasnog tereta.
Zato sam spomenuo ovaj iznos propisan u članu 89. u tački 2) koji se direktno odnosi na član 8, tako ste naveli vi, zato gospodine ministre što neko može svesno da se debelo ovajdi od namernog prevrtanja cisterne u nekoj nedođiji sa hemikalijama kojih se neka kompanija ratosiljala na praktičan način i koji bi verovatno bio veliki izdatak da taj otpad izvozi u inostranstvo na dalju preradu.
Cifre su astronomske i sigurno će se pojaviti neko ko će za veliki novac prihvatiti da tako nešto inscenira jer vi ovim zakonom pokušavate da osigurate bezbedan i legalan transport opasnog tereta i da sprečite ovakve situacije.
Mislim da postoji veliki disparitet u visini kazni, zatim ceni smeštaja odnosno deponovanja ili prerade za izvoz ovog opasnog tereta i čisto imamo sliku po gradovima Srbije, verovatno ste i vi imali prilike da to vidite, da na pijacama vidimo seljake kako prodaju neku čudnu burad, ispražnjenu i opranu, pitanje gde, kao ambalažu za smeštaj žitarica ili drugih namernica a na buradima su nalepnice sa jasno vidljivom mrtvačkom glavom.
Setimo se primera one firme "Helijus" od pre nekoliko godina iz Gornjeg Milanovca, čiji se transport opasnog otpada koji je bio smešten u buradima koji je završio na planini Rudnik, gde su seljaci tu burad pronašli u šumi, uzimali su, čistili ambalažu i prodavali na pijaci.
Nije zgoreg da spomenemo da je samo jedan kilogram na ilegalnom tržištu zbrinjavanju nuklearnog otpada vredan 1.600 dolara. Verovatno ima onih koji će posegnuti da svoj radioaktivni otpad iz svoje zemlje ilegalnim putem možda dopremi u Srbiji zahvaljujući nesavesnim pojedincima.
Dobro će biti ako ovim zakonom uspete da propratite ceo tok transporta, počev od utovara, transporta, zadržavanja opasnog tereta u vozilu, zatim pretovara, promena prevoznog sredstva ili vida u saobraćaju pa sve do istovara i odlaganja odnosno skladištenja opasnog tereta.
Takođe postoji mogućnost da ćete sa nekim zakonima koje ste naveli u obrazloženju biti u koliziji jer u pojedinim aktivnostima u procesu transporta opasnog tereta ne mogu da se usklade svi ti zakoni jer svaki zakon ima svojih specifičnosti pa se neko može pozivati na neki član iz zakona, recimo o ambalažnom otpadu ili na Zakon o upravljanju otpadom koji mu nešto ne dozvoljava, a ovaj zakon mu to dozvoljava.
Ovo je član koji se tiče ovoga što sam do sada govorio i navodio primere. To je član 27, koji propisuje šta da radi učesnik u transportu opasnog tereta ako mu on, evo citiram, nestane. Kako to može da se dogodi da, recimo, nestane tovar od 25 tona pirolena ili tečnog cijanida, i onda se pojavi prevoznik i po ovom članu 27. prijavljuje nestanak opasnog tereta, pa onda kreće, pošto ima obavezu po tom članu, da ga i sam traži?
I ovde mogu oni koji to hoće da mešetare i da zarađuju ne hajući za živote ljudi, za životnu sredinu, da recimo, insceniraju krađu, neko im negde rasipao toj opasni tovar, kasnije pronađu vozilo, prevoznik po članu 89. tačka 2) plati 500.000 dinara ili ode 30 dana u zatvor zato što nije bio osiguran kako treba, a u džep stavi sumu koja je veća 10 puta od ove kazne. I to je vrlo moguća solucija, gospodine ministre, koja može da se desi u stvarnosti.
Zbog vremena pokušaću da se osvrnem na još par članova ovog zakona. Jedan je i član 37, po kome je učesnik u transportu dužan da lice koje primi u radni odnos osposobi za poslove u transportu opasnog tereta. S obzirom da se radi o osetljivoj materiji, da postoji puno lica koja su već osposobljena i poseduju određene sertifikate za te poslove, logično bi bilo da se za ove potrebe, upošljavaju već osposobljena lica.
Mnogi će zloupotrebljavati ovu mogućnost koju im vi dajete pod izgovorom, ako dođe do vanrednog događaja, da je lice u fazi obuke ili osposobljavanja i da je pod nadzorom instruktora za opasni otpad učestvovalo u transportu opasnog otpada.
U članu 44. u stavu 1. pominjete odrednicu koja kaže – vozilom za transport opasnog tereta upravlja vozač ako je, u tački 3) kažete – upućen u svoje obaveze. Mislim da tu nema šta da se kaže, da neko bude upućen ili neupućen. To se može tumačiti kao da je usputno neko površno obavešten o svojim obavezama. Pravo i pravilnije zakonsko rešenje bi bilo da vozač dobro poznaje svoje obaveze, umesto da bude samo upućen.
Pitanje – da li može sudija da bude samo upućen u zakone i propise ili elektroinženjer za poslove vezane za struju ili neki neimar koji bi projektovao mostove, saobraćajnice itd? Oni moraju da poznaju svoje obaveze i svoj posao.
Takođe, gospodine ministre, mislim da naša železničke stanice u kojima se transportuje velike količine opasnog tereta nemaju adekvatne uslove za pretovar i za prijem opasnog tereta. Prolaze se kroz velike gradove i, zamislite da dođe do sudara kompozicija vozova, od kojih jedna, recimo, vuče 20 cisterni sa amonijakom ili još nekom drugom opasnom hemikalijom?
Na kraju bih prokomentarisao član 80. u odeljku koji se odnosi na nadzor. U stavu 1. ste predložili inspekcijski nadzor metodom slučajnog izbora vozila. Kada je ovaj vid transporta u pitanju, potreban je drugačiji vid kontrole kroz koju bi prošli maltene svi preduzetnici, pravna lica koji učestvuju u transportu opasnog tereta. Za ovakve vrste transporta, nema slučajnog izbora vozila.
Na kraju, ono što je karakteristika ovog zakona je administrativno određivanje uprave, savetnika i instruktora. Stiče se utisak da su oni upravo cilj donošenja zakona. Stiče se utisak, takođe, da se u pojedinim članovima koji se dotiču nekih ozbiljnih pitanja u vezi transporta opasnih otpada, da se ostavlja mogućnost njihovog dvosmislenog tumačenja, što mislim da nije dobro.