Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljam diskusiju u ime SRS-a o Predlogu zakona o zvaničnoj statistici i Predlogu zakona o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. godine.
Sada ćemo se malo baviti statistikom i na konkretnim primerima ćemo pokazati građanima Srbije šta im je donelo paljenje Skupštine, lupanje u šerpe i šutiranje kartonskih kutija 5. oktobra 2000. godine. Moram priznati da su me malo iznenadili pojedini podaci, ali ne u smislu pozitivnosti, već u smislu jedne teške, rekao bih, bezizlazne, apsurdne situacije u kojoj se nalazi Srbija, njena privreda, stanovništvo, poljoprivreda itd.
Kada govorimo o metodama kojima se služi zvanična statistika, odnosno Republički zavod za statistiku, pitam predstavnike Vlade, da li iste metode koriste i neke marketinške agencije koje istražuju javno mnjenje, njihov odnos prema nekoj aktuelnoj temi ili socijalnom statusu neke ciljne grupe.
Ovo pitam zato što često imam priliku da Republički zavod za statistiku da jedne podatke, a neka agencija sasvim drugačije, a radi se o istoj stvari. Ko je onda tu u pravu?
Što se tiče Predloga zakona o zvaničnoj statistici, citiraću član 2. stav 1, a u vezi s jednim problemom koji potresa centralnu Srbiju i da smatram da je Republički zavod za statistiku trebalo da uzme učešće. Dakle, član 2. stav 1: ''Zvanična statistika obezbeđuje, na nepristrasnim osnovama, brojčane i reprezentativne podatke i informacije o masovnim ekonomskim, demografskim i društvenim pojavama iz oblasti radne i životne sredine, i to za sve korisnike'', a među njima su državni organi, odnosno predstavnici Vlade Republike Srbije.
Dakle, zvanična statistika je trebalo da se u jednom konkretnom slučaju, koji ću pojasniti, pozabavi na vreme i da za račun državnih organa ispita javno mnjenje u Pomoravskom okrugu oko pitanja moguće izgradnje postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada u blizini Ćuprije. Mislim da je javnost u Srbiji ozbiljno informisana o ovom problemu, da lokalna vlast u Ćupriji, pre svega, predstavnici DS-a, žele po svaku cenu da usred Srbije, zato što je to uslov EU, instaliraju postrojenje za tretman opasnog otpada, koji će godišnje tretirati 43 hiljade tona opasnog otpada, a među njima i tečnog cijanida, kao krvnog otrova.
Danas smo imali priliku da u "Politici" pročitamo, izdanje za Srbiju, da je državni sekretar Ministarstva za zaštitu životne sredine dobio informaciju iz Evropske kancelarije da je već dobio uveravanja od lokalne vlasti Ćuprije da je tako nešto već odobreno u lokalnom parlamentu. Zvanično pitam Vladu Republike Srbije, šta to radi lokalna vlast u Ćupriji? Sednica Skupštine o tom pitanju nije ni održana, jer su nezadovoljni građani, bukvalno, opkolili SO Ćuprija; to se desilo 27. februara, to se desilo i juče. Neka se niko ne igra više budućnošću naše dece, zdravljem građana.
Mnoge nedoumice je izazvao ovaj problem, pogotovo u centralnoj Srbiji. Neko namerava da instalira postrojenje u trograđu Ćuprija, Paraćin i Jagodina, pored Velike Morave, možda su ovde trenutno i poslanici iz Kruševca, tik uz ogromnu plantažu ''Rubinovih'' vinograda od preko 100 ha, usred poljoprivrednog dobra ''Dobričevo'', površine 700 ha, a prosto je neverovatno šta radi aktuelna vlast u Srbiji.
Upozoravam vas da vodite računa o građanima Srbije. U celom Pomoravlju se uveliko prikuplja peticija protiv neodgovorne vlasti u Ćupriji i građani potpisuju masovno, bez obzira na stranačku pripadnost. Svi su uplašeni za svoju decu. Ako je Skupština AP Vojvodine mogla da 2003. godine donese odluku o zabrani izgradnje takvog postrojenja na teritoriji AP Vojvodina, zašto to ne mogu da urade i predstavnici lokalnih samouprava u tzv. centralnoj Srbiji?
Uzmimo, na primer, šta kaže zvanična statistika o postojanju i poslovanju stranih firmi u Srbiji, pogotovo iz bivših republika nekadašnje SFRJ.
Podaci su s kraja 2007. godine, mada je sada situacija još gora. U Srbiji je tada, 2007. godine, postojalo preko 600 kompanija i firmi iz Slovenije i Hrvatske, a u tim zemljama su tada su poslovala tri srpska preduzeća. Verovatno je za tako dobar skor zavredelo izvinjavanje do crne zemlje, što se kaže, i Mesiću, i Sanaderu, i kome sve ne, od predsednika Srbije. Onda su doveli hrvatske tajkune da nam uzimaju poljoprivredno zemljište za bagatelu, da unište ovo malo što je ostalo od prehrambene industrije u Srbiji. Toliko o reciprocitetu.
Evo vam još jedan podatak iz februara 2008. godine. Na aukcijama, tenderima i tržištu kapitala, ukupno je prodato 2.200 firmi i preduzeća, i to za jedva nekih dve milijardi i 700 miliona evra, a dobro se zna da su ta preduzeća vredela blizu 70 milijardi evra. Eto, to je jedna sekvenca koja će, s ostalim statističkim prikazima, upotpuniti sliku o karakteru vlasti i Demokratske stanke, u okviru ove, kako sam je nazvao, ''žute'' dekade, od 2001. do 2011. godine.
Situacija je još strašnija kada pogledamo koliko je firmi u stečaju, gde su, kao po nekom šablonu, pokradeni poslovni prostori, lokali, građevinsko i poljoprivredno zemljište. Statistika to samo suvoparno beleži, pa kaže da je na kraju 2007. godine u stečaju, likvidaciji, bilo 1.792 preduzeća, za 400 više nego u 2006. godini. Kako je tek sada, kada nas je zahvatila ova tzv. svetska ekonomska kriza, možemo samo da zamislimo.
Narodu je, pred ove poslednje izbore, predsednik Republike obećao 200.000 novih radnih mesta, a sada se dešava nešto suprotno od obećanog.
Sada, izvolite vi, gospodo iz Republičkog zavoda za statistiku, izračunajte, dajte nam podatak – koliko mesečno u Srbiji radnika ostaje bez posla na ulici, dok se Vladini činovnici samo umnožavaju, bilo da su to zavodi, ili agencije, trošeći nemilice državni novac. Imamo prilike da vidimo i u ovom zakonu da se osniva neki savet za statistiku, koji će imati novih 17 članova.
Radnici, bukvalno rečeno, treba da uzmu motke, po savetu predsednika Republike, pa da čuvaju svoja radna mesta. Samo neka predsednik Republike ne zaboravi da mu pod prozorom predsedničkog zdanja već pola godine logoruju, ako tako mogu da kažem, radnici "Robnih kuća Beograd", tražeći ono što im pripada.
Statistika je lepo obradila još jednu oblast. Nažalost, rezultati su alarmantni i upozoravajući, a tiču se odlaska mladih iz zemlje.
Do 5. oktobra, oni koji su bili u opoziciji govorili su za bivši režim, kao nekada komunisti za trulu Jugoslaviju, da je od njega na hiljade mladih pobeglo iz zemlje, tražeći posao i kakvu-takvu egzistenciju, i glavne parole posle 5. oktobra bile su: "posao za mlade", "vrednovanje stečenih diploma", "novi projekti u Srbiji", "otvorenost", "transparentnost", "nema pljačke", "nema kriminala" itd.
Međutim, samo posle dve godine, nastupa totalno razočaranje, pogotovo mladih. Pojedinci zbog kojih su ti mladi jurišali na spaljeno skupštinsko zdanje, lepo su prodavali šećerane, cementare, železaru, brodogradilište, poslovni prostor, punili su svoje džepove preko računa s onih čuvenih egzotičnih ostrva. Zato je nastupio novi talas nezadovoljstva i beznađa.
Evo, sada je 2009. godina. Vladate Srbijom maltene jednu celu deceniju. Objasnite meni i građanima, pre svega, mladima, kako to da je u ''zlatnom dobu'', kako kažete, demokratije, u doba vaše vladavine, tzv. "žute'' dekade, toliko mladih, bukvalno, pobeglo iz zemlje od vas, a taj broj je oko 100.000 mladih? Ovo je posao za statistiku, ali ne samo da nam pruži šturo brojno stanje, već objašnjenje za ovakvo pogrešno vođenje države.
Sada vam verovatno smešno deluju one parole sa bilbordova širom Srbije, koji su nekada bili postavljani uoči izbora – "Posao odmah", "Zato što život ne može da čeka", "Zato što posao ne može da čeka" itd. Ali, evo, statistika kaže sasvim drugačije.
Pogledajmo šta kaže statistika za industrijsku proizvodnju, ne znam koju, da li uopšte postoji u Srbiji, u periodu mart 2008 - mart 2009. godine. Za samo godinu dana, industrijska proizvodnja beleži pad od čak 14,2%, odnosno za jednu sedminu. Eto vam još jednog primera iz ''žute'' dekade o uspešnosti "buldožer revolucije" iz 2000. godine.
Stopa nezaposlenosti u Srbiji u oktobru 2008. godine iznosi negativnih 14%. Na osnovu ovog statističkog podatka, možemo zaključiti da radnici nisu poslušali predsednika Republike da motkama čuvaju svoja radna mesta, pošto ga, izgleda, niko nije ozbiljno shvatio.
Pitanje je sada – gde se izgubiše onih obećanih 200.000 radnih mesta?
Pogledajmo, takođe, kako se kretala, na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, prosečna mesečna potrošnja u domaćinstvu. U četvrtom kvartalu 2008. godine, prosečna mesečna potrošnja u domaćinstvu iznosila je 43.295 dinara, a neto zarada u privredi u martu iznosila je 27.485 dinara, pod uslovom da ste uz pomoć motke sačuvali svoje radno mesto. To je u domaćinstvima gde makar jedan radi, a ostali članovi porodice se snalaze kako znaju. Česti su slučajevi u Srbiji da cela porodica živi od jedne jedine penzije nekog od ukućana i da posle njegove smrti više nema nikakvih redovnih priliva.
Sada ću ponoviti jedan slučaj iz Glogovca, sela nadomak Jagodine, gde je snaja čuvala mrtvu svekrvu skoro godinu dana, samo da bi primala njenu penziju, da bi imala porodica od čega da živi. To je stvarno Srbija, sumorna, ali takva je.
Iskren da budem, mislio sam da će podaci Republičkog zavoda za statistiku biti umereniji i prihvatljiviji za vladajuću grupaciju u Srbiji, ali zaista su poražavajući, mada sam pomislio da su još gori od ovoga što možemo pročitati po sajtovima Republičkog zavoda za statistiku; malo su modifikovani, da ublaže ionako lošu sliku ekonomskog stanja u zemlji Srbiji.
Ovom prilikom bih da upoznam javnost u Srbiji da je Republički zavod za statistiku dobitnik i jednog svetskog priznanja. O čemu se radi? Republički zavod za statistiku je početkom 2009. godine zasijao na svetskom zvezdanom nebu, jer je od strane Svetske banke, u okviru takmičenja koje je osmislila i organizovala ova banka, nagrađen za svoj projekat, zajedno sa još 12 projekata iz celog sveta.
Poštovani narodni poslanici, da li znate za koji projekat su nagrađeni u Vašingtonu, pa im je Šigeo Kacu, potpredsednik Svetske banke za Evropu i centralnu Aziju uručio nagradu? Projekat sigurno nije o bogatom društvu, o bezbednosti, o zapošljavanju mladih, o naučnim inovacijama. Nagrađen je projekat o onome čega u Srbiji imamo u izobilju, a to je siromaštvo, a pun naziv je "Projekt utvrđivanja siromaštva u Srbiji".
Eto, dokle smo došli. O nama se izrađuju projekti, da se vidi dokle su nas dovele tzv. demokratske snage, transparentnost, ''pošteno'', ''zato što život ne može da čeka'' i to vam je još jedan primer minulog rada revolucionara "buldožer revolucije". Kako se kaže u tom projektu – od siromašnih, ima još siromašnijih, a najsiromašniji su oni koji žive na selu, neobrazovani, izbeglice i raseljena lica.
U periodu april 2009 – april 2008. godine, indeks potrošačkih cena je porastao za 8,8%, a cena na malo za 10%. U odnosu samo na decembar 2008. godine, indeks je povećan za 7%, što jasno ukazuje na inflaciju, kao i na otežavanje položaja stanovništva, zbog dizanja cena u budućnosti.
Sada bih se vratio na jednu veoma bitnu stavku, koju je na veoma slikovit i jasan način Republički zavod za statistiku prikazao i time samo potvrdio ono što SRS već odavno govori građanima Srbije. Dakle, Republički zavod za statistiku nam kaže, na osnovu relevantnih podataka, da je ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Republike Srbije za period januar-mart 2009. godine u padu za čak 34,6%, u odnosu na isti period prethodne godine. Ovo je najbolji dokaz kakvu privredu imamo i kako ministri obavljaju svoju dužnost.
U ciframa to izgleda ovako. Roba u dolarima – izvezeno je robe u vrednosti od 1.666.800.000 dolara, a uvezeno je za 3.501.200.000 dolara, što znači da je deficit milijarda i 834 miliona dolara. Izvoz robe – 1.276.300.000 evra, a uvoz – 2.682.900.000 evra, što predstavlja deficit od milijardu i 406 miliona evra.
Idući dalje, dolazimo do jednog zaprepašćujućeg podatka, a to je da su nam glavni spoljnotrgovinski partneri u izvozu bili Nemačka – 194,5 miliona dolara, Bosna i Hercegovina – 188,4 miliona dolara i Italija – 179,1 miliona dolara.
Sada svi mi treba da se pitamo gde je ovde Rusija? Ko je odgovoran u organima izvršne vlasti što je ovakva situacija, konkretno, u vezi s Rusijom?
Zašto ne postoji veći obim izvoza u Rusiju, kada tamo imamo šta da ponudimo, a to je hrana, odnosno poljoprivredni proizvodi? Ko je taj ministar, ili ko je taj državni činovnik koji moćnu Rusiju sprečava, namećući velike namete i dažbine, da ne stupi u kontakt s našim poljoprivrednicima, koji bi im sigurno prodali svoje proizvode?
Što je još tragičnije, čak apsurdno, promet robe bi se obavljao pod najpovoljnijim carinskim režimom, povoljnim za Srbiju, na osnovu bilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini koji postoji između Ruske Federacije i Republike Srbije. Toliko poljoprivrednih proizvoda, voća, povrća, mesa, mleka itd. propada ili se prodaje nakupcima za bagatelu od strane srpskog seljaka, a sve to može da završi na ruskom tržištu. Uklonimo barijere, pustimo Ruse da dođu do srpskog seljaka, ako mislimo da opstanemo i da dostojanstveno živimo od svog rada.
Što se tiče uvoza, glavni spoljnotrgovinski partneri su Rusija, sa 561,4 miliona dolara, a zatim Nemačka – 398 miliona, Italija – 320 miliona dolara. Što se tiče Rusije, to je i razumljivo, zbog uvoza energenata, nafte i gasa, a ponavljam, to je sasvim realno.
Statistika, takođe kaže, a to je, ponavljam, slika i prilika vlasti, svih onih ministarstava i ministara kojima su puna usta uspešnosti naše privrede, naše poljoprivrede itd., sa koliko smo zemalja u svetu ostvarili suficit, obratite pažnju, u međudržavnoj trgovini. Radi ilustracije, u svetu postoje zvanično priznati od UN-a, čak 192 države, eksperti i ostali demokratski stručnjaci, koji su elokventni, transparentni, evropski potkovani, postigli su rezultat iznad svih mogućih očekivanja.
Srbija je suficit ostvarila, verovali ili ne, po Zavodu za statistiku, čak sa tri zemlje na čitavoj zemaljskoj kugli, i to sa Crnom Gorom, Makedonijom i BiH. Ne znam kakav je njihov bilans s ostalim zemljama, ali ovo je, blago rečeno, katastrofa. I vi, gospodo iz vlasti, s ovakvim pokazateljima hoćete u EU, s ovakvim brojkama.
Ovo je jedan zaista smešan, mada bolje zvuči – tužan podatak naše stvarnosti. Neka vlast u Srbiji ne smetne s uma činjenicu da je državna kasa prazna, da više nema šta da se proda i da će uskoro socijalni bunt da se prelije na ulice srpskih gradova.
Evo vam još jednog statističkog primera, apsurdnog, stvarnosti u Srbiji. Na osnovu relevantnih podataka Republičkog zavoda za statistiku, sačinjena je lista prvih 10 proizvoda koje Srbija izvozi i od kojih ubira devizni priliv. Na prvom mestu je izvoz muške odeće, u vrednosti od 34 miliona dolara. Meni je ovo, a verujem i svima vama, malo čudno, pošto se poslednjih godina u javnosti plasiralo toliko informacija o propasti tekstilne industrije u Srbiji, maltene, kao da ona uopšte ne postoji. Vidimo da statistički podaci nešto drugačije govore.
Drugo mesto zauzima izvoz malina, sa zarađenih 19 miliona dolara, i to je logično, s obzirom na kvalitet i potražnju maline koja se gaji na našim prostorima. Ali, kad smo već kod maline, neka poljoprivrednici koji se bave gajenjem ove sorte znaju da EU propisuje kvote za određene zemlje u kojoj će količini proizvoditi malinu. Srbija godišnje proizvodi 80 hiljada tona maline, a koliko znamo, kvota će biti nekih 15 hiljada tona.
Što se tiče malina koje se gaje na našim prostorima, to su poljoprivredni proizvodi, realno je da ostvarujemo nekakav devizni priliv. Srbija je poljoprivredna zemlja, pa se tako nešto i očekivalo. Međutim, među tih 10 proizvoda, od poljoprivrednih proizvoda koji se izvoze, osim maline, jedino se našao i kukuruz, čijom je prodajom zarađeno tek 16 miliona dolara i kukuruz se nalazi na petom mestu.
Ja se sada pitam gde je voće, gde je povrće, meso, mleko, koje Srbija proizvodi u velikim količinama?
Voleo bih da je sada ovde ministar poljoprivrede, pa da mi odgovori čemu onda onoliki krediti i subvencije podeljene poljoprivrednicima u protekloj deceniji? Gde su onda rezultati, gde je izvoz, da bi Srbija imala koristi?
Sada vidimo koliko su, u stvari, bili namenski ti krediti. Sećamo se svi dobro šta je ovde govorio gospodin Krstin prošle nedelje, upravo o tim kreditima, kada je naveo primer kako je podeljeno jedne godine 180 miliona dinara kredita namenjenih za izgradnju sistema za navodnjavanje.
Umesto da se tih 180 miliona raspodeli na 60 korisnika, po tri miliona, urađeno je, verovali ili ne, suprotno i samo tri korisnika je dobilo po 60 miliona dinara. Sumnjamo da su ih namenski upotrebili. Ta sredstva koja su uzeta, pitanje je gde su završila i u koje namene, jer je očigledno da rezultata, po zvaničnoj statistici, nema.
Verovatno se svi sećate slučaja bivše ministarke Rašete-Vukosavljević, čiji je, čini mi se, svekar podigao kredit namenjen pokretanju poljoprivredne proizvodnje, a, u stvari, radilo se o podizanju velikog ugostiteljskog objekta, koji nikakve veze nema s poljoprivredom.
Kada smo već kod toga, kako su se najčešće po partijskoj liniji delili ti krediti, podsetiću vas na jedan, mogao bih da kažem, i komičan slučaj, koji se dogodio 2007. godine, u kampanji za parlamentarne izbore, posle donošenja novog ustava.
Ministar Mlađan Dinkić je, obilazeći jednog poljoprivrednika u okolini Jagodine, tačnije, u selu Ribare, koji je od kredita podigao tovilište bikova, pokazao svu svoju stručnost pred predstavnicima politike, novinarima i prisutnim ljudima koji su ga pratili. Naime, ne shvativši da se nalazi na farmi bikova, ministar Dinkić je, sav usplahiren i radostan što je, eto, krenulo čoveku, ponudio onako zvanično, pred novinarima, domaćinu još jedan kredit, da proširi, kako je rekao, da zaokruži proces proizvodnje, tako što će od tih sredstava kupiti, hitno, verovali ili ne, aparate za mužu krava.
Domaćin je gledao ministra malo zbunjeno. Nezgodno je čoveku da kaže ministru da su na farmi oko njih samo bikovi i da mu za njih aparati za mužu nisu bili potrebni. Svi su se gledali međusobno, smejali se, ali je to kampanja – ko će sad da raspozna kravu od bika, pa makar to bio ministar. Znate li šta je najčudnije, šta je u ovom spisku od prvih deset proizvoda, koji je sačinjen od strane Republičkog zavoda za statistiku, bacilo u senku i pšenicu, i voće, i šljivu, i proizvodnju mesa, povrća itd.? Verovali ili ne, na osmom mestu su se našle, slušajte dobro, hulahop čarape. Za njihov izvoz Srbija je dobila deset miliona dolara.
Šta iz ovoga logički sledi? Kakav je zaključak?
Neka poljoprivrednici dignu ruke od farmi, od plastenika, od voćnjaka, jer od toga, očigledno, nikakve vajde nema, i neka počnu po selima da prave pogone za proizvodnju hulahop čarapa. Šta drugo čovek da kaže na ovakve rezultate koje nam je ponudila statistika?
Već na početku izlaganja sam istakao da se SRS apsolutno protivi osnivanju Saveta za statistiku, a to su članovi od 13. do 17, jer će to biti samo instrument pomoć koga će Vlada kontrolisati ovu značajnu instituciju. Za SRS su sve državne institucije odgovorne po bilo kom pitanju, pa i po pitanju proizvođača zvanične statistike, za razliku od predloženih rešenja u članu 6. Predloga zakona.
Ovako, može da se tumači da državna institucija nekada može biti odgovorna, a nekada ne, odnosno nije potrebno zakonski naglašavati tu odgovornost, jer se ona podrazumeva. Onda bi pored svakog organa, pored svake funkcije koja se pominje u nekom zakonu morala da stoji reč "odgovoran", što je besmisleno.
Sada se postavlja pitanje – kako će taj direktor Zavoda, na osnovu člana 10, da štiti profesionalni kredibilitet zvanične statistike? Kako on neće biti ugrožen kada će taj direktor biti na čelu Saveta od 17 članova, od kojih 12 direktno imenuje Vlada? Kako će taj direktor zaštititi zvaničnu statistiku od uticaja državnih organa, u ovom slučaju, Vlade? Zato je ovaj savet za statistiku izmišljen kao instrument kontrole proizvodnje zvanične statistike.
Kada smo već kod statistike na domaćem terenu, da li se neko setio da statistički obradi osuđujuće kazne Srbima u Hagu, koji robijaju zbirnu kaznu od preko hiljadu godina zatvora, i da ih uporedi s osuđujućim kaznama zatvora za pripadnike drugih naroda koji su učinili zločine nad srpskim narodom?
Hag je posebna priča, gde je na delu najgrublje kršenje ljudskih prava, i to Srba. Trenutno se u Hagu sudi knjizi, kao u doba inkvizicije, kao u doba Hitlera. Zbog istine koja je izneta u knjizi pod nazivom "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić" – zaustavljeno je suđenje dr Vojislavu Šešelju. To neće biti doveka, jer pravda je spora, ali dostižna.
Što se tiče drugog zakona, Predloga zakona o popisu stanovništva i stanova 2011. godine, tek nam ostaje da vidimo kakva će Srbija biti za dve godine, s obzirom na to kakve se sve inicijative pokreću od strane onih koji vode ovu državu.
Videli smo kroz statistiku da država ne obrađuje više podatke sa KIM-a, što je apsolutno neprihvatljivo i protivustavno. Predstojeći popis, 2011. godine, verovatno će nas suočiti s istinom – gde se danas nalazi Srbija i u kom pravcu ide. To će, verovatno, izgledati ovako – smanjenje broja stanovništva, smanjenje broja naseljenih mesta, sve je više sela u kojima nema nijednog jedinog stanovnika i koja su ostala pusta, povećanje broja ugašenih škola u Srbiji, što je direktna potvrda da Srbijom vlada ''bela kuga'', smanjeni stočni fond, zbog neodgovorne politike Vlade i nekontrolisanog uvoza poljoprivrednih proizvoda, povećanje površine poljoprivrednog zemljišta koja se ne obrađuje, povećanje broja mladih koji napuštaju Srbiju, povećanje broja staračkih domaćinstava; u određenim pasivnim regionima u Srbiji, smanjiće se još više gustina naseljenosti, zbog migracije stanovništva u potrazi za poslom, kako bi se obezbedila kakva-takva egzistencija.
Sve je to posledica lošeg upravljanja Srbijom i odgovornost je na onima koji su vodili ovu državu u proteklom periodu. Niko više živ ne može da sabere koliko je novca ušlo u Srbiju – kroz raznorazne oblike donacija, pomoći, posle 2000. godine. Kada još dodamo ogromna zaduživanja u poslednjih sedam-osam godina, za nekih deset milijardi evra, ne govorim o prethodnom dugu, zatim privatizaciju i sredstva koja su dobijena od nje, postavlja se logičko pitanje, gde je toliki novac?
Prosto je neverovatno da je toliko novca bilo u Srbiji, da je toliko potrošeno, uloženo, a narod nikada gore nije živeo. Neizvesnost vlada na sve strane, svaki građanin strepi hoće li sutra imati posao ili ne.
Zaista će ovaj predstojeći popis biti jedna opisna ocena, ali će, sasvim sigurno, ta ocena biti nedovoljna, zbog svega onoga što se dešavalo posle paljenja Skupštine 2000. godine.
Ovaj predlog zakona sada moramo gledati i malo drugačije, s obzirom na to da Skupština ekspresno, što smo videli i protekle nedelje, usvaja zakone, po diktatu EU, često i sa lošim prevodom, ali to je u suštini tako. Neke drugačije norme i principi sada vladaju u Srbiji, i to na osnovu donetih zakona u Narodnoj skupštini.
Setimo se samo Zakona o zabrani diskriminacije, zbog koga se podigla velika prašina u Srbiji i protiv koga su svoj glas podigle i sve tradicionalne verske zajednice. Tim zakonom se zabranjuje, između ostalog, diskriminacija lica na osnovu njihove seksualne orijentacije.
Mi u SRS-u, a i medicina, imamo sasvim drugačije mišljenje o takvim pojavama. Zbog čega navodim ovaj zakon i ovaj primer? Evo zbog čega. Znajući kako se ponašaju određene grupacije koje su najviše profitirale donošenjem ovog zakona i koje imaju potrebu, ja mislim, bolesnu potrebu, da javnosti nameću svoju seksualnu sklonost kroz nekakve parade, prekidanje filmskih projekcija na festivalima itd., šta će biti ako baš ta lica hoće da u popisnoj listi da izraze svoju seksualnu orijentaciju?
Kada to ne budu uspeli da ostvare, pošto u članu 4. ne vidim da je predviđena ta mogućnost, onda će ti jadni nezadovoljnici da kažu da ih država diskriminiše, jer ne mogu da izraze svoju orijentaciju, pa će da se obrate nevladinim organizacijama, Strazburu itd. Jer, taj ko voli da se šeta u ženskoj odeći i da se šminka, a muškarac je, ne smeta mu ništa da se i u popisu tako izjasni.
Mi smo protiv toga, a vi ćete imati problem po tom pitanju.
Članovima 5. i 7. se propisuje način prikupljanja podataka od domaćinstava, a pogotovo onih koja se bave poljoprivredom, pa će se tu evidentirati, između ostalog, i domaće životinje, kao i kućni ljubimci.
Setimo se samo Zakona o dobrobiti životinja, koji je usvojen prošle nedelje, koliko je besmislenih odredaba, a rekao bih, i smešnih, taj zakon doneo. Baš zbog tog zakona, sada neće biti jednostavno tako olako preći preko popisivanja i domaćih životinja u okviru poljoprivrednog domaćinstva ili gazdinstava.
Ne bi me začudilo da neka organizacija za zaštitu životinja iz Srbije ili Evrope, na osnovu zakona koji je donet u Narodnoj skupštini, zatraži i evidentiranje zlostavljanih životinja prilikom popisa.
To jeste malo smešno, ali vi ste tu mogućnost dali usvajanjem ovog zakona o kome sam maločas govorio.
Sada neka građani čuju šta je, recimo, zabranjeno tim zakonom o dobrobiti životinja i šta se može tretirati kao zlostavljanje, jer će vas možda popisivač i to pitati.
Zabranjeno je, recimo, sprečavati petla da kukuriče, zabranjeno je živini potkresivati krila, zabranjeno je živini seći kljunove. Zbog ove odrednice, sada vlasnici živinarskih farmi i koka nosilja imaju velike probleme.
Zabranjeno je skraćivati, seći rogove životinjama. Takođe je zabranjeno seksualno zlostavljati životinje, ali šta ako je to nečija seksualna orijentacija i čovek tako hoće da se evidentira u popisu? Opet se krši zakon.
Za SRS je to, kao i za ogroman broj građana, suludo, ali vi ste zakonom dozvolili takvu mogućnost.
Predstojećim popisom Srbija treba jednom za svagda da Hrvatskoj izbije glavni adut koji koristi u sopstvenom predstavljanju svetu i EU, da je multikulturna i multietnička država, jer se u Hrvatsku, navodno, vratilo 270 hiljada Srba da živi, a to je laž i Srbija mora tu laž da dokaže.
O čemu se radi? Uzmimo, na primer, poslednje lokalne izbore u Hrvatskoj, koji su održani 17. maja ove godine. Ovo su rezultati. Ukupno je 2009. godine, na ovim izborima, glasalo samo 27.000 Srba, prosto neverovatno.
Ako uporedimo podatak iz 2003. godine, glasalo je 45.000 Srba, 2005. godine – 37.000 Srba, 2007. godine – 34.000 Srba, 2009. godine – 27.000 Srba. Radi ilustracije, u Požeškoj županiji je 2005. godine glasalo 674 Srba, 2009. godine – nijedan jedini. Onda mi treba da glumimo da se Srbi vraćaju u Hrvatsku, da Sanader maše tim podatkom pred čelnicima EU.
Ovo je priča i podatak za Vladu Republike Srbije, za izvršnu vlast, da dokaže kakva je, u stvari, struktura i priroda vlasti u Hrvatskoj, da tamo uopšte nema 270.000 Srba, jer da ih ima, oni bi glasali na ovim lokalnim izborima. Situacija je još gora ako znamo da je, po informacijama iz medija, 5.000 Srba organizovano otputovalo da bi glasalo u Krajini.
Postavlja se pitanje, gde su onda ti ljudi? Oni su, u stvari, u Srbiji. To bi, takođe, trebalo da evidentira ovaj predstojeći popis stanovništva 2011. godine.
Broj kojim Hrvatska maše pred raznim evropskim i svetskim emisarima nastao je veštački, odnosno od zahteva Srba za izdavanje nekih dokumenata, kako bi mogli da podižu penziju i tome slično.
U poslednje vreme možemo često da čujemo izjave pojedinih predstavnika MUP-a o broju Albanaca sa KiM-a koji su uzeli srpski pasoš.
U velikom broju slučajeva taj pasoš je potreba da se bave delatnostima koje su često s one strane zakona u inostranstvu, pa tako ispadne, kada ih pohvata nemačka, francuska ili neka druga policija, evropska policija, mediji to tamo objavljuju nekim bombastim naslovima – državljanin Srbije, ili državljani Srbije uhvaćeni u trgovini ljudima, švercu droge, naoružanja itd., što nanosi samo štetu Republici Srbiji. Ti Albanci sa KiM-a, ako žele srpski pasoš, neka se i popišu 2011. godine kao državljani Srbije, neka plaćaju porez državi Srbiji. Ovako, Srbija ima samo štetu, a nikakvu korist.
Još jedan problem, koji će se svakako javiti prilikom popisivanja imovine, jeste status imovine koja je Zakonom o restituciji vraćena 2006. godine verskim zajednicama, a to još nije sprovedeno u delo, negde zbog neažurnosti, negde zbog kočenja državne administracije, ali sada je prilika da se to raščisti.
Konkretno ću vam navesti primere iz Braničevske eparhije, gde su Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćene manastirske šume i poljoprivredno zemljište.
Nažalost, manastiru Ravanica nije vraćeno 1.246 hektara šuma koje je imala u vlasništvu do 1945. godine. O čemu se radi? To je površina poznata pod nazivom Pasuljarske livade, gde se nalazi vojni poligon.
Napominjem, manastiru Manasija, u neposrednoj blizini, manastirske šume su vraćene.
Međutim, pošto je NATO bacio oko na taj poligon, odugovlači se od strane nadležnih organa da se manastiru Ravanica vrati ono što mu je pripadalo do 1945. godine.
Vladika Ignjatije je nekoliko puta upozoravao Vladu Republike Srbije i nadležne organe na taj propust, ali svi ćute. Nedavno je ovaj problem iskrsao ponovo, onog momenta kada je ministar Dulić, želeći da me lično ubedi, na Odboru za zaštitu životne sredine, rekao da se postrojenje koje treba da se gradi u blizini Ćuprije neće graditi u blizini Ćuprije, već na samim Pasuljarskim livadama. Verovatno nije ni znao da su Pasuljarske livade nekada pripadale manastiru Ravanica. Prosto je neverovatno da je neko mogao pomisliti da će se evropski šljam, evropski otpad, dovoziti na Pasuljarske livade, na imovinu gde je nekada šetao knez Lazar i kneginja Milica.
Već sam govorio o Statutu Vojvodine i o onome što može uslediti ukoliko se on usvoji u Narodnoj skupštini. Imamo očigledan primer oko popisa stanovništva u Vojvodini.
Po nacionalnoj strukturi, Srba ima više od 70%, a po popisu – 65%. Cilj popisa je smanjenje Srba, kao priprema za donošenje Statuta. Prema tome, molim vas da dobro obratite pažnju na sve ono što će uslediti kada bude došlo vreme da se ovaj popis izvrši, za dve godine.