Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nam je naveo uglavnom tri razloga zbog kojih se predlažu izmene i dopune Zakona o rudarstvu iz 1995. godine.
Po mišljenju SRS, zaista jedan od razloga jeste uvođenje agencije i to je ono što je novo u odnosu na postojeći zakon.
Takođe je novo licenciranje, odnosno tri vrste licenci koje bi izdavala agencija. Jedan broj članova je izbrisan, a neki su redefinisani i uglavnom je to redefinisanje članova urađeno sa manje stručnosti nego što je to u postojećem zakonu.
Naime, o čemu se radi? Nedostaci postojećeg zakona jesu pre svega u tome što oblast pripreme mineralnih sirovina nije obradio i ona je sadržana samo u jednom članu gde se definiše šta je to priprema mineralnih sirovina, dok je eksploataciji mineralnih sirovina posvećeno dosta članova zakona, čitavo jedno poglavlje.
Podsetiću ministra da su smerovi na rudarskom fakultetu eksploatacija mineralnih sirovina i priprema mineralnih sirovina potpuno ravnopravni, da se tu izučavaju predmeti koji su potpuno različiti i da eksploatacija mineralnih sirovina predstavlja eksploataciju i vađenje mineralnih sirovina do onog trenutka dok ne krenu u proces pripreme za dalje metalurške postupke, uglavnom. Rudari kažu PMS, LMS, a kad se kaže PMS, pre svega se misli na flotaciju u rudarskom žargonu.
Dakle, neshvatljivo je da i prethodni zakon i ovaj imaju samo jedan član koji se odnosi na pripremu mineralnih sirovina. Uzgred, ono kako je bila definisana priprema mineralnih sirovina po postojećem zakonu je bilo mnogo bolje rešeno, jer ste vi izmenama ovog člana u kome govorite šta je to priprema mineralnih sirovina uveli i pojam peletizacije i ukrupnjavanja.
Podsetiću vas da je to čist metalurški postupak i da od onog trenutka kad flotacija proizvede koncentrat, dalja njegova prerada predstavlja metalurgiju, a zbog ulaganja u određene metalurške agregate, na primer u železari u Smederevu, koncentrat nije podesan, pa se on na mašinama za peletizaciju ili za ukrupnjavanje vrši peletizacija da se stvore peleti koji su pogodni za produvavanje, da bi došlo do procesa pretapanja koncentrata.
Dakle, ne znam koji su stručnjaci stajali iza ovoga da vam predlože da u proces pripreme mineralnih sirovina stavite i ova dva tehnološka procesa.
Ono što je takođe novo u ovom zakonu jeste da je predlagač zakona izbrisao pojam "rudno blago" i zamenio ga pojmom "mineralne sirovine".
Reći ću vam da su to dva različita pojma, pre svega zbog toga što nešto od rudnog blaga tek u drugoj fazi prerade postaje mineralna sirovina. To je primer nafte. Tek kad se izvadi i krene u drugu fazu, ona postaje mineralna sirovina, a do tada je to rudno blago.
Da niste ni vi sigurni u to da li je to baš trebalo ili nije, evo vam u obrazloženju, u razlozima za donošenje zakona, gde vi govorite o rudnom blagu.
Dakle, izbrisali ste ga iz prvog člana i njegovu definiciju zamenili mineralnim sirovinama, ali kada govorite o razlozima za donošenje zakona o izmenama i dopunama ovog zakona vi koristite pojam "rudno blago", naravno, zbog saznanja da ne možete to uvek zameniti pojmom "mineralne sirovine".
Takođe ste ovde naveli da je ovo priprema, podloga za izdavanje koncesije. Imamo Zakon o koncesijama i bez ovih izmena. Ovde se ništa ne govori o koncesijama.
Naravno, zbog ovih izmena neće doći ni do povećanja broja koncesija koje će izdavati Republika Srbija, niti do smanjenja, jer je to regulisano nekim drugim zakonima.
I bez ovih izmena, vidite i sami da smo za tri lokacije na Crnom vrhu kod Bora, praktično, raspisali koncesije. Usput ću vam reći da se jedna od tih lokacija nalazi na naseljenom području, a to je deo levo od Borskog jezera, gde je ogroman broj vikendica.
Mislim da je predsednik Skupštine već dobio desetak hiljada potpisa građana Bora koji će oštro protestovati protiv toga, a ovih dana će se u Boru držati stručni skupovi povodom toga da izdajete koncesije na naseljenim područjima, što ne bi smelo da se radi.
Rekli ste da je u poslednjih nekoliko decenija, pogotovo u poslednjih desetak ili petnaestak godina, došlo do pada aktivnosti u ovom sektoru. Na primeru RTB Bor ću vam reći da je od 2001. godine došlo do drastičnog pada svih aktivnosti u oblasti rudarstva.
Kada već govorimo o tome šta se desilo posle 2000. godine moram vam navesti primer da je do tada mesečna proizvodnja, čak u vreme bombardovanja, kada je zemlja bila pod sankcijama, u RTB Bor iz sopstvenih rezervi iznosila oko 30.000 tona bakra mesečno.
Danas je to negde oko 3.000 tona, pri čemu je najveća količina tog bakra dobijena iz uvoza i koncentrata, dok je do 2000. godine samo jedna četvrtina predstavljala uvozni koncentrat.
Da vam kažem u ciframa, a posle ću vam reći zašto navodim cifre, koliko je to važno. Tada je cena bakra bila oko 1.600 dolara na londonskoj berzi, a danas je prešla 5.000 dolara.
Po proizvodnji koju je nekada imao RTB Bor iz domaćih koncentrata, sa ljudima koji su tamo bili zaposleni pre procesa restrukturiranja (koji je, usput da kažem, potpuno protivzakonito uveden u RTB Bor i o tome postoji odluka Ustavnog suda, ja sam ovde govorio), mi bismo, po tadašnjim uslovima, a po ovoj ceni, mogli da računamo da bismo godišnje iz sopstvenih rezervi mogli da ostvarimo ukupan prihod od 540 miliona dolara.
Gospodine ministre, ko je to odlučio u Vladi Republike Srbije, u prethodnoj vladi i u ovoj, da se država odrekne više od pola milijarde dolara, tako ogromnog deviznog prihoda, time što na jedan perfidan način urušava praktično funkcionisanje celokupnog RTB Bor, pre svega zbog toga što je došlo do revolucije kriznih štabova, dovođenja nesposobnih i nestručnih na poslove koje su do tada obavljali stručni i sposobni ljudi, i to je druga stvar zbog koje ovaj zakon, nažalost, sa svim izmenama neće dati nikakav efekat.
Usput, u Boru je raširena priča o budućoj privatizaciji RTB Bor i mogu vam reći da lokalna televizija naravno o tome ništa ne informiše, štampano javno glasilo lokalno nemamo, niko iz Vlade ne nalazi za shodno da obavesti, a tamo se šire glasine, niko ne zna. Generalni direktor RTB, koga imenuje Vlada, kaže da će biti raspisano 1. marta; 1. mart je prošao, a nije raspisano; neko govori 1. maja, neki govore 1. juna i to tako traje od 2000. godine, odnosno 2001. godine, od uvođenja procesa restrukturiranja.
Zašto je Ustavni sud doneo odluku da je taj proces nezakonito sproveden u RTB Bor, a osnovna posledica tog procesa jeste da je više od 5.000 ljudi ostalo bez posla sa minimalnim otpremninama? Zbog toga što se restrukturiranje sprovodi u onim sistemima čija dugovanja prevazilaze vrednost i u sistemima gde je bio raspisan tender za privatizaciju, a niko se nije pojavio na tom tenderu.
U Boru nije bio ni jedan ni drugi slučaj, ali eto, neko je svojom voljom, da bi mogao tamo da imenuje članove odbora, pošto su upravni organi suspendovani, iz tadašnje i sadašnje vlasti, i da bi mogao da kontroliše šta se dešava sa RTB Bor...
Voleo bih da postavim u formi poslaničkog pitanja, da mi neko odgovori zašto Institut za bakar u Boru, koji je redovno beležio proizvodnju zlata u RTB Bor do oktobra 2000. godine, od oktobra više nema nikakve podatke o proizvodnji zlata, kao ni podatke o tome šta se sa tim zlatom dešava.
Na žalost Republike Srbije, nekoliko ljudi iz Demokratske stranke, čiji je čovek direktor Instituta za bakar u Boru, te podatke sigurno imaju i žalosno je što ih kriju od javnosti, bili bi veoma zanimljivi.
Šta vam zameramo u menjanju, pored ovoga što ste izbegli termin "rudno blago", iako ste ga kasnije upotrebili u izmeni nekih definicija. U članu 2, gde vam je opisano šta je rudno blago, naveli ste da su to organske sirovine u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju.
U osnovnoj školi deca nauče da postoje tri osnovna agregatna stanja: čvrsto, tečno i gasovito, ali kasnije kroz školovanje, pogotovo u tehničkim strukama, sazna se da postoji plastično stanje, da postoji stanje plazme, da postoje neka druga stanja, pa i materijali u rastresitom obliku.
To ste imali u postojećem predlogu zakona i brisali ste, što je mnogo pogodnija, šira i kvalitetnija definicija od ove koju ste stavili, nažalost, objašnjavajući šta su mineralne sirovine.
Takođe ću vam reći da u oblasti metalurgije postoji čitav jedan predmet koji izučava preradu metala u plastičnom stanju. Plastično stanje je agregatno stanje, nije trebalo da ga brišete u zakonu, jer ta podela je veoma loša.
Rekao sam već da ste ovde naveli nešto u pripremi mineralnih sirovina što svakako tu ne spada, ali ste zato u članu 7. izostavili nešto što oni koji su se bavili rudarstvom znaju, a to su ljudi koji su godinama otvarali rudnike po svetu i po Srbiji. Radi se o tome da ste izbacili razradu kao jedan deo u toku rudarskih radova.
Pročitaću ceo član da bi bilo jasnije: "Rudarskim radovima, u smislu ovog zakona, smatraju se radovi na: izradi bušotina; u bušotinama i na izradi svih horizontalnih, kosih i vertikalnih jamskih prostorija; rekonstrukciji rudarskih objekata, postrojenja i uređaja; otvaranju, razradi i eksploataciji ležišta...". Vi ste umesto "otvaranju, razradi" stavili "pripremi, otvaranju". Znači, izbegli ste razradu, a oni koji se bave ovim poslom kažu da je to jedan od najvažnijih delova u obavljanju rudarskih radova.
Takođe ste izbacili u članu 8; umesto "objekti, postrojenja i uređaji" stavili ste samo "objekti i postrojenja". Uređaj je nešto što može pripadati postrojenju, a ne mora, ali takođe ima svoje mesto u ukupnom procesu u rudarskim ili u bilo kojim drugim radovima.
Onda u članu 10. imate jednu veoma rogobatnu definiciju koju zaista srpski jezik ne poznaje i koliko god sam pokušavao da je shvatim nisam uspeo. Imali ste jednu lepu definiciju u kojoj se kaže: "Preduzeće, odnosno drugo pravno lice koje vrši eksploataciju mineralnih sirovina dužno je da istovremeno sa eksploatacijom vrši i istraživanja radi obnavljanja rezervi mineralnih sirovina...".
To je bilo potpuno jasno, ali vi ste ovo "istraživanja radi obnavljanja rezervi mineralnih sirovina" izbrisali i napisali "doistraživanja radi inoviranja stanja rezervi". Verujte, kada sam pričao sa onima koji su rudarski inženjeri rekli su da ovo ne razumeju, šta je to "doistraživanja radi inoviranja stanja rezervi". Odnosno, ako razumeju, ne slažu se sa takvim pojmom.
Izbačen je član 15. Zašto? "Davanje mineralnih sirovina na korišćenje vrši se javnim nadmetanjem ili prikupljanjem ponuda." Šta je tu loše, ako se već daju mineralne sirovine na korišćenje, predviđeno je zakonom da se vrši javno nadmetanje ili prikupljanje ponuda; zašto ste to brisali i na koji će se način to sada raditi?
Da li će sada neko iz Vlade reći da tu nema nadmetanja, nema prikupljanja ponuda, određuje se taj i taj za određivanje nekih poslova? To takođe nije dobro.
Niste dobro definisali u članu 16a zakona oko podele sredstava koja treba da pripadnu lokalnoj samoupravi i Republici na ime sredstava koja se dobijaju od naknade za korišćenje mineralnih sirovina, gde ste taj procenat promenili, što je dobro, u korist lokalne samouprave 40%, a u korist Republike 60%.
Međutim, kada je u pitanju autonomna pokrajina kažete da su 40% prihodi Republike, a 60% prihodi autonomne pokrajine. U autonomnoj pokrajini postoje jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se vrši eksploatacija mineralnih sirovina.
Recimo, ako se vrši u jednoj opštini, onda nije jasno da li će ta opština dobiti 40% kao što dobijaju u Republici Srbiji ili će autonomna pokrajina doneti odluku da recimo kaže da se podeli, pa vama 30, nama 30.
Onda to ne bi bilo dobro, jer bi zakon bio diskriminatorski prema opštinama u Srbiji. Onda bi neke opštine koje su u centralnom delu Srbije dobile 40%, a ove druge ne bi.
Znači, ovde je trebalo da navedete ako Republika ima 40%, 40% će prihoda imati i opština kao jedinica lokalne samouprave, a 20% ako ste voljni da se odreknete biće praktično prihodi u budžetu autonomne pokrajine.
Podsetiću vas, gospodine ministre, da je naše rudarstvo u opadanju. I, ako budete bili u situaciji, obratite se direktoru Kinoteke; mislim da oni imaju filmove s početka prošlog veka gde je Srbija praktično sastavljena od goleti, nema šume, gde su Povlen, Maljen i druge planine u zapadnoj Srbiji gole, gde je Srbija bila izložena eroziji i klizištima.
Naravno, za stotinak godina to se stanje popravilo. Zašto? Zato što je tada počelo intenzivno da se radi na otvaranju rudnika u Srbiji i što je jedan broj rudnika sa podzemnom eksploatacijom, pre svega rudnika uglja, uspeo da nadomesti i korišćenje šuma za ogrev.
Međutim, već godinama se tvrdi da se podzemna eksploatacija rudnika uglja ne isplati, da država ne može tu ništa da subvencioniše i onda dolazimo u situaciju da se besomučno seku šume, da Srbija praktično ulazi ponovo u period kada će naše planine ili proplanci biti ogoljeni i kada ćemo imati ponovo problema, a već se sa njima srećemo, kao što su klizišta.
Zašto bi agencija izdavala licence za obavljanje određenih poslova u rudarstvu – to je moglo da se reši na drugačiji način. Agencija nije morala tu da postoji.
Meni je veoma zanimljivo da među članovima Inženjerske komore Srbije ne postoje inženjeri rudarstva.
Dakle, imam pred sobom papir; između ostalog, Inženjerska komora Republike Srbije izdaje licence za odgovorne izvođače radova, gde su nabrojani i planirani inženjeri arhitekture, mašinstva, saobraćaja, šumarstva, hidrogeologije, građevinski inženjeri, diplomirani inženjeri elektrotehnike, inženjeri geodezije, diplomirani inženjeri geologije, ali inženjera rudarstva nema nigde. Odgovorni projektanti, takođe je navedeno od inženjera mašinstva, geodezije, šumarstva itd, ali inženjera rudarstva nema nigde.
Zašto inženjeri rudarstva nisu članovi Inženjerske komore Republike Srbije? Voleo bih da se raspitate. I, ako Inženjerska komora može izdavati licence svima onima za određene radove, ovde su i odgovorni izvođači, odgovorni projektanti, zašto to ne bi moglo i za inženjere rudarstva?
Kada su u pitanju članovi Inženjerske komore koji su svrstani po ovom abecednom redu, imate odgovorne planere, gde takođe nema inženjera rudarstva, odgovorne urbaniste, gde takođe nema, odgovorne projektante, gde nema inženjera rudarstva i odgovorne izvođače radova, gde takođe nema inženjera rudarstva.
Sve u svemu, ovaj zakon neće ništa doprineti da stanje u rudarstvu bude bolje. Ni ovaj prethodni to nije uradio. Da li ga usvojili ili ne usvojili, stanje u rudarstvu će biti ovakvo kakvo jeste, zato što rudarstvo ne može funkcionisati samo kao privredna grana i zato što je usko povezano sa celokupnim privrednim aktivnostima u jednom društvu.
Da bi mogao neko da koristi proizvode rudarstva, ili ono što je naknadna posledica tokom prerade u rudarstvu, morao bi da ima novac za to, morala bi da bude veća upošljenost, morali bi drugi privredni subjekti da rade.
Onda bismo došli u situaciju da zaista možemo da oporavimo i rudarstvo i da jedan broj onih rudnika koji su nekada radili, a sada su zatvoreni...
Uzgred rečeno, sedam jama radi sa podzemnom eksploatacijom, dva površinska kopa. Imate jedan aktivan rudnik metala u Milanovcu i RTB Bor, rudnik bakra i nemetala u Boru. Imate eksperimentalni rudnik, tzv. nodularna eksploatacija ili podvodna u Kovinu, koji je u eksperimentalnoj fazi, a ostalo je mrtvo more kada je u pitanju rudarstvo.
Žalosno je, setite se rudnika Zajača kod Loznice, rudnika olova i cinka kod Ljubovije i velikog broja drugih rudnika koji su uspešno radili i gde su ljudi prehranjivali porodice, sada je to u fazi stajanja.
Vi znate da se uglavnom u jamskoj eksploataciji, kada su u pitanju rudnici metala, često radi sa agresivnim sredinama koje nagrizaju mašine i uređaje, i ako se ostavi jedan period van funkcije posle toga možete sve to da stavite u staro gvožđe, a naša želja je da rudarstvo oporavimo, jer veliki broj porodica u Srbiji od toga živi.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o amnestiji zaista je krajnji udarac na Vojsku Srbije i Crne Gore i ovom prilikom bih vas podsetio da je jedna amnestija izvršena praktično bez ikakvog zakona, a odnosila se na policiju u Republici Srbiji i verovatno će, po logici ovog zakona, za neko vreme, ako se ova vlada zadrži još neko vreme, doći i Zakon o amnestiji koji će se odnositi na policiju, iako je amnestija tamo praktično sprovedena.
O čemu se radi. Pošto od ovih dve i po hiljade verovatno nemate nikog ko je zatvoren, u policiji je od 5. oktobra, ovde piše od 7. oktobra, veliki broj ljudi koji su odbili da izvrše naređenja koja su dobijala od svojih pretpostavljenih, kasnije su amnestirani, nagrađeni boljim radnim mestima i vraćeni da obavljaju poslove koje su obavljali.
Obzirom da je vojska zaista u nezavidnom položaju već duže vreme, pogotovo posle 5. oktobra, ovaj zakon će samo dodatno da stavi tačku iza slova "i".
Neko je već ranije govorio, kada je u pitanju Zakon o amnestiji, ako amnestirate one koji su zaista na ružan način izbegli služenje vojnog roka, bez ikakve potrebe naravno, pošto nisu vođeni ni datumi ni bilo šta – zašto niste doneli zakon kojim biste amnestirali neke druge ljude, kao recimo one koji su svojevremeno nagovarani da plaćaju struju, kada je trebalo da dođete na vlast, onako globalno, kao veliko – DOS?
Zašto niste one koje ste odvraćali da izvršavaju svoje građanske obaveze prema državi, a koje ste kasnije, kad je u pitanju naplaćivanje novca od istih tih građana Republike Srbije, hteli da amnestirate i čak ste nastojali da uvođenjem finansijske i svake druge discipline sve to naplatite.
Mislim da je uništavanju i razaranju naše vojske najviše doprinela takozvana civilna kontrola vojske koja se već nekoliko godina promoviše kao jedan od najvažnijih ciljeva, iza koje, naravno, stoje nevladine organizacije pa i strani faktori, pre svega ovde na domaćem terenu: Nataše, Sonje itd; spolja su to: Karla, Solana i neki drugi.
I ta civilna kontrola vojske praktično ima za cilj samo uništenje vojske, jer ne verujem da američke vojne snage imaju bilo kakvu civilnu kontrolu, bez obzira na to što njihov Kongres ili neko drugi donosi odluke o upotrebi. Ali, civilna kontrola unutar vojske, kako je kod nas shvaćeno – ne postoji.
Međutim, kod nas je dozvoljeno da u vojne objekte, videli ste i sami, ulazi kako ko poželi i sada, ako amnestirate one koji izbegavaju da služe vojsku, to znači da time jednostavno kažete – vojska Srbije i Crne Gore više ne postoji. Ovde je sve dozvoljeno, ko ne želi da ide u vojsku, ne mora da ide, neće imati posledica zato što nije išao, a neće imati ni u budućnosti, ukoliko ne bude išao.
Zašto vi koji ste praktično preuzeli da vodite državu, morate razmišljati i pet šest godina unapred da bi državi i građanima bilo dobro? Evo vam jednostavan primer.
Ako se sećate, u prvoj rundi pregovora u Beču rečeno je od strane međunarodnih predstavnika da Srbija mora da plati jedan period Miloševićeve vladavine tako što bi trebalo da nagradi šiptare na Kosovu – nezavisnošću Kosova.
Pretpostavljam da je Vojislav Koštunica reagovao na takav način što je rekao da je to bila borba protiv terorizma, da nije bila borba od strane Šiptara za ljudska i manjinska prava, a onda mu je mrtav-ladan taj iz međunarodne zajednice rekao: pa ako je tako bilo, zašto ste onda amnestirali hiljadu i po Šiptara, pod obrazloženjem da su to bili borci za slobodu?
Naravno da je time svaki adut izbijen iz ruku našeg pregovaračkog tima, jer je on tim puštanjem praktično priznao da se radilo o nečemu drugom, a ne da je u pitanju terorizam, što suštinski jeste.
Ne znam odakle gospodinu predsedniku Skupštine podaci da je u odzivu vojske više od 90%, podatak iz juna ove godine govori da se od pozvanih desetak hiljada regruta, na odsluženje odazvalo svega četiri i po hiljade, što znači da je to manje od 50%. Ne znam da li u taj procenat ulaze oni koji peru pelene, pomažu pri porađanju žena po bolnicama, čiste krugove od lišća, ne znajući da je to psihoterapija, a ne vojni rok, tj. služenje vojnog roka.
Vidite, pošto se radi o sinhronizovanoj akciji koju vode i neki međunarodni faktori, ali nažalost i predstavnici vlasti u Srbiji, slučajno imamo danas u nekim novinama na istoj strani vest, a iza vesti stoji da se na proleće priprema pobuna na jugu Srbije, od strane, naravno, Šiptara u Bujanovcu, Medveđi i Preševu.
Odmah pored toga je vest da u narednih petnaestak dana 700 potpukovnika Vojske Srbije i Crne Gore odlazi u penziju. Šta time praktično kažete, verujem da su takve vesti dirigovane, da neko stoji iza toga i da je do detalja razrađeno gde šta treba da stoji.
Kažete jednostavno Šiptarima – slobodno se pripremite, imate naoružanje, imate i instruktore, hvala bogu, iz inostranstva, prelaze vam i ovi sa teritorije Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, oni će vas obučiti, slobodno krenite.
Evo, kad krenete odmah ćemo povući 700 svojih potpukovnika, a znate da su to veoma obrazovani ljudi koji su sposobni da se odupru takvoj najavi. Time im posebno kažete: izvolite gospodo, možete do Niša, a i kad dođete do Niša, pitanje je da li ćemo imati koga da vam suprotstavimo, s obzirom da smo doneli odluku da oni koji ne žele, ne moraju, državu nema ko da brani.
Izvolite, ne bih naravno voleo da se takav scenario desi, ali ovaj zakon upravo to predlaže, a verujem da parlament prate i neki drugi koji su zainteresovani za to i prate kakve to zakone donosimo.
Obavestiću vas o još nečemu, bilo bi bolje da je neko drugi na vašem mestu, pošto ne verujem da je to posao koji bi trebalo da radite kada je u pitanju odbrana ovog zakona, da se u poslednjih nekoliko godina vrši besomučno uništavanje celokupne vojne efektive u Republici Srbiji, odnosno u Vojsci Srbije i Crne Gore, da su uništene na stotine tenkova, po cenama koje ne prelaze 300 evra, da je uništeno negde oko 250 tenkova koji su u upotrebnoj vrednosti.
Dovoljno je da se kupi samo pola novog tenka, da se planira uništavanje oko šest do sedam hiljada ručnih raketa koje se lansiraju iz ručnog lansera – "Strela 2M", čija vrednost prelazi nekoliko stotina miliona evra, a to pod izgovorom da Amerika kaže da je pogodno za terorističke aktivnosti. Zato to ne može da poseduje Vojska Srbije i Crne Gore, ali šiptarska vojska na Kosovu, odnosno Kosovski zaštitni korpus poseduje i njima je dozvoljeno, jer oni su praktično teroristi. Ako je namenjeno i pogodno za teroristička dejstva, znači njima je dozvoljeno.
Zbog tih duplih standarda koje nam svet nameće, morala bi Vlada Srbije, odnosno vi, ako ste u situaciji, da povučete Zakon, jer ne možemo više pred građanima da se brukamo, ne možemo raditi i ono što od nas ne traže. Sumnjam da je ovo zvanično neko tražio, osim nekoliko nevladinih organizacija. Ako ovo uzimate za nešto što je važno, zaista ne treba više ni da vodite Republiku Srbiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o davanju kontragarancije Republike Srbije Srbiji i Crnoj Gori po zajmu Evropske investicione banke odnosi se na Projekat sveobuhvatne rehabilitacije infrastrukture kontrole letenja.
Imali ste priliku da čujete od ovlašćenog predstavnika SRS po ovoj tački dnevnog reda, gospodina Momira Markovića, u kakvoj situaciji je nekada bila služba kontrole letenja, u kakvoj je ona sada i šta se planira u budućnosti, kao i o tome kakve se vrste opreme koja se koristi za kontrolu letenja, nabavljaju, iz kojih zemalja i izgleda da se radi o nekoj opremi koja je sumnjivog kvaliteta i od koje očekujemo da će vrlo brzo biti zastarela.
Cifra o kojoj se radi u ovom zakonu je 31.280.000 evra. Ugovor je potpisan 10. juna ove godine i očekuje se povlačenje sredstava određenom dinamikom, čime se Republika Srbija obavezuje da će, ukoliko Agencija koja je registrovana kao društvo sa ograničenom odgovornošću, znači praktično jedno privredno društvo, Agencija za kontrolu letenja Srbije i Crne Gore, ne bude isplaćivala u određenim vremenskim periodima prispele obaveze, počevši od glavnice pa do kamata i drugih troškova, onda će Republika Srbija morati da prihvati da vraća ovaj novac, s tim što će imati zakonsku mogućnost da pokuša da naplati od Agencije.
Obzirom na to da smo čuli podatke da zaposleni u Agenciji, počevši od direktora pa do njegovih saradnika, imaju plate i preko milion dinara, i više od 600.000 dinara, i da je to uglavnom veliki broj ljudi, pitanje koje se logično nameće jeste: zašto Agencija nije bila u stanju da u nekom proteklom periodu, obzirom da ovo dugo traje, ovakvo poslovanje Agencije, zašto nije bila u stanju da praktično nabavi opremu i bez kredita.
To je bilo moguće ili je bilo moguće, da bi se što manje novca dalo, jedan deo otplatiti odmah u gotovom novcu, a jedan deo koji bi bio neophodan da uđemo u kredit na taj način što bi taj iznos bio manji. Ovo vam govorim zato što krediti nisu povoljni. Kada se izračunaju svi troškovi zaduživanja i svi načini obračunavanja kamata i drugih troškova koji to prate dolazimo u situaciju da vraćamo mnogo više novca nego što smo primili, a oprema do koje ćemo doći, koja služi za kontrolu letenja, pre svega radarska oprema, u veoma kratkom vremenu će zastariti i mi ćemo imati jedan problem da ćemo praktično doći u situaciju da smo platili nešto čega je neko želeo da se oslobodi, veoma skupo, i posle toga će postati neupotrebljivo.
Setite se početaka uvođenja mobilne telefonije u Republiku Srbiju. Pre samo devet godina kada se pojavio prvi mobilni telefon i vidite koliko je od tada do sada aparata iz te oblasti došlo i da se praktično svaki mesec ili skoro svaki dan pojavljuju novi. Ista stvar se dešava i u ovim stvarima, i sada je u svetu najveći problem kako neko ko je neku opremu proizvodi za svoje vojne ili neke druge svrhe, kada je u pitanju kontrola letenja, kako da se te opreme oslobodi, kako da za to dobije najvišu cenu i onda jednostavno glavobolju ima onaj ko treba da isplati novac, ko je došao do ovoga.
Znači, za mene je prvo pitanje zašto Agencija za kontrolu letenja, pored tako profitabilnog poslovanja, a čuli smo da se radi o više od 150 miliona dolara godišnje, nije uspela racionalnim ponašanjem da obezbedi gotova sredstva i da kupi opremu koja joj je neophodna, a ne da podiže kredit, koji neće biti povoljan, nego smo došli u situaciju da ni jedan deo od ovog ukupnog kredita Agencija nije uspela da ostvari i pored visokih plata koje deli.
Moram priznati, prvi put sam čuo za tu visinu plata od našeg ovlašćenog predstavnika po ovoj tački dnevnog reda gospodina Momira Markovića. Bio sam zaprepašćen da je to mnogo daleko od očiju javnosti, dok neki drugi ljudi, koji su stalno pod prismotrom javnosti, imaju ogroman prostor u svim medijima o tome kolike su njihove zarade.
Dakle, mislim da bi se morala uvesti racionalizacija iz sledećeg razloga: ako je neko u stanju, u jednom privrednom društvu kakvo je ovo, da podeli tako visoke zarade, onda tek mogu da zamislim šta se dešava sa drugim troškovima koje to društvo pravi, u ovom slučaju Agencija za kontrolu letenja, naravno počevši od onoga što sadrže sve slične institucije, od specijalizovanih ugovora, ugovora o delu, specijalizovanih usluga, materijala, opreme itd.
Verujte da je u stanju svako potrošiti više od 150 miliona godišnje, naravno da se tu radi o velikom broju poslova za koje se naplaćuju provizije, bez obzira da li su štetne po Agenciju ili nisu, ali je prava umetnost u ovim vremenima da neko potroši manje od onoga što je zaradio, da sve svoje funkcije obavlja i da uspe da štedi, čime ne bismo dolazili u situaciju da s vremena na vreme dobijamo ovakve zakone.
Podsetiću vas da smo samo u ovoj godini više od deset, a možda i desetine sličnih zakona usvojili, počevši od toga da je Republika Srbija dala garancije po raznim osnovama za kreditiranje iz sveta naših što ustanova, što preduzeća, što javnih preduzeća, čime praktično postajemo veoma zaduženi, ne vodeći računa o tome da ćemo možda doći u situaciju da Agencija, i pored ovolikih prihoda, neće želeti da vraća svoja dugovanja, a Srbija kao država kada prihvati moraće da ih vrati i ostaće sporan način kako će se naplatiti od Agencije.
Bez obzira na to što će se zakonom garantovati da imaju pravo na sudu da potraže svoja sredstva, odnosno da Republika Srbija pre svega u budžetu potraži svoja sredstva, obzirom na sudstvo, a prethodna tačka se odnosila na to, videćete da je to veoma teško.
Još bih nešto rekao, nije vezano za ovu tačku, ali zato se nisam javljao po prethodnoj tački. U opštini Bor SRS je predala 5.236 potpisa za smenu predsednika opštine Opštinskoj izbornoj komisiji. Predlog za opoziv je potpisao predsednik Opštinskog odbora i Opštinska izborna komisija je to odbila tražeći da takav predlog, izvinjavam se predsedniku što pričam nešto što je možda trebalo po prethodnoj tački da pričam, odbila takav predlog iz razloga što traži da isključivo Tomislav Nikolić potpiše predlog za opoziv predsednika opštine.
U opštini Kraljevo imali smo slučaj gde je takođe podnet predlog od strane SRS, gde je predsednik Opštinskog odbora potpisao predlog i jednostavno Opštinska izborna komisija nije pravila nikakve probleme, i sada vas pitam sve zajedno, a pitam i predsednika Skupštine, da li se Bor i Kraljevo nalaze u istoj državi i da li možemo sa takvim zakonima, sa ovakvim zakonima, a sa takvim su uslovima i onima koji učestvuju na bilo koji način u donošenju odluka iz te oblasti, očekivati da će neko prinuditi agenciju da vrati ovaj novac državi ukoliko to sama ne bude htela da uradi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ova četiri zakona govoriću uglavnom o Predlogu zakona o inovacionoj delatnosti i prokomentarisaću drugi zakon, dok ostale neću.
Naime, o čemu se radi. Primetio je dobro poslanik gospodin Zlatan Jovanović da je u ovom zakonu izostavljeno fizičko lice i da se pokušava da se inovaciona delatnost praktično svede na određene organizacije koje su predviđene ovim zakonom.
Mislim da je predmet ovog zakona morao da bude bar definisanje pojmova kao što su šta je to patent, šta je to mali patent, šta je to tehničko unapređenje, kao osnova za inovacionu delatnost. Ovde to u zakonu nema. Možda će to biti predlog nekih drugih zakona, ali u ovom zakonu je moralo da se nađe.
Naime, o čemu se radi. Inovacija sama po sebi kao inovaciona delatnost nije stvar naučno-istraživačkog rada ili ne može se poistovetiti sa naučnoistraživačkim radom. Kada je u pitanju sticanje znanja, u tom horizontalnom načinu sticanja znanja ljudi kroz školovanje koji dolaze do svih znanja kojima raspolaže čovečanstvo ili do nekih koja su im dostupna.
Ali, morate da imate na umu, kao ministar koji se bavi naukom, da postoji jedan specifičan vid sticanja znanja ili vertikalni vid sticanja znanja, kada neko dođe na ideju, ono što je nekada rečeno davno eureka, ili kada neko bez određenog prethodnog znanja dođe do nečega što je potpuno novo, sa čim se do tada nije sreo.
To je privilegija samo nekih ljudi, odabranih među nama, to je neka komunikacija sa nekim višim, kao vernik smatram da je to komunikacija sa svevišnjim, da neko dođe u poziciju da dođe do novog rešenja koje do tada nije postojalo i koje nije mogao steći time što će kroz školovanje sticati znanja.
Kao primer za ovo navešću možda od većine poslanika zaboravljenog nekadašnjeg kandidata za predsednika Republike Slovenije, koji je naučio da piše i čita u toku odsluženja vojnog roka u Crnoj Gori. Ni do kraja života, a tragično je nastradao, nije naučio da meri vreme na sat. Međutim, on je kao fizički radnik u jednoj bolnici u Nemačkoj došao do jedne inovacije, radi se o jednom uređaju u medicini koji se koristi i na osnovu toga je stekao ogromno bogatstvo.
Dakle, njegova privilegija je bila da primeti nešto na jednom medicinskom aparatu koji veliki broj naučnika, koji su imali ogromna znanja pre toga, nije mogao da primeti i zbog toga vam govorim da je inovacija sama po sebi uglavnom svedena na fizičko lice, koje je ovde na ovaj način, kako je zakon definisan, praktično izostavljeno.
Kada je u pitanju inovaciona delatnost, takođe, imate tamo gde je predviđeno na koji način se može pospešiti ili pomoći inovaciona delatnost, organizovan je fond.
Međutim kada se bolje pročita, vidi se da taj fond praktično neće pružati nikakvu pomoć onima koji se bave inovacionom delatnošću, osim što će kroz poslovno-tehnološke inkubatore ili kroz naučno-tehnološki park u stvari omogućavati prostorije i opremu onima koji se bave, naravno uz nadoknadu, inovacionom delatnošću.
Ali, većina tih ljudi koji dođu u situaciju da nešto patentiraju, da imaju neku inovaciju, nisu u stanju da plaćaju te nadoknade, a organizacije će verovatno će biti u stanju. Imate do sada i u Srbiji veliki broj ljudi koji su došli do određenih tehničkih unapređenja, koji su došli do malih patenata time što su na već postojećem nekom tehničkom rešenju usavršili rad, a koji na kraju krajeva nisu mogli to na pravedan ili pravilan način da zaštite.
Ovaj zakon je morao takođe da predvidi na koji način će se zaštiti intelektualna svojina onih koji su inovatori i šta će se dalje dešavati sa tom intelektualnom svojinom. Do sada je postojao prethodno Savezni zavod za intelektualnu svojinu, sada je to samo Zavod za intelektualnu svojinu i reći ću vam na ličnom primeru kako to otprilike funkcioniše.
Pošto imam dva registrovana patenta u Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu, reći ću vam da sam u razgovoru sa njihovim pravnicima bio obavešten da se ti patenti mogu komercijalizovati ili otuđiti samo u situacijama ako su već bili izloženi na nekoj međunarodnoj izložbi.
Jedan od tih patenata je bio izložen na međunarodnoj izložbi, ali je bilo žalosno što se ta međunarodna izložba kod nas vodi u poslednje vreme da učestvuju predstavnici iz Makedonije, Republike Srpske i samim tim ima status međunarodne izložbe. Svi oni koji imaju prijavljene patente i registrovane u Zavodu za intelektualnu svojinu, svodi se na to da otprilike u martu ili aprilu dobiju praktično iz Zavoda zahtev da uplate neku članarinu ili taksu, i to tako godinama stoji, zakonom uopšte nije objašnjeno na koji način će se to što je već zakonom zaštićeno ili što je registrovano stavljati u funkciju privrede.
Ovaj zakon to zaobilazi. Mislim da bi bilo neophodno da je ovaj zakon, ako se već zove Zakon o inovacionoj delatnosti, sve to uključio da pojedini ljudi, u najvećem broju inovacije se dešavaju kod pojedinaca, mogu na pravedan način zaštititi tu svoju intelektualnu svojinu, da imaju pomoć da je komercijalizuju.
Ovde fond koji se osniva neće omogućiti njima da komercijalizuju to i da taj fond ako se već osniva ovim zakonom ima takvu tesnu saradnju sa privredom, da ne bi onaj ko je registrovao određeni patent morao da obilazi ljude, da pretražuje pojedine privredne subjekte da bi im eventualno nudio, da bi se sa njima dogovarao da se to organizuje na državnom nivou.
Da se posebno obrati pažnja, koja ovde nije obraćena ovim zakonom, na koji način će se to štititi kada je u pitanju međunarodna krađa tih intelektualnih prava koje neko ima, gde država mora da stoji kao neko ko će zaštiti svaki pojedini patent koji je ovim registrovan.
Do tog zaključka da se inovacijama mogu baviti samo određeni, izabrani ljudi, da ne mogu svi, došao sam pre više od 10-tak godina, kada sam više od dva meseca boravio na Hilandaru i to vreme proveo u postu i molitvi. Shvatio sam da jednostavno bez tog vertikalnog saznavanja stvari ne može neko, bez obzira na svu horizontalu i to sticanje znanja po horizontali, doći ni do jedne inovacije, ni do jednog tehničkog unapređenja, patenta ili malog patenta, ako ne poseduje taj dar.
Nažalost, ne posedujemo ga svi, ali treba zaštititi one koji ga poseduju i treba njihova dostignuća staviti u funkciji razvoja naše države.
Reći ću samo još nekoliko reči o Predlogu zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti. Ovako kako je zakon koncipiran i predviđen, dobijaće određene naučnoistraživačke ustanove, instituti, visokoškolske ustanove itd. određene programe na kojima će raditi u okviru naučnoistraživačke delatnosti i siguran sam samo u jedno: pošto ćemo mi, a naravno i kao država moramo funkcionisati u sklopu jedne šire međunarodne zajednice kada je ovaj oblik rada u pitanju, znači naučnoistraživačka delatnost, dobijati na poseban način od tih nekih međunarodnih naučnih institucija parcijalne pojedinačne projekte, naši ljudi koji se bave naučnoistraživačkom delatnošću radiće na tim parcijalnim projektima.
Nikada nećemo dobiti celinu projekta da radimo, a onda ćemo za vrlo mali novac ustupati ta naša naučna dostignuća i oni će onima, od kojih je posao naručen, služiti da praktično dođu do integralnog proizvoda koji će komercijalizovati i koji ćemo mi kasnije uvoziti i morati da plaćamo.
To je najveća, ako tako mogu da kažem, mana ovog zakona, što nije predviđeno da ćemo mi moći da u naučnoistraživačkoj delatnosti dolazimo do potpuno novih proizvoda, koje ćemo uspeti da komercijalizujemo i nametnemo svetu.
Ovde tačno po ovome, kada se sve pročita vidi se da će to biti isključivo parcijalni naučnoistraživački projekti koje ćemo ustupati drugima.
O zakonu o srpskoj enciklopediji i o rečniku Srpske akademije nauka i umetnosti neću pričati, mislim da će to neki drugi mnogo stručnije.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao bih nešto o amandmanu gospodina Paje Momčilova, s obzirom da se tiče nadzora nad radom Crvenog krsta. Za ovu priliku imam da pokažem poslanicima zapisnik o kontroli opštinske organizacije Crvenog krsta u Boru, vršenoj 8. septembra 2004. godine od strane nadzornog odbora Crvenog krsta Srbije. To je ovaj papir. Nadzorni odbor su činili: Radosavljević Gradimir, Jeličić Nebojša, Vasiljević Mirko, a prisustvovao je i stručni saradnik za organizaciju i razvoj stručne službe Crvenog krsta Srbije, Karić  Dragoslav.
Ovaj nadzorni odbor Crvenog krsta Srbije je utvrdio nedvosmisleno da knjigovodstvena evidencija za 2004. godinu do današnjeg dana nije počela da se vodi. To je iz 8. septembra prošle godine. Zatim, zbog neažurnosti, odnosno nedostatka knjigovodstvene evidencije za 2004. godinu ne mogu se utvrditi kolike su obaveze i potraživanja, niti stanje imovine opštinske organizacije Crvenog krsta u Boru. Od ukupno sedmoro radnika petoro je stalno zaposleno u Crvenom krstu, a dvoje u Rudarsko-topioničarskom basenu Bor.
Nadzorni odbor je utvrdio da za korišćenje putničkog vozila ne mogu da izvrše kontrolu preko putnih naloga, putni nalozi su neodgovarajući, veliki je broj pređenih kilometara i očigledno nenamensko korišćenje. Vozilo je dato na korišćenje drugim organizacijama bez ikakvih ugovora i nadoknada.
Sekretar nema deponovan potpis, što je protivno statutu, pošto je on nalogodavac za materijalno-finansijsko poslovanje. U toku finansijske kontrole poslovanja, kada su iz nadzornog odbora upozorili sekretara o nadležnosti, odgovornosti za haotično poslovanje sekretaru opštinskog odbora Crvenog krasta je naglo pozlilo pa je hitno prebačen u bolnicu, zbog čega smo dalju kontrolu obustavili, ovde to piše.
Želim da vas obavestim da se sekretar oseća odlično i da nije imao posledice toga što mu je naglo pozlilo, a posle toga nadzorni odbor opštinske organizacije Crvenog krsta vrši nadzor, verovatno po uputstvu nadzornog odbora Republike Srbije, 8. novembra, dakle, posle dva meseca. Šta oni utvrđuju? Utvrđuju da su, suprotno propisima, u posmatranom periodu izvršene isplate zaposlenima na ime solidarne pomoći, a pojedinačno je naveden veliki broj isplata bez prethodnih uplata plata, a što su po zakonu obavezni.
Zatim, zaposlenima je isplaćivan beskamatni zajam, iako prethodni zajam nisu vratili, što je takođe suprotno zakonima.
Kaže se da je nadzorni odbor utvrdio da su isplate na osnovu odluka opštinskog odbora, ali da se datumi održavanje sednica opštinskog odbora na kojima je to odlučeno ne poklapaju sa datumom donošenja odluka. Takođe, nezakonita isplata zaposlenima u ovom slučaju.
Troškovi reprezentacije, što je veoma važno, u opštinskoj organizaciji Crvenog krsta iznosili su 62.804 dinara, a što je 26% od ukupnog.
Reći ću vam da je za sredstva za higijenu, s obzirom na male prostorije, utrošeno enormno - 13.490 dinara, a isplaćivano je većem broju privatnih trgovinskih radnji, bez ikakve specifikacije i količine robe koja je uzeta. Izdaci za gorivo su 50.370, a videli ste da je 76.026, znači, oko 20%. PTT usluge su 43.443 dinara.
Šta su zaključili u nadzornom odboru? Da je predsednik opštinske organizacije Crvenog krsta prekoračio svoja ovlašćenja, da je isplata solidarne pomoći zaposlenima i njihovih zarada suprotna važećim zakonima, da su utrošena sredstva za PTT usluge, reprezentaciju, gorivo itd. u nesrazmeri sa onim što bi bilo logično. Takođe, u organizaciji narodne kuhinje je dosta nepravilnosti. Na kraju, proneverena je pomoć koja je namenjena onima koji su prognani sa Kosova i Metohije.
Zašto je potrebno ovaj amandman usvojiti? Zato što po ovome vidite da ovakav nadzor ne funkcioniše. Da ne funkcioniše, iako je nadzorni odbor obavio dobro svoj posao, dokaz je što u opštinskoj organizaciji Crvenog krsta apsolutno niko zbog ovoga nije imao posledica.
I dalje je isto rukovodstvo, i dalje se iste stvari rade. Ovo je, ministre, pre godinu dana obavljeno i nikome zbog ovoga ništa nije falilo, pa ste mogli u kaznenim odredbama u ovom zakonu, pošto ih zakon sadrži, kada ste već naveli da su neki drugi obavezni da plaćaju kazne zato što ne uplate na ime člana 12. i 15, da predvidite i da oni koji su zaposleni u Crvenom krstu, ako krše svoja ovlašćenja, podležu Krivičnom zakonu itd.
Iskoristiću tolerantnost predsednika Skupštine samo da napomenem nešto vezano za članove 9. i 10, s obzirom da je u načelnoj raspravi pet zakona bilo povezano. U članu 9. pod tačkom 5) imate, između ostalog, gde piše - programi Crvenog krsta, i da organizuje i sprovodi akcije zaštite i unapređenja stanja životne okoline. Verujem da tome ovde nije mesto. Mi imamo Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine.
Usput rečeno, pomešali ste šta su ciljevi. Ovde u ciljevima i zadacima navodite kako Crveni krst mora da funkcioniše u skladu sa Ženevskom konvencijom itd. To nisu ciljevi, nego znači zakonska obaveza da na takav način funkcioniše. Ovo što nam je program eventualno bi mogli biti ciljevi.
Ako već imate u članu 9. da Crveni krst organizuje i sprovodi akcije zaštite i unapređenja životne sredine, zašto u članu 10, ove četiri nabrojane tačke, nemate između ostalog i to da Crveni krst može organizovati predavanja, kako je navedeno u članu 9, nego ste to izbegli? Pošto je vreme isteklo, hvala i toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 147. podneo sam amandman da se u stavu 1. posle reči "davaoca zdravstvenih usluga" dodaju reči "odnosno privatne prakse". Prvi stav glasi: "Ugovorom između matične filijale i davaoca zdravstvenih usluga određuju se lekari pojedinci koji imaju ovlašćenja izabranog lekara".
Kada bi se usvojio ovaj amandman ovaj stav bi glasio: "Ugovorom između matične filijale i davaoca zdravstvenih usluga, odnosno privatne prakse, određuju se lekari pojedinci koji imaju ovlašćenja izabranog lekara".
Cilj je da se privatna praksa – a kasnije zakon koji sledi, o komorama zdravstvenih radnika, stavlja u ravnopravan položaj zdravstvene komore privatnog i državnog sektora – dovede u ravnopravan položaj, da bi jednostavno mogli i privatnici da određuju, odnosno da osiguranici biraju sebi lekare.
Međutim, nije bio nijedan amandman na član 145, pa bih izneo samo jednu stvar koju sam primetio, verovatno je promakla, a radi se o tome, kaže se u prvom stavu – u određivanju vrste, obima i sadržaja, načina i postupka u korišćenju prava na zdravstvenu zaštitu osiguranih lica itd. učestvuju u postupku izabrani lekar, prvostepena komisija itd.
Mislim da je tu nešto promaklo. Ne mogu ni izabrani lekar, ni prvostepena lekarska komisija, ni drugostepena lekarska komisija utvrđivati prava na zdravstvenu zaštitu. Prava na zdravstvenu zaštitu treba da utvrdi ovaj zakon, a oni mogu da utvrde obim i sadržaj, način i postupak pružanja usluga, a ne korišćenja prava. To je nešto što sam primetio, nije regulisano amandmanima, ali vi to možete verovatno, ako imate načina, da ispravite u ovom predlogu.

Amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, podnela je Vjerica Radeta.
"U članu 7. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi: Fond najmanje jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije".
U izvornom zakonu propisano je da Fond podnosi Vladi Republike Srbije svaka tri meseca izveštaj. Ovim predlogom izmena i dopuna Zakona, članom 7, predviđeno je da se izveštaj podnosi Vladi Republike Srbije jednom godišnje.
Kada sam pričao o ovom zakonu u načelu, primetio sam jednu nelogičnost. Tamo gde država treba da uzme novac, odnosno da novac da, kao što je bilo u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, zahtevalo se da se visina penzija usklađuje jednom godišnje sa troškovima života. Tražili smo da to bude više puta godišnje i na kraju ste prihvatili, verovatno zbog ucene SPS, koja je amandmanom to ispravila, da to bude dva puta godišnje.
Znači, tamo gde treba da država da novac inflacija je mala, ona praktično i ne postoji, dovoljno je jednom godišnje uskladiti.
Tamo gde se prikupljaju sredstva, tamo ima problema i tamo to treba usklađivati mnogo češće. To je nelogičnost koju ne smete da primenjujete kada izlazite sa zakonima pred Narodnu skupštinu.
Šta je suština u obrazloženju, zašto se ne prihvata ovaj amandman. Ona je veoma čudna. Naime, tvrdi se da postoji dvostruka kontrola trošenja sredstava Fonda i da je to potpuno dovoljno, da Fond ne bi imao nikakve potrebe da podnosi izveštaj Skupštini Republike Srbije. Čemu ovaj zakon koji mi donosimo kao narodni poslanici? Zašto Vlada nije nekom uredbom uredila način funkcionisanja Fonda, jer je ovaj zakon već postojao? Mogli su oni uredbom to drugačije da formulišu, bez obzira na zakon ili da ovaj zakon stave van snage pa da uredbom formiraju fond.
Ako su već dali Skupštini da priča o tome i da se poslanici izjašnjavaju o vrednosti ovog zakona i njegovom kvalitetu, morali su da dozvole Narodnoj skupštini, kao najvišem zakonodavnom organu, da može da kontroliše Fond.
S obzirom na to da je priliv sredstava Fonda ovim zakonom isključen da će se puniti iz budžeta, da se, pre svega, tu misli na anuitete koji će se dobijati iz već plasiranih kredita, na donacije kojih garantovano neće biti, bez obzira na to što ovde piše, ministar, kada je govorio o ovom zakonu u načelu, hvalio se kako Fond poseduje velike količine novca, da se to meri stotinama miliona evra, a tada sam rekao, to govorim i sada, da se time ne treba hvaliti, jer će Fond biti uspešan onog trenutka kada bude bio jedna prolazna institucija kroz koju će novac dolaziti – čim dođe u Fond odmah da se plasira dalje, a ne da se ta sredstva zadržavaju i da se gleda način na koji će se ophoditi.
U odgovoru takođe piše da praktično Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije nije predviđeno da Skupština može zahtevati da neke državne institucije i organi podnose bilo kakav izveštaj Skupštini. Ne znam zaista gde to piše i kojim članom Poslovnika je to propisano, iako nisam imao vremena doslovce da sve to pratim. Ipak smatram da to nije propisano i mislim da je prilično drzak odgovor Vlade u obrazloženju zašto se ne prihvata ovaj amandman.
Ništa ne bi bilo loše, s obzirom na to da Fond treba da funkcioniše tako što će pospešivati, to je rečeno u načelu, ravnomeran regionalan privredni razvoj u Republici Srbiji i ništa ne bi bilo loše da Skupština Republike Srbije jednom godišnje ima priliku da praktično dobije ovde informacije o poslovanju Fonda, o plasiranim sredstvima, na koji način i gde su utrošena, jer bi onda imali mnogo podataka iz nekih svojih lokalnih sredina gde ta sredstva dolaze po raznim konkursima i videli bismo na koji način se troše.
Govorio sam o tome da su već neka sredstva koja je Fond plasirao, kada je u pitanju Bor, veoma nenamenski potrošena.
Da niko zbog toga nije snosio odgovornost, da se dobijaju milioni dinara na projekat da se u nekom selu izgradi mlekara, a zatim se od istog novca napravi auto– salon i nikad niko zbog toga ne odgovara.
U ponovnoj podeli sredstava isti čovek, dakle, ista privatna firma konkuriše i dobija deset miliona dinara, a Fond bi trebalo, između ostalog, da pospeši i zapošljavanje, iz koga opet ne proistekne nijedno novo radno mesto, ali ta sredstva su pogodna zato što su veoma niske kamate u odnosu na banke koje odobravaju kredite. Na taj način dovoljno je samo manipulisati novcem, vraćati anuitete, kako je ovde napisano, na sredstva iz Fonda, a samim tim se bogatiti. Niko vas ne kontroliše da li ste neki pogon otvorili, da li ste nabavili nove mašine, da li ste primili određeni broj radnika ili niste.
Dakle, to je nešto oko čega bi morala da se pita Narodna skupština Republike Srbije ili da joj se bar dozvoli jednom godišnje da može da dobije neki izveštaj o poslovanju Fonda. Na osnovu tog izveštaja poslanici bi ovde mogli izaći za govornicu i reći svoje mišljenje, a verujte mi, iz većine mesta iz Srbije, poslanici bi imali mnogo priča da iznesu za skupštinskom govornicom o tome kako se sredstva Fonda nenamenski troše.
Kada sam govorio u načelu, najviše pažnje sam posvetio upravo ovom članu zato što je i podela tih sredstava uslovljena u najvećem broju slučajeva političkom pripadnošću ili time da je neko, u nekom prethodnom periodu, od tih privatnih firmi uglavnom se bavio time što je nekome finansirao predizborne kampanje i uopšte stranačke aktivnosti onih koji danas vladaju.
Oni su ti iz lokalne samouprave koji predlažu pojedine privrednike iz svojih opština koji konkurišu za sredstva Fonda – i onda stigne "mig" iz lokalne samouprave i kaže se, ako ima deset ljudi koji su konkurisali, tom i tom treba da dodelite sredstva. Kada ta sredstva legnu na račun niko više ne kontroliše namensko korišćenje.
Ovaj amandman, kojim se traži da se jednom godišnje podnese izveštaj Skupštini, zaista je važan. Poslanici bi trebalo da ga prihvate, mada po sadašnjem funkcionisanju imamo dosta zakona koji su predvideli jednu vrstu podnošenja izveštaja godišnje Skupštini, međutim, to se ne dešava, pa i ako prihvatite ovaj amandman, ne verujem da će to vas obavezati. Ako se Vlada za dve godine nije setila da jednom pred Narodnom skupštinom podese bilo kakav izveštaj, naravno i da prihvatite, ovaj amandman neće obavezivati Fond, jer u principu, Skupština funkcioniše po diktatu Vlade, odnosno izvršne vlasti.
Nijedan od predloga koji potekne od poslanika ili poslaničkih grupa ne dolazi ovde na dnevni red. Poslanici koji očigledno podržavaju većinu prihvatili su taj diktat.
Sa neke pozicije to se može i odobravati, ali ne može se smatrati normalnim, s obzirom na to trebalo bi da mi predstavljati jednu posebnu grupu vlasti.
Dakle, da se ponovo vratim na amandman. Nelogično je što ste izbrisali da Fond podnosi izveštaj Vladi na svaka tri meseca, jer bi Vlada na osnovu četiri puta godišnje podnesenog izveštaja imala mnogo više podataka o tome šta se dešava sa sredstvima Fonda, koliki je priliv sredstava u Fond i koliki su plasmani iz Fonda za razvoj privrede.
Ovako, ovo što ste predvideli jednom godišnje, verujte da će se godišnji izveštaj veoma lako našminkati, da će se praktično pred Vladom na nekoj od sednica, koja je opterećena sa tridesetak tačaka dnevnog reda, naći neki materijal koji će biti izveštaj o radu Fonda. To će se jednoglasno usvojiti bez čitanja, kao uostalom što i ovde veliki broj poslanika ne stigne da čita ili ne želi da čita zakone koje donosimo.
Onda Fond ostaje bez ikakve kontrole, a verujte mi da bi mnogo jača i bolja kontrola bila ako bismo mi ovim amandmanom obavezali Fond da bar jednom godišnje podnese izveštaj Narodnoj skupštini i da se o tome može raspravljati. Ali bi trebalo predvideti, ukoliko izveštaj, koji je podneo Fond, Narodna skupština, kroz svoju raspravu, ospori, da onda kasnije treba menjati organe (i nadzorne i upravne) koji upravljaju fondovima koji donose odluke o plasiranju ovih sredstava.
Mnogo je nelogičnosti, počevši od onog člana gde se briše naziv Kosova i Metohije, kasnije u izmenama pojedinih članova i praktično svodi se na to, ceo ovaj predlog izmena i dopuna, da će Fond biti jedna institucija, državna, nešto slično funkcionisanju banke. Živeće od kamata bez plasiranja sredstava, to nam je već rečeno, ako ima nekoliko stotina miliona evra koji leže u Fondu, ne plasira se razvoj privrede, a verujte mi da najveći broj uglavnom onih pograničnih područja o kojima sam juče pričao, vapi za sredstvima za pokretanje proizvodnje počevši od poljoprivrede, pa do nekih drugih, pa plus ako se uračuna ogroman budžetski suficit, o kome se ovde govori.
Poslanicima je potpuno nejasno zašto je naša privredna situacija ovako sumorna, pored ogromnih sredstava kojima raspolaže Fond, trgovinskog suficita, i još uz to ne želite da makar jednom godišnje o Fondu raspravlja Skupština na taj način što će Fond podneti izveštaj. Trebalo bi da prihvatite ovaj amandman. Ako ga prihvatite videće i sami da će vama, koji predstavljate većinu, odgovarati da možete jednom godišnje čuti o tome kako su sredstva Fonda trošena.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 16. Predloga zakona, koji je podneo gospodin Nemanja Šarović, traži da se u članu 22b stav 3. briše.
Pošto je ministar prihvatio amandman na član 15. narodnog poslanika Momira Markovića potpuno je logično da se prihvati ovaj amandman, jer je amandmanom traženo da ona lokalna preduzeća koja ostvare dobit mogu dobit raspoređivati na različite načine, bez ograničenja koja slede u članu 22b. Zbog toga bi bilo potpuno logično, bez velikog obrazlaganja ovog amandmana, odnosno širokog obrazlaganja ovog amandmana, da je ministar tu da se izjasni i da prihvati ovaj amandman.
Mislim kada je zakon u celini spreman, odnosno izmene i dopune ovog zakona, da predlagač nije imao pred sobom širinu, odnosno lepezu onih usluga kojima se sve bave javna preduzeća na lokalnom nivou.
Na primeru preduzeća "Borprevoz", koje je javno preduzeće u opštini Bor, a inače se bavi autobuskim prevozom, lokalnim i međugradskim, da objasnim da to preduzeće, ukoliko bude u rukama dobrog direktora, ako bi lokalna samouprava imenovala dobrog direktora, može biti izuzetno profitabilno, može ostvarivati veliki profit. Iz tog profita, naravno, shodno ovom zakonu jedan deo ostvarene dobiti mogao bi da se slije u kasu opštinske samouprave, a jedan značajan deo mogao bi da se podeli radnicima na ime plata ili nekih drugih davanja.
Pošto se radi o takvom preduzeću koje je atipično kada su u pitanju lokalna preduzeća, naravno da se vremenski poklopilo da pričam o ovom amandmanu i da ga branim, a da je jutros u Boru negde pre devet sati 50 radnika "Borprevoza" štrajkovalo. Došli su u opštinu Bor i blokirali je, a razlog je sledeći.
Naime, takva preduzeća, pa i lokalna preduzeća koja pružaju druge usluge, kada se nađu u rukama ljudi koji nemaju dobre namere prema lokalnim preduzećima i lokalnoj samoupravi, koja po svaku cenu želi neke svoje ljude da postavi na rukovodeća mesta u lokalnim javnim preduzećima, bez obzira na njihovu stručnu kvalifikaciju, dovodi do toga da takva preduzeća praktično nestaju.
Pre dve-tri godine promenjen je Statut Javnog preduzeća "Borprevoz". Time je omogućeno da postane direktor i neko ko je pravosnažnim sudskim presudama osuđivan za prekršaje u privredi, Statut koji je namenski promenjen. Direktor može postati i onaj ko nema visoku ili višu stručnu spremu i ko nema odgovarajuće radno iskustvo. Čovek koji je doveden u to javno preduzeće u protekle dve i po godine uspeo je u potpunosti da uništi to javno preduzeće.
Naime, od njega je nastalo više privatnih prevoznika. To se dešavalo na taj način što bi kupili autobus na otpadu, dovezli do radionice "Borprevoza" i posle nekoliko dana autobus (taj koji je dovezen sa otpada popravljen je sa delovima koji su skidani sa autobusa "Borprevoza") odlazio bi u potpuno tehnički ispravnom stanju.
Iz radionice pazar se već godinama ne uplaćuje u banke, kako to obavezuje zakon, nego pojedini ljudi iz lokalne samouprave dolaze uveče, uzimaju pazar od blagajnice, nose ga, a ne znaju kud, pošto je to registrovano kao autosaobraćajno, turističko i ugostiteljsko preduzeće jer u sastavu svojih autobuskih stanica ima ugostiteljske objekte. Roba za te objekte nabavlja se takođe iz restorana, a ne iz maloprodaje, po mnogo višoj ceni. Sve to lokalna vlast gleda naravno dobronaklono.
Postoje izveštaji nadzornog odbora, gde je nestalo više od 48 tona nafte. Niko za to nikada nije odgovarao. Više od 30 autobusa isečeni, aluminijumske lajsne su prodate autootpadu u Jagodini, kao staro gvožđe, po višestruko nižim cenama.
Direktor tog javnog preduzeća (nažalost, to je šlag na tortu) kupio je srodno autoprevozničko preduzeće "Bosilegrad", prevoz iz Bosilegrada.
Posle tog saznanja da je direktor kupio preduzeće, na lokalnoj sednici Skupštine odbornička grupa SRS je predlagala njegovu smenu. Nažalost, većina u opštini Bor nije htela da prihvati njegovu smenu. Objašnjavao sam da je to nespojivo po Zakonu o sukobu interesa da on vodi javno preduzeće i da ima isto takvo u privatnom vlasništvu.
Danas u "Borprevoz" na naplatu stižu fakture gde se štampaju autobuske karte za "Bosilegrad prevoz" itd. Dolaze autobusi na remont bez plaćanja. Dešava se ono da sadašnji direktor praktično stvara sebi privatno preduzeće, ne kažem da je ovo tipično preduzeće koje se bavi poslovima od velike važnosti za građane, ali ono je nastalo pre svega kao potreba nekih ranijih organa skupštine opštine da se obezbedi redovan prevoz zaposlenih u ''Rudarsko-topioničarskom basenu Bor'' i koje se kasnije razvilo i dobilo je međugradske, čak i linije u inostranstvu.
Molio bih ministra, bar da mu prenesu njegovi saradnici, da uputi budžetsku komisiju u opštinu Bor, da ispita trošenje budžetskih sredstava, ogromne su zloupotrebe tamo.
Rekao bih vam još nešto, da ovaj zakon nije obuhvatio svu šarolikost među javnim preduzećima na lokalnom nivou. Naime, u najvećem broju lokalnih samouprava postoje javna komunalna preduzeća koja se bave isporukom toplotne energije. Ako vi takvu cenu ograničavate, odnosno ako donosite ograničenja koja će kontrolisati Vlada, odnosno pojedina ministarstva u povećanju cena, vi stavljate gradske toplane u veoma neravnopravan položaj.
Reći ću vam na primeru Bora, gde se gradska toplana Javnog komunalnog preduzeća "Toplana" nalazi praktično u krugu ''Rudarsko-topioničarskog basena Bor''. Prilikom projektovanja daljinskog centralnog grejanja za Bor predviđeno je da se jedan znatan deo energije koristi od viška energije koji se oslobodi u procesu proizvodnje bakra, što znači iz topionice i rafinacije bakra, to su za one koji ne znaju tehnološki procesi koji se odvijaju na veoma visokoj temperaturi.
Takva temperatura može da se koristi za grejanje i koristi se za grejanje i naravno da grejanje u Boru može biti mnogo jeftinije od nekih drugih gradova, gde imate nekoliko manjih toplana, koje isporuku toplotne energije vrše u nekoliko zgrada i samim tim je njihova usluga praktično mnogo skuplja nego što je usluga drugih.
Zbog toga što je prihvaćen amandman na član 15. gospodina Momira Markovića neminovno se nameće da se prihvati amandman gospodina Nemanje Šarovića, po kome Vlada, odnosno pojedina ministarstva ne bi trebalo da ograničavaju ona javna preduzeća koja mogu ostvariti dobit.
Iako se na ovaj amandman ne odnosi, samo ću nešto reći što je veoma važno. Naime, u podunavskim opštinama i opštinama koje su na obali Dunava postoji nešto što se zove fond rente. On uglavnom služi za infrastrukturne radove u onim delovima opština koje su ugrožene izgradnjom hidroelektrane ''Đerdap'' I i II. Reći ću vam da je budžetska inspekcija, koju je uputilo Ministarstvo finansija u opštinu Negotin, zabranila da sa fonda rente, koji ima novac, uplate sredstva za dovršetak radova kanalizacije u Prahovu. To je jedna mesna zajednica u Negotinu, u kojoj je tri četvrtine posla završeno uglavnom doprinosom građana i jednim delom novcem iz fonda rente. Ova jedna četvrtina koja je ostala, po tvrdnji predsednika opštine Negotin, Ministarstvo finansija, odnosno budžetska inspekcija zabranila je da se prenesu ta sredstva namenski za dovršetak radova.
Meni je zaista nejasno kakve veze s tim ima budžetska inspekcija da li će se preneti sredstva iz fonda rente, koji u stvari ne predstavlja budžet Republike Srbije, a da istovremeno ne nađe za shodno da pošalje budžetsku inspekciju u opštinu Bor, pri čemu tvrdim da su ogromne zloupotrebe, gde postoje krivične prijave koje, nažalost, stoje kod opštinskog javnog tužioca; ne sme da ih stavi u proces čak protiv onih koji su naredbodavci za izvršenje budžeta. To se zataškava. Zaista mi je nejasan takav odnos ima prema lokalnoj samoupravi, sa potpuno različitim aršinima, zavisno od toga ko se gde nalazi u koaliciji i sa kime.
Dakle, ovim zakonom nije obuhvaćeno na koji način se može sprečiti uništenje jednog javnog preduzeća i zloupotrebe koje se dešavaju po javnim preduzećima, na koji način se mogu zaustaviti. Trebalo bi da prihvatite ove amandmane, mislim da bi onda zakon izgledao mnogo bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 6. Predloga zakona o budžetu glasi: "U članu 6. razdeo 11, funkcija 410, u ekonomskoj klasifikaciji 62, iznos od 1.000.000.000 dinara, zamenjuje se sa iznosom od 2.000.000.000,  a iznosi  u kolonama 6 i 8 od 2.000.000.000 zamenjuje se iznosom od 4.000.000.000." O čemu se radi?
U ovoj ekonomskoj klasifikaciji navedena je nabavka domaće finansijske imovine.
Radi se o tome da su sredstva ove aproprijacije u iznosu od jedne milijarde dinara namenjena za mikrokredite za programe zapošljavanja onih koji su ostali bez posla, a sredstva u iznosu od još jednu milijardu dinara koristiće se za podsticanje regionalnog razvoja. Navedeni su Bor, Kragujevac, Vranje i drugi gradovi i opštine, a rasporedi korišćenja sredstava ove aproprijacije vršiće se po posebnom aktu Vlade.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman zato što u amandmanu, kako kažu u odgovoru, nije navedeno koje su to pozicije ekonomske sa kojih treba skinuti ove dodatne dve milijarde ili obezbediti priliv za ove nove dve milijarde.
Međutim, u obrazloženju amandmana, koji je u širem smislu sastavni deo amandmana, naveo sam da ta sredstva treba obezbediti iz budžetskog suficita, koji je dosta veliki. Zašto baš ovakav amandman? Radi se o tome da do sada sredstva koja su po raznim osnovama, aktom Vlade ili na drugi način, iz budžeta davana za podsticanje zapošljavanja, nisu postigla određeni efekat.
Naime, tamo gde su usmeravana, znam, na primer u Boru, a verujem da je tako i u nekim drugim opštinama i gradovima, gde se ta sredstva plasiraju, ta sredstva odlaze isključivo po nekim partijskim principima onima koji su bliski lokalnoj vlasti i onima koji konkurišu za ta sredstva isključivo po partijskim kriterijumima.
Niko od tih ljudi koji se već bave poslom, koji imaju prijavljene određene radnje ili preduzeća, niko od njih nije ta sredstva iskoristio za zapošljavanje novih ljudi, nego su isključivo korišćena za neke stvari koje su nenamenske. Često su korišćena i za kupovinu pojedinih preduzeća, koja se dobijaju po vrlo niskim cenama na lokalnom nivou, ali su korišćena i za održavanje postojeće proizvodnje, bez mogućnosti da se zapošljavaju novi.
I pored toga što su nenamenski korišćena, zahtevao sam amandmanom da se povećaju za još jednu milijardu dinara, a da oni koji ta sredstva daju, povećaju kontrolu o tome kako se troše. To bi otprilike u ove tri opštine bilo, ako bi se ravnomerno rasporedilo, po 300 miliona dinara. Znači, da bi onih 100 miliona, koje bi ostalo od milijardu, bilo podeljeno i nekim drugim opštinama i gradovima.
Lokalna vlast u Boru ima oko tridesetak privatnika, koji su sadašnju koaliciju na vlasti pomagali u predizbornim kampanjama i tih tridesetak su sigurno dobitnici ovog kredita. Ako bi bilo 600 miliona, onda bi moglo da računa njih tridesetak da će po 10 miliona dobiti, jer su već jedan takav kredit od 10 miliona dobili, ali bi mogli da računaju i oni koji su vanstranački, a bave se privredom ili jednostavno nisu u strankama koje čine lokalne koalicije, da će deo sredstava dobiti, pa bi to značilo mnogo više.
Ako bi se usvojio ovaj amandman, a ne verujem da hoće, bilo bi možda moguće podstaći proizvodnju.
Kada je u pitanju obrazlaganje prethodnih amandmana i zašto se ne prihvataju, otprilike, predviđeno je da se za 12% poveća uplata sredstava koja se transferom prenose na lokalne samouprave.
Zamolio bih sve poslanike, a pošto ministar nije tu, i njega, da povede računa o pograničnim opštinama. Pre svega mislim na opštine koje su, po pravilu, malo razvijene, čije su privredne aktivnosti veoma male i da u sklopu toga bar ova sredstva, ako prihvati ovaj amandman i poveća ih za dve milijarde dinara, plasira isključivo u ta područja; da se tamo pokušaju pokrenuti privredne aktivnosti, a i deo transferisanih sredstava da bude povećan sa, recimo, procentom od 10% za pogranične opštine.
Interesantno je da i dalje ostaje praktično pustošenje onih područja koja su daleko od centralnih delova Srbije, da su to područja od našeg najvišeg nacionalnog i državnog interesa, da treba tamo uložiti novac. Ovaj poseban program Vlade, za koji su rekli da će se rasporediti posebnim aktom Vlade – nemam toliko poverenja da će ovaj novac otići na pravo mesto, iz razloga što je i prošle godine budžetom bila predviđena ista stvar. Međutim, od toga se stvarno nije ništa desilo i najveći deo tih područja koja su naša granična područja, iz godine u godinu ostaju bez stanovništva.
Razlog za to je, u najvećem broju slučajeva, veoma male privredne aktivnosti, nemogućnost da se dođe do zapošljavanja i svega drugog.
Ako prihvatite ovaj amandman i ako uvedete takvu vrstu kontrole u namensko trošenje ovih sredstava, mislim da se može postići
da se bar jedan deo tih naših područja osnaži privredno, da se makar zadrži onaj broj ljudi koji se tamo nalazi i da se vrati život u ta područja.
U suprotnom, videćete da ćemo brzo ostati bez stanovništva, a treba da znate da granicu ne čuva ni vojska ni policija, po novom zakonu, granicu čuva stanovništvo. Ako ga nemamo tamo, to je prazno područje, a verujte da su ta naša pogranična područja, pretpostavljam da je najveći broj poslanika imao priliku da ih obiđe i vidi, da su možda i najlepši delovi Republike Srbije, da su ekološki i turistički veoma zanimljivi i da mogu predstavljati veliki zamajac u razvoju celokupne Republike Srbije.
Imamo jedan deo preduzeća koji se nalazi u pograničnim opštinama. Navešću primer ''Industrije hemijskih proizvoda'' u Prahovu, koja je usko povezana sa ovim tehnološkim procesom, proizvodnjom u RTB Bor. Mogu vam reći da već nekoliko godina država jednostavno "pere ruke" od toga, iako su to preduzeća u većinskom državnom vlasništvu.
Država godinama neće da se izjasni ni da li želi da zadrži ta preduzeća u tom vlasničkom odnosu i da povede o njima računa ili želi da ih proda i raspiše tender, da odredi na koji način će ta preduzeća biti privatizovana.
Godinama je veliki deo ljudi ostajao bez posla. Priprema se novo otpuštanje radnika baš u tim područjima. Ukoliko se ova sredstva ne povećaju i ne ulože u privredne delatnosti videćete da ćemo imati ogroman problem. Sačekaće nas verovatno za desetak godina nešto slično što se desilo u Grčkoj. U Grčkoj od oko desetak miliona stanovnika, pet miliona živi u Atini, što znači da je svaki drugi Grk Atinjanin. Tako će se desiti sa Srbijom kada dođemo na 4–5 miliona Srba u Beogradu.
Ako se to može razumeti na primeru Grčke, koja ima tako zemljište da nije poljoprivredno atraktivno, to se na primeru Srbije ne može razumeti. Jer Srbija je zemlja sa povoljnim klimatskim i drugim uslovima za razvoj bar poljoprivredne proizvodnje i ogromnim rudnim bogatstvom, a država ne želi da vodi računa o njemu, ali ni da izvrši privatizaciju preduzeća koja se bave takvom proizvodnjom da bi se pokrenula privredna aktivnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi od ova četiri zakona o kojem ću govoriti jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Fondu za razvoj Republike Srbije.
Kada je ministar obrazlagao ovaj zakon rekao je da je suština postojanja Fonda za razvoj Republike Srbije da se plasiraju sredstva za privredne aktivnosti, odnosno za razvoj privrede uglavnom u onim područjima koja nisu atraktivna da bi poslovne banke odobrile kredite za one koji ulaze u posao, za početnike u poslu i to su po pravilu područja koja su ekonomski nerazvijena i koja nemaju baš sjajnu privrednu situaciju.
Onda mi je potpuno nelogično da se u članu 3. menjaju neke stvari koje su baš u važećem Zakonu obavezivale da Fond ulaže u nedovoljno razvijena područja, sada se to briše i daje se jedna opšta odredba koja ni po čemu obavezuje da će sredstva Fonda biti plasirana u ta nerazvijena ili manje razvijena područja.
Članom 1. već na početku, što je bila greška, Zakona koji je važeći, i ovog Predloga o izmenama i dopunama Zakona, kaže se da radi podsticanja privrednog i regionalnog razvoja, zapošljavanja, razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva osniva se Fond za razvoj Republike Srbije, u daljem tekstu Fond. Ovo "podsticanja" ne bi trebalo da bude, mnogo bi bolje bilo da u članu 1. piše radi obezbeđivanja ravnopravnog podsticanja regionalnog razvoja, jer podsticati, treba obezbediti da se to desi.
Mogu sada da podstičem, recimo, ministra da podnese ostavku, ali on to neće uraditi, ako obezbedim 126 poslanika koji će glasati onda će morati. Ovde bi trebalo da stoji da ćete obezbediti da Fond radi ono za šta je namenjen, a ne da će podsticati, a u stvari po ovome verovatno neće.
Ispušten je ceo stav u važećem Zakonu o tome gde se pominju nedovoljno razvijena područja. To je, rekao sam već, promenjeno i samim tim što ministar kaže da u Fondu postoje znatna sredstva, da su ona velika i onda nam se nameće zaključak da Fond funkcioniše u stvari kao
neka vrsta nekog privrednog društva, koje ima dosta kapitala i onda kao kada su pominjali neke lokalne samouprave, drže u bankama, naplaćuju od toga kamate i na taj način uvećavaju sredstva. Ali nije dobro da Fond ima što više sredstava. Dobro je da Fond sva sredstva do kojih dođe odmah ulaže u privredu. Onda bi to bila suština postojanja Fonda.
Ministar se hvali da Fond ima sredstva. Bolje bi bilo da nam je rekao da Fond nema sredstava trenutno, jer sve što dođe u Fond po raznim načinima, kako se sredstva slivaju u Fond, istog trenutka se plasiraju u privredni razvoj Republike Srbije. Naravno da ne može to da nam kaže zato što to nije tačno.
Kada su u pitanju krediti koje eventualno neki dobijaju, ja ću vam na primeru Bora reći jednu strašnu stvar, kako se nenamenski troše ti krediti. Naime, iz Fonda za razvoj Republike Srbije pre dve godine kredit je dobio tada onaj koji je vladao u opštini Bor, predsednik Opštinskog odbora Demokratske stranke, u visini od 3,6 miliona za otvaranje mlekare u selu Metovnica. Nikada mlekara nije otvorena, kredit je nenamenski utrošen i naravno otvoren je, od tih sredstava, jedan auto–salon u Boru.
A sada je, iz ovih sredstava kojima se ministar hvali i koje je namenio za podsticaj zapošljavanja Bora, Kragujevca i Vranja, dobio dodatnih deset miliona dinara kredita. I možete zamisliti šta će biti sa tih 10 miliona, kada je onih 3,6 nenamenski potrošio i kada već postoje neke krivične prijave protiv takvog nenamenskog trošenja novca. Ali, nažalost, u malim sredinama svi su međusobno povezani i tužilac ne sme to da stavi u proces i onaj koji bi eventualno sudio, ako bi stavio, ne sme time da se bavi, jednostavno postoje ucene onih koji vladaju, tako da je u malim sredinama veoma teško sprovoditi ovo što vi govorite.
Kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, pre svega je rečeno da su osnovne promene u postojećem zakonu te da, praktično, Ministarstvo finansija ili na širem nivou Republika treba da kontroliše na koji način se podižu cene usluga u lokalnim javnim preduzećima i da na taj način kontrolišu visinu plata itd.
Sada bih vas podsetio na ono što je bila dika kada je premijer iznosio svoj ekspoze, kada je između ona tri ili četiri d) rekao decentralizacija. Kako se to vama dešava kada su finansije da decentralizacija ne važi, a kako vam se dešava da uvek kada neko drugi pomene nešto što bi državu učvrstilo onda kažete – eto vidite on je za centralizam.
Znači, po ovome se vidi koliko ste vi zaista za decentralizaciju, jer da jeste stvarno mogli biste da prepustite neke delove lokalnim samoupravama da zaista završavaju, ako ste to Zakonom o lokalnoj samoupravi tako predvideli.
Kada je u pitanju povećanje plata koje ograničavate, reći ću vam da je najveći problem lokalnih javnih preduzeća taj što su uglavnom na lokalu, posle prošlih lokalnih izbora, veoma široke koalicije sa mnogo koalicionih partnera.
Praktično, javna preduzeća, lokalna, služe kao rezervoari za prihvatanje radne snage, zapošljavanje, po raznim osnovama, koalicionih partner, a i zbog toga možete ograničavati, morate ograničavati plate.
Za ovu godinu ste predvideli, kako reče ministar, da plate u lokalnim javnim preduzećima, odnosno javnim preduzećima mogu porasti najviše za 7%. Vidite da niste dobro predvideli. Vi ste to projektovali, ali ovi iz lokalnih samouprava su tačno videli koliki je rast cena i kolika je inflacija.
U skladu sa time, pošto su to njihovi najdraži koji su zaposleni u lokalnim javnim preduzećima, oni su im povećavali plate prateći troškove života. Znači, projektovali ste inflaciju da neće biti ovolika, ali ona jeste pa se zato dolazi do podizanja cena.
Kada je u pitanju zakon o sprečavanju pranja novca, to je zakon koji do sada nismo imali. Zanimljivo je da u 2. članu ovog zakona, tački 4) kažete šta je pranje novca, u smislu ovog zakona, da će se smatrati –prikrivanje, u procesu svojinske transformacije preduzeća i drugih pravnih lica, nezakonito stečene društvene ili državne imovine i društvenog ili državnog kapitala.
Svaka vam čast kako ste se na vreme setili. Kada ste sve rasprodali, kada je sve otišlo u bescenje, kada je najviše pranja novca bilo praktično kroz pljačku društvene imovine i državne imovine, sada ste se setili da u zakon ugradite da će se to smatrati pranjem novca. Trebalo je mnogo pre ovo da uradite.
Imate u članu 3. jednu veoma nesmotrenu rečenicu, gde se kaže – radnje i mere za otkrivanje i sprečavanje pranja novca, pa u predzadnjem redu piše – sklapanje poslova kojima se stiče imovina ili drugo postupanje sa tom imovinom.
Sklapanje poslova kojima se stiče imovina mogu biti potpuno regularni i dobri poslovi, jer ne možete zabraniti ljudima da sklapaju poslove da bi se na taj način borili protiv pranja novca ili da bi na taj način sprečavali pranje novca.
Znači, u ovom predzadnjem redu u članu 3. mora da stoji – sklapanje poslova kojima se protivzakonito stiče novac. Vidim da to vas ne zanima, ne slušate me. Ovde vam je greška, trebalo je vi da ubacite tu reč, pošto ne znam da li je neko amandmanom.
U članu 11. je zanimljivo da ste u velikom broju obveznika, a tamo ste naveli šta je to, između ostalog, banke i svi oni koji imaju posla sa finansijama, da će oni imati u svojim redovima po jednog ili možda dva zaposlena, možda i tri, grupu lica koji će praktično vršiti jednu vrstu špijuniranja.
Svi oni koji su zaposleni u obvezniku, kako ovde piše, moraju da vode računa o tome da li imaju podatke i kada dođu do podataka kada je u pitanju nešto od ovoga, pranje novca, kada je u pitanju mogućnost da to spreče moraju da određene informacije dostave organima koji su ovde navedeni; a ne da će se članom 11. odrediti jedan ili dva čoveka, to su valjda ljudi od poverenja direktora ili koga u tom obvezniku koji će imati ulogu da špijuniraju i da javljaju ono što se dešava.
Pošto dugo nismo imali nikakvih agencija, evo formiramo jednu upravu i čini mi se da je uprava i možda najveći razloga da se formira ili da se donese jedan ovakav zakon. U članu 13. ministar zaista preuzima mnogo obaveza na sebe. Nisu to više ovlašćenja, ali su to obaveze. Sećam se ranije zakona iz oblasti finansija. Svaki drug član se završavao time da će ministar propisati obrazac, da će ministar pobliže urediti itd. i u članu 13. imate pet stavki koje će ministar posebno urediti. Mislim da se nećete ni setiti za koji dan ovog zakona, jer ćete imati mnogo drugih obaveza.
U ovom predlog zakona o sprečavanju pranja novca, zanimljivo je i ovo kada je u pitanju nadzor, pa se kaže ko sve može i treba da vrši nadzor. Nadzor će vršiti Narodna banka i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove i ministarstvo nadležno za finansije, Komisija za hartije od vrednosti i inspekcijski organi, u okviru ovlašćenja uređenih zakonom itd. A onaj ko treba da dostavi podatke naći će se u čudu kome pre da dostavi, kako ćete vi te podatke između sebe lepo ažurirati i da imate sve na jednom mestu i da znate da vršite nadzor nad ovim.
Onda je vama zanimljiva jedna stvar, u obrazloženju se kaže, Predlogom zakona o sprečavanju pranja novca da se predviđa osnivanje uprave za sprečavanje pranja novca kao organa uprave u sastavu Ministarstva finansija, koji obavlja poslove koji se odnose na otkrivanje i sprečavanje pranja novca. Ovo ništa nije čudno, ali kaže se da se uprava osniva ovim zakonom. Znači, uprava ne postoji.
Međutim, analiza efekata akta, na kraju samog zakona, kaže da ovaj zakon, između ostalog je prošao javnu raspravu i da su mu mnogi dali svoje mišljenje i da su ga dorađivali itd. Sve te susrete organizovala je upravo Uprava za sprečavanje pranja novca, pa je i drugi put uprava organizovala i niz seminara za obveznike na kojima su navedeni subjekti upoznati sa novinama koje postoje u ovom sistemu. Kako je moguće da se ovim zakonom osniva uprava, a uprava je već imala seminare i organizovala, a treba da se osnuje ovim zakonom.
Bila je neka komisija, ali to nije isto što i uprava. Znači, ovde vam to nije dobro napisano u ovoj analizi efekata zakona.
Na kraju, kaže se, u proceni finansijskih sredstava da je za sprovođenje zakona o sprečavanju pranja novca neophodno obezbediti sredstva u budžetu Republike Srbije.
Obično nam je do sada bilo otprilike napisano koliko bi to bilo sredstava. Međutim, sada ne piše, a niste nam ni vi rekli koliko je to bilo, vi verovatno znate. Pretpostavljam da imate puno podataka u glavi.
Kada ste pričali o zakonu o bankama, prvi taj deo obrazloženja zakona o bankama, ubeđen sam da vam je neko podmetnuo papir od juče kada ste obrazlagali budžet. Više od pola tog obrazlaganja zakona o bankama, pogledajte stenogram, od A do Š rekli ste ono što ste rekli juče kada ste ovde obrazlagali budžet. Govorili ste o tome kolika je ukupna štednja, kolika je devizna štednja, koliko je štednja porasla od prošle godine.
To nema nikakve veze sa ovim zakonom o bankama, izuzev ako niste želeli da napravite neki uvod koji je bio dosta dug, jer ste kasnije kada ste nešto rekli o ovom zakonu o bankama, to sveli na manje od jedne četvrtine ukupnog govora o bankama.
Znate šta, pošto smo mi svojevremeno osnovali Agenciju za sanaciju banaka, pitao bih vas zbog građana Bora, vi ste doneli odluku da će ''Borska banka'' biti sanirana. Međutim, ako ne znate šta se trenuto sa njom dešava, ona i ne postoji.
Poslovni prostor je rasprodat partijskim prijateljima i kolegama, bez ikakve tržišne vrednosti. Sada tu ulazi kako ko hoće, od toga nema ništa, radnici su otpušteni bez ikakvih prava. Obećano im je bilo da će banka ići u sanaciju, a ne u stečaj.
Nije mi jasno zašto ste toliko mnogo obrazlažući ovaj zakon hvalili ''Komercijalnu banku''. Niste to radili. Ona je bila isto tako jaka i dok je bio bivši direktor. To radite sada.
U poslednjoj godini dana od kada ste smenili rukovodstvo banke i doveli neke ljude koji verovatno vama odgovaraju ili po rođačkim ili po stranačkim ili ne znam kojim vezama i onda sada ovde hvalite ''Komercijalnu banku''.
Setite se dobro da je pre godinu, godinu i po i njoj visila omča o vratu, samo što niste hteli da je zategnete, kao što ste to uradili i sa ovim drugim bankama.
Prema tome da kažem ono što obično kažu drugi radikali, mi nećemo glasati za ove zakone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 54. Predloga zakona i on je dosta sličan amandmanu koji je imao gospodin Momir Marković na član 40, s tim što se u članu 54. radi o upisu u registar uvoznika duvana, fermentisanog duvana, odnosno duvanskih proizvoda, a tamo se radilo o upisu trgovaca duvanom, fermentisanog duvana i duvanskim proizvodima.
Predloženim amandmanom predviđeno je da se u članu 54. reč "polugodišnje" zameni rečima "jednom godišnje".
Predviđeno je da onaj ko želi da se upiše u registar uvoznika duvana i duvanskih proizvoda treba da uplati pet miliona dinara i nudi mu se mogućnost u pet jednogodišnjih istih rata, što je nemoguće ako pročitate ovo, s obzirom na usklađivanje.
Sada ću vas podsetiti na nešto što se desilo kada smo usvajali Zakon o PIO. Tada je, naime, zakon predviđao da se usklađivanje visine penzija vrši jedanput godišnje i sa teškom mukom je ova skupština prihvatila, uz ucenu, amandman SPS-a da se to ipak vrši jedanput u pola godine.
Tada je ministar Lalović tvrdio da nema nikakve potrebe za tako čestim usklađivanjem, odnosno da je dovoljno jednom godišnje. Po ovom predlogu zakona moglo bi se pretpostaviti da dva ministra koja stoje iza ovih zakona uopšte nisu u istoj vladi.
Međutim, biće sigurno da ministar finansija ima mnogo bolje podatke o stopi inflacije u Srbiji, nego što to ima ministar za rad i zapošljavanje; kako rekosmo, teško je bilo prihvaćeno da se jedanput u pola godine usklađuju visine penzija sa troškovima života, čak se o tome izjašnjavao i MMF.
Jedna velika nelogičnost, na koju ću skrenuti pažnju, u ovom članu 54. jeste da imalac dozvole za uvoz duvana, fermentisanog duvana, odnosno duvanskih proizvoda može da plati naknadu iz stava 3. ovog člana u pet jednakih godišnjih rata.
Ako usklađujete jednom u pola godine, onda je logično da ste ovde predvideli da može da se plati u deset polugodišnjih rata ili treba da prihvatite amandman SRS-a da se usklađuje jednom godišnje.
Vidite o čemu se radi: ako je neko dobio dozvolu i upisan je u registar za uvoz duvana i proizvoda od duvana, odnosno fermentisanog duvana u martu mesecu, a usklađivanje se vrši u januaru i junu mesecu, od tog juna do sledećeg januara praktično to usklađivanje njega uopšte ne zanima, s obzirom da od januara počinje neko novo polugodišnje usklađivanje koje će tog koji je dobio dozvolu u martu praktično zanimati koliko je to usklađivanje.
Ako se izvrši usklađivanje, nemoguće je da se to plati u pet jednakih rata.
Nemoguće je, zato što onda usklađivanje gubi svrhu; ovo - pet rata treba da brišete, odnosno - jednakih rata, jer nema svrhe da se usklađivanje vrši ako se neće usklađivati sa troškovima života, a to sigurno, s obzirom na stopu inflacije koju imamo u državi, neće biti tako da se zadrži isti nivo kao što je bio.
Znači, ovaj amandman ne zalazi mnogo u suštinu, ali bi trebalo da ga prihvatite, jer niste predvideli drugu, bolju mogućnost da se ove uplate vrše u deset polugodišnjih rata. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog statuta Radiodifuzne agencije i Skupština bi trebala da se izjasni o tome da prihvati ovakav statut.
Do sada sam imao priliku da pročitam na stotine statuta, javnih ustanova, raznih javnih preduzeća, nekih drugih statuta osnovnih i srednjih škola, ali verujte da ovako nešto do sada nisam imao prilike da pročitam.
Em što uopšteno statut ima veliki broj grešaka, ako hoćete, i logičkih i smisaonih, em što je neuobičajen i redosled i način kako se uređuje rad Radiodifuzne agencije, odnosno Saveta kao izvršnog organa Radiodifuzne agencije.
Recimo, navikli smo i ranije da se kroz zakone, a evo sada i u Statutu javlja nešto što može i ne mora, pa u članu 4. kaže se da agencija može imati pečat i na engleskom jeziku. Da li to znači da će imati ili znači da neće imati, to niko ne zna, ne znaju ni oni koji su pisali statut i to će biti prepušteno volji pojedinaca.
Neko će želeti za svog mandata, dok je član agencije, dok je član Saveta ili predsednik Saveta, da ima pečat na engleskom, a onda će neko doći ko će reći - nama ovaj pečat nije potreban, neću da ga imam.
Mnogo bi bolje bilo da ovde stoji "agencija ima i pečat na engleskom jeziku" ili da ovo uopšte ne stoji. Dovoljno je da agencija ima pečat, kako je već objašnjeno ovde, okruglog oblika itd.
Kada su u pitanju nadležnosti agencije, već postaje patetika ono što se provlači kroz zakone, a evo i kroz statut. Statut je trebalo, pre svega, da ima obavezu da uredi funkcionisanje agencije, odnosno Saveta agencije i nigde ne bi trebalo da stoji, kao što stoji ovde, sa dosta patetike, pod tačkom 5) - primena međunarodno priznatih normi i principa koji se odnose na oblast radio-difuzije, a naročito na poštovanje ljudskih prava u ovoj oblasti, pa tu ima i zabrana diskriminacije, pa neka opšta načela koja u stvari nisu u nadležnosti.
Da ste naveli šta su načela u radu agencije, moglo bi da se prihvati, ali da agencija ima nadležnost da zabrani diskriminaciju, to se zabranjuje nekim drugim zakonima i zaista ne može u statutu agencije ovakve stvari da stoje.
Imate ovde u članu 8. da se član agencije bira na period od šest godina. Poslednjim izmenama Zakona o radio-difuziji je predviđeno da se tri člana biraju na šest godina, tri na pet godina i tri na četiri godine.
Pretpostavljam da bi ovaj statut trebalo da se odnosi na rad agencije posle tog prvog izabranog saveta i tu bi ovo moglo da stoji.
Kasnije ću vam pokazati da imate dva istovetna stava u dva različita člana, pa bi onda ovde trebalo da stavite "a prvi mandat članovima prvog saveta određen je Zakonom o radio-difuziji", a ne da stoji da se član Saveta bira na period od šest godina, ako znamo da je ovaj prvi sastav izabran drugačije.
Predviđeno je da Savetu pomaže Etički komitet, koji broji tri člana. Prvo će Savet izabrati predsednika Etičkog komiteta, a onda će se izabrati još dva člana Etičkog komiteta.
Predviđeno je da taj etički komitet čine časni ljudi, koji će se baviti stručnim i poslovima koji se tiču morala, odnosno zastupati moral Saveta ili Radiodifuzne agencije.
Ako će se ova tri člana tzv. etičkog komiteta baviti stručnim poslovima, čemu onda postoje stručne institucije u Savetu, odnosno Radiodifuznoj agenciji, a videćete kasnije po budžetu, po sredstvima koja su predviđena za ovu godinu koliko se na njih troši i šta mogu uraditi po pitanju stručnosti ta tri člana.
U članu 11. kažete izričito da mandat predsednika Saveta traje do kraja isteka mandata na koje je izabran kao član Saveta. Međutim, članom 37. ste predvideli do kada može da traje mandat.
Znači, ne može trajati do kraja isteka mandata, nego mandat predsednika Saveta može trajati do vremena koje propisuje ovaj statut, što znači da on može podneti ostavku, pa neće sačekati kraj mandata od šest godina, što znači da može biti sprečen i, ne daj bože, smrću, pa neće sačekati mandat koji je propisan.
Ili može biti sprečen na neki drugi način, mada to ovde ne piše, gubljenjem poslovne sposobnosti, pa takođe ne može obavljati mandat za vreme na koje je izabran, nego može dok mu u skladu sa ovim statutom ne prestane mandat.
Vidite, u jednom stavu u članu 14. kažete da predsednik i članovi Etičkog komiteta, vraćam se ponovo na Etički komitet, kao saradnici Agencije imaju pravo na naknadu za svoj rad.
Ako su oni saradnici Agencije onda ste morali ovim statutom da nam napišete na koji način sarađuju sa Agencijom. Pošto primaju nadoknadu za svoj rad, da li su obavezni da dolaze na posao u Agenciju, da li su obavezni da Agenciji određene stvari po zahtevu Agencije, odnosno Saveta, dostavljaju, da rade određene poslove koje od njih Agencija traži ili su oni saradnici koji će primati platu, a statutom uopšte nije uređena oblast i način na koji sarađuju sa Savetom.
Kada su u pitanju prava i obaveze članova Saveta, to je novo poglavlje od člana 15. pa nadalje.
Kaže se u članu 18. da će članovi saveta i zaposleni u Agenciji imati pravo na posedovanje lične identifikacione legitimacije - kartice.
Opisuje se šta ta lična identifikaciona legitimacija treba da sadrži, pored imena i prezimena i još nekih ličnih podataka.
Pitam se šta je smisao te legitimacije.
Da li će svi zaposleni u Radiodifuznoj agenciji, kao i članovi Saveta, imati neke privilegije, pa onda kada se negde pojave i pokažu tu svoju karticu, koja ima i logo, onda će neko reći - vi ste ti i možete ući besplatno na koncert ili možete ostvariti neko drugo pravo, a ako ne postoji ta mogućnost, šta će njima takva vrsta ličnih identifikacionih kartica.
Valjda je potpuno jasno Ustavom i zakonima uređeno da se neko identifikuje tako što će određenim organima pokazati dokumenta koja služe za identifikaciju osobe; slično Zakonu o izborima, to može biti lična karta, pasoš, vozačka dozvola, sva ona dokumenta koja imaju matični broj i fotografiju.
Šta će im značiti kartica ako neće imati nikakve privilegije, a ako će zaposleni u Republičkoj radiodifuznoj agenciji i članovi saveta imati neke privilegije, onda je trebalo kroz prava i obaveze da nam navedete šta su njihova prava, posebno prava ostalih zaposlenih, što ovde nije navedeno.
U načinu rada i odlučivanju Saveta toliko ste iskomplikovali da vam garantujem da svaki mesni odbor SRS i svaki predsednik mesnog odbora SRS, bilo gde u Srbiji, bolje bi napisao ovo kako se odlučuje na sednicama nego što ste vi ovde komplikujući jednu materiju, da praktično ni vama neće biti jasno na koji način će se donositi odluke u savetu.
U članu 23. kažete da se glasanje obavlja kada je diskusija o određenoj temi završena i kada predsedavajući formuliše predlog odluke, tako da se može nedvosmisleno glasati za ili ne glasati.
Najzanimljivije je što vi ovde niste predvideli da može neko glasati protiv ili da može neko biti uzdržan od članova Saveta, oni mogu da glasaju za ili da ćute, odnosno ako predsednik Saveta formuliše neku odluku oni će klimnuti glavom ili će ćutati, pa će predsednik proceniti da li su oni klimnuli glavom ili nisu.
Kažete da se prilikom glasanja ne utvrđuje razlika između glasova protiv i uzdržanih. Čemu onda glasanje? Valjda je suština glasanja da se vidi kakav je čiji stav povodom neke odluke, da se vidi da li je neko saglasan sa tom odlukom, da li je protiv te odluke i da obrazloži razloge zbog čega je protiv te odluke.
Vi jednostavno kažete da se neće utvrđivati broj glasova za, odnosno neće se utvrđivati razlika između glasova protiv i uzdržanih, zato što neće moći da glasaju oni koji se ne slažu sa odlukom, tako da biste na ovaj način obezbedili da svaka odluka prođe.
Kasnije dodatno komplikujete time što predviđate za određen broj odluka da mora postojati dvotrećinska većina, za određen broj odluka prosta većina i za određen broj odluka natpolovična većina.
Kada je u pitanju izbor predsednika i zamenika predsednika Saveta takođe je veoma komplikovana procedura bez ikakve potrebe. Pretpostavljam da vam je uzor bio neki strani statut slične agencije.
Kažete u članu 28. stav 3 - prilikom glasanja o izboru predsednika Saveta, stručna služba priprema listiće za glasanje na kojima su azbučnim redom ispisana prezimena i imena kandidata, ispred kojih stoji redni broj. Šta će stajati, prezimena i imena? Kako ćete poređati prezimena i imena po azbučnom redu? Šta ćete ako je neko Veljko Petrović, a neko Petar Veljković i na kojim će oni mestima biti?
Ovde je trebalo da stavite redni broj po azbučnom redu prezimena, bez obzira koje je ime kandidata, ili imena, bez obzira koje je prezime kandidata, ali kada stavite da će Komisija utvrditi listu, odnosno glasački listić sa azbučnim redom ispisanih prezimena i imena kandidata, onda se stvarno ne zna ko će na kojem mestu biti, što u krajnjem slučaju i nije važno obzirom da se komplikuje ovaj izbor i da ćete teško izabrati.
Kaže se - Savet ponavlja glasanje ukoliko je jedan od dva preostala kandidata dobio pet glasova. Govori se ovde da za predsednika saveta treba da se izjasni dve trećine članova saveta. Ukoliko se predsednik ne izglasa u prvom krugu, u sledećem krugu se glasa za dva kandidata sa najvećim brojem glasova ili više od dva kandidata ukoliko postoji više kandidata sa jednakim brojem glasova.
Znači, maksimalno mogu postojati dva kandidata sa najvećim jednakim brojem glasova, odnosno mogu postojati i dva kandidata sa manjim brojem glasova. Ali, recimo, neka se glasa za tri kandidata i kako se to glasanje ponavlja ako je neko od kandidata dobio pet glasova, šta ako je neko dobio četiri. Šta ako je glasanje bilo četiri, dva, dva?
Znači, osam članova saveta je bilo, nije bilo svih devet, ne piše gore da mora svih devet da prisustvuje sednici na kojoj se bira predsednik saveta i bilo je recimo četiri, dva, dva. Da li se ide u drugi krug pošto niko nije dobio pet glasova? Ne ide se i mora se u potpunosti ponavljati postupak, a to nije dobro. O tome je trebalo da razmišljate kada ste pisali. Nije to toliko komplikovana matematika da se nije moglo o ovome voditi računa.
Kaže se - u slučaju iz prethodnog stava ponovo se glasa samo o kandidatu koji je dobio pet glasova. Ispred se kaže - ukoliko postoji više kandidata sa jednakim brojem glasova, Savet ponavlja glasanje ukoliko je jedan od dva preostala kandidata dobio pet glasova. A iza toga kaže se - u slučaju iz prethodnog stava, a to je ovaj kada je neko dobio pet glasova, ponovo se glasa samo o kandidatu koji je dobio pet glasova. Nisam razumeo, a verujte mi da sam odličan student bio i da sam baš matematiku jedan i dva na fakultetu izuzetno dobro radio, i to znaju moji profesori.
Predviđeno je da Agencija može izricati mere određene na osnovu zahteva onih koji podnose zahteve za izricanje mere agenciji. Kod izricanja mera član 39. stav 2. kaže - Agencija može emiteru izreći opomenu i upozorenje, a može mu privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje programa u skladu sa zakonom. Član 42. stav 1 - Savet može izreći opomenu i upozorenje, a može mu privremeno ili trajno oduzeti dozvolu za emitovanje programa. Potpuno isto. Zašto ste to stavili?
Ako Savet donosi odluke i ako je Savet izvršni organ Agencije, čemu ovde u članu 39. da Agencija može emiteru izreći, baš isto i zapeta na istom mestu, potpuno isti tekst, a u članu 42. Savet može izreći istu meru. Vidi se da neko od vas nije čitao ovaj zakon, ili oni koji su ga prepisivali ili na neki drugi način uređivali da nisu to baš najbolje radili. Ako sam mogao za 15 minuta ovakvu nelogičnost da primetim, onda neko ko je ovo mesecima davao pred poslanike, pa povlačio, pa ponovo davao, morao je to mnogo bolje od mene da vidi.
Pošto vreme prolazi, diskutovaću malo i o predlogu finansijskog plana, sa obrazloženjem i ekonomskom klasifikacijom. Vidite u predlogu finansijskog plana za januar - decembar pojavljuje se kod budžeta najvećih lokalnih samouprava, pojavljuje se kod agencija, pa pretpostavljam i kod najvećeg broja ustanova, da su enormni troškovi specijalizovane usluge i usluge po ugovoru.
Uglavnom, to su usluge po ugovoru. Kakve je to Agencija imala potrebe da 15 miliona i 800 hiljada dinara potroši na usluge po ugovoru? Ko je vršio usluge u tolikom obimu za Agenciju, a za to isto vreme za 2005. godinu planirane plate ili usluge po ugovoru su 22 miliona 980 hiljada. Znači, otprilike, koliko za plate, toliko i za specijalizovane usluge i usluge po ugovoru.
Ako već imate zaposlene koji mogu da rade određene poslove i za to dobijaju platu, zašto oni ne rade najveći broj tih usluga koje vi naknadno, pored toga, naručujete. Naravno, to je zato što gledate da zaposlite svoje stranačke kolege, mislim na stručne službe, ne mislim na savet. Dakle, u tim službama koji primaju platu, i onda pošto oni ne znaju to da rade, morate da naručujete usluge nekih drugih koji to znaju da rade.
Ono što je zanimljivo kod ovoga, to je da je Predlogom budžeta za ovu godinu za rad Republičke radiodifuzne agencije predviđeno 35 miliona dinara. Vi još niste počeli ostvarivati prihode na ime onoga što biste mogli kada normalno počnete da funkcionišete, a već je rashod za ovu godinu predviđen od 81 milion 198 hiljada i 400 dinara - dva i po puta više. Pitam vas kako mislite od ovih 35 miliona da napravite ovoliko?
Šta će biti sa Agencijom? Hoćemo li ostati bez nje? Hoćete li startovati odmah sa velikim minusom, sa time da ćete već sledeće godine prikazati manjak? Zaista, ne znam.
Trebalo je ove usluge po ugovoru da smanjite, pa je trebalo da smanjite nagrade, bonuse i ostale rashode. Nagrade i bonusi su 15 miliona, 22 miliona plate; 15 miliona je ovo; uštedeli biste 30. Mogli ste da svedete rad Agencije na, recimo, 40, pa bi se odnekle pet miliona našlo da opstanete, ali ovako teško. Hvala.

Poštovani narodni poslanici radikali, pošto ovih drugih ima dvoje-troje, pred nama je jedan zakon koji je počeo da se primenjuje mnogo pre nego što je došao ovde kod nas. Čak mislim da je on u primeni već nekoliko godina, a sada je pred nama da bismo ga verifikovali u njegovoj primeni.
O čemu se radi u ovom zakonu? Osnovno je što zakon želi da nam kaže da ćemo se približiti Evropskoj uniji još više i da ćemo biti još bliže članstvu u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a da će država, da bi naša privreda bila uspešna i da bismo mi bili uspešni u spoljnotrgovinskoj razmeni, imati neke institute koji praktično ograničavaju neke stvari u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Na samom početku zakona se vidi da je to što nam se propagira u koliziji sa onim što piše u zakonu. Tako u članu 3. tačka 5) piše da sloboda spoljne trgovine, direktnih ulaganja u inostranstvu i izvođenja investicionih radova u inostranstvu može da se ograniči samo pod uslovima propisanim ovim zakonom. Ovaj zakon je propisao koji su to uslovi ograničenja, propisao je nadležnost u članu 5. ko može da izrekne ograničenja, a to je pre svega Vlada Republike Srbije.
U članu 4. se kaže da se dozvoljena ograničenja spoljne trgovine propisuju, primenjuju i tumače u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Prema tome, ništa od toga što bi Vlada eventualno htela da ograniči, ukoliko to ne budu stavovi Evropske unije, neće biti u stanju da ograniči, bez obzira šta piše u ovom zakonu.
Znate, kada naši predstavnici odlaze na razgovore sa predstavnicima Evropske unije često im oni sugerišu i ono što ne piše ni na jednom papiru, ali im sugerišu i daju uputstva kako treba raditi, tako da ovo što ćemo mi moći prividno da ograničavamo neke stvari neće zaista doneti ništa suštinski, nego će nam stvari ograničavati onako kako to bude želela Evropska unija.
Kaže se da je postojeći zakon koji je regulisao ovu materiju bio restriktivan i da zbog toga, nažalost, nismo imali uspešan nastup u spoljnotrgovinskoj razmeni, da smo zbog toga bili daleko od Evropske unije, da smo zbog toga daleko od članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Sada tu dolazimo do nečega što je meni potpuno nejasno, kao narodnom poslaniku, s obzirom da statistika beleži da je u zadnjih nekoliko godina naš spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu veći – kako je to jedan zakon koji je restriktivan i koji nije omogućavao tako slobodan pristup Svetskoj trgovinskoj organizaciji obezbeđivao da imamo bolji odnos izvoza i uvoza.
Sada imamo, kao, jedan zakon koji je liberalan, potpuno otvoren, koji će nam omogućiti vrlo brzo članstvo u Evropskoj uniji i u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a u stvari taj odnos je po nas nepovoljniji, upravo zbog toga što od članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji najviše koristi imaju, naravno, SAD i tri najbogatije zemlje članice Evropske unije, dok svi ostali veoma skupo plaćaju to svoje članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a najviše plaćaju oni koji su najmanje razvijeni i oni koji žele da postanu članovi Evropske unije.
Pored Svetske trgovinske organizacije postoji još veliki broj međunarodnih sporazuma između više država koji pravi oblike trgovinskih organizacija, gde su jednostavno neke zemlje iz raznih regiona sveta videle da je njima mnogo bolji način i da će u međusobnim trgovinskim razmenama bolje prolaziti ukoliko budu imale neke svoje unutrašnje trgovinske organizacije, koje će biti možda i van Svetske trgovinske organizacije, jer su shvatili suštinu – da se razvijeni svet, najmoćnije zemlje sveta bogate isključivo na taj način što oni koji su manje bogati postaju sve siromašniji.
Takođe, naše članstvo u Evropskoj uniji – mogli ste da vidite da i oni ograničavaju pojedine zemlje kada je u pitanju zaštita njihove proizvodnje i uvoz, čak i iz zemalja koje su članice Evropske unije, bez obzira na sve sporazume koje su potpisali, štiteći svoju proizvodnju.
Tu se ispostavilo da, pre svega, Nemačka, Francuska, Velika Britanija imaju najveće koristi od Evropske unije, a da sve ostale zemlje koje pripadaju tom tzv. drugom krugu proširenja, da ne pričam o trećem krugu proširenja, imaju praktično samo mnogo veće troškove, opterećena im je proizvodnja, mnogo veću administraciju, koja je povećana potrebom da se što više usaglase propisi sa Evropskom unijom i, naravno, zbog plaćanja članstva u raznim institucijama u Evropskoj uniji praktično te države siromaše.
Šta je ovaj zakon trebalo da obezbedi? Po ovome što je ovde rečeno, on je trebalo da obezbedi ravnopravnost svih učesnika u spoljnoj trgovini. Odmah ću vam reći da tu ravnopravnost nikada niko u svetu nije uspeo da obezbedi, neće to obezbediti ni ovaj zakon, nisu to obezbedili ni zakoni u raznim drugim zemljama koje su jače, moćnije i veće od nas.
Ravnopravnost je nemoguće postići zato što postoje privredni subjekti koji su mnogo više i finansijski jači i koji mogu sva vrata da otvore i, naravno, tu o ravnopravnosti ne može biti govora, jer su u stanju da zbog svojih poslovnih i drugih veza obezbede poslove koji su iz sfere spoljnotrgovinske razmene, koje oni manje uspešni ne mogu postići. Dakle, taj prvi cilj koji se propagira ovim zakonom je praktično nedostižan i on je, kao i u nekim sličnim prethodnim zakonima, praktično samo proklamovan cilj, koji se neće moći ostvariti.
Ovde je rečeno da će ovaj zakon omogućiti zaštitu domaćeg tržišta. Opet se vraćamo na ono – ako je naše domaće tržište tako zaštićeno, odakle onda nama tako ogroman spoljnotrgovinski deficit, kako se dešava da taj spoljnotrgovinski deficit bude iz godine u godinu veći? Kažem vam da se ovaj zakon primenjuje već pet-šest godina, bez obzira što ga sada usvajamo, zbog toga što onaj prethodni nije poštovan. Znači, i ovaj cilj koji bi trebalo da se postigne ovim zakonom, odnosno šta bi trebalo da omogući ovaj zakon, praktično neće dovesti do zaštite domaćeg tržišta.
Šta se dešava posle ovog procesa privatizacije koji se privodi kraju za još nekoliko atraktivnih velikih sistema koji su ostali u Republici Srbiji? Praktično dolazimo u situaciju da su vlasnici u najprofitabilnijim privrednim granama uglavnom strana i domaća pravna i fizička lica. To što će zaštititi domaću proizvodnju neće zaštititi standard građana, nažalost. Oni će biti izvoznici, strane firme koje su kupile naše pojedine firme ovde u državi pojavljuju se kao izvoznici.
Oni mogu da budu uspešni, ali samo za sebe, ne za državu, s obzirom da će radnici koji rade u tim firmama, a to se pokazalo, zarađivati mesečno između 200-250 evra platu, da se to radi, pre svega, zbog toga što nam je jeftina radna snaga, a da će oni ostvarivati ekstraprofit. Od toga država neće imati koristi, izuzev nekih poreza.
S obzirom da od poreza ne možemo živeti, jer proizvodnja pada, malo je onih koji su uspešni, mi ćemo i dalje nastaviti praktično da punimo budžet iz potrošnje, što je neshvatljivo.
Treći proklamovani cilj jeste da bi ovaj zakon trebalo da omogući brže pristupanje Evropskoj uniji i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Podsetiću vas da je ova država imala trgovinski sporazum sa Ruskom Federacijom, koji je bio izuzetno povoljan, i sada ga ima, i sada je izuzetno povoljan po našu državu, a on se ne koristi. Praktično, nijednu prednost koju taj sporazum ima ova i prethodna Vlada, prethodne dve vlade nisu koristile. Onda se postavlja pitanje ko to garantuje, sa ovakvim vladama, da će se koristiti neka eventualna prednost koju ćemo imati ako postanemo član Svetske trgovinske organizacije. Garantujem vam da od toga neće biti prednosti i da prednost od tog članstva imaju samo jaki i moćni, a da se njihova prednost ogleda, pre svega, u tome što su siromašni manje moćni.
Na kraju, najveći problem ovog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju jeste to što mi nećemo imati šta da izvezemo. Vlada je mogla mirne duše da nam ovakav isti zakon da, ali da ga naslovi - zakon o uvozu, jer će se u budućnosti sve zasnivati na tome da ćemo uvoziti određenu robu, a da mi na ovaj način, sa osiromašenom privredom i uništenim najvećim brojem privrednih grana, praktično nećemo vrlo brzo imati ništa da izvezemo i neće nam trebati ovakav zakon. Toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, osnovni razlog zbog čega je predložen ovaj zakon o javnim putevima jeste to što je zahtev Evropske banke za obnovu i razvoj bio da ovo mora biti na dnevnom redu da bi mogle da se povlače određene tranše kredita koje oni odobravaju za održavanje i izgradnju puteva.
Naravno da znamo da se, između ostalog, za izgradnju novih i održavanja postojećih puteva, odnosno putne infrastrukture u Republici Srbiji, moraju uzimati krediti.
Nama je u tom pogledu samo nejasno što prilikom uzimanja takvih kredita i kasnije njihovim trošenjem, vrlo je mala transparentnost, tako da sumnjamo da se najveći deo tih kredita nenamenski potroši, a s vremena na vreme ovde pred poslanike dođu zakoni kojima Republika Srbija treba da garantuje povraćaj sredstava kredita za razvoj namene koji su korišćeni.
Na taj način, u zadnjih nekoliko godina enormno zadužujemo zemlju u celini, a vidite i sami po svemu, pa i što se tiče infrastrukture, da nema pomaka, jer se ne vidi kakvi se to objekti prave za tako velika zaduženja.
Pre svega, nenamensko korišćenje novca odlazi na to što ogroman broj ljudi, mislim na stranačke poslušnike, u povećanju državne administracije, treba da obezbede plate i ovaj zakon ne bi ni bio potreban, da nije u pitanju povlačenje novih tranši i kredita i to se ovde i kaže da je obaveza ministra bila, obavešten je, da ove godine najkasnije do marta meseca ovaj zakon bude na dnevnom redu, ali eto, iako smo više od pola godine to preskočili, neće mu se uzeti za zlo.
Naravno, potapšaće ga po ramenu, verovatno. Imam nekoliko zamerki na ovaj zakon.
Recimo, kod ovog člana 11. je propisano da je ministar nadležan za poslove saobraćaja, u daljem tekstu ministar propisuje, između ostalog, i način označavanja javnih puteva.
Mislim da je trebalo odrediti Vladu, zato što se to usko radi sa MUP-om i što ministar nadležan za poslove saobraćaja, obzirom da u tom ministarstvu ima još nekoliko resora, ne verujem da to bez MUP-a može da uradi na valjan način i u skladu sa onim označavanjem koje je prisutno u zemljama EU u našem okruženju. Na nekim drugim mestima videćete da je baš za propisivanje nekih odluka nadležna Vlada.
Zatim, pogledajte član 17. gde se kaže da se za upotrebu javnog puta plaćaju naknade, i to hoću da vam skrenem pažnju na tačku 2), gde se kaže da godišnja naknada za vozila na motorni pogon koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana, a posle ću vam reći zašto ovo čitam, zato što ćete videti ko propisuje, ko to naplaćuje.
Za upotrebu javnog puta plaćaju se naknade, i to: 1) godišnja naknada za motorna vozila, traktore i priključna vozila; 2) godišnja naknada za vozila na motorni pogon koja nisu obuhvaćena tačkom 1) ovog člana.
To što nije obuhvaćeno tačkom 1) ovog člana treba da propisuje nadležni organ opštinske uprave kolike će to biti nadoknade, a nije mi jasno koja su to motorna vozila koja nisu obuhvaćena ovim ili možda neke građevinske mašine koje se opet transportuju u najvećem broju nekim vozilima koja imaju priključne prikolice, a koje mogu da transportuju takva vozila, dakle, koja su to druga vozila koja nisu motorna vozila, traktori i priključna vozila.
Nije mi to jasno i mislim da je trebalo ovo razdvojiti. Ne mislite valjda da bi trebalo organi, nadležni organ opštine, da utvrđuju koliko će se naplaćivati kombajnima.
Oni ne koriste javne puteve, a ako ih koriste, koriste ih u vrlo malim razdaljinama da pređu iz njive do njive. Dakle, drugo više ništa ne ostaje. Trebalo je da to malo uredite.
Evo vam člana 24. gde ste propisali ko to ne mora da plaća putarinu.
Ovde se kaže: "Naknada iz člana 17. tačka 5) ovog zakona ne plaća se za motorna vozila", a to se odnosi na plaćanje putarine, na auto putevima, "policije, Vojske Srbije i Crne Gore, hitne pomoći, vozila pod pratnjom" koja prate MUP, vatrogasnih jedinica, dobrovoljnih vatrogasnih društava i vatrogasnih jedinica itd, i sa tačkom 5) se završava.
Ovde ste morali zbog onog sporazuma, koji je ministar inostranih poslova potpisao sa NATO paktom da stavite pod tačkom 6) da vozila NATO trupa neće plaćati putarinu u Republici Srbiji, jer je to sporazumom, koji je potpisao Vuk Drašković sa NATO sekretarom, predviđeno. To ste morali da imate u vidu.
Šta se desilo sa planovima za 2004. godinu, što sam pomenuo na početku, da je ovaj zakon osnovni razlog zašto se našao pred nama, odnosno povlačenje novih kredita. Ovde piše da je u 2004. godini bilo predviđeno oko 32 milijarde, 240 miliona i 500.000 dinara za ulaganje u putnu infrastrukturu, za održavanje i izgradnju novih puteva, od čega je oko šest milijardi iz budžeta Republike Srbije, šest milijardi su neki strani krediti, 21 milijarda iz drugih sredstava i nedostajalo je još osam milijardi.
Jasno se kaže da je do 2000. godine to funkcionisalo zato što je bilo omogućeno da se izdvaja 1% od prodaje naftnih derivata, to je bio najpouzdaniji oblik da se finansira izgradnja, rekonstrukcija i održavanje puteva. Šta se desilo da od 2001. godine to počne opadati, da na kraju dođe do neke minimalne mere i da se dovede u pitanje funkcionisanje na polju održavanja, finansiranja i izgradnje novih putnih objekata ili objekata putne infrastrukture.
Desilo se da je za to vreme primljen ogroman broj ljudi u državnu administraciju, da se sredstva iz budžeta usmeravaju na neki drugi način, da to što se izdvajalo iz prodaje naftnih derivata za održavanje puteva, ispostavilo se da koalicioni partneri zbog svojih širokih koalicionih kapaciteta moraju da troše na drugi način, i desilo se nažalost da u ovakvoj Vladi ministri koji imaju veći uticaj u Vladi, jednostavno raspolažu sredstvima i koriste ih, uzimaju za svoja ministarstva više. Pretpostavljam da je ovde pokušaj da se do tih sredstava dođe i kako je to ovaj zakon pokušao da obezbedi, to je po meni veoma smešno.
Za ovih skoro dve godine nikada nisam video zakon koji sadrži ovoliko kaznenih odredbi. Ovo je nešto što treba zbog javnosti, zbog građana Srbije reći. Članom 95. kaznene odredbe su propisane u pet tačaka. Članom 96. kaznene odredbe su propisane u 12 tačaka. Članom 97. kaznene odredbe su propisane u čak 57 tačaka. Sve je navedeno šta se može kazniti.
Čak, ako neko počupa ukrasno šiblje ili nagazi zelenu površinu pored puta, onaj ko upravlja mora platiti kaznu. Te kazne su i više miliona dinara.
Članom 98. kazne su propisane u čak 68 tačaka. Članom 99. kaznene odredbe su propisane u 48 tačaka. Nisam uspeo sve da saberem, ali ima više od 300 tačaka gde će se naplaćivati.
Pretpostavljam da je u razgovoru ministra za kapitalne investicije i ministra finansija, ministar finansija rekao – e, ja neću da dam za puteve više od 10% akcize iz naftnih derivata, ali Veljo, imamo jedan dobar princip, kada nam trebaju pare, počnemo kaznenu politiku, uvedi u zakon što više kaznenih odredbi.
Ne znam da li ste ispustili nešto što ste mogli kazniti. Da jedan zakon sadrži ovoliko kaznenih odredbi, meni je neshvatljivo. Verovatno ste pomislili da na takav način možete praktično puniti budžet i ostvarivati sredstva koja ćete ulagati u izgradnju puteva.
Osnivanje Javnog preduzeća je takođe jedan od uslova zbog čega je ovaj zakon pred nama. Sadašnja Direkcija za puteve Republike Srbije izgleda nije uspešno radila posao, ali u obrazloženju se vidi da od 2001. godine pa naovamo, praktično pada finansijska moć koja je potrebna za održavanje i rekonstrukciju puteva, i postavlja se pitanje, šta je to bilo do 2001. godine, pa je to moglo da funkcioniše.
U obrazloženju pretpostavljam da imate jednu tehničku grešku, jer se kaže: "dok zemlje u okruženju izdvajaju godišnje odgovarajuće procente za razvoj javnih puteva, u Srbiji taj proces ide obrnutim tokovima, odnosno izdvajanje se, počev od 2000. godine, svake godine smanjuje".
Trebalo je da navedete da povećavaju učešće u novcu koji se odnosi na održavanje i razvoj javnih puteva.
Znači, zemlje u okruženju povećavaju te iznose iz godine u godinu, a kod nas dolazi do smanjenja. Zaista, nikome nije jasno, odnosno nama jeste, jer pretpostavljamo zbog čega do ovog dolazi i to sam rekao.
Ali, verujte da ovakav zakon nije imao potrebe da bude pred nama, jedino izuzev ovog razloga što nam je to naređeno, odnosno naređeno je ministru za kapitalne investicije – pismom direktora Evropske banke za obnovu i razvoj da ovo mora biti pred poslanicima.
Žalosno je što Skupština Srbije već dve godine radi isključivo po diktatu nekih ljudi koji nikada nisu došli ovde pred nas da ih vidimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo više ću pričati o Predlogu zakona o odgovornosti proizvođača stvari sa nedostatkom. Pošto vidim da se do sada izbegavala, izuzev nečega što je paušalno rečeno, priča o ovom zakonu.
Ovde je u obrazloženju rečeno da je ovaj zakon rezultat dve direktive EEZ, a podsetiću vas da je otprilike četiri takve ekonomske zajednice dovelo do formiranja Evropske unije i naravno te direktive nas ničim ne obavezuju, čak nas ne obavezuju ni direktive EU, s obzirom na to da nismo članica EU. Ne znam zašto po hitnom postupku na ovoj sednici da se nađe jedan ovakav zakon, ali kada se već našao, reći ću svoje osnovne primedbe koje imam na ovaj zakon.
Već kod člana 1. izgleda da su prevodioci dosta nevešto ovo preveli. Ne znam iz čijeg zakonodavstva je ovo preuzeto. U članu 1. kaže se da se ovim zakonom uređuje odgovornost proizvođača za štetu nastalu od stvari sa nedostatkom. U Predlogu zakona se kaže – proizvodi sa nedostatkom, odnosno odgovornost proizvođača ''od stvari sa nedostatkom'', bilo bi logičnije da piše – ''od proizvoda sa nedostatkom'', nego stvari.
U članu 2. se definiše šta je ''proizvođač, u smislu ovog zakona''. Kaže se, da je – proizvođač, u smislu ovog zakona, lice koje proizvodi gotove proizvode, sirovine i sastavne delove. Najlogičnije je da stoji da je proizvođač, u smislu ovog zakona, pravno i fizičko lice, strano i domaće, kao što je uobičajeno u zakonima koji se prevode, dakle, strano i domaće. Ako ne možemo strano zbog kasnijih odredbi tretirati, onda uvoznik, ali da je to pravno i fizičko lice koje proizvodi proizvode, sirovine i sastavne delove.
Do sada smo imali podelu, kada su u pitanju ovakve stvari, na sirovine, poluproizvode i proizvode. Jer, poluproizvod ne mora biti uvek sastavni deo nečeg drugog. Tu ću vas podsetiti, recimo, poluproizvod je tehničko drvo. On u rudnicima sa jamskom eksploatacijom, pogotovo kada je bagrem, služi često za podgradu, kako to rudari kažu. Nije to sastavni deo nečega, nego se njime vrši podgrada.
Dakle, šta će se desiti ako neko ko proizvodi i snabdeva rudnik takvim drvetom proizvede drvo koje ne zadovoljava određene uslove da istrpi pritisak koji se javlja u jami, ko je u tom slučaju odgovoran? Niko, zato što to nije sastavni deo nečega. Ovde je trebalo da stoji da su ovo: sirovine, poluproizvodi i proizvodi, a ne nikako sastavni delovi.
U članu 3. govori se šta je ''proizvod, u smislu ovog zakona''. Kaže se da je – proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar, odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Zaista, neshvatljivo. Opet su prevodioci prevodili nešto, izgleda nisu dobro shvatili. Podsetiću vas, u poslaničkoj grupi imamo poslanika koji ima rasadnik. Sadnica nije pokretna stvar, kao što znate, a proizvod jeste. Ako definišete proizvod, onda sadnica nije pokretna stvar. Jeste samo utoliko što se sa jednog mesta prenese na drugo i ona i dalje postaje nepokretna stvar.
Ako gledate u širem smislu, podsetiću vas da sve može biti pokretna stvar, pa je tako svojevremeno, kada je izgrađena Hidrocentrala "Đerdap I", deo naselja Donji Milanovac, koji je trebalo da bude poplavljen, neki objekti su premešteni i preneseni na drugo mesto na više kote, u potpuno istom obliku. Dakle, moguće je da i ono što tradicionalno smatramo nepokretnim stvarima, budu pokretne stvari.
Zato u ovom zakonu, vidi se da je na brzinu pisan, vidi se da je neko pokušao ovde nešto da napravi, čime bismo mi harmonizovali, kako se kaže, naše ekonomske i trgovinske odnose sa zemljama EU, ovo ovde što stoji zaista nije tačno.
U stavu 1. člana 3. kaže se da je proizvod, u smislu ovog zakona, pokretna stvar odvojena ili ugrađena u drugu pokretnu ili nepokretnu stvar. Rekao sam da to nije dobro. Ali, ovde je morala da stoji, i ako ste ovako napisali, da je to namenjeno prodaji, jer tada je to proizvod.
Ako neko napravi pokretnu stvar koja je u sastavu neke druge pokretne ili nepokretne stvari i nije izneo na tržište, ako neko u svojoj kući, za svoje potrebe, recimo, napravi stolicu, onda to nije proizvod po ovom zakonu. Ovde, u ovom prvom stavu, mora da stoji da je to namenjeno prodaji jer nas na to obavezuje član 8. kada se utvrđuje kad proizvođač stvari sa nedostatkom neće biti odgovoran.
Takođe, nije rečeno šta je sa proizvodima, ovde se kaže –zakon o stvarima sa nedostatkom, koji neće prouzrokovati štetu, ili nisu prouzrokovali štetu, ali su to proizvodi sa nedostatkom. Podsetiću vas na jedan primer od pre petnaestak godina, zato mislim da udruženje, odnosno Savez potrošača nije konsultovan oko ovog zakona, oni bi imali primedbe. U Francuskoj, kupac je u kilogramu kafe, u pakovanju našao parče drveta. Taj proizvod nije prouzrokovao nikakvu štetu. On je drvo primetio i odstranio ga, dakle, popio je kafu, ali je proizvođač, onaj koji je stavio u promet, preko njega proizvođač je trpeo određene sankcije, tako da su nagodbom tada ponudili da to ne da u štampu, jer bi im time opala prodaja.
Dakle, šta sa proizvodima koji očigledno imaju nedostatak, kao što je ovaj slučaj, ovde to nije opisano, a neće prouzrokovati štetu, pa da neko može zbog toga što je pretrpeo štetu traži određenu nadoknadu.
Mnogo je stvari koje u ovom zakonu nisu definisane. Takođe, nije mi jasno u članu 12. zašto u proizvode sa nedostatkom, sa manom, ne bi bili obuhvaćeni oni proizvodi koji dođu u zemlju po pitanju – ono što obuhvataju ratifikovani međunarodni ugovori. Šta to znači?
To znači, ako mi imamo međunarodni ugovor sa nekom zemljom o uvozu određenih proizvoda, da li to znači ako ti proizvodi uđu sa nedostatkom u našu državu, da mi ne polažemo nikakvo pravo da na kraju tražimo krajnjeg potrošača, da krajnji potrošač ne polaže nikakvo pravo, da na kraju traži bilo kakvu odštetu za eventualne štete koje nisu pretrpeli, a koje su mogli da pretrpe.
Da pređem na sledeći zakon, pošto ću o ostalim zakonima vrlo kratko govoriti. Za mene je to pod tačkom 6. dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Ovde je izvršena jedna intervencija, gde je trebalo poraditi na platama sudija i šta je ono što meni nije logično, nisam pravnik, već u članu 4. postojećeg Zakona, gde je pisalo da sudija ima pravo na platu pogodnu, da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, sada piše – sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice.
Najbolje bi bilo da je ovaj član brisan, pošto se članom 30. potpuno uređuje kako se u stvari definiše plata sudija, kako Visoki savet pravosuđa može predložiti povećanje, kada će to i kako odobriti ministar.
Ali, ovde, da stoji u članu da sudija ima pravo na platu dovoljnu da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice, zaista je neshvatljivo, meni. Znate da je nekada, u nekim vremenima, postojao jedan princip za koga je vreme pokazalo da nije ostvariv, a to je – od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama. Podsetiću vas da sudije imaju različite potrebe.
Nekome je dovoljno da bude nezavisan time što je častan. Nekome nije dovoljno ni da mu date ne znam koliku platu, ako nije častan čovek neće biti nezavisan, zavisiće od nekih ljudi. Evo vam primera sudije iz Bora, žene koja je majka petoro dece. Njoj je mnogo više potrebno da bi bila nezavisna, ako se gleda kroz platu nego nekim sudijama koji po tom pitanju imaju manje obaveze. To je pet đaka koje ona šalje u školu. Kako će se njoj odrediti plata, po tome koliko ima dece i koliko je njoj dovoljno da bi ona bila nezavisna. Ne može to da stoji u zakonu. Član 4. je trebalo potpuno brisati, pošto su plate uređene.
O Predlogu zakona o prekršajima neću mnogo govoriti, govoriće moje kolege više, ali ću prokomentarisati član 52. i 53.
Član 52. se odnosi na zabranu upravljanja motornim vozilima. Ako je u pitanju prekršaj može se kazniti kaznom zatvora. Poslednji stav kaže da vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora ne uračunava se u trajanje mere zabrane oduzimanja vozačke dozvole. O tome je i ranije nekada bilo rasprave i mislim da ovo nije u redu, jer ako je neko osuđen na kaznu zatvora, za to vreme on i tako u zatvoru ne može upravljati motornim vozilom. Znači fizički je onemogućen da upravlja motornim vozilom. Nije potrebno da po izdržanoj meri zatvora, koja je jača od mere oduzimanja vozačke dozvole, naknadno trpi sankcije oduzimanja vozačke dozvole.
Član 53. govori o obaveznom lečenju alkoholičara i narkomana. Možda tako i nije trebalo da se zove, možda je moglo da se zove o obaveznom lečenju onih koji boluju od bolesti zavisnosti, jer pored narkomanije i alkoholičara ima još bolesti zavisnosti. Šta je ono što je nelogično? Nelogično je što neće moći da se obezbedi ovakva mera lečenja. Prvo, zato što su kapaciteti zdravstvenih ustanova koje se bave lečenjem ovakvih bolesti vrlo mali.
Drugo, što je veliki broj i sve je veći broj mladih ljudi koji su poročni na alkohol i na narkomaniju, a upravo je među njima najveći broj delikvenata koji treba da se kažnjavaju merama obaveznog lečenja.
Treće i što je najvažnije, država nema para. To su obično veoma skupi i dugotrajni tretmani. Pitanje je da li će taj kome bude izrečena mera obaveznog lečenja, biti u stanju da plati to obavezno lečenje ili neće biti i ako neće, ko će platiti njegovo lečenje, a ako ima novac da plati lečenje, a ne želi, niste propisali na koji način će mu se izreći mera obaveznog lečenja.