Dame i gospodo narodni poslanici, zašto insistiramo da potpisnik opšteg kolektivnog ugovora bude i Vlada Republike Srbije. Podsetiću vas da nedavno isti ministar, koji sada nije prisutan ovde, zaklinjao se da je svuda u Evropi i u svetu, u svemu onome što se tiče rada obavezan tripartizam, da se obavezno uključuju u sve vrste pregovaranja i ugovora i Vlada, odnosno izvršne vlasti jedinica lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina, reprezentativni sindikati i poslodavci.
I kada se donosio zakon o mirnom rešavanju radnih sporova rečeno je da ne može ni proširivanje, ništa, jer isključivo se zahteva tripartizam. Sada kada se donosi zakon o radu može i bez te tripartitnosti, mogu potpisnici opšteg kolektivnog ugovora da budu samo predstavnici reprezentativnog sindikata i reprezentativni poslodavci.
Navešću jedan primer zašto Vlada pokušava da izbegne potpisivanje kolektivnog ugovora.
Podsetiću vas na štrajk zaposlenih u "Rudarsko – topioničarskom basenu Bor" prošle godine. To je preduzeće čiji je većinski vlasnik država. Ako se Vlada pojavi kao neko ko nije potpisnik opšteg kolektivnog ugovora, a ima ulogu da mirno rešava radne sporove, onda se nalazi u vrlo lagodnom položaju.
Tako je bilo moguće da prošle godine da bi obustavili štrajk obećaju 30 miliona dolara, odnosno evra kredita za "Rudarsko-topioničarski basen Bor", od koga naravno ni do danas nema ništa.
Čak u kampanji za lokalne izbore bio je u Boru i ministar Bubalo, mislim da je i ministar Lalović, koji su obećali da je pitanje dana ili nedelje kada će tih 30 miliona evra stići. I, naravno da su opet prevareni. Ništa nije stiglo!!
Poslovodstvo RTB "Bor" je dve godine unazad tvrdilo da nema nikakvu ekonomsku logiku uslužna prerada koncentrata bakra. Međutim, kada je pre izvesnog vremena gospodin Drakulić 50.000 tona koncentrata bakra dao na uslužnu preradu RTB "Bor", odjednom je postalo ekonomski veoma isplatilo i posle vrlo kratkog vremena prerađen koncentrat u bakar.
Bakar je isporučen fabrici lak žice, takođe u Boru, koja se nalazi u sastavu "Rudarsko-topioničarskog basena Bor", ali uloženih 500.000 dolara za koncentrat sada je vredelo 700.000 dolara u obliku bakara i vi možete videti da je, kada je u pitanju gospodin Drakulić vrlo lako bilo da se postigne ekonomska isplativost od 200.000 dolara za kratko vreme, a kada je u pitanju kredit koji bi dobio RTB "Bor" da sam uradi takav posao, onda je to za poslovodstvo RTB "Bor" praktično ekonomski neisplativo.
Ovo vam govorim zato što Vlada Republike Srbije postavlja Upravni odbor, odnosno Odbor RTB "Bor", postavlja i razrešava direktore RTB "Bor" i nije bilo moguće ništa od ovoga uraditi da Vlada Republike Srbije nije stala iza toga. Ako Vlada Republike Srbije želi da stoji iza takvih stvari, onda mora da preuzme na sebe i odgovornost da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora.
Da bi konfuzija bila potpuna, pre izvesnog vremena, jedan od lokalnih vođa sindikata u Boru rekao je da zaposleni u RTB "Bor" neće imati pravo na besplatne akcije prilikom menjanja vlasništva zato što su, praktično, učestvovali u štrajku prošle godine.
Mi iz SRS državu shvatamo mnogo ozbiljnije i ne možemo da verujemo, a to je taj iz sindikata rekao po nalogu nekih ljudi iz Vlade, da država i državna preduzeća mogu funkcionisati na takav način, što će neko reći kao deca kada igraju fudbal, kao ono dete koje nije u timu, a njegova lopta, pa da neko kaže radnicima - e, sada nećete imati pravo na besplatne akcije, zato što ste učestvovali u štrajku.
Da bismo to izbegli u budućnosti, morate u danu za glasanje, odnosno ne morate, ali bi trebalo, da usvojite amandman na član 243. zakona, narodnog poslanika Nataše Jovanović i da, na taj način obavežemo Vladu da mora da bude potpisnik opšteg kolektivnog ugovora.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 125. zakona o radu se odnosi na stav 1. tačka 1) – zarade i naknade za vreme odsutnosti sa rada zbog privremene sprečenosti po propisima o zdravstvenom osiguranju koju je bio dužan da isplati poslodavac, u skladu sa ovim zakonom, za poslednjih devet meseci pre pokretanja stečajnog postupka.
Znači, zaposleni ima pravo na isplatu. Amandmanom je predloženo da to bude 12 meseci i nama je zaista nejasno kojom je matematikom, kojim parametrima, finansijskim, logičkim ili bilo kakvim drugim, predlagač došao baš do cifre devet meseci.
Dvanaest meseci bi mogao biti neki prihvatljiv rok, a setićete se da je donet Zakon o stečajnom postupku i da je osnovana Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, i stoji i dalje nejasnoća na koji način i ko je obavezan da sve ovo isplaćuje.
Vidite, u članu 124. stavu 2. kaže se da se prava, radi se o isplatama iz prvog stava tog člana, ostvaruju u skladu sa ovim zakonom, a ako nisu isplaćena u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečajni postupak. Znači, mogu biti isplaćena i po Zakonu o stečajnom postupku.
Kada već obrazlažem amandman na član 125, zadnji stav ovog člana kaže da zaposleni ima pravo i na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za isplate iz stava 1. tačka 1) ovog člana, u skladu sa propisima o obaveznom socijalnom osiguranju.
Nama se veoma često dešava da predlagač zakona neće da bude potpuno jasan i da sve ono što je predvideo zakonom stavi da to bude mnogo jasnije i narodnim poslanicima i građanima Republike Srbije.
Nikakve potrebe nije bilo za ovim zadnjim stavom. Moglo je to da se ubaci u prvu tačku, pa bi onda to glasilo - ima pravo naknade za vreme odsutnosti zbog privremene sprečenosti po Zakonu o zdravstvenom osiguranju, ali ima pravo i naknade po zakonu o obaveznom socijalnom osiguranju. Vi znate da je ovo obavezno socijalno osiguranje praktično podeljeno na penzijsko i invalidsko i na osiguranje u slučaju nezaposlenosti. I, da bi se ovo isplatilo, predviđeno je dalje u zakonu osnivanje fonda solidarnosti. Fond solidarnosti će se naravno puniti iz budžeta Republike Srbije i, ukoliko ostane višak sredstava fonda solidarnosti, on će se uplatiti u budžet Republike Srbije, iz koga će se finansirati program zapošljavanja.
Međutim, nigde nije zakonom rečeno šta ukoliko u fondu za solidarnost ne bude dovoljno sredstava da se isplate sva potraživanja iz člana 125. koja je dužan da obavi poslodavac ili neko drugi ko je obavezan da to isplati.
Takođe, potpuno nam je nejasno, mi znamo da je po Zakonu o stečajnom postupku taj postupak oročen i može da se završi stečajem ili bankrotstvom, ili praktično ozdravljenjem firme. S obzirom da je privredna situacija takva kakva je, najveći broj stečajnih postupaka će biti završen bankrotstvom.
Drugo, biće mali motiv da se uopšte pokrene stečajni postupak, s obzirom na to da onaj ko pokreće stečajni postupak treba da obezbedi novac za primenu stečajnog postupka.
Pitanje je ko će imati motiv da pokrene stečajni postupak, pogotovu što nakon sprovedenog stečajnog postupka može da se desi da ni uloženi novac u sprovođenje stečajnog postupka neće moći da vrati, a kamoli potraživanja ako stečajni postupak pokreće neko ko ima potraživanja prema određenom privrednom subjektu.
Dakle, minimum je 12 meseci, neki minimum, koji bi mogao da obezbedi kakvu-takvu sigurnost onim radnicima koji će ostati bez posla u toku sprovođenja stečajnog postupka, i mi mislimo da ovaj amandman treba usvojiti u danu za glasanje, a bilo bi dobro da i oni poslanici koji podržavaju većinu pročitaju bar neke delove ovog zakona i da praktično prihvate naše mišljenje.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 2. stav 2. kojim se zahteva brisanje nastavka "ako zakonom nije drugačije određeno". Pročitaću vam ceo stav, da vidite o čemu se radi. Kaže: "Odredbe ovog zakona primenjuju  se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno".
Mi smo isti ovakav amandman mogli podneti na st. 1. i 3, a radi se o predmetu ovog zakona, odnosno osnovnim odredbama, ali smo podneli na stav 2. iz razloga što je u ovom slučaju poslodavac onaj koji ima političku moć, ko vlada na republičkom, pokrajinskom ili lokalnom nivou.
Nije naveden u zakonu nijedan razlog zbog čega bi zaposleni, čiji je poslodavac autonomna jedinica lokalne samouprave, autonomija ili republika, imali drugačiji status. Da li se oni zapošljavaju na drugačiji način, da li su njihova primanja drugačija i da li oni ne treba da imaju sudbinu ostalih radnika.
Pretpostavljam da je ovo ("ako zakonom nije drugačije određeno") u članu 2. dodato namerno, a da se ne bi primetilo, pošto st. 1, 2. i 3. ovog člana imaju isti nastavak "ako zakonom nije drugačije određeno".
Samim tim je ceo član 2. doveden do apsurda, potpuno je nepotreban, jer sve što je u njemu navedeno kasnije stoji - ako zakonom nije drugačije određeno. Vidite, svojevremeno je u pravilu službe, kada sam bio vojnik, na kraju pisalo pored svih odredbi - ovo pravilo službe važi ako se drugačije ne naredi. To je potpuno razumljivo zato što je vojska specifična organizacija u kojoj vlada određena hijerarhija, ali potpuno nejasno, ako pretendujemo da budemo demokratsko društvo, koji su to drugi zakoni koji će uređivati ovu materiju.
Prvi stav ovog člana odnosi se na to: "Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica (u daljem tekstu: poslodavac), kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca, ako zakonom nije drugačije određeno." Stav 2. potpuno se sadrži u stavu 1 - koji su zaposleni u jedinicama lokalne samouprave, teritorijalne autonomije, takođe oni koji su zaposleni u Republici Srbiji. Naravno da jesu. Znači da je stav 2. potpuno sadržan u stavu 1. i nije imalo potrebe da se piše, jer nisu navedeni koji su to posebni razlozi zbog čega bi oni imali drugačiji status.
Treći stav ću vam pročitati: "Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene strane državljane i lica bez državljanstva koja rade kod poslodavca na teritoriji Republike Srbije, ako zakonom nije drugačije određeno." Naravno, i ovaj je sadržan u stavu 1, nije imalo potrebe da se prenosi.
Sada ću vam reći, na osnovu podataka koje imamo, kako izgleda to kada se zakonom nešto drugačije odredi. Imate član 54. gde se kaže - dežurstvo u zdravstvenim ustanovama, kao prekovremeni rad, uređuje se posebnim zakonom, valjda Zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Navešću vam primer iz Zdravstvenog centra u Boru. Tamo se uvode dežurstva za radnike pravne službe, dežuraju pravnici, nemaju nijedan razlog da rade posle svog normalnog radnog vremena, ali su oni po nekim osnovama, pretpostavljam, prijatelji, da li politički ili neki drugi, direktora doma zdravlja koji njima propisuje dežurstva.
Istovremeno, u istom domu zdravlja, odnosno zdravstvenom centru, ukidaju se dežurstva lekarima specijalistima, čije službe zaista moraju da funkcionišu 24 sata dnevno. I ukida se dežurstvo dečijem psihijatru, doktoru nauka, iako dolaze u popodnevnim satima deca narkomani koja imaju suicidne ideje itd.
Onemogućeno im je da imaju lekara koji će ih primiti, zato što je član SRS i što mu treba ukinuti dežurstva, pa se dešava apsurd da recimo jedan pravnik primi platu 45.000 dinara sa dežurstvima, a da jedan lekar primi 23.000 dinara, i onda to dovodi ceo kolektiv u veoma nezgodnu situaciju i poremećene međuljudske odnose.
Da se ovo ne bi dešavalo, a vidi se da Vlada nema jasan koncept, čim u zakonu u jednom članu sva tri člana kažu - ako zakonom nije drugačije određeno, znači Vlada ne želi jasno da se izjasni o tome i da kaže - to i to stoji u zakonu, i tačka, nego se uvek pušta mogućnost da neko to nekim drugim zakonima drugačije uredi. Smatram da ukoliko ne prihvatite ovaj amandman, to će onda dovesti do apsurda primenu celog član 2, pa mislim da zakon neće moći da se primeni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako vidim da nema nikoga iz Vlade, ovaj zakon neodoljivo podseća na Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Setite se, tamo je prisutan tripartizam, gde su u sporu uglavnom poslodavci, sindikat i ulogu medijatora vrše izvršne vlasti, na različitim nivoima. Ovde je to slično, imamo dve strane u sporu, imamo medijatora odnosno posrednika u tom sporu. Zato je u članu 1. ovog zakona u zadnjem stavu rečeno da se ovaj zakon neće odnositi na te sporove koje reguliše Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova.
Zbog ove logike doći ćemo uskoro u situaciju da će se pred nama pojaviti i neki drugi slični zakoni, koji treba da rešavaju sporove nastale u oblasti, recimo, kulture, nauke, sporta ili umetnosti, koji ne spadaju u klasične radne sporove, ali ne spadaju ni u neke parnične sporove. I onda će nam nametnuti ovde, a samo treba sačekati dan kada će ministarstvo reći da je i tu potreban neki novi zakon, ako je moguće, o medijaciji odnosno nekom mirnijem rešavanju sporova do kojih mogu doći strane. Kada sam govorio o onom zakonu, rekao sam da su ti zakoni u zemljama zapadne Evrope nastali tako što su imali potrebu da opišu već postojeće stanje i što se javio jedan broj određenih ljudi, sa autoritetom i ugledom u nekim sredinama, koji je svojim autoritetom mogao da postigne dogovor između strana u sporu, da ne idu na sud. Mi ovim zakonom pokušavamo, praktično, da stvorimo takvu situaciju. To sigurno zakonom nećemo uspeti.
Naime, taj institut posredovanja kod nas, u našem narodu ili u našoj državi postoji; nije dovoljno razvijen, ali on je postojao i do sada. U najvećem broju slučajeva u patrijarhalnim sredinama ako dođe do nekog spora, strane u sporu će poslušati onog čoveka koji ima autoritet (ili po godinama ili po nekim drugim znanjima) i uspeće da postignu dogovor bez suda.
Zatim, postoji jedan primitivniji oblik ovakve vrste posredovanja, kada mi, političke stranke, u kampanjama na lokalnom nivou dođemo u sukob, recimo, oko lepljenja plakata, onda se obično šefovi tih stranaka na lokalnom nivou međusobno dogovore da se ti sukobi izglade, da se ne bi išlo na sud.
Znači, taj institut postoji, ali treba sačekati da se razvije u dovoljnoj meri i onda ga praktično opisati jednim ovakvim zakonom.
Zašto se kod nas nameće potreba da postoje ljudi koji mogu da utiču na to da se ti sporovi reše putem posrednika? To je, pre svega, zbog neefikasnosti sudstva u našoj državi, a potpuno su drugi razlozi zbog kojih postoji potreba za posredovanjem prilikom sporova, recimo, u zemljama zapadne Evrope.
Danas ste mogli u novinama da pročitate, ako ste pratili neke dnevne novine, da je policajac u Engleskoj primetio ženu koja je vozila automobil i tom prilikom jela jabuku, a on je pomislio da koristi mobilni telefon. Angažovali su helikoptere, automobile i u toj jurnjavi potrošili su 13 hiljada evra da pokažu kolika je snaga i moć države, a ta žena, iako nije koristila mobilni telefon, koji je zabranjen, morala je da plati 70 funti kaznu i 100 funti sudskih troškova. Onda, kod njih se nameće potreba za posredovanjem iz prostog razloga što bi posrednik tog dana, da je uopšte imala priliku da dođe do posrednika da taj spor reši, naplatio svoju dnevnicu od 50 evra i ona bi mnogo jeftinije prošla.
Znači, zbog toga što su njihovi sudovi i sudski procesi izuzetno skupi, oni imaju potrebu za posrednikom, a kod nas će se ta potreba pojaviti, ona već kao institucija postoji, isključivo zbog toga što su nam sudovi neefikasni.
Nažalost, mi i ne možemo pokazati da država i sudstvo ima takvu snagu, jer da se takav slučaj desio kod nas i da je država upotrebila takve instrumente da dođe do prekršioca, onda bi taj prekršilac mogao da se javi, naravno, nevladinim organizacijama, koje bi poslale sliku u svet kako se ovde ne poštuju ljudska prava i slobode, kako policija i drugi organi prekoračuju ovlašćenja. Nama su ruke vezane samo zahvaljujući, praktično, vašoj nesposobnosti da se oduprete i da štitite stavove države, da gledate šta je najbolje za našu državu, a ne da po ultimatumima donosite ili predlažete Skupštini razne zakone.
U ovom zakonu je, za razliku od onog o kome smo juče raspravljali, bar tačno nabrojano šta su načela. Juče smo imali jedan zakon, prosto da se ne poveruje da dolazi iz iste Vlade, u kome je od devet tačaka samo u zadnjoj tački pogođeno šta su načela. Ovde su sva načela (dobrovoljnost, jednakost, ravnopravnost strana, privatnost, poverljivost i hitnost) nabrojana dobro, ali je nevolja što smo u najmanje dva člana ovog zakona prvi proklamovani princip, odnosno načelo dobrovoljnosti prekršili.
Odmah je u članu 9. prekršen princip dobrovoljnosti time što je rečeno: "Ukoliko strane ne postignu sporazum o načinu sprovođenja postupka, posrednik će sprovesti postupak posredovanja na način koji smatra da je odgovarajući...". Znači, ne moraju strane da budu dobrovoljno za takav način sprovođenja postupka, odrediće ga posrednik. Samim tim je narušen ovaj proklamovani princip dobrovoljnosti.
Takođe, imate u zadnjem stavu člana 9. da posrednik može da daje predloge mogućih načina za rešavanje spora, ali ne i predlog samog rešenja. Ovaj stav je potpuno kontradiktoran. Evo zašto. Šta ako ono rešenje koje je posrednik dao bude konačno rešenje, da li je već unapred njemu zabranjeno da daje konačno rešenje? Znači, mogli ste reći da on ne sme uopšte da daje rešenja. Onda se gubi svrha posredovanja. Ako može da daje rešenja, onda ga ne treba ograničavati da to rešenje ne može biti konačno rešenje. Cilj posrednika i jeste da ono rešenje koje on da bude i konačno rešenje. Vi ste ovde naveli da on ne sme davati predlog konačnog rešenja. Zašto je onda on posrednik?
Da ne bih svaki član pojedinačno tumačio, trebaće dosta vremena, skrenuću vam pažnju na član 16. Naime, u prvom stavu se kaže: "Dejstva sporazuma postignutog u postupku posredovanja zavise od volje strana i forme u kojoj je sporazum zaključen". Sledeći stav kaže, vidi se da ne zavisi od volje strana: "Posrednik je dužan da obavesti strane o mogućim dejstvima postignutog sporazuma i o načinu ispunjenja obaveza koje su njime preuzete."
Ako se sporazumom preuzimaju obaveze, zašto se u prvom stavu kaže da dejstvo sporazuma zavisi od volje strana? Ne, one imaju odgovornost za postignuti sporazum. Znači, i ova vam se dva stava em međusobno potpuno potiru, em opet dovode suštinski u pitanje načelo dobrovoljnosti kod posredovanja.
Kada predlažete ovakve zakone treba da vodite računa da ako proklamujete jedno načelo, u ovom slučaju dobrovoljnost, kroz ceo zakon sledite to načelo dobrovoljnosti, a ne da na jednom mestu to date i da ovde pred poslanicima i pred javnošću Srbije kažete kako je svuda zastupljeno načelo dobrovoljnosti, a u više članova, prilikom daljeg pisanja zakona, vi to načelo kršite.
Imate u poglavlju V u opštim odredbama o posredniku – posrednik treba da bude neutralna osoba. Vrlo je teško dokazati nečiju neutralnost. Koji su to mehanizmi kojima ćete utvrditi da je neko neutralan? Ono na čemu poslanici SRS za sve vreme ovog skupštinskog saziva insistiraju jeste da se u zakonima ne nalaze termini "drugi istaknuti stručnjaci". Kako ćete vi oceniti, po čemu se ocenjuje ko je istaknut stručnjak? To su potpuno bespotrebni termini. Dovoljno je reći "stručnjak", nema potrebe "istaknuti". Različiti su načini na koje se neko može istaći u struci.
Dalje, u članu 20. - Uslovi za obavljanje posredovanja, naveli ste: 1. da ima visoku stručnu spremu; 2. najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata; 3. da je prošao program obuke za posrednika (iako će to ministarstvo propisati, biće to vrlo zanimljiva obuka, šta se može tu naučiti i čemu će se obučavati); 4. da je upisan u spisak; itd.
U sledećem stavu se kaže da uslovi od 1. do 4. ne moraju da budu ispunjeni. Zašto ste uopšte navodili ove uslove ako ne moraju da budu ispunjeni? Ili, ako ne moraju da budu ispunjeni, zašto niste naveli za koju vrstu sporova ne moraju da budu ispunjeni? To je jedna stvar. Druga, dovoljno je bilo da napišete samo da posrednik treba da ima ili mora da ispunjava uslove posebnog iskustva i znanja iz oblasti u kojima se vodi spor.
Reći ću vam još i kako je u članu 21. narušen princip dobrovoljnosti. To vam je stav 3. u kome se kaže: "Ukoliko se strane ne sporazumeju, predsednik suda, odnosno starešina drugog organa određuje posrednika sa spiska posrednika po redosledu na spisku". Naravno, ovim članom 21. određujete kako se određuje posrednik u predmetu. Ako se strane ne sporazumeju oko toga ko će biti, predsednik suda će odrediti onoga ko je na spisku. Gde je tu dobrovoljnost, ako se garantuje stranama u predmetu da će dobrovoljno pristupati svim radnjama koje se vrše u toku ovog postupka?
Na kraju ću da zaključim time da se od budućeg posrednika traži da bude jedna vrsta, rekao bih blag izraz koji je upotrebio gospodin Sreto Perić, prevaranta. Setite se da su neki političari iz sveta imali ulogu medijatora u toku pregovora, odnosno onoga što se dešavalo u Rambujeu pre NATO agresije na našu zemlju. Setite se njihove sramne uloge, kako izgleda ta medijacija i to posredovanje na svetskom nivou. Nemojte misliti i gajiti iluzije da će to posredovanje kod nas biti nešto drugačije. Uglavnom će posrednici biti vrbovani od strane u sporu, moći će to svoje posredovanje verovatno da naplate na više načina.
Znajući mentalitet našeg naroda i znajući ostale stvari pretpostavljam da će ovo, ako je želja da ovaj zakon rastereti sudsku granu kao granu vlasti, dovesti do opterećenja. Ubeđen sam u to, zato što će se posle posredovanja jedna od strana u sporu osećati prevarenom i onda će sudovima tužakati posrednike ili medijatore. Time ćete mnogo iskomplikovati sudsku praksu.
Ili, ako budete uspeli u ovim namerama i uvedete još neke moguće načine rešavanja sporova na ovakav način, vansudski, vi ćete praktično jednu važnu granu vlasti, sudsku vlast staviti kao nešto sporedno u sistemu vlasti, a znajte da demokratija počiva isključivo na ove tri potpuno nezavisne vrste vlasti.

Dame i gospodo narodni poslanici, već samo na članu 80, videli ste da ima mnogo amandmana u kojima Srpska radikalna stranka zahteva da se reč "agencija" menja u "ministarstvo" ili "nadležno ministarstvo". U članu 80. stav 2.  moj amandman traži da se umesto reči "Agencija" stavi reč "Ministarstvo".
Pokušaću da vam navedem najmanje dva izuzetno valjana razloga zašto treba prihvatiti ove amandmane i, napokon, da Ministarstvo povuče zakon ili da prihvati amandmane koji dovode do toga da se praktično ne formira agencija. Prvi je što je najveći broj narodnih poslanika ispustio iz vida da već imamo jednu agenciju. Ona se zove Republička agencija za telekomunikacije. Bićete saglasni s tim da telekomunikacije predstavljaju, takođe, poštanske usluge i ta agencija je sama po sebi dovoljna.
Pošto ovde u prelaznim i završnim odredbama nigde ne piše da će stupanjem na snagu ovog zakona prestati da funkcioniše Republička agencija za telekomunikacije, a već je imamo, mi zbog ovako obimnog dnevnog reda i zbog ovako čestih sednica nismo često u stanju da pratimo sav materijal koji nam dolazi.
Uspeo sam da dođem do ovoga što su poslanici dobili, verovatno najveći broj njih nije pogledao, od 13. januara sa sednice Vlade, što je potpisao Miroljub Labus. Na Bogojavljenje, 19. januara, primljen je u Skupštini Republike Srbije, gde se zahteva, ima oznaku "hitno", da Skupština razmotri predlog o imenovanju predsednika i članova Upravnog odbora Republičke agencije za telekomunikacije.
Ako sad ovim zakonom formiramo još jednu agenciju, republičku agenciju za poštanske usluge, doći ćemo u situaciju da, možda, u nekom narednom zakonu, koji će biti zakon o izmenama i dopunama postojećeg Zakona o poštanskim uslugama, recimo, formiramo agenciju za transfer novca u okviru poštanskih usluga, i tome neće biti kraja. To je jedan veoma važan razlog zbog kojeg ovo treba da prihvatite.
To me podseća na period kada je nekadašnji Zakon o udruženom radu velike sisteme, koji su dobro funkcionisali, rascepkao na takozvane osnovne organizacije udruženog rada ili OOUR-e. Stariji poslanici će se tog perioda setiti, kada je jedan od OOUR-a iz Subotice imao tri zaposlena. Zvao se OOUR "Zaštita", od čega je jedan bio stražar, jedan je bio direktor i jedan zaposleni je bila sekretarica, s tim što je direktor ujedno bio i šef partijske organizacije tog OOUR-a.
To je igra sa ovim sistemima koje imamo.
Molio bih vas, kada budete glasali, da amandmane Srpske radikalne stranke, koji tretiraju agenciju, usvojite, da izbegnemo formiranje još jedne agencije.
Rekao bih da je drugi valjan razlog što, i ako prihvatite ovaj zakon u ovom tekstu i ovako kako je ponuđen od strane Vlade, nećete moći formirati agenciju.
Prvo, članovima 67. i ostalim predviđeno je da se formira savet.
Pogledajte, recimo, član 69, gde se u zadnjem stavu kaže: "Predlog za izbor članova Saveta, Vlada utvrđuje na osnovu kandidature koju podnose Ministarstvo, odgovarajuće naučne institucije, kao i registrovana udruženja poštanskih operatora i/ili korisnika".
Iz iskustva, setite se samo nacionalno-prosvetnog saveta. Vi znate da je trebalo da se formira posle usvajanja Zakona o osnovama osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Još uvek nije formiran nacionalno-prosvetni savet, zato što neke institucije nisu bile zainteresovane da predlože svoje članove tog saveta. Ovde ćete imati isti problem. To je drugi valjan razlog zbog kojeg ovo treba prihvatiti.
Problem je utoliko veći što ćete, ako prihvatite ovaj zakon u neizmenjenom tekstu, imati situaciju kad ne formirate savet, da ćete praktično zakon doneti potpuno uzaludno. On neće moći da ima svoju primenu.
Posebno bih zamolio da ovome obrati pažnju predstavnik ministarstva, da ne bismo došli u situaciju da formiramo još jednu agenciju zakonom, a da u praksi ona neće zaživeti, što bi, naravno, bilo bolje sa stanovišta Srpske radikalne stranke, ali nije dobro, jer to krnji ugled Skupštine, koja danonoćno radi, a na kraju donosi zakone koje vi niste u stanju da primenite. Ne morate da prepisujete po svaku cenu zakone i da ih prevodite za one za koje nisu obavezni. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o poštanskim uslugama koji je na dnevnom redu počeću da komentarišem od člana 4.
Naime, u članu 4. kaže - načela na kojima se zasniva uređivanje odnosa u oblasti poštanskih usluga su, pa je nabrojano nešto pod devet tačaka, a ako pažljivo pogledate videćete da je u devetoj tački "savesnost i poštenje" i da se radi o načelima. Sve ostalo ispred toga su ciljevi, a ne može biti načelo "obavljanje univerzalne poštanske usluge propisanog kvaliteta i po pristupačnim cenama za sve korisnike na teritoriji Republike Srbije".
To može biti cilj ovog zakona i uređivanja ovih propisa u oblasti poštanskih usluga. Jedina načela koja ste pogodili to su savesnost i poštenje.
Ne znam zašto je to trebalo onome ko je pisao ovaj zakon i zašto je imao nameru da nešto napiše, ne vodeći računa o tome šta to suštinski predstavlja.
Ovo me podseća na jednu situaciju kada je moj kolega, student na Borskom fakultetu, polagao jedan predmet iz rudarstva potpuno nepripremljen i kada ga je profesor pitao da mu nabroji prateće metale u jednoj rudi, on je počeo da nagađa i rekao je nikl, profesor je klimnuo glavom, pa olovo, pa cink, pa onda na kraju volfram i na kraju bakar; profesor mu je rekao, e to je kolega prvi koji ste pogodili. Tako ste vi ovaj član 4. ovde napisali. Niste imali potrebe za tim.
Sledeće što je izazvalo moju pažnju jeste član 9, u kome se u drugom stavu pominje formiranje Republičke agencije za poštanske usluge. Ova agencija se pojavljuje i u članu 21. i u članu 44, a tek u članu 65. se formira republička agencija. Može to da se dogodi u jednom zakonu.
Možda je trebalo kasnije, jer se u svim ovim članovima gde se pominje agencija govori o tome šta su njene nadležnosti, a one su u članu 65. potpuno nabrojane i nije imalo potrebe da se ugrađuje u članove 9, 21, 44. i 65.
Vi ćete ovde pod - univerzalnim poštanskim uslugama naći u članu 16. da se obezbeđuje svim korisnicima mogućnost pristupa poštanskoj mreži javnog poštanskog operatora na razumnoj udaljenosti od mesta stanovanja, uključujući poštanske sandučiće na javnim mestima i u službenim prostorijama poštanskog operatora. Govori se šta su javni poštanski operatori itd., kako to mogu biti izjednačena strana i domaća, pravna i fizička lica.
Ovde bih vas podsetio da će ovaj član biti potpuno neprimenljiv jer je već sada infrastruktura za pružanje poštanskih usluga u Republici Srbiji praktično nefunkcionalna. Uglavnom se svodi na to da su veća naseljena mesta, gradovi i sedišta opština sa solidnom infrastrukturom, kada se radi o selima onda je situacija takva da oni najčešće nemaju nikakvo poštansko sanduče, nemaju nikakvu kancelariju gde bi mogli da obave najosnovnije poštanske usluge i onda ćete doći u situaciju, kada se budu uvodili novi poštanski operatori, da će oni praktično uzimati isključivo one poslove, gde postoji već izgrađena infrastruktura, koje mogu lako obavljati.
Niko neće biti zainteresovan, verujte, da obavlja poslove poštanskih usluga, recimo, u selima Luka i Tanda u borskoj opštini, koja još nemaju telefonske priključke. Recimo, prošle godine se desio jedan slučaj da je sa poštom Bor privatnik sklopio ugovor o otvaranju jedne kancelarije, gde bi bile pružane poštanske usluge u selu Jasikovo, a to je selo između Majdanpeka i Žagubice, na tom putu, a inače pripada opštini Majdanpek. Posle nekoliko dana zatvorio je kancelariju.
To je potpuno nerentabilno i ispostavilo se da je to njegov pogrešan poslovni potez i niko ne snosi odgovornost, a pošta se odrekla tog dela sela da obezbeđuje svojim uslugama. Na kraju je ostalo da stanovnici tih sela već godinu dana za najosnovniju poštansku uslugu koju žele da obave moraju da putuju po 20-30 kilometara do nekog bližeg sedišta pošte.
Desiće se uvođenje novih operatora i da postignete ono što ste postigli u nekim drugim oblastima. Vi vidite da, recimo, "Merkator" nema nikakvu nameru da otvori u Kladovu svoju robnu kuću, otvoriće je u Beogradu, Novom Sadu, kao što je skoro u Krnjači otvoren veliki objekat, a neće sigurno niko da ga otvori u nekim drugim manjim mestima, kao što je Boljevac.
Pri pružanju poštanskih usluga uvođenjem ove konkurencije dobićete samo to da će i dalje ostatak Srbije da se pustoši što se tiče stanovništva, a da će veliki centri u Srbiji i veliki gradovi, a pogotovo Beograd, svakodnevno dobijati novi priliv stanovništva, a i zbog toga što ljudi ne mogu osnovne svoje usluge obaviti u tim manjim mestima.
Reći ću vam još nešto, kada je u pitanju obezbeđivanje uslova za konkurenciju, za konkurentnost i tržišno poslovanje u svim oblastima, to je uglavnom nastajalo u nekim mnogo većim zemljama, većim po površini, gde jedan čovek koji se bavio nekim uslugama nije mogao da ih pruži na celoj teritoriji te zemlje pod istim uslovima, na isti način, nije mogao tako brzo da se razvija. Pre svega, mislim na velike države, kao što su SAD.
Naravno da one moraju imati mnogo više poštanskih operatora koji će pružati različite poštanske usluge u različitim njihovim saveznim državama. Srbija je mala i jedno ovakvo tržište je i za sadašnji sistem naših poštanskih usluga malo. Ne treba po svaku cenu inicirati da se uvode neki tržišni principi i konkurencija, iz razloga što, kako pokazuju ova dva primera koja sam vam naveo, nećemo ništa postići izuzev toga da ćemo već postojeći sistem potpuno uništiti.
Dobro je što je članom 34. utvrđeno do kog trenutka je pošiljalac pošiljke vlasnik te pošiljke. To je do trenutka isporuke ili dok se ne vrati, da se ne bi desilo da od onog trenutka kada se neka poštanska pošiljka isporuči pošti, praktično, da pošta bude vlasnik ili onaj ko pruža poštanske usluge bude vlasnik pošiljke.
Rekao sam da se pominje u članu 44. da minimalne standarde kvaliteta utvrđuje Republička agencija za poštanske usluge. To je potpuno bespotrebno. Ovde gde se osniva članom 65. republička agencija za poštanske usluge dovoljno je navedeno sve čime će se ona baviti, pa nije bilo potrebe da se navodi u ranijim članovima.
Međutim, kada je ministar Velimir Ilić pominjao agenciju u svom obraćanju na početku, rekao je da je, praktično, cilj formiranja jedne ovakve republičke agencije da se napravi jedno regulatorno, pre svega od politike, nezavisno telo i da u kasnijem radu i funkcionisanju sistema poštanskih usluga ne dolazi do toga da politika utiče na bilo koji način. Iz dosadašnjeg iskustva, gospodine ministre, moram vam reći da je to možda vaš deklarativan stav, a od toga nema ništa, da će politika odlučivati ko će biti članovi saveta agencije.
Od tih koje će birati Narodna skupština Republike Srbije uvek će izabrati članove saveta oni koji imaju većinu u Skupštini. Predlog će dati Vlada koju podržava većina, tako da je to samo po sebi političko telo, tako da sigurno neće biti nezavisno u svakom pogledu.
Nadzor nad primenom ovog zakona vršiće ministarstvo. Neću mnogo pričati o agenciji, pričaće neki drugi članovi SRS, poslanici koji budu ovde govorili.
Imate ovde u obrazloženju, uglavnom po direktivama koje izdaje Evropska unija s vremena na vreme, da se mora obezbediti potpuna ravnopravnost domaćih i stranih lica. Deklarativno nemamo ništa protiv toga, ali ove direktive koje s vremena na vreme donosi Evropska unija, one se, pre svega, odnose i jedino se odnose na zemlje Evropske unije. Oni zbog ovih direktiva s vremena na vreme svoje zakonodavstvo usklađuju sa njima.
Ni u kom slučaju ovo nas ne obavezuje. Uzmite bilo koju zemlju iz Evropske unije i obezbedite jednu ekipu iz ministarstva koja će za šest meseci prepisati i prevesti sve njihove zakone. Imate većinu i bez ikakve rasprave ćemo usvojiti te zakone, i vidite da li ćemo biti primljeni u Evropsku uniju. Nećemo, naravno.
Ovo nas ne obavezuje i nema potrebe da po svaku cenu prihvatamo nešto što bi eventualno kasnije moglo mnogo više da nas košta, a košta nas, pre svega, uništavanja onih sistema koji funkcionišu bilo kako, ali funkcionišu u ovim veoma teškim vremenima na jedan poslovno pozitivan način.
Imate na jednom mestu, tarifni stavovi i poštarina, prilikom obrazlaganja zakona, gde kažete da će poštarine korisnici plaćati za obavljanje poštanske usluge i njih određuju davaoci univerzalne poštanske usluge, vodeći računa o poštovanju principa jedinstvenosti i nediskriminacije. Ovo će, garantujem vam, dovesti do zidanja cena, pogotovo kada se bude uvodilo više poštanskih operatora. Oni će omogućavati da se za pojedine delove koji su u sistemu poštanskih usluga bili povezani pojavljuju novi operatori, jedni će drugima nameštati poslove i doći će do zidanja cena.

Dame i gospodo narodni poslanici, videli ste da dosadašnji tok rasprave uglavnom poslanici ne koriste da bi pričali mnogo o zakonu, zato što je tehnički uglavnom ovde sve poznato, a što je to zakon koji je sličan Zakonu o izboru poslanika u Republici Srbiji. Više se priča o političkoj pozadini i obavezi koju smo preuzeli donošenjem Ustavne povelje koja reguliše odnose u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora.
Sve naše nesreće i podele u srpskom narodu počele su, i treba se podsetiti toga, negde polovinom 19. veka, kada je izvesni filozof i putopisac Benjamin Kalaj dobio od austrougarskog dvora zadatak da smisli nešto čime bi podelio do tada jedinstveno srpsko nacionalno biće. Kao pametan i mudar čovek, veoma efektno i jednostavno smislio je podelu Srba na Srbe i Srbijance.
Nigde na svetu ne postoji nijedan narod koji se po toj osnovi deli, ali to je imalo tolikog efekta da se već vek i po provlači kroz Srbe i danas je razgovor o ovakvom jednom zakonu, rekao bih, direktna posledica upravo te podele koja je inicirana samo zbog toga da bi Austrougarska lakše anektirala, odnosno pripojila Bosnu i Hercegovinu 1878. godine.
To je, jednostavno, najveći broj Srba dovelo u zabludu da li je pripadnost naciji duhovni ili geografski prostor. On svakako jeste duhovni prostor i većina vas zna da u Americi živi veliki broj Srba, kao i u drugim zemljama sveta, koji ni po čemu nisu manji Srbi nego što smo mi to ovde, iako geografski ne pripadaju Srbiji.
Međutim, jedan broj naših suradnika je naseo na to što nam je Benjamin Kalaj poturio i te podele nas dovode do toga da imamo danas ovakvu situaciju u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, kao i u ostalim delovima gde su živeli ili gde žive Srbi.
SRS ovaj zakon vidi pre svega kao pokušaj Republičke skupštine i svih poslanika da zaustavimo dezintegracione procese na ovim prostorima. Ako uspemo to da uradimo ovim zakonom, mada sumnjamo, bićemo presrećni. Ovo je pokušaj da sve učinimo što je u našoj moći da sačuvamo državnu zajednicu u ma kakvom obliku, odnosno bilo kakvu zajednicu sa Crnom Gorom, jer se u najvećem broju slučajeva radi o istom narodu sa obe strane nepostojeće granice i svako razjedinjenje ili urušavanje državne zajednice bilo bi pogubno i za one u Crnoj Gori, a i za nas.
Naravno, nismo sigurni u to da li ćemo uspeti da sačuvamo državnu zajednicu donošenjem ovakvog zakona, jer to zavisi i od poslanika u Skupštini Crne Gore, da li će oni usvojiti sličan zakon i da li ćemo biti u stanju da sprovedemo izbore u martu, kako to predviđa Ustavna povelja. Kažem, važno je da ova skupština usvoji ovakav zakon da bi ono što se pita Republika Srbija mogli i da ispunimo.
Sada više niko i ne pominje da je 1929. godine tada Velika podgorička skupština donela jednoglasnu odluku o prisajedinjenju teritorije Crne Gore teritoriji Srbije. Naglašavam prisajedinjenju, a ne ujedinjenju sa Srbijom.
Danas to očigledno nikome više nije važno, jer određeni centri koji su veoma moćni i koji vladaju celim svetom, postavljaju vlade po svom nahođenju, pa dovoljno je da nađu nekog kompromitovanog političara i da od njega naprave nekog ko je važan faktor u toj državi i da kasnije oni vode politiku te države ili republike.
Mi smo ovde na najtragičniji način svedoci kako se to dešava i kako jedan isti narod počinje prvo veštačkim podelama da se pretvara u dva naroda, a onda kasnije i u tri i kako se to posle odražava na deljenje geografskog prostora, i dobijamo od jedne države mnogo državica koje su nemoćne da same upravljaju sobom.
Rekao sam, tehnički se malo pričalo o zakonu. Nemamo suštinske zamerke na ovo, izuzev onoga što je već pomenuto, a to je glasanje u inostranstvu. Očekujemo da ćemo ovim pokušajem, ako uspemo da održimo izbore, stati na put tim dezintegracionim procesima.
Obzirom da je istorija do sada pokazala dve najvažnije osobine, a to je cikličnost i zgušnjavanje između perioda, očekujemo da ako stanemo na put ovim procesima, da ćemo ponovo početi da ulazimo u procese ujedinjenja i da ćemo ponovo dočekati, možda naša deca, ako mi ne dočekamo, da se neka nova podgorička skupština jednoglasno izjasni o prisajedinjenju Srbiji, a tako očekujemo i od Skupštine Republike Srpske ili neke druge državne zajednice, kakva bude postojala tamo. To je ono što su dve najvažnije osobine istorije koje su se pokazale za sve vreme trajanja čovečanstva. Toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kod ova dva zakona samo je redosled u redu, da se po dnevnom radu Zakon o lokalnoj samoupravi nađe pre ovog drugog. Inače, sednica na kojoj se nalaze nije u redu i ne bi trebalo ova dva zakona da se nađu na istoj sednici.
Zakon o lokalnoj samoupravi, odnosno izmene i dopune je trebalo usvojiti na jednoj sednici pre, zato što je ovaj drugi zakon o sredstvima koja se transferišu praktično zasnovan članu 3. ovog zakona, tako da je ovaj zakon o lokalnoj samoupravi korišćen od strane ministarstva pre nego što smo ga usvojili u Skupštini Srbije.
Time je na jedan način uskraćeno pravo poslanicima da se o svakom zakonu pojedinačno izjasne. U danu za glasanje se može desiti hipotetička situacija da ne izglasamo izmene i dopune Zakona o lokalnoj samoupravi, samim tim nema svrhe izjašnjavati se o ovom drugom zakonu, jer su ovde sredstva koja se transferišu iz budžeta Republike u opštine i gradove u Srbiji predviđena članom 3. Zakona o lokalnoj samoupravi ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 9/02, 33/04 i ništa/04). Znači, to ništa predstavlja ovaj zakon koji mi nismo usvojili, a na osnovu koga je napravljen član 3. zakona o transferu sredstava.
Mislim da bi o tome trebalo da vode računa i poslanici koji podržavaju Vladu, jer to nije dobro. Često se desi da se poslanici nađu pred svršenim činom kada je u pitanju glasanje.
Prokomentarisaću, bez želje da dajem svoje zaključke o tome kako je krojeno i kako su raspoređivana sredstva, ali ću prokomentarisati veliki broj amandmana narodnih poslanika na član 3. zakona o transferu sredstava i tačno po tome kako amandman glasi moglo se videti iz kog grada ili opštine dolazi koji narodni poslanik, i uglavnom su se amandmani odnosili na to da jedan deo sredstava treba oduzeti gradu Beogradu i da to treba dodeliti nekim drugim opštinama.
Nisam bio lenj da izvedem jednu računicu i ukupna sredstva od 13,8 milijardi koja se izdvajaju iz budžeta, 40,6% odlazi na grad Beograd, 59,4% odlazi na sve ostale gradove i opštine u Srbiji. Obzirom da Beograd ima 16 opština, Surčin sedamnaesta, a da je u ostatku Srbije 140 opština, plus u ovim gradovima nekoliko, oko 150 otprilike, odnos je 10:1.
Obzirom da je budžet 40:60, oko osam puta su veća sredstva namenjena beogradskim opštinama nego što su to za opštine u unutrašnjosti. Navešću vam primer Obrenovca, Lazarevca i Mladenovca i pokušaću da ih uporedim sa Loznicom, Trstenikom i Negotinom. To je dovoljno da većina poslanika zna u čemu je bila suština amandmana koje su podnosili narodni poslanici.
Dalje zaključke na osnovu ovoga neću izvoditi, iako je ministar rekao da poslanici iznose optužbe na to koliko je sredstava dobio Beograd. Ne radi se ni o kakvim optužbama, rekao sam da se radi o čistoj matematici.
Neću pojedinačno komentarisati to koliko će koja opština dobiti, ali kriterijumi koji su primenjeni iz Zakona o lokalnoj samoupravi, odnosno dopunama zakona da se napravi ova raspodela sredstava, njih ću iskomentarisati i mislim da je u ovim kriterijumima, u članu 5. koji se odnosi na izmene člana 99. moralo da postoji nešto se zove pogranična opština i moralo je budžetom da se za sve opštine koje su pogranične predvidi bar 10% više od ovog što je dato.
Trebalo bi za te opštine koje se nalaze na granicama da ta sredstva budu namenski određena, recimo za razne programe koji bi se sprovodili u selima, neposredno uz granicu sa drugim zemljama, iz razloga što bi trebalo da zadržimo stanovništvo u tim područjima, jer se granica najbolje brani stanovništvom koje se zadrži na tom području.
A vi pogledajte demografske podatke i videćete da je rubno područje Srbije u potpunosti opustelo, između ostalog i zbog toga što nema stimulativne politike od strane države da se građani zadrže u tim rubnim područjima. Pogledajte statistiku. Videćete da su uglavnom najsiromašnije opštine one koje se nalaze na rubnim područjima Republike Srbije.
Naravno, ima još kriterijuma koje je trebalo uvesti, ne mislim da je ministar pogodio sve ono što je važno, iako je primenio kriterijume pre nego što smo ih mi usvojili. Naravno, tu je važan i broj izbeglih i raseljenih lica. Na kraju je važno i to da Srbija mora i kroz neki zakon da kaže šta je njen nacionalni interes, pa je moglo da se kaže da će neke opštine dobiti više sredstava iz razloga što je to nacionalni ili drugi strateški interes Republike Srbije.
Izbegao je ministar da to kaže u zakonu, iako, pogledajte budžet za Preševo, Bujanovac i Medveđu, videćete da je to primenjeno, protiv čega nemam ništa. Treba dati više novca jer je to od strateškog interesa, ali ne treba se stideti da se to uvede u zakon i kaže da je to nacionalni interes Srbije, i da se nekim opštinama dodeli više sredstava, bar kad su u pitanju sredstva iz budžeta. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova četiri zakona oko kojih se vodi objedinjena rasprava, sva četiri neće biti predmet ovoga o čemu ću pričati, samo Predlog zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine i Predlog zakona o zaštiti životne sredine. Sva četiri zakona su po direktivama Evropske unije i mi ne sporimo potrebu da se ovakvi zakoni moraju doneti.
Ono što je meni kod Predloga zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine bilo nelogično, i dalje je nelogično, jeste u članu 2, odmah na početku zakona, objašnjenje pojedinih izraza koji su dati u ovom zakonu i njihovo značenje.
Pa se kaže pod tačkom 1) značenje reči materija, odnosno izraza materija – materija, odnosno supstanca jeste svaki hemijski elemenat i njegova jedinjenja osim radioaktivnih materija i genetski modifikovanih organizama u okviru značenja određenih zakonom.
Dalje, u zakonu ova značenja se ne navode posebno, ali je tačka 2) zagađenje, i obrazloženje glasi – zagađenje jeste neposredno ili posredno unošenje materija, vibracija, toplote ili buke u vazduh, vodu ili zemljište izazvano ljudskom aktivnošću. Sada se postavlja pitanje, pošto radioaktivne materijale niste svrstali u materije, radioaktivni materijali ne moraju da izazivaju ni vibracije, ni toplotu, ni buku. Da li ste ovim svesno ostavili prostor da neko uvozi i deponuje radioaktivne materijale u Srbiju ili vam je ovo greška koju bih molio da ispravite.
Potpuno je nelogično da imate izostavljene radioaktivne materijale i doći ćete u situaciju da sutra neko uveze u zemlju radioaktivne materijale, vi mu kažete – to ne možete, a on kaže – mogu, jer je to dozvoljeno članom 2. zakona. I da se ova obrazloženja nalaze na kraju zakona, bilo bi logično, ali kada se nalaze kao član zakona, vrlo su rizična u primeni zakona.
Preći ću na Zakon o zaštiti životne sredine. U okviru ovog zakona, opet član 2, prvi stav, gde govorite o uslovima i instrumentima za sistem zaštite životne sredine, kaže – praktično uslovi i instrumenti za to su održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića.
S obzirom da se svet dugo nalazi u strahovitom tehnološkom razvoju, mi smo svedoci da se mnogo radi na genetskim modifikovanim bićima. Takođe se mnogo radi na kloniranim bićima i ovde bi trebalo nešto čime biste se ograničili i recimo dodali, osim svih živih bića nastalih prirodnim putem, a za ova druga bića koja su nastala bioinženjeringom ili raznim genetskim modifikacijama ili kloniranjem da se kroz zakon obrazloži da mogu biti predmet istraživanja, jer se nauci ne može stati na put, ali da budu strogo kontrolisana i da se drže podalje živih bića nastalih prirodnim putem.
U značenju izraza u ovom zakonu, Zakonu o zaštiti životne sredine, imate izraz "zaštićeno prirodno dobro". Uglavnom bih svoju diskusiju bazirao na sledećem. Naime, zaštićeno prirodno dobro kao spomenik prirode pod zaštitom države od 1999. godine je Lazarev kanjon. Nalazi se u rejonu sela Zlot u opštini Bor i u zadnjih nekoliko godina tamo se vrši potpuno nekontrolisana seča šume.
Za tu svrhu su izrađene ogromne mreže puteva i ako je zakonima zabranjeno da se to tako radi. Tamo se ne vodi računa o divljači, iako je to lovno područje. Ima srneću divljač i nekoliko puta u zadnje četiri godine meštani tog sela, 1096 njih je potpisivalo i razne peticije.
Pokušavali su i preko Ministarstva za poljoprivredu, preko raznih ekoloških inspektora, odnosno inspektora za zaštitu životne sredine da bar ukažu na problem desetine hektara isečene šume i uginuća srneće divljači. Verujte da do danas nisu uspeli, iako se to nalazi u Odboru za poljoprivredu.
Zamislite, tim područjem gazduju "Srbijašume". Njihovo gazdovanje nad tim područjem je isteklo 24. januara ove godine, već skoro godinu dana, a oni i dalje besomučno seku šumu. Juče su sekli, iako je bila nedelja, i danas će seći, i niko ništa ne preduzima u tom području. U spomeniku prirode pod zaštitom države praktično je napravljena pustoš. Ne znam da li ćete se vi kao Ministarstvo za zaštitu životne sredine odlučiti da reagujete po tom pitanju i da sprečite ono što se još može sprečiti, iako je već ogromna šteta naneta.
Skrenuo bih pažnju takođe, već sam spomenuo inspektore za zaštitu životne sredine. To je nešto što već postoji na lokalnom nivou, nažalost to nikada nije zaživelo. Radi se o ljudima koji su uglavnom nestručni, koji su došli po nekim političkim linijama tu i koji nemaju hrabrosti ili nemaju dobru komunikaciju sa nadređenima da insistiraju na tome da kada uoče nepravilnosti u ophođenju prema životnoj sredini da izveste nadležne organe, koji bi reagovali i koji bi bar kazne koje se propisuju ovim zakonima mogli da izriču.
Još bih govorio o najbolje dostupnim tehnikama koje se pominju u ovom zakonu i najčešće se radi o tome, kada je u pitanju zaštita životne sredine, da najveći broj proizvođača ne pravi tzv. opremu koja je ekološka, nego ima za cilj da proda opremu. Ništa značajno u svetu nauke u zadnjih 30-tak godina fundamentalno nije se desilo na tom polju, osim toga da su različiti proizvodi bolje upakovani, da se ubacuju neki softveri i da se to prodaje kao mnogo visoka tehnologija. Reći ću vam to na primeru proizvodnje bakra.
Naime, zadnjih 100 godina bakar se proizvodi isključivo ako se radi o pirometalurgiji na jedan način, ne postoje drugi načini. Sada je samo razlika u tome što ćete dobiti jedan ekran na kome ćete oceniti kada je rastop u peći dovoljan da se sa njim počne dalji proces ili ćete to imati jednog majstora koji je obučen i kada pogleda i reći će vam od oka – e, sada je dovoljno da se krene u drugu fazu prerade.
Tu treba biti obazriv jer ćemo sigurno doći u situaciju da smo otvorili vrata za uvoz strane opreme koja, osim što je dobro upakovana, ništa suštinski ne donosi. Ovaj zakon je takođe zaslužio da se, bar po meni, nabroje nacionalni parkovi koje ima Srbija i kakav je odnos prema nacionalnim parkovima.
Takođe, ništa se ili veoma malo govori samo kod uvoza otpada, gde je potpuno nejasno da li se otpad može uvoziti ili ne može, jer govori o manipulaciji, odnosno odlaganju otpada.
To je trebalo da bude predmet ovog zakona. Na lokalnom nivou najveći broj tzv. kancelarija, odnosno lokalnih ekološko-akcionih planova, samo služi za to da veliki broj lokalnih funkcionera zaposli svoje najbliže, da ih u nekim kancelarijama koje su veoma male ima i po 15-16 zaposlenih koji se finansiraju, a imao sam prilike da gledam ove lokalne akcione planove i verujte da su rađeni svi po istoj šemi, samo su menjani nazivi opština.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o državljanstvu Republike Srbije, kako smo čuli od ministra, reguliše jedan složen sistem državljanstva. Već u članu 4. vidimo složenost tog sistema.
Naime, kaže se da državljanin druge države članice Srbije i Crne Gore na teritoriji Republike Srbije ima jednaka prava i obaveze kao i njen državljanin. Potpuno je bespotrebno govoriti druge, dovoljno je reći državljanin Crne Gore na teritoriji Republike Srbije ima potpuno ista prava kao i državljanin Republike Srbije, izuzev izbornog prava ili možda vi znate nešto što mi ne znamo. Možda mislite da će u budućnosti biti nekih novih članica, što mi zaista ne bismo voleli, izuzev ako bi se neko pridružio Srbiji.
U 5. članu takođe formulišete, odnosno tretirate šta se dešava sa nekim ko je državljanin Republike Srbije, ko ima dvojno državljanstvo, njemu se praktično priznaje državljanstvo Republike kada se nalazi na teritoriji Republike Srbije. Nije to dobro, zato što neko ima dvojno državljanstvo i ako je državljanin Republike Srbije, a nađe se u nekoj trećoj zemlji, on može da se pozove na državljanstvo Republike Srbije, ako na taj način tim državljanstvom može regulisati neke svoje potrebe koje ne može regulisati državljanstvom koje ima pored srpskog državljanstva.
Recimo, primer viza i viznog režima. Odmah u članu 7, da preskočim član 6, imate sticanje državljanstva poreklom.
Ovde je veoma zanimljivo da je nabrojano šest načina pojedinačno na koje se može steći državljanstvo poreklom, i onda kaže - državljanstvo Republike Srbije poreklom stiče dete, pa se nabraja, čija su oba roditelja u trenutku njegovog rođenja državljani Republike Srbije, pa čiji je jedan roditelj državljanin Republike Srbije, a drugi nije, pa dete da li je rođeno na teritoriji Republike Srbije sa jednim državljaninom ili nije rođeno na teritoriji Republike Srbije, pa da li je taj drugi državljanin zemlje članice.
Ceo ovaj član 7. u šest ovih tačaka može se reći u jednoj jedinoj rečenici, vrlo kratko, i to da državljanstvo Republike Srbije poreklom stiče dete bez obzira na mesto rođenja, ukoliko je u trenutku njegovog rođenja jedan od njegovih roditelja imao državljanstvo Republike Srbije. Sve ovo što sadrži član 7. staje u ovu jednu rečenicu. Još ako biste tu rečenicu proširili sa tim, uz saglasnost drugog roditelja, onda bi vam i član 8. potpuno postao bespotreban. Sada ćete videti zašto.
U članu 8. u 1. stavu regulišete - državljanstvo Republike Srbije poreklom stiče dete rođeno u inostranstvu, čiji je jedan od roditelja u trenutku njegovog rođenja državljanin Republike Srbije, a drugi je državljanin neke druge države, i to ako to roditelji sporazumno odrede. Već u sledećem stavu uopšte se ne traži sporazum, nego jedan od roditelja može upisati dete da bude državljanin Republike Srbije, bez obzira da li ima sporazuman pristanak drugog roditelja.
Prema tome, uz član 7. samo ovaj dodatak da ste dali, dovoljno je jedna rečenica za oba člana. To govori o tome da koncepcija zakona nije jasna, da se neka državljanstva kada se regulišu nekim drugim zakonom mogu regulisati u svega tri člana, a da ste vi ne znam zbog čega hteli da napravite jednu materiju u obliku zakona.
Imate u članu 10. zadnju rečenicu, apsolutno potpuno nepotrebnu, odnosno deo rečenice. Kaže - lice starije od 18 godina života, rođeno u inostranstvu, čiji jedan od roditelja u trenutku njegovog rođenja je bio državljanin Republike Srbije, a drugi strani državljanin, stiče poreklom državljanstvo Republike Srbije, ako do navršene 23. godine života podnese zahtev za upis u evidenciju državljana nadležnom organu Republike Srbije, pa onda - pod uslovom da nije steklo državljanstvo Republike na način predviđen članom 9. stav 1. Članom 9. je predviđeno da stekne do 18 godina. Naravno, onaj ko je stekao državljanstvo neće imati uopšte potrebe da traži državljanstvo po članu 10. Onaj ko je stekao po članu 1, ovo vam je potpuno bespotrebno.
Kada bih išao od člana do člana, ima mnogo stvari koje su nelogične. Članom 19. govorite da Vlada može praktično odlučiti da nekome da državljanstvo Republike Srbije tj. sticanje državljanstva prijemom, da primi nekog u državljanstvo Republike Srbije, gde je sve opisano, da se ne moraju poštovati tačke od 1) do 4) u članu 14.
Međutim, tu nedostaje ono što je osnovno. Da li taj kome Vlada želi dati državljanstvo prijemom u državljanstvo to prihvata?
Šta ćete ako se Vlada sastane i odredi da da državljanstvo recimo Maradoni, a on kaže - hvala vam, gospodo, ja to neću. Morali ste članom 19. da predvidite da i taj kome vi želite da date državljanstvo prihvati to, inače bez toga ovaj član zaista nema smisla.
Ima još nekih značajnih primedbi, samo ću vas podsetiti na član 28. ako imate zakon, recimo, pod tačkom 6) se tretira prestanak državljanstva otpustom. U tački 6) kaže se da ima strano državljanstvo ili dokaz da će biti primljen u strano državljanstvo. Onaj ko traži otpust ne treba da nas zanima da li ima strano državljanstvo ili dokaz da će dobiti strano državljanstvo, zato što odmah u članu 32. u prvom stavu kažete da to nije ni potrebno, odnosno da ako ne bude primljen u to državljanstvo koje traži u roku od godinu dana, on će dobiti državljanstvo iz koga je tražio otpust. Zbog vremena, završiću diskusiju. Ima mnogo toga što nedostaje u ovom zakonu, iako ne sporimo potrebu da se ovakav zakon donese.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma konkretno ću govoriti o budžetu. Radi se o razdelu 42. Gospodine ministre, voleo bih, ako imate pred sobom Predlog zakona, da to pogledate. To je glava 14 i 15 u ovom razdelu.
Radi se o sredstvima koja treba iz budžeta da se prenesu na Borski i Zaječarski okrug. Naime, u Srbiji ne postoje dva sličnija okruga od Borskog i Zaječarskog. Oba okruga su otprilike iste površine; imaju isti broj stanovnika; sličnu privrednu strukturu; komšijski su okruzi. Oba okruga su pogranična, a razlika u budžetu je duplo veća, odnosno duplo više sredstava iz budžeta dobija Zaječarski okrug od Borskog, Predlogom ovog zakona.
Mislim da je to nelogično. Začuđen sam da najmanje tri poslanika ima iz Borskog okruga koji pripadaju poslaničkoj većini a nisu na ovo reagovali. Reagujem u ime opozicionih poslanika, kojih je dva iz Borskog okruga. Razmišljajući ovih dana, smatram da postoje samo dva razloga zbog čega je ovo ovako.
Prvi razlog je, neću da verujem u njega, da ste vi ovaj budžet pravili tako što su vam korisnici budžeta slali svoje projekcije koliko im novca treba. Nekada se bar tako radilo. Vi onda kažete mnogo im je to, evo pola. Zaječarski okrug je tražio 12 miliona, a vi ste mu dali šest miliona i on je time zadovoljan, a Borskom okrugu je trebalo stvarno šest, a vi ste mu dali tri, i to će biti nedovoljno.
Pošto ste juče rekli da više niko nema pravo da kritikuje Vladu, da nema koncepciju i da nema viziju, od juče ona to ima, znači, ovaj razlog otpada.
Drugi razlog, gospodine ministre, jeste taj što cela javnost u Republici Srbiji zna da vi niste baš u dobrim odnosima sa ministrom za kapitalne investicije, gospodinom Velimirom Ilićem.
Naime, načelnik Borskog okruga pripada stranci gospodina Velimira Ilića i onda postoji vaša namera da uskratite sredstva Borskom okrugu, dok je u Zaječarskom okrugu načelnik iz DSS-a.
Imam još zamerki na ovaj budžet, pre svega kada se radi o subvencijama u oblasti energetike, a odnosi se na sektor rudarstva. Ovde sam svojevremeno, kada je bio Zakon o energetici, predstavio jedan dokument koji se zove "Bilans srpskog energetskog termidora".
Vi ukidate subvencije za eksploataciju, misli se na podzemnu eksploataciju uglja, i videćete da ćete dovesti Srbiju u situaciju da sve šume budu uskoro posečene.
Naime, država mora voditi računa o tome da subvencioniše taj deo proizvodnje, jer to je naš jedini energent. Imam zamerke na to što je veoma malo sredstava u odnosu na druge ovde određeno Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine. Voleo bih, gospodine ministre, da mi odgovorite na ovo, zašto Borski okrug, a potpuno sličan Zaječarskom okrugu, ima duplo manje sredstava iz budžeta.
Voleo bih da odgovorite kakve efekte je dala uredba Vlade da se smanji, kada je uvoz vozila u pitanju, starosna granica na tri godine, i ako nije dalo efekta, kada će biti ta uredba ukinuta. Ima razloga da bude ukinuta.
Voleo bih takođe, pošto me veliki broj ljudi pita, rekli ste pre tri meseca da će početi dugoročni krediti za poljoprivrednu proizvodnju, oni nisu počeli ni posle tri meseca, a rekli ste da će početi za 15 dana, da kažete da li hoće i kada će.

Nema nikog iz Vlade, verovatno ih ovo ne zanima. Naime, mojim amandmanom se predviđa da se otplata stranih kamata briše, jer se radi o enormnoj cifri. To je tačno 15.365.857.000 dinara. Računato na ono što ministar smatra ukupnim budžetom to je oko 3,7% celokupnog budžeta.
Ništa tu ne bi bilo sporno i ovaj amandman ima veze sa amandmanom Nataše Jovanović na član 2. kada tražimo da se bar dalje ne zadužuje zemlja tako što ćemo podizati strane kredite da bismo pokrivali deficit u budžetu. Zašto? Iz razloga što nećemo biti u stanju da otplaćujemo glavnicu i videćete ovde u istom članu 6 – ekonomska klasifikacija 612, mi naime za otplatu glavnice stranim kreditorima možemo da izdvojimo svega 1.894.000.000, što znači ako se ovim tempom nastavi otplata naše glavnice, prema sadašnjem stanju duga prema inostranstvu, nama će trebati više od 350 godina.
To što gospodin potpredsednik Vlade kaže da je naš cilj da sadašnji dug prenesemo našoj deci, ne nego ćemo preneti na narednih sedam, osam kolena nekim našim potomcima, a cilj SRS je da se više novca iz budžeta odvoji za vraćanje glavnice, da bismo vremenom morali da vraćamo sve manje kamata i voleo bih da mi neko kaže da li smo mi već ušli u dužničko ropstvo ili nismo, kada se po ovome vidi da 3,7% celokupnog budžeta odvajamo samo na servisiranje kamata stranim kreditorima.
Ove specijalizovane usluge su uglavnom vezane za ministarstva. Treba podsetiti Vladu, čiji predstavnici nisu ovde, da je najveći broj agencija osnovan kao nešto što bi trebalo da pomaže stručno ministarstvima, pošto je budžetom predviđeno njihovo finansiranje na poseban način i šta su onda ove specijalizovane usluge, a one su isto ukupno oko 15 milijardi. Zajedno sa ovim kamatama koje se predviđaju za vraćanje za inostrane kredite, mi praktično imamo više od 7,5% celokupnog budžeta Republike Srbije koji ćemo i u narednim godinama, ako ne daj bože ostane ova vlada, na ovakav način vraćati.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda da Predlog zakona o privrednim društvima koji je pred nama mora da se usvoji i zato radimo subotom.
Juče je na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom razmatran veliki broj amandmana koji su podneti na ovaj zakon. Primetio sam da je jedan broj amandmana koji su se odnosili samo na jezičko uređenje zakona prihvaćen od strane predstavnika Vlade koji su bili na tom odboru, ali da svi oni amandmani koji su zadirali u suštinu ovog zakona, u njegovu koncepciju, nisu mogli da budu prihvaćeni.
Zakon je dosta obiman i mogao bih reći da su u pojedinim članovima dosta široko definisani neki pojmovi; moglo je da bude mnogo jednostavnije. Evo, na primer, u članu 4. u kome se govori o vremenu trajanja privrednog društva, kaže se: "Privredno društvo osniva se na neodređeno vreme, ako u osnivačkom aktu nije određeno da društvo traje do određenog vremena, nastupanja određenog događaja ili izvršenja određenog cilja."
Pošto mora postojati osnivački akt da bi se osnovalo ovo privredno društvo, ovaj član je mogao da bude mnogo jednostavniji i da glasi jednostavno: "Privredno društvo osniva se na neodređeno i određeno vreme." Ništa dalje nije trebalo, potpuno je jasno. U osnivačkom aktu će se navesti da li je određeno ili neodređeno vreme. Nema potrebe da se navodi.
Evo, iza toga odmah član 5. koji ima tri stava. Prvi stav je: "Privredno društvo može obavljati sve zakonom dozvoljene delatnosti." Sada pogledajte drugi stav, koliko je bespotreban kada je zakon u pitanju. Kaže: "Delatnosti za koje je zakonom propisano da se mogu obavljati samo na osnovu saglasnosti, dozvole ili drugog akta državnog organa, mogu se obavljati po dobijanju te dozvole, saglasnosti ili drugog akta državnog organa."
Potpuno je logično da se i te dozvole mogu izdati samo na zakonom utvrđen način. Znači, ne mogu se dozvole pribaviti suprotno zakonu. Prema tome, bio je dovoljan ovaj prvi stav, u kome se kaže da privredno društvo može obavljati sve zakonom dozvoljene aktivnosti.
Ukoliko neke aktivnosti koje privredno društvo želi da obavlja nisu zakonom dozvoljene, onda mu niko i ne može izdati potvrde koje se naknadno traže u stavu 2. Ukoliko obavlja zakonom dozvoljene aktivnosti, onda se ne postavlja pitanje potvrda, tako da je prvi stav potpuno jasan da odredi ceo član. Ovo drugo je sve, po mom mišljenju, bespotrebno.
Juče sam takođe od predstavnika Vlade koji su bili na Odboru tražio da mi neko od njih objasni šta znači pojam "prema okolnosti slučaja", odnosno šta znači pojam "okolnosti slučaja". I verujte da mi nisu jasno mogli reći šta su to "okolnosti slučaja". Smatram da je zakon opterećen sa mnogo ovakvih i sličnih stvari koje su nepotrebne i koje mogu biti mnogo jednostavnije, i uglavnom je ovo posledica prevođenja sa nekih drugih jezika i zavisno od toga ko je prevodio.
Ako bih ovako išao, od člana do člana, trebalo bi mnogo vremena. Ali, tamo gde se očekivala veća preciznost, nje nema. Evo, u članu 6. videćete, kada se govori o uslovima za obavljanje delatnosti, stav 2. kaže: "Ispunjenost uslova iz stava 1. ovog člana proverava nadležni organ u postupku redovnog inspekcijskog nadzora".
Nije bio problem da se u zakonu uvede koji je to nadležni organ. Ovako, niko se neće osećati prozvanim da treba da obavlja poslove koji se odnose na propisane uslove za obavljanje delatnosti, ali ako se tačno navede u zakonu koji organi to moraju vršiti, da li je to neka sanitarna, tržišna, bilo koja druga inspekcija koja će nadgledati tehničku opremljenost, onda se jasno zna. Trebalo je to uvesti u zakon.
Trebalo je usaglasiti zakon sa onima koje smo ranije doneli, pre svega sa Zakonom o Agenciji za vođenje privrednog registra itd.
Ovaj zakon, takođe, ne pravi razliku ili briše razliku između društava lica ili društava kapitala, što je možda trend u Evropi.
Pošto sam ja obrazlažući ovde jedan zakon ranije tvrdio, kada je u pitanju načelo tripartitnosti, da je uglavnom u zemljama zapadne Evrope intencija da to bude načelo multipartitnosti, a vidim da u obrazloženju ovog zakona baš tako stoji, voleo bih da i ministar potvrdi, ne zbog mene nego zbog drugih poslanika. I, ako ministri u Vladi komuniciraju međusobno, da pokuša da ubedi i ministra Lalovića. Nije trebalo tako grčevito da insistira na tome da mora, kada je u pitanju ekonomski socijalni savet, da bude tripartitno telo.
Meni posle ovoga neće biti jasno, a voleo bih ako bi mogao ministar u toku današnjeg rada da mi objasni, ne zbog mene nego zbog građana, recimo, Bora, pošto sam ja iz Bora. Naime, RTB Bor je bio svojevremeno kompanija, pa holding, pa je sada grupa i voleo bih da znam šta će biti po ovom zakonu, kakav oblik će on privrednog društva imati.
I voleo bih da znam, gospodine ministre, pošto ste u predizbornoj kampanji u Boru rekli da je pitanje dana kreditna linija od 30 miliona evra za Bor (prošlo je mesec i po, to je 35 dana), da li ste nešto obezbedili ili je to samo bio marketinški potez da bi pobedio vaš kandidat za predsednika opštine, koga ste podržavali? Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, na član 55. stav 1. tačka 1) podneo sam amandman koji se oslanja na amandman na član 53. U prvom stavu člana 55. piše – puno ime i prebivalište svih fizičkih lica ortaka i poslovno ime i sedište pravnog lica svakog ortaka.

Dakle, amandmanom je predviđeno da se ovo "i poslovno ime i sedište pravnog lica svakog ortaka" briše (radi se o osnivačkom aktu), a zašto? Zato što SRS zaista smatra da ortačko društvo treba da čine isključivo fizička lica.

Mi ovakvim amandmanima nismo intervenisali ni na član 92. gde se uređuje osnivački akt komanditnog društva, niti na neke druge članove gde se opisuju osnivački akti društva sa ograničenom odgovornošću ili akcionarskog društva, isključivo smo to uradili u ovom članu koji se tiče ortačkog društva.

Iako je ovaj amandman razmatran juče na Odboru za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, obrazloženje predstavnika Vlade je bilo da u svetu postoji ovakav način povezivanja pravnih lica u ortačko društvo. Pitao sam da li imaju jedan primer za to. Predstavnici Vlade nisu imali, imao je kolega narodni poslanik, ali ne radi se o tome.

Mi i dalje mislimo da to što oni imaju, kada je u pitanju povezivanje pravnih lica, nisu ortačka društva. Klasična ortačka društva su ipak samo povezivanje fizičkih lica. Pravna lica u ovom smislu, koja se bave privrednim aktivnostima, već su svojim aktom određena kao jedan od ovih oblika društva. Samim tim, ako su već osnivačkim aktom određeni kao jedan od oblika privrednih društava, oni su na taj način lice i svako drugo međusobno povezivanje je regulisano u petom delu, a tiče se povezivanja privrednih društava i lica.

Ako je već jedno privredno društvo svojim aktom o osnivanju definisano kao privredno društvo, pre svega ima interes da se poveže sa nekim drugim licima, a nikakva druga pravna lica nemaju nikakav interes da se povežu sa drugim fizičkim licima da bi stvorili ortačko društvo. Sva ta druga pravna lica koja se ne bave privrednim aktivnostima imaće interes da pojedinac sa nekim drugim fizičkim licem napravi ortačko društvo koje će predstavljati privredno društvo.

Nismo intervenisali ni u jednom daljem obliku privrednih društava po ovom pitanju, jer smatramo da sva druga društva, i društva sa ograničenom odgovornošću, i komanditno društvo i akcionarsko društvo, mogu da imaju ovakav oblik u osnivačkom aktu. Ali, zaista bi bilo dobro da Ministarstvo prihvati ovo i da ortačka društva ostanu ono što su bila i do sada, da budu lica povezana osnivačkim aktom i da se osnivaju fizička lica njime, jer je to jedino po čemu će se razlikovati.

Ako je ova odredba prisutna kod ortačkih društava, društava sa ograničenom odgovornošću, komanditnih i akcionarskih društava, u čemu je onda razlika između svih tih društava? Razlika je u nijansama i ona nije dovoljna, može se, znači, smatrati da je to nepotrebno.

Evo, toliko, želeo bih da prihvatite ovaj amandman, a oslonjen je na amandman na član 53. Hvala.

Gospodine ministre, vidite o čemu se radi. Vi ste rekli da neke multinacionalne kompanije osnivaju ortačka društva. Ja sam govorio o tome da su te kompanije već svojim osnivačkim aktom, znači, jedan oblik privrednih društava i njihovo međusobno povezivanje je rešeno ovim našim zakonom u petom delu, gde se radi o povezivanju privrednih društava, jer nijedna od tih multinacionalnih kompanija nije neko pravno lice koje se ne bavi već privrednim aktivnostima i koje u suštini nije privredno društvo.
I, ako se takva privredna društva povezuju međusobno, regulisano je da li se povezuju putem društava povezanih kapitalom ili povezanih ugovorom, ili mešovito povezanih i ugovorom i kapitalom; zavisno od toga, oni će oformiti nešto od ovoga, da li će biti koncern, holding ili grupa.
Prema tome, navedite primer nekog pravnog lica koje već nije registrovano kao privredno društvo u jednom od ova četiri oblika, a koje se povezalo sa nekim drugim i napravilo ortačko društvo. Takvih primera nema. Drugo je ovo povezivanje ostalih.