Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 11. Predloga zakona da se u članu 11. reči "odriču se prava" zamenjuju rečima "i utvrđivanje staža osiguranja ne mogu".
Pročitaću vam član 11. da biste videli o čemu se radi. Radi se o licima koja, uz pismenu saglasnost iz člana 4. stav 3. tačka 2) ovog zakona, odnosno po zahtevu iz člana 5. ovog zakona, ostvare pravo na uplatu doprinosa, u Predlogu piše: "odriču se prava da kod poslodavca, nadležnog suda i drugog nadležnog organa zahtevaju uplatu eventualne razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje".
Ovim amandmanom predlaže se da umesto "odriču se" glasi da na uplatu doprinosa i utvrđivanja staža osiguranja ne mogu kod poslodavca, nadležnog suda itd. tražiti eventualnu razliku doprinosa. Naravno da je obrazloženje vrlo jednostavno: ne može se zakonom narediti nekome da se odrekne ovog prava, ali se zakonom može ograničiti ostvarivanje nekih prava.
Međutim, bez obzira kakva bude bila sudbina ovog amandmana ili amandmana Srpske radikalne stranke, ili zakona u celini, ovaj zakon se neće primenjivati. Potpuno je jasno, ako vidite u obrazloženju, gde se vrši procena finansijskih sredstava koja su potrebna za sprovođenje ovog zakona. Doslovce se ovde kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna nikakva dodatna finansijska sredstva, gde se kaže da će se uplate ovih obaveznih socijalnih osiguranja, koja nisu izvršena, a čuli ste da se radi o više od 200.000 zaposlenih, u određenim vremenskim periodima, vršiti na osnovu onih sredstava koja su već predviđena da se transferišu u Fond za PIO. To je logično, da nismo pre dana razgovarali, i juče, o zakonu o PIO, gde nije tim zakonom rečeno da će se deo sredstava iz budžeta odnositi i na pokrivanje ovih izdataka ovih obaveznih doprinosa koji nisu uplaćeni, nego je taj zakon, videli ste, veoma restriktivan prema penzionerima.
Pokušaću još na bar dva-tri načina da vas ubedim zašto Vlada ne želi ovaj zakon da primeni i zašto može spadati u marketinške zakone. Neminovno se nameće paralela, kada je ovaj zakon u pitanju, sa onim zakonom koji smo takođe usvojili, a koji se zove Zakon o evidentiranju oduzete imovine.
Čuli ste da postoji matična evidencija za sve one koji praktično mogu ostvariti pravo koje im ovaj zakon deklarativno nudi. Postoji matična evidencija za sve one koji su bili zaposleni u ovom periodu. Potpuno je bespotrebno da se podnose pisani obrasci i pisana saglasnost da su zaposleni kod poslodavca na koje se ovaj zakon odnosi saglasni da prihvataju uplatu obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja.
Zašto se to ne može sprovesti? Prvo, zato što je članom 10. predviđeno da će ministar pobliže urediti i uslove i propisati obrasce za podnošenje zahteva. Članom 6, naravno, propisano je da se zahtevi moraju podneti u roku od tri meseca. Tamo gde zahteve podnosi poslodavac, ukoliko nije podneo u dogovorenom roku, taj neko na koga se odnosi mora da zna da li je to poslodavac podneo ili nije.
On to mora da proverava. Pitanje je da li će doći do informacije. Ukoliko dođe do informacije, onda on, po članu 5. tačka 4), ukoliko nije podneo zahtev, poslodavac ima pravo da podnese taj zahtev na onoga na koga se to odnosi. To znači da u ovako kratkom roku od tri meseca, kao i kod Zakona o evidentiranju oduzete imovine, sigurno neće svi oni na koje se ovo odnosi uspeti da potpišu saglasnost.
Takođe ste čuli u ranijim diskusijama da za one koji ne potpišu pisanu saglasnost zakon uopšte ne predviđa šta će se dešavati, na koji način će oni ostvarivati svoja prava, da li pred domaćim sudovima ili nekim drugim.
Još jedna stvar. Ovaj zakon veoma podseća na veliki broj drugih zakona koje Vlada predlaže, koji nude određena deklarativna prava grupama na koje se odnosi ili pojedincima na koje se odnosi, ali kada zakon dođe u primenu onda se to sve poništava, ili se u daljoj razradi pojedinih članova zakona sve to unapred poništi.
Ovde ću vas podsetiti na skoro usvojeni Zakon o visokom obrazovanju, gde se na početku zakona veoma gromoglasno najavljuju određeni principi koje mora zakon da poštuje. Jedan od principa bio je ravnopravnost po svim osnovama. Već u nekim narednim članovima, gde se govori da visokoškolske ustanove imaju svoje savete, da je broj članova saveta neparan, da dve trećine članova saveta daje ustanova, tamo se kaže - svi su članovi saveta ravnopravni, ali predsednik saveta može biti samo onaj koga imenuje ustanova.
Vidite da je na početku jedno načelo o ravnopravnosti već u sledećim članovima doživelo svoj fijasko; iako pri glasanju praktično imaju podjednaka prava, jedan odnosno dve grupe od tih članova ne mogu ništa, tj. ne mogu da budu ravnopravni sa ovom prvom.
Evo, zbog svih ovih razloga koje sam vam naveo ovaj zakon neće biti primenjen, da li ga vi usvojili ili ne usvojili.
Voleo bih da je ministar finansija ovde i da nam objasni kako će se to desiti, da se penzijska izdvajanja i penzije neće smanjivati, da Vlada ima želju da učešće iz budžeta u finansiranju izdataka za penzije vremenom smanjuje, a da iz istih tih sredstava koja se izdvajaju za finansiranje uspe da isplati i ovo što je predviđeno ovim zakonom. To je potpuno nemoguće. Iz toga se vidi da zakon zaista nije iskrena želja Vlade da se ovaj problem reši, nego može služiti u marketinške svrhe i sigurno je da neće biti primenjen. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 14. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO, koji se odnosi na član 63. Zakona o PIO.
Naime, u članu 14. ovog predloga zakona predviđeno je da se u članu 63. briše nešto iz stava 5, pa se posle stava 5. dodaje novi stav 6. koji glasi: "Godišnji lični koeficijent može iznositi najviše pet." Moj amandman odnosi se na to da je besmisleno limitirati lični godišnji koeficijent.
Kada pogledate član 63, na koji se odnosi ovaj amandman, gde je objašnjeno šta je tu godišnji lični koeficijent, videćete da je to odnos ukupne zarade osiguranika, odnosno osnovica koja je bila predmet za uplatu osiguranja i prosečne plate, odnosno zarade u Republici Srbiji, počevši od 1970. godine.
Zašto je besmisleno uopšte limitirati lični godišnji koeficijent, zašto ovo ne može stajati u zakonu i zbog čega se traži brisanje? Iz jednostavnog razloga što dolazite u situaciju da nekome date zadatak da broj 35 podeli brojem pet i da mu kažete da rezultat ne sme biti veći od pet. Naravno da je to nemoguće.
Vi imate ljude koji su u pojedinim periodima od 1970. godine do sada ostvarivali znatno veće zarade i po nekoliko puta, po šest ili sedam puta veće od proseka, i kada vi računate njihov lični koeficijent naravno da će on iznositi više od pet. Time godišnji koeficijent ne možete limitirati.
Drugo, on ne utiče, onaj iznad pet, ni na praktično određivanje visine penzije, zbog toga što je visina penzije limitirana određenim odredbama ovog zakona koje se nalaze kasnije. Jasno je da ako nekome uskratite mogućnost, a on stvarno ima veći godišnji koeficijent od pet, limitirana visina iznosa penzije je određena godišnjim koeficijentom četiri.
Jer, šta to znači ako nekome odobrite da ima godišnji koeficijent pet, šta će on moći s time da radi; da se hvali svom društvu da ima visok godišnji koeficijent, koji opet nije realan, jer je ovo potpuno besmisleno limitirati.
Zato sam amandmanom tražio da se ovaj dodatni stav iza stava 5. u članu 63 – godišnji lični koeficijent može iznositi najviše pet, briše u potpunosti, jer je nepotreban praktično, s obzirom da su visine penzija limitirane na neke druge načine. Toliko i hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je još jedan zakon koji će teško moći da se primeni, odnosno njegov proizvod neće biti ono što zakon predviđa.
Na samom početku, pošto ministar nije tu, uputio bih pitanje gospođi iz Ministarstva - da li će zaštitnik građana, kao državni organ, u stvari predstavljati instituciju nacionalnog zakonodavstva?
Da li to znate, ukoliko će ovaj organ predstavljati instituciju nacionalnog zakonodavstva, mislim da u tom slučaju Skupština Republike Srbije gubi svoj izvorni delokrug, jer sam ubeđen da bi Skupština trebalo isključivo da bude institucija nacionalnog zakonodavstva.
Ako vi to ne možete da mi potvrdite, onda uzmite obrazloženje na strani 2, objašnjenje pojedinih odredaba i vidite šta vam piše u stavu 1 - da će ovaj organ predstavljati instituciju nacionalnog zakonodavstva. Zaista su to velike ingerencije.
Neko je ovde pomenuo Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Kada sam govorio u načelu o tom zakonu, rekao sam da je u pojedinim zemljama, gde je došlo do takvog zakona, praktično postojala pojava koja je samo zakonom bila uređena.
Kod nas nije, donet je pre više meseci, nije zaživeo nijedan radni spor, nije mirno rešen posrednicima i mirovnim većima koja su tamo predviđena. Zašto? Zato što to nije postojalo kao pojava, a mi smo hteli zakonom da je proizvedemo.
Isti problem ćemo imati kada je u pitanju ovaj zakon. U našoj tradiciji, postoje određeni ljudi, pojedinci, narodski rečeno slobodni strelci, koji imaju veliki uticaj u svojim sredinama i na nivou Republike, pogotovo u lokalnim sredinama, koji bi mogli da pruže dobre usluge, kako se u jednom članu ovog zakona govori.
Između ostalog i pružanje dobrih usluga, i da je to učestala pojava koja obezbeđuje da građanin može ostvariti neka svoja prava, na koja ima pravo, ali koja ne može zbog, recimo, nefunkcionisanja nekih organa državne uprave da ostvari.
Onda bi bilo potpuno logično da dođe do toga da jednu takvu pojavu opišemo zakonom. Ovaj zakon neće takvu pojavu proizvesti, bez obzira koliko mi mislili da hoće.
Ono što je meni u pojedinim članovima nelogično, to je u članu 5, kada se predviđaju uslovi koje mora da ispunjava lice da bi bilo izabrano za zaštitnika građana, da nije još nešto navedeno tu.
Uslovi su da je diplomirani pravnik, da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova iz nadležnosti zaštitnika građana, da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete, videli smo da se to teško ocenjuje, da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana, i to je sumnjivo.
Ali, trebalo je da se predvidi da nije pravosnažnom presudom osuđivan za krivična dela, jer je nelogično da neko ko je već osuđivan može, a to je trebalo uvesti u zakon, praktično da postane zaštitnik građana.
U članu 9. u zadnjem stavu je predviđeno da taj neko ko bi bio predložen i izabran za zaštitnika građana, ukoliko je član neke političke stranke morao bi da podnese ostavku, a ovde čak ne piše – političke organizacije, nego mora da podnese ostavku na članstvo u političkim organizacijama.
Znači zakon već predviđa da će taj biti član nekoliko političkih organizacija, što je samo po sebi nemoralno i diskvalifikuje tog eventualnog kandidata za zaštitnika građana.
Uostalom, taj neko ko bi podneo ostavku na mesto u političkoj organizaciji ili političkim organizacijama, on bi sigurno to uradio deklarativno a da se suštinski ništa ne bi izmenilo.
Neshvatljivo je takođe da u članu 12. niste predvideli mogućnost da se neko razreši i na lični zahtev.
Naime, ovde ste naveli decidno samo tri stava kada se neko može razrešiti dužnosti zaštitnika građana i ovde ste morali da navedete da on može i na lični zahtev biti razrešen, bez obzira na to što je predviđeno prethodnim članom da on može podneti ostavku na tu funkciju, neko će želeti da bude razrešen, a ne da podnese ostavku. To je takođe trebalo da predvidite u ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada usvojimo ova dva zakona bićemo korak bliže Evropskoj uniji. Obrazloženje iz svih dosadašnjih zakona je bilo da ćemo biti korak bliže. Niko ne zna koliko tih koraka ima i niko od građana Srbije ne primećuje da se to stvarno dešava.
Gospodine ministre, moram da vam kažem da niste u pravu kada ste rekli mom kolegi gospodinu Periću da se neće povećati broj zaposlenih u državnoj upravi. Povećaće se najmanje za devet, jer ste zakonom predvideli osnivanje visokog službeničkog saveta, koji ima 10 članova, koji će primati plate iz budžeta.
Znači, broj onih koji će biti zaposleni u državnoj upravi biće sigurno povećan, a vi ste rekli da sigurno neće.
Prvo bih počeo sa Predlogom zakona o državnoj upravi. Imam neke nedoumice.
Pošto je najveći broj zakona koji nam stižu iz Vlade praktično takav da je dosta nerazumljiv, u nekim članovima nudi neka prava i već u sledećim članovima ta prava uskraćuje, često se članovi dopunjuju tekstom koji je nepotreban, da bi se valjda postigao efekat da su ti zakoni mnogo važni i da imaju važne odredbe u pojedinim članovima.
Evo, vidite, recimo, kod – Načela, delovanja organa državne uprave (na početku ovog zakona) i član 8. i član 9. evo, član 8. kako glasi: "Organi državne uprave postupaju prema pravilima struke, nepristrasno i politički neutralno i dužni su da svakom omoguće jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju prava, obaveza i pravnih interesa".
Šta meni nije jasno? Nije mi jasno šta je to pravni interes, ako već imamo ostvarivanje prava. Najveći pravni interes je upravo da se ostvare prava. Ako ste naveli ovde – ostvarivanje prava, potpuno je dovoljno, koji to pravni interes može biti iznad toga da se ostvare odgovarajuća prava.
Dalje, naslov iznad treće glave – Poslovi državne uprave, mogao bi da bude – poslovi i organi državne uprave, jer se o poslovima malo govori, a više o organima koji praktično predstavljaju državnu upravu. To su stvari na koje smo mi navikli. Navikli smo često da i neki naslovi iznad člana budu takvi da ono što se u članu piše ne odnosi na naslov, tj. nema veze sa njim, ali samo bih vam skrenuo pažnju na to. Možda ćete nešto pokušati da ispravite.
Ono što se dešava u većini zakona, često, ne samo u ovom zakonu koji vi ovde predstavljate ispred Vlade, jeste da se deklarativno nekom neko pravo ponudi, a često se u sledećem ili istom članu ili stavu, to pravo minimizira ili apsolutno ukida. Pogledajte član 33. gde piše – Odnos ministarstva i organa u sastavu, kaže: "Poslovanje iz svoga delokruga organ u sastavu vrši samostalno".
Neće to baš biti samostalno. Postoji tu i nadzor i sve živo, pa da bi, ipak, nešto bilo u skladu sa onim što napred piše kaže: "Ipak, ministar usmerava rad organa u sastavu i donosi propise iz njegovog delokruga". A, u kojoj reči je ovde – samostalnost organa u sastavu, kako on to samostalno radi, ako ministar donosi propise iz njegovog delokruga i usmerava rad organa u sastavu?
Naravno, ovakvih članova ima mnogo i kada bi se kod svakog zadržao ova bi diskusija trajala mnogo duže.
Nije mi jasno kod pripreme opštih akata, to je osma glava.
Pod dva – međusobni odnosi organa državne uprave, član 66. kaže: "U pripremi zakona i drugih opštih akata ministarstva i posebne organizacije pribavljaju mišljenja onih ministarstava i posebnih organizacija u čijem je delokrugu pitanje koje se uređuje".
Koja to ministarstva pribavljaju mišljenja drugih ministarstava, iz čijeg delokruga? Bilo bi mi logično da Vlada pribavlja mišljenje onih ministarstava iz čijeg delokruga je pitanje koje se uređuje, a recimo da Ministarstvo finansija pribavlja mišljenja iz delokruga kojim treba da se bavi, na primer, Ministarstvo rudarstva i energetike i da to ministarstvo pribavlja mišljenja kojima se bavi, recimo, Ministarstvo poljoprivrede. Logičnije bi bio da Vlada pribavlja ta mišljenja.
Ovaj zakon, kao ni ovaj drugi, nemaju kaznene odredbe. Ovde je predviđena javnost rada u organima državne uprave. Međutim, ne zna se šta će biti sa onima koji to ne poštuju, kako će biti kažnjeni i na koji način. Doduše, u ovom drugom zakonu o državnim službenicima postoje neke disciplinske mere i disciplinski postupci, ali su toliko manjkavi i prepušteni na volju rukovodioca da praktično rukovodilac može nekoga isterati zato što će mu doneti dva puta ocenu ne zadovoljava.
Znači, javnost niste obezbedili, izuzev deklarativno, da ste imali u nekim kaznenim odredbama šta će se desiti sa onima koji ne poštuju javnost rada ili, recimo, šta će se desiti sa onima koji svojim neradom u državnoj upravi ne obezbede da stranka ostvari svoje pravo?
Ni to niste sankcionisali, osim tih disciplinskih mera koje može organ, rukovodilac neposredno voditi, a on čak može i bez komisije određivati disciplinske mere. Često je to 20% za lakše prekršaje od plate, a za teže prekršaje 30%, ali zato rukovodilac može vrlo lako nekoga da ostavi bez posla ukoliko mu nije po volji.
Trebalo je u ovom zakonu o državnoj upravi bar jedna glava da se posveti agencijama, iako praktično imamo Zakon o agencijama, ali trebalo je jedna glava ovog zakona da se odnosi samo na agencije, da se uredi njihov položaj u odnosu na druge položaje organa državne uprave.
Kada je u pitanju zakon o državnim službenicima, rekao sam da će biti najmanje devet zaposlenih višak, a već sam vam rekao o tome kako rukovodilac može zloupotrebljavati prava radnika u državnoj upravi, odnosno prava državnih službenika koji su zaposleni, kroz ocenjivanje, gde donose ocenu, bez obzira na to ko mu propisuje pravilnik o donošenju ocene i šta će se dešavati ako po drugi put neko, posle 90 dana u ponovnom ocenjivanju dobije ocenu "ne zadovoljava". Tu ocenu donosi neposredni rukovodilac. Ovde nije propisano ko posle 90 dana donosi tzv. ponovnu ocenu, da li će to biti neka komisija ili opet rukovodilac koji ga je već ocenio i na taj način možete vrlo elegantno određene ljude da ostavite bez posla.
To pravo žalbe koje ima neko ko nije zadovoljan ocenom "ne zadovoljava" ne postoji nego će samo posle 90 dana da se izvrši ponovno ocenjivanje.
Dakle, mnoge stvari nisu ni ovde precizne, a kada budem govorio nešto iz obrazloženja, videćete da ovaj zakon nije nešto što je toliko dobro i što je toliko savršenije i bolje od nekog zakona koji je postojao ranije i koji je ovu oblast uređivao.
O disciplinskom postupku sam vam već ranije govorio. Kada su u pitanju državni službenici pogledajte član 112. gde se kaže "Rukovodilac može da osnuje disciplinsku komisiju od tri člana da umesto njega pokreće i vodi disciplinski postupak i odlučuje o disciplinskoj odgovornosti".
Znači, disciplinski postupak vodi rukovodilac. On samo može, ako želi, da osnuje komisiju od tri člana koja će praktično voditi postupak umesto njega. U toj komisiji od tri člana trebalo bi predvideti bar jedno mesto gde bi onaj protiv koga se vodi disciplinski postupak, predložio jednog člana od ta tri.
Ovde bi trebalo, po mom dubokom ubeđenju da piše "rukovodilac osniva komisiju" takvog i takvog sastava, a ne da se kaže "može da osnuje". To je onaj način o kome sam govorio, kada uporedite ovaj raniji zakon, o tome kako će biti vrlo lako moguće ostaviti određene ljude, koji vam zbog bilo čega nisu po volji, bez posla u organima državne uprave i da pri tom niko ne snosi nikakvu odgovornost.
Ne vidim ja veliki razlog ni za osnivanje ovog visokog službeničkog saveta, ali navikli smo se, skoro nijedan zakon ne prođe da se ne osniva neki zakon, agencija i sl. Verovatno znate da će to imati neku određenu namenu i zbog toga neću mnogo komentarisati o njemu.
Vidite šta ste rekli o njemu u obrazloženju zakona. Šta je to jedan od osnovnih nedostataka zakona iz 1992. koji je do sada uređivao ovu problematiku? Kaže se da, jedan od osnovnih nedostataka, manjkavosti, jeste postupak prijema u radni odnos, koji, iako predviđa obavezan javni oglas, ne sadrži pravila selekcije koja bi omogućila izbor najboljih kandidata.
Pogledajte samo u zadnje vreme kako su "dobri" kandidati ušli da rade kao državni službenici i sve će vam biti jasno ko je u stvari zloupotrebljavao to što ne postoji možda adekvatan način ocenjivanja i uzimanja u obzir prilikom javnog konkursa svih onih elemenata koji bi nekoga predložili za određenu funkciju.
Znači, da je to čista politička zloupotreba, jer koliko znam, u zadnjih pet godina u državnoj upravi najviše se zaposlilo državnih službenika koji su nestručni, a koji su isključivo po političkoj osnovi, na osnovu onih koji čine vlast i Vladu, dolazili na odgovarajuća mesta i zapošljavali se kao državni službenici.
Obrazloženo je da pomoćnike ministara i neke druge imenuje Vlada i zbog toga se praktično gubi na stručnosti, jer takvi ljudi, pretpostavlja se, apriori neće biti stručni.
Međutim, i ovim zakonom, gospodine ministre, članom 24. takođe se kaže da, Vlada imenuje i zamenike ministara i pomoćnike ministara i direktore ostalih. Znači, Vlada ih imenuje na period od pet godina.
Ako mislite da neka sledeća vlada neće naći načina po ovom zakonu da ih razreši pre isteka pet godina, niste u pravu. Naći će svaka vlada kojoj to bude bio interes.
Kao nedostatak prethodnog zakona navedena je i velika slabost u sistemu zvanja zaposlenih. Predvideli ste neka nova zvanja. Međutim to ne znači da će ti koji dobiju nova zvanja biti kvalitetniji.
Kada se pogledaju čl. 35. do 36. videćete da će i kod vas zvanja da se stiču uglavnom na osnovu radnog staža. Predviđeno je da za visokog savetnika mora postojati najmanje fakultet i osam godina radnog staža, a u zakonu ste već proklamovali da treba da bude uslov za napredovanje isključivo stručnost a ne radni staž, kao što je do sada bilo kod državnih službenika i zašto ste onda predvideli tamo najmanje osam godina radnog staža ili za savetnika najmanje pet godina radnog staža?
Zašto niste rekli da neko može biti stručan i sa tri godine da radi te poslove? Znači kritikovali ste postojeći Zakon želeći da nam pokažete da ste doneli nešto novo, a praktično ste zadržali isto.
Radi se o institucionalnom preobražavanju Republike Srbije. Ne vidim da se ovim zakonom ijedna institucija ukida, stvara nova, nekima se menjaju nazivi, što je apsolutno nevažno, a državni aparat je glomazan, neefikasan, ogroman, ne mogu građani više da ga izdržavaju i celokupan državni aparat mora pretrpeti reforme, ali ne na ovakav način i kroz ovaj zakon, jer to sigurno neće da se desi.
Ovde ste na kraju naveli da će njihove karijere kao državnih službenika da se stiču isključivo po kriterijumu stručnosti, a već sam vam rekao, po članu 35. i 36. da će da stiču na osnovu radnog staža. To im je jedan od uslova, a da li će da bude i stručnost, to ćemo da vidimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, po svemu sudeći možda i ne treba ovoliko raspravljati o ovom zakonu, jer on ne bi trebalo da bude donesen posle jasnog stava poslanika SDP-a da neće glasati za ovaj zakon, a poznato je da skupštinska većina u zadnjih godinu dana nije mogla da obezbedi više od 128 poslanika ovde.
I, bilo bi dobro da je predstavnik SPS-a mogao tako jasno da kaže da oni neće glasati za ovaj zakon, da ne čekaju odluke glavnog odbora, onda bi ministar imao dovoljno argumenata da povuče ovaj zakon, odnosno dovoljno saznanja da ne može proći, da ga povuče, i mi smo mogli danas da završimo praktično sve ovo što je na dnevnom redu. Neću da ulazim u to kako će SPS doneti odluku o svom glasanju o ovom zakonu, ali iskustva do sada govore da se uvek na glavnom odboru sazna nešto novo i verovatno se to uslovi nečim, pa se onda ipak na taj dan kada bude glasanje preskoče ti stranački stavovi, glasa se za odluku, jer da nije tako ovaj zakon bi već bio povučen u toku prepodnevnog rada.
Zabrinjavajuće je, naravno, kod ovog zakona što se, bez obzira šta ministar govorio, uništava Javno preduzeće NIS. Ministar je juče, iako ga je bilo teško čuti, rekao da ovde nema nikakvog govora o restrukturiranju, niti o privatizaciji. Juče je potpuno jasno rekao da je u pitanju samo reorganizacija. Pre pola sata je rekao ovde za govornicom da se ne može pričati ni o kakvoj reorganizaciji. Zaista je neshvatljivo da dođe neko iz Ministarstva ko nema stav o predlogu, šta to jeste i da onda, praktično, poslanici budu zbunjeni.
Zatim, takođe je veoma nelogično da poslanici koji podržavaju Vladu, a koji čine većinu, ili predstavnici, njihovi šefovi političkih partija, tvrde nešto drugo. Gospodin Albijanić je ovde tvrdio da je upitanju restrukturiranje NIS-a. Zaista, kako mi poslanici, koji bismo hteli da čujemo one koji predstavljaju Vladu i one poslanike koji predstavljaju većinu i koji bi glasali za ovaj zakon, da znamo o čemu se ovde radi? Jednostavno, ipak je ono na početku što sam rekao izgleda tačno, a to je potpuno uništavanje Javnog preduzeća NIS.
Navikli smo da kada ovde stignu zakoni koji imaju mnogo članova, više stotina stranica obično ništa ne kažu, jer se u najvećem broju ti članovi završavaju time da će ministar ili ministarstvo pobliže urediti materiju koju zakon obrađuje.
Međutim, isto tako, za ovih godinu i po dana smo navikli da zakon koji dođe ovde koji sadrži jedan, dva ili tri člana u stvari znači mnogo više od onih zakona koji dolaze ovde sa po nekoliko stotina stranica, jer uglavnom se odnose na ono što bi trebalo da nestane.
Vidite nelogičnosti u članu 2, gde se praktično NIS razbija na tri preduzeća, od kojih su dva javna, a jedno akcionarsko društvo. Pod brojem 2) – javno preduzeće za transport, skladištenje, distribuciju i trgovinu prirodnog gasa, osnovano odlukom Vlade itd. Pod brojem 3) – akcionarsko društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa itd. Preklapaju se nadležnosti.
Ministar je rekao da u okviru ovoga nema nikakvog govora o privatizaciji. Šta je akcionarsko društvo? Ako na početku država bude bila jedini vlasnik akcija ili većinski vlasnik akcija, vrlo brzo će država postati manjinski vlasnik akcija i ovo akcionarsko društvo će imati praktično većinskog vlasnika akcija neko privatno lice ili privatnu kompaniju.
Ministar nam je rekao juče da je oko ovoga postignuta saglasnost sa poslovodstvom i sindikatom u NIS-u. Danas smo čuli da sa sindikatom nije bilo razgovora. Naravno da se sa poslovodstvom lako postigne dogovor, zato što ministarstvo i postavlja poslovodstvo. Oni moraju da pristanu na dogovor, bez obzira kakav on bio. Praktično, jednom sam govorio ovde kakva je uloga sindikata, pogotovo njihovih predstavnika u javnim preduzećima prema poslovodstvu, gde oni moraju praktično da budu potpuno u saglasnosti sa željom rukovodstva, odnosno poslovodstva preduzeća, ne smeju ni u jednom obliku da oponiraju.
Ministar je rekao da je NIS generator privrede Republike Srbije. Utoliko je nejasnije zašto onda uništava ovu kompaniju. Ako je ovo javno preduzeće generator, zašto je potrebno da se to preduzeće uništi? Nema, naravno, racionalnih odgovora na ovo, jer je ovo, koliko god smatrao da će se od ova dva javna preduzeća i ovog akcionarskog društva desiti nešto što će biti bolje, neistina, to je samo bacanje prašine u oči narodnim poslanicima, a i građanima Republike Srbije.
Znate da je ogroman deo imovine Javnog preduzeća NIS u toku agresije na SRJ uništen, da je država sa mnogo muka i problema, ulažući sopstveni novac, praktično obnavljala deo postrojenja. Naravno, nije obnovila sve. Ulagala je u to javno preduzeće, smatrajući da i dalje treba da bude generator privrede, kako je to rekao ministar Naumov. Sada nam se dešava da će praktično najveći deo Naftne industrije Srbije u obliku akcionarskog društva, kada se izađe na tržište sa akcijama, biti prepušten nekom drugom i pretpostavljam da će cena pojedinačnih akcija biti tako niska da će država i svi građani od toga imati velike štete.
Kaže se u razlozima za donošenje zakona da će Vlada Republike Srbije utvrditi način organizovanja energetskih subjekata za obavljanje delatnosti. To je predviđeno članom 172. Zakona o energetici. Niko nije Vladi branio da uradi, nije uopšte morala da razbija NIS da bi ovo uradila. Naravno da se i do sada u NIS-u znalo ko vrši distribuciju gasa i na koji način. Znalo se ko vrši istraživanja, eksploataciju, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i sve ove stvari koje rade ova tri preduzeća, i do sada se znalo, jer se radilo po određenim sektorima.
Neću dugo da pričam, na kraju, već sam vam jednom rekao da su meni ipak najzanimljiviji delovi obrazloženja ovakvih zakona, koji često pokušavaju da se proture narodnim poslanicima. Uglavnom obrazloženja sadrže neki tekst koji je, u suštini, neistinit ili ne znači ništa.
Na samom kraju razloga za donošenje zakona po hitnom postupku kaže se, između ostalog, da neodgovarajući način organizovanja obavljanja delatnosti u oblasti naftne privrede već ima za posledicu poremećaj u snabdevanju tržišta pojedinim derivatima nafte, čime se ugrožava nesmetano obavljanje poljoprivrednih radova, kao i rad privrednih i drugih subjekata.
Gospodo, kako prošle godine, u ovo vreme, ovakav sistem organizovanja NIS-a nije ometao snabdevanje naftom i naftnim derivatima poljoprivrednika i drugih privrednih subjekata? Kako se u vreme sankcija, kada je bilo vrlo teško doći legalnim tokovima do uvoza nafte, i tada nafta uspevala obezbediti, i to po istom ovom zakonu, po kome sada to nije moguće i šta se to desilo sa tržištem nafte u svetu? Šta se desilo sa preduzećem o eksploataciji, kraće da kažem - preduzeće o NIS-u, da sad odjednom 2005. godine ovo ne može da da rezultate, iako je proteklih 15 godina davalo rezultate?
Nije to zbog toga, nego u obrazloženju treba da se kaže da ne bi bilo kom poslaniku palo na pamet da kritikuje ovo, jer će onda doći neko od poslanika, ili ministar, koji podržavaju Vladu, onda će reći – evo, vidite, ovi poslanici su protiv toga da se obezbedi nafta poljoprivrednicima. Kakve veze ima ovaj zakon sa time što je trenutno nestašica nafte na tržištu? Ili, slučajno, pošto je ovde dodato – pored poljoprivrede, to će da ometa rad privrednih i drugih subjekata, takođe, ako neko dođe i kaže da ovakav jedan zakon o uništenju NIS-a nije dobro donet, onda će neko reći – mi bismo već bili u Evropi, mi toliko idemo napred, ali oni nama ne daju, kritikuju naše zakone i zato će to usporiti privredne aktivnosti u Republici Srbiji.
Nadam se u iskrenost ovih iz Socijaldemokratske partije, očekujem da taj dan kada se bude zakazao dan za glasanje neće dati kvorum. Kako rekoh, zadnju godinu dana Vlada Republike Srbije, odnosno poslanička većina nije skupila više od 128 poslanika.
Tako da će ovaj zakon, po svoj prilici, imati tužnu sudbinu i nije trebalo ni da dolazi na dnevni red pred poslanike.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman  na  član 12. koji glasi: "Član 12. Predloga zakona o dopunama Zakona o budžetskom sistemu briše se".
Naime, članom 12. predviđeno je da se u članu 34. stav 1. posle reči "direktni" dodaju reči "i indirektni". U članu 34. u postojećem zakonu najmanje što je moglo da se uradi, a to je trebalo, ako se već išlo na ovu izmenu, menjati naslov iznad ovog člana, a naime naslov iznad člana ostaje isti i on glasi - Određivanje obima rashoda direktnih korisnika budžetskih sredstava u određenom periodu, i posle se ubacuje ovim članom 12. i indirektnih, a što ne postoji u naslovu.
Ako se u član 34. ubacuje "indirektni" korisnici budžetskih sredstava, nepotrebno je da se ubacuje, obzirom na njihov odnos prema direktnim korisnicima budžetskih sredstava. U zakonu koji važi, bez ovih izmena, ceo član 34. se praktično provukao narodnim poslanicima i usvojen je u obliku koji je potpuno nejasan.
Skrenuću vam pažnju samo na stav 2. člana 34. postojećeg zakona koji glasi: "Prilikom određivanja kvote za direktne korisnike budžetskih sredstava, ministar, odnosno lokalni organ uprave nadležan za finansije, imajući u vidu sredstva planirana u budžetu za direktnog korisnika budžetskih sredstava, plan izvršenja budžeta direktnog budžetskog korisnika i likvidne mogućnosti budžeta."
Šta imajući u vidu? Šta? Donose se kvote. To ne piše. Dakle, veliki broj sličnih članova se provukao kroz postojeći zakon, potpuno su nejasni i najzanimljiviji je poslednji stav ovog člana, zbog čega smo i hteli da se izbegne ubacivanje indirektnih korisnika budžeta, a to je da ministar propisuje postupak i uslove za određivanje kvota iz stava 1. i 2. ovog člana, kao i mere u slučajevima nepoštovanja kvota.
Vidite, do sada je ministar propisivao postupak i uslove za određivanje kvota za direktne korisnike. Sada ovim izmenama to radi za indirektne korisnike. Reći ću vam samo nešto, pošto sam već govorio o tome da se najveći broj ovakvih zakona koji dolaze iz Ministarstva finansija i najveći broj članova završava time da će ministar bliže urediti nešto. Podsetio bih vas na ono što je prilikom formiranja ove vlade rekao premijer Koštunica - decentralizacija, depolitizacija, demokratizacija itd.
Ovde je jedan izuzetan primer centralizacije. Oni koji su upućeni i koji rade recimo u poreskim organima ili u nekim drugim javnim službama, tvrde da bi čak i Staljin, da je moguće da ustane iz groba, bio preneražen ovolikim stepenom centralizacije, kada su u pitanju javne finansije i kada su u pitanju neke druge stvari. Evo da vidimo šta kaže definicija ko su direktni korisnici budžetskih sredstava, a koji su indirektni.
Direktni korisnici budžetskih sredstava su organi i organizacije Republike, odnosno lokalnih vlasti. Po ovom predlogu zakona, do sada je ministar mogao da određuje kvote ili bliže uslove za određivanje kvote za ove korisnike budžetskih sredstava. Kada se ubaci reč indirektni, onda pošto će i za indirektne korisnike budžetskih sredstava kvote određivati ministar i uslove za raspisivanje tih kvota, to su pravosudni organi čak i mesne zajednice, javna preduzeća, direkcije i fondovi osnovani od strane lokalnih vlasti koji se finansiraju iz javnih prihoda, a čija je namena utvrđena posebnim zakonom.
Bez obzira što to nije direktno vezano za ovaj član, reći ću vam po pitanju celokupnog teksta ovog zakona, zašto je uopšte došlo do ovog zakona i zašto nam je predložen. Vidite ovde iznad ovoga što sam vam čitao, a to su definicije, zašto se neki zakoni pišu, poslanicima je potpuno nejasno, odnosno zašto se neke stvari u zakonima pišu ili ponavljaju, a potpuno isto znače.
Kada je u pitanju finansijski plan, definicija koja je do sada važila u ovom zakonu postojećem bila je sledeća: "Finansijski plan jeste akt direktnog ili indirektnog korisnika budžetskih sredstava, kao i akt organizacije obaveznog socijalnog osiguranja, koji sadrži procenu obima tekućih prihoda i ostalih primanja i obim tekućih rashoda i ostalih izdataka za period od jedne godine."
Ne znam šta se izmenilo u svetskoj ekonomiji, u tim ekonomskim tokovima, šta se to desilo i sada imamo novu definiciju, a ova se briše, predložena je nova definicija šta je to finansijski plan, a ona je potpuna ista ovoj koja se briše. Po novoj definiciji, finansijski plan je akt direktnog, odnosno indirektnog korisnika budžetskih sredstava i korisnika sredstava organizacija obaveznog socijalnog osiguranja.
On sadrži procenu obima primanja i izdataka (uključujući primanja i izdatke iz sopstvenih prihoda) korisnika u bruto iznosu za budžetsku godinu.
Dakle, potpuno isto, a u čemu je bila potreba da se ovo menja i da se praktično ista stvar kaže na malo drugačiji način, sa izmenjene dve ili tri reči, odnosno redosled, nama je potpuno nejasno. Potpuno je jasno da se Skupština opterećuje i to izuzetno mnogo opterećuje ovakvim predlozima zakona.
U obrazloženju pojedinih članova zakona, član 12. nije ni obrazložen. To je preskočeno. Valjda je nevažno zašto je ministar dopisivao kvote i za indirektne budžetske korisnike, a verujem da je veoma važno zbog čega se to radi.
Samo ću kratko reći kako izgleda ostvarenje većeg priliva sredstava od planiranog, a koje vi nazivate suficitom. Reći ću vam na primeru jedne opštine kako se to puni budžet, odnosno neću navoditi ime opština, ali kako se stvara taj višak priliva od predviđenog koji vi nazivate suficitom.
Poći ću od jedne najosnovnije stvari, a to je katastarski prihod, a na recimo 10 hektara zemlje, odnosno obaveze su 0,4 na katastarski prihod i to je otprilike 1800 dinara. Obaveze su 0,4% na katastarski prihod puta pet, tako se obračunava. Zašto ne stoji 2% nikome nije jasno, valjda će građanin lakše progutati kada je 0,4%, dobro, to je malo, i onda se to množi cifrom pet, onima koji obračunavaju se otežava posao, ali da se izbegne to da se kaže 2% , onda je to mnogo.
Recimo, za primer, opština u Južnom Banatu, jedna od opština - 455,73% puta katastarski prihod od odvodnjavanje. Da li možete verovati ili ne, ali ovo je iz opštine Žitište, koja je skoro imala velike probleme sa poplavama. Čista računica, kako to poreski organi ispostavljaju, oni već predstavljaju uterivače budžetskih sredstava u budžet.
Katastarski prihod na površini od 9 hektara 39 ari i 99 m2 je 1.728,76 dinara. Kada se obračuna porez na imovinu, a on iznosi 34,58 dinara, potpuno je ekonomski neopravdano baratati ovakvim ciframa, iz prostog razloga što se moraju poslati obaveštenja pismom, po Zakonu o upravnom postupku, a to obaveštenje košta 48 dinara državu. Znači, da biste naplatili 34,58 dinara, država mora da plati 48 dinara samo za obaveštenje, a plus ljudi, sredstva itd.
Međutim, isti takav čovek koji poseduje 9 hektara i 39 ari za odvodnjavanje će platiti 7.906,83 dinara. Vrlo je teško objasniti bilo kome u Južnom Banatu, u opštini Žitište, da oni godinama plaćaju ovoliki iznos za odvodnjavanje, a kada dođe do poplava, praktično, niko za to ne odgovara i niko ne zna da li je ovo odvodnjavanje javnih prihod, a ne bi trebalo da bude.
To bi trebalo da bude prihod nekog određenog preduzeća, koje bi imalo obavezu da se bavi time za šta naplaćuje ova primanja.
Znači, praviti budžet tako i puniti budžet na ovakav način, a da vam ne pričam o staračkim domaćinstvima, pošto su direktni korisnici socijalnih osiguranja.
Da vam ne pričam kako izgleda obavezno socijalno osiguranje za jedno staračko domaćinstvo, gde dve žene žive u domaćinstvu, jedna od 82, jedna od 86 godina, sa 32 ara ukupne imovine, koje moraju ove godine da plate 19.000 za obavezno socijalno osiguranje, računajući 7.000 razliku za prošlu godinu, od 1. jula, a da isto takvo domaćinstvo sa 12 sposobnih članova domaćinstva, koji obrađuju preko 70 hektara najsavremenijom mehanizacijom, ukupno za ovu godinu na ime socijalnog osiguranja plaćaju 17.572,44 dinara, za 2.000 manje od ove dve starice.
Na takav način puniti budžet od onih koji su najsiromašnijih i onda govoriti da se radi o budžetskom suficitu zaista je neprihvatljivo. Bilo bi najbolje da ovakve stvari ne dolaze pred narodne poslanike i da se o njima raspravlja.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako naivno danas deluju one takse na mobilni telefon i na nošenje i posedovanje oružja, na kojima ste gradili najveći deo svoje kampanje u tom periodu. Tek kada se ovakav jedan predlog zakona pogleda, o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, vidi se šta ste sve u stanju i na koji način da oporezujete.
Podneo sam amandman na član 19, gde tražim da se član 19. briše. Zašto? Članom 19. predviđeno je da se vrše neke izmene u stavu 1. Reč "davanje" zamenjuje se rečju "izdavanje", posle reči "otpada" dodaju se reči "koji nije opasan". Inače, dodaju se nova tri stava, i to je ono što je najvažnije u ovim izmenama koje treba da obezbede enormno punjenje budžeta.
Radi se o tome da je osnovnim zakonom bio predviđen samo jedan stav pod tarifnim brojem 41, da se za davanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada kao sekundarne sirovine naplaćuje 38.240 dinara. Međutim, sada je taj stav izmenjen i kaže se "za izdavanje dozvole za uvoz, izvoz i tranzit otpada koji nije opasan kao sekundarne sirovine"; ista taksa je zadržana, ali se dodaju se nova tri stava, pa se raščlanjuje: za izdavanje dozvole za izvoz i tranzit opasnog otpada 60.000, za rešenje kojim se utvrđuje ispunjenost uslova za ispitivanje otpada 5.000 i za rešenje kojim se odobrava prevoz opasnog otpada na teritoriji Republike Srbije 7.000 dinara.
Šta je ovde veoma zanimljivo? Zanimljivo je to da ste za izdavanje dozvole za izvoz i tranzit tog opasnog otpada predvideli najveću taksu, od 60.000 dinara. Ako ima onih koji mogu da izvezu otpadnu sirovinu ili opasan otpad iz Srbije, treba ih osloboditi bilo kakve takse. Na taj način se praktično najbolje rešavaju naši ekološki problemi. Međutim, vi ste ovde predvideli upravo najveću taksu. Time ćete verovatno otpad u kome se Srbija nalazi, i to veoma opasan otpad, zadržati u Srbiji i time ćete destimulisati bilo koga ko bi pokušao da izveze nešto od tog otpada.
Međutim, moram vam priznati da me najviše uveseljava kada čitam u ovim vašim predlozima razloge za donošenje ili obrazloženje koje dajete uz zakon. Ako imate pred sobom zakon, mislim na ove poslanike koji podržavaju većinu, pogledajte u razlozima za donošenje zakona, potpuno su dva ista razloga u stavu 1. i 2.
Kaže se da se osnovni razlog za donošenje ovog zakona sastoji u potrebi usaglašavanja predmeta taksene obaveze sa spisima i radnjama koji su kao organizaciono novi poslovi, posle donošenja Zakona o republičkim administrativnim taksama, propisani. Navodi se da se to usaglašava sa propisima koje donose Republika, lokalne samouprave i autonomija.
Drugi stav kaže: "Takođe, razlog za donošenje ovog zakona je i potreba usaglašavanja predmeta taksene obaveze sa spisima i radnjama u sprovođenju propisa donetih posle stupanja na snagu Zakona o republičkim administrativnim taksama." To je potpuno isto.
I osnovni razlog je takođe razlog, s tim što se ovaj drugi dole odnosi na neko usaglašavanje sa zakonima koji su doneti. Ali, ovo gore, što donose propise Republika, AP ili opština, jedinica lokalne samouprave, mora biti u saglasnošću sa ovim dole i ovo gore je potpuno bespotrebno. Ako oni nisu u saglasnosti sa zakonima koji su dole navedeni, a to je u stvari Zakon o energetici pa nadalje, čemu služe propisi koje donose lokalne samouprave? Praktično, svaki sud bi trebalo da ospori njihovu valjanost.
Inače, ove izmene u članu 19. su, kako je ovde navedeno, pod uticajem Ministarstva nauke i zaštite životne sredine koje je predložilo da se, između ostalog, usaglase pre svega pojmovno, a zatim i na drugi način sa ovim propisima koje sam već naveo. Kaže se, kada su ubačena ova tri nova stava, da su izbrisani tarifni brojevi 6, 11, 16 i 17. Kod brisanja tih tarifnih brojeva pokušava se nametnuti poslanicima iluzija da se jedan deo ovih tarifnih brojeva briše, a da se uvode neki novi i na taj način se postiže ravnoteža.
Međutim, to nije tačno. Bilo koju od ovih strana da otvorite videćete da se uvodi dve trećine novih tarifnih brojeva, a jedna trećina se praktično briše. To uopšte nije sporno, s obzirom da se na kraju kaže da je osnovni razlog za donošenje ovoga punjenje budžeta, odnosno povećanje budžetskih sredstava, pa se pitam da li ministar kada nam obrazlaže ovakve zakone možda govori neistinu kada kaže da je u ovih proteklih nekoliko meseci u ovoj godini ostvaren veliki višak u budžetu, koji on naziva suficitom, a čuli ste da nije pravilno reći suficit pre kraja godine.
Znači, ako postoji taj višak u budžetu, čemu ovolika žurba, kako reče Nemanja Šarović, da to stupi na snagu sutradan posle objavljivanja u "Službenom glasniku"? Zar će se za tih osam dana, koliko bi eventualno trebalo da prođe proceduru, toliko izgubiti novca koji bi potencijalno ušao u budžet na ime uvođenja ovih novih tarifnih brojeva koji bi se oporezovali?
Dakle, podneo sam amandman na član 19. kojim zahtevam da se ovaj član briše. Ono što je ranije pisalo u članu 19, bez ovih promena, dovoljno je jasno, možda i bespotrebno, ali kada je u pitanju ovo što je raščlanjeno, zaista je bespotrebno i opteretiće veliki broj onih ljudi koji se praktično bave uvozom, tranzitom, izvozom ili na bilo koji drugi način manipulacijom opasnim otpadom i onim koji se ne smatra opasnim otpadom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vitomir Milošević je podneo amandman na član 14. gde se na kraju ovog člana reč "ministar" zamenjuje rečju "ministarstvo".
Ako ste pratili, i ranije smo, kada smo imali ovakve zakone, tamo gde se pojavljivalo da će ministar urediti nešto bliže, mi smo bili za to, poslanici SRS, da to radi ministarstvo. Na primer, vidite samo ovaj zakon.
Ako pogledate članove koji slede – 31, 32, 33. itd. U većini ovih članova oni se završavaju rečima da će ministar bliže urediti određene načine kako će se nešto obračunavati, ko će se oslobađati, na koji način, kako će se procenjivati i određivati visina poreza, itd.
Smatramo da ministar, bez obzira koliko bio moćan, ne može sve to stići, jer smo do sada usvojili, nisam se potrudio da nabavim tačnu statistiku, ali neka bude 30-tak zakona iz oblasti javnih finansija. U tim zakonima, bar u 10-tak članova se govori da će ministar pobliže urediti materiju koju obrađuje taj član.
Onda dolazimo u situaciju da ministar od prilike ima 300 različitih stvari koje treba bliže da uređuje. Prema tome, on sigurno ne može ništa drugo u svom poslu raditi, osim da uređuje pobliže.
Mi u SRS smo ubeđeni da zakoni služe upravo zato da se, što je moguće bliže, odredi zakonom materija koju zakon inače obrađuje, da se što bliže odrede pojedini članovi zakona ili pojedine pojave koje zakon treba da opiše ili na koje se odnosi.
I ako donosimo zakone na takav način da se većina članova završava: ministar će pobliže odrediti, onda praktično nama ovakvi zakoni nisu potrebni. Onda ministar može preko Vlade da vlada uredbama, da uređuje neke stvari za koje misli da je potrebno da ih uredi on lično i na sednici Vlade da donese uredbu. Onda nam ovakvi zakoni nisu potrebni, opterećuju nas, oduzimaju nam dosta vremena, a verujte ništa ne rešavaju.
Ubeđen sam, pored ovoga što stoji: "ministar", da ministar najveći broj ovih stvari ne uređuje. Naravno, da ministar ne može sam funkcionisati, da ima tim i da je tu veliki broj ljudi koji to uređuju. Da li je u pitanju sujeta, pa da baš ministar želi da se skoro većina članova završi time da će ministar pobliže urediti, a ovaj je zakon, vidite i sami, vrlo tehnički. Ovde, ipak, treba da stoji: "ministarstvo". Ministar će možda biti nekada odsutan, nešto će trebati da se uredi hitno, bez dolaska ministra, to se neće moći završiti.
Međutim, znam da imate veliki problem. Navešću primer amandmana Hranislava Perića. Vidim da bi većina članova iz vladajuće koalicije, bar iz Demokratske stranke Srbije, podržali njegov amandman, ali je problem u tome što ne smete.
Jer, ako podržite, mi ćemo već na sledećoj sednici dobiti ponovo ovaj zakon, a to nam se dešavalo ranije, kada je u pitanju Mlađan Dinkić – da na sledećoj sednici dobijemo zakon gde su usvojeni amandmani koji se njemu nisu dopali i onda u sledećem zakonu, u izmenama, moramo da glasamo onako kako želi gospodin Dinkić, odnosno kako, ako prezentuje Vlada, prezentuje izgleda onako kako želi Vlada Republike Srbije.
Ako ste spremni da trpite takav diktat, vi ga trpite, naše je da obaveštavamo građane i da govorimo o tome da je sve ovo što predlažete zaista nepotrebno i da je neshvatljivo da u danu za glasanje prihvatite ovakav jedan amandman, koji predlaže samo da reč "ministar", zamenjuje "ministarstvo", time želeći da, jednostavno, građanima da nadu da jedna ekipa, tim, odlučuje o njihovoj sudbini, a ne jedan čovek, pojedinac.
Vi glasajte u danu za glasanje kako mislite da treba, a mi ćemo i dalje nastaviti da obrazlažemo ovakve amandmane, pogotovo ako pogledate ovaj zakon u članu 52. – u jednom delu se kaže da će Vlada bliže urediti nešto. Ispod toga sledi novi stav u kome kaže: "ministar će odrediti detaljnije". Znači, tamo gde se praktično Vlada obavezuje da će nešto urediti, ako je predlagač Ministarstvo finansija, mora da stoji ispod toga – i ministar će još bliže urediti.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 22. zakona koji sam podneo na izmene i dopune Zakona o PDV, glasi – član 22. briše se.        Odnosi se na član 22. u ovim izmenama i dopunama, a u stvari se odnosi na član 52 osnovnog Zakona. Šta je predviđeno članom 52. osnovnog Zakona? Predviđeno je da iznos prethodno plaćenog poreza, ukoliko je veći od iznosa poreske obaveze, obveznik ima pravo na povraćaj imovine. Ako se obveznik ne opredeli za povraćaj iz stava 1. ovog člana, razlika se priznaje kao poreski kredit i to je stajalo u Predlogu zakona i to je sasvim dovoljno.
Ovim izmenama se praktično nudi neka mogućnost poreskim obveznicima. Oni koji imaju poreski kredit da mogu tražiti povraćaj sredstava iz poreskog kredita naknadno i što je veoma čudno, jednom zakonskom uredbom se određuje najranije period kada oni mogu to da traže. Najranije mogu da traže tada i tada, a obično se zakonom uređuje kada najkasnije nešto može da se zahteva, kada ističu rokovi za nešto, a ovde je potpuno obrnuto.
Smatramo da ovaj član 22. nije trebalo da dođe u ove izmene, da je potpuno bespotreban, pogotovu što se u obrazloženju, odnosno onome što se daje u članu 22. dalje kaže da se ovim članom predlaže da poreski obveznik može tražiti povraćaj neiskorišćenog iznosa poreskog kredita podnošenjem zahteva najranije istekom roka za podnošenje poreske prijave za tekući poreski period. To se ovim članom 22. koji je predložen ovim izmenama i dopunama ne obezbeđuje.
On je već bio obezbeđen članom 52. gde je potpuno jasno rečeno u stavu 1. ako iznos prethodnog poreza, ako je veći od poreske obaveze, obveznik ima pravo na povraćaj sredstava. Ukoliko ne traži povraćaj sredstava, to će se smatrati poreskim kreditom.
Naravno, taj novac ne može propasti i potpuno je nejasno zašto vi želite na ovaj način praktično nekoga da terate da štedi u poreskoj upravi, novac koji on ne želi da štedi, jer možda hoće da štedi u banci.
Zašto bi neko imao poreski kredit, iako ga već ima i ako nije dobro obračunat porez. Zašto ga onda uslovljavati, kada on najranije može povući taj novac. To je osnovno na što se odnose izmene.
Znači, novac može da se povuče, trebalo bi da može da se povuče istog trenutka kada se utvrdi da je platio više i da taj poreski kredit ne želi da drži u poreskoj upravi. Hoće da vrati novac, hoće da ga uloži u neku drugu banku. Odakle pravo ministru da na ovaj način obavezuje one poreske obveznike koji imaju višak, koji imaju poreski kredit.
Kada oni najranije mogu tražiti povraćaj sredstava? Ovo ne bi trebalo da stoji u zakonu, jer vi time poreske obveznike destimulišete da vam plaćaju porez, a oni će vam plaćati i obračunavati manje, nego što treba, da se ne bi država služila njihovim novcem bespotrebno. Onda će morati da vam dodaju onoliko koliko im ministar propiše, pošto većinu stvari on propisuje. Izbegavaće da imaju višak novca da daju da bi se to vodilo kao poreski kredit, jer ako ga daju, pitanje je kada će ga izvući i da li ga mogu izvući.
Evo kako je rešio to ministar da praktično propiše, kako se može poreski kredit povući i ovo je stav koji se ubacuje, koji nije postojao u članu 52. osnovnog Zakona.
Kaže, poreski obveznik može da traži povraćaj neiskorišćenog iznosa poreskog kredita iz stava 2. ovog člana podnošenjem zahteva najranije istekom roka za podnošenje poreske prijave za tekući poreski period, što znači da se čeka neki kvartalni ili kraj godine. Potencijalno neko može godinu dana imati višak sredstava u poreskoj upravi i ne može da ih povuče, zato što mu to ministar ne dozvoljava. Iako je bilo ranije predviđeno da ako se obveznik, ukoliko ima višak sredstava, on može izvršiti njihov povraćaj, a ukoliko ne zahteva povraćaj, ta sredstva koja su višak smatraće se poreskim kreditom.
Ovde je praktično predviđeno da mora postojati poreski kredit, da će od većine da se obračunava porez na takav način da daju više novca nego što bi trebalo i to moranje poreskog kredita koje će biti u budžetu, oni će morati da čekaju jedan izvestan period dok im ne odobri neko u ministarstvu da mogu podneti zahtev za povraćaj ovih sredstava.
Zaista je nelogično, i zato se traži brisanje celog člana. Ovde bih još (pošto se neću javljati više po ovom zakonu) jednu stvar prokomentarisao, kako otprilike demagoški zvuči kada se prave obrazloženja za ovakve zakone. Obično se kroz obrazloženja želi predstaviti građanima kako će od ovog trenutka kada se ovo usvoji, sve da krene, sve da bude bolje.
Ima jedna veoma smešna rečenica u analizama efekata predloženih mera, gde se kaže: "Donošenjem ovog zakona omogućiće se građanima kupovina novih stanova". Toliko u Srbiji sve cveta, da je prosto neverovatno kako se omogućava kupovina novih stanova. Ljudi se grabe po agencijama, ne može država da izgradi stanove koliko ljudi imaju novca da kupuju i onda se kaže, a smanjenje poreske stope za pojedina dobra i usluge, pozitivno će uticati na životni standard građana.
To smanjenje stopa kako će pozitivno uticati na životni standard građana, rečeno je na kraju u efektima gde se kaže da izmene i smanjenje za pojedine stope, odnosno za pojedine proizvode, dobra i usluge, neće uticati na budžet negativno, jer će se proširiti stopa.
Znači, od povećanja standarda građana nema ništa, država je na svoje, možda će čak imati veće efekte od ovih izmena i dopuna za budžet. Nažalost, nama samo ostaje da građanima Srbije iznosimo ovo o ovim predlozima koja dolaze iz Ministarstva finansija.

Dame i gospodo narodni poslanici, najveći problem ovog predloga zakona sadržan je u članu 6. i članu 3.
Prvo, po osnovu ovoga predloga zakona vidi se da onome ko je predložio zakon nije jasno ko je korisnik zajma.
U članu 3. kaže da je korisnik zajma Republika Srbija, ali u obrazloženju pojedinačnih, odnosno objašnjenju osnovni pravnih instituta kaže se: "U odredbi člana 3. Predloga zakona uređuje se pitanje korisnika zajma, a koji je u ovom slučaju Republika Srbija, odnosno izvođač radova."
Na osnovu toga, kako je primetio narodni poslanik gospodin Krasić, vrlo je teško davati garanciju sam sebi, ali je problem u članu 6. sledeći - korisnik zajma dužan je da sredstva za otplatu zajma obezbeđuje prema planu otplate za svaku povučenu tranšu, u iznosu koji uključuje glavnicu, obračunatu kamatu i prateće troškove. U sledećem članu se kaže da otplatu zajma u stvari treba da vrši izvođač radova iz sopstvenih prihoda.
Šta će se desiti? Desiće se da će zajam od 120 miliona evra, koji će služiti za izgradnju mostova i traka na navedenom delu puta od Beograda do Novog Sada, potrošiti Republička direkcija za izgradnju na izvođenje građevinskih radova, a da će na kraju ta deonica po onom zakonu koji je već usvojen o davanju garancija biti izdata nekom drugom, ako već nije.
Taj neko drugi će da naplaćuje putarinu, Republička direkcija neće moći ništa, ali će sredstva povući i postaće dužnik na osnovu nečega što ne može kasnije naplaćivati.
Desiće se da od nekih drugih poslova koje bude radila i ostvarivala prihode moraće da daje Republici Srbiji, kao garantu sredstva za otplaćivanje i vraćanje kamate, a to će odvesti Republičku direkciju za izgradnju u propast.
Prvo, ne sumnjam da će ministar finansija ili neko posle na osnovu ovog zakona naterati nekoga u Direkciji, ko je u ovom slučaju izvođač radova, da prihvati ovakve uslove. On će možda naterati direktora ili nekoga ko bude hteo da prihvati po ovim uslovima da bude izvođač radova i da završene radove preda nekom koncesionaru, ali će nestati Republička direkcija za puteve.
Neće moći da vraća ovaj kredit koji će povući u visni od 120 miliona evra. Desiće se da će građani Srbije morati da vrate ovaj kredit. Zbog toga je i članom 6. i članom 7. nejasno regulisano ko će u stvari vraćati zajam. Ukoliko ne bude mogla da vrati Republička direkcija, ona neće moći, jer neće naplaćivati prihode, vratiće Republika Srbija.
Da ste samo na početku 3. člana znali ko je stvarni korisnik zajma, onda ne bismo došli do ovih problema, a možda i mi ne bi tražili da se svi ovi članovi brišu, jer da je neko drugo vreme i da građani žive dobro, da je socijalna, politička i druga privredna situacija u Srbiji dobra, ovakvi zakoni sami po sebi bi se podrazumevali, ne bi izazvali ovoliko bure u Skupštini i logično je da Republika Srbija daje garancije za određene zajmove.
Ali, obzirom da se sredstva po ovim zajmovima uglavnom troše nenamenski ili da se na ovaj način zadužuju građani Srbije koji neće ubirati prihode od onoga što se izgradi ovim zajmom, zato mi tražimo da se ovo briše, jer nemamo poverenje u one koji će raspolagati ovim novcem, ni kako će ga utrošiti, niti će država Srbija od toga imati koristi, jer su već rekli pre mene neki poslanici da je ta deonica već izdata pod koncesiju.

Dame  i gospodo narodni poslanici, javio sam se po ovom amandmanu iz razloga što sam pričajući u načelu o ovom zakonu upravo govorio o članu 18.
Naime, naslov iznad člana 18. glasi – Uslovi za davanje garancije, i ako pročitate videćete da u ovome nije naveden nijedan uslov zbog koga bi Vlada Republike Srbije dala garanciju za eventualno zaduživanje, ali je zato mogao da bude naslov iznad ovog člana – provizija ili, kako sam ja to rekao pričajući u načelu, reketiranje. Zašto reketiranje? Pogledajte član 1, pa ćete videti ko to može da se zaduži, a da mu Vlada da garanciju. To su: Republika Srbija, jedinica teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Republički fond za PIO i Nacionalna služba za zapošljavanje.
Kome to Vlada naplaćuje proviziju? Jedan deo ovih institucija koje sam nabrojao, normalno, neće imati rejting kod međunarodnih finansijskih organizacija da mogu da se zaduže i za njih Vlada, valjda je potpuno logično, treba da da garanciju, ali kome će to Vlada naplatiti proviziju zato što daje garanciju, kada se uglavnom ovi koji se zadužuju, koji su navedeni u ovom zakonu da se mogu zadužiti, finansiraju iz budžeta? Na neki način možemo reći da ovim Ministarstvo finansija pokušava da reketira samo sebe, što je veoma neuobičajeno.
Reći ću vam još nešto – za davanje garancije može se naplaćivati provizija. Videćete posle kada dođete do člana 20. i člana 21, gde takođe imamo amandmane, pa ću samo, da bih lakše objasnio ovaj član 18, pomenuti ove članove, kako u stvari to funkcioniše kada naplaćujete proviziju onima koje vi finansirate.
Kaže u članu 20: "Otplatu obaveze za koju je Republika dala garanciju vrši dužnik." U sledećem članu se kaže da te obaveze, ukoliko dužnik ne izvrši, praktično otplaćuje Republika. Ako otplaćuje Republika, zašto nije predviđeno u kaznenim odredbama šta će se desiti sa dužnikom koji ne može da otplati svoje obaveze?
Desiće se sledeće: najveći broj lokalnih samouprava zadužuje se kod lokalnih, podiže kredite kod poslovnih banaka, uglavnom domaćih, u dinarima, i nemaju nameru da vraćaju kredite, jer ne mogu da ih vrate iz sredstava kojima se puni budžet; i to ćete videti na velikom broju opština, da su se zadužili i prošle i pretprošle godine, da nisu vratili glavnicu, u stvari samo otplaćuju kamate.
I ove godine je budžetom najveći broj lokalnih samouprava predvideo zaduživanje. A za to zaduživanje praktično garanciju mora da da Vlada Republike Srbije, ali ukoliko oni ne vrate dug, Vlada će vratiti, odnosno Republika Srbija će vratiti dug, ali ti koji se zadužuju nemaju nikakvih obaveza, niti se na bilo koji način u kaznenim odredbama oni primoravaju da vrate dug.
Govorim vam da će najveći broj lokalnih samouprava, odnosno predsednika opština koji će biti u situaciji, uzimati novac od banaka i namerno neće vraćati dugove, jer ih na to niko ne prisiljava, finansiraće svoj budžetski deficit i onda ćemo doći u situaciju da će Vlada i pri takvim uslovima praktično uzimati proviziju. Ako uzme proviziju po članu 18. ovog zakona, tu proviziju će morati da da, i još dodatnih sredstava da bi otplatila kredit.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se povodom ovog amandmana zato što član 30, nažalost, ne reguliše ono što je bila želja, a treba da se odnosi na zabranu korišćenja privilegovanih informacija. O čemu se radi? Stav 1. ovog člana glasi: "Niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija". Ovo je potpuno dovoljno da ovaj član više ništa ne sadrži. Ovo je jedino što je trebalo da sadrži, ako je trebalo da sadrži.
Međutim, kad se krene u dalju razradu člana 30. dolazi se do stvari koje, praktično, mogu dovesti u zabunu i ovo što je rečeno u stavu 1. Naime, u stavu 2. se kaže: "Zabrana korišćenja privilegovanih informacija odnosi se naročito na lica koja raspolažu privilegovanim informacijama, kao što su: 1) zaposleni kod emitenta; 2) sva lica koja su u obavljanju svojih poslova saznala za privilegovane informacije; 3) sva lica koja su znala ili su mogla znati da su stekla privilegovanu informaciju."
Sada vam moram reći nešto u vezi sa ovim: "koja su znala ili su mogla znati". Prvi put sam se u životu sreo sa ovakvom formulacijom čitajući optužnicu Haškog tribunala protiv gospodina Momčila Krajišnika. Parafraziraću, ali tamo se u jednom delu optužnice kaže, na primer: 18. juna u Zavidovićima ubijeno je dva Muslimana i/ili Hrvata, za koja je gospodin Momčilo Krajišnik znao ili mogao da zna. Ovo je potpuno nelogično, jer je vrlo teško dokazati da li je neko za nešto mogao da zna. To sam pročitao u optužnici i duboko sam ubeđen da ovo ne bi trebalo da stoji u zakonu. Zakon nije optužnica, zakon je nešto drugo.
U ovom zadnjem stavu se kaže: "Lice iz stava 2. ovog člana kome su dostupne privilegovane informacije ne sme ih saopštavati drugim licima, niti na osnovu njih preporučivati drugim licima da trguju državnim hartijama od vrednosti." Praktično, u ovom drugom stavu se samo lica pod rednim brojem 2) obavezuju da ne smeju saopštavati informacije. Čemu su onda navedena lica pod brojem 1) i 3), ako samo lica koja su u obavljanju svojih poslova došla do privilegovanih informacija ne smeju saopštavati nikome drugom? Lica navedena pod 1) i 3) potpuno su bespotrebno navedena u ovom zakonu, jer se na njih neće odnositi nikakve sankcije koje su propisane u kaznenim odredbama.
Sada ću vam na jednom primeru pokazati besmisao ove formulacije – za šta je neko znao ili mogao da zna. Recimo, ja sam možda mogao da budem pilot. Većini je poznato da nisam. Ako sutra štrajkuju piloti JAT-a, recimo, neko će mene da pozove na odgovornost. Ja im kažem da sa tim nemam ništa, da ja nisam pilot, a onaj ko me je pozvao na odgovornost kaže – nisi, ali si mogao da budeš.
Da li sam ja kriv zato što sam mogao svojevremeno da upišem neku školu koja bi me obrazovala da postanem pilot? Naravno da nisam. Govorim vam to zbog toga što je ovo bilo u jednoj optužnici i što ne bi nikad trebalo na ovakav način da se definiše materija koja se nalazi u bilo kom zakonu.
Dakle, ovaj član treba brisati, iz prostog razloga što je opterećen nepotrebnim stvarima i što će dovesti do velike zabune tumačenjem ovih lica navedenih pod 1), 2) i 3), kada se kasnije bude primenjivao član 31.
Pogledajte i videćete tamo da ministar odlučuje o tome kome će zabraniti u narednom periodu, recimo, od tri godine, trgovinu hartijama od vrednosti. On to može uraditi na osnovu toga što će neko nekoga potkazati da mu je dao informaciju, a nije dao, ili što će ministar pretpostaviti da je neko mogao da zna informaciju, a nije je znao. On ima ovlašćenja da propisuje kome će izreći zabranu. To je loše.
Ovaj član treba da se briše. Nije ga trebalo opterećivati. Da je ovaj zakon jednostavan, možda Srpska radikalna stranka ne bi podnosila na njega ovakve amandmane. Potpuno je bio dovoljan samo stav 1: "Niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija", pogotovo zato što ste članom 2. ovog zakona propisali šta je to privilegovana informacija.

Amandman na član 20. glasi – član 20. predloženog zakona briše se. Inače, član 20. odnosi se na prinudnu likvidaciju i kaže se: ″Na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za rad NBS odmah donosi rešenje o likvidaciji banke, odnosno druge finansijske organizacije.″ I, drugi stav ovog člana: ″Na osnovu rešenja o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja NBS odmah donosi rešenje o likvidaciji društva za osiguranje.″ Naravno, amandman glasi – briše se član 20, sa ciljem koji je već naveden i jer smo u suštini protiv ovakvog zakona.
U razlozima za donošenje zakona kaže se da opravdanost nove pravne regulative itd. leži u neophodnosti jačanja stabilnosti bankarskog sistema. Mi smo pre godinu i pre godinu i po dana ubeđivani da je bankarski sistem stabilan. Nije na odmet da se ponovo vrši jačanje stabilnosti, ali dokle će se to jačanje stabilnosti vršiti i kada ćemo jednom doživeti da nam neko kaže – bankarski sistem je potpuno stabilan.
U drugom delu ovog razloga kaže se – i povećanje poverenja građana u bankarski sistem. Isto smo ubeđivani, povodom svakog zakona koji se tiče oblasti finansija, da je bankarski sistem veoma stabilan, da građani imaju poverenje, da raste štednja itd. Podsetiću vas da najveći broj onih koji imaju račune u bankama koristi te račune isključivo zato da bi preko njega primili platu, a da je veoma mali broj onih koji štede u bankama. Uglavnom su to neki koji su bliski onima koji kreiraju monetarnu politiku i znaju kako će se kretati kamate i do kada će biti stabilnost na finansijskom tržištu i imaju novac da štede.
Navešću vam jedan primer: u stotinama agencija koje su već osnovane rade hiljade ljudi, a neki od njih imaju ogromna primanja, i više stotina hiljada dinara. Ako sada uporedite podatak koji je danas izašao u novinama – da je u opštini Lebane prosečna plata nešto preko 2.000 dinara, onaj koji ima 300.000 dinara, više od 20 ljudi, imaće prosek preko 200 evra, tako da se taj prosek lako napravi. A da ne pominjem primer Bogoljuba Karića koji ima platu od 300.000 i nešto evra, ravno 1.500 onih iz Lebana, koji ne primaju nikakvu platu; u proseku sa 1.501. Bogoljubom Karićem imaće prosečnu platu od više od 200 evra.
Smatramo da je novac u Srbiji neravnomerno raspoređen, da se nalazi u rukama malog broja ljudi, da je najveći broj građana Republike Srbije u strašnim ekonomskim problemima i zbog toga postoji nerazumevanje između vas koji ovakav zakon branite i nas koji ga kritikujemo, jer je mnogo veći broj onih koji praktično ne mogu da žive u Srbiji životom dostojnim čoveka.
Još nešto iz obrazloženja, u razlozima za donošenje ovog zakona objašnjava se da se članovima od 6. do 21. omogućava da se sprovodi što efikasniji postupak stečaja i kaže se – do sada je nadležni sud bio dužan da donese rešenje u roku od tri dana od dana donošenja rešenja NBS o oduzimanju dozvole za rad, odnosno oduzimanju dozvole za poslove osiguranja. Novim zakonom je određeno da to bude najkasnije prvi radni dan po prijemu rešenja od NBS.
Zaista mi je nejasno čemu ovolika žurba, da li je tri dana bio toliko veliki rok da je morao da se skrati na prvi radni dan, koji opet može biti tri radna dana, i šta će to neka banka ili osiguravajuće društvo za ta dva dana više moći da uradi, odnosno ne uradi, čime bi se ugrozila finansijska stabilnost u Republici Srbiji.

Kada bi ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama rešio sve probleme u našem pravosuđu onda bi sigurno i poslanici SRS bili za povećanje ovih sudskih taksi. Amandman na član 43. glasi: "Član 43.briše se". Član 43. se odnosi na sledeće: "U tarifnom broju 39. stav (1) broj: "200" zamenjuje se brojem: "260", a broj: "400" zamenjuje se brojem: "520". Odnosi se na opomenu kojom se neko poziva da plati taksu koju je bio da dužan da plati i bez opomene.
Međutim, uvođenje ovakvih sudskih taksi i povećanje sudskih taksi, neće poboljšati ni iskoreniti korupciju koju imamo u sudstvu, niti će učiniti sud ažurnijim.
Gospodine ministre, navešću ću vam dva primera, pošto nisam pričao u načelu, o dva drastična primera, o tome kako funkcioniše sudstvo danas u Srbiji, odnosno kako je funkcionisalo u prethodnih nekoliko godina. Prvi primer je iz 1999. godine u Novoj Pazovi. Posle svađe dva mlada čoveka, jedan od njih je otišao svojoj kući, uzeo pištolj za koji nije imao dozvolu, vratio se pred kuću tog drugog dečka, pozvao ga i brutalno na kućnom pragu ubio njega, ubio mu oca i ubio mu sestru od 19 godina. Za to trostruko ubistvo kažnjen je sa 40 godina zatvora, pošto tada nije postojala smrtna kazna, kao ni danas.
Posle samo kratkog vremena, Vrhovni sud mu je smanjio kaznu na 14 godina zatvora, a u Pazovi se priča, javna je tajna, da je familija ogromne pare dala pojedinim sudijama u Vrhovnom sudu i, nažalost, uspeli su u tome. Da su novac dali advokatima, ne bi bilo strašno, ali hoću da vam kažem kakvo je stanje danas u sudu, kakvo je bilo ranije i kakvo je danas, kako se za novac može kupiti pravda.
Jedan drugi primer je o ažurnosti sudova, kod nas u Boru. Naime, profesor na Tehničkom fakultetu, doktor tehničkih nauka Leonida Stuparević je 2000. ili 2001. godine optužena da je uzimala mito od studenata za polaganje ispita. Posle dugotrajnog procesa, kada je ceo sudski proces završen, pre godinu i po dana, još ne postoji rešenje o tome da li je ona kriva i da se uputi na izdržavanje kazne, ili je ona nevina i da se vrati na posao. U međuvremenu, zbog javnosti Srbije, skrećem pažnju na to da je doktor tehničkih nauka, koja ima ogroman broj objavljenih radova po stranim časopisima, danas u stanu bez struje, jer godinama ne prima platu.
Ne može praktično da izdržava, pošto je samohrana majka, sina koji je takođe student. Sudija taj koji je vodio predmet, koji već godinu i po dana nije doneo rešenje posle završenog procesa, predložen je za sudiju Vrhovnog suda, gospodine ministre, i ovo biste trebalo da upamtite. Možda je već izabran i možda je već sudija Vrhovnog suda, nisam dobro upućen.
To su drastični primeri o kojima treba voditi računa, tako da takve stvari koje se dešavaju, nažalost, danas u našem pravosuđu neće ispraviti ovakvo uvođenje povećanja, odnosno povećanje sudskih taksi.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 12. je veoma kratak: – "Ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa obezbeđuje odgovarajuće prostorije i sve druge tehničke uslove potrebne za efikasan rad Posebnog tužilaštva i Veća.
Tražimo da se ovaj član briše, iz razloga što je ovde u finansijskim sredstvima potrebnim za sprovođenje ovog zakona predviđeno da 50 miliona dinara, odnosno tačno 49.610.000 dinara treba u budžetu odvojiti od dodatnih sredstava da bi se sproveo ovaj zakon. Po nama, kao što ste već čuli od predstavnika SRS, ovakav jedan zakon je potpuno nepotreban.
S obzirom na to da ova problematika u najvećem broju podleže Krivičnom zakoniku, i mogli su se postupci voditi pred do sada postojećim sudskim okvirima i pred sada postojećim sudovima.
Ovde ima jedna nelogičnost, a kaže se da će Treći opštinski sud biti sedište novoformiranog veća i tužilaštva, ali je ipak izdvojeno 24.610.000 dinara za opremanje prostorija.
Pretpostavljam da se neće praviti nikakve nove prostorije, pretpostavljam da u Trećem opštinskom sudu već postoje sredstva za rad, počevši od računarske i druge tehnike. Ovih 25 miliona je novac koji će se praktično utrošiti u neke druge svrhe. Jasno, zbog finansijskih sredstava koja treba da se obezbede u budžetu, a budžet se puni kao što i sami znate, uglavnom iz potrošnje, iz džepova građana.
Voleo bih da ovaj amandman prihvatite i da ovaj zakon u potpunosti ne usvojite.