Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon o radu je pokazao jasnu želju Vlade Republike Srbije da praktično svoje radno sposobne građane stavi u jedan ropski odnos prema poslodavcu i zaista su radnici u Srbiji potpuno obespravljeni. Mogli su da imaju i po ovom zakonu neku vrstu motivacije za rad, pa i neko dostojanstvo, međutim, ovim izmenama i dopunama pokušano je da se sve to potpuno uništi.
Analiziraćemo član po član i videćete šta se to menja u već postojećem Zakonu o radu i, nažalost, od svih ovih članova svi su restriktivniji prema radnicima i time omogućavaju da poslodavci koriste radnike i zloupotrebljavaju na svaki mogući način.
Kod člana 1, koji se odnosi na član 62. Zakona o radu, kaže se u stavu 3. reči "ministarstvo nadležno za poslove rada, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja" brišu se, a to u stvari znači da je poslodavac do sada bio dužan da, ukoliko želi da uvede noćni rad, zatraži mišljenje ministarstva nadležnog za poslove rada i ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, a sada je ostalo samo da zatraži mišljenje sindikata.
Verujem da veliki broj vas ima u svojim porodicama zaposlene koji rade kod poslodavca i znaju, imaju informacije o tome da praktično poslodavci vladaju sindikatima ili njihovim čelnicima na razne načine, potkupljujući ih i time praktično dobiće uvek mišljenje sindikata za uvođenje noćnog rada, iako ne postoje uslovi za obavljanje noćnog rada, iako nije adekvatno osvetljenje ili sredstva higijensko-tehničke zaštite, sindikat je lako potkupiti i onda će oni da dobiju lako mišljenje sindikata.
Međutim, kada je u pitanju mišljenje Ministarstva za zdravlje, teško bi dobili, recimo, dozvolu da uvedu noćni rad, da neko na mestu portira ili čuvara noću, bez ikakve prostorije, na otvorenom, dežura celu noć i čuva imovinu poslodavca, na mrazevima, što priznaćete šteti zdravlju, posebno uz neadekvatna sredstva higijensko-tehničke zaštite.
Dakle, izbegnuto je sve ono što je moglo poslodavca opteretiti u smislu da mora potražiti mišljenje oba ova ministarstva. Jednostavno će sa predsednikom sindikata izlobirati sindikat i dobiti lako pristanak da uvede noćni rad na poslovima za koje smatra da je potrebno.
Član 2. odnosi se na član 77. Zakona, a u njemu se kaže da se stav 3. tačka 2) menja i glasi – "na dan dobrovoljnog davanja krvi."
Poznato vam je da je dugo godina unazad naša zemlja praktično među retkim u svetu imala malo problema sa dobrovoljnim davaocima krvi. U zadnjim godinama je to veliki problem. Ljudi nisu motivisani da daju krv. Zakonom je bilo predviđeno da mogu koristiti dva slobodna dana pored tog dana kada su dali krv.
Ovim izmenama i dopunama to im se pravo uskraćuje i oni praktično mogu da ne rade, odnosno imaju plaćen dan, samo taj dan kada su dali krv, zato što je neko verovatno u ekspertskom stilu zaključio da to ne ostavlja neke posledice po zdravlje i da je jedan dan dovoljno da se kasnije može nastaviti normalno da radi.
Dakle, vidite po ova prva dva člana da je u pitanju skraćivanje dosadašnjih prava koja su imali radnici po raznim osnovama, a i ostali članovi su praktično, svi do jednog, podređeni poslodavcu i imaju za cilj da radnike dovedu, a kako sam rekao na početku, u jedan robovski odnos prema poslodavcu. Radnici praktično nemaju nikakva prava.
Član 3. odnosi se na porodiljsko odsustvo. Do sada je bilo jasno zakonom predviđeno za prvo, drugo, treće i četvrto dete koliko zaposlena osoba ima pravo na porodiljsko odsustvo.
Međutim, dodat je član 94a koji je jako nejasan, a koji treba da stvori iluziju nama poslanicima i građanima Republike Srbije da, eto, isto se to pravo zadržava, a u stvari u prvom stavu člana 94a vidi se da je on potpuno nejasan i može se tumačiti na različite načine.
Kaže u pravom stavu: "Zaposlena žena ima pravo na porodiljsko odsustvo i pravo na odsustvo sa rada radi nege deteta za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine." Posle to dole razrađuje, ali za treće i četvrto dete u ukupnom trajanju od dve godine.
Bilo je predviđeno i za treće dete da bude dve godine i za četvrto dete dve godine, a ovo će se zloupotrebljavati, siguran sam u to i opet će ići na štetu onih koji rade i koji su zaposleni, a koriste pravo na porodiljsko odsustvo. To je, verovatno, doprinos ove vlade u suzbijanju bele kuge i onoga što najviše opterećuje naš narod.
A da se restriktivno nastavilo prema ovom zakonu o radu po svim članovima, evo i člana 5. U članu 108. stav 1. tačka 4) opet izmena ide na štetu zaposlenih. Kaže, po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu 0,5% od osnovice, a sada je to smanjeno, kada su u pitanju prava zaposlenih na utvrđenu zaradu, na 0,4%.
Zato nikako ne može da se prihvati objašnjenje ministra na početku da je to, eto, samo zato da bi se otklonile neke kolizije u članovima koji su postojali. Vidite i sami već po ovih prvih pet članova da nije tačno da je bila želja ovih izmena i dopuna da se eventualno otklone neke kolizije, nego praktično da se restriktivno deluje dalje na prava radnika.
U članu 111. stav 3. briše se i izbacuje se to da je potrebno da se opštim kolektivnim ugovorom utvrđuju uslovi po kojima poslodavac i zaposleni mogu ugovarati minimalnu zaradu. Znači, ostaje to da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu.
Drugi stav, ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kom se vrši isplata.
Znači, uslovi se posebno ne utvrđuju i ne utvrđuju se kolektivnim ugovorom, jer dovoljno je da zaposleni pruža mogućnost poslodavcu da će nekim ljudima, kojih hoće da se otarasi, moći pod raznim pritiscima, a primenjujući možda i pretnje i ucene, da ih dovede u situaciju da pristanu da odu.
To je ono šikaniranje, a o kome je govorio moj prethodnik, da će da pristanu sa minimalnom otpremninom da odu, jer to nije regulisano kolektivnim ugovorom. Poslodavca praktično neće ništa obavezivati da mora da poštuje osnovne ljudske norme, a kada je u pitanju ponašanje vlasnika kapitala prema zaposlenima.
U članu 189. zakona ne postoji ništa što bi moglo da obraduje radnike, tako da ove izmene nisu, kao što vidite, samo otklanjanje kolizije. Kaže se članom 8. da se u članu 189. stav 1. menja tako što se praktično briše ovo trajanje otkaznog roka i otpremnina se utvrđuje opštim aktom i ugovorom o radu. Izbacuju se neke stvari, a to ide u skladu sa generalnom politikom koju vodi ova vlada.
Izbacuje se zadnji stav iz člana 189. koji je regulisao do sada prava zaposlenog u slučaju da je pozvan na vojnu vežbu i da se nalazi na odsluženju vojnog roka itd. To je potpuno izbačeno i sada zakon o radu tu materiju ne tretira.
Naravno da nema potrebe više kada ste ovako uspešno uništili vojsku, a pretpostavljate da neće više biti vojnih vežbi, pretpostavljate da će uskoro zaposleni odlaziti, oni koji su svoj radni ugovor započeli pre odlaska na odsluženje vojnog roka.
Pruža im se mogućnost da ne idu u vojsku. Alarmantni podaci u tom pogledu su da se od 9.000 pozvanih vojnika prošle klase na odsluženje javilo samo 4.000. Za takvo uništenje vojske kriva je ova vlada, a kriv je i Savet ministara.
Čini mi se da to radite potpuno svesno, sprovodeći možda naloge koje dobijate, možda time što su se vaši ministri koji se bave ovom oblašću okružili ljudima koji nemaju dobre namere prema našoj zemlji kada je u pitanju bezbednosni sistem, koji u potpunosti je podriven. Vi ćete, kao Vlada, po tome ostati upamćeni u narodu.
Apelujem na poslanike koji podržavaju Vladu da se sete kada budu glasali o ovom zakonu da imate članove porodica koji rade kod poslodavaca i da ćete ovim praktično, svoje članove porodice, a šire gledano sve zaposlene u Republici Srbiji gurnuti u još dublju bedu i oduzeti im i ona prava koja su mogli da imaju i na koja su se mogli pozvati.
Član 10. nastavlja, naravno, u stilu tih restriktivnih odredaba, gde se kaže da se u članu 191. dodaje stav 4. koji glasi: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu."
Opet ste našli način koji je dosta sramotan, praktično da ljude izgonite sa posla, bez prava da može bilo ko da ih zaštiti, pa i sud.
Ovaj član se odnosi na to da sud mora da štiti one radnike koji, iako nisu pravili prekršaje u toku rada, mogu biti jednostavno na zahtev poslodavca, iako je sud doneo rešenje o tome da oni nisu krivi, pa odbijeni da se vrate na posao. Dosadašnji član 191. je predviđao da oni moraju da se vrate na posao, pa potom poslodavac da im isplati sve ono vreme za koje nisu radili.
Sada se stavlja da treba da glasamo o nečemu što je već postojalo, ali na jedan malo suptilniji način, ne grubo nego eto dodavanjem novog stava, gde se kaže da poslodavac praktično može i posle donesene odluke suda da kaže, dobro, sud je doneo odluku, ali to se meni ne sviđa i tražim od vas da ga ne vratim na posao, a isplatiću mu ono što sam morao da mu isplati ionako posle sudske odluke, samo što bi onda morao i praktično da ga vratim na posao, a sada to ne moram naravno.
Članovi 11, 12. i 13. odnose se na to kada će se neke odredbe ovih izmena primenjivati, do kada će važiti neke koji su u postojećem Zakonu o radu, a kada će početi da se primenjuju ove nove. Verujte mi, od prvog do zadnjeg člana, koji se tiče izmena ovog Zakona o radu, sve do jedne su restriktivne prema radnicima i sve do jedne dovešće radnike u Srbiji u još teži položaj, kada je u pitanju njihov odnos prema poslodavcu, a pogotovu ove odredbe gde se ukidaju praktično mišljenja određenih ministarstava po nekim pitanjima i gde se ignorišu ili se stavljaju van snage kolektivni ugovori koji su sklapani.
Tu se jedan deo prava načelno daje sindikatima, ali ako dobro pogledate situaciju u Srbiji između zaposlenih i poslodavaca, i vidite ulogu sindikata u ovim vremenima, videćete da je svakog sindikalnog aktivistu moguće kupiti time što ćete mu zaposliti dete, suprugu ukoliko ne radi ili raznim drugim sitnicama, a zauzvrat dovedeni smo u takvu situaciju.
Ti ljudi će biti u stanju da izdaju ceo svoj sindikat, sve kolege sa kojima rade, zarad ličnog interesa. To se uvek dešava u onim trenucima kada je ogromna socijalna beda i ekonomska kriza, kada ljudi gube i ono malo morala što su mogli da zadrže doskoro. Ovaj zakon i ove dopune će zaista biti sraman pečat ove vlade. U ovo ćete se uveriti vrlo brzo. Moguće je čak, ako pravilno radnici u Srbiji shvate šta se nudi ovim izmenama i dopunama, da se suočimo sa velikim socijalnim nemirima.

Čuli smo da se Vlada ponaša kao radio-prijemnik, izgleda da intenzivno prikuplja signale. Međutim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar da nije stigao danas na dnevni red ubeđen sam da se ništa u Srbiji ne bi izmenilo.
Da nema ovih izmena ova oblast bi potpuno funkcionisala na način kako funkcioniše, ali jedna potvrda za moju tvrdnju jeste i u članu 3. pa nadalje, gde se uglavnom ovim izmenama predviđa uvođenje registratora. Ovo je, naime, mogla Agencija za vođenje privrednih registara da jednostavno uredi svojim unutrašnjim aktima, statutom Agencije i da na osnovu tog statuta uvede registratora. Nije bilo potrebe za tim da Skupština danas raspravlja.
Međutim, šta je ono što je ovo ministarstvo kao predlagač izbeglo, a što se strahovito branilo u prethodnim predlozima zakona, to je u članu 3. koji se odnosi na član 57, gde je predviđeno da se registrator imenuje na period od četiri godine, s tim što isto lice ne može biti ponovo imenovano.
Mi smo ovde imali mnogo puta o tome raspravu, gde se tvrdilo da je neophodno pet godina za imenovanje pojedinih lica iz razloga, kako je to nama obrazlagano ovde, da bi se postiglo da to budu vanstranačke ličnosti, ličnosti koje nemaju veze sa politikom i da se održi kontinuitet u radu nekih organizacija, agencija, ili da su u pitanju neke druge ustanove i da je neophodan taj period od pet godina.
Sećam se onih iz Vlade koji su zdušno branili te stavove, a vidite da predlagač, Vlada, ima ministarstvo kome je potpuno jasno i kaže četiri godine. To se izbegavalo zbog toga što je otprilike četvorogodišnji redovni ciklus kada su izbori u pitanju, ovde to nije smetalo da bude četiri godine i ovo niko neće kritikovati.
Na kraju ovog člana, govori se o tome da registrator može biti razrešen pre isteka perioda na koji je imenovan, a navedena su tri razloga: na zahtev registratora, a što je potpuno logično; ako registrator ne obavlja svoju funkciju u skladu sa zakonom, takođe potpuno logično; na kraju, iz drugih razloga utvrđenih zakonom.
Ako su ti drugi razlozi utvrđeni ovim zakonom, onda je trebalo da stoji - i iz drugih razloga utvrđenih ovim zakonom. Međutim, ovim zakonom drugi razlozi nisu utvrđeni zbog kojih može biti razrešen, ali i nekim drugim zakonima. Ne znam da li to možda nije predviđeno Zakonom o državnim službenicima, ali ako jeste, to niste mogli staviti ovde, u ovoj zakon, jer je on na dnevnom redu tek na kraju ovog zasedanja.
Znači, ništa se suštinski ne bi izmenilo da ovo praktično nije danas na dnevnom redu. Poslanici se oko ovog zamaraju, Agencija za privredne registre zaista je mogla ovo da obavi svojim nekim aktom, praktično statutom da propiše postojanje registratora itd.
Kod člana 5. koji se odnosi na član 60, takođe sam prilično pozitivno iznenađen, gde kaže da visinu naknade iz stava 1. ovog člana određuje upravni odbor Agencije uz saglasnost Vlade Republike Srbije. Ubeđen sam da je to samo zato što ovaj predlog ne dolazi iz Ministarstva finansija. A da nekim slučajem dolazi iz Ministarstva finansija, ovde bi stajalo da visinu naknadu iz ovog stava određuje ministar nadležan za poslove te i te.
Prema tome, osvrnuću se vrlo kratko na obrazloženje. Kod razloga za donošenje zakona naveli ste kao jedan od razloga: zakon se donosi kako bi se zainteresovanim licima omogućilo da istovremeno založe pokretne stvari i zadrže ih u državini.
Valjda je cela suština zakona, ovo o založnom pravu na pokretnim stvarima, da ih imalac založi, ali da ih zadrži u državini, jer u protivnom bi to bilo otuđenje po bilo kojoj osnovi, da li je razmena ili prodaja, a suština celog zakona jeste u tome i ne vidim zašto bi to stajalo u obrazloženju ovih dopuna i izmena.
Jedna stvar mi je posebno smešna, moram to priznati, a vezana za ovaj zakon, opet u razlozima za donošenje, gde se kaže da je Agencija sa vođenjem registra privrednih subjekata i registra finansijskog lizinga otpočela još 31. decembra 2004. godine. Stvarno mi nije jasno ko to radi 31. decembra, uoči Nove godine. Verujem da nikoga nisu registrovali taj dan, možda su napravili neku proslavu da bi, eto, pred Novu godinu, kod građana se stekao utisak kako još nešto uspešno počinje da funkcioniše.
Da je bar ovde 3. ili 4. januar, kada prođu novogodišnji praznici, pa bilo bi potpuno jasno. Nije mi jasno šta bi ovome ko je pisao obrazloženje da stavi da je agencija otpočela još 31. decembra 2004. godine.
Zaista, uoči Nove godine voleo bih da predlagač izađe i da kaže da li su išta oni registrovali taj dan, osim onoga što su naknadno napravili neku prigodnu proslavu pre dočeka Nove godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvi zakon u ovom redu zakona je Predlog zakona o javnom dugu. Čuli ste već od poslanika SRS da niko ne spori potrebu za jednim ovakvim zakonom.
Gospodin Krasić je pojedinačno obrazlagao stavove SRS, vezano za pojedine članove. Samo bih prokomentarisao dva člana iz ovog zakona. To je član 18, koji se odnosi na uslove za davanje garancija, gde se kaže da za davanje garancije može da se naplaćuje provizija. Pod kojim uslovima? Kaže se: "Ministar finansija bliže uređuje uslove koje moraju da ispunjavaju dužnici da bi Republika dala garanciju, postupak za podnošenje zahteva, sadržinu zahteva za davanje garancije, uslove u pogledu instrumenata obezbeđenja, kao i visinu provizije iz stava 1. ovog člana".
Nije sporno da se naplaćuje provizija, ali se postavlja pitanje kome to proviziju naplaćuje ministarstvo ili Republika kao garant toga. Zakonom o javnom dugu predviđeno je da se država može zaduživati radi finansiranja deficita tekuće likvidnosti, finansiranja budžetskog deficita, za refinansiranje i za finansiranje investicionih projekata, računajući naravno i lokalnu samoupravu.
Sada prosto ispada da ministarstvo, odnosno Republika na neki način reketira opet svoju državu, nekome želi da naplati proviziju tako što će mu dati garanciju, a radi se o tome da je to novac koji stiže državi. Nejasno mi je stvarno šta se ovim članom želelo postići i zašto je predviđeno da se može naplaćivati provizija ako je ovim zakonom namenjeno da za javni dug striktno može država davati garanciju samo za pojedine oblasti za koje se uzima kredit.
Član 30. Predloga zakona o javnom dugu odnosi se na zabranu korišćenja privilegovanih informacija. To je u poglavlju VI. državne hartije od vrednosti. Vidite šta se ovde kaže: da niko ne može da kupuje državne hartije od vrednosti korišćenjem privilegovanih informacija.
Onda je navedeno koja to lica eventualno mogu imati privilegovane informacije i naravno da je predviđeno da ne smeju na osnovu toga što poseduju takve informacije – tajne informacije, da ih šire dalje, da ih nekome prenose i da neko, na taj način, kupovinom državnih hartija od vrednosti dođe do određenog profita.
Povodom ovog člana došao sam do kaznenih odredbi, da vidim kako je to sankcionisano za one koji ne smeju to da rade. Veoma mi je zanimljivo da je u kaznenim odredbama član 30. veoma vešto zaobiđen. Ovde su predviđene kazne za član 29. koji se odnosi na nešto drugo, za član 31, ako se krše njegove odredbe, a koji se opet odnosi na nešto drugo, ali za davanje informacija koje su privilegovane nema nikakvih kaznenih odredbi, što znači da će pojedini ljudi koji rade u određenim državnim službama, koje imaju takve informacije, te informacije moći izuzetno dobro da naplate, a da praktično po ovom zakonu neće postojati mehanizam kojim bi bili kažnjeni.
Kada su u pitanju drugi zakoni koji se odnose na davanje kontragarancija Republike Srbije po osnovama raznih zaduživanja, vidi se, pre svega, da je najviše novca do sada uzeto i u budućnosti se planira da se uzme od Evropske investicione banke.
Međutim, tu je i Evropska banka za obnovu i razvoj, razne finansijske organizacije iz Nemačke, Vlada Poljske i to odaje utisak kod poslanika, a i kod građana Republike Srbije koji su u situaciji da poseduju takve informacije, da se jednostavno Vlada ponaša na način da je pojedine predstavnike poslala da putuju po zapadnim zemljama i, žargonski rečeno, pokušaju da "zavrnu" što veći broj finansijskih institucija. Ako uspeju – dobro je, a ako ne uspeju – opet je dobro. Ali, garancija za sve to što se uzima biće Republika Srbija.
Naravno da je utisak da neko veoma žuri da praktično za kratko vreme proglasi neku vrstu stečaja nad Republikom Srbijom. Jer, očigledno je da preuzimanje ovolikih garancija uskoro neće moći da garantuje ni Republika Srbija, pa se pitam, kao čovek, i verovatno delim mišljenje većine građana Srbije, zašto tako poštovani u svetu niste uspeli da obezbedite garancije, bar za neki deo ovih kredita, recimo nekih drugih vlada – vlada zapadnih zemalja koje su nam privredu uništile prvo sankcijama, a zatim besomučnim bombardovanjem?
Zašto, ako ne žele da plate ratnu odštetu, ne budu bar garant (neka od tih vlada) za neke kredite koje bismo upotrebili ovde za investiranje, pre svega, u proizvodnji, da bismo na neki način pokrenuli ovu našu privredu, zaposlili ljude, da bismo obezbedili koliko-toliko pristojan život u Republici Srbiji.
Naravno da od toga nema ništa, jer ste ih amnestirali, i sada se postavlja pitanje do kada će Srbija, do kada će građani moći da izdrže da se na ovakav način daju garancije, a da praktično ova skupština nema uvid u to kako se troši novac koji stiže povodom ovih garancija.
Evo vam primer da je u Elektroprivredu iz Nemačke finansijske organizacije KFE stigao već određeni novac, međutim poslanici daju garanciju, ali nisu imali priliku da im neko iz Vlade ovde dođe i kaže na koji način je utrošen taj novac.
Prilikom donošenja Zakona o energetici osnovane su dve agencije. Mislim da bi i one morale s vremena na vreme, bar preko članova Vlade, da podnesu jednu vrstu izveštaja, jer raspolažu ogromnim novcem iz budžeta građana, da bismo jednostavno kao poslanici, (ne mislim na poslanike jedine opozicione stranke – SRS, mislim na vas koji podržavate Vladu) mogli da znamo za šta je pametno dati garanciju, a za šta nije i šta će nam se desiti uskoro kada konačno Vlada bude morala da prizna da je zemlja prezadužena, da ne možemo vraćati dugove i koga to planirate da, eventualno, proglasi Srbiju državom pod stečajem.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo osam tačaka dnevnog reda u objedinjenoj raspravi: četiri tačke su izmene i dopune zakona koje smo ne tako davno usvojili, a od preostale četiri dve se praktično odnose na osnivanje novih agencija.
Ovo što se radi izmenama i dopunama govori nam praktično da Vlada zaista nema strategiju kada je u pitanju finansijski deo koji vodi i zato nam ovakvi predlozi stižu ponovo na razmatranje.
Međutim, pokušaću nešto da kažem o Predlogu zakona o agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije.
Mi smo osnovali jednu agenciju, čini mi se da se zove agencija za promociju izvoza Republike Srbije ili slično, i trebalo je prilikom predlaganja osnivanja ovakve agencije, bar ovde na početku, ministar da kaže šta su rezultati ove prethodne agencije koja je osnovana.
Rezultati su potpuna katastrofa, prošla godina je završena sa spoljnim deficitom od 6,18 milijardi dolara, a pri tome su uzeti krediti za više od dve milijarde dolara, pri čemu smo državu zadužili efektivno za milijardu i 700 miliona dolara, jer je deo tih kredita upotrebljen da se otplati jedan deo glavnice.
To govori da Srbija užurbano ide ka potpunom ekonomskom slomu i mi se tome moramo suprotstaviti, ali siguran put da se suprotstavimo takvom propadanju nije donošenje ovakih zakona, jer sam vam već rekao da se u stvari radi o četiri izmene zakona i o osnivanju dve nove agencije.
Mislim da ovakva politika enormnog zaduživanja zemlje, pri čemu je već uništen domaći bankarski sistem, uništava se svaka privredna aktivnost, zaista neće pružiti građanima Srbije budućnost, nikakvu nadu za neki privredni rast.
Naravno da će oni koji vladaju svoja neostvarena predizborna obećanja platiti na nekim sledećim izborima, ali se postavlja pitanje kako će se naplatiti ono što je rađeno od strane pojedinih ministarstava, gde je direktno kršen Ustav, gde su kršeni zakoni i da li će pravda biti dostupna do te mere da takvi ljudi ne plaćaju svoje eksperimente samo na izborima, nego da to plaćaju pred sudovima.
Moram da pomenem onda što je ministar rekao kada je u pitanju 800 miliona dinara kredita za Bor, Kragujevac i Vranje, s obzirom na to da sam iz Bora.
Podsetiću vas, nekoliko sam puta to do sada govorio sa ove govornice, da je prošle godine u julu obećano 30 miliona evra kredita za RTB Bor i nekoliko puta sam lično pitao ministra šta je sa tim kreditom, jer obećanja su bila – za 15 dana, za mesec dana će biti.
Kao što vidite, sada je spalo, ako se ova cifra podeli na ta tri grada, trebalo bi da bude oko tri miliona evra po jednom od tih velikih sistema za koje se planira da se restrukturiraju ili da se dovedu u situaciju da mogu da funkcionišu.
Naravno da su građani, govorim sada za Bor, razočarani, jer su već godinu dana intenzivno, svakodnevno bili obaveštavani da se priprema kreditna linija od 30 miliona evra, a na kraju se to sve svelo na to da će se osnovati neko zajedničko preduzeće iza koga stoji "Jugopetrol", koje će se baviti preradom topioničke šljake.
Ja bih one koji su u Vladi obavestio da takvo preduzeće postoji i da se već nekoliko godina vrši prerada topioničke šljake u Boru, a da je, u stvari, samo izgovor ili politički marketing da se kaže da Vlada nešto radi i da se to poveže sa onih obećanih 30 miliona evra koji su bili namenjeni praktično kao kredit za oporavak RTB Bor u procesu restrukturiranja.
Takođe sam vam rekao u više navrata da je proces restrukturiranja u RTB Bor uveden protivzakonito, na osnovu jedne uredbe iz 1993. godine koja je prestala da važi 1997. godine, da je Ustavni sud rekao da je neustavno uveden proces restrukturiranja jer prethodno nije raspisan, na šta je obavezivao Zakon o privatizaciji, tender i nije se nijedno preduzeće javilo po tom tenderu za ponudu; to je prouzrokovalo da su zaposleni i oni koji više nisu zaposleni, ali su bili nekada i imali su pravo na akcije, ostali sada bez prava na akcije.
Kada su u pitanju ovi zakoni i kada je u pitanju ono što je ministar rekao povodom smanjenja kamata na kredite koji će se davati za stambenu izgradnju, podsetiću vas da sam nekoliko puta pitao kome mogu da se obrate poljoprivrednici koji imaju svoje projekte, kada će biti krediti za poljoprivrednike. Posle dugog raspitivanja saznao sam da toga ima, ali se dodeljuje selektivno i to se radi isključivo preko nekih partijskih linija, tako da je najveći broj onih ljudi koji bi želeli svoju poljoprivrednu proizvodnju da povećaju ili da uđu u ozbiljnije investicije kada je u pitanju poljoprivreda ostao kratkih rukava, izgubili su svaku nadu da će moći da dođu uskoro do kredita.
Bilo bi dobro kada biste iz Ministarstva finansija, bez obzira na to da li to zahtevaju lokalne samouprave ili ne, uputili u pojedine lokalne samouprave budžetske inspekcije, koje će ispitati trošenje budžetskih sredstava. Reći ću vam za opštinu Bor – budžetska sredstva se to de mere troše nenamenski da tamo ima elemenata da izvršna vlast treba direktno da odgovara pred sudovima za to na koji način troši sredstva građana.
To bi bilo mnogo bolje nego što šaljete budžetske inspekcije ili razne finansijske inspekcije koje kontrolišu određene privredne subjekte, iako se moraju kontrolisati, jer su ovo pare građana po lokalnim samoupravama. Garantujem vam, ako budete to iskreno i pošteno radili, da ćete u najvećem broju lokalnih samouprava otkriti strahovite zloupotrebe kada je u pitanju trošenje budžetskih sredstava na lokalnom nivou.
S obzirom na to da posle uvođenja poreza na dodatu vrednost veliki deo sredstava koja čine budžet lokalne samouprave jesu u stvari transferisana sredstva sa nivoa Republike, doći ćete do značajnih ušteda ukoliko budete videli na koji način se neracionalno troše sredstva budžeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar, gospodin Velimir Ilić, u svom uvodnom izlaganju rekao je da moramo, između ostalog, realizovati ove koncesije i zbog naših obaveza koje imamo prema Koridoru 10.        
Ne znam ko nam je to i kakve obaveze nametnuo i trebalo je da upoznate poslanike sa tim. Samo sam upoznat da velikim delom, Koridor 10 prolazi kroz našu teritoriju. A naša obaveza prema Koridoru 10? Ne znam ko nam i na koji način određuje? Rekli ste nešto što je mene zabrinulo, veoma, kao narodnog poslanika, kao građanina Republike Srbije, a to je, pre svega, da je naša kreditna sposobnost pala samo na 80 miliona evra za puteve, što je takođe, ako je i za puteve, katastrofalno! Morali smo da imamo veću kreditnu sposobnost da su ona sredstva koja su odvajana za puteve u prethodnom periodu ulagana svrsishodno i da su pokazivali rezultate, a da nisu pokazali rezultate, možete se uveriti ako pođete autoputem od Beograda prema Nišu, gde su prošle godine vršeni radovi na rekonstrukciji kolovoza i gde je sad već, ove godine, evidentno, kolovoz oštećen, da je nekvalitetno urađen.
S obzirom na to da niko nije zbog toga odgovarao, i o tome niko nije pisao, pretpostavljam da i to utiče na to da nam kreditna sposobnost ovoliko opada.
Moram još nešto reći o onome što vas nisam razumeo kada ste govorili da Hrvati rade užurbano autoput Budimpešta - Split. Ne vidim na koji način povezujete to sa, eventualno, našim koncesijama. To nisu komplementarni putevi, i ne mogu da verujem da mislite valjda da, ako neko želi iz Budimpešte da ode u Split, a da ovog trenutka ima urađen taj autoput, da će doći do Požege i onda od Požege ići za Split?! To su putevi koji su međusobno nezavisni i oni koji žele da odu na srednji Jadran oni će koristiti autoput kada ga izgrade Hrvati za Split. Mi ako uradimo ovaj deo autoputa, koristiće ga oni koji imaju planove, pre svega, da se kreću ovom deonicom.
Međutim, mene ova koncesija, kada je u pitanju Beograd - Požega, jednostavno asocira na "slepu ulicu". Očekujem da ćete vi već negde kada se bude krenulo sa tim radovima u Meljaku, recimo, (bilo bi dosta pogodno motel "Šarić" da bi eventualni domaći i strani špijuni znali šta ih čeka dalje na putu) da postavite onu saobraćajnu oznaku koja ukazuje da je to slepa ulica i da dalje posle jedne deonice neće biti kretanja!
To pokazuje i odnose u Državnoj zajednici, kako niste mogli i posle silnih pritisaka Evropske unije da harmonizujete odnose između država članica i da izađete sa jednim zajedničkim konceptom, gde bi se raspisala jedna zajednička koncesija, da bar taj autoput ima svoju svrhu, tj. da poveže Koridor 10 sa južnim Jadranom. Ovako, taj put će doći do određene deonice i onda će stati, a potpuno je nebitno kuda će dalje prolaziti.
Ovde je pomenut izgubljen "krak" Koridora 10 i to, takođe, nisam razumeo i ne znam kako se može izgubiti taj Krak. Mi ga možda nismo uradili i možda ćemo u nekom narednom periodu da ga uradimo. Sigurno da nije izgubljen. Kad god ga uradimo taj južni krak Koridora 10 biće u svojoj funkciji i oni koji budu zainteresovani njime da se kreću, naravno da će moći da se kreću, jedino ako ne mislite zbog takve politike Vlade da deonica kojom prolazi taj "južni krak" Republike Srbije u tom slučaju i na takav način, da smo ga izgubili, a što bi ne daj bože bilo pogubno i za državu Srbiju i njene građane!
Ne mogu da verujem, iako pretpostavljam da će Skupština dati pozitivnu odluku na davanje koncesija, da ćete uspeti bilo šta da uradite, jer objasnio sam zbog čega je ta naša kreditna sposobnost tako mala i da se radi nekvalitetno; ali, i zbog toga što ste u predizbornoj kampanji za lokalne izbore npr. imali kandidata za predsednika opštine Bor.
Tamo ste neposredno pred izbore pustili u rad završetak deonice puta "Bor – Zaječar" preko Nikoličeva, gde ste rekli da će to biti gotovo za mesec dana, promovisali ste se medijski i vašeg kandidata, a posle dva dana ste pokupili mašine i otišli! Više to nikada niko nije pomenuo i to i dalje nije završeno!!
I da vas obavestim ako ne znate. Utisak koji sam stekao tom prilikom je, da su te mašine (zajedno sa onim vučnim mašinama koje su vukle buldožere) obišle možda i tridesetak gradova po Srbiji, gde god ste imali svoje kandidata i gde ste imali interes da uđete putem odbornika u lokalne sredine. Sve me ovo podseća na onu scenu iz onog našeg domaće filma sa partizanskom tematikom, gde ona nesrećna žena govori "alo Požega, alo Požega", ali ne može da uspostavi kontakt!

Dame i gospodo narodni poslanici, oba zakona na dnevnom redu predstavljeni su od strane ministra kao reformski zakoni, pogotovo zakon o Vladi, za koji je rečeno da ima pre svega za cilj da uvede reforme u oblasti izvršne vlasti.
Mi smo do sada navikli da se najveći broj zakona, koji dolazi od strane Vlade, odnosno čiji je predlagač Vlada, ovde nama promovišu kao reformski, iako suštinski ništa ne donose reformsko, iako suštinski ne menjaju odnose koji su već uobičajeni i koji postoje, što na osnovu onoga što propisuju zakoni koji važe, što na osnovu ustaljene prakse koja se ne menja ni posle usvojenih nekih novih zakona.
Pravnih praznina možda je bilo i u ranijem zakonu, odnosno sada važećem Zakonu o Vladi, ali je zanimljivo da ovaj zakon ne popunjava te pravne praznine, iako je sada rečeno, prilikom govora ministra o tome, da će biti popunjene neke pravne praznine.
Doduše, neke stvari iz ovog zakona su pokušane vrlo nevešto i na pravnički loš način da se formulišu, međutim utisak je da to nije do kraja uspelo da se uradi. Kada je u pitanju izbor Vlade, tu ste pokušali nešto da uradite, međutim poznato je na koji se način bira Vlada. Kako se birala do sada, biraće se na isti način i ubuduće, i tu nema nikakvih noviteta.
Takođe, unutrašnje organizovanje Vlade, izuzev ova dva saveta koje može da osniva predsednik Vlade, ništa novije nema, a međusobni odnosi Vlade i Narodne skupštine uređeni su na osnovnim principima na kojima počiva demokratija, a to znači potpuna nezavisnost u vršenju njihovih poslova i svojih nadležnosti.
Zakon o državnoj upravi spada u zakone koji bi trebalo, otprilike, da oponašaju ono što su zemlje EU u svojim zakonima o državnoj upravi napisale ili što sadrže, i mi tu nailazimo već dugo godina na jedan veliki problem, zato što želimo da zakonodavstvo uredimo poput njih i na taj način postajemo vrlo neefikasni, zato što su zemlje EU uglavnom mnogo bogatije materijalno od nas.
Oni imaju glomazne aparate državne uprave. Imaju veliki broj pomoćnih institucija, organizacija i tela koja pomažu u radu Vlade i završavaju poslove za koje je pre svega nadležna Vlada, ali koja deo svojih poslova stavlja u zadatak nekim drugim organizacijama, agencijama, i oni to mogu da finansiraju. Između ostalog i zbog toga što veliki broj ovih novopridruženih zemalja EU finansira praktično njihovu državnu upravu.
Međutim, mi nismo u takvoj situaciji, a pokazalo se do sada da je posle svake promene vlasti dolazilo do povećanja broja radnika u državnoj upravi i nama su ti čuveni koalicioni kapaciteti samo u stvari predstavljali u Srbiji način – koja je to stranka spremna da, po bilo koju cenu, odnosno ne pitajući koju će cenu platiti građani Srbije, zaposli što veći broj svojih ljudi i, s obzirom da privreda ne funkcioniše, uglavnom se to zapošljavanje dešavalo u organima državne uprave na različitim nivoima.
Zbog toga mi imamo ogroman, glomazan i veoma nefunkcionalan državni aparat, odnosno aparat koji vodi državnu upravu, i zbog toga je vrlo teško kontrolisati, pogotovu kada su u pitanju niži nivoi vlasti, kako funkcioniše ta lokalna samouprava, odnosno njihovi organi uprave, s obzirom na to da oni u potpunosti pokušavaju da oponašaju Vladu.
Već sam ranije, u svojim govorima, navodio primere organizovanja agencija na republičkom nivou, što već za lokalne nivoe vlasti odavno nije specijalitet, i oni to takođe primenjuju tamo. Od građana se, naravno, iz budžeta uzimaju sredstva za finansiranje uglavnom sličnih agencija i nekih sličnih institucija i ustanova koje apsolutno ne rade ništa, i same su sebi svrha postojanja.
Sve je to državni aparat i državna uprava, koja je suviše glomazna, koja treba da pomogne organima upravljanja na različitim nivoima da efikasnije rade. Međutim, nažalost, u praksi znate da to nije slučaj. Činjenica je da ovi zakoni prejudiciraju buduća ustavna rešenja, ukoliko dođe uskoro do usvajanja nekog novog ustava.
Vi ste već kroz ove zakone pokušali da pripremite nešto što bi kasnije ustav sadržao. Time biste dobili ustavna pokrića za odredbe u ovim zakonima, za koja sada u ovom Ustavu praktično ne postoje pokrića. Legalizovaćete veliki broj agencija, za koje nije jasno Ustavom propisan način formiranja, legalizovaćete mnoge druge stvari, a vi ćete videti kasnije raspravu o pojedinostima, videćete i konkretno na koje članove predloga ovih zakona SRS ima veliki broj primedbi.
Ukoliko biste bili u stanju da prilikom rasprave u pojedinostima saslušate i prihvatite jedan značajan broj ovih primedbi, možda bi ovi zakoni postali u praksi sprovodljivi, s tim što ćemo opet imati problem što nećete uspeti.
Ovim čak pokušavate, zakonom o upravi, da povećate broj ljudi koji će biti zaposleni u organima uprave. Nećete uspeti da smanjite taj broj ljudi. I dalje će se državna uprava zasnivati isključivo na tome koliko će koalicioni partneri imati potrebe da zaposle određene ljude u organima državne uprave i da to sve finansirate iz budžeta na teret građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudbina mog amandmana je veoma zanimljiva. Naime, kada je amandman podnet, u oktobru mesecu, bio je prihvaćen od strane Vlade, a u istovetnom tekstu naknadno je predat kada je zakon ponovo stavljen na dnevni red i sada je odbijen. Koliko vidim, isti je ministar, isti sastav Ministarstva, nije se menjalo ništa. Ali, jednostavno, tada je to moglo i amandman je bio dobar, a sada ne može, pa bih voleo da mi ministar objasni zašto je sada ovaj amandman odbijen.
Inače, amandmanom se predlaže da se u članu 65. u drugom stavu posle reči "putnika" (što znači, na kraju drugog stava, odnosno na kraju člana) tačka zameni zapetom i dodaju reči "za neizvršen program putovanja, odnosno u roku od 30 dana za nepotpuno izvršen program putovanja".
O čemu se ovde radi? Vi ste članom 65. predvideli da u slučaju neizvršenja ili nepotpunog izvršenja usluga obuhvaćenih programom turističkog putovanja izvršite povraćaj sredstava u potpunosti ili srazmerno neizvršenju usluga, u roku od 15 dana.
Međutim, amandmanom je to razdvojeno na dva dela, s tim što bi se u roku od 15 dana izvršio povraćaj sredstava u slučaju da nije u potpunosti izvršen program turističkog putovanja, odnosno da do putovanja nije došlo. Tu je stvar potpuno jasna: putovanja nije bilo, putnik je uplatio turističkoj agenciji, ona je u obavezi i može to lako da ispravi i da za 15 dana izvrši povraćaj sredstava.
Ali, kada je ova druga situacija, kada je došlo do putovanja, ali program turističkog putovanja nije u potpunosti izvršen, tada je potrebno nešto više vremena da se utvrdi koje to usluge iz programa putovanja nisu izvršene u potpunosti, da se odredi kolika je vrednost tih usluga i da se, na osnovu toga, izvrši povraćaj sredstava za ono za šta nije pružena usluga. Ne znam, ministre, voleo bih da ovo pratite, veoma je važno, jer ne verujem da će turistička agencija za 15 dana moći da utvrdi gde je nastao zastoj, koje to usluge nisu pružene u potpunosti i kako izvršiti procenu koliko je to novca koliko im treba naknadno vratiti.
Veoma mi je zanimljivo, ako biste bili ljubazni da odgovorite, zašto ovaj amandman niste prihvatili u drugom navratu kada ste ga prvi put prihvatili. U kaznenim odredbama je propisano da za nepoštovanje ovog člana 65. slede kazne i vi ćete doći u situaciju da ćete imati zloupotrebu između konkurentskih agencija, kao mogućnost. Možda će neko iz konkurentske agencije namerno nastojati da u toku jednog turističkog programa konkurentske kuće praktično nekoga potplati da ne pruži kompletnu uslugu, čime bi doveo veliki broj putnika u situaciju da traži povraćaj sredstava.
Putnička agencija to neće biti u stanju da uradi u kratkom vremenu, za 15 dana, kako ste predvideli zakonom, i doći ćemo u situaciju da će veliki broj putničkih agencija da plaća ogromne kazne, a da u suštini nisu krive. Pošto me ne sluša ni ministar, a ni poslanici, toliko. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 8, kao i prethodni amandmani i oni koji će uslediti, govori o našoj želji da istrajemo u nameri da ubedimo predlagača da povuče ovaj predlog. Ali, po tome koliko predlagač ne učestvuje u diskusiji u pojedinostima i ne želi da obrazlaže prednosti koje eventualno ovaj zakon ima, vidi se da i oni istrajavaju u svojoj nameri da ovo ostane na dnevnom redu.
Pa evo, član 8. glasi ovako "Podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovog zakona ne predstavlja zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj oduzete imovine ili obeštećenje za tu imovinu..." I, ovde je pravo pitanje - a šta u stvari znači podnošenje prijave za oduzetu imovinu? Pošto ne predstavlja zahtev za ostvarivanje, šta u suštini predstavlja? Na kraju se kaže da on predstavlja uslov da se takav zahtev podnese u skladu sa nekim zakonom koji će biti donet. Predstavlja uslov, ali ću vas podsetiti da ovo nije dovoljan uslov.
Naime, da bi ovaj uslov bio dovoljan, mora prema člana 7. i jedinica lokalne samouprave, odnosno državni organ ili institucija na pokrajinskom ili republičkom nivou, takođe da poseduju podatke o imovini koja je oduzeta. I, pošto ovo nije jedini uslov, onda se postavlja pitanje - a šta je suštinska svrha uopšte podnošenja ovakvih prijava?
Otprilike će biti to da predlagač zna da institucije na državnom nivou, pokrajinskom ili republičkom, ili organi, imaju podatke i evidentirali su celokupnu oduzetu imovinu u periodu koji zakon predviđa, ali se sada ide na to se vidi ko će, eventualno, popuniti prijave do 30. juna sledeće godine, i, naravno, oni koji to ne urade, smatraće se da im imovina nije ni oduzeta, jer se na njih ovo neće odnositi.
Podsetiću vas na jednu situaciju, u pojedinim krajevima u Srbiji postoji običaj, koji možda nije najbolji, ali je običaj da se pokojnici sahranjuju sa nekim važnim ličnim dokumentima. I, verujte da je veliki broj onih dokumenata koji treba da pokažu vlasništvo, odnosno potvrde o oduzetoj imovini, odavno istruleo i njihovi potomci ili pravni naslednici neće ni imati priliku, iako su svesni toga da im je imovina oduzeta, da uopšte podnesu ovakav zahtev za povraćaj, odnosno ovakvu prijavu o oduzetoj imovini.
A onima koji, ipak, uspeju da sačuvaju, ili su sačuvali takav papir, dokaz o oduzetoj imovini, i koji budu popunili ovu prijavu, ništa im to neće značiti, jer će organi lokalne samouprave, ili državni ili pokrajinski organi ili institucije, morati to da uporede sa podacima koje oni imaju.
I šta će se desiti ako neko podnese zahtev i, recimo, organ lokalne samouprave, pošto i sami znate da je uopšte funkcionisanje i rad pojedinih ljudi u organima lokalne samouprave često nezakonit ili često nesavestan, i recimo organi lokalne samouprave imaju podatke u svojoj evidenciji o oduzetoj imovini, i stigao je popunjen zahtev za evidenciju, odnosno prijava za evidenciju o oduzetoj imovini, a taj neko ko radi u tom organu uzme i ukloni taj dokaz koji postoji u organu jedinice lokalne samouprave, ukloni dokaz o tome da je neka imovina oduzeta.
Znači, da će taj čovek, i pored svega što mu pripada za povraćaj imovine, biti praktično uskraćen zato što će neko zloupotrebiti svoj položaj i ukloniti papire koji dokazuju da je svojevremeno takva imovina oduzeta onom pravnom nasledniku ili potomku koji traži povraćaj takve imovine. To pruža veliki broj mogućnosti za zloupotrebu ovoga što ste vi deklarativno stavili kao neko pravo koje se u budućnosti neće moći ostvariti, ili će ga možda moći da ostvare samo oni koji budu simpatični vama, i samo oni koji budu imali i uživali naklonost određenih državnih organa i institucija na različitim nivoima. Zato bi zaista, kada već vidite koliko istrajavamo u želji da ovo povučete, trebalo da povučete, jer nemate nijedan dokument kojim bi dokazali da je ovo što ste nam ponudili važno i da ovo liči na zakon. Hvala.

Dame i gospodo, ovim amandmanom Srpska radikalna stranka, kao i onima koji su bili pre i ovima koji će uslediti, želi u potpunosti da praktično pred građanima negira potrebu za jednim ovakvim zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine. O čemu se ovde radi?
Kada sam govorio u načelu o ovom zakonu naveo sam primer Negotina, gde otprilike oko 20.000 ljudi živi u inostranstvu. Veliki broj njih, a to su već treća i četvrta generacija onih koji su posle rata otišli, a kojima je imovina oduzeta, dolazi jednom godišnje u Srbiju; za to vreme, naviknuti na nefunkcionisanje uglavnom lokalnih samouprava, ne stignu da izvade ni najobičnija dokumenta, jer im treba nekoliko dana.
Rekao sam da se ovaj zakon neće reklamirati da bi ljudi bili upućeni u to šta su njihova prava, do kada mogu evidentirati imovinu i ovo će, naravno, ostati jedna vrsta tajne za najveći broj onih ljudi koji bi imali potrebu da prijave svoju oduzetu imovinu. Međutim, vidi se iz zakona da je to potpuno nepotpuno, vidi se, po članu 7, da državni organi, institucije na lokalnom, republičkom i pokrajinskom nivou, poseduju podatke o tome koliko je, na koji način i od koga imovine oduzeto. Dovoljno je to, bez ikakvog drugog evidentiranja, da Republika Srbija dođe do potpune evidencije o tome kako sada stoje stvari sa tim.
Međutim, želja onoga ko je pisao ovaj zakon (a to se vidi i po ovom članu 3) jeste da praktično građanima da nešto, a da im ne da ništa. O čemu se radi? Veliki deo oduzete imovine, kada su u pitanju nepokretnosti u obliku stambenih objekata, kuća ili poslovnog prostora, danas se nalazi uglavnom u centrima naseljenih mesta i gradova. Vlasnici te imovine možda nisu u Srbiji, možda žive negde u inostranstvu; oni neće do 1. juna stići da evidentiraju tu imovinu. Lokalne samouprave o tome imaju sve podatke, kada je oduzeto, od koga je oduzeto, na koji način.
Desiće se da oni ne prijave, a vi ćete onda reći – ako nije prijavljeno, nije ni postojalo, nije oduzeto. Najveći broj lokalnih moćnika već je u procesu privatizacije bacio oko na takve objekte, pogotovo poslovne prostore; oni će, naravno, samo se čeka da do 1. juna sledeće godine niko ne prijavi potraživanje, dati slobodno u privatizaciju po bagatelnoj ceni.
Naravno da će do takvih poslovnih, stambenih prostora ili uopšte objekata doći oni koji su se nameračili na njih.
Zašto sam pomenuo član 7, mada ćemo o njemu pričati u pojedinostima?
Zbog toga što se ovde kaže da će se ona imovina koja bude prijavljena, na ovom obrascu koji je propisan zakonom, evidentirati i uporediti sa evidencijom koju već poseduju lokalne samouprave, državni organi i institucije na lokalnom, autonomnom ili republičkom nivou. Samim tim ste jasno rekli kroz zakon da će praktično samo oni za koje već postoje podaci u jedinicama lokalne samouprave ili na ovim drugim nivoima biti priznati kao oni koji potražuju imovinu.
Ali, dalje u obrazloženju kažete da će, i ako prijave oduzetu imovinu, njihova prava na povraćaj imovine zavisiti od toga koliko država bude imala novca.
Rekao sam vam da pravo ne može zavisiti od toga koliko država ima novca.
Država mora da im prizna pravo na oduzetu imovinu, ako se već evidentiraju, a onda može reći da nije u stanju da vrati oduzetu imovinu ili da na neki drugi način obešteti vlasnike ili njihove pravne naslednike, a ne možete to nikako povezivati sa njihovim pravom na potraživanje imovine.
Zbog toga bi stvarno najbolje bilo da ovo povučete iz procedure.
U raspravi u načelu sam vam rekao, a i sada kažem, da vi na ovaj način, što je nezabeleženo do sada u parlamentarnoj praksi u svetu, kao vladajuća većina vršite opstrukciju rada parlamenta, jer već više dana raspravljamo o nečemu što je potpuno nepotrebno, a i sami znate da ima mnogo važnijih zakona o kojima bi ova skupština trebalo da raspravlja i da se izjašnjava. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  evo jednog zakona koji je izgleda nastao zbog ovog obrasca koji je sastavni deo zakona, a moguće je i potpuno obrnuto da je obrazac nastao zbog ovih članova ispred. Međutim, matematički rečeno, oni su jedan drugom i potreban i dovoljan uslov, i ovo što se nama prezentuje kao zakon neće proizvesti nikakvo pravno dejstvo, niti ima neku drugu svrhu osim promocije nekih predizbornih obećanja vladajuće garniture.
Nažalost, kroz stavljanje na dnevni red, uopšte, ovakvih predloga zakona može se utvrditi da vladajuća većina vrši na jedan način opstrukciju rada Narodne skupštine Republike Srbije, jer se zbog ovoga na dnevni red ne stavljaju mnogi važniji zakoni, koji su veoma interesantni i koji bi mogli dovesti do poboljšanja životnih uslova građana Republike Srbije.
To je do sada nezabeleženo. Ovakvim poslom obično se služila opozicija, kada je u pitanju opstrukcija, ali, eto vidite, kroz ovakve zakone moguće je i da vladajuća većina vrši opstrukciju rada Skupštine.
Prokomentarisaću nekoliko članova i pokušati da vam pokažem svu besmisao jednog ovakvog zakona. Pa, evo, kod člana 3, možda i malo cinično, primetiću, iako je predlagač Vlada Srbije, koja za sebe govori da je veoma moderna, da vodi državu u evropske integracije, zanimljivo je da ovim članom nisu predvideli da se ovakva prijava, osim direktno i slanjem preporučenom pošiljkom, može, recimo, uputiti i i-mejlom, što bi bilo u skladu sa onim za šta se vi zalažete.
Ako smo već doneli zakon o elektronskom potpisu, ne vidim razlog zbog čega ne bi mogli ovakvu mogućnost utvrditi, ako imate ozbiljnu nameru da bilo šta uradite po pitanju koje pokušavate da deklarišete ovakvim zakonom.
Međutim, ono što je mnogo važnije, u članu 7. vi govorite da će Direkcija voditi evidenciju o prijavljenoj imovini, na osnovu podataka sadržanih u prijavi iz člana 3, to je ovaj obrazac, i podataka kojima raspolažu državni organi, organizacije i jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javne službe i drugi organi i organizacije.
Znači, svi organi i organizacije, sve javne službe u Republici Srbiji će svoje podatke upoređivati sa podacima koje dobijaju na osnovu ovih prijava. I kako ćete utvrditi autentičnost, odnosno kako ćete utvrditi istinitost prijave ako vi ne posedujete neke podatke u državnim organima, organizacijama i ustanovama, na osnovu čega ćete utvrditi da li je prijava istinita i da li taj neko ko podnosi prijavu ima stvarna potraživanja ili ne.
Ne, ovo vama u stvari ne treba, jer država, tačno je, ima podatke o svemu što je do sada urađeno u ovim procesima oduzimanja imovine u proteklom periodu. Pošto ne možete utvrditi istinitost navoda u prijavi, bez ovoga što sadrži ovde, zanimljivo je postaviti pitanje zašto vi niste, ako ste imali ozbiljnu i časnu nameru, na osnovu podataka kojima raspolažu državne službe, javne ustanove i institucije, obaveštavali eventualno one građane i njihove pravne naslednike, a kojima je svojevremeno oduzeta imovina, da se u nekim državnim organizacijama i institucijama vodi evidencija o tome i postoje podaci da su oni raspolagali određenom imovinom.
Međutim, vidi se već u članu 8. da vama, u stvari, ovo što ste nazvali zakonom služi za sasvim druge stvari. Vi ovde želite, pošto kažete da podnošenje prijave oduzete imovine u smislu ovoga zakona neće predstavljati zahtev za ostvarivanje prava na povraćaj imovine, pošto nećete na osnovu ove prijave vraćati imovinu, vama, praktično, ovo službi za sledeće - vi, pogotovu u malim sredinama, na lokalnom nivou, imate veliki broj ljudi kojima je imovina oduzeta a koji nisu tu.
Navešću vam primer Negotina - preko 20.000 građana se nalazi u inostranstvu, mi ih vodimo na privremenom radu, međutim, to je već četvrta ili peta generacija ljudi koji će verovatno tamo ostati da žive. Odredili ste im rok do 30. juna, iako posedujete podatke o tome da im je oduzeta imovina, naravno ovaj zakon se neće reklamirati kao neki drugi, pa će oni praktično biti neobavešteni.
On će ovde biti donet, o njemu će se ćutati, i pošto oni dolaze jednom godišnje, neće moći da podnesu ovakve zahteve, i to će vama pružiti alibi da praktično na velikom broju tih parcela, ako je u pitanju zemljište, koje je u međuvremeno postalo gradsko građevinsko, gde su nikli objekti, izvršite privatizaciju, jer nećete na ovaj način, ovim zakonom, vršiti povraćaj imovine, nego ćete je praktično legalizovati i ponovo nacionalizovati.
Legalizovaćete to na taj način što ćete reći da za onoga ko ne podnese zahtev do 30. juna ta obaveza države ne postoji i ponovo će biti izvršena nacionalizacija takvog zemljišta, a naravno da veliki broj ljudi neće moći ili neće hteti, ili neće biti obavešten da ovakav zakon uopšte postoji, da bi podneli ovakav zahtev za povraćaj imovine.
Rekao sam - niste predvideli ovim predlogom, koji nazivate zakonom, ni mogućnost da Direkcija za imovinu odgovori onome ko pošalje zahtev. Šta je to Direkcija zaključila, da li određene državne institucije poseduju podatke o tome da su ta njihova imovinska prava iz prijave istinita i ostvariva ili ne. Pošto niste, naravno, odredili ovde mogućnost da obavestite one koji su vam poslali prijavu, jasno je da želite samo da prikupite određeni broj podataka o tome koliko još eventualno ima potomaka i pravnih naslednika kojima bi bilo ovo potrebno.
Evo, u obrazloženju zakona vidi se stvarno da ovo nećete da sprovedete, da ne želite da sprovedete. Kažete da će proces obeštećenja ranijih vlasnika biti integrisan u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije, kao i da se sagledaju objektivne ekonomske i finansijske mogućnosti društva da istu nadoknadi. Ovo su dve potpuno suprotstavljene stvari. Vi, ako mislite da nadoknađujete imovinu, ne možete nikako to uklopiti u proces stabilizacije i daljeg razvoja nacionalne ekonomije.
To bi, po mom razumevanju, trebalo praktično država da da neki novac i da time na neki period, ako se oslobodi toga, bude smanjen razvoj nacionalne ekonomije.
Na kraju, nešto što je neodrživo - zavisno od utvrđene vrednosti prijavljene imovine itd. zavisiće i konkretna rešenja u pogledu priznavanja prava na povraćaj imovine. Ne može u zavisnosti od toga kolika je količina te oduzete imovine zavisiti da li će imati pravo na povraćaj imovine.
Nema veze da li će država imati novca. Oni moraju, ako se dokaže da imaju pravo na povraćaj imovine, to pravo da ostvare, jer će ono biti neprikosnoveno, i to ne sme zavisiti od toga da li će država u tom trenutku imati para ili neće.
To bi bilo kao kada bi ste detetu obećali, ako vam nešto uradi, da ćete mu kada to završi kupiti igračku. Kada dete završi, vi izađete do grada, vratite se i slažete dete da nije radila prodavnica igračaka i da niste mogli da mu je kupite. Eto, tako vi tretirate ovo. To nije zakon, ne može biti zakon i dobro bi bilo da ovo povučete. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, od ove tri tačke dnevnog reda koje su spojene najviše pažnje je izazvao Predlog odluke o utvrđivanju strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2015. godine, pa ću i ja isključivo o ovom nešto reći.
Naime, u ovom dokumentu nisam prepoznao strategiju, naprotiv, prepoznao sam predviđanja o energetskim potrebama Republike Srbije do 2015. godine. Verujte da svako ko malo bolje vlada računarskom tehnikom može da poseti nekoliko sajtova, da prikupi određeni broj podataka i doći će do istih rezultata do kojih je ova strategija došla, u pitanju su strane 51 i 52.
Nema strategije zato što će potrošnja, odnosno potreba za energijom biti isključivo u proporcionalnom odnosu, kako je sada, sa tim što je predviđeno određeno povećanje energetskih potreba Republike Srbije do 2015. godine. Zato se ovo pre može nazvati predviđanjem nego suštinskom strategijom. Ovde postoji samo mala razlika u odnosima kada je u pitanju prirodni gas, ali to je uopšte tendencija da potrošnja tog energenta, zbog njegove niske cene, raste.
Ovde sam pre nekoliko meseci predstavio javnosti i narodnim poslanicima jedan dokument; autori su ga nazvali – Srpski energetski termidor, odnosno naša lutanja u zadnjih 40-ak godina kada je u pitanju strategija za obezbeđenje energije Republike Srbije. Za svakoga ko bude hteo u budućnosti da pravi strategiju bilo bi dobro da dođe do tog dokumenta, a nije teško do njega doći, jer su ga radili ljudi koji su po 30 ili 40 godina proveli baš u poslovima koji stvaraju i obrazuju stručnjake koji se bave strategijom.
Kada se govori o strategiji, strateg je onaj koji se rađa i ko treba da ima viziju kako će se nešto dešavati u budućnosti, ona se ne može naučiti. Iz najvećeg broja ovih dokumenata vidi se, u stvari, da su to nastojanja pojedinih ljudi da dobro prikupljene i ažurirane podatke proslede i nazovu strategijom. Ako je ovo namenjeno EU, da se predstavi kao korak bliže njoj, i ako oni ovo progutaju, ja nemam ništa protiv, ali se ovo ne može smatrati strategijom.
Mi ćemo po ovom predviđanju imati povećanu potrebu za električnom energijom, ali čini mi se da su stratezi u ovoj proceni omanuli iz sledećih razloga. Najveći potrošač električne energije u prošlosti je bila privreda, a ne domaćinstva u Srbiji. S obzirom na to da se privreda i privredne aktivnosti u Republici Srbiji guše, gase i nestaju, moje je mišljenje da ćemo mi čak biti u suficitu kada je u pitanju električna energija, a daću vam i primer za to.
Već 30 dana isključeni su sa električnog napajanja kop i flotacija "Veliki Krivelj", a to su osnovni pogoni u RTB Boru koji obezbeđuju domaći koncentrat, izuzev jame u Boru koja obezbeđuje manji deo rudnika bakra "Majdanpek". Istovremeno, topionica radi punom parom, njoj struja nije isključena, iako se radi o jedinstvenom sistemu, možda zato što se u topionici pretapa uvozni koncentrat iz Čilea, firme "Ist point" čiji je vlasnik Drakulić, koji je takvog kvaliteta da 30 puta zagađeniji vazduh od dozvoljenog ovih dana udišu Borani.
Zvanično je rečeno da je struja isključena zbog 50 miliona dinara dugovanja RTB Bor EPS-u. Ja sam ovde nekoliko puta pitao i vas i ostale ministre šta je sa kreditom koji je obećan RTB Boru od poslovnih banaka od 30 miliona evra prošle godine, kada je trebalo da se umiri štrajk na autoputu; vi ste govorili da je pitanje dana, nedelje, a poslednji put mi je rečeno da je kredit dobijen. Niko u Boru za taj kredit ne zna.
Rekli ste mi, ne vi, nego vaše kolege, da su pri kraju dogovori sa Jugopetrolom. Ja sam pitao, ne znam od kada je Jugopetrol postao poslovna banka; očigledno je da su zbog veza EPS-a i Jugopetrola oni vrlo lako mogli onih 50 miliona dinara, o čemu je juče govorio Aleksandar Vučić, koji su potrošeni neracionalno, da plate to dugovanje RTB Bora za električnu energiju i da se nastavi tamo proizvodnja koncentrata bakra, našeg domaćeg, od čega bi imala korist celokupna zajednica.
Na kraju, voleo bih, i to ne zbog sebe nego zbog građana Bora i Srbije, da odgovorite šta je zaista sa tim kreditom od 30 miliona evra, jer verujte da mi je dosadilo da vam ponavljam već skoro godinu dana. Nije mi jasno kako neko iz Vlade ne dođe i ne kaže da nema ništa od tog kredita ili neće biti, ili jednostavno da dođe i da kaže da je obezbeđen kredit ili će biti obezbeđen tada i tada.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 1. Predloga zakona o regulisanju odnosa Republike Srbije i banaka u stečaju po osnovu preuzetih inostranih kredita, odnosno zajmova, glasi – član 1. briše se, i ima smisao da praktično ceo zakon, odnosno članovi koji slede, postane na ovaj način obesmišljen iz razloga što je poslanička grupa SRS protiv ovog zakona.
Navešću vam primer šta je uradila Agencija za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka kada je u pitanju ″Borska banka″. Nad njom nije proglašen stečaj, niti likvidacija, nego je proglašena sanacija. Naravno da nikada niko nije građane Bora, niti zaposlene obavestio o tome do kog stepena je stigla sanacija banke, nego, jednostavno, tiho je banka praktično likvidirana.
Sada se atraktivan poslovni prostor prodaje u bescenje koalicionim partnerima na lokalnom nivou, a odnose koje je imala ″Borska banka″ prema nekim drugim, pogotovo inostranim, poveriocima preuzeće Republika Srbija; odnosno, svi građani Republike Srbije treba da plate nekoga od koalicionih partnera na lokalnom nivou koji će doći do vrlo atraktivnog poslovnog prostora.
Zato je podnet amandman na član 1. da bi se u potpunosti obesmislio ovaj zakon, jer se i član 2. praktično poziva na član 1. ovog zakona.
Zanimljivo mi je što izlaganje ovlašćenog predstavnika Srpske radikalne stranke gospodina Vučića, a ni danas obrazlaganje ovih amandmana, ne želi da sluša ministar finansija gospodin Mlađan Dinkić.
Mislim da za to postoje dva razloga.
Prvi može biti sujeta gospodina ministra, odnosno njegov nedostatak želje da čuje da neko misli nešto loše o politici koju on vodi i o Ministarstvu koje on vodi na način kako vodi. To je prva stvar sa kojom neko ko se bavi javnom funkcijom mora da raskrsti. Nije smeo da dozvoli da Narodna skupština danas radi i da poslanici iznose kritike na njegov račun, a da on to ne čuje.
Drugi razlog, koji je mnogo opasniji po Narodnu skupštinu, jeste praktično njegovo nipodaštavanje Narodne skupštine. Mi smo danas u situaciji drugi ili treći put, a možda i više, kada je u pitanju ministar finansija, da ako narodni poslanici usvoje nešto, što se desilo prošle godine usvajanjem jednog broja amandmana na jedan zakon, on to ne prihvati i posle dve nedelje vrati Skupštini zakon na ponovno usvajanje.
Praktično, Skupština danas funkcioniše kao servis Vlade, što je nedopustivo, i Skupština, odnosno 126 ili nešto više poslanika, mora da donosi zakone u onom obliku kako ih Vlada predloži, čime se potpuno gubi smisao zakonodavnog dela vlasti. Mislim da je ovakav odnos prema Narodnoj skupštini i prema narodnim poslanicima od strane ministra finansija praktično nepodnošljiv sa aspekta podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.
Ali, ono što još mogu reći jeste da je sve ono što je gospodin Aleksandar Vučić u svom izlaganju rekao o funkcionisanju Ministarstva finansija, o funkcionisanju Narodne banke Republike Srbije, čiji je guverner bio Mlađan Dinkić, istinito. To potvrđuju građani koji osećaju da se nešto sumnjivo radi sa novcem građana ove države, da ne može niko da razume zašto se na tako brutalan način uništava finansijski sistem Republike Srbije, zašto se uništavaju sve privredne aktivnosti i zašto postoji želja ministra finansija da se, recimo, u Srbiji mora dnevno zatvoriti najmanje 18 raznih malih preduzeća ili radnji.
To prosto dovodi u situaciju sve građane Republike Srbije da osećaju nesigurnost, pre svega ekonomsku, i to dovodi do toga da ćemo vrlo brzo morati ući u neke nove izbore, pošto je ovo postalo nepodnošljivo. Nadam se, odnosno siguran sam da ćemo na tim novim izborima dobiti kvalitetnu vlast, čiji će nosilac biti SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, sve ili gotovo sve zemlje sveta imaju problem sa organizovanim kriminalom i taj problem se rešava tako što je država, odnosno nosilac vlasti u stalnoj borbi protiv organizovanog kriminala. Naravno da i mi u državi treba da rešavamo na takav način problem i nailazimo kod toga već na jedan problem, što smo shvatili da ćemo usvajanjem zakona o borbi protiv organizovanog kriminala već ispuniti uslov da se sa organizovanim kriminalom obračunamo. Međutim, mnogo važniji uslov, da bi se obračunali sa tim, jeste želja vladajućih struktura da se obračunaju sa organizovanim kriminalom. Sam po sebi zakon ne može obećati rešavanje tih problema, ali ukoliko postoji volja nosilaca vlasti i ako se uključe u borbu protiv organizovanog kriminala, onda možemo očekivati rezultate.
Međutim, kod nas je problem u tome što nosioci organizovanog kriminala imaju želju, kao i u ostalim zemljama sveta, da se povežu sa nosiocima vlasti, odnosno sa političkim strukturama u zemlji. Na našu veliku žalost, u našem slučaju uglavnom uspevaju. Borbu protiv organizovanog kriminala vi posmatrate po principu vaših koalicionih kapaciteta. Da ova vlada ima drugačiji sastav, sigurno bi neki ljudi koji se bave tzv. biznisima već bili proglašeni za nosioce organizovanog kriminala, ali naravno oni to nisu zato što imaju političku zaštitu od nekih iz vladajućih struktura. Inače, zakon sam po sebi, odnosno Predlog o izmenama ovog zakona, sadrži svega tri člana, ako se ne računa četvrti, koji govori o tome kada zakon treba da stupi na snagu, i uglavnom se odnose na brisanje odredaba koje tretiraju dužinu pritvora, moguću dužinu pritvora, i povećanje novčanih kazni.
To je navedeno u obrazloženju kao želja da se ovaj zakon uskladi sa Zakonikom o krivičnom postupku. Mi smo, prilikom govora u načelu i u pojedinostima, kada se ovde donosio Zakonik o krivičnom postupku, izračunali da pritvor po tom zakonu može trajati čak šest i po godina, bez obzira što je ministar ovde izneo jednu tvrdnju da je pritvor od devet godina negde u Italiji, da Evropska zajednica, odnosno Savet Evrope na njega gledao pozitivno. Nije to dobro. Ako onaj ko je tužilac ne uspe da nabavi za jedno određeno vreme dokaze protiv optuženog, neprimereno je da se optuženi drži šest i po godina u pritvoru bez ikakvih dokaza.
Takođe je neprimereno da se kod povećanja novčanih kazni, iako nas ubeđuju nosioci izvršne vlasti, pogotovo iz Ministarstva finansija, da je inflacija na godišnjem nivou jednocifrena, ali kakvo je onda obrazloženje da se povećanje kazni vrši za 500%. Koje može biti objašnjenje da se kazne povećavaju pet puta, ako je inflacija jednocifrena, ukoliko je prilikom donošenja ovog zakona, a to nije bilo tako davno, onaj ko je predlagao ovaj zakon i tada tvrdio da je zakon dobar, da su i ove kaznene odredbe zakona dobre. Kako su za tako kratko vreme ostale prevaziđene i to u tako ogromnom iznosu?
Problem organizovanog kriminala se ni ovim izmenama neće rešiti, jer zakon koji to tretira je dugo na snazi, ali pomaka u rešavanju tog problema nema. Rekao bih da su najveći problemi koji stvaraju organizovani kriminal u uvozničko-izvozničkom lobiju i u privatizaciji.
Zbog toga je ogroman trgovinski deficit, zbog toga je trošenje novca ove države, koji nepovratno odlazi u inostranstvo, bez ikakve mogućnosti u budućnosti da se iskoristi kvalitetnije za pokretanje naših privrednih aktivnosti. Zbog toga je potpuno obezvređena imovina koja se privatizuje. Naravno da se u najvećem broju slučajeva privatizacija vrši po već unapred dogovorenom scenariju, bez obzira na javno raspisivanje tendera ili aukcija.
Sve zemlje sveta ovoj problematici prilaze na način da se što više pred javnošću pokaže kako političke strukture u tim zemljama nemaju nikakvu vezu s organizovanim kriminalom. Vi ste i sami videli da je prethodna vlada imala ljude koje je štitila, za koje se kasnije ispostavilo da su imali veze sa organizovanim kriminalom.
Kada su građani očekivali da će ova vlada, a između ostalog zbog toga i nije htela da uđe u koaliciju sa DS koja je bila nosilac aktivnosti u onoj vladi, da se obračuna sa pojedinim ljudima, ispostavilo se da to neće biti njeno opredeljenje i da i dalje sa tim ljudima, koji su bili nosioci svih tih poslova, pogotovo uvozničko-izvozničkih i privatizacija, koje su takođe u javnosti izazvale mnogo ogorčenja, ova vlada nije pokazala želju da se do kraja obračunaju.
Naprotiv, i ovde postoji želja da se određeni nosioci organizovanog kriminala polako povežu sa nosiocima vlasti i da polako nastave i dalje da učestvuju uglavnom u privatizacijama, da ovo što je preostalo od naših preduzeća, društvene imovine, da se pokuša postepeno prevesti u privatne ruke, naravno, bez ikakvih pravila ili ekonomskog opravdanja.
Mogao bih da vam navedem veliki broj primera iz svoje lokalne sredine. O njima se malo priča, ali garantujem da svako od vas u svojim sredinama ima veliki broj primera, gde taj organizovani kriminal funkcioniše, praktično, po principu države.
Naime, postoje određene centrale koje se bave raznim poslovima, da li je u pitanju droga, naoružanje, belo roblje, trgovina ljudima itd. Te centrale imaju svoje poslovne jedinice, kako se to kaže, u raznim manjim mestima. Svako ko bude poželeo da se obračuna sa organizovanim kriminalom moraće prethodno da bude potpuno čist i da dokaže pred građanima da nema nikakve veze, niti je imao u prošlosti bilo kakve veze sa nosiocima organizovanog kriminala.
Takva vlast u budućnosti će biti u stanju da se obračuna sa organizovanim kriminalom, zato što neće imati dužnika među njima, niti poverilaca. Jedino, i građani su svesni, a pretpostavljam i vi ovde u sali, da je to SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, od ove tri tačke spojene u jednu vidi se da je najviše pažnje izazvao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. I moju pažnju je izazvao taj predlog zakona, pogotovo oni članovi koji se odnose na restrukturiranje preduzeća.
Obaveza mi je, na neki način, da podsetim na restrukturiranje koje se dešava u RTB Bor, uvedeno odlukom Vlade 2002. godine, kako je kasnije Ustavni sud utvrdio – protivzakonito i na neustavan način, iz razloga što se nisu proverili svi uslovi koji treba da se ispune da bi se proglasio ili započeo proces restrukturiranja, što nikad na tržištu nije provereno da li ima potencijalnih kupaca za takvo preduzeće, a bilo ih je.
Postoji odluka Ustavnog suda, koja je potpuno jasna, da je restrukturiranje započeto u RTB Bor nezakonito. Naime, to restrukturiranje započeto je na osnovu jedne uredbe Vlade Republike Srbije iz 1993. godine, koja je prestala da važi 1997. godine, a za koju Vlada 2002. godine nije znala o tom prestanku važenja.
Čitajući ove članove koji se odnose na restrukturiranje u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, utisak je da se sada želi postići pravni okvir za proces restrukturiranja, čime će Agencija za privatizaciju odlučiti o tome da sprovede proces restrukturiranja.
Inače, ovaj proces koji je počeo u RTB Bor (nikada nikome nije jasno dokle je stigao) imao je jedan jedini rezultat, a to je, otprilike, da oko 5.000 zaposlenih radnika ode sa nekim minimalnim nadoknadama u okviru socijalnog programa, da napuste svoja radna mesta. Sada je to veliki pritisak za zaposlene i za građane Bora, jer je to potencijalna socijalna bomba, pošto niko od njih nije uspeo da nađe novi posao ili su retki oni koji su u međuvremenu stupili u lokalne strukture stranaka koje su na vlasti i na taj način uspeli da dođu do poslova u lokalnim javnim preduzećima.
Zbog toga bih voleo da ministar kaže da li je istinita informacija koju je dao Institut za ekonomske nauke u Beogradu, da se u 2004. godini izvesna finansijska grupa "Skandinavija" tri puta obraćala Institutu za ekonomske nauke sa željom da uloži u RTB Bor oko milijardu evra; ne da kupi basen, nego da uloži u revitalizaciju proizvodnje. Sva tri puta je Institut obavestio Vladu, pojedinačno ministra Bubala, ministra Naumova i predsednika Vlade Koštunicu, i nikada nisu dobili nijedan odgovor.
Ministar je u toku kampanje za lokalne izbore, krajem avgusta i početkom septembra prošle godine, boravio u Boru i na lokalnoj televiziji, na pitanje šta je sa 30 miliona evra obećanog kredita od poslovnih banaka RTB Boru, posle štrajka radnika na paraćinskoj petlji, odgovorio da je pitanje dana kada će taj kredit biti realizovan. Evo, prostom računicom se vidi da je to, otprilike, 240 dana. Međutim, na jednoj od ranijih sednica sam upitao ministra Lalovića šta je sa tim kreditom, pošto je cela Vlada stala iza toga, i ministar Lalović je rekao, otprilike, da su pregovori sa "Jugopetrolom" već skoro pri kraju.
Pitao bih vas – od kad je "Jugopetrol" postao poslovna banka i u kom svojstvu "Jugopetrol" može da daje kredite, recimo, za RTB Bor?
Dobar je član koji se tiče toga da država mora garantovati da se zaštiti životna sredina tamo gde je narušena prilikom procesa privatizacije.
Pošto nemam mnogo vremena, ne želeći da uzimam vreme kolegama, skrenuću vam samo pažnju na član 41ž, gde se kaže da kupac kapitala (u daljem tekstu: ustupilac) može da ustupi ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine trećem licu (u daljem tekstu: prijemnik). Trebalo je to da usaglasite sa srpskim jezikom. Ako je ovo "prijemnik" onda ovaj prvi mora biti "predajnik", a ako je ovaj prvi "ustupilac" onda ovaj drugi treba biti "prihvatilac", a nikako "prijemnik".
Skrenuću vam pažnju na član 30. gde se kaže – preduzeća, finansijske organizacije ili ustanove u kojima SRJ ili njeni organi imaju osnivačka prava itd. Pre otprilike više od dve godine promenjen je naziv ove teritorije na kojoj živimo u državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pročita prvi član ovog zakona mora se svaki poslanik zapitati čemu onda zakon. U prvom stavu se govori o tome šta je javna agencija, zašto se ona osniva, a u drugom stavu se kaže: "Posebnim zakonom mogu se, shodno svrsi javne agencije, pojedina pitanja položaja javne agencije urediti drugačije nego ovim zakonom." Čemu onda ovaj zakon, kada se sve agencije mogu urediti nekim drugim zakonima?
Kada su u pitanju uslovi za osnivanje agencija, u članu 2. je navedeno da jedan od uslova treba da bude da agencija može da vrši neke poslove bolje i delotvornije nego organ državne uprave. Odmah dole u članu 4. se kaže da Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati sa radom organa državne uprave. Kako će Vlada znati da agencija uopšte može da vrši poslove bolje od organa državne uprave, ukoliko ne usklađuje rad i ne vrši uticaj na to kako će agencija raditi ili na neki drugi način ne proverava na koji način agencija radi?
Da su članovi kontradiktorni i da zakon gubi svrhu, evo vam npr. i član 13, kada su u pitanju organi javne agencije. U članu 13. prvim stavom se kaže da organi javne agencije jesu upravni odbor i direktor. Odmah posle se kaže da se posebnim zakonom može odrediti da javna agencija ima još neke organe, odnosno da nema ove organe koji su propisani stavom 1, ili da ti organi mogu da imaju drukčiji delokrug od delokruga određenog ovim zakonom.
Uopšte, ceo zakon je napravljen tako da se u jednom stavu deklarativno da neko pravo, a već u sledećem se oduzima ili se potpuno poništava svrha pisanja prvog stava. Ja ću zaobići komentarisanje nekih članova zbog vremena, ali je apsurdna situacija ovde gde govorite, prilikom imenovanja direktora, o izbornom postupku.
Sve ovo što ste napisali u članu 27. kao izborni postupak, to su vam, u stvari, uslovi konkursa. Ovde nema nikakvog izbora, jer od onih koji ispune uslov koji je propisan konkursom osnivač će imenovati direktora. Da li vi mešate, ministre, pojam imenovanja i izbora, nije mi jasno, ali jednostavno u ovom zakonu to ne bi trebalo i ne bi smelo na ovakav način da stoji.
Rekli ste, takođe, da ovaj zakon treba da postigne demistifikovanje rada agencija. Kada se govori o javnosti rada javne agencije imate navedene četiri tačke i u ni jednoj tački nije baš javnost rada, nego su uređeni unutrašnji odnosi: klijent, Vlada, odnosno osnivač i agencija. Samo tačkom 3) je propisano da su obavezni da saopšte informacije koje su propisima određene kao informacije od javnog značaja.
Najveća katastrofa koju će ovaj zakon proizvesti sadržana je u glavi IX - Javne agencije koje osnivaju autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Prilikom osnivanja jedne agencije, kroz jedan drugi zakon, rekao sam da je u Boru osnovana Agencija za smeštaj studenata. Svima je u Boru poznato da Studentski dom u Boru ima ogroman broj slobodnih mesta, da svaki student koji dođe u Bor sa strane ima da bira čak sprat i sobu u kojoj će da stanuje, ali jednostavno nekome u lokalnoj samoupravi je palo na pamet da može tu jedan broj koalicionih partnera da se zaposli i da se osnuje jedna takva agencija, koja nema nikakve svrhe.
Prokomentarisaću vrlo kratko neke stvari koje ste dali u obrazloženju i to prevashodno kod razloga za donošenje zakona, gde ste rekli da je očigledno da se ustavno uređenje državne uprave u Republici Srbiji odlikuje izuzetnom krutošću. Ako je to već tako, onda mi nije jasno kako ste, kada se odlikuje takvom krutošću, već uspeli da osnujete ovoliki broj agencija. Da to nije tačno, evo, sami ste rekli na kraju toga – da bi agencije bile potpuno utemeljene u pravnom poretku Srbije. Znači, da li ste prilikom obrazloženja u ovome pogrešili ili ste na kraju pogrešili, ili vam je neko drugi ovo pisao, ali zakon obiluje kontradiktornostima.
Takođe, jedan od velikih apsurda jeste u obrazloženju zakona, gde kod objašnjenja osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja kažete – rasterećenje organa državne uprave trebalo bi da u prvi plan istakne (time i poboljša) najbitnije i suštinske poslove organa državne uprave: učestvovanje u oblikovanju politike Vlade itd.
Ako vi pravite agencije da one oblikuju politiku Vlade, onda je ovo krah za društveni sistem u Srbiji. Valjda je potpuno suprotno, valjda Vlada treba da oblikuje politiku i da usklađuje rad agencije u skladu sa politikom koju je Vlada oblikovala. Ne mogu da verujem da ste ovo uradili svesno, mora da je neka greška.
Međutim, suviše je mnogo grešaka, tako da moram napomenuti bar još dve. Evo ovde kada navodite koji su to uslovi potrebni da bi se osnovala agencija.
Prvi uslov je otprilike da se agencija osniva u relativno autonomnoj društvenoj oblasti. Navedite mi društvenu oblast koja nije autonomna. Svaka društvena oblast koja nije autonomna potpada pod neku drugu društvenu oblast. Valjda su društvene oblasti, čim se zovu oblasti, same po sebi autonomne. Po ovom vašem, svaka društvena oblast može ispuniti uslov za osnivanje agencije.
Drugi uslov koji treba da se ispuni jeste da ta društvena oblast u kojoj agencija treba da deluje pruža dovoljno širok prostor za samostalno i nezavisno odlučivanje, za razvijanje i vođenje sopstvene inicijative i oživotvorenje potreba korisnika usluga javne agencije. Ima li bilo koja društvena oblast da ne pruža dovoljno širok prostor? Nema, samim tim što je oblast nema.
Samo ću još kratko prokomentarisati jednu stvar na samom kraju zakona, a to je sledeće. Rekli ste, kod finansiranja, da višak sredstava koja ostvari agencija može otići u budžet Vlade Republike Srbije. Međutim, potpuno je nejasno kako agencija može ostvariti višak prihoda, ako ste rekli da agencija nije privredni subjekat, ne ostvaruje prihod i naplaćuje usluge samo onoliko kolika im je ekonomska cena. Ona prihod ne može ostvariti, a ako ostvari prihod, iz donacija...
Niko agenciji koja posluje neće dati donacije, nego ćete vi morati dalje da se ponašate kao prosjaci i da molite za donacije, time brukajući celu državu, za donacije u budžetu, a ne ovim agencijama koje osnivate.