Hvala lepo.

Ovim amandmanom borci predlažu da stranac koji ispunjava uslove predviđene članom 5. ovog zakona, ima pravo da po osnovu toga što se borio za interese države Srbije, stekne pravo na naše državljanstvo.

Zakon nije predvideo da državljanstvo dobijaju stranci koji su se borili za našu zemlju i naš narod. Ako strani umetnici, sportisti, pa čak i azilanti mogu dobiti naše državljanstvo, logično bi bilo, a i neophodno da im se u znak zahvalnosti za njihovo žrtvovanje dodeli državljanstvo Republike Srbije, jer su se borili rame uz rame sa našim borcima.

Pretpostavljam da će ministar, ako uopšte bude me udostojio odgovora, reći da se ovo pitanje rešava drugim zakonom, ali ja vas podsećam da ako se ne varam da smo dali državljanstvo predsednici Vlade jedne zemlje koja je u svojoj matičnoj državi optužena za korupciju. Ne vidim razloga zašto ne bi mogli da dajemo državljanstvo onima koji su se borili zajedno sa našim borcima u odbrani naše otadžbine. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Predloženim amandmanom traži se da osnovica za određivanje novčanih primanja, po ovom zakonu, ne bude minimalna penzija, koja je omalovažavajućeg iznosa, nego da bude iznos prosečne mesečne zarade, bez poreza i doprinosa, u Republici Srbiji, za mesec koji dva meseca, prethodi mesecu u kom se ostvaruje pravo.

Naime, primanja boraca, po osnovu nacionalnog priznanja, borački dodatak i uvećani borački dodatak, treba vezati za prosečnu platu koja se menja na mesečnom nivou i bolje prati rast cena o troškove života, od minimalne penzije, koja se utvrđuje po pravilu jednom godišnje. Na takav način bi se obezbedilo da se ne desi na početku godine primanje po osnovu boračkog dodatka da bude simbolično, a pred kraj godine za slučaj eventualne inflacije i povećanja troškova života, spadne na mizerni iznos.

U suštini ova predložena izmena člana 33. obesmišljava se, ukoliko se ne prihvati izmena člana 86. i 87. koje sam predložio amandmanima i koje ću kasnije obrazlagati i molim da ta tri amandmana budu međusobno povezana. Hvala.

Hvala.

Ovim amandmanom vojni invalidi od prve do sedme grupe i deca korisnici porodične invalidnine, ostvaruju pravo na dečiji dodatak, u skladu sa Pravilnikom o dečijem dodatku vojnih invalida i dece korisnika porodičnih invalidnina, koji donosi nadležni ministar za poslove boračke-invalidske zaštite.

Radi se o tome, da po trenutno važećem zakonu, ni jedna vojni invalid u Srbiji praktično neće moći da dobije dečiji dodatak, buduće da ga je nemoguće dobiti, pod uslovima koji su utvrđeni propisima o finansijskoj podršci porodici sa decom, jer tim propisima je predviđeno da dečiji dodatak, primanje je socijalnog karaktera, odnosno da je potrebno da domaćinstva imaju izuzetno niske prihode, kako bi se ostvarilo ovo pravo, a svi dodaci po osnovu boračke zaštite, i članova njihovih porodica, treba da imaju status nacionalnog priznanja, a ne socijalnog davanja. Hvala.

Ja sam obrazlažući prethodni amandman rekao da je apsurdno da ukoliko se on ne prihvati, obrazlagati amandmane 86. i 87. budući da su oni međusobno povezani, i da se baziraju na tome da naknade borcima i drugim korisnicima na prava iz ovog zakona ne treba da bude socijalna pomoć, već materijalna priznanja. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

I ovim amandmanom želimo da podstaknemo Vladu da borci, ali samo borci stariji od 60 godina, imaju poseban borački dodatak imajući u vidu sve strahote ratnih dejstava koje su preživeli i da se ne svode na primaoce socijalne pomoći.

Budući da nema potpune evidencije broja boraca i drugih korisnika materijalnih primanja po osnovu ovog zakona, nadam se da će neki drugi saziv, odnosno sledeći saziv, kad se ustanovi tačan broj boraca i kad se bude mogao napraviti pouzdaniji obračun izdvajanja za te namene, učiniti izmene i dopune u skladu sa ovim amandmanima koje sada Vlada i skupštinska većina ne prihvataju, kao što nisu prihvatili ni kada smo raspravljali o Zakonu o ratnim memorijalima.

Kada sam predlagao da se pojam koncentracioni logor definiše kao posebna odrednica u članu 2. tog zakona, to je odbijeno. Rečeno je tada, i na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, a i ovde u skupštinskoj raspravi plenarnoj, da to predstavlja ostala mesta stradanja i da nema potrebe posebno isticati koncentracione logore. A na prošloj sednici usvojili smo Zakon o ratnom memorijalu preko druge strane obale Save koji je proglašen koncentracionim logorom iako on nije definisan kao posebna kategorija u obeležjima ratnih memorijala.

Nadam se da ćemo shvatiti da sam ipak na vreme govorio neke stvari.

Hvala.

Preneo sam stavove onih koji protestuju. Ako su oni pogrešili onda sam i ja pogrešio i prihvatam to. Ali, istovremeno, činjenica da javni servis do pre tri dana, dok nismo počeli da raspravljamo o ovom Predlogu zakona nijednom se nije oglasio sa informacijom da o protestu boraca i ratnih veterana izričito govori kakav smo odnos imali prema njima.

Hvala.

Ovo je još jedan amandman koji ne zahteva neke značajnije materijalne izdatke i samo jedanput u životu boraca. To je da se posle člana 116. doda odredba 26. koja glasi: „Pravo borca na vojne počasti u slučaju smrti“ i ispod toga član 116a koji glasi: „Borac u slučaju smrti ima pravo na vojne počasti koje ostvaruje shodno Pravilniku o vojnim počastima umrlom borcu koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite“.

Tu vojnu počast treba odavati na zahtev porodice koja bi morala o tome da obavesti najbliži vojni odsek i tokom sahrane preminulog borca porodica bi morala dobiti i zastavu Republike Srbije, kao što je to uobičajeno.

O ovome ja sam razgovarao sa državnim sekretarom, gospodinom Nerićem, koji je ovde prisutan. On kaže da se to rešava drugim propisima, ali drugi propisi se odnose na pripadnike Vojske Srbije, a ne na borce, tako da bi ovde trebalo, po meni, usvojiti ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.

Ovim amandmanom sam predložio da se svojstvo ratnog vojnog invalida može steći po osnovu posttraumatskog stresnog poremećaja i ako se utvrdi i posle stupanja na snagu ovog zakona u roku od godinu dana kada se bude utvrdio. Imajući u vidu da mislim da je apsurdno ograničavanje priznavanje statusa ratnog vojnog invalida, po osnovu oboljenja od posttraumatskog stresnog poremećaja, do stupanja na snagu ovog zakona kada je već izuzeto od ograničenja koje se odnosi na sve ostale bolesti i da je logično skinuti ovu vremensku klauzulu, a ministar može da se uveri i konsultacijom kod specijalista, lekara na VMA da li je ovo tačno.

Mislim da se do kraja života može svakome od boraca pojaviti ovo oboljenje i ne vidim razloga zašto bi se ograničavalo samo na godinu dana od donošenja zakona. Hvala.

Hvala.

Ovim članom, kao i prethodnim predlažem da se postraumatski stresni poremećaj koji je nastupio pod okolnostima iz člana 5. ovog zakona, koji se utvrđuje na osnovu medicinske dokumentacije, da nema vremensko ograničenje.

Sama priroda postraumatskog stresnog poremećaja medicina tvrdi da postoji poremećaj sa odloženim dejstvom koji se ne može dijagnostikovati do momenta dok se ne ispolji.

Prema, tome ako zakonom vremenski ograničimo, onda ćemo oštetiti značajan broj potencijalnih boraca i vojnih invalida koji će moći da se podvedu pod ovu medicinsku dijagnozu.

Treba možda podzakonskim aktima regulisati da se taj postraumatski stresni poremećaj utvrđuje na VMA i na taj način izbeći sve moguće razlike između pojedinih komisija i to poveriti isključivo u konačnom stepenu VMA, ali nema razloga da eliminišemo mogućnost pojavljivanja ovog medicinskog oboljenja. Hvala.

Hvala.

Evo, sada sam dobio materijale.

Članom 5. predloženom promenom definisan je borac koji je državljanin Republike Srbije i definisano je devet tačaka. S obzirom da su oružani sukobi i borbena dejstva bili na teritoriji kopnene zone bezbednosti u periodu od 23. marta 2001. do 30. juna 2001. godine, to takođe treba uključiti u predlog ovog zakona, odnosno u izmenu amandmana. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.

Ovo vanredno zasedanje Narodne skupštine posebno su obeležila dva zakonska predloga. Jedan je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica i drugi je ovaj zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Kod oba zakona ima nedorečenosti da bi se primenili u praksi, a ima i nejasnoća koja pogađaju izuzetno osetljive socijalne kategorije stanovništva u našoj zemlji, uključujući i boračku kategoriju, koja ne bi trebala da bude socijalna, već kategorija kojoj smo nacionalno zahvalni.

Pre toga, pre nego što kažem nekoliko reči o ovom Predlogu zakona o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece, želeo bih, budući da nemam šansu da postavljam pitanja, da postavim javno pitanje predstavnicima Vlade, sutra će biti odgovori na poslanička pitanja, ali ja neću moći, pa molim ministarku da prenese članovima Vlade.

Ja vas molim da prenesete pitanje - ko je doneo odluku da se proda najprofitabilnija banka, sa najvećim kreditnim potencijalom depozita, sa najvećim brojem ekspozitura u Srbiji, „Komercijalna banka“, koja je iščistila bilanse sa 260 miliona evra, isplatila obaveze prema inostranim ulagačima i ostvarila u poslednje tri godine profit od 200 miliona?

Ako nešto takvo prodajemo, šta je alternativa? Što se mene tiče, kao građanina, ja ću sutra povući čak i račun o registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu iz te banke. Šta će drugi građani da rade? To je njihovo pravo, ali ja kao građanin imam moć da svojim računom ne podržim tu odluku Vlade.

Kada se radi o ovom zakonu, ja vas molim da obratite pažnju na član 2. Cilj ovog zakona je utvrđivanje činjenica pogodnih. Činjenice su ili činjenice ili nisu činjenice, one su za neke pogodne, za neke nisu pogodne.

Dalje, član 7. Omalovažavajuće su kazne koje su predviđene u predzadnjem pasusu ili zadnjem pasusu, od 30 hiljada dinara. Pa, to su kazne za prekoračenje brzine, od 10% ili 15% iznad dozvoljene brzine od 40 kilometara. Za ovako osetljivu problematiku zaista neprihvatljivo.

Član 14. Predlog može da podese roditelj novorođenog deteta ako se do dana stupanja na snagu ovog zakona obraćao državnim organima, a onda dajete prednost babama, dedama, braći, sestrama itd. koji nemaju ni roditelje, da mogu i posle toga da se obrate i da podnesu zahtev. Nemojte omalovažavati roditelje u predlogu ovog zakona.

Član 16. Predlog se može podneti sudu u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ovaj zakon mora da važi i ubuduće, da prejudicira takve slučajeve. Šta to znači? Ako neko ne podnese zahtev u roku od šest meseci po stupanju na snagu ovog zakona, nemate pravo za buduće takve slučajeve da podnose zahtev.

Dalje, član 21. Rešenjem o usvajanju predloga određuje se status nestalog novorođenog deteta, tako što se utvrđuju činjenice o njegovoj smrti, mestu gde se telo deteta nalazi ili ako ne može da se utvrdi da je dete mrtvo, utvrđuju se činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi. Upravo i jeste problem što do sada nije moglo da se utvrdi to.

Pravična novčana naknada može da se utvrdi samo ako je zahtevano u predlogu. Molim vas, ako je zahtevano, pa niko ne podnosi zahtev zbog naknade. Kakvi su to roditelji koji podnose zahtev zbog naknade? Nemojte ih ovim ograničavati. Pravična novčana naknada ne može da se dosudi u iznosu većem od 10 hiljada evra. Pa, molim vas, a šta je minimalni iznos, nula evra, jedan evro itd?

Šta je sa blizancima, koje je pomenuo kolega poslanik u prethodnoj diskusiji? Da li je i tu 10 hiljada ili dva evra?

Želim još samo da vam ukažem šta znači brzopleto formulisanje predloga zakona. Pogledajte tačku 4. obrazloženje. Samo to je dovoljno da ovaj zakon bude povučen, jer ukazuje na neodgovornost predlagača.

(Predsedavajući: Hvala.)

Molim vas, dozvolite da završim samo.

Primena ovog zakona predviđa finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije u ukupnom iznosu od 876 miliona dinara, i to 70 miliona dinara za pokriće troškova sudskog postupka viših sudova, 860 hiljada dinara za isplatu pravične naknade nematerijalne štete. Sredstva koja su potrebna za isplatu nematerijalne štete u 2018. godini obezbediće se preraspodelom već odobrenih sredstava Zakonom o budžetu Republike Srbije.

Pa, molim vas, mi smo u 2020. godini. Kakvo je ovo obrazloženje?

Hvala lepo, sad se čujemo. Znači, ovo je bila diverzija za vreme pauze.

Dakle, osvrnuću se u 12 tačaka upravo na ovaj zakon. Počeću od onih nematerijalnih, nefinansijskih pardon, zahteva učesnika boraca i učesnika rata.

Prvo što traže to je pravo borca na vojne počasti u slučaju smrti, što nije sadržano u Predlogu ovog zakona, iako mi je državni sekretar Nerić u pauzi malopre ukazivao da se to rešava drugim zakonom.

Dakle, borac u slučaju smrti ima pravo na vojne počasti koje ostvaruje shodno pravilniku vojnim počastima umrlom borcu koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Zakon nije predvideo vojne počasti u ovom slučaju, ovaj zakon, što je inače praksa u mnogim zemljama u svetu.

Drugo, takođe nefinansijsko da se doda novi član 31a - stranac koji ispunjava uslove predviđene članom 5. ovog zakona, ima pravo po osnovu toga što se borio za interese naše države stekne pravo na državljanstvo Republike Srbije.

Dakle, ako imamo sportiste, koji dolaze da se takmiče u našim profesionalnim klubovima i dobijaju državljanstvo, ako treba da učestvuju u reprezentaciji, ne vidim razloga zašto i borci koji su došli sa strane, pomagali naše ratne jedinice, učestvovali u borbama, ne bi mogli da dobiju status državljana Republike Srbije.

Treće, takođe da se doda novi član 24a, da porodica poginulog borca, borac i ratni vojni invalid, kao i članovi njihovih porodica, bez obzira na vojno ili civilno zdravstveno osiguranje, ostvaruju pravo na besplatno lečenje i prioritet prilikom lečenja u vojno medicinskim ustanovama. Zašto majka ili supruga poginulog borca ne bi imala pravo na prioritet i besplatno lečenje na VMA?

Dalje, amandman broj 9. da se ova prava odnose i na one učesnike koji su bili na teritoriji kopnene zone bezbednosti od 23. marta 2001. godine do 30. juna 2001. godine, kada je takođe bilo oružanih sukoba i da se primene odredbe ovog zakona shodno tome.

Dalje, amandman 8. da vojni invalidi od prve do sedme grupe, i deca korisnici porodične invalidnine ostvaruju pravo na dečiji dodatak u skladu sa Pravilnikom o dečijem dodatku vojnih invalida i dece korisnika porodične invalidnine, koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Dakle, deca vojnog invalida i njihov roditelj trpe određene duševne bolove i ne može biti isti iznos dodatka za nekog ko ima 100% invalidnosti i nekog ko ima 50%, ili manje procenata invalidnosti.

Takođe, pitanje koje je već istaknuto i od strane generala Delića, a on je osvedočeni prijatelj boraca i ratni komandant, a to je pitanje da se doda novi član 7a - dokazani dezerterima se zabranjuje obavljanje bilo koje javne funije.

Oni koji su prošli određene vojne sudove i postali dokazani dezerteri, ne treba omogućiti da postanu predsednici republike i vrhovni komandanti, jer ako nisu kao vojnici učestvovali u odbrani zemlje, kako će kao vrhovni komandanti učestvovati u odbrani zemlje?

Dalje, treba osnovica za ove boračke, invalidske i druge naknade, koje su propisane ovih zakonom ne da bude minimalna penzija, nego da iznos prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji.

Još jedan suštinski predlog, to je da sve prinadležnosti po ovom zakonu ne mogu biti tretirane kao socijalna davanja, nego kao nacionalno priznanje i u finansijskom kontekstu.

Šta to znači ako imate dva borca koji su isti stepen invalidnosti i zbog toga što imaju različiti socijalni status dobijaju različite nadležnosti, odnosno jedan od njih možda nema pravo ni na kakve prinadležnosti?

Možda bi bilo poželjno, da dobijem neki komentar.

Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Nemam ništa protiv donošenja bilo kojih zakona koji su u funkciji regulisanja odnosa i obezbeđenja pravilnosti u poslovanju, ali kao osoba koja je često u kontaktu sa poljoprivrednicima i obilazim mnoga sela, gospodine ministre, želeo bih da vam postavim jedno pitanje vezano za eventualnu dopunu ovog Predloga zakona ili predlog nekog drugog zakona, a normalno u sledećem mandatu, a to je pljačkanje poljoprivrednika po osnovu otkupljenih, odnosno uzetih, a neisplaćenih poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Dakle, od maline, preko pšenice, kukuruza, stoke, pa do meda. Nema dana da me neko od njih ne zove i pita šta da radi. Pri tome, vlasnici tih firmi, praktično sve firme sa svojim obavezama ostavljaju, formiraju druge na svoje ime ili na ime članova porodice i nastavljaju istu tu delatnost potpuno ne ispunjavajući te obaveze. To je jedan primer.

Drugi primer jeste naša neodgovornost u Skupštini kada donosimo propise, zakone. Takav je slučaj i sa Zakonom o taksama za Javni servis. Postavljam vam pitanje – koliko električnih brojila nije u funkciji televizijskih programa i zašto stotine hiljada tih brojila plaćaju televizijsku taksu, odnosno taksu za javne servise?

To ne izgleda mnogo na mesečnom nivou kad gledate pojedinačno, ali kad pomnožite broj tih brojila i godišnji iznos tih taksa videćete o kakvom iznosu se radi. Osnovni problem jeste vređanje zdravog razuma sa takvim predlozima zakona koji su zdravorazumski neodrživi. Hvala na pažnji.

Hvala, lepo.

Podneo sam amandman sa kojim predlažem da se naziv Predloga zakona o Memorijalnom centru „Staro Sajmište“ promeni u naziv koji odgovara izvornom značenju tih stratišta ili koncentracionih logora, kako ste definisali, u vreme Drugog svetskog rata. Tada je bio „Logor Zemun“, i mislim da ne treba menjati nazive koji predstavljaju faktičko stanje u vreme kada su vršeni zločini na tom prostoru.

Takođe, ako ostane „Staro Sajmište“, s obzirom da ćemo verovatno iseliti i sadašnji Beogradski Sajam, onda u dogledno vreme treba da se promeni opet naziv u Memorijalni centar „Najstarije Sajmište“, ako ovaj bude stariji od tog.

Zato predlažem da ostane takav naziv. Ja sam o tome izvršio konsultacije sa ljudima koji su radili magistarske teze na tu temu iz Instituta za savremenu istoriju i ne vidim razloga zašto bismo bežali od činjenica koje su važile za vreme Drugog svetskog rata. Hvala.

Zahvaljujem, predsednice.

Žao mi je što čujemo pojmove, odnosno opovrgavanje mog predloga sa navodima izvrnute istorijske činjenice i neznanja. Ne znam ko izvrće istorijske činjenice i ko ima neznanje.

Prvo, u članu 2. stoji, u zadnjem redu, „Jevrejski logor Zemun“ i „Prihvatni logor Zemun“. Znači, u oba ta naziva postoji zajednički imenitelj logor Zemun. To su istorijske činjenice. Dakle, nije ni izvrtanje istorijskih činjenica, niti je neznanje.

Drugo, ovde su, nadam se, prisutni članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Kada smo razmatrali Predlog zakona o ratnim memorijalima, ja sam bio na Odboru i tražio sam da se Pojmovnik odrednica, koje se sadrže u tom zakonu, dopuni sa odrednicom koncentracioni logori. Bio sam odbijen. Bio sam odbijen i na plenarnom zasedanju ove Skupštine sa obrazloženjem ministra Đorđevića da koncentracioni logori predstavljaju ostala obeležja ratnih memorijala.

O čijem neznanju se radi vidi se sada u članu 2, jer ovde stoji, u predzadnjem redu, „negovanja sećanja na žrtve nacističkog koncentracionog logora“. Dakle, sada smo, ovim zakonom, ovim Predlogom, pardon, uveli pojam koncentracioni logori i za šta sam se ja zalagao još kad smo razmatrali Zakon o ratnim memorijalima.

Govoriti o nečijem neznanju zaista je neprimereno. Imam i lični pijetet, zbog porodičnih obaveza prema logoru koji je delimično bio u funkciji ovih logora u Zemunu.

Osim toga, pored ova dva logora, „Jevrejskog logora Zemun“ i „Prihvatnog logora Zemun“, postojalo je još jedno logorsko mesto na teritoriji današnjeg Novog Beograda ili Zemuna, pardon, Novog Beograda, a to je u zoni tzv. Parka prijateljstva, da ne govorimo o ostrvu u akva teritoriji Dunava, gde je vršeno streljanje.

Prema tome, moje je bilo da predložim. Kao što prvi put niste prihvatili moj predlog koji je bio osnovan, tako ni ovog puta nećete da prihvatite predlog koji je, takođe, osnovan. Hvala.