Hvala lepo.

Nema razloga da ponovo ponavljam ove činjenice i neću ih ponavljati ni u kontekstu svih drugih članova koji proizilaze praktično iz prvog predloga od amandmana 1. koji se odnosi na naslov. Stvar je predlagača i ove Skupštine da usvoje ili ne usvoje. Moje je bilo da predložim, kao što sam to činio i prilikom usvajanja Zakona o ratnim memorijalima kada niste imali razumevanja za pojam koncentracionih logora, imajući u vidu da sam kao zaposlen na Beogradskom univerzitetu na prvoj specijalizaciji doživeo upravo zbog ovih istorijskih činjenica izuzetno veliku grdnju mog profesora, stručnjaka na SGGU u Varšavi kada sam mu rekao da idem u Krakov – i šta ćete da radite kolega, da posetim Auštvic, rekao mi je – sram vas bilo. Zar vas u toj kapitalističkoj Jugoslaviji, u ono vreme socijalističkoj Jugoslaviji nisu naučili kako se poštuju nacionalna osećanja nas Poljaka, nije Aušvic nego Osvencin.

Prema tome, slažem se da ne treba primeniti nemački naziv, ali treba primeniti lokaciju koja je bila u nazivu tih logora, oba logora.

Nije tačno da tamo nije bilo Srba i sa teritorije Srbije. Pitajte istoričare koji su to obradili u okviru magistarske teze, pitajte Institut za savremenu istoriju, pitajte Institut za ratne memorijale itd. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Drago mi je da su pod uticajem Jevrejske zajednice došli do ovog Predloga zakona o memorijalnom centru. Žao mi je što naša država to ranije nije učinila na zahtev brojnih organizacija, uključujući i predstavnike Srpske akademije nauka, čak i u vreme ovog režima. To možete proveriti u agendi poseta kod predsednika Republike, u prethodnom mandatu.

Žao mi je što sam ovde naišao na osudu koja se odnosi kao kritika onih protivnika vladajuće većine koji nisu ostali u Skupštini. Žao mi je što sam naišao na osudu u ovoj Skupštini kada sam uneo sliku „Plava grobnica“, žao mi je što sam naišao na podozrenje kada sam doneo Gideonovu knjigu „Jasenovac – Aušvic na Balkanu“ i to sa ličnom posvetom zahvalnosti svojeručno potpisanom od njega. Žao mi je što mi reče kritike upućuju oni koji su bili sa mnom u Ruskoj dumi ušavši sa rukama u džepovima, dok sam ja doneo tri istorijske slike i poklonio prvom potpredsedniku, odnosno prvom zameniku predsednika Ruske dume, potomku generala Ždanova. Žao mi je što nema razumevanja osim od strane ministra koji argumentovao obrazložio jedan i drugi predlog, uvažavajući istorijske činjenice.

Ne želim više da učestvujem u ovoj raspravi. Napustiću ovu sednicu. Doći ću na glasanje. Ostajem pri mojim amandmanima, a gospodina ministra bih zamolio da dobro razmisli o nekim amandmanima, nevezano za naslov i sve one članove koji proizilaze iz tog naslova, odnosno predloga za promenu naslova, kao što je npr. stavljanje predstavnika zaposlenih u nadzorni odbor jer ne mogu same da nadzorišu. To vidim, takođe, da je odbijeno. I, kao što je činjenica da u upravnom odboru, u nadzornom odboru i u programskim savetima nema predstavnika srpskih institucija, izuzimajući resorno ministarstvo. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Žao mi je što danas nisam u narodnoj nošnji, zbog toga što želim da pokažem fotografiju koju pohvaljujem. Njegova Ekselencija ambasador Republike Srbije u Republici Austriji Nebojša Rodić je ove godine, koliko je meni poznato, prvi put u istoriji srpske diplomatije novijeg perioda ili barem u 21. veku u srpskoj narodnoj nošnji dočekivao goste povodom obeležavanja Dana državnosti Republike Srbije u Beču.

Mislim da je to za pohvalu i nadam se da neće, barem od strane ministra spoljnih poslova, dobiti epitet da je genetički modifikovan seljak zato što nosi srpsku narodnu nošnju. Ovde je i sa stranim delegacijama u narodnoj nošnji, takođe i ovde sa gostima. Bilo bi dobro kada bi veći broj naših diplomatskih predstavnika, barem za Dan državnosti, ne samo nosio narodnu nošnju, nego služio sve goste sa srpskim nacionalnim jelima i srpskim nacionalnim pićima a ne sa „Džoni Vokerom“, „Balantajnsom“ itd.

Imajući u vidu da sam samostalni poslanik i da nemam po Poslovniku pravo da postavljam pitanja, iskoristio bih priliku i prisustvo ministra finansija da mu postavim nekoliko pitanja, sa molbom da odgovori.

Prvo, zašto se prodaje „Kombanka“, odnosno koliki je profit ostvarila „Kombanka“ u poslednje tri godine, a kolika je ponuđena cena od strane slovenačke banke?

Drugo pitanje – zašto prilikom otvaranja ponuda za prodaju PKB, iako je bio samo jedan učesnik u procenu kupovine, tri dana posle otvaranja tek je saopštena ponuđena cena? Zar prilikom otvaranja ne treba saopštiti i ko je ponuđač i koje je uslove ponudio? Uslovi bez ponuđene cene zaista su invalidni. Šta je bio razlog toga?

Treće pitanje – zašto se stalno zadužujemo? Ako smo prerasli u ekonomskog diva na Balkanu, valjda možemo školstvo finansirati iz sopstvenih prihoda. Ne moramo se zbog toga zaduživati za inostrane kredite.

Zatim, kolika je zaduženost po stanovniku i da li ona raste, s obzirom da imamo stalno smanjenje broja stanovnika, po dva osnova, zato što je stopa smrtnosti veća od stope nataliteta i drugo, zbog izrazitog odlaska našeg stanovništva, pogotovo mlađih, iz Srbije u inostranstvo?

Takođe bih želeo da podstaknem skupštinsku većinu da pre raspuštanja Skupštine održimo jednu posebnu raspravu – da li možemo izbore istovremeno povezati sa referendumskim izjašnjavanjem za nekoliko osnovnih pitanja.

Prvo, nacionalno, po meni najznačajnije pitanje jeste – da li treba da srljamo u susret Evropskoj uniji, namerno koristim ovaj termin, sa invalidnom Srbijom, odnosno sa Srbijom bez teritorije AP Kosova i Metohije? Da li u pregovorima sa Evropskom unijom na takav način indirektno se odričemo dela teritorije? Ja mislim da ne treba i da Srbija ne treba da popušta i oko toga treba iskoristiti priliku da se građani izjasne.

Takođe, imajući u vidu da je oko 7.000 odbornika u 136 skupština opština i gradova u Srbiji izjasnilo se protiv uvoza uzgoja, prerade i prometa genetički modifikovanih organizama i proizvoda od genetički modifikovanih organizama, a to je 80,5% lokalnih samouprava na teritoriji centralne Srbije i Vojvodine, jer ova akcija nije sprovođena na teritoriji Kosova i Metohije, iz razumljivih razloga. Ja mislim da građani mogu da se izjasne o tome i da to postane obavezujuća odluka za buduće rukovodstvo, odnosno Vladu Republike Srbije koja će se formirati i posle ovih izbora.

To su neka od pitanja koja bih molio da raspravljamo na jednoj posebnoj sednici pre raspuštanja ove Skupštine. Ne vidim razloga zašto bi neko bežao od argumentovane rasprave – za ili protiv, ili zbog toga kako izbegnuti uticaj naroda, kao što je to učinjeno prilikom donošenja Zakona o izboru narodnih poslanika i onemogućeno je građanima da budu i predlagači i učesnici na izborima, ako nisu članovi političkih stranaka ili ako se ne udruže kao svrsishodno grupa građana namenski za izbore. Hvala.

Nadam se da imam pravo na repliku i ministra, a ne samo Miliji Miletiću.

Ali, evo prvo Miliji Miletiću, kao predsedniku USS.

Samo, kao predsedniku Ujedinjene seljačke stranke.
Gospodine Miletiću, očigledno ste nešto pobrkali, Zakon o GMO, donet je 2009. godine, a to je bilo samo sedam godina ranije, nego što smo mi krenuli sa Deklaracijama o GMO. Prema tome, vi ste sedam godina posle donošenja, sada aktuelnog Zakona, usvojili Deklaraciju o GMO. Ne stoji činjenica da je posle toga donet zakon.
Stoji jedna druga činjenica, da je posle toga, nažalost donete izmene i dopune Zakona o bezbednosti hrane, u kome ste na mala vrata proturili definiciju genetički modifikovane hrane, a ona glasi – genetički modifikovana hrana, bez navođenja za koga, ne znam da li je za političare, rezervisana kao specijalno posebna hrana i genetički modifikovana hrana za životinje, u skladu sa zakonom, verovatno o dobrobiti životinjama. Ja molim da donesemo barem zakon i o dobrobiti ljudi, pa da u ovom prvom delu definicije navedemo da je to genetički modifikovana hrana za ljude i hrana bez navođenja i za koga i od čega je, i hrana za životinje, od genetički modifikovanih organizama. Nadam se da građani Srbije apsolutno razumeju kako je na mala vrata, ako se ne varam, 19. marta 2019. godine uveden pojam – genetički modifikovana hrana koji se inače ne sadrži u Zakonu o GMO iz 2009. godine.
Žao mi je što od ministra finansija nisam dobio odgovor, ali to prepuštam građanima da ocenjuju, pošto predsedavajući kaže da nemam pravo da repliciram ministru. Dakle, zašto se prodaje „Komercijalna banka“, koliki je prihod „Komercijalne banke“ u poslednje tri godine, da li je ponuđena cena manja ili veća od tog prihoda. Nisam dobio odgovor zašto prilikom prodaje PKB-a nije saopštena cena koju je ponudio ponuđač i tako dalje, kao i to koliko je zaduženje po stanovniku, imajući u vidu negativne demografske tendencije u Srbiji. Hvala.

Hvala.

Zaista mi je žao što niste dozvolili da repliciram kolegi Iliji zbog toga što je izneo apsolutnu netačnost.

Evo, Zakon o genetički modifikovanim organizmima donet je i objavljen u „Službenom glasniku“ broj 41/2009. godine…

Gospodine predsedavajući, član 107. Mislim da biste zbog dostojanstva Skupštine trebali da reagujete.

Čuli smo tvrdnju da je za nekoliko stotina hektara opljačkana ova zemlja za milijardu evra. Podelite nekoliko stotina hektara, čak i 900, sa milijardu evra, pa vidite koji je to iznos. Ne ulazeći u to i ne smatrajući da ničiju prijavu ne treba omalovažavati, ja vas pitam – koliko je opljačkana ova zemlja, kada je 17.000 hektara najuređenijeg zemljišnog kompleksa u Evropi, ne u Srbiji, u gradskom području prodato za 105 miliona evra, odnosno po ceni od 4.600 evra, i to jednom jedinom ponuđaču, i to na otvaranju ponuda nije saopštena cena koliko je ponuđač ponudio, nego tek posle tri dana. Ja mislim da biste morali o tome da vodite računa. Hvala vam na pažnji.

Hvala.

Svi narodi sveta koji su doživeli veća stradanja i genocid gaje kulturu sećanja i iskazuju svoje poštovanje prema stradalima. Podižu im spomenike, osnivaju memorijalne centre, imaju dane sećanja, trude se da sve žrtve popišu, a zločince žigošu. Osnovni zadatak memorijala je da organizuje neophodne stručne službe i kvalifikuje pojedince na pribavljanju, sistematizovanju i publikovanju domaćih i stranih verodostojnih podataka o svim žrtvama, uključujući svakako i najbrojnije srpske žrtve genocida na ovim prostorima.

Neophodni podaci o srpski žrtvama podrazumevaju pre svega elementarne podatke, kao što su ime i prezime pokojnika, pol, uzrast, mesto, vreme i okolnosti stradanja, počinioci zločina, broj žrtava itd. To podrazumeva potpuni uvid u karakter i obim srpskih ljudskih gubitaka u pojedinim oblastima na područjima bivše zajedničke države Jugoslavije, koje je delimično ili u celini naseljavalo, ali i danas naseljava srpsko stanovništvo.

Izvan područja bivše zajedničke države predmet istraživanja u inostranstvu morali bi da budu zarobljenički, radni i koncentracioni logori, stratišta, frontovi, groblja, u kojima se nalaze posmrtni ostaci pripadnika srpskog naroda.

Pomenuti poslovi podrazumevaju tesnu saradnju sa naučnim ustanovama u zemlji i inostranstvu, Srpskom akademijom nauka i umetnosti, Maticom srpskom, Srpskom pravoslavnom crkvom, odgovarajućim državnim organima, naučnim i stručnim ustanovama Republike Srbije, Makedonije, Hrvatske, Republike Crne Gore i institucijama u Srbiji i izvan Srbije koje su posvećene izučavanju i čuvanju uspomena na srpske žrtve.

Svi navedeni poslovi mogu se obavljati stručno i sveobuhvatno samo ako u Beogradu na reprezentativnoj lokaciji konačno bude podignuto memorijalno zdanje srpski "Jad Vašem", koji bi svojim građevinskim i arhitektonskim karakteristikama i obeležjima dostojno iskazivao uspomenu na srpska stradanja tokom prošlog veka.

Memorijalni centar srpskim žrtvama genocida u 20. veku morao bi da bude kultni objekat, nezaobilazan za svakog posetioca Beograda, od šefova država i državnih delegacija, do domaćih i stranih turista i školskih ili studijskih ekskurzija ili obrnuto, po redosledu.

Na našu žalost, Srbija do današnjeg dana nema memorijalni centar. Jevreji kao stradalni narod, osim "Jad Vašema" u Izraelu, u svetu imaju 15 ili 16 memorijalnih centara. Mi u sopstvenoj državi nemamo još uvek ni jedan. Ta činjenica mnogo kazuje o nama, o našoj kulturi, o našem civilizacijskom odnosu prema nevinim žrtvama, o našem mentalitetu.

Međutim, tu i nije reč o našem narodu, već pre svega o našim političarima. Oni bi morali da shvate da je podizanje našeg srpskog memorijalnog centra ne samo civilizacijska, kulturna, verska, već i izuzetno značajna politička obaveza i potreba.

Iako su Srbi doživeli najstrašniji genocid, naši bivši, kao i sadašnji političari, ne nalaze da je preka potreba za ustanovom memorijalnog karaktera. Njih ne uznemirava činjenica da su i Hrvati i Muslimani osnovali svoje memorijale i da svim mogućim načinima i propagandnim sredstvima optužuju Srbe za navodni genocid, a sebe predstavljaju kao nevine žrtve velikosrpskih agresora.

To ostavimo istoričarima. Ali, naši političari žale se na optužbe kojima se bez istorijskog osnova blate Srbi i Srbija, ali im ne pada napamet šta treba da čine, kako, na koji način i kojim sredstvima se treba boriti za istine.

Umesto jednog reprezentativnog memorijalnog centra, naši političari su spremni da podignu desetak stadiona, da na njima zabavljaju mase i od populusa na izborima dobijaju glasove. Kako mrtvi ne glasaju, memorijali im nisu potrebni.

Tužna je činjenica da će Beograd na "Starom sajmištu" dobiti jedan memorijalni centar, ali ne zato što su tu stradali najviše i Srbi, već pre svega zato što su tu stradali Jevreji. Hvala Jevrejima što su uspeli da omoguće da i Srbima, zajedno sa njima, bude podignut Memorijalni centar.

Tim Memorijalnim centrom, koji će biti više jevrejski nego srpski, pitanje memorijala posvećeno srpskim žrtvama genocida nije i ne može biti rešeno. Tek sada, kada se na Starom sajmištu podigne Memorijalni centar, postavlja se pitanje da li srpske žrtve zaslužuju isto poštovanje kao i drugi, ili će možda i dalje naši političari podržavati one osobe koje se bezočno, bez naučnih dokaza ustanova koje finansira čak i država, usuđuju da smanjuju broj srpskih žrtava genocida, kako je činio Franjo Tuđman u svoje vreme i kako čine njegovi sledbenici.

Ako za vreme komunističke vlasti nije bilo moguće podići memorijal srpskim žrtvama genocida, zato što je po svaku cenu trebalo negovati bratstvo i jedinstvo, zbog čega je počinjeni genocid trebalo prećutati?

Danas tih obzira nema, tj. ne bi smelo da bude. Zbog toga se postavlja pitanje - zašto naši političari ni danas, kada više nema prepreka iz vremena komunizma, nisu spremni da podignu jedan jedinstveni i zajednički memorijalni centar za sve Srbe žrtve genocida i zločina?

Da li će i kada shvatiti da im je sveta obaveza da ispoštuju stotine hiljada nevinih žrtava? Narod to od njih očekuje, a oni će svojim odnosom prema tom veoma emotivnom nacionalnom pitanju pokazati stepen političke zrelosti, ljudske osećajnosti, kulturnog i civilizacijskog odnosa prema nevino postradalim pokojnicima svake nacije i vere, uključujući i Srbe.

Zahvaljujem potpredsedniče.

Pre svega želim svim vinogradarima i drugima koji slave Sv. Trifuna da čestitam slavu i da poželim berićetnu godinu, blagorodnu i da ujedno pohvalim sve one koji nastoje da promene strukturu poljoprivredne proizvodnje u Srbiji, povećanjem učešća površina pod vinogradima i preradom grožđa u kvalitetna vina, čime praktično vršimo supstituciju ili zamenu uvoza, a poboljšavamo snabdevenost našeg tržišta i potencijale za izvoz.

Drugo što želim da kažem, to je pitanje, odnosno žalost, i ako je SRS predložila jednog od najkvalitetnijih članova REM-a, Dragomira Antonića, poznatog i priznatog srpskog i međunarodnog priznatog etnologa, autora brojnih tekstova, emisija itd, ova skupštinska većina i resorni odbor nisu imali razumevanja za tako nešto, što nije čudo, jer oni koji se zalažu za racionalne vrednosti često nemaj prolaz u skupštinskoj većini ovde. To je za zabrinjavanje - od zakona o ćirilici koji je gromoglasno obećavan, pa ga nema itd.

Drugo pitanje koje želim da postavim jeste - da li televizije sa nacionalnom frekvencijom duguju poreze? Ako duguju u tako profitabilnom sektoru, zašto im se to toleriše a ne toleriše se građanima što nisu platili jedan račun za mesec za komunalne troškove pa im se još nakarikaju troškovi pet hiljada i kusur - advokata, pa na to šest hiljada i kusuru - troškovi izvršitelja, i tako račun od dve hiljade dođe do nekih 13, 14 hiljada ili pet do deset puta više nego što je osnovni dug, iako mislim da svako treba da ispunjava svoje dugove?

Očigledno je da se teret naplate dugova uvek pre svega primenjuje na poljoprivrednike, penzionere i sitne preduzetnike, a nikada na ove krupne za koje dugi niz meseci nismo imali prilike da znamo ni koliko duguju poreza, jer je to teško objaviti na sajtu Poreske uprave.

Dalje, stalno hvalimo političare naše. Ako naši političari zaista toliko vrede, zašto ih ne prodamo po ceni po kojoj oni misle da vrede pa da ih onda uvezemo po stvarnoj ceni po kojoj priznaje tržište EU? Takav je slučaj sa sportistima, takav je slučaj sa inženjerima, takav je slučaj sa svim drugima. Nisam čuo da se neki političar iz Srbije prodao, a jesam za brojne stručnjake.

Dalje, ovde je spočitavano toliko puta šta je ređeno u prethodnom periodu. Jeste, ulazilo se sa dugim cevima u Trezor Narodne banke Srbije, a onda kao nagradu, oni koji su bili predvodnici toga, postali su savetnici aktuelnog predsednika. Jel to pokazatelj kako treba da se ponašaju mladi i oni koji treba da naslede u Srbiji?

Jel to neodgovornost javnih servisa da preko milion brojila se naplaćuje taksa za Javni servis a nisu u funkciji televizije? Jel to odgovornost Javnog servisa da ne štiti građane od samih sebe? Milion brojila puta taksa, izračunajte koji je to godišnji iznos.

Dalje, je li to odgovornost Javnog servisa da, danas je 135 i ne znam koji dan od kako protestvuju ratni veterani između dva najznačajnija zdanja u Srbiji, između Narodne skupštine i Predsedništva Republike. I pored toga što sam tri puta molio predsednika javno da primi veterane, primio ih je jedanput, koliko sam obavešten, zajedno čak sa pet ministara i od tada nema ni reči. Oni će dočekati i ove godine Dan državnosti pod šatorima, po kiši itd. Niko ne zna šta se zbiva sa njima. Zašto Javni servis ne napravi jednu emisiju posvećenu tome? Mogao je da napravi 10 informacija dnevno za štrajk taksista, a ne može za ratne veterane. Kakav je to odnos prema onima koji su branili ovu državu ili se spremamo da izdamo Srbiju ili pak da sa osakaćenom Srbijom nastavimo put u EU iz koje je izašla jedna od najznačajnijih članica, koja je članica Saveta bezbednosti, atomska sila, međunarodno vrlo značajan politički faktor itd?

Hoćemo li mi da je zamenimo tamo? Osakaćeni za srpsko Kosovo i Metohiju, jel tako mislimo da uđemo? Zašto ne postavimo pitanje građanima sada na izborima da se na referendumu izjasne da li želimo da ulazimo u EU bez KiM u sastavu Republike Srbije? Zašto ne postavimo pitanje da li su za GMO ili nisu, nego da lobisti multinacionalnih kompanija odlučuju da je čeri paradajz genetički modifikovan ili pak da potpredsednik Vlade i ministar za trgovinu kaže da u Srbiji koristimo GMO. Šta on radi kao ministar trgovine?

Mogao bih da govorim još više, ali samo još jednu rečenicu, ako dozvoljavate. Molim vas, govoreno je ovde da je bilo javne rasprave o završnim računima. Završni računi od 2002. do 2028. godine su razmatrani pod jednom tačkom dnevnog reda. Izračunajte koliko hiljada milijardi utrošenih sredstava, bez ijednog amandmana, bilo ih je, ali su povučeni, bez ijedne reči, bez ikakve rasprave i ono što je najglavnije, što građani Srbije moraju da znaju, ovaj režim je abolirao prethodne režime za sve propuste koji su radili sa zloupotrebom budžetskih sredstava. Hvala.

Pre dva dana u maloj sali održana je rasprava na temu zagađenje vazduha. Neke od tih stavova čuli smo i danas ovde u raspravi.

Ali, ja bih hteo da pokažem karikaturu Saše Dimitrijevića iz "Narodnih novina" iz Niša, molim da kamera zumira, koja upravo prikazuje kakav je odnos odgovornih prema ovom problemu. (Isključen mikrofon.)

Ja se nadam, gospodine potpredsedniče, da građani vide na koji način vršite diskriminaciju prema jednom opozicionom poslaniku, ali će to građani oceniti.
Dakle, kada se radi o telu koje treba da kontroliše javne servise, ovde je bila žestoka rasprava o tome i imali smo priliku da jedan od retkih kandidata, koji se zalaže za nacionalne stavove Srba, nije mogao uopšte da dođe do izražaja, a to je Dragomir Antonić, poznati etnolog, čovek koji je prisutan u javnosti, vršio je različite funkcije itd. Nije mogao čak da prođe ni u prvi krug izbora kandidata.
Ja se zahvaljujem SRS što ga je predložila i što je imala osećaj da barem predloži jednog kandidata koji štiti nacionalne interese, jer mi imamo toliko obećanja koja su ne ispunjena, kada se radi o zaštiti nacionalnih interesa, a te teme nisu prisutne na javnom servisu i pitanje je da li će bilo ko od novoizabranih, odnosno onih koji budu izabrani za to telo, postaviti pitanje, recimo, šta je bilo sa Zakonom o ćirilici i organizovati raspravu o tome na javnim servisima itd.
Kada se radi o Agenciji za energetiku, evo pitanja, molim vas za sve one koji se staraju o tom pitanju. Ovo su fotografije iz Baljevca na Ibru. Šta se tamo spaljuje? Koliko ima obolelih i umrlih zbog toga šta se tamo spaljuje? Pogledajte kako izgleda životna sredina i obezbeđenje. Pogledajte dalje kako izgleda.

Znam.

Agencija za energetiku, jeste. Ja govorim o tome.

Govorim.

Verovatno se spaljivanjem otpada dobija neka energija.